Anton Pavlovič Čehov

Napisana je 1897. godine. 1900. godine je prvi put izvedena. Impresionistička drama, drama

ambijentalnosti i atmosfere svakodnevnog trajanja, ne spoljašnje radnje.

“Drama je u čoveku, a ne u spoljnim manifestacijama.”

Prva replika “Uzmi, sinko” -”Nešto mi se ne pije.”

Serebrjakov, Aleksandar Vladimirovič-profesor univerziteta u penziji

Jelena Andrejevna, njegova žena, 27 godina Sofija Aleksandrovna (Sonja), njegova kći iz prvog

braka Vojnicka, Marija Vasinjevna, udovica tajnog

savetnika, majka prve profesorove žene Vojnicki, Ivan Petrovič, njen sin Astrov, Mihailo Ljvovič, lekar Telegin, Ilja Iljič, propali spahija Marina, stara dadilja Jedan radnik

Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega

prihvata kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je

na mladost. U biti je umišljena veličina koja u zimi svoga

života očekuje od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki

bolno secira.

Ono što ubija profesora i čini ga nesrećnim je starost. Čitav je život biosebičan, a sada život ostavlja drugima, mlađima.

“Serebrjakov: Prokleta, odvratna starost. Đavo da je nosi! Otkako samostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, verovatno, gadno je dame gledate.”

Jelena Andrejevna, mlada žena staroga profesora, u žabokrečinuljudskih duša unela je nemir.

Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naročito uVojnickom.

Jelena postaje fatalna žena. Jelena je nesrećna žena koju svoju

najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno.

“Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadajumog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrećna žena, ona ima starogamuža! To je saučešće prema meni - o, kako ga dobro razumem”.

Jelena mrzi muža, ali zna da mora živeti sa njim.

“Jelena Andrejevna: Ćuti! Ti si me ubio!”

“Vojnicki: Zato što je ta vernost neprirodna i izveštačena od početka dokraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevereti starog mužakojeg ne možeš podneti - to je nemoralno.”

“Vojnicki: Njena retorika, leni moral, glupe, lene misli o propasti sveta – sve mi je to odvratno.”

“Jelena: A ja sam, nesnosno, epizodno stvorenje... I u muzici,i u kući svoga muža, u svim romanima, svuda, jednom rečju, bila sam samo epizodno lice. Ja sam veoma, veoma nesrećna!”

“Jelena: Odleteti kao slobodna ptica od svih vas, od vaših pospanih lica, od razgovora,zaboraviti da svi vi postojite na ovom svetu. Ali ja sam kukavica, stidljiva... Savest bi me grizla...”

Sonja je nesrećna žena, zaljubljena u lekara Astrova koji je ne voli.

Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi.

Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobune, primorana da prihvati svoju nesrećnu sudbinu.

Sonja je neiživljena i nikada neće ni živeti. Nikada neće biti voljena.

Ona je žrtvovana i svoju žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.

“Sonja: Nismo mi jeli hleba zabadava! Ja ne govorim što treba reći, ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumeti tata. Treba bitimilostiv!”

“Sonja:Ja sam, možda, isto tako nesrećna kao i ti, ali ne očajavam. Ja trpim i trpeću, dok se moj život sam ne svrši... Trpi i ti.”

“Sonja:On mi ništa nije kazao...Njegova duša i srce još uvek su skriveni od mene, zbog čega se onda osećam tako srećno? ... O, kako je to strašno što nisam lepa! Kako strašno! Ja znam da nisam lepa, znam, znam...

“Sonja:Ujka-Vanja, mi ćemo živeti. Proživećemo dug, dug niz dana, dugih večeri; trpeljivo ćemo podnositi iskušenja koja nam sudbina pošalje; radićemo za druge i sad i u starosti, bez odmora, a kad dodje naš čas, mi ćemo ponizno umreti, i tamo, iza groba, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško, i Bog će se sažaliti na nas, i mi ćemo, ja i ti ujko, dragi ujko, videti život, sjajan, divan, prekrasan, mi ćemo se radovati, i na naše sadašnje nesreće osvrnućemo se ganuto, smešeći se – i odahnućemo.”

Kada sazna da joj je sudbina okrutno zapečaćena očekujemo njen jauk.Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno hrišćansko pokajanje i spas. Ko jepatio na ovome svijetu, a do tog kraja mora se strpljivo raditi.Sonjinim dijalogom tačno se završava drama:

“Sonja: ... a kad nam dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo,na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je biloteško i Bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugiživot - svetli, divan, lep, radovaćemo se i na sve sadašnje našepatnje pogledaćemo ganuto, s osmehom - i odmorićemo se.”

 Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svog života.

Dvadeset i pet godina radio je na imanjuprofesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naučnim radom.

Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni stručnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on utukao svoj život za jednu običnu ništicu.

“Vojnicki: Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo članke znali napamet. Ali sad mi je puklo pred očima! Ja sve vidim! Ti pišeš o um Vojnicki je nesretan, on se ne može pomiriti sam sa sobom i svojimstanjem.“Vojnicki: Bio sam svetla ličnost od koje niko nije dobijao svetlosti...”

“Vojnicki: Ti si upropastio moj život.” “Sad je on u penziji i sada se vidi cela bilanca njegovog

života:posle njega neće ostati nijedne stranice iz njegovih dela, on je potpuno nepoznat, on je nula! Mehur od sapunice!”

Vojnicki je nesretan, on se ne može pomiriti sam sa sobom i svojimstanjem.“Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!”

Iako nemoćan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara muški, odlučno. Kada profesor želi prodati imanje a njega i Sonju izbaciti na ulicu kao stari kofer, Vojnicki reaguje elementarno ljudski i pokušava u efektu pištoljem ubiti profesora. Njegov je čin završio očajno i sramotno - promašio je profesora.

Vojnicki je zaljubljen u prelijepu mladu Jelenu ali mu ona ne uzvraćaljubav. Tragedija je Vojnickog kao i Sonje kada shvate da će još živjetia da ne znaju zašto i za koga i da im je budućnost besmislena.“Vojnicki: Meni je četardeset i sedam godina; ako budem živio, recimo došezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživjeti tihtrinaest godina? Što ću da radim, čime ću ih ispuniti?”

Vojnicki bi želio nemoguće, novi život.“Vojnicki: Kad već nema pravoga života, neka se živi od priviđenja. Ipak je i to bolje nego ništa.”

“Vojnicki: Početi nov život... Reci mi, kako da počnem... od čega dapočnem?”

Astrov je odgovor na Vojinckovo pitanje odgovorio bez okolišanja:“Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.”

Astrov je lekar u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi.

Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu.

Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od Vojnickog gotovo

ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svogaživota

Astrov više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:“Astrov: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovjek s velikim brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.”

  Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao postojati kao

čovjek, jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti.“Astrov: Sudbina me šiba bez prestanka, ponekad neizmerno patim, ali ja pred sobom ne vidim svetlosti..Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno većnikog ne volim.”

“Astrov: Žena može da bude drug čoveku ovim redom: najpre prijatelji, zatim milosnica, a posle i drug.”

“Sonja: Vi ste tako otmeni, imate tako nežan glas... Štaviše, Vi ste, kao niko od svih koje poznajem – lepi.”

“Astrov:Oni koji budu živeli sto, dvesta godina posle nas, ti će možda naći načina da budu srećni, ali mi...Ja i ti imamo samo jednu nadu. Nadu da će nas, kad budemo počivali u grobu, posećivati priviđenja, možda čak i prijatna. Jest, brate. U celom srezu bila su samo dva valjana i inteligentna čoveka, ja i ti. Ali nekakvih deset godina običnog, prezrenog života učinilo je svoje; taj život je svojim trulim isparenjem otrovao našu krv i mi smo postali isto toliko gadni kao i svi.”

“Astrov: Reč je o degeneraciji usled neizdržljive borbe za opstanak; to je degeneracija koja izaziva tromost, neznanje, potpuno odsustvo svesti, kad se ozebao, gladan, bolestan čovek, da bi spasao ono malo života, da bi sačuvao svoju decu, istinktivno nesvesno hvata za sve čime bi mogao utoliti glad i ogrejati se, pa uništava sve ne misleći na sutrasnji dan... Uništeno je gotovo sve, ali u zamenu nije stvoreno ništa.”

“Astrov: Čovek je obdaren razumom i stvaralačkom moći da bi umnožio ono što mu je dato, ali dosad on nije stvarao, već samo rušio.”

Aleksandra Živadinović Miona Milošević Valentina Vesić

3-1