THOMAS BERNHARD

Stari majstori

Kazna odgovara krivici: da nam bude uskraćeno svako zadovoljstvo

življenja, da smo dovedeni do najvišeg stepena odvratnosti prema životu.

Kjerkegor

Dogovorivši se s Regerom tek za pola dvanaest u Muzeju stare

umetnosti, bio sam tamo već u pola jedanaest, kako sam sebi već davno

obećao da ću ga jedared posmatrati koliko je god mogućno

neuznemiravan, pod idealnim uglom, piše Acbaher. Pošto on tokom

prepodneva ima svoje mesto u sali zvanoj sala Bordone, naspram

Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, na klupi tapaciranoj somotom,

na kojoj mi je, juče, posle objašnjenja sonate zvane Oluja, nastavio da

izlaže o umetnosti fuge, od pre Baha do posle Šumana, kako on to

precizira, pri tome sklon da sve više i više govori o Mocartu a ne o Bahu,

morao sam da se smestim u sali zvanoj sala Sebastijano; morao sam,

dakle, uprkos svome ukusu, da se prilagodim Ticijanu da bih mogao da

posmatram Regera pred Tintoretovim Čovekom sa sedom bradom, i to s

nogu, što nije bila nikakva šteta, jer stojim radije nego što sedim,

naročito prilikom posmatranja ljudi, i dokle god živim bolje ću posmatrati

stojeći nego sedeći, i pošto sam, gledajući iz sale Sebastijano u salu

Bordone, konačno najvećma izoštrio pogled, tako da mi nije smetao ni

naslon klupe, mogao sam da potpuno, iz profila, vidim Regera koji je,

bez ikakve sumnje zatečen padom temperature protekle noći, sve vreme

držao svoj crni šešir na glavi, dakle da vidim celu Regerovu levu stranu

okrenutu prema meni, pa je uspeo i moj naum da Regera jedared

nesmetano osmatram. Budući da se Reger (u zimskom kaputu), oslonjen

o štap stegnut izmeñu njegovih kolena, potpuno predao, kako mi se

činilo, razgledanju Čoveka sa sedom bradom, nisam se u svom

osmatranju ni najmanje bojao da će me otkriti. Čuvar sale, Irzigler

(Jene!), s kojim je Regera vezivalo poznanstvo duže već od trideset

godina i s kojim sam i ja lično (takode već više od dvadeset godina) imao

dobar kontakt do danas, bio je s moje strane znakom ruke upozoren da

bih hteo nesmetano da posmatram Regera, i svaki put kad bi se Irzigler

pojavio, pravilnošću časovnika, on se pravio kao da nisam tu, pa se

pravio kao da ni Reger nije tu, dok bi on, Irzigler, ispunjavajući svoju

misiju, ispitivački proučavao na svoj uobičajeni način, neprijatan za sve

koji ga nisu poznavali, posetioce galerije, inače, ove subote kad je ulaz

besplatan, neshvatljivo malobrojne, Irzigler ima neugodan pogled,

usvojen meñu muzejskim čuvarima, koji zastrašuje posetioce muzeja,

upravo one koji su, kao što je poznato, najslabije obrazovani; njegov

način ulaska u neku od sala, naglo i bešumno iskrsnuvši iza ugla, deluje

doista odbojno svakom ko ga ne poznaje; u svojoj sivoj uniformi,

skrojenoj loše ali namenjenoj da traje večito, zakopčanoj velikim crnim

dugmadima, pri čemu visi na njemu, onako slabašnom, kao na vešalici, i

sa svojom kapom sa štitnikom, načinjenoj od istog sivog materijala, na

glavi, podseća vas više na stražare iz naših kaznenih ustanova nego na

čuvara koga država plaća da pazi na umetnička dela. Otkako ga znam,

Irzigler je uvek jednako bled, mada nije bolestan, i Reger već

desetinama godina o njemu govori kao o lesu koji već trideset i pet

godina služi državu u Muzeju stare umetnosti. Reger, koji više od trideset

i šest godina posećuje Muzej, upoznao je Irziglera još prvog dana kad je

ovaj stupio u službu i s njim je u besprekornim prijateljskim odnosima.

Bila je dovoljna sasvim mala napojnica da bi mi zauvek bilo obezbeñeno

mesto na klupi u sali Bordone, reče jedared Reger pre niz godina. Reger

je uspostavio vezu sa Irziglerom koja im je, trajući više od trideset

godina, prešla u naviku. Ako bi se Regeru prohtelo, što je često bio

slučaj, da sam samcit posmatra Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom,

onda bi Irzigler naprosto zatvorio salu Bordone za posetioce, naprosto se

smestio na ulaz i nikog nije puštao. Reger bi samo dao dogovoreni znak

rukom i Irzigler bi zatvarao salu Bordone, da, ne bi oklevao ni da istera

posetioce koji su već u sali Bordone, jer tako želi Reger. Irzigler je izučio

za stolara u Mostu na Lajti, ali stolarstva se odrekao još pre nego što je

igde primljen kao stolarski pomoćnik da bi se zaposlio u policiji. Ali,

policija je odbila Irziglera zbog fizičke nesposobnosti. Jedan od njegovih

ujaka, brat njegove majke, koji je već od dvadeset četvrte bio čuvar u

Muzeju stare umetnosti, obezbedio mu je u Muzeju stare umetnosti to

mesto, meñu najslabije plaćenim ali najsigurnijim, kako kaže Irzigler. I u

policiju je Irzigler, uostalom, hteo da ude samo zato što mu je izgledalo

da će time da resi problem sa odevanjem. Celog života biti u istoj odeći,

a čak ne morati tu celoživotnu odeću nijednom platiti, jer o tome brine

država, izgledalo mu je kao idealno, a tako je mislio i ujak koji ga je uveo

u Muzej stare umetnosti, i nije bilo, uostalom, u pogledu tog ideala,

nikakve razlike da li je zaposlen u policiji ili u Muzeju stare umetnosti,

mada je u policiji plata svakako viša nego u Muzeju stare umetnosti, ali

opet služba u Muzeju stare umetnosti nije se mogla ni porediti s

policijskom službom, budući da odgovorniji i istovremeno lakši posao

nego što je u Muzeju stare umetnosti on, Irzigler, nije mogao ni da

zamisli. Policijska služba je, pak, svakodnevno bila opasna po život,

kazivao je Irzigler, dok služba u Muzeju stare umetnosti nije. Što se tiče

jednoličnosti njegove dužnosti, za to se ni najmanje ne brine, štaviše on

voli tu jednoličnost. Dnevno prelazi četrdeset do pedeset kilometara, što

je znatno bolje za njegovo zdravlje od, recimo, službe u policiji gde bi mu

se glavno zanimanje sastojalo u sedenju na tvrdoj kancelarijskoj stolici

celog života. Više voli da motri muzejske posetioce nego obične ljude, jer

muzejski posetioci su, u svakom slučaju, obrazovaniji ljudi, sa smislom za

umetnost. Vremenom je i on lično stekao taj smisao za umetnost, i bio bi

u svakom trenutku u stanju da ispuni zadatak vodiča u Muzeju stare

umetnosti, a svakako u galeriji slika, kaže on, ali to mu nije nužno. Ljudi

ionako ništa ne bi slušali od onoga što bi im on kazivao, kaže on.

Decenijama već muzejski vodiči uvek pričaju isto i, logično, priličnu

količinu besmislica, kao što kaže gospodin Reger, kaže mi Irzigler.

Istoričari umetnosti samo zamlaćuju posetioce svojim brbljarijama, kaže

Irzigler, koji je vremenom doslovno preuzeo mnoge, ako ne baš i sve

Regerove stavove. Irzigler je Regerov glasnogovornik, gotovo sve što

kaže Irzigler, rekao je Reger, više od trideset godina Irzigler govori ono

što je govorio Reger. Kad pažljivo slušam, čujem Regera kako govori

kroz Irziglera. Kad slušamo vodiče, neprestano slušamo jedino brbljarije

o umetnosti koje nam idu na živce, kaže Irzigler, jer to Reger često

govori. Sve ove slike su veličanstvene, ali nijedna nije savršena, tako

govori Irzigler po Regeru. Ljudi, meñutim, dolaze u Muzej, pošto im je

rečeno da to treba da čini kulturan čovek, ne zbog interesovanja, ljude

ne interesuje umetnost, najmanje devedeset i devet procenta

čovečanstva uopšte se ne interesuje za umetnost, Irzigler doslovno

prenosi Regera. A on, Irzigler, imao je teško detinjstvo, majku obolelu od

raka koja je umrla već u svojoj četrdeset i šestoj godini, oca skitnicu,

večito pijanog. Most na Lajti je, pak, grozno mesto, kao i većina

burgenlandskih mesta. Ko god može, beži iz Burgenlanda, kaže Irzigler,

ali većina ne mogu, osudeni su da ceo život provedu u Burgenlandu, što

je u najmanju ruku podjednako strašno koliko doživotno sužanjstvo u

Štajnu na Dunavu. Burgenlanñani su robijaši, kaže Irzigler, njihov zavičaj

je kaznionica. Oni sebe ubeduju da imaju istinski divan zavičaj, ali u

stvarnosti Burgenland je bljutav i ružan. Zimi se Burgenlandani guše pod

snegom, a leti ih proždiru komarci. A u proleće i u jesen, Burgenlandani

se koprcaju samo u sopstvenoj prljavštini. U celoj Evropi nema zemlje

siromašnije i prljavije, eto šta kaže Irzigler. Bečlije neprestano uveravaju

Burgenlandane da je Burgenland lepa zemlja, jer Bečlije su zaljubljene u

tu burgenlandsku prljavštinu i ta burgenlandska glupost im izgleda kao

nešto romantično, pošto su na svoj bečki način perverzni. Burgenland,

osim gospodina Hajdna, kao što kaže gospodin Reger, nije ništa

proizveo, tako kaže Irzigler. Dolazim iz Burgenlanda, to ne znači ništa

drugo nego da dolazim iz kaznionice Austrije. Ili iz ludnice Austrije, tako

kaže Irzigler. Burgenlanñani odlaze u Bečkao u crkvu, rekao je on.

Najveća želja Burgenlandana jeste da stupe u bečku policiju, rekao je

onomad, što mi se nije posrećilo, jer sam bio suviše slab, zbog fizičke

nesposobnosti. Ali, ja sam ipak čuvar u Muzeju stare umetnosti i, tako,

državni službenik. Uveče, posle šest časova, rekao je, ne zaključavam

zločince nego umetnička dela, zaključavam Rubensa i Belota. Njegovom

ujaku, koji je ubrzo posle Prvog svetskog rata stupio u službu u Muzej

stare umetnosti, svi u njegovoj porodici su zavideli. Kad bi ga oni svakih

par godina posećivali u Muzeju stare umetnosti, subotom ili nedeljom

kad je ulaz besplatan, sledili bi ga uvek veoma prestrašeni kroz sale s

velikim majstorima i sve vreme su se divili njegovoj uniformi. Naravno,

njegov ujak je ubrzo postao glavni čuvar i nosio je malu zvezdu od

mesinga na reveru svoje uniforme, tako je rekao Irzigler. Usled njihovog

strahopoštovanja i divljenja, dok ih je vodio kroz sale, ništa od onoga što

im je govorio nisu shvatali. Pa i nije imalo nikakvog smisla da im

objašnjava Veronezea, tako je rekao Irzigler pre par dana. Deca moje

sestre opčinjeno su gledala u moje meke cipele, rekao je Irzigler, moja

sestra je zastala pred Renijem, upravo pred najneukusnijem slikarem od

svih ovde izloženih. Reger ne podnosi Renija, pa tako ni Irzigler ne

podnosi Renija. Irzigler je već dosegao veliko majstorstvo u usvajanju

Regerovih stavova i govori već bezmalo savršeno karakterističnim

Regerovim tonom, mislim. Moja sestra posećuje mene a ne Muzej, rekao

je Irzigler. Moja sestra uopšte ni ne oseća umetnost. Ali, njena deca se

dive svemu što vide dok ih vodim kroz sale. Ona zastaju pred

Velaskezom i neće da idu dalje, rekao je Irzigler. Gospodin Reger me je

jedared pozvao s porodicom u Prater, rekao je Irzigler, Ijubazni gospodin

Reger, jedne nedelje uveče. Njegova ženajejoš bila živa, rekao Irzigler.

Stajao sam tamo i posmatrao Regera, koji je još bio udubljen u

Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, kako je rečeno, i istovremeno

sam video Irziglera, koji nije čak ni bio u sali Bordone, dok mi iznosi

svoju životnu priču, dakle prizore sa Irziglerom iz prošle nedelje u isti

mah s Regerom, koji je sedeo na somotom tapaciranoj klupi i, prirodno,

još me nije opazio. Irzigler je rekao da mu je već kao detetu najveća

želja bila da stupi u bečku policiju, da bude žandar. Kad je reč o poslu,

nije imao nikakvu drugu želju. Kad mu je, tada je imao dvadeset i tri

godine, u stanici Rosauer uručen papir ofizičkoj nesposobnosti, za njega

se, u stvari, svet srušio. Ali, u takvom stanju najvećeg očaja, ujak mu je

isposlovao mesto čuvara u Muzeju stare umetnosti. Samo s malom

ručnom torbom došao je u Beč, u stan svog ujaka, koji mu je dozvolio da

tu stanuje četiri nedelje, posle čega je on, Irzigler, iznajmio sobu na

Melkerbastaju. U toj iznajmljenoj sobi proveo je dvanaest godina. Prvih

godina nije čak ništa ni video od Beča, od ranog jutra, oko sedam

časova, bio je već u Muzeju stare umetnosti, a uveče, posle šest, opet

kući, njegov se ručak, svih tih godina, uvek sastojao samo od hleba s

kobasicom ili sirom, i to bi pojeo, zalivajući čašom vode sa česme, u

garderobici iza javne garderobe. Burgenlandani su ljudi lišeni svih

zahteva, i ja sam lično u svojoj mladosti radio s Burgenlandanima na

raznim gradevinama i stanovao s Burgenlanñanima u svakojakim

grañevinskim barakama i znam koliko su Burgenlandani bez ikakvih

zahteva, potrebno im je samo najnužnije, i zaštede do kraja meseca, u

stvari, osamdeset procenta svoje nadnice, pa i više.

Dok upirem pogled u Regera i posmatram ga doista pomno, onako kako

ga još nikad pre nisam posmatrao, vidim Irziglera kako sam s njim stajao

i slušao ga pre nedelju dana u sali Batoni. Muž jedne od njegovih

prababa bio je poreklom iz Tirola, otuda i prezime Irzigler. Imao je dve

sestre, mlaña se tek šezdesetih godina, s jednim frizerskim pomoćnikom

iz Matersburga, iselila u Ameriku i tamo je s trideset i pet godina umrla

od čežnje za zavičajem. Imao je tri brata, sva trojica danas žive i rade

kao pomoćni radnici u Burgenlandu. Dvojica od njih su, kao i on, pošla u

Beč da stupe u policijsku službu, ali nisu primljeni. A za službu u Muzeju

bila je ipak bezuslovno neophodna izvesna inteligencija. Mnogo je naučio

od Regera. Bilo je Ijudi koji su govorili da je Reger udaren, jer samo bi

lud čovek mogao decenijama svakog drugog dana, osim ponedeljka, da

ide u likovnu galeriju Muzeja stare umetnosti, ali u to on ne veruje,

gospodin Regerjepametan, obrazovan čovek, rekao je Irzigler. Da, rekao

sam Irzigleru, gospodin Reger nije samo pametan i obrazovan čovek,

nego je on i znamenit čovek, studirao je, uostalom, muziku u Lajpcigu i

Beču i pisao muzičke kritike za Times i još ih i danas piše za Tajms,

rekao sam. Nije nekakav člankopisac, rekao sam, nekakav brbljivac, već

u pravom smislu muzikolog i sa svom ozbiljnošću velike ličnosti. Reger ne

može da se poredi sa svim tim brbljivim muzičkim feljtonistima kakvi

ovde svakodnevno u novinama rasprostiru svoje prljave brbljarije. Reger

je zapravo filozof, rekao sam Irzigleru, filozof u najčistijem smislu tog

pojma. Više od trideset godina piše Reger svoje kritike za Tajms, te male

eseje iz filozofije muzike, koji će jednog dana sigurno biti sabrani u

knjigu. Ovo boravljenje u Muzeju stare umetnosti nesumnjivo je jedan od

uslova za to da Reger može da piše tako za Tajms kako piše za Tajms,

rekao sam Irzigleru, i svejedno je da li me je Irzigler razumeo ili nije,

verovatno me Irzigler nije ni razumeo, mislio sam i još sad tako mislim.

O tome da Reger piše za Tajms svoje muzičke kritike, niko ne zna u

Austriji, najviše ako par ljudi to zna, rekao sam Irzigleru. Mogao bih reći i

da je Regerfilozof za sebe, rekao sam Irzigleru, ne vodeći računa da je

bila glupost reći to Irzigleru. U Muzeju stare umetnosti Reger nalazi sve

ono što nigde drugde ne može naći, rekao sam Irzigleru, sve što mu je

važno, sve što mu je korisno za mišljenje i rad. Ljudi mogu smatrati da je

Regerovo ponašanje sumanuto, a ono to nije, rekao sam Irzigleru, ovde

u Beču i Austriji Regera ni ne primećuju, ali u Londonu i Engleskoj, čak i

u Americi, zna se ko je Reger, kakav kapacitet predstavlja, rekao sam

Irzigleru. I ne zaboravite idealnu temperaturu od osamnaest Celzijusovih

stepeni koja tokom cele godine vlada ovde, u Muzeju stare umetnosti,

rekao sam još Irzigleru. Irzigler je samo klimao glavom. Reger je

visokocenjena ličnost u celom muzikološkom svetu, rekao sam juče

Irzigleru, samo što ovde, u njegovoj domovini, niko o tome neće išta da

zna, naprotiv, ovde, gde je on kod kuće, Reger, koji je u svom fahu

ostavio sve druge daleko iza sebe, svu tu odvratnu provincijalnu

nedotupavnost, omražen je ništa manje nego što je Reger omražen u

svojoj domovini Austriji, rekao sam Irzigleru. Ovde je genije poput

Regera omražen, rekao sam Irzigleru, ne brinući o tome da Irzigler nije

shvatio ništa od tog šta sam mislio kad sam mu govorio da je genije

poput Regera ovde omražen, ne brinući o tome da li je zaista tačno

govoriti o Regeru kao o nekom geniju, naučni genije, štaviše Ijudski

genije, mislio sam, Reger to nesumnjivo jeste. Genije i Austrija ne idu

zajedno, rekao sam. U Austriji morate biti mediokritet da biste dobili

pravo na reč i bili uzimani ozbiljno, biti ljudsko oličenje nedotupavnosti i

provincijalnog dvoličnjaštva, čovek s mozgom po meri jedne državice.

Genije ili bio to samo izvanredan duh biva ovde pre ili kasnije ubijen na

nečastan način, rekao sam Irzigleru. Jedino ljudi poput Regera, koji se u

ovoj prestravljenoj zemlji mogu izbrojati na prstima jedne ruke, nadilaze

ovo stanje niskosti i mržnje, tlačenja i ravnodušnosti, opšte primitivnosti

neprijateljske prema duhu, koja vlada posvuda u Austriji, jedino ljudi

poput Regera, s veličanstvenim karakterom i oštrim, nepokvarljivim

umom. Mada gospodin Reger nije u rdavom odnosu s direktorkom ovog

Muzeja, i mada on tu direktorku odlično poznaje, rekao sam Irzigleru,

njemu ni u snu nikad ne bi palo da nju, direktorku, moli za bilo šta što bi

se ticalo njega ili ovog Muzeja. Upravo u času kad je gospodin Reger

naumio da direkciju, a to znači direktorku, obavesti o lošem stanju klupa

u salama i, po mogućstvu, podstakne akciju da klupe budu izmenjene,

donesene su nove klupe; i to savršeno ukusne, rekao sam Irzigleru. Ne

verujem, rekao sam Irzigleru, da direkcija Muzeja stare umetnosti zna da

gospodin Reger već više od trideset godina dolazi ovamo, u Muzej,

svakog drugog dana i sedi na klupi u sali Bordone, u to ne verujem. Pre

će biti, uostalom, da je o tome bilo reči prilikom nekog Regerovog

susreta s direktorkom, koliko ja znam direktorka ništa ne zna o tome, jer

gospodin Reger nikad nije govorio o tome, a pošto ste vi, gospodine

Irzigler, uvek ćutali o tome, budući da je želja gospodina Regera da

ćutite o tome da Reger već više od trideset godina, svakog drugog dana,

osim ponedeljka, posećuje Muzej stare umetnosti. Ćutanje je vaša glavna

snaga, rekao sam Irzigleru, mislio sam dok sam posmatrao Regera, koji

je posmatrao Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, a na koga je opet,

sa svoje strane, gledao Irzigler. Reger je izuzetan čovek, a sa izuzetnim

ljudima morate se ophoditi smotreno, rekao sam juče Irzigleru.

Nezamislivo je da mi, naime Reger i ja, redovno, svaki drugi dan idemo u

Muzej, rekao sam juče Irzigleru, a ja sam baš danas ipak, jer je Reger

baš tako želeo, opet došao, a zbog čega je Reger danas ovde ne znam,

mislio sam, valjda ću ubrzo znati. Irzigler je takoñe bio posve začuñen

kad me je danas video, pošto sam mu koliko juče rekao da je isključeno

da dva dana zaredom dodem u Muzej stare umetnosti, baš kao što je to

dosad bilo isključeno i za Regera. A sad smo obojica, Reger i ja, ponovo

danas u Muzeju stare umetnosti gde smo i juče bili. To mora da je

uznemirilo Irziglera, mislio sam, mislim. Može biti da jedared dode do

zabune, pa ponovo da se sutradan ode u Muzej stare umetnosti, mislio

sam, ali ipak, razmišljao sam, otkud da se nij ejedino Reger zbunio ili da

se nisam jedino ja zbunio u toj stvari, nego se obojici, Regeru i meni,

dogodilo da se prevarimo u tome. Reger mi je juče izričito rekao, doñite

sutra ovamo, još čujem Regera kako mi to govori. Ali, prirodno, Irzigler

to nije čuo i o tome ništa nije znao i prirodno je da je začuñen da smo

Reger i ja danas ponovo u Muzeju. Da mi Reger nije juče rekao, dodite

sutra ovamo, ja ne bih danas došao u Muzej stare umetnosti, možda tek

iduće nedelje, jer nasuprot Regeru, koji stvarno ide svakog drugog dana

u Muzej stare umetnosti, i to već decenijama, ja ne idem baš svakog

drugog dana u Muzej stare umetnosti, nego samo kad mi se prohte ili mi

prija. A hoću li da sretnem Regera, nije apsolutno nužno da idem u

Muzej stare umetnosti, potrebno je samo da odem do hotela Ambasador

u koji on odlazi uvek pošto iziñe iz Muzeja stare umetnosti. U

Ambasadoru, ako hoću, mogu da sretnem Regera svakog dana. U

Ambasadoru on ima svoje mesto pored prozora, i to za stolom pored

takozvanog jevrejskog stola, koji se nalazi ispred mañarskog stola, koji

stoji iza arapskog stola, kad od Regerovog stola gledamo put vrata

predvorja. Radije idem, naravno, u Ambasador nego u Muzej stare

umetnosti, ali kad ne mogu da dočekam da Reger stigne u Ambasador,

već oko jedanaest časova odlazim u Muzej stare umetnosti da bih ga

sreo, svog duhovnog oca. Reger provodi prepodne u Muzeju stare

umetnosti, popodne u Ambasadoru, oko pola jedanaest odlazi u Muzej

stare umetnosti, oko pola tri u Ambasador. Do podne mu odgovara

temperatura od osamnaest stepeni u Muzeju stare umetnosti, popodne

se oseća bolje u toplom Ambasadoru u kojem je uvek temperatura

dvadeset i tri stepena. Popodne se ne predajem razmišljanju tako rado i

tako intenzivno, kaže Reger, pa onda sebi mogu da dozvolim Ambasador.

Muzej stare umetnosti je njegova mdionica za duhovnu proizvodnju, tako

on kaže, Ambasador je u neku ruku moja mašina za obradu misli. U

Muzeju stare umetnosti se osećam izložen, u Ambasadoru zaštićen, tako

kaže. Ta suprotnost, Muzej stare umetnosti - Ambasador, potrebna je

mome mišljenju više nego išta drugo, s jedne strane izloženost, s druge

zaštićenost, atmosfera Muzeja stare umetnosti s jedne strane, i

atmosfera Ambasadora s druge, izloženost s jedne, zaštićenost s druge

strane, moj dragi Acbaheru; tajna mog mišljenja, rekao je, počiva na

tome da prepodne provodim u Muzeju stare umetnosti, a popodne u

Ambasadoru. A šta je suprotstavljenije od Muzeja stare umetnosti, naime

galerije slika u Muzeju stare umetnosti, i Ambasadora. Od Muzeja stare

umetnosti načinio sam svoju duhovnu naviku, baš kao i od Ambasadora,

rekao je. Kvalitet mojih kritika za Tajms, gde uostalom saradujem već

trideset i četiri godine, rekao je, počiva zapravo na tome da posećujem

Muzej stare umetnosti i Ambasador, Muzej stare umetnosti svakog

drugog prepodneva, Ambasador svakog popodneva. Samo me je ta

navika spasla posle smrti moje žene. Dragi moj Acbaheru, bez te navike,

i ja bih već umro, rekao je juče Reger. Svakom čoveku je potrebna neka

takva navika da bi preživeo, rekao je. Čak i ako je to najsumanutija

navika, ona je potrebna. Regerov moral kao da se popravlja, njegov

govorni stil je ponovo onaj otpre smrti njegove žene. Doduše, kaže, on

je sad prevazišao takozvanu mrtvu tačku, ali će ipak celog života patiti

što ga je žena ostavila samog. Neprestano ponavlja da je celog života

živeo u zabludi da će on biti taj koji će napustiti ženu, da će on umreti

pre nje, jer je njena smrt došla tako iznenada da je on čak i par dana pre

njene smrti bio čvrsto ubeden da će ga ona nadživeti; ona je bila dobrog

zdravlja, ja sam bio onaj ko je bolestan, uvek smo živeli s tom mišlju i u

toj veri, tako kaže. Niko nije bio tako zdrav kao moja žena, živelaje život

u punom zdravlju, dok samja neprestano egzistirao u bolesti, da,

egzistirao u bolesti na smrt, rekao je. Ona je bila zdrava, ona je bila

budućnost, a ja sam uvek bio bolestan, bio sam prošlost, rekao je. Da bi

se jedared moglo desiti da živi bez svoje žene, da ostane zaista sam, nije

mu nikad padalo na pamet, ta misao nije bila njegova, tako kaže. I čak

ako bi ona umrla pre mene, onda bih ja umro za njom, po mogućstvu što

brže, uvek je tako mislio. Sad on mora, s jedne strane, da se izbori sa

zabludom da će ona umreti posle njega, kao i sa činjenicom da se on nije

ubio posle njene smrti i da je, dakle, nije sledio u smrt kako je

nameravao. Pošto sam uvek bio svestan da je ona sve za mene, nisam

mogao, naravno, ni da sanjam da nastavim sa životom posle nje, dragi

moj Acbaheru, rekao je. Zbog ove ljudske slabosti, doista nedostojne

čoveka, zbog ove malodušnosti, nisam umro za njom, rekao je, nisam se

ubio posle njene smrti, naprotiv, kako mi sad izgleda (tako je rekao

juče!), postao sam jak, pokatkad mi, u poslednje vreme, dolazi kao da

sam sad postao čak i jači. Sad, verovali mi ili ne, držim još i više do svog

života nego ranije, zapravo sam s najvećom gorljivošću vezan za život,

rekao je to juče. Neću da to prihvatim, ali živim s još većim intenzitetom

nego pre njene smrti. Pravo govoreći, bilo mi je potrebno više od godine

dana da bih uopšte mogao tako nešto da pomislim, ali sad to mislim bez

ikakvog ženiranja, rekao je. Ipak, ono što me izuzetno potresa jeste

činjenica da je tako prijemčiva osoba kakva je bila moja žena, sa svim

ogromnim znanjem koje sam joj preneo, preminula i, tako, sa sobom u

smrt odnela to ogromno znanje; to je ono što je čudovišno, još

čudovišnije od te čudovišnosti kakva je činjenica da je ona mrtva, rekao

je. Unosimo i utiskujemo sve iz nas u takvu osobu, a ona nas napušta,

izmiče nam u smrt, zauvek, tako je rekao. A uz to postoji i naglost,

činjenica da nismo predvideli smrt te osobe, ni za trenutak nisam

predvideo smrt svoje žene, gledao sam na nju kao da će večno živeti,

nikad ftisam pomišljao na njenu smrt, rekao je, kao da je doista živela s

mojim znanjem kao večnost u večnosti, tako je rekao. Zaista iznenadna

smrt, rekao je. Takvu osobu smatramo za večnost, i to je zabluda. Da

sam bio svestan da će mi izmaći u smrt, radio bih sasvim drukčije, ali

nisam znao da će mi izmaći i isprednjačiti u smrti i radio sam potpuno

nesuvislo, kao da je egzistirala večno u večnosti, dok ona čak nije ni bila

načinjena za večnost, nego za konačan, zemaljski život, kao što smo svi.

Samo kad volimo nekog takvom nesputanom ljubavlju, kako sam ja

voleo svoju ženu, verujemo da će on doista živeti večito i u večnosti.

Sedeći na klupi u sali Bordone, on još nikad nije ostavio šešir na glavi, i

to me je podjednako uznemirilo kao i činjenica da mi je za danas

zakazao sastanak u Muzeju, jer ta stvar stvarno je najneobičnija, kako

sam mislio, koju mogu da zamislim, ta stvar da je on na klupi u sali

Bordone zadržao svoj šešir na glavi jeste najneobičnija, zanemarimo li

niz drugih neobičnih stvari u tom kontekstu.

Irzigler je bio ušao u salu Bordone i, prišavši Regeru, prošaputao mu

nešto na uho, i odmah izišao iz sale Bordone. Ono što je Irzigler

saopštio, medutim, barem naoko, nije nimalo delovalo na Regera; Reger

je ostao da sedi na klupi jednako kao i pre Irziglerovog saopštenja. Ali, ja

sam ipak bio zaokupljen tim šta je Irzigler mogao reći Regeru. Ubrzo me

je, medutim, napustila misao o tome šta je Irzigler mogao reći Regeru i

posmatrao sam Regera, istovremeno ga slušajući kako mi govori: ljudi

idu u Muzej stare umetnosti pošto se tako radi, ni zbog čega, dolaze čak

iz Španije i Portugala u Beč i idu u Muzej stare umetnosti da bi kod kuće,

u Španiji i Portugalu, mogli reći da su bili u Muzeju stare umetnosti u

Beču, što je ipak smešno, jer Muzej stare umetnosti nije Prado, a nije ni

Muzej u Lisabo nu, od toga je Muzej stare umetnosti daleko. Muzej stare

umetnosti nema čak ni jednog Goju i nema čak ni jednog El Greka. Video

sam Regera i posmatrao ga i istovremeno slušao ono što mi je dan ranije

govorio. Muzej stare umetnosti nema čak nijednog Goju, nema čak

nijednog El Greka. Naravno, on može da se odrekne El Greka, jer El

Greko nije zaista veliki slikar, nije ni medu prvima, rekao je Reger, ali

nemati nijednog Goju, za muzej kakav je Muzej stare umetnosti naprosto

je ubitačno. Nemati Goju, rekao je, to liči na Habsburge koji, kao što

znate, nisu imali nikakvog razumevanja za umetnost, sluha za muziku,

da, ali nikakvog razumevanja za umetnost. Betovena su slušali, ali Goju

nisu videli. Nisu hteli da imaju Goju. Dopustili su Betovenu slobodu

budale, jer je muzika za njih bila bezopasna, ali Goja, on, nije smeo da

uñe u Austriju. E, da, Habsburzi su, tačno, imali sumnjivi katolički ukus

koji je u ovom Muzeju kod kuće. Muzej stare umetnosti je upravo

sumnjivi umetnički ukus Habsburga, estetski ukus, odvratan. O čemu sve

ne govorimo s ljudima koji baš ničeg nemaju zajedničkog s nama, rekao

je, zato što su nam potrebni slušaoci. Potrebni su nam slušaoci i

glasnogovornik, rekao je. Celog života želimo idealnog glasnogovornika i

ne nalazimo ga, jer idealni glasnogovornik ne postoji. Imamo jednog

Irziglera, rekao je, a ipak sve vreme tragamo za nekim Irziglerom,

idealnim Irziglerom. Svog glasnogovornika stvaramo od jednog

jednostavnog čoveka, i kad smo svog glasnogovornika načinili od tog

jednostavnog čoveka, tražimo drugog glasnogovornika, nekog drugog

koji nam odgovara kao glasnogovornik, rekao je. Posle smrti svoje žene

imam barem Irziglera, rekao je. Irzigler je, kao i svi ljudi iz Burgenlanda,

bio ipak samo glupak iz Burgenlanda pre nego što je naleteo na mene,

rekao je Reger. Potreban nam je glupak kao glasnogovornik. Glupak iz

Burgenlanda je glasnogovornik koji savršeno odgovara, rekao je Reger.

Shvatite me dobro, ja cenim Irziglera, potreban mi je kao kora hleba,

decenijama mi je bio potreban, ali samo glupak kao Irzigler je potreban

kao glasnogovornik, rekao je Reger juče. Naravno, koristimo takvog

glupaka kao čoveka, rekao je, ali s druge strane upravo time što ga

koristimo, takvog glupakapretvaramo u čoveka, čineći od njega našeg

glasnogovornika i utiskujući svoje misli u njega, s početka prilično

bezobzirno, priznajem, pretvaramo jednog burgenlandskog glupaka,

kakav je Irzigler bio, u ljudsko biće iz Burgenlanda. Da, Irzigler, pre nego

što je naleteo na mene, nije imao, recimo, pojma o muzici, ni o kakvoj

muzici, u stvari ni o čemu, čak ni o svojoj gluposti. A sad, Irzigler je

otišao dalje od svih tih brbljivih istoričara umetnosti koji ovde iz dana u

dan dolaze i probijaju ljudima uši sa svojim istorijskoumetničkim

gluparijama. Irzigler je odmakao ispred tih istorijskoumetničkih svinja

govorljivica koje svakodnevno, svojim brbljarijama, uništavaju gomile

učenika koje ganjaju pred sobom. Istoričari umetnosti su zapravo

uništivači umetnosti, rekao je Reger. Istoričari umetnosti dotle brbljaju o

umetnosti dok je ne ubiju svojim brbljanjem. Istoričari umetnosti

izbrbljavaju umetnost do smrti. Bože moj, mislio sam često, sedeći ovde

na klupi, dok su istoričari umetnosti pred sobom ganjali svoja

bespomoćna stada, kako je to šteta za sve te ljude koji su odbijeni od

umetnosti baš od strane tih istoričara umetnosti, nepovratno odbijeni od

umetnosti, rekao je Reger. Posao istoričara umetnosti je najzločinačkiji

posao koji postoji, i brbljivi istoričar umetnosti, uostalom postoje samo

brbljivi istoričari umetnosti, morao bi udarcima biča da bude isteran iz

sveta umetnosti, rekao je Reger, izgnani iz sveta umetnosti, eto šta bi

trebalo da budu istoričari umetnosti, jer istoričari umetnosti su zapravo

uništivači umetnosti, a mi ne bismo smeli sebi da dopustimo da istoričari

umetnosti, uništivači umetnosti, unište umetnost. Kad slušamo nekog

istoričara umetnosti pripada nam muka, rekao je on, slušajući nekog

istoričara umetnosti vidimo kako umetnost biva uništena pod brbljanjem

istoričara umetnosti, umetnost malaksava i biva uništena. Hiljade, da,

desetine hiljada istoričara umetnosti svojim brbljanjem uništavaju

umetnost, rekao je. Istoričari umetnosti su prave ubice umetnosti, i

slušamo li nekog istoričara umetnosti, saučestvujemo u uništavanju

umetnosti, tamo gde se pomalja istoričar umetnosti, umetnost biva

uništena, eto istine. Jedva da sam išta u životu mrzeo dubljom mržnjom

nego što mrzim istoričare umetnosti, rekao je Reger. Slušati Irziglera dok

nekom neznalici objašnjava neku sliku čisto je zadovoljstvo, rekao je

Reger, jer on, kad treba da objasni neko umetničko delo, nikad nije

brbljiv, nije brbljivac nego skromni izveštač koji umetničko delo ostavlja

otvoreno onom ko ga posmatra, ne zatvara mu ga svojim brbljanjem. Ja

sam ga, Irziglera, proteklih decenija učio kako objašnjavati umetnička

dela kao predmete posmatranja. Ali, razume se, sve što kaže Irzigler

potiče od mene, rekao je potom Reger, ništa od toga nije, naravno,

njegovo sopstveno nego ono najbolje što ja imam u glavi, pa čak i ako je

to naučeno, ipak je od slučaja do slučaja korisno. Za muzikologa poput

mene, takozvana likovna umetnost je od najveće koristi, rekao je Reger,

što se usredsredujem na muzikologiju i, u stvari, što više uranjam u

muzikologiju, utoliko sam više obuzet takozvanom likovnom umetnošću;

mislim da je tako i obrnuto, da je za nekog slikara, recimo, od najveće

prednosti ako se posvećuje muzici, naime da se onaj koji je odlučio da

celog života slika, celog života predaje muzičkim studijama. Likovna

umetnost na čudesan način dopunjava muzičku umetnost, a jedna je

uvek poželjna za drugu, rekao je. Ne bih svoje muzikološke studije

mogao čak ni da zamislim bez rasprave s takozvanom likovnom

umetnošću, posebno sa slikarstvom, rekao je. Ako svoj muzički posao

odrañujem tako dobro, to je zato što se istovremeno, ne s manjim

entuzijazmom i ne s manjim intenzitetom, bavim slikarstvom. Ne dolazim

uzalud već više od trideset godina u Muzej stare umetnosti. Drugi odlaze

prepodne u gostionicu i ispijaju tri-četiri čaše piva, a ja sedim ovde i

posmatram Tintoreta. Ludilo možda, morate da pomislite, ali ja ne mogu

drukčije. Nekom je decenijama najomiljenija navika da popije svoje tri-

četiri prepodnevne čaše piva u krčmi, ja idem u Muzej stare umetnosti.

Neko se oko jedanaest sati prepodne pere u kupatilu da bi mogao da

savlada predstojeći dan s njegovim preponama, ja idem u Muzej stare

umetnosti. Ako pri tome imamo još i jednog Irziglera, dobro smo

usluženi, rekao je Reger. U stvari, još od svog detinjstva ništa nisam

toliko mrzeo kao muzeje, rekao je, po prirodi sam mrzitelj muzeja, ali

verovatno upravo zbog toga već više od trideset godina dolazim ovamo,

poklanjam sebi taj nesumnjivo duhom uslovljeni apsurd. Kao što znate,

nije Bordone razlog zašto dolazim u salu Bordone, nije čak ni zbog

Tintoreta, premda ipak smatram da je Čovek sa sedom bradom jedna od

najveličanstvenijih slika ikad naslikanih, dolazim zbog ove klupe u sali

Bordone i zbog idealnog uticaja svetlosti na snagu mojih čuvstava,

zapravo zbog idealnih temperaturnih uslova baš u sali Bordone, i zbog

Irziglera, koji je jedino u sali Bordone idealni Irzigler. I u stvari nikad se

nisam ni zadržavao u blizini, recimo, Velaskeza. Da i ne govorim o Rigou

i Laržilijeu koje izbegavam kao kugu. Ovde, u sali Bordone, imam

najbolje mogućnosti za meditaciju, i kad imam sreću da ovde, na ovoj

klupi, pročitam nešto, recimo mog dragog Montenja, ili mog Paskala,

meni možda još dražeg, ili mog još znatnog dražeg Voltera, kao što

vidite, svi moji omiljeni pisci su Francuzi, niti jedan jedini Nemac, mogu

da to učinim ovde na najprijatniji i najkorisniji način. Sala Bordone je

podjednako moja mislionica i moja čitaonica. Ako bih slučajno poželeo

gutljaj vode, Irzigler će mi je doneti u čaši, nije potrebno čak ni da

ustanem. Ponekad se ljudi čude kad vide da ovde, sedeći na ovoj klupi,

čitam svog Voltera i pritom ispijam čašu čiste vode, zaprepašćeni su,

odmahuju glavom, pa odlaze, sa izgledom koji govori da me smatraju za

luñaka kome je država posebno dodelila slobodu budale. Kod kuće već

godinama ne čitam više nikakvu knjigu, ovde u sali Bordone čitao sam

već stotine knjiga, ali to ne znači da sam sve te knjige pročitao u sali

Bordone, nikad u svom životu nisam pročitao ni jednu jedinu knjigu, moj

se postupak čitanja sastoji u visoko obdarenom prelistavanju, dakle

onako kako to čini neko ko voli više da lista nego da čita, naime ko lista

desetine, ponekad i stotine stranice pre nego što će pročitati tek jednu

od njih; ali, kad taj čovek čita neku stranicu, čita je tako temeljno kao

niko i s najvećom čitalačkom strašću koja se da zamisliti. Više sam

prelistavač nego čitalac, morate znati, i volim prelistavanje podjednako

koliko čitanje, u svom životu sam milion puta više prelistavao nego čitao,

ali prelistavajući, imao sam barem isto onoliko zadovoljstva i istinskog

duhovnog uživanja koliko i prilikom čitanja. Bolje je, ipak, da od knjige

od četiri stotine stranica pročitamo samo, sve u svemu, tri stranice

hiljadu puta temeljnije nego normalan čitalac koji iščitava sve stranice,

ali nijednu temeljno, rekao je. Bolje je s najvećim intenzitetom pročitati

dvanaest redaka u nekoj knjizi i tako u potpunosti prodreti u njih, kao što

bismo mogli reći, nego da čitamo celu knjigu kao normalan čitalac, koji

naposletku od čitane knjige upoznaje tek onoliko koliko neki putnik u

avionu od predela koji nadleće. Ne primećuje čak ni obrise. Tako danas

čitaju ljudi, sve u letu, čitaju sve i ništa ne upoznaju. Ja ulazim u knjigu i

potpuno se u njoj nastanjujem, morate zamisliti, sa svim što jesam, na

jednoj ili dve stranice nekog filozofskog rada, kao da sam stupio u neki

predeo, ušao u prirodu, neku državnu ustanovu, neki detalj na Zemlji,

ako hoćete, i ne tek s pola snage i bez punog srca prodro u tu pojedinost

na planeti Zemlji da bih je istražio i, zatim, posve istraženu, onoliko

koliko je to god meni mogućno, zaključivao o celini. Ko je sve čitao, ništa

nije shvatio, rekao je. Nije neophodno pročitati celog Getea, celog Kanta,

nije neophodno pročitati ni celog Šopenhauera, nekoliko stranica iz

Vertera, nekoliko stranica iz Izbora po srodstvu i naposletku znamo više

o obe knjige nego da smo ih čitali od početka do kraja, , što bi nas u

svakom slučaju lišilo najčistijeg zadovoljstva. Ali, da bismo sebe tako

drastično ograničili, potrebno nam je prilično duhovne odvažnosti i

snage, koje se tek retko kad mogu prikupiti i kojima mi sami retko kad

raspolažemo; čovek koji čita je poput mesoždera koji proždire na

najodvratniji način i, kao mesožder, kvari stomak i ukupno zdravlje,

glavu i celu duhovnu egzistenciju. Čak i neku filozofsku raspravu bolje

razumemo ako je ne gutamo celu u jednom zalogaju, nego od nje

štrpnemo tek detalj putem kojeg onda, ako nas sreća posluži,

dospevamo do celine. Uostalom, upravo nam fragmenti priušćuju

najveće zadovoljstvo, baš kao što nam i život priušćuje najveće

zadovoljstvo kad ga posmatramo kao fragment, dok nam celina izgleda

kao okrutna i, u osnovi, jeste okončana savršenost. Tek ako imamo

sreće, neku celinu, okončanost, da, i savršenost, da pretvorimo u

fragment, i onda tako čitamo, izvlačimo odatle veliko, a zavisno od

okolnosti, najveće uživanje. Odavno je već kako nam je naše doba, uzeto

kao celina, postalo nepodnošljivo. Celina i savršenost su nam

nepodnošljive, rekao je. Pa i sve ove slike ovde, u Muzeju stare

umetnosti, u osnovi su mi nepodnošljive, i da budem pošten, grozne su.

Da bih mogao da ih podnesem, na svakoj od njih pojedinačno tragam za

onim što se naziva otežavajuća greška, i taj postupak mi je do sada uvek

polazio za rukom, naime da svako od ovih navodno savršenih dela

prometnem u fragment, rekao je on. Ne samo što nam savršenost

neprekidno preti da nas uništi, ona uništava i sve ono što ovde visi na

zidovima sa oznakom remek-delo, rekao je. Ja polazim od toga da

savršenost, celina, ni ne postoji, i svaki put kad neko od tih navodno

savršenih umetničkih dela, okačenih ovde na zidu, prometnem u

fragment, izmeñu trenutka kad sam krenuo u potragu za otežavajućom

greškom na tom umetničkom delu, za presudnom tačkom neuspeha

umetnika koji je stvorio to delo, i trenutka kad sam je našao, učinio sam

korak napred. Zasad sam na svakoj od ovih slika, takozvanih remek-dela,

našao otežavajuću grešku, našao i razotkrio trenutak neuspeha njenog

tvorca. Više od trideset godina se ovaj nečasni račun, kako biste mogli

pomisliti, pokazivao kao tačan. Nijedno od ovih remek-dela, čuvenih u

svetu, zapravo nije celina niti je savršeno.

To me umiruje, rekao je. To me, štaviše, usrećuje. Tek kad prihvatimo,

svaki put, da celina i savršenost ne postoje, data nam je mogućnost da

nastavimo da živimo. Ne podnosimo celinu i savršenost. Moramo da

putujemo u Rim i utvrdimo da je crkva Svetog Petra grañevina bez

ukusa, Berninijev oltar arhitektonska glupost, rekao je. Moramo, da

bismo to podneli, da vidimo papu licem u lice i lično ustanovimo da je

on, sve u svemu, očajno groteskni lik koliko i svi ostali. Moramo da

slušamo Baha i slušamo kako promašuje, da slušamo Betovena i slušamo

kako promašuje, čak i Mocarta da slušamo i slušamo kako promašuje.

Tako moramo da postupamo i s takozvanim velikim filozofima, pa čak i

ako su u pitanju naši omiljeni umetnici na području duha, rekao je. Ne

volimo Paskala zato što je on tako savršen, nego zato što je, u osnovi,

tako bespomoćan, baš kao što volimo Montenja zbog njegovog traganja

tokom celog života za bespomoćnošću, nikad nañenom, Voltera zbog

njegove bespomoćnosti. Volimo, uostalom, filozofiju i sve nauke o duhu

zajedno zato što su apsolutno bespomoćne. Volimo, u stvari, samo

knjige koje su necelovite, haotične, bespomoćne. Tako je sa svim i

svakim, rekao je Reger, i za nekog čoveka se posebno vezujemo samo

zato što je bespomoćan, nimalo celovit, zato što je haotičan i nesavršen.

Da, kažem, El Greko, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika nikakvu

ruku!, i kažem Veroneze, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika

nikakvo prirodno lice. I ono što sam vam danas govorio o fugi, rekao mi

je juče, ni jedan jedini od svih kompozitora, ma bili i najveći, nije

komponovao savršenu fugu, čak ni Bah, koji je, meñutim, bio sušta

vedrina i bez premca kompozitorski jasan. Nema savršene slike i nema

savršene knjige i nema savršenog muzičkog komada, rekao je Reger, eto

istine, i ta istina omogućava da neka glava, kakva je moja, koja tokom

celog svog života nije drugo nego glava očajnika, nastavi da živi. Glava

mora biti tragalačka glava, glava koja traga za greškama, za čovečijim

greškama, mora biti glava koja traga za promašajima. Ljudska glava je

samo onda doista ljudska glava kad traga za čovečijim greškama.

Ljudska glava nije ljudska glava ako se ne upušta u traganje za čovečijim

greškama, rekao je Reger. Dobro načinjena glava je glava koja traga za

čovečijim greškama, a izvanredna glava jeste glava koja te čovečije

greške nalazi, dok je genijalna glava ona glava koja, pošto ih je našla,

ukazuje na te nañene greške i, sa svim sredstvima koja su joj na

raspolaganju, pokazuje te greške. I u tom smislu se potvrñuje, rekao je

Reger, izreka koja se, meñutim, uvek iznosi onako bezglavo, ko traži, taj

nalazi. Onaj ko u ovom Muzeju, meñu stotinama takozvanih remek-dela,

traži greške, taj ih i nalazi, rekao je Reger. Nijedno delo u ovom Muzeju

nije bez nedostatka, kažem. Možete se tome smejati, rekao je, može vas

to užasnuti, ali mene usrećuje. To je, uostalom, dobar razlog za to što

već više od trideset godina dolazim u Muzej stare umetnosti, a ne preko

puta, u Prirodnjački muzej. Još je sedeo na klupi, sa svojim crnim

šeširom na glavi, istinski nepomičan i bilo je jasno da već odavno ne

posmatra Čoveka sa sedom bradom, nego nešto sasvim drugo, iza

Čoveka sa sedom bradom, ne Tintoreta, nego nešto daleko, izvan

Muzeja, dok sam ja, sa svoje strane, doduše gledajući Regera i Čoveka

sa sedom bradom, video iza tog prizora opet Regera koji mi je juče

objašnjavao fuge. Često sam ga već slušao kako objašnjava fuge, pa

juče nisam ni osetio neku želju da ga slušam pomno, pratio sam,

naravno, ono što je govorio, i bilo je to veoma zanimljivo, recimo ono što

je imao da kaže o Šumanovim pokušajima s fugama, ali moje misli bile

su ipak drugde. Video sam Regera kako sedi na klupi i iza njega Čoveka

sa sedom bradom, i video sam Regera koji mi je, opet jednom, s još

znatno više ljubavi nego dotad, pokušavao da objasni umetnost fuge, i

slušao sam ono što je kazivao Reger, a ipak sam gledao u svoje

detinjstvo i slušao glasove iz svog detinjstva, glasove mojih sestara i

moje braće, glas moje majke, glasove dede i babe na selu. Bio sam kao

dete srećan na selu, ali sam ipak uvek srećniji bio u gradu nego na selu.

Baš kao što sam uvek bio srećniji u umetnosti nego u prirodi, dok me je

priroda celog života onespokojavala, u umetnosti sam se uvek osećao

zaštićen. U detinjstvu sam već, imajući sreću da ga većim delom

provedem pod okriljem dede i babe po majci, i s kojima sam, sve u

svemu uzevši, stvarno bio srećan, i osećao se uvek u sigurnosti kod njih,

bio zaštićen u takozvanom svetu umetnosti, ne u prirodi, koju sam

doduše uvek gledao sa čuñenjem, ali koja me je takoñe uvek plašila, što

se do danas nije promenilo, ni jednog jedinog trenutka nisam se osećao

u prirodi kod kuće, nego uvek u svetu umetnosti, a najzaštićeniji u svetu

muzike. Dokle god mi seže pamćenje, ništa više nisam voleo na svetu od

muzike, mislio sam, gledajući kroz Regera, nekud napolje, kroz zidove

Muzeja, u svoje detinjstvo. Uvek volim ove poglede u davno minulo

detinjstvo, predajem im se potpuno i iskorišćavam ih koliko god mogu,

mogao bih da ih nikad ne prekinem, kažem sebi uvek. Kakvo je Reger

imao detinjstvo, pitao sam se, ne znam o tome mnogo, kad je reč o

detinjstvu Reger nije govorljiv. A Irzigler? On o tome ne govori rado i ne

prija mu da ga se seća. Oko podneva se uvek više ljudi u grupama sliva

u Muzej, u poslednje vreme izuzetno mnogo iz istočnoevropskih zemalja,

nekoliko dana zaredom viñao sam grupe iz Gruzije, koje su kroz galeriju

ganjali ruskojezični vodiči, ganjali je pravi izraz, jer te grupe nisu išle

kroz Muzej, nego su protrčavale, gonjene, u osnovi potpuno

nezainteresovane, posve iscrpljene svim utiscima kojima su neizbežno

bile opterećene tokom svog putovanja do Beča. Prošle nedelje sam

opazio nekog čoveka iz Tbilisija, izdvojio se iz jedne od grupa s Kavkaza i

želeo sam da proñe kroz Muzej, slikar, kako će se ispostaviti, koji me je

pitao za Gejnsboroua; susretljivo sam mu opisao gde može da nañe

Gejnsboroua. Njegova grupa je, konačno, već bila izišla iz Muzeja, kad mi

je on opet prišao da se raspita za hotel Vandl gde je njegova grupa bila

smeštena. Pola sata je proveo pred Okolinom Safolka, a da ni za tren

nije pomislio na svoju grupu, prvi put je bio u Srednjoj Evropi i prvi put

je video originale Gejnsboroua. Taj Gejnsborou je vrhunac njegovog

putovanja, rekao je, izražavajući se prilično dobro na nemačkom jeziku,

pre nego što se okrenuo i izišao iz Muzeja. Hteo sam da mu pomognem

da nañe hotel Vandl, ali on je odbio. Mlad slikar, tridesetogodišnjak,

putuje s grupom iz Tbilisija u Beč i gleda Okolinu Safolka i kaže da je

gledanje Gejnsborouove Okoline Safolka vrhunac njegovog putovanja.

Stvar me je naterala da se zamislim celog popodneva zatim, sve do

večeri. Kako taj čovek slika u Tbilisiju, pitao sam se sve vreme, pa sam

naposletku ostavio tu misao kao besmislenu. U poslednje vreme Muzej

stare umetnosti posećuje više Italijana nego Francuza, više Engleza nego

Amerikanaca. Italijani, sa svojim uroñenim razumevanjem umetnosti,

nastupaju kao da su još od roñenja meñu upućenima. Francuzi vršljaju

Muzejom sa izvesnom dosadom, Englezi se prave kao da znaju i poznaju

sve. Rusi su puni divljenja. Poljaci posmatraju sve svisoka. Nemci u

Muzeju stare umetnosti sve vreme, dok prolaze salama, gledaju u

katalog i jedva na originale okačene na zidovima, slede katalog i, dok se

kreću Muzejom, sve većma zaranjaju u katalog, i sve tako dok ne

dospeju do poslednje stranice kataloga i nadu se opet napolju, izvan

Muzeja. Austrijanci, naročito Bečlije, samo ih malo ide u Muzej stare

umetnosti, zanemarimo li hiljade učenika koji svaku godinu završavaju

obaveznom posetom Muzeju stare umetnosti. Učenike kroz Muzej vode

njihovi nastavnici ili njihove nastavnice, što na učenike deluje

opustošujuće, jer prilikom tih poseta Muzeju stare umetnosti svojom

školskom ograničenošću nastavnici gase svaku senzibilnost tih učenika za

slikarstvo i slikare. Glupi, kakvi su poglavito, ubijaju u učenicima, koji su

im povereni, svako osećanje, ne samo za slikarsku umetnost, i poseta

Muzeju, koju oni izvode, zahvaljujući brbljivoj gluposti koja ih odlikuje, za

njihove takoreći nevine žrtve većinom biva poslednja poseta Muzeju za

svakog pojedinog učenika. Kad jednom ti učenici uñu u Muzej stare

umetnosti sa svojim nastavnicima, onda više nikad neće ponovo ući. Prva

poseta svakog od ovih mladih ljudi istovremeno je i njegova poslednja.

Prilikom tih poseta, nastavnici kod poverenih im učenika zauvek

uništavaju zanimanje za umetnost, i to je činjenica. Nastavnici

upropašćavaju učenike, i to je istina, stoletna činjenica, a posebno

austrijski nastavnici upropašćuju kod učenika, od samog početka, svaki

umetnički ukus; svi mladi su, jasno, najpre otvoreni prema svemu, pa

tako i prema umetnosti, ali nastavnici ih temeljno čiste od umetnosti; i

danas se još tupoumne glave austrijskih nastavnika, kojih je u preobilju,

bezobirno okomljuju na žudnju njihovih učenika za umetnošću i uopšte

za svim što je umetničko, kojim su mladi, od početka, najprirodnije

opčinjeni i poneseni. Ali, nastavnici su malograñani od glave do pete, i

instinktivno se okomljuju na opčinjenost i ponesenost umetnošću kod

svojih učenika, pri čemu umetnost i uopšte sve što je umetničko svode

na sopstveni deprimirajući i glupi diletantizam, i u školama umetnost i

umetničko uopšte spuštaju na svoj gnusni frulaški i podjednako gnusni

koliko i nedotupavni horski napev, što učenike neizbežno odbija. Tako

nastavnici, već od početka, preprečuju učenicima prilaz umetnosti.

Nastavnici ne znaju šta je umetnost, pa ne mogu o njoj ni da govore

učenicima i da ih dovedu do nje, i ne vode ih ka umetnosti nego ih

otiskuju od umetnosti putem svoje odurne, sentimentalno pevljive i

instrumentalne primenjene umetnosti, što njihove učenike obavezno

odbija. Ne postoji nikakav jeftin umetnički ukus, nego je to ukus

nastavnika. Nastavnici već u osnovnoj školi upropašćavaju umetnički

ukus kod učenika, od početka svojim učenicima ogaduju umetnost

umesto da im približe umetnost i, posebno, muziku, i učine je životnom

radošću. Ali, nastavnici nisu samo ometala i uništavala u području

umetnosti, nastavnici su, sve u svemu, oduvek bili ometala življenja i

egzistiranja, umesto da mlade nauče življenju, da im odgonetaju

življenje, da učine da život u svom neiscrpnom bogatstvu postane

njihova priroda, oni im ga usmrćuju, preduzimaju sve da bi ga ubili u

njima. Većina naših nastavnika su bedne kreature čiji se životni zadatak,

izgleda, sastoji u tome da mladima onemoguće pristup životu i konačno

ga i definitivno preobraze u grozno klonuće. U nastavnički poziv

uguravaju se, u stvari, samo sentimentalni i perverzni maloumnici iz

nižeg srednjeg sloja. Nastavnici su pomoćni fizički radnici države i pošto

je, kao u ovoj današnjoj austrijskoj državi, reč o državi moralno i

duhovno totalno truloj, koja poučava samo grubosti i pokvarenosti,

prirodno je da su i nastavnici duhovno i moralno satruli i grubi i

pokvareni i haotični. Ova katolička država je bez ikakvog razumevanja za

umetnost i tako ni nastavnici u toj državi nemaju nikakvo, niti bi mogli da

ga imaju, i to je deprimirajuće. Ti nastavnici poučavaju ono što je ova

katolička država i što im je naložila da poučavaju: uskogrudost i

brutalnost, vulgarnost i niskost, opakost i haos. Od tih nastavnika učenici

nemaju da očekuju ništa osim dvoličnjaštva katoličke države i katoličke

državne moći, mislio sam dok sam posmatrao Regera i, istovremeno,

kroz Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom gledao u svoje detinjstvo. I

ja sam lično imao takve užasne, bezosećajne nastavnike, najpre seoske

učitelje, zatim gradske profesore, i sve tako jedni i drugi naizmenično

ruinirali su me sve do sredine mog života, svi ti nastavnici upropastili su

mi desetine godina, kažem sebi. A meni i mom naraštaju nisu dali ništa

osim grozota države i sveta kojeg je ta država upropastila i razorila. Nisu

mi dali ništa osim ogavnosti države i sveta obeleženog tom državom.

Meni i današnjoj mladeži nisu dali ništa osim svog nerazumlja, svoje

nesposobnosti, svoje gluposti, svoje neduhovnosti. Ni meni moji

nastavnici nisu dali ništa osim svoje nesposobnosti, kažem sebi. Ničemu

me nisu naučili osim haosu. I za niz decenija su u meni uništili, s

najvećom bezobzirnošću, sve što je u meni izvorno postojalo za razviće,

sa svim mogućnostima moga razuma, u svetu koji je bio moj. I ja sam

imao takve nastavnike, okrutne, uskogrude, zabludele, čije je viñenje

ljudi i ljudskog sveta prljavo, da prljavije ne može biti, najprljavije

viñenje kakvo nalaže država, naime da priroda kod novih mladih ljudi

mora, u svakom slučaju, biti potisnuta i konačno usmrćena u interesu

države. I ja sam imao te nastavnike s njihovom perverznom frulaškom

igrom i njihovim perverznim pocupkivanjem uz gitaru, koji su me

prinudili da napamet učim neku glupu Šilerovu pesmu od šesnaest strofa,

što sam ja uvek doživljavao kao najstrašniju kaznu. I ja sam imao takve

nastavnike s njihovim prezirom prema ljudima, koji su krišom promaknuli

u metodu ophoñenja prema svojim nemoćnim učenicima, nastavnike,

sentimentalnopatetične fizikalce države, s njihovim uzdignutim

kažiprstom. I ja sam imao te slaboumne državne posrednike koji su me

po više puta nedeljno udarali po prstima leskovim štapom i izvlačili mi uši

tako da nikad nisam odbolovao svoje skriveno grcanje. Danas nastavnici

više ne vuku za uši niti tuku leskovim štapom po prstima, ali njihov

izopačeni duh je još isti, i ne vidim ništa drugo kad gledam nastavnike sa

učenicima ovde u Muzeju dok prolaze pored takozvanih starih majstora,

isti su, kažem sebi, kakve sam i ja imao, isti su sa onima koji su me

razorili za život i koji su me uništili za život. Tako mora biti, tako je kako

je, govore nastavnici i ne trpe ni najmanje protivrečenje, jer ova

katolička država ne trpi ne najmanje protivrečenje, i oni ne dopuštaju

ništa svojim učenicima, baš ništa što bi bilo sopstveno, samo od učenika.

Učenici su kljukani državnim smećem, ničim drugim, onako kako su

guske kljukane kukuruzom, i te glave su kljukane državnim smećem sve

dok ne budu ugušene.

Država misli deca su deca države, i radi u skladu s tim i već stolećima

izvodi svoje pustošenje. Država zaista raña decu, rada samo decu

države, takva je istina. Ne postoji nijedno slobodno dete, postoji samo

dete države, s kojim država može da radi šta god hoće, država donosi

dete na svet, majke su samo nagovorene da veruju da one donose decu

na svet, a državni stomak je onaj odakle dolaze deca, takva je istina. U

stotinama hiljada svake godine iz stomaka države izlaze deca države,

takva je istina. Deca države dolaze iz stomaka države na svet i idu u

državne škole gde ih državni nastavnici podučavaju. Država raña svoju

decu u državi, takva je istina, država raña svoju decu države u državi i

više ih ne pušta. Vidimo kuda god pogledamo samo decu države, učenike

države, radnike države, činovnike države, starce države, mrtvace države,

takva je istina. Država proizvodi i omogućava samo državne stvorove,

takva je istina. Nema više prirodnog čoveka, postoji još samo državni

čovek, a tamo gde još ima prirodnog čoveka, on je proganjan i

istrebljivan do smrti i/ili pretvoren u državnog čoveka. Moje detinjstvo

bilo je lepo detinjstvo istovremeno koliko i okrutno i svirepo detinjstvo,

kažem sebi, i tada sam kod dede i babe mogao da budem prirodan

čovek, dok sam u školi mora da budem državni, kod kuće, kod dede i

babe, bio sam prirodni, u školi sam bio državni, pola dana sam bio

prirodni, pola dana sam bio državni, pola dana, to jest popodne, bio sam

prirodni, pola dana, to jest prepodne, bio sam državni, dakle nesrećni

čovek. Popodne sam bio najsrećniji, ali prepodne bio sam najnesrećniji

čovek koji se da zamisliti. Tokom mnogih godina, popodne sam bio

najsrećnije, prepodne sam bio najnesrećnije biće, kažem sebi. Kod dede i

babe, kod kuće, bio sam prirodno srećno, a dole u školi, u gradiću, bio

sam neprirodno nesrećno biće. Kad sam silazio u gradić, silazio sam u

nesreću (države!), kad sam se penjao uz brdo, do dedine i babine kuće,

uspinjao sam se u sreću. Kad sam se penjao do dede i babe, na brdo,

uspinjao sam se u prirodu i sreću, kad sam silazio u gradić, u školu,

silazio sam u neprirodu i nesreću. Izjutra sam išao direktno u nesreću, a

u podne ili rano popodne sam se vraćao u sreću. Škola je škola države, u

kojoj mlade ljude pretvaraju u stvorenja države i, dakle, ni u šta drugo

nego u fizikalce države. Kad sam išao u školu, išao sam u državu i, pošto

država uništava ljude, išao sam u ustanovu za uništavanje ljudi. Mnoge

godine ja sam iz sreće (kod dede i babe!) išao u nesreću (države!), i

natrag, iz prirode u neprirodu, i natrag, tokom celog svog detinjstva

nisam bio ništa drugo nego to tamo-amo. Rastao sam u takvom tamo-

amo detinjstvu. Ali, u toj ñavolskoj igri, nije dobila priroda nego

nepriroda, škola i država, ne kuća dede i babe. Država me je silom

uvukla u sebe, uostalom kao i druge, i pretvorila u poslušnika države i od

mene učinila čoveka države, pokornog i registrovanog i dresiranog i

diplomiranog i pervertiranog i deprimiranog, kao i sve ostale. Kad

gledamo ljude, vidimo samo ljude države, sluge države, kako je

apsolutno tačno rečeno, ne vidimo nijednog prirodnog čoveka, nego

potpuno neprirodno stvorene ljude države kao sluge države, koji celog

svog života služe državu i, tako, celog svog života služe neprirodu. Kad

gledamo ljude, vidimo samo ljude države kao neprirodna bića koja su

strovaljena u glupost države. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude

isporučene državi, koji služe državu, koji su postali žrtve države. Ljude

koje vidimo, jesu žrtve države i čovečanstvo koje vidimo nije ništa drugo

nego krma države kojom se hrani sve proždrljivija država. Čovečanstvo

je još samo podržavljeno čovečanstvo i stolećima već, dakle otkad

država postoji, izgubilo je svoj identitet, kažem sebi. Danas čovečanstvo

jeste isključivo, ni više ni manje, nečovečanstvo, koje je država, kažem

sebi. Danas je čovek još samo čovek države i, tako, on je danas još

samo uništeni čovek i čovek države kao jedino ljudski mogućan čovek,

kažem sebi. Prirodan čovek nije čak više ni mogućan, mislim. Kad vidimo

milione ljudi države natrpane u velegradovima, doñe nam muka, jer kad

vidimo i državu, doñe nam muka. Svakog dana kad se probudimo, od te

naše države pripadne nam muka, i kad iziñemo na ulicu, spopadne nas

muka od ljudi države koji naseljavaju ovu državu. Čovečanstvo je

gigantska država od koje nas, jesmo li iskreni, kad se probudimo, svaki

put spopadne muka. Kao i ostali ljudi, živim u državi od koje mi je muka

kad se probudim. Nastavnici koje imamo, poučavaju ljude države, uče ih

svim grozotama i okrutnostima države, svim obmanama države, jedino

ne da država jeste sve te grozote i okrutnosti i obmane. Stolećima već

nastavnici hvataju svoje učenike u klešta države i raspinju na muke

godinama i decenijama, i čereče ih. Evo tih nastavnika koji, po nalogu

države, sa svojim učenicima prolaze Muzejom i sa svojom glupošću

ogañuju im umetnost. Ali, šta je ova umetnost na ovim zidovima inače

nego umetnost države, kažem sebi. Reger govori samo o umetnosti

države kad govori o umetnosti, i kad govori o takozvanim starim

majstorima, govori uvek samo o starim majstorima države. Jer, umetnost

okačena na ovim zidovima nije ništa drugo nego umetnost države, barem

ova koja je ovde okačena, u likovnoj galeriji Muzeja stare umetnosti. Sve

slike koje su ovde okačene na zidovima, nisu ništa drugo nego slike

umetnika države. Koji pripadaju umetnosti katoličke države, ništa drugo.

Ništa osim faca, kao što kaže Reger, nigde lica. Ništa osim glavudža,

nigde glave. Sve u svemu, uvek samo prednja strana bez zadnje, i uvek

samo laž i obmana bez stvarnosti i istine. Svi ti slikari, ipak, nisu bili ništa

drugo nego skroz naskroz dvolični umetnici države koji su odgovarali na

želju za dopadanjem kod svojih nalogodavaca, čak ni Rembrant nije

izuzetak, kaže Reger. Pogledajte Velaskeza, sve sama državna umetnost,

i Lota, i ðota, opet samo državna umetnost, kao i onaj grozni Direr,

začetnik i prethodnik nacizma, koji slika prirodu na platnu i ubija je, taj

užasni Direr, kao što često kaže Reger, jer on doista duboko mrzi Direra,

taj nirnberški rezbarlija. Kao umetnost po državnom nalogu Reger

označava i slike koje ovde vise po zidovima, i u nju uvrštava čak i Čoveka

sa sedom bradom. Takozvani stari majstori služili su uvek samo državu ili

crkvu, što izlazi na isto, tako neprestano ponavlja Reger, nekog cara ili

nekog papu, nekog vojvodu ili nekog nadbiskupa. Tobožnji slobodan

čovek jeste utopija, tobožnji slobodan umetnik uvek je bio utopija, ludilo,

često tako kaže Reger. Umetnici, takozvani veliki umetnici, tako kaže

Reger, mislim, osim toga su najbezosećajniji od svih ljudi, još znatno

bezosećajniji nego političari. Umetnici su najdvoličniji, još dvoličniji nego

političari, dakle umetnici umetnosti su još dvoličniji nego umetnici

države, u ovom trenu ponovo čujem kako to Reger govori. Ta se

umetnost, ipak, uvek okreće put Svemogućeg i put moćnika, i odvraća

od sveta, tako često kaže Reger, u tome je njena niskost. Jadna je ta

umetnost, ništa drugo, u ovom trenu čujem kako je govorio Reger juče,

dok ga danas posmatram iz sale Sebastijano. Zašto slikari zapravo slikaju

kad već postoji priroda, opet se juče pitao Reger. Čak i najizuzetnije

umetničko delo, ipak je samo jadan, sasvim nesuvisao i zaludan napor da

se oponaša priroda, da se ona majmuniše, rekao je. Šta je naslikano lice

Rembrantove majke prema stvarnom licu moje sopstvene, opet je pitao.

Šta su dunavska polja preko kojih mogu da idem istovremeno dok ih

gledam prema naslikanim, pitao je. Nema ničeg odvratnijeg za mene,

rekao je juče, od naslikane društvene elite. Slikarstvo elite, ništa drugo,

rekao je. Fiksirati, govore ljudi, dokumentovati, ali to je ipak, kao što

znamo, samo licemerje, neistina, to je samo neistinitost i obmana

fiksirana i dokumentovana i visi na zidovima, samo neistina i obmana je

u knjigama, koje su nam takozvani veliki pisci ostavili, samo neistina i

obmana na slikama koje vise na ovim zidovima. Onaj koji visi tu na zidu,

nije nikad onaj koga je slikar naslikao, rekao je Reger juče. Onaj koji visi

na zidu, nije onaj koji je živeo, rekao je. Naravno, rekao je, kazaćete, da

je to vizija slikara koji je sliku naslikao, to je tačno, mada je to lažna

vizija, to je, barem što se slika u ovom Muzeju tiče, uvek samo katolička

državna vizija svakog pojedinog umetnika, jer sve što ovde visi nije ništa

drugo nego katolička državna umetnost i otuda, moram da kažem,

prosta umetnost, i može biti veličanstvena koliko god hoće, ona je samo

prosta katolička državna umetnost. Takozvani stari majstori su,

prvenstveno, ako se nekoliko njih posmatraju jedan pored drugog, dakle

njihova dela posmatraju jedno pored drugog, entuzijasti dvoličnjaštva,

koji su se prišljamčili i prodali katoličkoj državi, a to znači katoličkom

državnom ukusu, tako kaže Reger. Utoliko imamo posla samo s potpuno

deprimirajućom katoličkom istorijom slikarstva, koje je svoje teme uvek

nalazila i imala na nebu i u paklu, ali nikad na zemlji, rekao je on. Slikari

nisu nikad slikali ono što bi morali da slikaju, nego jedino ono što im je

naručivano ili ono što im je obezbeñivalo ili donosilo slavu ili novac,

rekao je. Slikari, svi ti stari majstori, od kojih mi se većinom vremena

gadi kao ni pred čim drugim i od kojih me je uvek obuzimala jeza, rekao

je, uvek su služili samo nekom gospodaru, nikad sebi i, tako, samom

čovečanstvu. Slikali su, da, uvek neki izveštačeni svet koji su izvlačili iz

sebe, a u zamenu za koji su se nadali novcu i slavi; svi do jednog su

slikali s tim ciljem, iz srebroljublja i slavoljublja, ne zato što bi hteli da

budu slikari nego samo zato što im je bilo stalo do slave ili novca, ili do

novca i slave zajedno. U Evropi su neprestano slikali samo podvrgnuti

katoličkom bogu i polazeći od njega, rekao je, iz okrilja njegovog i

njegovih katoličkih bogova. Svaki, ma kako genijalan bio, potez kičicom

tih takozvanih starih majstora jeste laž, rekao je. Slikari dekorateri sveta,

tako je on juče nazvao one koje je doista duboko mrzeo, kojima je,

doduše, istovremeno tokom celog svog jadnog života bio opčinjen. Ti

stari majstori nisu ništa drugo nego religijom zavarana dekoraterska

posluga evropskog katoličkog elitnog sloja, i to vidite u svakoj mrlji boje

koju su, ni najmanje se ne suzdržavajući, naneli na svoja platna, dragi

moj Acbaheru, rekao je. Naravno, moramo reći da je to najveća likovna

umetnost, rekao je juče, ali nemojmo da pri tome zaboravimo da

spomenemo ili barem da pomislimo da je to i beščasna likovna umetnost,

beščasno u toj umetnosti je u isti mah ono što je u njoj religiozno, a to je

baš odvratno. Ako, kao što sam ja prekjuče, provedete sat vremena pred

Mantenjom, odjedared vas obuzme želja da ga strgnete sa zida, jer

naglo osetite da je sve to jedna velika naslikana gadost. Ili ako se

izvesno vreme zadržite pred Bilivertijem ili Kampanjolom. Ti ljudi slikali

su, ipak, samo za koricu hleba i za novac i da bi došli na nebo, a ne u

pakao, kojeg su se celog svog života bojali više nego ičega, iako su bili

pametne glave, ali veoma slabog karaktera. Svi slikari, koliko god da ih

je, nikad se nisu odlikovali postojanim, uvek su bili veoma slabog

karaktera, i stoga su, u osnovi, uvek imali veoma slab ukus, rekao je

Reger juče, i nećete naći nijednog takozvanog velikog slikara ili, recimo,

takozvanog starog majstora, koji bi imao jak karakter i dobar ukus, a pod

jakim karakterom razumem, naprosto, nepotkupljiv karakter. Svi ti

umetnici, stari majstori, bili su potkupljivi i otuda mi je njihova umetnost

toliko odvratna, tako kaže Reger. Sve ih razumem i duboko su mi

odvratni. Zgañen sam svim što su slikali i što je ovde okačeno, često

mislim, rekao je juče, i decenijama već ne mogu da se suzdržim da ih ne

proučavam. Baš to je strašno, rekao je juče, da te stare majstore osećam

kao duboko odvratne, a ipak ih neprestano proučavam. Ali, oni su

ogavni, i to je jasno bez ostatka, rekao je juče. Stari majstori, kako ih

već stolećima nazivamo, drže se samo pred površnim pogledom, ali

posmatramo li ih pomno, malo pomalo gube i, na kraju, kad ih stvarno i

istinski, a to znači najtemeljitije mogućno i tokom dužeg vremena,

proučavamo, oni se rasplinjavaju, pretvaraju u prah, i ostavljaju nam

bljutav, većinom baš gadan ukus u našoj glavi. Najveće i najznačajnije

umetničko delo opterećuje nas, naposletku, poput ogromnog komada

prostote i laži u glavi, poput nekog ogromnog komada mesa u stomaku.

Opčinjeni smo nekim umetničkim delom, i to na kraju krajeva ipak ispada

smešno. Priuštimo li sebi jedared vremena da pažljivije nego što je

uobičajeno, s većim intenzitetom nego što je uobičajeno, i bezobzirnije

nego što je uobičajeno, pročitamo Getea, naposletku nam ono što smo

pročitali izgleda smešno, i svejedno šta to bilo, dovoljno je čitati ga samo

češće nego što je uobičajeno, i biće neizbežno smešno, pa i čak i ono što

je najpametnije, naposletku izlazi da je glupost. Eto, čitajte pažljivije, i

uništićete sve što čitate. Svejedno je šta čitate, to naposletku biva

smešno i, naposletku, ništa ne vredi. Pazite se da ne ulazite dublje u

neko umetničko delo, sve ćete upropastiti i svako, čak i ono koje vam je

najomiljenije. Ne gledajte neku sliku dugo, ne čitajte knjigu pažljivo, ne

slušajte muzički komad s prevelikim intenzitetom, sve ćete ruinirati, i ono

što je najlepše i najkorisnije na svetu. Čitajte ono što volite, ali ne ulazite

totalno u to, slušajte ono što volite, ali ne slušajte totalno, gledajte ono

što volite, ali ne gledajte totalno. Pošto sam uvek sve gledao totalno,

uvek sve slušao totalno, uvek sve čitao totalno ili, barem, uvek

pokušavao da gledam i slušam i čitam totalno, konačno sam i definitivno

sve pokvario, tako sam pokvario čitavu likovnu umetnost i čitavu muziku

i čitavu književnost, rekao je on juče.

Tako sam, tom metodom, konačno i definitivno pokvario ceo svet,

naprosto sve. Tokom niza godina sam naprosto sve pokvario i, što

duboko žalim, pokvario sam i svoju ženu. Tokom niza godina, rekao je,

mogao sam samo u toj metodi kvarenja i putem nje da postojim. Ali, sad

znam da ne smem totalno da čitam i da totalno slušam i da totalno

posmatram i gledam, ako hoću da živim dalje. Ne čitati totalno i ne

slušati totalno i ne posmatrati i ne gledati totalno, to je umetnost, rekao

je. Nisam još potpuno ovladao tom umetnošću, rekao je, jer moj

temperament je takav da svemu prilazim totalno i da se podjednako za

sve vezujem totalno i totalno dovodim do kraja, i to je, morate da znate,

moja prava nesreća, rekao je. Desetinama godina hteo sam da sve radim

totalno, i to je bila moja nesreća, rekao je. Do krajnosti ličan mehanizam

raspadanja, uvek usmeren na totalno, rekao je. Uostalom, ti stari

majstori nisu ni slikali za ljude poput mene, ni veliki stari kompozitori

nisu komponovali, ni veliki stari pisci nisu pisali, razume se za ljude poput

mene, nikad nijedan od njih nije slikao ili pisao ili komponovao za ljude

poput mene, rekao je. Umetnost nije stvarana za totalno posmatranje, ni

za totalno slušanje, ni za totalno čitanje, rekao je. Ta umetnost je

stvarana za onaj jadni deo čovečanstva, za onaj svakodnevni, za

normalni, ni za koga drugog nego za lakoverne. Neka velika grañevina,

rekao je, kako se samo brzo smanjuje kad je gledate očima kao što su

moje, ma koliko bila znamenita, i upravo zbog toga ona se pre ili kasnije

svodi na smešnu arhitekturu. Putovao sam, rekao je, da bih video veliku

arhitekturu, razumljivo najpre u Italiju i u Grčku i u Španiju, ali katedrale

su pod mojim pogledom ubrzo jenjavale i bivale, ništa manje,

bespomoćni, smešni pokušaji da se nebu protivstavi nešto kao drugo

nebo, od hrama do hrama, sve veličanstvenije, rekao je, a na koncu je to

uvek ispadalo nešto slabašno. Posetio sam, naravno, najveće muzeje, i

ne samo u Evropi, i proučio sve čime raspolažu, proučio s najvećim

intenzitetom, verujte mi, i ubrzo sam stekao utisak da svi ti muzeji ne

raspolažu ničim drugim nego jedino oslikanom bespomoćnošću,

oslikanom nesposobnošću, oslikanim promašajem, najslabašnijim delom

sveta, sve je u tim muzejima promašeno i slabašno, rekao je juče, u koji

god muzej da uñete i počnete da posmatrate i proučavate, proučavate

jedino promašaje i slabašnosti. Bože moj, Prado, svakako najznačajniji

muzej na svetu u pogledu starih majstora, ali svaki put kad bih sedeo

naspram njega, u Ricu, i pio svoj čaj, mislim ipak da i Prado sadrži samo

nesavršenosti, promašaje, na kraju krajeva samo smešne i diletantske

stvari. Mnogi umetnici, u izvesnim epohama, kad je takva moda, rekao

je, bivaju naduvani do monstruoznih razmera; onda neko nepotkupljiv

odjednom bočne u te monstruozne razmere, i ove se još brže rasprsnu i

nisu više ništa, rekao je. Velaskez, Rembrant, ðorñone, Bah, Hendl,

Mocart, Gete, rekao je, kao i Paskal, Volter, spadaju u takva

naduvavanja. Taj Štifter, rekao je juče, koga sam lično uvek ogromno

cenio dotle da je to bilo pokloništvo, ipak je, kad se njime pobliže

pozabavite, rñav pisac, kao što je i Brukner, kad ga pažljivije slušate,

rñav, da ne kažem jadan kompozitor. Štifter piše groznim stilom, koji je

pritom gramatički ispod svake kritike, kao što je i Brukner sa svojim

haotično-divljim notnim pijanstvom, čak i u poodmakloj starosti, prihvatio

neku pubertetsku religioznost. Štiftera sam cenio decenijama, a da se

istinski nisam njime precizno i radikalno pozabavio. Kad sam se pre

godinu dana pozabavio precizno i radikalno Štifterom, nisam verovao

očima i ušima. Tokom celog svog intelektualnog života, nikad nisam čitao

tako pogrešan i slabašan nemački ili austrijski jezik, kako god hoćete, i to

kod autora koji je čak i danas čuven po svojoj pročišćenoj i jasnoj prozi.

Štifterova proza je sve drugo, ali ne pročišćena, i najnejasnija je od svih

koje znam, nakrcana je naopakim slikama i lažnim i zastranjenim

mislima, i zaista se čudim zašto je ovaj provincijski diletant, uostalom

školski savetnik u Gornjoj Austriji, tako izuzetno cenjen danas upravo

medu piscima i, prvenstveno, mladim piscima, a ne od nekog

nepoznatog i beznačajnog. Verujem da svi ti ljudi nisu nikad čitali

Štiftera, nego su ga uvek samo slepo cenili, uvek jedino slušali o Štifteru,

ali ga nikad nisu stvarno čitali, kao što sam to ja. Kad sam pre godinu

dana stvarno čitao Štiftera, tog velemajstora proze, kako ga takoñe

nazivaju, u stvari sam se gadio sebe da sam to slabašno piskaralo ikad

cenio, čak voleo. U mladosti sam čitao Štiftera i moje sećanje na njega

zasnovano je na tadašnjim utiscima iz čitanja. Čitao sam Štiftera kad sam

imao dvanaest i kad sam imao šesnaest godina, u doba kad sam bio bez

ikakve kritičke svesti. Ali, potom, nikad više nisam čitao Štiftera. U

najdužim partijama svoje proze, on je nesnošljivi brbljivac, stil mu je

slabašan i, što je najvećma za osudu, aljkav, i doista je, osim toga,

najdosadniji i najlicemerniji autor u celoj nemačkoj književnosti.

Oglašena kao koncizna i precizna i jasna, Štifterova proza je, u stvari,

rasplinuta, nemoćna i neodgovorna, i od čije nam se, kad čitamo,

recimo, Vitiko ili Tašna mog pradede, malograñanske sentimentalnosti i

malograñanske trapavosti prevrće u stomaku. Od prvih redaka, upravo ta

Tašna mog pradede, vidljivo je da je u pitanju slabašan prozni pokušaj,

zbrzan i razvučen, sentimentalan, bljutav, pun skrivenih i očiglednih

grešaka, koji bi da proñe kao umetničko delo, a koji ipak nije ništa drugo

nego malograñanska krpara iz Linca. Nezamislivo je, uostalom, da iz

Linca, te malograñanske rupe, koja je još od Keplerovih vremena doista

ostala do neba vapijuća provincijska rupa, gde postoji opera u kojoj ljudi

ne umeju da pevaju, pozorište u kojem ljudi ne umeju da glume, gde su

slikari koji ne slikaju, i pisci koji ne umeju da pišu, odjednom proistekao

neki genije, kako jednodušno govore o Štifteru. Štifter nije nikakav

genije, Štifter je filistar koji je vodio tesnogrudi život i buñavi

malograñanin koji je i pisao tako tesnogrudo, pedagog koji ni na

najmanji zahtev jezika nije odgovorio, i čak kad bi to učinio, bio je

nesposoban da stvara umetnička dela, rekao je Reger. Štifter je, sve u

svemu, rekao je, nesumnjivo jedno od mojih najvećih umetničkih

razočaranja u životu. Svaka treća ili barem svaka četvrta Štifterova

rečenica je lažna, svaka druga ili treća slika u njegovoj prozi je nesrećni

potop, a Štifterov duh je u celosti, barem u njegovim književnim

radovima, mediokritetski. Štifter je, u stvari, pisac s najmanje fantazije

medu svima koji su ikad pisali i, istovremeno, jedan od najantipoetičnijih

i najnepoetičnijih. Ali, čitaoci i književni istraživači su uvek padali na

takvog Štiftera. U njegovoj apsolutnoj osrednjosti ništa ne menja

činjenica da se čovek potkraj života ubio. Ne znam nijednog pisca na

svetu koji je bio u takvoj meri diletant i slabašan, a pri tome tako

uskogrud kao Štifter i, istovremeno, tako svetski slavan. Sa Antonom

Bruknerom stvar stoji slično, rekao je Reger, došao je iz Gornje Austrije

u Beč, sa svojim perverznim strahom pred Bogom, opsednut

katolicizmom, i totalno se predao caru i Bogu. Ni Brukner nije bio genije.

Njegova muzika je konfuzna i podjednako nejasna i podjednako slabašna

kao Štifterova proza. Ali, dok je Štifter danas, strogo uzevši, još samo

mrtav papir u rukama germanista, Brukner, naprotiv, dira sve ljude do

suza. Bruknerova zvučna bujica osvojila je svet, mogli bismo reći,

sentimentalnost i dvolična pompeznost trijumfuju kod Bruknera. Brukner

je podjednako trapav kompozitor kao što je Štifter trapav pisac, obojici je

zajednička ta gornjoaustrijska trapavost. Obojica su stvarala takozvanu

umetnost po Božjoj volji, umetnost koja je javno opasna, rekao je Reger.

Ne, Kepler nije bio smušeni momak, rekao je Reger juče, ali on ipak nije

iz Gornje Austrije nego iz Virtemberga; Adalbert Štifter i Anton Brukner

proizvodili su, na kraju krajeva, samo književno i kompozitorsko smeće.

Ko ceni Baha i Mocarta, i Hendla i Hajdna, rekao je, taj mora, po sebi

razumljivo, da odbije takve kao što je Brukner, ne da ih prezre, nego da

ih odbije. A ko Getea ceni, i Klajsta i Novalisa i Šopenhauera, taj mora da

odbije Štiftera, i nije mu ni potrebno da ga prezre. Ko Getea voli, ne

može istovremeno voleti Štiftera, Gete je birao teško, Štifter je uvek bio

skloniji lakom. Za osudu je baš, rekao je Reger juče, da je Štifter bio

prestrašeni pedagog, a uz to pedagog na visokom položaju i koji je pisao

tako trapavo da to nikad ne bi moglo da proñe ni kod ijednog od

njegovih učenika. Jednu Štifterovu stranicu, koju bi mu podneo neki od

njegovih učenika, Štifter bi sam celu ispodvlačio crvenom olovkom, rekao

je, eto kakva je istina. Ako bismo mi počeli da čitamo Štiftera s crvenom

olovkom u ruci, ne bismo mogli da se zaustavimo u korigovanju, rekao je

Reger. Nema ovde genija s perom, rekao je, nego je u pitanju neznalički

prčvar. Ako bi postojao pojam neke neukusne, bljutave i sentimentalne i

proizvoljne književnosti, onda bi on tačno odgovarao onome što je pisao

Štifter. Štifterovo pisanje nije nikakva umetnost, i ono što on ima da

kaže jeste nečasno na najodvratniji način. Nije otuda bez osnova što

Štiftera pre svega čitaju činovničke žene i udovice, koje u dosadi provode

dane u svojim stanovima, rekao je, i medicinske sestre u svoje slobodne

dane i kaluñerice po samostanima. Čovek koji istinski misli nije kadar da

čita Štiftera. Verujem da ljudi koji toliko uzdižu Štiftera i ogromno ga

cene, nemaju ni najmanjeg pojma o Štifteru. Svi naši pisci, bez izuzetka,

danas govore i pišu samo sa zanosom o Štifteru i njegovi su privrženici

kao da je on spisateljski bog našeg vremena. Ili su ti ljudi glupi i nemaju

nimalo umetničkog ukusa i ne shvataju baš ništa o književnosti, ili oni

nisu, u šta nažalost moram najpre da verujem, ni čitali Štiftera, rekao je.

O Štifteru i Brukneru, rekao je, nemojte mi govoriti, u svakom slučaju ne

u vezi sa umetnošću i onim što ja razumem pod umetnošću. Prvi, prozni

prčvar, rekao je, drugi, muzički prčvar. Sirota Gornja Austrija, rekao je,

koja stvarno veruje da je proizvela dva najveća genija, dok je zapravo

stvorila samo dvojicu bezmerno precenjenih slepaca, književnog i

kompozitorskog. Kad pomislim na austrijske kaluñerice i učiteljice kojima

njihov Štifter leži na katoličkim noćnim stočićima kao ikona posvećena

umetnosti, pored češlja i makaza za nokte na nogama, i kad pomislim na

državne velikodostojnike koji rone suze dok slušaju Bruknerovu

simfoniju, smuči mi se, rekao je. Umetnost je najviše i, istovremeno,

najodvratnije, rekao je. Ali, moramo sebe da ubedimo da velika i

najuzvišenija umetnost postoji, rekao je, inače se predajemo očaju. I

mada znamo da svaka umetnost završava u trapavosti i smešnom i na

smetlištu istorije, kao uostalom i sve drugo, moramo s potpunim

samouzdanjem da verujemo u veliku i najuzvišeniju umetnost, rekao je.

Znamo šta je ona, prčvarska, promašena, ali ne usuñujemo se da uvek

prihvatimo da to znamo, jer se tada bezuslovno strmoglavljujemo, rekao

je. Da se još jednom vratimo Štifteru, rekao je, danas je veliki broj

pisaca koji se pozivaju na njega. Ti pisci se pozivaju na jednog

apsolutnog spisateljskog diletanta koji za sve vreme svog književnog

života nije ništa drugo činio nego zloupotrebljavao prirodu. Štifteru

moramo da prigovorimo apsolutnu zloupotrebu prirode, rekao je Reger

juče. Da bude vidovit, eto šta je hteo da bude kao pisac, a u stvari je kao

pisac bio slepac, rekao je Reger. Sve je kod Štiftera revnosno, nezgrapno

kao kod neke device, pisao je nepodnošljivu provincijalnu prstokaznu

prozu, rekao je Reger, nikakvu drugu. Kod Štiftera se slave opisi prirode.

Nikad priroda nije tako lažno konstruisana kako je opisuje Štifter, nije ni

tako dosadna koliko bi on želeo da u to verujemo na njegovom papiru

koji sve trpi, rekao je Reger. Štifter nije ništa drugo nego književni

zakupac zemljišta i čije neumešno pero umrtvljuje prirodu, pa time i

čitaoca, čak i tamo gde je ona, u stvarnosti i istinski, živa i plodna u

dogañajima. Štifter je preko svih stvari navukao svoj malograñanski veo,

dotle da ih je bezmalo ugušio, eto šta je istina. On ne ume istinski da

opiše nijedno drvo, nijednu pticu pevačicu, nijedan plahi potok, eto šta je

istina. On bi da nam nešto pokaže, a umrtvljuje ga, hoće da stvori sjaj, a

samo ga gasi, eto šta je istina. Štifter nam dočarava prirodu kao

jednoličnu, a ljude bez srca i duha, ne zna ništa i ne otkriva ništa, a ono

što opisuje, jer jedino to i čini, opisuje bezgranično pošteno. Njegov

kvalitet je kvalitet loših slikara, rekao je Reger, koji su iz nekog

nepoznatog razloga dospeli do slave i koji i ovde, u ovom zdanju,

posvuda vise na zidovima, setite se samo Direra i ovih stotina i stotina

osrednjih tvorevina čiji ramovi, u kojima su uokvirene, više vrede nego

one same. Sve slike začuñuju, a oni koji im se čude, ne znaju zašto im se

čude, kao što su i Štiftera čitali i čudili se, pri čemu čitaoci nisu znali

zašto. Najzagonetnije kod Štiftera je njegova čuvenost, rekao je Reger,

jer njegova književost je sve drugo a nikako zagonetna. One koje

nazivamo veliki, raščlanjujemo ih, vremenom ih rasturamo, ukidamo,

rekao je on, velike slikare, velike muzičare, velike pisce, jer ne možemo

da živimo s njihovom veličinom, zato što mislimo i sve mislimo do kraja,

rekao je. Ali, Štifter čak i nije bio i nije neka veličina, pa i nije nikakav

primer za taj proces. Štifter je samo primer za to kako neki umetnik

može biti decenijama poštovan kao veličina, pa i voljen od strane nekog

čoveka, u stvari od nekog čoveka koji žudi da poštuje i voli, a da ipak

nikad nije bio veličina. U razočaranju koje osećamo kad dospemo do

toga da veličina poštovanog i obožavanog i voljenog nije nikada veličina i

nikad nije ni bila takva veličina, samo uobražena veličina, a zapravo

malenkost, čak ništavnost, osećamo okrutnu bol prevarenog. Naprosto

nam se sveti, rekao Reger, kad sebi dopustimo da neki objekt

prihvatamo slepo i, štaviše, godinama, decenijama, mogućno i celog

života ga poštujemo i volimo, a da ga nikad ne stavimo na probu.

Da sam makar jedared, recimo pre trideset ili barem pre dvadeset ili

petnaest godina stavio Štiftera na probu, uštedeo bih sebi ovo pozno

razočaranje. Uopšte ne smemo sebi da kažemo da ovo ili ono jeste

dobro, i da onda tako bude zauvek, moramo sve umetnike uvek iznova

da stavljamo na probu, jer tek tako, bez ikakve sumnje, razvijamo svoje

saznanje umetnosti i svoj umetnički ukus. Samo su Štifterova pisma

dobra, rekao je Reger, sve ostalo ne vredi ništa. Ali, nauka o književnosti

će se svakako još dugo baviti Štifterom, opsednuta je takvim

spisateljskim idolima kakav je Adalbert Štifter, koji, ako već neće ući u

večnost proze, ipak će još dugo tim književnim učenjacima na

najprijatniji način pomagati do doñu do hleba nasušnog. Ponekad bih se

pomučio da neku Štifterovu knjigu dam na čitanje različitim ljudima, više

ili manje inteligentnim, s više ili manje pravog sluha, recimo Šaroliko

kamenje, ili Kondora ili Brigitu ili baš Tašnu moga pradede, a onda bih ih

pitao da li im se dopalo ono što su pročitali, tražeći pošten odgovor. Svi ti

ljudi su mi rekli, pošto sam zahtevao pošten odgovor, da im se pročitano

nije dopalo, da ih je to beskonačno razočaralo i da im, u osnovi, ništa,

ama baš ništa nije govorilo, i čudili su se svi do jednog da čovek koji

sastavlja tako nesuvisle radove i u kojima, uz to, čak ništa nema da kaže,

može biti toliko čuven. Izvoñen tokom nekog vremena, ovaj eksperiment

sa Štifterom svaki put mi je pričinjavao zadovoljstvo, rekao je, zato što

sam tako činio ono što sam nazvao stavljanje Štiftera na probu.

Pokatkad, takoñe, ispitujem ljude da li im se Ticijan, recimo Madona s

trešnjama, stvarno dopada. Ni jednom jedinom od upitanih slika se nije

dopadala, svi su joj se divili samo zbog njene čuvenosti, nijednom nije

kazivala ništa istinski. Ali, ne bih da kažem da poredim Štiftera s

Ticijanom, to bi bilo potpuno apsurdno, rekao je Reger. Književni

učenjaci nisu bili samo zaljubljeni u Štiftera, bili su ludi za njim. Verujem

da književni učenjaci, što se tiče Štiftera, apsolutno primenjuju na njega

neko nedovoljno merilo. Uvek pišu o Štifteru toliko kao ni o jednom piscu

njegovog vremena, i ako čitamo ono što pišu o njemu, prinuñeni smo da

ustanovimo da oni uopšte ništa nisu pročitali od Štiftera, ili su sve čitali

sasvim površno. Priroda je danas visoko rangovana, rekao je Reger juče,

i to je razlog zašto je Štifter danas visoko rangovan. Sve što se tiče

prirode, danas je na samom modnom vrhu, rekao je Reger juče, tako je i

Štifter danas modni vrhunac. Šuma je danas na vrhu mode, planinske

bujice su danas na vrhu mode, tako je i Štifter danas modni vrhunac.

Štifter baca svakog u smrtnu dosadu, a danas je na fatalan način modni

vrhunac, rekao je Reger. Sentimentalnost uopšte danas je, i to je ono

strašno, modni vrhunac, kao i sve što je kič jeste danas modni vrhunac;

od sredine sedamdesetih godina do danas, sredine osamdesetih godina,

sentimentalnost i kič su na modnom vrhu, na modnom vrhu u

književnosti, u slikarstvu, i u muzici. Nikad još nije napisano toliko

sentimentalnog kiča koliko je napisano danas, tokom osamdesetih

godina, nikad još nije slikano tako kič i sentimentalno, a kompozitori se

meñusobno nadmeću u kiču i sentimentalnosti, otiñite samo u pozorište,

tamo se danas ne daje ništa osim kiča opasnog po publiku, ništa osim

sentimentalnosti i čak ako je ono što se igra na pozornici brutalno i

divlje, ipak je to samo vulgarni, sentimentalni kič. Otiñite na izložbe,

zateći ćete samo vrhunac kiča i najodvratniju sentimentalnost. Otiñite u

koncertne sale, i tamo čujete samo kič i sentimentalnost. Knjige su danas

nakrcane kičem i sentimentalnošću, i otuda je Štifter poslednjih godina

toliko u modi. Štifter je majstor kiča, rekao je Reger. Na ma kojoj

Štifterovoj stranici toliko je kiča da će to moći da zadovolji više

generacija poezije željnih kaluñerica i medicinskih sestara, rekao je. Pa i

Brukner je, stvarno, samo sentimentalan i kič, i kod njega nema ničeg

osim stupidne, monumentalne, orkestralne ušne masti. Mladi i najmlañi

pisci, koji danas pišu, većinom pišu samo kič bez duha i mozga i razvijaju

u svojim knjigama doslovno nepodnošljivu patetičnu sentimentalnost, pa

je tako savršeno razumljivo da je i kod njih Štifter u velikoj modi. Štifter,

koji je uveo kič bez duha i bez mozga u veliku i visoku književnost koji je

skončao kičerajskim samoubistvom, danas je modni vrhunac, rekao je

Reger. Nije čak ni tako nerazumljivo da se danas, kad su izraz šuma i

izraz odumiranje šume dospeli u modu i kad je pojam šuma uveliko

upotrebljavan i zloupotrebljavan, Štifterova Duboka šuma prodaje kao

nikad ranije. Nikad ovoliko kao danas nije priroda bila čežnja ljudi, a

pošto svi veruju da je Štifter opisivao prirodu, svi mu hrle. Ali, Štifter nije

čak ni opisivao prirodu, on ju je samo kičerisao. Sva glupost ljudi otkriva

se u tome da sad svi, stotinama hiljada, hodočaste Štifteru i kleče pred

svakom njegovom knjigom, kao da je svaka od njih oltar. Upravo mi je

zbog tog pseudoentuzijazma čovečanstvo odvratno, rekao je Reger,

apsolutno mi je ogavno. Koliko god veliko i značajno bilo ili htelo da to

bude, sve završava, naposletku, u smešnom ili barem izazivajući

sažaljenje, rekao je. Štifter me, u stvari, neprestano podseća na

Hajdegera, na tog smešnog nacionalsocijalističkog malograñanina u

pantalonama pumparicama. Kao što je Štifter najbesramnije totalno

iskičerisao veliku književnost, tako je Hajdeger, filozof iz Crne šume,

iskičerisao filozofiju, Hajdeger i Štifter, svaki za sebe, svaki na svoj način,

neizlečivo su iskičerisali filozofiju i književnost. Hajdegera, kome su hrlile

ratne i posleratne generacije i za čijeg života su već o njemu pisani silni

doktorski radovi, odvratni i stupidni, uvek vidim kako sedi na klupi pred

svojom kućom u Crnoj šumi, pokraj svoje žene koja mu, u perverznom

štrikerajskom zanosu, neprekidno štrika zimske čarape od vune koju su

oni lično ostrigli sa sopstvenih hajdegerovskih ovaca. Ne mogu da vidim

Hajdegera drukčije nego na klupi pred njegovom crnošumskom kućom,

pored njegove žene kojom je totalno ovladao za ceo život i koja mu je

ištrikala sve čarape i isplela sve kape sa ušankama i pekla mu hleb i šila

mu posteljinu i za njega lično pravila sandale. Hajdeger je bio kič mozak,

rekao je Reger, baš kao i Štifter, ali ipak još smešniji od Štiftera, koji je

stvarno bio tragična pojava za razliku od Hajdegera, koji je uvek bio

samo komičan, podjednako malograñanin kao Štifter, podjednako obuzet

groznim ludilom veličine, taj slabašni podnoalpski filozof, stvoren,

verujem, upravo za nemački filozofski ćup. Tog Hajdegera svi su oni

decenijama halapljivo gutali kao nikog drugog i punili njime svoj stomak,

ti nemački germanisti i filozofi. Hajdegerov lik je bio običan, bez ikakvog

duhovnog obeležja, rekao je Reger, bio je naskroz neduhovan čovek,

lišen svake fantazije, lišen svakog senzibiliteta, pranemački filozofski

preživar, večno presićena filozofska krava, rekao je Reger, koja je pasla

po nemačkoj filozofiji i decenijama po njoj sejala svoju koketnu balegu u

Crnoj šumi. Hajdeger je bio takoreći filozofska bračna varalica, rekao je

Reger, kojem je uspelo da čitavu jednu generaciju nemačkih naučnika u

humanističkim znanjima prevrne na glavu. Hajdeger je odvratna epizoda

u istoriji nemačke filozofije, rekao je Reger juče, u kojoj su sudelovali i

još sudeluju svi učeni Nemci. Ni danas još nisu Hajdegera potpuno

prozreli, mada je doduše krava Hajdeger izgubila na debljini, ali se još

muze hajdegerovsko mleko. Hajdeger u filcanim pumparicama, pred

hipokritskom brvnarom u Todnaubergu, za mene ostaje još samo

fotografija koja ga razotkriva, malograñanin mišljenja s crnom

švarcvaldskom kapom na glavi u kojoj nikad nije prestajao da kuva

nemačko slaboumlje, tako kaže Reger. Kad smo stari, prevladali smo već

svu hrpu ubilačkih moda, sve te ubilačke umetničke mode i filozofske

mode i mode korisnih stvari. Hajdeger je dobar primer za to kako od

jedne filozofske mode, koja je nekad obuzela celu Nemačku, ništa nije

ostalo, osim izvesnog broja smešnih fotografija i još izvesnog broja

smešnih spisa. Hajdeger je bio filozofski mešetar koji je na pijacu iznosio

samo kradene stvari, sve što je od Hajdegera jeste iz druge ruke, bio je i

ostao prototip mislioca parazita, kome je sve, ali baš doista sve

nedostajalo za mišljenje iz sebe samog. Hajdegerova metoda se

sastojala u tome da tuñe velike misli, uz najveću beskrupuloznost,

pretvara u svoje male misli, eto kako stvari stoje. Hajdeger je sve što je

veliko smanjivao dotle da postane mogućno za Nemce, razumete li,

mogućno za Nemce, rekao je Reger. Hajdeger je malograñanin nemačke

filozofije, koji je nemačku filozofiju pokrio svojom kičerajskom noćnom

kapicom, crnom kičerajskom noćnom kapicom koju je Hajdeger uvek

nosio, u svakoj prilici. Hajdeger je nemački filozof u pantuflama i s

noćnom kapicom, i ništa više. Ne znam, rekao je Reger juče, svaki put

kad pomislim na Štiftera, setim se i Hajdegera, i obrnuto. Ipak nije

slučajno, rekao je Reger, da je Hajdeger, baš kao i Štifter, pre svega

uvek bio i još je omiljen kod grčevitih žena, kao što su revnosne

kaluñerice i revnosne medicinske sestre, koje su Štiftera ručavale

takoreći kao najdraže jelo, a tako ručavaju i Hajdegera. Hajdeger je još i

danas najdraži filozof u svetu nemačkih žena. Filozof za žene, eto šta je

Hajdeger, filozof za ručak koji naročito prija nemačkom filozofskom

apetitu i dolazi pravo iz učenjačke peći. Kad doñete u neko

malograñansko ili čak aristokratsko-malograñansko društvo, često vam

Hajdegera serviraju već kao predjelo, niste stigli još ni mantil da skinete,

a već vas uslužuju komadom Hajdegera, niste još ni seli, a domaćica

vam je već prinela srebrni poslužavnik sa šerijem Hajdeger. Hajdeger je

uvek dobro spremljena nemačka filozofija, koja svuda i u svako vreme

može biti poslužena, rekao je Reger, u svakom domaćinstvu. Ne

poznajem nijednog degradiranijeg filozofa danas, rekao je Reger. Ipak,

što se tiče filozofije, Hajdeger je završio svoje, dok je do pre deset

godina još bio veliki mislilac, sad se on provlači samo takoreći u

pseudointelektualnim domaćinstvima i po pseudointelektualnim

društvima, i njihovoj ukupnoj prirodnoj dvoličnosti dodaje još jednu,

veštačku. Poput Štiftera, i Hajdeger je za nemačku mediokritetsku dušu

neukusni, ali lako svarljivi puding lektire. S duhom ima Hajdeger

podjednako malo veze kao Štifter s književnim stvaranjem, verujte mi,

obojica su, što se filozofije i književnog stvaralaštva tiče, jednako

bezvredni, iako Štiftera ipak cenim više nego Hajdegera, koji mi je

oduvek bi odvratan, jer mi je sve kod Hajdegera uvek bilo odvratno, ne

samo noćna kapica na glavi i zimske gaće iz kućne radinosti koje on lično

podgrejava na peći u Todnaubergu, ne samo njegov švarcvaldski štap

kojeg je lično odeljao, nego baš njegova švarcvaldska filozofija koju je

lično odeljao, sve mi je kod tog tragikomičnog čoveka uvek bilo

odvratno, uvek mi se duboko gadilo, kad god bih na njega pomislio.

Dovoljno mi je da znam samo red od Hajdegera, pa da sam zgañen, a

šta da ga tek čitam, rekao je Reger; Hajdeger mi je uvek izgledao kao

šarlatan koji je uvek samo iskorišćavao sve što je oko njega i prilikom

tog iskorišćavanja sunčao se na klupi u Todnaubergu. Kad samo

pomislim da su i izuzetno pametni ljudi padali na Hajdegera i da je čak

jedna od mojih najboljih prijateljica uradila disertaciju o Hajdegeru, te da

je ta disertacija veoma ozbiljno urañena, još i danas mi je muka, rekao

je Reger. Nema ničeg smešnijeg od onoga ništa je bez temelja, tako je

rekao Reger. Ali, Nemcima imponuje afektiranje, rekao je Reger, Nemce

interesuje afektiranje, i to je njihovo najistaknutije svojstvo. A što se tiče

Austrijanaca, u svim tim tačkama, oni su još gori. Video sam niz

fotografija na kojima je veoma talentovana fotografkinja snimila

Hajdegera, a koji sve vreme izgleda kao podgojeni penzionisani štapski

oficir, rekao je Reger, pokazaću vam ih jednom; na tim fotografijama,

Hajdeger ustaje iz svog kreveta, Hajdeger opet leže u svoj krevet,

Hajdeger spava, budi se, navlači gaće, navlači čarape, otpija gutljaj

mladog vina, izlazi iz svoje brvnare i posmatra horizont, delje štap,

stavlja kapu na glavu, skida kapu s glave, drži kapu u rukama, razmiče

noge, diže glavu, saginje glavu, polaže desnu ruku u levu ruku svoje

žene, njegova žena polaže levu ruku u njegovu desnu ruku, hoda pred

kućom, hoda iza kuće, upućuje se prema kući, udaljava se od kuće, čita,

jede, kašikom proba supu, odseca komad hleba (kojeg je lično on

ispekao), otvara knjigu (koju je lično on napisao), zatvara knjigu (koju je

lično on napisao), saginje se, proteže se i tako dalje, rekao je Reger. To

je da povraćate.

Kad vagnerovci već nisu podnošljivi, kako tek s hajdegerovcima, rekao je

Reger. Ali, naravno, Hajdeger se ne može porediti s Vagnerom, koji je

zaista bio genije, kome pojam genije stvarno odgovara kao nikom

drugom, dok je Hajdeger bio ipak samo mali filozofski potrčko. Hajdeger

je bio, jasno je, najmaženiji nemački filozof u ovom stoleću, istovremeno

i najbeznačajniji. Hajdeger u su hodočastili prvenstveno oni koji su

pomešali filozofiju s kulinarstvom, koji su filozofiju smatrali za nešto

pečeno, prženo i kuvano, što u potpunosti odgovara nemačkom ukusu.

Hajdegerov dvor je bio u Todnaubergu i sa svog švarcvaldskog

filozofskog pijedastala puštao je da mu se dive kao svetoj kravi. Čak i

direktor severnonemačkog časopisa, čuven i bojažljiv, ponizno je klečao

pred njim otvorenih usta kao očekujući od Hajdegera, koji je sedeo na

svojoj klupi pred kućom, takoreći duhovnu hostiju. Svi ti ljudi hodočastili

su u Todnauberg Hajdegeru i činili sebe smešnim, rekao je Reger. U

neku ruku su išli na hodočašće u Crnu šumu i na sveto brdo Hajdeger i

klečali pred svojim idolom. Da je njihov idol bio totalna duhovna nula,

nisu mogli znati u svojoj gluposti. Nisu to ni slutili, rekao je Reger. Ali,

epizoda s Hajdegerom ipak je poučna kao primer kulta Nemaca prema

filozofima. Uvek se zakačinju jedino za lažne, rekao je Reger, za one koji

im dogovaraju, za stupidne i sumnjive. Ali, ono što je strašno, rekao je

Reger potom, jeste da sam ja sa obojicom u srodstvu, sa Štifterom preko

majčine strane, s Hajdegerom preko očeve strane, i to je ono što je

groteskno, rekao je Reger juče. U srodstvu sam čak i s Bruknerom, iako

izokola i dalekom, ali ipak u srodstvu. Naravno, nisam, meñutim, tako

glup da se stidim tih srodstava, bilo bi to najgluplje, rekao je Reger, kad i

ja ne bih bio na ta srodstva apsolutno ponosan, kao što su to uvek bili

moji roditelji i kao što je uvek bila cela moja porodica. Većina mojih

predaka, bilo po gornjoaustrijskoj ili naprosto austrijskoj ili nemačkoj

grani, rekao je, bili su trgovci, industrijalci kao moj otac, ponekad seljaci,

naravno u ranijim vremenima, više iz Češke nego odnekle drugde, manje

od Alpa, više iz podnoalpskih krajeva, a bila je i jedna jaka jevrejska

linija. Meñu mojim precima bio je i jedan nadbiskup i jedan dvostruki

ubica. Ne, uvek sam sebi govorio, neću tragati suviše tačno odakle

potičem, jer bih onda vremenom iskopao možda suviše užasnih gnusoba

koje me, priznajem, plaše. Ljudi iskopavaju svoje pretke i pretražuju i

pretražuju po gomilama svojih predaka sve dok ih sve ne prevrnu, i tada

su potpuno nezadovoljni i, otuda, dvostruko povreñeni i očajni, rekao je

on. Nikad nisam bio, kako to kažu, kopač predaka, nedostaju mi sve

pretpostavke za to, ali i čoveku kao što sam ja dešava se da mu

odjednom iskrsnu najneobičniji primerci predaka na putu, i tome niko ne

može da umakne, čak i ako se svim snagama opire takozvanom

iskopavanju predaka, pa raskopava i raskopava. Ukratko, potičem iz

veoma interesantne mešavine, takoreći sam presek svakojih. U tom

pogledu bi bolje bilo da što manje o tome znam nego što znam, ali

dogaña se da starost iznosi na svetio dana mnogo toga, čak i nezvanog,

rekao je. Najomiljeniji mi je stolarski šegrt, koji je naučio da čita i piše

hiljadu i osamstočetrdesetosme godine u Kataru i o tome je ponosno

pismom obavestio roditelje u Lincu, rekao je. Taj stolarski šegrt, iz

majčine linije, bio je u tvrñavi Kataro, današnjem Kotoru, stacioniran kao

tobdžija, i ja još posedujem to pismo koje je on, kako je rečeno, ispunjen

radošću svojih osamnaest godina, napisao svojim roditeljima iz Katara u

Linc i na kojem je od strane službene carske pošte primećeno da je

njegov sadržaj sumnjiv. Sve što jesmo potiče od naših predaka, rekao je

Reger, sve skupa i na to se još pridodaje ono što je lično nama

svojstveno. Srodstvo sa Štifterom bilo je za mene, tokom celog života,

dragocena čudovišnost sve dok nisam došao na to da Štifter nije nikakav

veliki pisac ili pesnik, svejedno, kao kakvog sam ga poštovao celog

života. Znao sam i da sam u srodstvu s Hajdegerom, jer su to moji

roditelji, u svakoj prilici, razglašavali na sva usta. U srodstvu smo sa

Štifterom, i u srodstvu smo s Hajdegerom, a i s Bruknerom, govorili su

moji roditelji u svakoj prilici, što mi je često bilo neprijatno. Biti u

srodstvu sa Štifterom ljudi su doživljavali uvek kao nešto čudovišno,

barem u Gornjoj Austriji, ali i u celoj Austriji, jer to se u društvu prima

kao kad neko kaže da je u srodstvu s Franjom Josifom, ali biti u srodstvu

sa Štifterom i s Hajdegerom već je najneobičnija i divljenja najvrednija

stvar koju je mogućno zamisliti u Austriji, pa i u Nemačkoj. A onda,

rekao je Reger, kad u pravom trenutku dodate da ste u srodstvu i s

Bruknerom, tada ljudi naprosto ne mogu da se saberu od divljenja. Medu

svojim roñacima imati čuvenog pesnika već je nešto izuzetno, a povrh

toga imati medu roñacima i čuvenog filozofa, prirodno je da je još

čudovišnije, rekao je Reger, ali na sve to biti u srodstvu i sa Antonom

Bruknerom, jeste sam vrh vrhova. Moji roditelji su često igrali na to, i

naravno iz toga izvlačili odreñene prednosti. Dovoljno je spomenuti te

roñačke veze na pravom mestu, po sebi je bilo razumljivo da su o

srodstvu sa Adalbertom Štifterom govorili, naravno, kad su hteli da

obezbede neku povlasticu u Gornjoj Austriji, recimo kod pokrajinske

vlade kojoj se redovno obraćao svaki stanovnik Gornje Austrije, ili o

Antonu Brukneru, na koga su se najčešće pozivali kad su imali neki

problem u Beču, tako je govorio Reger, u slučaju problema u Lincu ili

Velzu ili Eferdingeru, naime u Gornjoj Austriji, razumljivo je da su govorili

da su u srodstvu sa Štifterom; kad li je problem u Beču, Brukner je

njihov roñak, a kad bi putovali kroz Nemačku, svakog dana bi stotinu

puta ponavljali da im je Hajdeger roñak i uvek su govorili da im je

Hajdeger blizak roñak, a da ne bi pošteno rekli koliko im je stvarno

blizak, jer Hajdeger im je doista roñak, pa tako i moj, ali, kako se to

kaže, veoma dalek. Sa Štifterom smo, meñutim, u veoma bliskom

srodstvu, a s Bruknerom u još bližem, rekao je Reger juče. Da su i s

jednim dvostrukim ubicom u srodstvu, koji je prvu polovinu svog zrelog

života proveo u Štajnu na Dunavu, a drugu polovinu u Garstenu kod

Štajra, znači u dve najveće austrijske tamnice, o tome, prirodno, nikad

nisu govorili, mada bi i to uvek bio red da se kaže. Ja sam se nikad

nisam bojao da kažem da je jedan od mojih roñaka sedeo u Štajnu i

Garstenu, što je najgora stvar koju neki Austrijanac može reći o svojoj

porodici, naprotiv, isticao sam to češće nego što je bilo nužno, što se

opet može tumačiti kao slabost karaktera, rekao je Reger. Nisam nikad,

uostalom, skrivao da sam bio bolestan na plućima i da su mi pluća još

bolesna, rekao je, nikad nisam u svom životu imao ikakav strah od takvih

oštećenja i nedostataka. U srodstvu sam sa Štifterom i s Hajdegerom i s

Bruknerom i s jednim dvostrukim ubicom, koji je kaznu služio u Štajru i

Štajnu, često sam govorio, pa čak i ako niko o tome ne bi ni pitao, rekao

je Reger juče. Na nama je da živimo sa svojim srodnicima, kakvi god da

jesu, rekao je. Štaviše, mi jesmo ti srodnici, rekao je, oni se svi skupa

nalaze u meni. Reger voli maglu i mrak, boji se svetlosti, zato i odlazi u

Muzej stare umetnosti i zato i odlazi u Ambasador, jer u Muzeju stare

umetnosti je podjednako mračno kao i u Ambasadoru, i dok tokom

prepodneva može da uživa u Muzeju stare umetnosti s temperaturom od

osamnaest stepeni Celzijusovih, za njega idealnom, uživa u za njega

idealnoj popodnevnoj temperaturi od dvadeset i tri stepena Celzijusa u

Ambasadoru, zanemarujući sve ostalo što mu, s jedne strane, u Muzeju

stare umetnosti i, s druge, u Ambasadoru pogoduje, i što mu, kako kaže,

nešto znači. U Muzej stare umetnosti sunce jedva da može da prodre,

kao i u Ambasador, a to mu odgovara, pošto ne voli nikakve sunčeve

zrake. Izbegava sunce, ni od čega ne beži toliko koliko od sunca. Mrzim

sunce, znate li, mrzim sunce kao ništa drugo na svetu, rekao je. Najdraži

su mu dani s maglom, u te dane izlazi iz kuće rano, ide čak u šetnju,

mada inače ne šeta, budući da, u osnovi, mrzi šetnju. Mrzim šetnju,

kaže, izgleda mi besmislena. Idem i idem tokom šetnje i sve vreme

jedino mislim da mrzim šetnju, pri tome nemam u glavi nikakvu drugu

misao, ne shvatam čak ni da postoje ljudi koji mogu da razmišljaju dok

šetaju, da mogu da misle na nešto drugo osim da je šetanje besmisleno i

zaludno, kaže on. Najviše volim da hodam uzduž i popreko po svojim

sobama, kaže on, tada mi najbolje stvari padaju na pamet. Satima mogu

da stojim kod prozora i gledam na ulicu, to mi je navika nastala još u

detinjstvu. Gledam na ulicu i posmatram ljude i pitam se šta su ti ljudi,

zašto se kreću po ulici, zastaju u hodu, to mi je, da kažem, glavno

zanimanje. Uvek se isključivo bavim ljudima, priroda me nije nikad

zanimala, sve u meni je uvek bilo usmereno na ljude, ja sam takoreći

fanatik ljudi, rekao je, naravno ne fanatik čovečanstva, nego fanatik

ljudi. Uvek su me interesovali jedino ljudi, rekao je, zato što su mi oni,

po prirodi, odvratni, ništa me ne privlači intenzivnije od ljudi, i ništa mi

nije dublje odvratno od ljudi. Mrzim ljude, ali oni su istovremeno jedini

razlog mog života. Kad se s nekog koncerta noću vratim kući, često

postojim kod prozora do jedan ili dva časa posle ponoći i gledam na ulicu

i posmatram ljude koji dole prolaze. Tokom takvog posmatranja

postupno se oblikuje moj rad. Stojim kod prozora i gledam dole na ulicu i

istovremeno radim na svom članku. Oko tri časa posle ponoći odlazim u

krevet, ali ustajem oko pola osam. U mojoj starosti, naravno, nije mi više

potrebno mnogo sna. Ponekad spavam samo tri ili četiri sata, to mi je

sasvim dovoljno. Svaki čovek ima nekog hlebodavca, rekao je lukavo,

moj hlebodavac je Tajms. Dobro je kad imamo nekog hlebodavca, još je

bolje kad imamo nekog tajnog hlebodavca, Tajms je moj tajni

hlebodavac, rekao je juče. Posmatrao sam ga duže vreme, a da ga

stvarno nisam video. Juče je rekao da u detinjstvu nije imao, naravno,

baš sve, ali da je ipak imao znatan broj mogućnosti, pa i, posle

detinjstva, u svojoj mladosti, ali da naposletku nije odabrao nijednu od

tih mogućnosti kao svoj poziv. Pošto nije bio prinuñen da zarañuje za

život, jer ono što je nasledio od roditelja nije bilo baš za potcenjivanje,

godinama je spokojno sledio svoje ideje, ljubavi, sklonosti. Ono što ga je

od početka privlačilo nije bila priroda, naprotiv, bežao je od prirode kad

god je mogao, privlačila ga je umetnost, sve što je umetno, tako je juče

rekao, apsolutno sve što je umetno. U slikarstvo se rano razočarao, od

početka mu je bila umetnost bez duha medu ostalim umetnostima. Čitao

je mnogo i strasno, ali nikad mu nije palo na pamet da sam piše, nikad

nije ni pomišljao da je za to sposoban. Muziku je voleo od početka, u

muzici je nalazio ono što mu je nedostajalo u slikarstvu, kao i u

književnosti. Ne potičem, meñutim, iz neke muzičke porodice, tako je

rekao, naprotiv, moji su svi bili nemuzikalni, a i, ukratko, totalno protiv

umetnosti. Tek pošto su moji roditelji umrli, mogao sam da se okrenem

umetnosti kao svojoj prvoj ljubavi. Trebalo je da moji roditelji umru da

bih ja stvarno mogao da radim ono što hoću, uvek su mi zagradivali put

do mojih ljubavi, mojih strasti. Moj otac je bio nemuzikalan čovek, rekao

je, moja majka je bila muzikalna, kako verujem, čak izuzetno muzikalna,

ali njen muž je vremenom isterao muzikalnost iz nje. Moji roditelji su bili

jeziv bračni par, rekao je, uzajamno su se krišom mrzeli, ali nisu mogli da

se razdvoje. Imovina i novac držali su ih zajedno, u tome je istina. Na

našim zidovima su visile mnoge, lepe, skupe slike, rekao je, ali oni ih

decenijama nisu pogledali niti jedan jedini put, na hiljade knjiga stojale

su nam po policama, ali oni decenijama niti jednu jedinu nisu pročitali,

imali smo klavir Bezendorfer, ali na njemu decenijama nije svirano. Da je

prekrivač na tom klaviru bio zavaren, ni to ne bi opazili decenijama,

rekao je. Moji roditelji su imali uši, ali nisu ništa čuli, imali su oči, ali ništa

nisu videli, svakako su imali srce, ali ništa nisu osećali. Odrastao sam

usred takve hladnoće, rekao je. Ničeg nisam bio lišen, ali sam ipak

svakog dana bio duboko očajan, rekao je. Celo detinjstvo nije bilo ništa

drugo nego vreme očaja. Roditelji me nisu voleli i ja njih nisam voleo.

Nisu mi opraštali da su me rodili, tokom celog života nisu mi opraštali da

su me rodili. Ako postoji pakao, a pakao naravno postoji, rekao je, onda

je moje detinjstvo bilo pakao. Detinjstvo je, verovatno, uvek pakao,

detinjstvo je sam pakao, rekao je, svejedno koje detinjstvo, ono je

pakao. Ljudi govore da su imali lepo detinjstvo, ali to je ipak bio pakao.

Ljudi sve krivotvore, krivotvore i detinjstvo koje su imali. Govore, imao

sam lepo detinjstvo, a imali su ipak samo pakao. Što ljudi većma stare

utoliko lakše kažu da su imali lepo detinjstvo, dok ono, meñutim, nije

bilo ništa drugo nego pakao. Pakao ne predstoji, pakao je bio, rekao je

jer pakao je detinjstvo. Koliko me je samo koštalo da se izvučem iz tog

pakla! rekao je juče. Dokle god su mi roditelji bili živi, bio je to za mene

pakao. Roditelji su sprečavali sve što je bilo u meni i bilo deo mene,

rekao je. Neprestanim mehanizmom tlačenja bezmalo su me oterali u

smrt kao jedino sklonište, rekao je. Roditelji su morali da umru da bih ja

mogao da živim, i kada su umrli, proživeo sam. Na kraju, muzika je bila

ta koja mi je stvarno dala život, rekao je juče. Ali, nisam hteo i, naravno,

nisam mogao da budem umetnik stvaralac, ali ni umetnik izvršilac, rekao

je, u svakom slučaju ni stvaralac ni izvršilac u muzičkoj umetnosti, nego

samo kritički umetnik. Ja sam kritički umetnik, rekao je, sve vreme u

životu sam bio kritički umetnik.

U detinjstvu već bio sam kritički umetnik, rekao je, okolnosti mog

detinjstva pretvorile su me, na prirodan način, u kritičkog umetnika.

Osećam se, uostalom, potpuno kao umetnik, zapravo kao kritički

umetnik, i kao kritički umetnik sam, sasvim prirodno, i stvaralac, jasno,

dakle kritički umetnik izvršilac i stvaralac, rekao je. Uz to, još i kritički

umetnik stvaralac i izvršilac u Tajmsu, rekao je. Na svoje kratke članke u

Tajmsu gledam u potpunosti kao na umetničke tvorevine i mislim da

sam, kao autor tih umetničkih tvorevina, uvek slikar i muzičar i pisac

istovremeno i sve u jednom. U tome je moje najveće zadovoljstvo, da

znam da sam kao autor tih umetničkih tvorevina u Tajmsu ujedno slikar i

muzičar i pisac, u tome je moje vrhunsko zadovoljstvo. Nisam, dakle, kao

slikar, jedino slikar, i nisam kao muzičar, jedino muzičar, i nisam kao

pisac, jedino pisac, morate znati, ja sam slikar i muzičar i pisac ujedno. I

to osećam kao najveću sreću, rekao je, umetnik u svim umetnostima, a

ipak u jednoj jedinoj. Mogućno da je, rekao je, kritički umetnik onaj koji

u svim umetnostima izvodi svoju, jedinu, i svestan je toga, potpuno

svestan. Ta me svest usrećuje. Utoliko sam ja već više od trideset godina

srećan, rekao je, iako sam po prirodi nesrećan čovek. Čovek koji misli je

po prirodi nesrećan čovek, rekao je juče. Ali, čak i taj nesrećan čovek

može biti srećan, rekao je, uvek iznova, u najistinitijem smislu tog izraza

i pojma, da provodi vreme. Detinjstvo je najmračnija rupa, u koju su vas

sunovratili roditelji i iz koje morate da iziñete bez ičije pomoći. Većina

ljudi, meñutim, ne uspeva da se iz te rupe, koja je detinjstvo, izbavi, i

celog života su u toj rupi i ne izlaze iz nje i ogorčeni su. Zato je većina

ljudi ogorčena, nisu izišli iz rupe svog detinjstva. Da biste izišli iz rupe

detinjstva iziskuje već nadljudske napore, iz te uopšte najmračnije rupe

nikad ne izlazimo, rekao je. Roditelji su morali da mi umru da bih izišao

iz te mračne rupe detinjstva, rekao je, morali su konačno da umru,

stvarno i zauvek, znate li, da bih izišao iz rupe detinjstva. Moji roditelji bi

me, pošto sam se rodio, najradije gurnuli u svoju kućnu kasu u kojoj su

držali dragocenosti i vrednosne papire, rekao je. Imao sam ogorčene

roditelje, rekao je, koji su celog svog života bolovali svoju ogorčenost.

Na svim slikama koje posedujem i na kojima su moji roditelji, kad ih

gledam, vidim njihovu ogorčenost. Bezmalo sva deca imaju ogorčene

roditelje, stoga svi roditelji izgledaju ogorčeno. Ogorčenost i razočaranje

obeležavaju sva ta lica, jedva da možete naći drukčije, satima možete,

recimo, da idete Bečom i da vidite samo ogorčenost i razočaranje na

svim tim licima, a ni na selu nije drukčije, i seoska lica su puna

ogorčenosti i razočaranja. Moji roditelji su me rodili i kad su videli ono

što su učinili, prestravili su se i najradije bi opozvali ono što su učinili. A

pošto nisu mogli da me gurnu u svoju kućnu kasu, sunovratili su me u

mračnu rupu detinjstva iz koje nisam više izlazio za njihova života.

Roditelji prave decu na neodgovoran način i, kad vide šta su uradili,

prestravljeni su, pa tako, kad su deca roñena, uvek vidimo samo

prestravljene roditelje. Napraviti dete i dati život, kako se to dvolično

kaže, ipak nije ništa drugo nego doneti na svet i uvesti u svet tešku

nesreću, a nad tom teškom nesrećom svi su onda uvek prestravljeni.

Priroda, uostalom, uvek od roditelja pravi budale, rekao je, a nesrećna

deca od tih budala u mračnim rupama su detinjstva. Ljudi govore, bez

ikakve suzdržanosti, da su imali srećno detinjstvo, dok su zapravo imali

nesrećno, odakle su se izvukli samo uz najveće napore i iz tog razloga

govore da su imali srećno detinjstvo, jer su se izvukli iz pakla detinjstva.

Izvući se iz detinjstva ne znači ništa drugo nego izvući se iz pakla, a

onda se kaže da je taj i taj imao srećno detinjstvo, i time bi da se

pohvale njegovi stvoritelji, roditelji, koji nisu ni za kakvu pohvalu, rekao

je. Reći da je neko imao srećno detinjstvo, hvaleći time roditelje, nije

ništa drugo nego društvenopolitička prostota, rekao je on. Hvalimo

roditelje umesto da ih celog svog života optužujemo za zločin stvaranja

ljudi, rekao je juče. Trideset i pet godina držali su me roditelji zatvorenog

u rupi detinjstva, rekao je. Trideset i pet godina tlačili su me svim

sredstvima koja su im bila dostupna, mučili su me svojim groznim

metodama. Ni najmanji obzir ne dugujem svojim roditeljima, ne

zaslužuju ni najmanji obzir, rekao je. Počinili su dva zločina nada mnom,

dva teška zločina, rekao je, stvorili su me i tlačili me, stvorili su me a da

me nisu ni pitali, i kad su me rodili i sunovratili u svet, tlačili su me,

počinili su nad mnom zločin stvaranja i zločin tlačenja. I sunovratili su

me, najvećom mogućnom roditeljskom bezobzirnošću, u mračnu rupu

detinjstva. Imao sam, kao što znate, sestru, rano preminulu, rekao je,

koja je umakla od roditelja samo putem svoje rane smrti, s njom su

roditelji postupali sa istom bezobzirnošću kao i sa mnom, tlačili su mene i

sestru svojom traumom razočaranosti, sestra nije dugo izdržala,

odjednom je preminula u aprilu, neočekivano, kako se to može desiti

jedino kod onih koji nisu još odrasli, imala je devetnaest godina, od onog

što se naziva srčani udar u trenutku, morate znati, dok je majka, na

prvom spratu, pripremala sve za roñendan mog oca, hitala je tamo-amo

na prvom spratu, samo da ne doñe do neke greške prilikom roñendanske

proslave, hitala je tamo-amo sa svakojakim tanjirima i čašama i

salvetima i pecivima i mene i moju sestru bezmalo sludela svojim

priprema roñendanskog slavlja, kojima je već od rane zore bila zauzeta,

čim je otac izišao iz kuće, majka se sa svom mogućnom histerijom

predala nama već poznatoj usplahirenosti roñendanske proslave, dok je

nas, mene i sestru, terala da se penjemo i silazimo stepeništem i u

podrum i razne ostave, unutra, napolje i opet natrag, neprestano

obuzeta da ne načinu neku grešku, ona je sestru i mene, dakle, terala po

celoj kući u tim pripremama roñendanskog slavlja, a ja sam se sve

vreme pitao, sasvim tačno se toga sećam, da li je u pitanju pedeset i

osmi ili pedeset i deveti očev roñendan; sve vreme samo trčao kroz kuću

i kroz sve sobe i pitao se da li je to pedeset i osmi, da li je to pedeset i

deveti, ili čak šezdeseti, ali nije bio, bio je to pedeset i deveti roñendan

moga oca, rekao je Reger. Dobio sam zadatak da otvorim sve prozore i

pustim svež vazduh, već tada, već u detinjstvu i u mladosti mrzeo sam

provetravanje, a morao sam, po majčinoj zapovesti, svakog trenutka da

otvaram sve prozore i puštam vazduh, rekao je, trebalo je, dakle, da

radim nešto što sam mrzeo, i ništa više nisam mrzeo nego da kroz sve

prozore u kuću puštam svež vazduh, ništa više od sa svih strana

strujanja vazduha u kuću, rekao je, ali ništa nisam mogao, naravno, da

učinim protiv roditeljske zapovesti, uvek sam sve roditeljske zapovesti

striktno sprovodio, nikad se ne bih ni usudio da neku roditeljsku zapovest

ne sprovedem, svejedno da li je reč o majčinoj ili očevoj zapovesti,

striktno i automatski sam sprovodio svaku roditeljsku zapovest, rekao je

Reger, jer sam hteo da izbegnem kažnjavanje od strane roditelja, a

kažnjavanje od strane roditelja bilo je uvek grozno, svirepo, bojao sam

se mučenja od strane roditelja i tako sam, prirodno, striktno sprovodio

sve roditeljske zapovesti, rekao je, kakva god da je zapovest bila, ma i

besmislena po mom mišljenju, i tako je po sebi razumljivo bilo da

otvorim sve prozore na roñendan našeg oca i pustim da vazduh struji u

kuću. Majka je slavila sve naše roñendane, niti jedan jedini od naših

roñendana da je propustila, mrzeo sam ta roñendanska slavlja, kao što

možete da zamislite, kao što mrzim sva slavlja, mrzim sva slavlja, sva

slavlja do danas, ništa mi nije mrskije od slavlja i proslavljanja, mrzitelj

sam svetkovina, rekao je, od detinjstva sam mrzeo sva svetkovanja i

proslavljanja i pre svega mrzeo sam kad bi se slavio neki roñendan, bilo

čiji da je roñendan, a najvećma sam mrzeo kad je proslavljan neki

roditeljski roñendan; kako čovek može da slavi neki roñendan, i još svoj,

uvek sam se pitao, a da biti na svetu uopšte nije ništa drugo ipak nego

nesreća, da, uvek sam se pitao ako bi ljudi hteli da ustanove čas sećanja

na svoj roñendan, takoreći kao čas sećanja na nedelo koje im je učinjeno

od strane njihovih stvoritelja, za to bih imao razumevanja, ali nikako za

neku svečanost! rekao je. A roñendani našeg oca proslavljani su sa svom

mogućnom pompom, na šta su pozivani svi mogući, meni najomraženiji

ljudi i jelo se puno i pilo, a najodvratnije su bile, prirodno, zdravice koje

su izgovarane u čast slavljenika, i pokloni koji su uručivani slavljeniku.

Ipak, nema ničeg dvoličnijeg od roñendanskih proslava za koje se

unajmljuju ljudi, ničeg mučnijeg od roñendanske dvoličnosti i

roñendanskog varanja, rekao je. Bio je to doista pedeset i deveti

roñendan našeg oca kad je moja sestra preminula, rekao je Reger.

Stajao sam u nekom od ćoškova na prvom spratu i posmatrao, dok sam

pokušavao da se zaštitim od hladne promaje, svoju majku kako

usplahireno, u roñendanskoj histeriji, trči kroz sve prostorije, jednom

prenoseći vazu iz jedne u drugu sobu, drugi put posudu sa šećerom s

jednog na drugi sto, jedan stolnjak zamenjujući drugim, jednu knjigu

odande drugom knjigom odavde, buket cveća odavde buketom cveća

odande, kad li sam odjedared čuo odozdo, iz prizemlja, neki prigušeni

prasak, rekao je Reger. Majka je zastala, jer je i ona čula odozdo

prigušeni prasak. Stala je na mestu na kojem se zatekla, naglo, pošto je

čula prigušeni prasak, stojala je i lice joj je bledelo, rekao je Reger.

Nešto strašno se dogodilo, u tom trenu je to bilo jasno meni i majci.

Sišao sam s prvog sprata u predvorje i zatekao svoju sestru kako mrtva

leži u predvorju. Da, da, rekao je Reger, trenutni srčani udar, smrt zbog

koje vredi zavideti. Kad bi i nas pogodio srčani udar, bila bi to najveća

sreća, rekao je. Želimo brzu, bezbolnu smrt, a dešava nam se pokadikad

da bolujemo dugo, godinama, rekao je Reger juče i zatim da je ipak

utešno da njegova žena nije dugo patila, godinama, kako je pokadikad

slučaj, rekao je, sve se završilo za nekoliko nedelja. Ali, naravno, nema

nikakve utehe kad izgubite biće koje vam je celog života bilo najbliže.

Da, i to je metoda, rekao je juče, dok ga ja sad, dan kasnije, posmatram

sa strane i, iza njega, Irziglera koji je na tren provirio u salu Sebastijano,

ne opazivši me, dok sam ja, dakle, još posmatrao Regera, koji još gleda

Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, da, i to je metoda, rekao je, sve

pretvoriti u karikaturu. Neku veliku važnu sliku, rekao je, podnosimo

samo onda ako je pretvorimo u karikaturu, nekog velikog čoveka, neku

navodno značajnu ličnost, ne podnosimo, prvog, kao velikog čoveka,

drugog, kao značajnu ličnost, moramo da ih karikiramo. Ako duže vreme

posmatramo neku sliku, čak i ako je od najozbiljnijih, moramo da je

pretvorimo u karikaturu, rekao je, da bismo je izdržali, otuda i roditelje u

karikaturu, rukovodioce, ako ih imamo, u karikaturu, ceo svet u

karikaturu, rekao je. Gledajte duže vreme Rembrantov autoportret,

svejedno koji, sigurno će vam, posle nekog vremena, izgledati kao

karikatura i odvratićete pogled od njega. Gledajte duže vreme svog oca u

lice, izgledaće vam kao karikatura i odvratićete pogled od njega. Čitajte

Kanta pažljivo i sve pažljivije i odjednom ćete poželeti da prsnete u

smeh, rekao je. Svaki original je, pravo govoreći, po sebi već falsifikat,

rekao je, shvatate šta bih da kažem. Naravno, u svetu, u prirodi, ima

pojava koje ne možemo da učinimo smešnim, ali u umetnosti sve se

može učiniti smešnim, svaki čovek se, ako hoćemo, ako nam je to

potrebno, može učiniti smešnim i pretvoriti u karikaturu, rekao je. Ako

smo u stanju da ismejemo, nismo uvek u stanju da to učinimo, onda nas

obuzima očaj i, potom, ñavo, rekao je. Ma koje umetničko delo se može

učiniti smešnim, rekao je, prikazuje vam se u svojoj veličini i vi ga,

izmeñu dva trenutka, pretvarate u smešno, baš kao nekog čoveka koga

morate da učinite smešnim, jer vam ništa drugo ne ostaje da učinite. Ali,

većina ljudi ipak jeste smešna i većina umetničkih dela ipak jeste

smešna, rekao je Reger, i ne morate ni da se mučite da ih ismejete i

karikirate. Ali, većina ljudi je nesposobna za karikiranje, na sve gledaju

do kraja u svojoj bojažljivoj ozbiljnosti, rekao je, ideja karikature im ne

pada ni na pamet, rekao je. Odlazite na audijenciju kod pape, rekao je, i

prihvatate papu i audijenciju ozbiljno, i tako tokom celog svog života;

smešno je u tome da je istorija papa puna karikatura, rekao je. Naravno,

crkva Svetog Petra je veličanstvena, rekao je, ali je ipak smešna. Uñite u

crkvu Svetog Petra i rasteretite se od stotina i hiljada i miliona laži

katoličke istorije, i nećete dugo morati da čekate a cela crkva Svetog

Petra će vam biti smešna. Idite na privatnu audijenciju i čekajte papu,

čak i pre nego što se pojavi, izgledaće vam smešan, a on i jeste smešan

kad nastupa u svom kičerajski belom plaštu od čiste svile. Kuda god

pogledali, sve je u Vatikanu smešno; oslobodite se jedared laži katoličke

istorije i sentimentalnosti katoličke istorije, revnosti katoličke istorije

sveta, rekao je. Pogledajte, katolički papa sedi kao našminkana lažljiva

lutka na svetskom proputovanju ispod kuglama osiguranog staklenog

zvona, okružena svojim našminkanim i lažljivim višim i nižim lutkama,

kako je to samo odvratno smešno. Razgovarajte s našim poslednjim

kmekavim kraljem, kako je smešan, s našim uštogljenim komunističkim

voñom, kako je smešan. Idite na novogodišnji prijem kod našeg brbljivog

predsednika koji razgovara o svemu i svačemu, omalovažavajući svaku

stvar u svom senilnom trabunjanju oca države, i biće vam zlo koliko je to

smešno.

Kapucinska kripta, Hofburg, kakva neukusna smejurija, rekao je. Idite u

crkvu Malteških vitezova i pogledajte, odevene u crnu odeću, vitezove

malteškog reda čija lica tamo sjakte, pod crkvenim svetiljkama, bela, s

pseudoaristokratskim glupačkim izrazom, i ništa nećete osetiti osim

koliko je to smešno. Otiñite na predavanje katoličkog kardinala,

prisustvujte nekoj inauguraciji na univerzitetu, kako je to samo smešno.

Kuda god danas pogledali po ovoj zemlji, naš pogled upada u gnojne

jame smešnog, rekao je Reger. Svakog jutra rumen od stida mi

preplavljuje lice od toliko smešnog, dragi moj Acbaheru, to je istina.

Prisustvujte dodeli nagrade, Acbaheru, kako je to smešno; smešni likovi;

što je pompeznije utoliko je smešnije, rekao je, ništa osim karikature,

rekao je, baš ništa. Smatrate, recimo, nekog valjanog čoveka svojim

prijateljem, a onda iznenada on bude imenovan za počasnog profesora i

otada oslovljavaju ga profesore i naručuje papir za pisma na kojem je

odštampano profesor, a njegovoj ženi se kod mesara obraćaju kao

gospoñi profesor, zahvaljujući čemu ne mora dugo da čeka kao ostale

žene koje nemaju profesora za muža. Kako je to smešno, rekao je.

Pozlaćena stepeništa, pozlaćene naslonjače, pozlaćene klupe u Hofburgu,

rekao je, i povrh toga sve sam pseudodemokratski idiot, kako je to

smešno. Idete duž Kertnerove ulice i svako vam izgleda smešno, svi ljudi

su samo smešni, ni više ni manje, prolazite čitavim Bečom, uzduž i

popreko, i ceo Beč vam je najednom smešan, svi ljudi koje susrećete,

sve na šta naiñete je smešno, živite u svetu naskroz smešnom i u

stvarnosti propalom, rekao je. Ceo svet ste najednom pretvorili u

karikaturu, rekao je. Raspolažete silom da svet pretvorite u karikaturu,

rekao je, vrhunska sila duha, rekao je, nužna je za to, ta jedina sila

preživljavanja, rekao je. Vladamo samo onim što, na koncu, smatramo

smešnim, samo ako svet i život na njemu smatramo smešnim, kadri smo

da se krećemo napred, nema nijedne druge, nijedne bolje metode, rekao

je. U stanju zadivljenosti ne možemo dugo da izdržimo, i propadamo ako

ga blagovremeno ne razgradimo, rekao je. Bio sam, uostalom, celog

svog života daleko od toga da budem zadivljenik, divljenje mi je strano,

pošto čuda nema, divljenje mi je uvek bilo strano i ništa mi nije bilo

toliko gadno kao kad posmatram ljude koji se dive, koji su bolesni od

divljenja. Odlaze u crkvu i dive se, idu u neki muzej i dive se. Odlaze na

koncert i dive se, to je odvratno. Istinski razum ne poznaje divljenje, on

crpe saznanje, uvažava, ceni, i to je sve, rekao je. Ljudi odlaze kao s

nekim rancem punim divljenja u sve crkve i u sve muzeje, zato idu uvek

onako pogrbljeno, snishodljivo, odvratno, kao što ih vidite po crkvama i

muzejima, rekao je. Nisam video još nijednog potpuno normalnog

čoveka da je ušao u crkvu ili muzej, a najodvratnije je posmatrati ljude

na Knosu ili u Agrigentu, kad su dospeli do cilja svog udivljeničkog

putovanja, jer ti ljudi nikako drukčije ne putuju nego udivljenički, rekao

je. Divljenje zaslepljuje, rekao je Reger juče, zaglupljuje onog ko se divi.

Većina ljudi kad jednom počne da se divi, nikad ne prestaje, samo biva

gluplja. Većina ljudi je celog života glupava time već što se divi. Nema

ničega za divljenje, rekao je Reger juče, ničega, baš ničega. Da

uvažavaju i cene suviše je teško ljudima, pa se dive, to im je jeftinije,

rekao je Reger. Divljenje je lakše od poštovanja, od uvažavanja, divljenje

je svojstvo glupaka, rekao je Reger. Samo glupak se divi, razboriti se ne

divi, on uvažava, ceni, razume, i to je to. Ali, poštovati i ceniti i razumeti

spada ipak u duh, a ljudi nemaju duha, bez duha i stvarno potpuno lišeni

duha putuju da vide piramide i sicilijanske stubove i persijske hramove i

nalivaju sebe i svoju glupost divljenjem, rekao je. Stanje divljenja je

stanje duhovne slabosti, rekao je Reger juče, u takvom stanju duhovne

slabosti maltene svi žive. U takvom stanju duhovne slabosti svi i dolaze u

Muzej stare umetnosti, rekao je. Ljudi tegle sa sobom teret divljenja,

nemaju hrabrosti da svoje divljenje, kao i svoj mantil, ostave na

garderobi. Tako prenatrpani s naporom vuku divljenje kroz sve ove sale,

rekao je Reger, da se čoveku stomak prevrne. Ali, divljenje nije samo

obeležje nekog za koga kažemo da je neobrazovan, naprotiv, ono je i

obeležje, u meri koja užasava, da, to je grozna istina, pre svega osoba

za koje kažemo da su obrazovane, što je još odvratnije. Neobrazovani se

divi jer je naprosto glup da se ne bi divio, ali obrazovani je za to suviše

perverzan, rekao je Reger. Divljenje takozvanih neobrazovanih sasvim je

prirodno, ali divljenje takozvanih obrazovanih je sušta perverzna

perverznost, rekao je Reger. Pogledajte, Betoven, hronični depresivac,

državni umetnik, totalni državni kompozitor, ljudi mu se dive, ali je

Betoven u osnovi ipak naskroz odvratna pojava, sve kod Betovena je više

ili manje komično, kad slušamo Betovena, neprestano čujemo komičnu

bespomoćnost, tutnjanje, titansko, glupost marševske muzike čak i u

njegovim kamernim komadima. Kad slušamo Betovenovu muziku,

čujemo više gruvanje nego muziku, marširanje nota onako kako to

propisuje glupost države, rekao je Reger. Izvesno vreme slušam

Betovena, recimo Eroica, i slušam pažljivo i, stvarno, ulazim u neko

filozofskomatematičko stanje i ostajem tako, duže vreme, u

filozofskomatematičkom stanju, rekao je Reger, sve do trenutka kad

odjednom vidim autora Eroike i sve mi se slomi, jer kod Betovena doista

sve maršira, slušam Eroiku, koja je doista filozofska muzika, naskroz

filozofskomatematička, rekao je Reger, i najednom sve mi je pomućeno i

slomljeno zato što, dok filharmoničari to sviraju tako prirodno, ja čujem,

iz trenutka u trenutak, Betovenovo promašivanje, čujem njegovo

promašivanje, vidim njegovu glavu ispunjenu marševskom muzikom,

shvatate li, rekao je Reger. Onda mi je Betoven nepodnošljiv, kao što mi

je podjednako nepodnošljivo kad slušam nekog od naših pevača, s

trbušinom ili bez nje, kako masakrira Zimsko putovanje, vidite, jer pevač

liedera, uparaden u fraku i oslonjen o klavir, dok peva Vranu, uvek mi je

nepodnošljiv i smešan, od glave do pete je karikatura, nema ničeg

smešnijeg, rekao je Reger, od pevača liedera ili arija, u fraku, koji stoji

pored klavira. Kako je Šubertova muzika veličanstvena kad ne vidimo dok

je izvode, kad ne vidimo kako je izvode ti beskrajno slaboumni,

nafrizirani muzičari, ali vidimo ih, prirodno, kad smo u koncertnoj sali i,

otuda, sve je samo mučno i smešno i prava katastrofa za vid i sluh. Ne

znam, rekao je Reger, da li su pijanisti smešniji i mučniji od pevača

pokraj klavira, to zavisi od stanja duha u kojem se tog trena nalazimo.

Naravno, ono što vidimo dok se muzika izvodi smešno je, karikatura i,

otuda, mučno, rekao je. Pevač je smešan i mučan, može da peva kako

god hoće, bilo da je tenor ili bas, sve pevačice su uvek samo smešne i

mučne, ma bile uvežbane i pevale kako god hoće, rekao je. Neko

violinsko strugalo, neko tamburalo, na pozornici, to je odveć smešno,

rekao je. Čak i debeli smrdljivi Bah na orguljama Svetog Tome bio je

samo smešna i duboko mučna pojava, ne bismo imali šta da

raspravljamo o tome. Ne, ne, umetnici, pa čak i ako su najvažniji i

takozvani najveći, jedino su kič, i mučni, i smešni. Toskanini, Furtvengler,

prvi suviše mali, drugi suviše veliki, smešni su i kič. A odete li u

pozorište, smešno, mučno i kič, da vam se stomak okrene. O čemu i

kako govore ljudi, muka vam je u stomaku. Govore li o klasičnom, muka

vam je, govore li o narodskom, muka vam je. I šta su sve te klasične i

moderne takozvane elitne i narodske predstave inače nego teatralne

smejurije i mučan kič, rekao juče. Ceo svet je danas smešan i, povrh

toga, duboko mučan i kičerajski, eto šta je istina. Irzigler je prišao

Regeru i prošaputao mu nešto na uho. Reger je ustao, osvrnuo se i

izišao sa Irziglerom iz sale Bordone. Pogledao sam na svoj časovnik, bilo

je jedanaest i dvadeset. Razlog zašto sam već u pola jedanaest došao u

Muzej bio je upravo da budem tačan, jer Reger je zahtevao pre svega

tačnost, kao što i ja sam, uostalom, zahtevam pre svega i uvek tačnost,

u mojim odnosima s ljudima tačnost je doista, za mene, nešto

najvažnije. Trpim samo tačne ljude, ne podnosim nikog ko nije tačan.

Tačnost je suštinska Regerova odlika, kao što je ona i jedna od mojih

suštinskih odlika, ako imam zakazan sastanak, to ću ispoštovati doista

tačno, baš kao što i Reger tačno poštuje sve svoje sastanke, govorio mi

je već prilično o tačnosti, kao i o pouzdanosti, tačnost i pouzdanost su

nešto najvažnije za njega, eto šta je Reger često govorio. Mogu da

kažem da sam naskroz tačan čovek, uvek sam mrzeo netačnost i nikad,

uostalom, nisam mogao sebi da je dopustim. Reger je najtačniji čovek

koga poznajem. Nikad još u životu nije zadocnio, barem ne svojom

krivicom, kao što kaže, kao što ni ja nisam, tokom svog života, barem

otkako sam odrastao, zakasnio svojom krivicom, najmrskiji su mi oni koji

su netačni, s netačnima nemam ničeg zajedničkog, s netačnima se ne

družim, s netačnima nemam nikakvog posla, i neću da imam posla.

Netačnost je grubijansko svojstvo koje prezirer i kojeg se gnušam, koje

ljudima donosi samo zaparloženost i nesreću. Netačnost je bolest koja

netačnog vodi u smrt, tako je jednom rekao Reger. Reger je ustao i

izišao iz sale Bordone, baš dok je grupa starijih ljudi, Rusa, kako sam

odmah mogao da utvrdim, koju je vodila, kako sam isto tako brzo

ustanovio, ukrajinska devojka tumač, ulazila u salu Bordone, tik pored

mene, i to tako blizu meni da su me potisnuli u stranu i u ugao. Ljudi se

guraju u salu, potiskujući druge, čak bez izvinjenja, mislio sam, i ja sam

se našao već pritisnut uz zid. Reger je izišao iz sale Bordone, pošto mu je

Irzigler nešto prošaputao na uho i, istovremeno, ruska grupa je ušla u

salu Bordone i zauzela položaj u sali Bordone i tako je ušla u salu

Bordone i tako zauzela položaj u sali Bordone da ja sam više nisam

mogao da iz sale Sebastijano gledam u salu Bordone, ruska grupa mi je

zatvorila vidik na salu Bordone. Video sam jedino leña okupljenih Rusa i

čuo ono što je krčmila ukrajinska devojka tumač, govorila je besmislice,

kao i svi ostali vodiči u Muzeju stare umetnosti, a to nije bilo ništa drugo

nego najgluplja brbljarija o umetnosti koju je utiskivala u glave svojih

ruskih žrtava. Tamo, gledajte, rekla je, vidite usta, tu, vidite, rekla je,

istaknute uši, tamo, vidite tu finu ružu na obrazu anñela, tamo, u

pozadini vidite horizont, kao da niko, bez tih stupidnih primedbi, sve to

nije video na Tintoretovim slikama. Vodiči u muzejima postupaju uvek sa

onima koji su im povereni samo kao s glupacima, uvek kao s najvećim

glupacima, dok ti nikad nisu ipak takvi glupaci, objašnjavaju im uvek ono

što se uglavnom može prirodno sasvim jasno videti i za šta nije potrebno

nikakvo objašnjenje, ali oni objašnjavaju i objašnjavaju i pokazuju i

pokazuju i govore i govore. Vodiči u muzejima nisu ništa drugo nego

sujetne mašine za brbljanje koje su uključene onoliko dugo koliko vode

neku grupu kroz muzej, i te mašine za brbljanje govore uvek isto, od

početka do kraja godine. Vodiči u muzejima nisu ništa drugo nego sujetni

brbljivci o umetnosti, koji nemaju ni najmanje pojma o umetnosti, koji

bezosećajno iskorišćavaju umetnost na svoj ogavni brbljivi način. Vodiči

u muzejima tokom cele godine krčme svoje brbljanje o umetnosti i za to

naplaćuju gomilu novca. Pošto me je ruska grupa odgurnula u ćošak,

nisam video ništa osim ruskih leña, a to znači ništa osim teških ruskih

zimskih kaputa, koji su svi do jednog ispuštali prodoran naftalinski zadah,

jer ruska grupa je očigledno direktno iz autobusa krenula peške, pod

sitnom kišom, u likovnu galeriju Muzeja. Budući da već decenijama imam

problema s disanjem i nema dana više, verujem, da mi ne izgleda da

moram da se ugušim, čak i na otvorenom, ovi trenuci iza ruske grupe,

koji su zapravo bili minuti, bili su mi odvratni, neprestano sam udisao,

pritisnut u ćošak sale Sebastijano, vazduh sa zadahom naftalina, koji je

bio pretežak za moja slaba pluća. Bilo mi je već ionako teško da dišem u

Muzeju stare umetnosti, a sad utoliko više u uslovima stvorenim ulaskom

ruske grupe. Ukrajinka, vodič, obraćala se ruskoj grupi na takozvanom

klasičnom moskovskom ruskom jeziku i većim delom sam je razumeo, u

svakom slučaju imala je grozan, oštar izgovor, kad bi rekla nešto na

nemačkom, način kojim bi kazala glava anñela, bio je doista svirep.

Najpre nisam mogao da kažem da li je devojka tumač doputovala iz

Rusije s ruskom grupom ili se u njenom slučaju radilo o nekoj od ruskih

emigrantkinja koje su došle u Beč posle rata ili su došle u Beč danas,

nekoj od jevrejskih ruskih emigrantkinja, veoma inteligentnih, koje su

oduvek davale ton Beču, iz pozadine, što je za bečko intelektualno

društvo uvek bila prednost. Te jevrejske ruske emigrantkinje su zapravo

intelektualni začin bečkog društvenog života, uvek su to bile, bez njih bi

bečki društveni život bio nezanimljiv. Istina je i da ti ljudi, kad ih takoreći

obuzme megalomanija i pokušavaju da vladaju svim i svakim, počinju da

idu na živce, ali ova devojka tumač ipak nije bila tipičan primer za

navedenu vrstu ruskih emigrantkinja o kojima govorim, uz pretpostavku

da je ona uopšte bila jedna od tih ruskih emigrantkinja, pre je izgledalo

da je ona ipak došla s ruskom grupom iz Rusije u Beč, način kako je

govorila svoj ruski pred ruskom grupom ne ide u prilog pretpostavci da je

ona jedna od ruskih emigratkinja, nego potvrñuje da je ona može biti

upravo ovog dana stigla iz Rusije u Beč, barem je takvo moje mišljenje

pošto sam proučio njenu odeću, pre svega njene čizme, stvarno nije

imala ničeg zapadnog na sebi, verovatno je komunistkinja koja je

studirala istoriju umetnosti, mislio sam, zagledajući je takoreći od glave

do pete u času kad mi se za to ukazala prilika.

Ruske emigrantkinje u Beču, o kojima sam maločas govorio, odevaju se

izrazito na zapadni način, iako ne baš toliko zapadno kako to čine prave

žene sa zapada, ali ipak na zapadni način. Ne, devojka tumač nije ruska

emigrantkinja, mislio sam, ona je noćas prešla granicu i čak nije ni

spavala prošle noći, kao ni ruska grupa koja joj je poverena, takoreći

direktno iz Rusije i direktno iz prljavog autobusa grupa je ušla u Muzej,

mislio sam, tako izgledaju, tako izgleda devojka tumač. Pošto mi je ruska

grupa zaklonila pogled, sad nisam mogao da vidim čak ni somotsku

klupu u sali Bordone, dakle nisam mogao da vidim da li je Reger još

odsutan ili se već vratio. Sala Sebastijano, u kojoj sam bio pritisnut uz

zid, najslabije je provetravana sala u Muzeju stare umetnosti, a mene je

baš u sali Sebastijano ruska grupa morala da pritisne uz zid, mislio sam,

a povrh toga da to bude baš vrsta ljudi sa zadahom od blata i vlage,

mislio sam. Uvek sam mrzeo skupove ljudi, celog života sam ih

izbegavao, nikad nisam išao na neki skup baš zbog svoje mržnje prema

masi, kao što to, uostalom, nije ni Reger, ništa ne mrzim dublje od mase,

gomile, čak i da nisam u njoj, neprestano verujem da će me masa ili

gomila samleti. Još kao dete sam joj se klonio s puta, masi, mrzeo sam

gomilu, okupljanje ljudi, koncentraciju prostote i nepromišljenosti i laži.

Onoliko koliko mrzimo masu, mislim, toliko bismo morali voleti svakog

pojedinačno. Ova ruska grupa, naravno, nije prva koju sam sreo u

Muzeju stare umetnosti i koja je, u neku ruku, nasrnula na mene i

pritisnula uz zid, u poslednje vreme ruske grupe su učestale u Muzeju

stare umetnosti, da, rekli bismo da čak više ruskih grupa nego

italijanskih dolaze u Muzej stare umetnosti. Rusi i Italijani nailaze uvek u

grupama u Muzej stare umetnosti, dok Englezi nikad nisu u grupama,

nego uvek pojedinačno, a tako i Francuzi, uvek sami. Nekih dana ruski

vodiči oba pola nadvikuju se sa italijanskim ko će bolje, a Muzej stare

umetnosti tad nalikuje kući krikova. To je, naravno, u većini slučaja

subotom, upravo dana kad Reger i ja nikad ne idemo u Muzej, s tim da

je ovo što smo danas, u subotu, ja i Reger došli u Muzej stare umetnosti,

izuzetak od pravila i, kako je očigledno, uvek smo dobro činili što

subotom ne idemo u Muzej stare umetnosti, iako je subotom poseta

besplatna, kao i nedeljom. Milije mi je da platim dvadeset šilinga za

ulaznicu nego da podnosim te grozne grupe posetilaca. Podnositi

muzejske posetioce u grupama jeste Božja kazna, ne znam ništa

užasnije, tako je jednom rekao Reger. Za njega je svakako bila Božja

kazna, čak i ako ju je sam izazvao, da zakaže sastanak sa mnom upravo

ove subote u Muzeju stare umetnosti, mislio sam i pitao se, s kojim

ciljem?, i nisam umeo sebi da odgovorim. Naravno, rado bih znao šta je

to Irzigler sad već po drugi put prošaputao Regeru na uho, prvi put

nešto što ga, izgleda, nije ni najmanje dirnulo, drugi put nesumnjivo

nešto što je Regera podstaklo da smesta ustane sa somotske klupe u sali

Bordone i iziñe iz sale Bordone. U svakoj prilici Irzigler kaže da on uživa

poverenje, dirljivo je kad on to kaže, a kazuje tako često da to

vremenom postaje sve dirljivije. Irzigler pozdravlja klimanjem glavom

kad Reger dolazi i on ga vidi, to ne čini kad ja dolazim i kad mene vidi.

Irzigler je već triput na više godina pozajmljivao novac od Regera za

nameštanje stana, a te pozajmice nije kasnije ni morao da vrati. Reger je

nekoliko puta već poklanjao Irzigleru odeću koju više nije nosio, zapravo

prvorazrednu odeću od najboljeg tvida, kako mi je Reger jedared rekao,

sve što nosim potiče s Hebrida. Ali, Irzigler jedva da ima prilike da nosi

Regerovu skupocenu odeću, jer tokom cele nedelje obavlja posao u

Muzeju stare umetnosti u svojoj uniformi, osim ponedeljkom, ali

ponedeljkom trčkara on po kući samo u radnom kombinezonu, budući da

je za njega ponedeljak uvek namenjen kućnim popravkama. On sve radi

sam. Sam kreči, sam radi stolariju, zakiva eksere i buši, pa štaviše i vari

sve sam. Osamdeset procenta Austrijanaca nosi u slobodno vreme radne

kombinezone, tvrdi Reger, a većina njih čak i nedeljom i praznikom,

većina Austrijanaca trčkara nedeljom i praznicima u radnim

kombinezonima i premazuje i zakiva i vari. Slobodno vreme kod

Austrijanaca je njihovo istinsko radno vreme, tvrdi Reger. Većina

Austrijanaca ne zna šta bi započela sa svojim slobodnim vremenom i

glupo ga provode u radu. Tokom cele nedelje sede u kancelarijama ili

stoje na svojim radnim mestima, kaže Reger, a u nedelju i prazničnim

danima možete ih bez izuzetka videti kako u radnim kombinezonima

obavljaju poslove po kući, kreče zidove ili zakivaju eksere tu i tamo po

krovu ili peru svoj auto. Irzigler je od takvih tipičnih Austrijanaca, kaže

Reger, a Burgenlanñani su najtipičniji Austrijanci. Burgenlanñani oblače

svoje svečano ruho samo jednom u sedmici, i to na dva ili najviše dva i

po sata da bi išli u crkvu, a ostatak vremena nose kombinezon kao svoju

rаdnu odeću, kaže Reger, i tako celog života. Burgenlanñanin radi cele

nedelje u kombinezonu, spava veoma malo, ali dobro, i nedeljom i

praznicima odlazi u crkvu u svečanom ruhu da bi pevao Bogu, i odmah

zatim svlači svečano ruho i oblači kombinezon. Čak i u današnjem

industrijskom društvu, Burgenlanñanin je u potpunosti seljak, pa i ako

već decenijama radi u fabrici, ipak je ostao seljak kao što su to bili

njegovi preci, Burgenlanñanin će uvek biti seljak, rekao je Reger. Irzigler

je već odavno u Beču, a ipak je ostao seljak, tako je rekao Reger.

Uostalom, koja god bilo uniforma, ona uvek paše seljaku, rekao je

Reger. Seljak je ili seljak ili uniformisano biće, rekao je Reger. Ako ima

više dece, onda jedno postaje i ostaje seljak, a ostala oblače državnu ili

rimokatoličku uniformu, i tako je oduvek bilo, tako je rekao Reger.

Burgenlanñanin je ili seljak ili obučen u neku uniformu, a ako ne može

da bude seljak niti da se uniformiše, on neizbežno propada, tako je rekao

Reger. Stolećima je seljaštvo, kad je bežalo iz seljaštva, bežalo u

uniformu, rekao je Reger. Irzigler je, po sopstvenom mišljenju, imao

sreću, jer nameštenje čuvara u Muzeju stare umetnosti, kao državnog

službenika, dobiva se samo jedared u periodu nekoliko godina, naime

samo onda kad neki od čuvara ode u penziju ili umre. Burgenlandane

rado zapošljavaju kao čuvare u muzejima, a zašto je tako, to Irzigler ne

bi umeo da kaže, ali činjenica je da je većina čuvara u bečkim muzejima

iz Burgenlanda. Verovatno je to tako, rekao je jednom Irzigler, zato što

su Burgenlanñani poznati kao posebno pošteni, ali i kao posebno glupi i

skromni. Jer, oni, Burgenlanñani, još i danas imaju netaknuti karakter.

Kad je on primetio kako se stvari odigravaju u policiji, bio je radostan što

ga nisu primili u policiju. Spomenuo je i da mu je jednom palo na pamet

da stupi u manastir, pošto su i tamo davali odeću, a manastiri i danas,

kao nikad ranije, traže one koji bi da se zarede, ali kao brat laik on bi

ipak u manastiru bio samo iskorišćavan od više braće, kako se izrazio, od

sveštenika koji jedino nastoje da sebi u manastirima učine život lepim na

račun braće laika koji su im potpuno potčinjeni. On bi tamo morao samo

da cepa drva i hrani svinje, a leti, pod jarkim suncem, da prebira glavice

kupusa i, zimi, da raščišćava manastirske staze od smetova, rekao je.

Braća laici u manastirima su jadni crvi, tako je jedared rekao Irzigler, a

on ne bi da bude jadan crv. Da se njegovim roditeljima, meñutim,

sviñalo da stupi u manastir, ja bih tamo mogao odmah i da stupim,

rekao je, već su ga očekivali u Tirolu. Biti brat laik još je gore nego biti

kažnjenik u nekom zatvoru, tako je rekao Irzigler. Monasima

sveštenicima je lepo, rekao je, ali braća laici nisu ništa drugo nego

robovi. U manastirima još vlada, po njemu, barem što se tiče braće laika,

srednjovekovno ropstvo, braća laici nemaju čemu da se vesele, a od jela

dobijaju samo otpatke. On nije želeo da služi nažderane teologe, kako

kaže Reger, iskoristitelje Boga, koji u manastirima provode život u obilju,

blagovremeno je rekao ne. Jednom je Reger otišao s porodicom Irzigler

u Prater, tad je Regerova žena već bila teško bolesna. U svojim

odnosima s decom bio je on, Reger, uvek osetljiv, mogao je decu da

podnosi tek veoma kratko vremena, kad bi išao da vidi decu, nije smeo

da bude usred nekog radnog procesa, bila je to avantura kad je porodicu

Irzigler jednog dana pozvao da posete Prater, on, Reger, već je duže

vreme, godinama, kako je govorio, imao osećanje da nešto duguje

Irzigleru, jer u Muzeju stare umetnosti polažem pravo na nešto što mi ne

pripada, satima sedim na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, da

bih mislio, razmišljao, pa čak i čitao knjige i članke, sedim na klupi u sali

Bordone, koja je tamo postavljena za normalne posetioce Muzeja, ne za

mene, i zaista ne za mene već više od trideset godina, tako je rekao

Reger. Zahtevam od Irziglera da mi svakog drugog dana dopusti da

sedim na klupi u sali Bordone, a da i nemam pravo da to zahtevam,

imajući u vidu da bi u sali Bordone ljudi često želeli da sednu na klupu u

sali Bordone i ne mogu tamo da sednu, jer ja sedim na klupi u sali

Bordone, rekao je Reger. Klupa u sali Bordone je, u stvari, već više ili

manje postala uslov da mogu da razmišljam, tako je Reger opet rekao

juče, čak i više od Ambasadora, gde takoñe imam idealno sedište za

razmišljanje, klupa u sali Bordone mi, štaviše, izlazi u susret, na klupi u

sali Bordone mislim sa znatno većim intenzitetom nego u Ambasadoru,

gde takoñe mislim, jer nikad ne prestajem da mislim, tako je rekao

Reger, kao što znate, mislim sve vreme, mislim, da, čak i u snu, ali na

klupi u sali Bordone mislim onako kako valja da mislim, dakle

podstrekavam sebe na mišljenje na klupi u sali Bordone. Svakog drugog

dana sedam na klupu u sali Bordone, tako je rekao Reger, naravno ne

svakog dana, to bi stvarno bilo razarajuće, dakle ako bih svakodnevno

sedeo na klupi u sali Bordone, time bih sebi sve razorio, sve što mi je

vredno, a naravno ništa više nije vredno za mene osim mišljenja, mislim,

dakle živim, živim, dakle mislim, tako je rekao Reger, dakle svakog

drugog dana sedam na klupu u sali Bordone i sedim najmanje tri ili četiri

sata na klupi u sali Bordone, ali to ništa drugo ne znači nego da ova tri ili

četiri, ponekad čak i pet sati klupu u sali Bordone zauzimam isključivo za

sebe i niko drugi ne može sesti na klupu u sali Bordone. Za iscrpljene

posetioce Muzeja, koji ovamo u salu Bordone ulaze potpuno malaksali i

hteli bi da sednu na klupu u sali Bordone, naravno da je nesreća da ja

sedim na klupi u sali Bordone, ali ne mogu drukčije, još kod kuće kad se

budim već mislim da ću što je mogućno brže sesti na klupu u sali

Bordone da ne bih počeo da očajavam; kad jednom ne bih mogao da

sednem na klupu u sali Bordone, bio bih najočajniji čovek, tako je rekao

Reger. Tokom ovih trideset i više godina, Irzigler mi je uvek čuvao

slobodno mesto na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, samo

jednom sam došao u salu Bordone, a klupa u sali Bordone je bila

zauzeta, neki Englez u pumparicama sedeo je na klupi u sali Bordone i

nije mogao da bude naveden da ustane s klupe u sali Bordone, čak na

istrajno ponavljane Irziglerove molbe, pa ni na moje molbe, ništa nije

koristilo, Englez je i dalje sedeo na klupi u sali Bordone, tako je rekao

Reger, i ni najmanje nije hajao za mene i Irziglera. Došao je ravno iz

Engleske, tačnije iz Velsa, u Muzej stare umetnosti da bi se predao

gledanju Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, rekao je Englez iz

Velsa, tako je rekao Reger, i ne uviña zašto bi trebalo da ustane s klupe

koja je baš tu za one posetioce Muzeja koji se zanimaju upravo za

Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom. Dugo sam ubedivao Engleza, ali

Englez je naposletku prestao i da me sluša, nije ga čak više ni zanimalo

šta ja imam da kažem da bih mu objasnio u kojoj meri mi je važno da

sedim na klupi u sali Bordone, šta mi znači klupa u sali Bordone, Irzigler

je više puta ponavljao Englezu, koji je, uzgred rečeno, bio u

prvorazrednoj škotskoj jakni, rekao je Reger, da je klupa na kojoj on sedi

rezervisana za mene, što je, ipak, bilo protivno propisima, jer ni jedna

jedina klupa u Muzeju stare umetnosti ne može nikad da bude

rezervisana, pa je tom izjavom Irzigler grešio, rekao je Reger, ali on je

stvarno rekao da je klupa rezervisana; ali, Englez nadalje nije uopšte

obraćao pažnju ni na ono što je Irzigler niti na ono što sam ja imao da

mu kažem povodom klupe u sali Bordone, naprosto nas je nehajno

pustio da govorimo i ponešto zapisivao u svoju malu beležnicu,

verovatno, kako pretpostavljam, nešto o Čoveku sa sedom bradom.

Englez iz Velsa je u datim okolnostima zanimljiv čovek, pomislio sam,

rekao je Reger, i rekao sam sebi, pre nego što sam se, stojeći, upustio u

raspravu, koja je već duže vreme bila besmislena i zaludna, o klupi u sali

Bordone, čije značenje za mene nikako nisam uspevao da mu objasnim,

da odmah sednem pored njega na klupu, rekao sam sebi da naprosto, uz

svu učtivost, razume se, sednem pored Engleza na klupu, rekao sam

sebi, i naprosto sam seo pored njega na klupu. Englez iz Velsa se

odmakao par centimetara desno, tako da sam mogao da sednem na

levoj strani. Nikad još nisam, takoreći udvoje, sedeo na klupi u sali

Bordone, a ovo je bilo prvi put. Irzigler je bio očigledno zadovoljan time

da sam, sedajući na klupu u sali Bordone, razrešio situaciju, i odmah je

nestao na moj mali znak, tako je rekao Reger, dok sam ja, kao i Englez

iz Velsa, opet gledao Čoveka sa sedom bradom. Da li vas ovaj Čovek sa

sedom bradom zaista zanima? pitao sam Engleza, a u odgovor sam, uz

izvesno oklevanje, dobio kratko klimanje njegove engleske glave. Moje

pitanje bilo je besmisleno i istog trena sam zažalio što sam ga postavio,

pomislio sam, tako je rekao Reger, da sam upravo postavio jedno od

najglupljih pitanja koja se uopšte mogu postaviti i odlučio sam da više

ništa ne kažem i da u apsolutnoj ćutnji sačekam da se Englez digne i

ode. Ali, Englez nije ni pomišljao da ustane i ode, naprotiv, iz džepa

svoje jakne izvukao je debelu, u crnu kožu povezanu knjigu i udubio se u

nju; naizmenično je čitao knjigu i bacao pogled na Čoveka sa sedom

bradom, u meñuvremenu sam primetio da on koristi Aqua brava,

kolonjsku vodu koja se i meni dopada. Ako Englez koristi Aqua brava,

mislio sam, ima dobar ukus. Svi ljudi koji koriste Aqua brava imaju dobar

ukus, a Englez, koji je pri tome Englez iz Velsa, koristi Aqua brava, dakle

nije mi nesimpatičan, mislio sam, tako je rekao Reger.

Tu i tamo bi se Irzigler pojavio da bi proverio da li je Englez već otišao,

tako je rekao Reger, ali Englez nije ni pomišljao da ode, sve duže i duže

je čitao iz svoje knjige u crnoj koži i potom bi ponovo, sve više minuta,

gledao Čoveka sa sedom bradom, i obrnuto, i izgledalo je kao da ima

nameru da ostane veoma dugo sedeći na klupi u sali Bordone. Svi

Englezi, kad nečemu prilaze, prilaze tome temeljito, baš kao i Nemci, kad

je reč o umetnosti, tako je rekao Reger, a temeljitijeg Engleza, što se

tiče umetnosti, nisam video. Pored mene je nesumnjivo sedeo neki

specijalista za umetnost i rekao sam sebi, tako je rekao Reger, uvek si

mrzeo specijaliste za umetnost, a sad sediš pored takvog specijaliste za

umetnost i pri tome smatraš ne samo da je simpatičan, jer koristi Aqua

brava, simpatičan ne samo zbog njegove prvorazredne škotske odeće,

nego malo po malo u svemu simpatičan, tako je rekao Reger. Ukratko i

jasno, tako je rekao Reger, Englez je čitao najmanje pola sata ili čak

duže iz svoje knjige u crnoj koži i podjednako dugo posmatrao

Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, dakle sedeo je ceo čas pored

mene na klupi u sali Bordone, dok odjednom nije ustao i okrenuo se

prema meni i pitao me šta ja tražim ovde u sali Bordone, ipak je

neobično da se neko ceo čas zadržava u sali kao što je sala Bordone,

sedi na ovoj krajnje neudobnoj klupi i usredsreñeno gleda Čoveka sa

sedom bradom. Na to sam ja, prirodno, bio zgranut, tako je rekao Reger,

i u tom trenutku nisam znao šta da odgovorim Englezu. Da, rekao sam,

čak i ne znam šta ovde tražim, rekao sam Englezu iz Velsa, ništa mi

drugo nije palo na pamet. Englez me je gledao razdraženo, onako kao da

sam za njega apsolutna budala. Bordone, rekao je Englez, beznačajno,

Tintoreto, u redu, rekao je. Englez je izvukao maramicu iz levog džepa

pantalona i stavio je u desni. Tipična smetenost, rekao sam sebi, i pošto

je Englez, koji mi se naglo dopao, hteo da poñe, pošto je odavno svoju

knjigu u crnoj koži i svoju beležnicu gurnuo u džep, pozvao sam ga da

ponovo sedne na klupu u sali Bordone i još malo mi pravi društvo, on me

zanima, rekao sam bez okolišenja, fascinira me na izvestan način, rekao

sam mu, tako je meni rekao Reger. Tako sam prvi put upoznao nekog

Engleza iz Velsa, koji mi je bio apsolutno simpatičan, rekao je Reger, jer

Englezi mi uglavnom nisu simpatični, kao uostalom ni Francuzi, kao ni

Poljaci, kao što mi nisu ni Rusi, a da o Skandinavcima i ne govorim, koji

su mi uvek bili antipatični. Simpatični Englez je kuriozitet, pomislio sam

za sebe, dok sam odmah za Englezom ustao i opet s njim istovremeno

seo. Zanimalo me je da li je Englez stvarno samo zbog Čoveka sa sedom

bradom došao u Muzej stare umetnosti, tako je rekao Reger, i pitao sam

ga, dakle, da li je to stvarno razlog, a Englez mi je klimnuo glavom.

Uostalom, govorio je engleski, što mi je prijalo, ali zatim je najedared

prešao na nemački, veoma slab nemački, onakav kakav govore Englezi

kad veruju da znaju nemački, ali što nikad nije slučaj, tako je rekao

Reger, verovatno je Englez hteo da se usavršava u nemačkom jeziku, da

govori nemački a ne engleski, pa zašto i ne, u inostranstvu se najradije

govori strani jezik, ako niste glupak, tako je on, dakle, govorio na svom

engleski netačnom nemačkom jeziku da je stvarno u Austriju i Beč došao

samo zbog Čoveka sa sedom bradom, u čitavom Muzeju ga ništa, uopšte

ništa ne zanima, ni najmanje ne mari za muzeje, mrzi muzeje i u muzeje

odlazi samo preko volje, u bečki Muzej stare umetnosti je došao samo da

bi proučavao Čoveka sa sedom bradom, jer ima kod kuće istog takvog

Čoveka sa sedom bradom, visi mu iznad kamina u spavaćoj sobi u Velsu,

doista istog Čoveka sa sedom bradom, rekao je Englez, rekao je Reger.

Čuo sam, rekao je Englez, rekao je Reger, da je u bečkom Muzeju stare

umetnosti izložen isti takav Čovek sa sedom bradom kakav je u mojoj

spavaćoj sobi u Velsu, to mi nije dalo mira i otputovao sam u Beč.

Tokom dve godine više nisam u svojoj spavaćoj sobi u Velsu imao mira u

mislima da možda stvarno isti takav Tintoretov Čovek sa sedom bradom

postoji u Muzeju stare umetnosti u Beču kao i u mojoj spavaćoj sobi, i

tako sam se juče zaputio u Beč. Verovali mi ili ne, tako je rekao Englez,

tako je meni rekao Reger, isti Tintoretov Čovek sa sedom bradom koji

visi u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, visi i ovde. Nisam verovao svojim

očima, rekao je Englez, razume se, na engleskom, kad sam sa

izvesnošću utvrdio da je ovaj Čovek sa sedom bradom isti kakav je u

mojoj spavaćoj sobi, pa sam, prirodno, bio najdublje užasnut. Tu svoju

užasnutost ste, ipak, umeli dobro da sakrijete, rekao sam Englezu, tako

je Reger rekao meni. Englezi su, uostalom, oduvek bili majstori u

samosavlañivanju, rekao sam Englezu iz Velsa, rekao je Reger, čak i

usred najvećeg uzbuñenja uspevaju da ostanu hladnokrvno mirni, rekao

sam Englezu, rekao je Reger meni. Sve vreme sam svog Tintoretovog

Čoveka sa sedom bradom, koji visi u mojoj spavaćoj sobi u Velsu,

uporedivao s Tintoretovim Čovekom sa sedom bradom ovde u sali, rekao

je Englez i iz džepa jakne izvukao svoju knjigu u crnoj koži i pokazao mi

u njoj reprodukciju svog Tintoreta. Stvarno, rekao sam Englezu, ovaj

Tintoreto reprodukovan u knjizi isti je sa ovim koji visi ovde na zidu. Da,

gledajte, pa kažite! rekao je Englez iz Velsa. To je istovetna slika do

najmanjeg detalja, rekao sam, Tintoretov Čovek sa sedom bradom ovde

u knjizi istovetan je sa ovim koji ovde visi na zidu. Možete stvarno, kako

je rečeno, ići u najsitnije detalje, morate reći da se sve zaprepašćujuće

podudara, kao da je stvarno u pitanju jedna jedina i ista slika, rekao

sam, rekao mi je Reger. Ali, Englez nije bio čak ni uzbuñen, rekao je

Reger, mene ne bi činjenica da je slika u sali Bordone stvarno identična

sa slikom u mojoj spavaćoj sobi ostavila tako hladnim, rekao je Reger, a

Englez je gledao u svoju knjigu u crnoj koži, u kojoj je, na celoj stranici i

u boji, kao što se kaže, reprodukovan Čovek sa sedom bradom iz

njegove spavaće sobe, i ponovo na Čoveka sa sedom bradom u sali

Bordone. Pre dve godine jedan od mojih nećaka bio je u Beču i pošto

nije hteo da svakog dana ide na koncerte, otišao je, jedne srede, a da ga

to stvarno nije ni zanimalo, u Muzej stare umetnosti, rekao je Englez,

tako je rekao Reger, jedan od mnogobrojnih mojih nećaka, koji svake

godine ide na svoja velika putovanja kroz Evropu ili Ameriku ili Aziju,

svejedno, i pošto je Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom video na zidu

u Muzeju stare umetnosti, sav uzbuñen je došao kod mene i kazao mi da

je video takoreći mog Tintoreta u Muzeju stare umetnosti. Naravno,

nisam mu poverovao i ismejao sam svog nećaka, rekao je Englez, rekao

je Reger, sve sam to smatrao rñavom šalom, jednom od rñavih šala

kakvim se moji nećaci meñusobno nadmeću tokom cele godine i u

kojima uživaju. Moj Tintoreto u Muzeju stare umetnosti u Beču? rekao

sam i rekao sam svom nećaku da ga je zaposela neka utvara i da bi

trebalo da iz glave istera taj apsurd. Ali, moj nećak je ostao na tome da

je u Muzeju stare umetnosti u Beču video mog Tintoreta da visi na zidu.

Naravno, to neverovatno obaveštenje mog nećaka me je uznemirilo,

rekao je Englez, rekao je Reger, nije me ostavljalo na miru. Moj nećak je

pao u zabludu, sve vreme sam mislio. Ali, nisam više uspevao da stvar

izagnam iz glave. Bože moj, rekao je Englez, ne možete da zamislite

koliko je vredan taj Tintoreto, zaveštala mi ga je pratetka s majčine

strane, tetka iz Glazgova kako sam je zvao, rekao je Englez, rekao je

Reger. Sliku sam okačio u spavaćoj sobi, jer mi je tamo izgledalo da je

najbezbednija, tamo visi iznad mog kreveta, najlošije osvetljenje kakvo

se da zamisliti, rekao je Englez, rekao je Reger. U Engleskoj se dnevno

krade na hiljade starih majstora, rekao je Englez, rekao je Reger, u

Engleskoj su na stotine organizovanih grupa specijalizovanih za kradu

starih majstora, pre svega Italijana, koji su u Engleskoj naročito omiljeni.

Nisam ja nikakav poznavalac umetnosti, moj gospodine, tako je rekao

Englez, rekao je Reger, apsolutno ništa ne shvatam od umetnosti, ali

takvo remek-delo, razume se, umem da cenim. Često sam bio u prilici da

ga prodam, ali to mi još nije nužno, još nije, rekao je Englez, rekao je

Reger, ali naravno može naići trenutak kad bih bio prinuñen da prodam

Čoveka sa sedom bradom. Uostalom, nemam samo Tintoretovog Čoveka

sa sedom bradom, posedujem više desetina Italijana, jednog Lota,

Krespija, Strocija, ðordana, jednog Basana, znate li, apsolutno sve veliki

majstori. Svi od spomenute tetke iz Glazgova, rekao je Englez, rekao je

Reger. Nikad ne bih dolazio u Beč da me na to nije nagnala sumnja da je

moj nećak možda ipak u pravu da moj Tintoreto visi u Muzeju stare

umetnosti u Beču, nikad se nisam zanimao za Beč, budući da nisam

nikakav poznavalac muzike, niti zaljubljenik u muziku, rekao je Englez,

rekao je Reger, ništa me ne bi podstaklo da doñem u Austriju osim

navedene sumnje. I sad sedim ovde i vidim da je moj Tintoreto doista

izložen ovde na zidu u Muzeju stare umetnosti. Pa pogledajte i sami, ovaj

Čovek sa sedom bradom, koji je ovde reprodukovan i koji visi u mojoj

spavaćoj sobi u Velsu, jeste Tintoreto koji je izložen ovde na zidu u

Muzeju stare umetnosti, rekao je Englez, rekao je Reger, i Englez mi još

jednom pruži otvorenu knjigu u crnoj koži da vidim. Kao da nije samo

slično, nego je apsolutno isto, rekao je Englez, rekao je Reger. Englez je

ustao s klupe i sasvim se približio Čoveku sa sedom bradom i na trenutak

stajao pred Čovekom sa sedom bradom. Posmatrao sam Engleza i

istovremeno mu se čudio, jer još nikad nisam video čoveka s takvim

nadljudskim samosavlañivanjem, rekao je Reger, posmatrao sam Engleza

iz Velsa i mislio da sam se ja našao pred takvom čudovišnošću, naime da

u Muzeju stare umetnosti visi u dlaku ista slika kao u mojoj spavaćoj sobi

iznad mog kreveta u Velsu, potpuno bih izgubio kontrolu nad sobom.

Posmatrao sam Engleza kako prilazi sasvim blizu Čoveku sa sedom

bradom i zuri u njega, nisam mogao, prirodno, pošto sam ga gledao

sleña, da ga vidim slica, ali sam, naravno, znao, premda sam ga gledao

otpozadi, da on zuri u Čoveka sa sedom bradom, i to s više ili manje

prisebnosti. Englez se dugo nije okretao, a kad se okrenuo, lice mu je

bilo belo kao kreč, rekao je Reger. Retko da sam u svom životu video lice

tako belo kao kreč, tako je rekao Reger, a posebno ne englesko lice. U

stvari, Englez je, pre nego što je ustao i ukočeno se zagledao u Čoveka

sa sedom bradom, imao tipično englesko lice crveno kao opeka, a sad je

njegovo lice bilo belo kao kreč, tako je Reger rekao o Englezu.

Neprisebnost nije baš pravi izraz, rekao je Reger o Englezu. Irzigler je

sve vreme posmatrao prizor, rekao je Reger, Irzigler je ćutke stajao u

uglu kuda se ide do Veronezeovih slika, tako je rekao Reger. Englez je

ponovo seo na klupu u sali Bordone, na kojoj sam ja ostao sve vreme da

sedim, i rekao da je to stvarno jedna i ista slika, naime ona koja visi

iznad njegovog kreveta u spavaćoj sobi u Velsu i ova ovde na zidu u sali

Bordone u Muzeju stare umetnosti. Smestio se u Hotelu Imperijal koji

mu je preporučio nećak, rekao je Englez, rekao je Reger. Mrzim takav

luksuz, ali istovremeno uživam u njemu ako mi pričinjava zadovoljstvo.

On odseda samo u najboljim hotelima, rekao je Englez, rekao je Reger,

dakle, u Beču, razumljivo, u Imperijalu, kao što u Madridu, u Ricu, kao

što u Taormini, u Timeo, Ali, više nego nerado krećem na putovanje,

samo po jedared na svakih par godina i razlog većinom nije zadovoljstvo,

rekao je Englez, rekao je Reger. Potpuno je jasno da je jedna od ovih

Tintoretovih slika lažna, rekao je onda Englez, rekao je Reger, ili je lažna

ova, ovde u Muzeju stare umetnosti, ili moja, koja visi iznad mog kreveta

u mojoj spavaćoj sobi u Velsu. Jedna od njih mora biti lažna, rekao je

Englez i nakratko se svojim snažnim telom oslonio o naslon na klupi u

sali Bordone; ali, odmah se uspravio i rekao, moj nećak je, dakle, bio

ipak u pravu. Proklinjao sam svog nećaka, jer bio sam siguran da mi

priča besmislice, što je uobičajeno kod tog nećaka da me, naime, s

vremena na vreme, uznemirava povodom neke stvari ili mi ide na živce;

uostalom, on je moj najmiliji nećak, mada mi njegov način života

vremenom ide na živce i u osnovi je bezvredan. Ali, on je moj najmiliji

nećak. Najgrozniji je od svih mojih nećaka, ali je moj najomiljeniji. On je

tačno video, rekao je Englez, stvarno je ovaj Tintoreto ovde identičan s

mojim u Velsu. Ali, postoje dva Tintoreta, rekao je onda Englez, i ponovo

se oslonio na klupu u sali Bordone i odmah se zatim opet uspravio.

Jedan od dva je lažan, rekao je, i pitam se, prirodno, da li je moj lažan ili

ovaj, ovde u Muzeju stare umetnosti. Sasvim je mogućno da Muzej stare

umetnosti poseduje lažnog i da je moj Tintoreto autentičan, to je čak

verovatno ako poznajem životne uslove svoje tetke iz Glazgova. Ubrzo

pošto je Tintoreto naslikao ovog Čoveka sa sedom bradom, taj Čovek sa

sedom bradom je, da, prodat u Englesku, najpre porodici vojvode od

Kenta, potom mojoj tetki iz Glazgova. Uostalom, današnji vojvoda od

Kenta oženjen je Austrijankom, to valjda znate, rekao mi je odjednom

Englez, kratko se naklonivši, i na to odmah dodao da je stoga izvesno da

je Tintoreto ovde, dakle Čovek sa sedom bradom ovde u Muzeju stare

umetnosti, falsifikat. Svakako izuzetan falsifikat, rekao je potom Englez.

Veoma brzo ću ustanoviti koji Tintoretov Čovek sa sedom bradom je

pravi, a koji krivotvoren, rekao je Englez, rekao je Reger, a zatim, bilo bi,

meñutim, potpuno mogućno da su oba Čoveka sa sedom bradom prava,

dakle od Tintoreta i prava. Samo tako velikom umetniku kao što je

Tintoreto moglo je, tako je rekao Englez, tako je rekao Reger, da poñe

za rukom da dve slike naslika ne kao savršeno jednake, nego kao

savršeno iste. To bi onda bilo apsolutno senzacionalna stvar, rekao je

Englez, rekao je Reger, i izišao iz sale Bordone. Rastao se sa mnom tek s

kratkim Good bye, i jednakim Good bye sa Irziglerom, koji je bio svedok

čitavog prizora, tako mi je rekao Reger. Ne znam kako se stvar završila,

rekao je Reger, nisam više o tome brinuo. U svakom slučaju, Englez je

bio taj koji je jedared, tako je rekao Reger, sedeo na klupi u sali Bordone

kad sam ušao u salu Bordone. Niko drugi. Više od trideset godina Reger

je obuzet klupom u sali Bordone, tvrdi da ne može odgovarajuće, to jest

da ne može da misli prema svojoj glavi ako ne sedi na klupi u sali

Bordone. Veoma dobre misli mi padaju u Ambasadoru, tako Reger uvek

ponavlja, ali na klupi u sali Bordone imam bolje, nesumnjivo uvek

najbolje misli, da, u Ambasadoru jedva da ima šanse za neku takozvanu

filozofsku misao, na klupi u sali Bordone tako nešto je samorazumljivo.

U Ambasadoru mislim kao što misli svako drugi, kako se to čini

svakodnevno i za svakodnevne potrebe, ali na klupi u sali Bordone

mislim uvek neuobičajenije i izvanrednije. Recimo, u Ambasadoru ne bi

bilo mogućno objasniti sonatu Oluja na tako koncentrisani način kao na

klupi u sali Bordone, i smisliti besedu kao onu o umetnosti fuge sa svim

njenim dubinama i sa svim njenim osobenostima i potankostima, to bi

mu u Ambasadoru bilo nemogućno, za tako nešto nedostaju svi

preduslovi u Ambasadoru, tako je rekao Reger. Na klupi u sali Bordone

mogućno mu je čak i komplikovane misli da uhvati i razvija ih i

naposletku ih sklopi u zanimljiv ishod, a u Ambasadoru, ne. Ali, naravno,

Ambasador ima niz prednosti koje nema Muzej stare umetnosti, rekao je

Reger, čak i ako zanemarimo činjenicu da sam svaki put zadivljen

toaletom u Ambasadoru, otkako je taj toalet nedavno obnovljen, znate li,

u Beču, gde su svi toaleti doista u zanemarenijem stanju nego u bilo

kojem drugom evropskom velegradu, ipak je retkost naći tolaet gde vam

se stomak neće prevrnuti i gde nećete apsolutno morati, sve vreme dok

ste u njemu, držati zatvorene oči i nos; bečki toaleti su, svi skupa,

skandal, čak i i duboko na Balkanu nećete nigde naći tako zanemarene

toalete, rekao je Reger. Beč je bez ikakve kulture toaleta, rekao je

Reger, Beč je jedinstven toaletni skandal, čak i u najčuvenijim gradskim

hotelima toaleti su skandalozni, najodvratnije klozetske kabine nalazite u

Beču, tako odvratne kao ni u jednom drugom gradu, kad morate da

mokrite, ne verujete svojim očima, rekao je on. Beč je samo površno

čuven po svojoj operi, ali zapravo grozi i plaši svojim skandaloznim

toaletima. Bečlije, pa čak i svi Austrijanci zajedno, lišeni su svake

toaletne kulture, na celom svetu nećete naći tako prljave i zasrane

kabine, rekao je Reger. Morate li u Beču da idete u toaletnu kabinu, u

većini slučajeva je to katastrofa ako niste akrobata, prljavština i smrad

su tamo toliki da vam često nedeljama ostaje u odeći. Bečlije su, rekao

je Reger, uopšte prljavi, nema od njih, kao što je poznato, prljavijih

stanovnika evropskih velegradova, nema prljavijih evropskih stanova od

bečkih stanova, bečki stanovi su još prljaviji od bečkih toaleta. Bečlije

istrajno govore da je na Balkanu jednako tako prljavo, svuda slušate tu

priču, ali u Beču je još stoput prljavije nego na Balkanu, tako je rekao

Reger. Ako s nekim Bečlijom poñete u njegov stan, najčešće vam pamet

stane pred prljavštinom. Naravno, postoje izuzeci, ali je ipak pravilo da

su bečki stanovi najprljaviji stanovi na svetu. Uvek se pitam šta misle

stranci kad moraju u Beču da idu u toalet, šta misle ti ljudi, koji su ipak

navikli na čistije toalete, ako moraju da udu u ove toalete najprljavije u

celoj Evropi. Idu ljudi brzo da mokre i vraćaju se zgroženi tolikom

prljavštinom u pisoaru. Svuda taj mučan zadah, i u svim javnim

kabinama, svejedno da li morate u kabine na železničkim stanicama ili je

potrebno da idete u metro, morate da idete u neku od najprljavijih

kabina u Evropi. I u i pre svega u bečkim kafanama toaleti su tako prljavi

da vam se smuči, rekao je Reger. S jedne strane, taj megalomanski

gigantski kult peciva, s druge, ovi grozno prljavi toaleti, rekao je. U

mnogim od ovih toaleta kao da već godinama nije čišćeno. Vlasnici

kafana čuvaju, s jedne strane, svoja peciva od najmanje promaje, što bi,

razume se, pecivima dobro došlo, ali s druge strane ne pridaju ni

najmanji značaj čistoći u njihovim toaletnim kabinama. Nesreća je, rekao

je Reger, ako vam se desi jednog dana da pre nego što počnete s

pecivima, morate da odete u toalet u nekoj od ovih većinom ipak s

pravom čuvenih kafana, i pošto izidete, do kraja vas je prošla želja da

pojedete ma i jedan zalogaj peciva koje vam predlažu ili su vas već njime

poslužili. Ali, i bečki restorani su prljavi, tvrdim da su najprljaviji u celoj

Evropi. Svakog trenutka ste suočeni s potpuno umazanim stolnjakom, i

ako upozorite konobara na to da je stolnjak umazan i da nemate nameru

da obedujete na takvom umazanom stolnjaku, te da bi trebalo skinuti taj

potpuno umazani stolnjak i zameniti novim, zauzvrat dobijate, ako

zahtevate da prljavi stolnjak bude uklonjen, samo besne i stvarno

preteče poglede. U većini gostionica nemate čak ni prava na čaršav na

stolu i ako molite da se ukloni makar prljavština s prljave stone ploče,

često ispolivane pivom, odvraćaju vam grubim i nadutim tonom, rekao je

Reger. Pitanje toaleta i pitanje stonih čaršava nije rešeno u Beču, rekao

je Reger. U svakom svetskom velegradu, a ja sam ih bezmalo sve obišao

i većinu njih ne tek površno upoznao, podrazumeva se da dobijate čist

stolnjak na stolu pre nego što počnete sa obedom. U Beču je čist

stolnjak ili barem čista stona ploča nešto što se ne razume samo po sebi.

I što se tiče toaleta, stvar stoji isto, bečki toaleti su najodvratniji ne samo

u Evropi nego na celom svetu. Šta imate od izuzetnog jela, ako vas, pre

nego što počnete da jedete, u toaletu proñe apetit, i šta imate od

izuzetnog jela, ako vam se potom u toaletu prevrne stomak, rekao je on.

Bečlije, kao i svi Austrijanci zajedno, lišeni su svake toaletne kulture,

austrijske klozetske kabine su oduvek bile katastrofa, rekao je Reger.

Koliko je Beč slavan po svojoj kuhinji, većim delom doista izvrsnoj,

barem što se tiče peciva, isto toliko nije slavan u pogledu toaleta. Još do

nedavno Ambasador je imao toalet koji je izmicao svakom opisu. Ali,

jednog lepog dana je uprava, ipak, razmislila i sagradila novi, izvanredno

uspeo, stvarno ne samo arhitektonski nego i sanitarnosociološki do

najsitnijih detalja perfektan. Bečlije su stvarno najprljaviji ljudi u Evropi i

naučno je utvrñeno da Bečlija koristi samo komad sapuna nedeljno, kao

što je naučno utvrñeno da svoj donji veš menja samo jednom nedeljno,

kao što i svoju košulju menja najviše dvaput nedeljno, a većina Bečlija

menjaju svoju posteljinu samo jednom mesečno, tako je rekao Reger.

Bečlija nosi čarape ili dokolenice prosečno čak dvanaest dana zaredom,

rekao je Reger. Tako gledano, fabrikantima sapuna i proizvoñačima veša

nigde u Evropi ne ide posao tako slabo kao u Beču i, naravno, u celoj

Austriji, tako je rekao Reger. Otuda oni koriste u ogromnim količinama

najjeftinije kolonjske vode, rekao je Reger, i od svih izbija već izdaleka

prodoran zadah na ljubičicu ili karanfil ili ñurñevak ili šimšir. Prirodno je,

dakle, zaključiti polazeći od spoljnje prljavosti Bečlija na njihovu

unutrašnju prljavost, tako je rekao Reger, i stvarno, Bečlije nisu manje

prljave unutra nego spolja, a mogućno je, rekao je Reger, kažem

mogućno je, dakle ne baš izvesno, popravlja on sebe, da su Bečlije

unutra još prljavije nego spolja. Sve govori u prilog tome da su unutra

znatno prljavije nego spolja. Ali, ne osećam nikakvo zadovoljstvo u

razmišljanju o tome, dodao je, pre bi to bio zadatak takozvanih sociologa

da o tome napisu studiju. U toj studiji bi Bečlije ipak morale da budu,

verovatno, opisane kao najprljaviji ljudi Evrope, izjavio je Reger.

Radostan sam da je u Ambasadoru sagrañen novi toalet, u Muzeju stare

umetnosti još je stari. Pošto bivam sve stariji a ne mlañi, u poslednje

vreme moram i u Muzeju stare umetnosti da odlazim češće u kabinu,

rekao je Reger, a u okolnostima koje ovde još vladaju, to je za mene

neprijatnost koja mi svakodnevno ide na živce, jer klozetska kabina u

Muzeju stare umetnosti je ispod svake kritike. Kao što je i kabina u

Muzičkom udruženju ispod svake kritike. Jedared sam sebi čak dozvolio

šalu da u jednom od svojih kritičkih članaka u Tajmsu nagovestim da u

Muzičkom udruženju, dakle u najuzvišenijem od svih najuzvišenijih

bečkih hramova muza, toalet izmiče svakom opisu, i da me to svaki put,

iz navedenog razloga, iz navedenog skandaloznog toaletnog razloga,

košta posete Muzičkom udruženju, rekao je Reger, i da se često kod

kuće pitam da li da idem u Muzičko udruženje ili ne, jer s obzirom na

svoju starost i svoje bubrege moram barem dvaput tokom večeri u

Muzičkom udruženju da idem u toalet. Ali, ipak sam uvek išao u Muzičko

udruženje zbog Mocarta i Betovena, zbog Berga i Šenberga, zbog

Bartoka i Veberna, i prevazišao sam svoju bojazan od toaleta. Kako mora

da bude izvanredna muzika koja se svira u Muzičkom udruženju, rekao je

Reger, kad ipak tamo odlazim, premda barem dvaput tokom večeri

moram da idem u toalet Muzičkog udruženja. Umetnost ne zna za milost,

kažem sebi svaki put kad odlazim u toalet Muzičkog udruženja i ulazim u

njega, rekao je Reger. Zatvorenih očiju i, po mogućstvu, zapušenog

nosa, mokrim u toaletu Muzičkog udruženja, rekao je, a to je već veština

po sebi, ali kojom ja vladam već duže vreme. Zanemarimo li i činjenicu

da su bečki toaleti i bečke klozetske kabine, svi skupa, najprljaviji na

svetu, izuzimajući takozvane zemlje u razvoju, u njima takoñe ništa ne

funkcioniše od onoga što se tiče sanitarija, niti voda dotiče niti voda

otiče, niti dolazi niti odlazi, i tako je mesecima tokom kojih se niko ne

zanima da utvrdi da li toaleti i kabine funkcionišu, rekao je Reger.

Ovakvo grozno stanje bečkih toaleta i uopšte svih bečkih klozetskih

kabina mogućno je, verovatno, popraviti samo ako grad ili država,

svejedno već koja instancija, donese najoštrije zakone o toaletima i

klozetskim kabinama, do te mere oštre i stroge da hotelijeri i gostioničari

i vlasnici kafana budu primorani da stvarno dovedu u red svoje toalete i

klozetske kabine. Hotelijeri i gostioničari i kafedžije ne menjaju stanje,

čitavu ovu svinjariju s toaletima i klozetima produžavaće doveka, ako ih

grad ili država ne prisile da toalete i kabine dovedu u red. Beč je grad

muzike, napisao sam jednom u Tajmsu, ali i grad najodvratnijih toaleta i

klozetskih kabina. Otad je to poznato u Londonu, naravno ne u Beču, jer

Bečlije ne čitaju Tajms, zadovoljavaju se s najprimitivnijim i najogavnijim

listovima koji se u svetu štampaju jedino radi zaglupljivanja, dakle

listovima koji upravo idealno odgovaraju perverznom emotivnom i

duhovnom stanju Beča. Ruska grupa je otišla, klupa u sali Bordone je

bila prazna. Reger je, to sam još mogao da vidim, pošto mu je Irzigler

nešto šapnuo na uho, ustao i izišao s crnim šeširom na glavi, koji on sve

vreme nije ni skidao. Sad je bilo dva minuta do pola dvanaest. Ruska

grupa nalazila se u takozvanoj sali Veroneze, ukrajinska devojka tumač

govorila je sad o Veronezeu, ali ono što je govorila o Veronezeu, ranije je

već govorila o Bordoneu i Tintoretu, iste beznačajnosti, iste brbljarije, u

istom tonu, istim neprijatnim glasom, ne samo onako neprijatno žensko-

ruski, što u osnovi uvek ide na živce, nego je govorila neprekidno onom

meni bezmalo nepodnošljivom intonacijom, za koju se može reći da je

odsečna i visoka, tako da sam stvarno sve vreme morao da trpim

probadajući bol u svojim slušnim kanalima. Sluh poput mojeg osetljiv je i

jedva izdržava prvenstveno mrske ženske glasove u odreñenoj odsečnoj i

visokoj intonaciji. Nisam znao ni zašto se sad ni Irzigler već izvesno

vreme nije više video, iako bi on inače morao u svakom trenutku, prema

propisima, da gleda u salu Bordone, i izgledalo mi je ipak veoma

neobično da su on i Reger zajedno napustili salu Bordone i već duže

vreme se nisu vraćali. Ali, pošto sam imao za pola dvanaest zakazan

sastanak s Regerom baš u sali Bordone, a kako je Reger od svih koje

poznajem bio najtačniji i najpouzdaniji čovek, Reger će se vratiti tačno u

pola dvanaest u salu Bordone, mislio sam, i jedva da sam to pomislio, a

Reger se već vratio u salu Bordone, ne propustivši da se, pre nego što će

ponovo konačno sesti na klupu u sali Bordone, osvrne svuda oko sebe,

pri čemu sam se ja, predvidevši to od trena kad sam ga čuo da se vraća

u salu Bordone, povukao u salu Sebastijano, ponovo se smestio u ugao u

koji me je bila odgurnula pomamljena ruska grupa, ali odakle sam dobro

mogao da vidim Regera koji se vratio u salu Bordone, tog nepoverljivog

Regera, kako sam mislio, koji se uvek svuda osvrtao, da bi bio sigurniji, i

koji je, uostalom, celog života patio od upravo smrtonosne manije

gonjenja, koja mu je, naravno, uvek bila od koristi, a da istinski nije

bivala opasna ni za njega ni za druge. Reger je sad opet sedeo na klupi u

sali Bordone, Posmatrajući Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom.

Tačno u pola dvanaest munjevito je izvadio iz jakne džepni časovnik i

pogledao na njega, u istom trenutku ja sam izišao iz sale Sebastijano,

ušao u salu Bordone i stao pred Regera. Kakav užas, ove ruske grupe,

rekao je Reger, kakav užas. Mrzim te ruske grupe, ponovio je. U

najučtivijoj formi zamolio me je da sednem na klupu u sali Bordone,

smestite se pored mene, rekao je. Svako koje tačan, pričinjava mi

zadovoljstvo, rekao je. Većina ljudi je netačna, i to je strašno. Ali, vi ste

uvek bili tačni, rekao je, to je jedna od vaših prednosti. Ah, rekao je

zatim, kad biste znali kakvu sam groznu noć proveo, progutao sam

dvaput više tableta nego obično i tako sam loše spavao. Neprestano sam

sanjao svoju ženu, ne izlazim iz tih košmara u kojima sanjam svoju ženu.

I mislio sam o vama, o tome kako ste se razvijali poslednjih godina.

Neobično je kako ste se razvijali, rekao je. U osnovi, vaša egzistencija je

od retke vrste, više ili manje totalno nezavisna, uzmem li, prirodno, u

obzir da na svetu uopšte ne postoji niti jedan nezavisan čovek, a svakako

ne totalno nezavisan. Ako ja ne bih imao Ambasador, rekao je, ne bih

preživeo popodne. U poslednje vreme tamo dolaze mnogi Arapi, gotovo

da je to postao arapski hotel, dok je on zapravo uvek bio jevrejski hotel,

hotel Jevreja i Mañara, pre svega mañarskih Jevreja, i to je ono što mi

taj hotel već decenijama čini prijatnim, rekao je, čak mi ne smetaju ni

persijski trgovci tepisima koji u Ambasadoru prodaju svoje tepihe. Ali, ne

mislite li i da je sedeti u Ambasadoru na duže opasno, ne bi li svakog

trena u Ambasadoru mogla da eksplodira neka bomba, kad samo

zamislite da je kuća neprestano puna izraelskih Jevreja i egipatskih

Arapa.

Bože moj, rekao je, pa i nije tako značajno ako odletim u vazduh, samo

da se to desi trenutačno. Prepodne u Muzeju stare umetnosti, popodne u

Ambasadoru, a u podne dobro jesti u Astoriji ili Bristolu, rekao je, eto šta

cenim. Samo od Tajmsa, naravno, ne bih uspeo da tako živim, pretvarao

se, Tajms mi u Austriju šalje samo više ili manje moj džeparac. Ali, akcije

ne stoje dobro, tržnica akcija je katastrofa. A živeti u Austriji je iz dana u

dan sve skuplje. S druge strane, izračunao sam da bih nesumnjivo, ako

ne izbije takozvani Treći svetski rat, mogao mirno da živim još dve

decenije sa onim što imam. To deluje umirujuće, mada sve, ipak,

svakodnevno pada. Vi ste tipičan nezavisni istraživač, Acbaheru, rekao mi

je, da, vi ste sušti nezavisni istraživač, vi ste po svemu sušto oličenje

privatne ličnosti, u potpunosti izuzetak u ovom vremenu, rekao je Reger.

O tome sam danas mislio dok sam se, po ko zna koji put ponovo, mučno

uspinjao ovim groznim stepeništem do sale Bordone, mislio sam da ste

prava i tipična privatna ličnost, verovatno jedina koju poznajem, a

poznajem mnogo ljudi, koji su svi privatne ličnosti, ali vi ste tipična,

prava. Da izdržite, decenijama, da radite na jednom jedinom delu i da iz

njega ne objavite ni najmanji deo. Ja to ne bih mogao. Moram barem

jednom mesečno da uživam da mi je rad objavljen, rekao je, ta navika

mi je neophodna potreba i zato sam zahvalan Tajmsu da mi u toj navici

redovno izlazi u susret i još mi za to i plaća. Pisanje mi bez ikakve

sumnje pričinjava zadovoljstvo, rekao je, ti kratki članci o umetnosti, koji

ponekad nisu duži od dve stranice, što je u Tajmsu uvek tri i po stupca,

rekao je. Niste li bar jednom pomislili da iz svog rada objavite makar

manji odeljak, rekao je, neki komadić, sve što mi nagoveštavate o svom

radu izgleda mi tako izuzetno, s druge strane veliko je zadovoljstvo ništa

ne objaviti, baš ništa, rekao je. Ali, pre ili kasnije, ipak ćete poželeti da

upoznate kakvo dejstvo proizvodi vaš rad, rekao je, i objavićete makar

jedan njegov deo. S jedne strane, veličanstveno je celog svog života

zadržavati rad na kojem se radi takoreći celog života i ne objavljivati ga,

s druge strane je podjednako veličanstveno da on bude objavljen. Ja

sam roñeni objavljivač, dok ste vi roñeni neobjavljivač. Verovatno je da

ste vaš rad i vi, i dakle vaš rad u odnosu na vas i vi u odnosu vaš rad,

kako god hoćete, osuñeni na neobjavljivanje, jer vi svakako morate patiti

zbog toga što radite na svom radu, ali taj rad ne objavljujete, u tome je

istina, mislim, samo vi to ne priznajete, čak ni sebi, da patite zbog te

takozvane obaveze da ne objavljujete. Ja bih patio da ne objavljujem

svoj spisateljski rad. Ali, naravno, vaš se rad ne da porediti s mojim

radom. U svakom slučaju, ne poznajem nijednog pisca, ili barem

nijednog čoveka koji piše, koji je uopšte izdržao duže vreme da ono što

je napisao ne objavi, koji ne bi hteo da sazna šta javnost kaže o onome

što je napisao, ja uvek gorim da to saznam, rekao je Reger, iako uvek

kažem da ne gorim da to saznam, da me to ne zanima, da me u pogledu

mišljenja javnosti ne vuče radoznalost, gorim da to saznam, naravno

lažem kad kažem da ne gorim da to saznam, dok zapravo neprekidno

gorim da to saznam, priznajem to, uvek gorim da to saznam,

neprekidno, rekao je. Hoću da znam šta ljudi kažu o onome što sam

napisao, rekao je, hoću da to saznam u svakom trenutku i od svih, dok

neprestano ipak govorim da me ne zanima šta o tome kažu ljudi, kažem

da me to ne zanima, da me ostavlja hladnim, meñutim gorim sve vreme

da to saznam i ništa ne čekam s većom napetošću, rekao je. Lažem ako

kažem da me javno mišljenje ne zanima, da me ne zanimaju moji čitaoci,

lažem ako kažem da čak neću ni da znam šta misle o onome što pišem,

da ne čitam šta je o tome pisano, u tome lažem, lažem u tome

najgrublje, rekao je, jer neprekidno gorim da saznam šta ljudi kažu o

tome što sam napisao, hoću da to uvek i u svakom trenutku znam i

pogaña me šta god ljudi rekli o onome što sam napisao, eto istine.

Čujem, naravno, samo ono što ljudi iz Tajmsa kažu o tome, a oni ne

govore uvek samo ugodne stvari, rekao je Reger, ali što se vas tiče, da

tako kažem kao filozofskog pisca, ipak bi moralo da vas podjednako

goruće zanima šta ljudi kažu o vašem filozofskom pisanju, šta o tome

misle, ne razumem da ne objavljujete ono što pišete, barem u izvodima,

da biste makar jedared saznali šta javnost, takozvana kompetentna

javnost o tome misli, mada istovremeno kažem da takva kompetentna

javnost ne postoji, kompetentnost naprosto ne postoji, nikad nije ni

postojala, niti će ikad postojati; ali, ne pritiska li vas to da pišete i pišete,

da mislite i mislite, i pišete ono što ste mislili, i neprestano pišete, i sve

to bez ikakvog odjeka? rekao je on. Svakako vam izmiče mnogo zbog

tvrdoglave odluke da ne objavljujete, rekao je, a možda čak i ono

najpresudnije. Decenije su sad već da pišete svoj rad samo za sebe, baš

strašno, niko ne piše neki spis za sebe, obmanjuje ako neko kaže da svoj

spis piše samo za sebe, ali vi znate podjednako dobro kao i ja da niko

nije veća varalica od onoga koji piše, svet otkako postoji ne zna za većeg

varalicu od onoga koji piše, ni za taštije biće i ni za većeg varalicu, rekao

je Reger. Kad biste znali kako je to grozna noć bila, još jedna,

neprestano sam ustajao sa strašnim grčevima od nožnih palčeva preko

listova sve do prsa, i to zbog diuretičkih tableta koje sam morao da

uzmem radi srca. Upao sam u pakleni krug, rekao je. Svaka mi je noć

upropašćena, svaki put kad pomislim sad mogu da zaspim, dobijem te

grčeve i moram da ustanem i šetam po sobi. Tokom cele noći više ili

manje šetam tamo-amo i ne mogu da zaspim, odmah se budim usled tih

košmara koje sam vam maločas spominjao. U tim košmarima sanjam o

svojoj ženi, to je grozno. Otkako je umrla, imam te košmare, stalno,

imam ih svake noći. Verujete li mi, bezmalo stalno se pitam nije li bolje

bilo, kad mi je žena umrla, da sam okončao sa sobom. Ne mogu da

oprostim sebi taj kukavičluk. Nepodnošljivo mi je to neprestano

jadikovanje nad sobom koje, da, već biva bolesno, ali ne izlazim iz njega,

rekao je. Kad bi barem bilo nekog pristojnog koncerta u Muzičkom

udruženju, rekao je, ali zimski program je grozan, daje se samo nešto

bljutavo, izandalo, stalno ti koncerti Mocartovih dela i Bramsovih, i

Betovenovih, idu mi već na živce, svi ti Mocartovi i Bramsovi i Betovenovi

ciklusi, da, nemogućno ih je više izdržati. A u Operi vlada diletantizam.

Kad bi Opera barem bila zanimljiva, ali u ovom času je ona potpuno

neinteresantna, slabi komadi, slabi pevači i, uz to, jadan orkestar. Kakva

je samo tek bila Filharmonija do pre dve ili tri godine! rekao je, a šta je

danas, svetski orkestar. Zamislite, prošle nedelje sam išao da slušam

Zimsko putovanje, neki bas iz Lajpciga, da mu čak ni ime ne kažem, jer

vam u osnovi ništa neće reći, vi se uopšte ne zanimate za muzičku

teoriju, zbog toga ste srećni, rekao je, taj bas bio je katastrofa. Stalno i

stalno Vrana, rekao je, to se više ne da izdržati. Takav koncert ne vredi

ni muke da se čovek obuče, bilo mi je žao što sam menjao košulju. O

takvom smeću ipak ne pišem u Tajmsu, rekao je. Maler, Maler, Maler,

rekao je, i to ide već na nerve. Ali, moda Malera je već prošla svoj zenit,

bogu hvala, rekao je, Maler je ipak najprecenjeniji kompozitor stoleća.

Maler je bio odličan dirigent, ali osrednji kompozitor, kao i svi dobri

dirigenti, recimo kao Hindemit, kao Klemperer. Moda Malera mi je

zagorčala celu godinu, ceo svet je bio obuzet pravom manijom za

Malerom, bilo je to već nepodnošljivo. Znate li uopšte da se grob moje

žene, u koji ću i ja biti sahranjen, rekao je, nalazi tačno pored

Malerovog? Eh, eto, na groblju vam doista može biti svejedno pored

koga ležite, čak i da ležite pored Malera, ne uzbuñuje me. Pesma o

zemlji, s Ketlin Ferije, možda, rekao je Reger, odbacujem sve ostalo od

Malera, bezvredno, ne može da izdrži strožiju probu. Tu je Vebern,

naprotiv, stvarno genije, a da i ne govorimo o Šenbergu i Bergu. Ne,

Maler je zabuna. Maler je tipični modni kompozitor jugendstila, naravno

još slabiji od Bruknera, koji s Malerom, uostalom, ima prilično zajedničkih

tačaka po kiču. Ove sezone Beč ne nudi ništa duhovno zainteresovanom

čoveku, a zainteresovanom za muziku, nažalost, jedva nešto, rekao je.

Ali, naravno, stranci koji dolaze u ovaj grad veoma brzo su zadovoljni, u

svakom slučaju odlaze u Operu, šta god da se tamo daje, bilo to i

najveće ñubre, i odlaze na najsvirepije koncerte, i pljeskaju da sve prašti,

pa čak, kao što vidite, slivaju se u Pirodnjački muzej i u Muzej stare

umetnosti. Kulturna glad civilizovanog čovečanstva je silna, perverznost

koja se u tome skriva, vaseljenska. Beč je kulturni pojam, rekao je

Reger, čak i ako u Beču odavno već maltene da više nema kulture, a ako

jednog dana u Beču stvarno neće biti nikakve kulture, i to će još biti

kulturni pojam. Beč će uvek biti kulturni pojam, biće kulturni pojam

utoliko istrajnije što će u njemu kulture biti manje. I gotovo da stvarno

više i nema kulture u ovom gradu, rekao je. Vlade koje imamo ovde, u

Austriji, bivaju sve gluplje, i vremenom će se pobrinuti da u Austriji

uskoro više ne bude ikakve kulture, samo još duhovne uskovidosti, rekao

je Reger. Ovde, u Austriji, atmosfera je sve više neprijateljska prema

kulturi i sve govori u prilog tome da neće biti potrebno još dugo da

Austrija bude zemlja potpuno lišena kulture. Ali, taj deprimirajući

završetak ja neću doživeti, vi možda, rekao je Reger, vi možda, ali ja

neću, tako sam već star da konačno oburvavanje i istinsko odsustvo

kulture u Austriji neću doživeti. Svetlost kulture se gasi u Austriji, kažem

vam to, gluposti koja već toliko vremena vlada u ovoj zemlji nije

potrebno još mnogo da utrne svetlost kulture. Onda će biti mračno u

Austriji, rekao je Reger. Možete o tome govoriti šta god hoćete, neće vas

slušati, a ako vas ne slušaju, smatraju vas za budalu. Kakvog ima smisla

kad u Tajmsu pišem šta mislim o Austriji i šta će se pre ili kasnije, ali

svakako u dogledno vreme zbiti u Austriji? Nikakvog, rekao je Reger, ni

najmanjeg. Šteta da to neću više doživeti, naime tapkanje Austrijanaca u

mraku, jer im je svetlost kulture ugašena. Šteta što u tome neću moći da

sudelujem, rekao je Reger. Morate da se pitate zašto sam vas danas

pozvao ovamo, zašto sam vas zamolio da i danas ponovo doñete ovamo.

Postoji razlog za to. Ali, taj razlog ću vam reći kasnije. Ne znam kako

kako bi trebalo da vam izneseni taj razlog. Ne znam. Sve vreme

razmišljam o tome i ne znam. Satima sam već ovde i razmišljam o tome i

ne znam. Irzigler mi je svedok, rekao je Reger, satima već sedim ovde

na klupi i mislim o tome kako bi trebalo da vam iznesem zašto sam vas

zamolio da i danas doñete u Muzej stare umetnosti. Kasnije, kasnije,

rekao je Reger, dajte mi vremena. Činimo zločin, a nismo u stanju da ga

jednostavno ispričamo, rekao je Reger. Dajte mi vremena dok se ne

smirim, rekao je, Irzigleru sam već rekao, ali vama još ne mogu, rekao

je, čovek da se doista postidi. Uostalom, ono što sam vam juče govorio o

sonati zvanoj Oluja sigurno je zanimljivije i, štaviše, siguran sam da je to

što sam vam govorio o toj sonati zvanoj Oluja tačno, ali da je to ipak, za

mene, verovatno zanimljivije nego za vas. Uvek je tako, govorite o

nečemu zato što vas to fascinira, ali to vas fascinira više nego onoga

kome, na kraju krajeva, to namećete sa svom mogućnom grčevitom

bezobzirnošću za koju smo sposobni. Činjenica je da sam vam juče

nametnuo te poglede o sonati zvanoj Oluja. Povodom svog izlaganja o

umetnosti fuge, rekao je, smatrao sam da je neophodno da se

pozabavim i sonatom Oluja, i baš juče sam bio u idealnom stanju da to

sagledam i vas učinim žrtvom svoje muzikološke strasti, kao što ja inače

često vašu ličnost činim žrtvom svoje muzikološke strasti, jer za to

nemam nijednu drugu pravu osobu. Često pomišljam, došli ste mi u pravi

čas, šta bih inače bez vas! rekao je. Juče sam vam dodijavao sa sonatom

Oluja, ko zna s kojim ću vam muzičkim delom preksutra dodijavati, rekao

je, toliko je muzikoloških tema u mojoj glavi koje žudim da objašnjavam;

ali, potreban mi je slušalac, potrebna mi je žrtva u neku ruku za moju

muzikološku logoreju, rekao je, jer stvarno je moje neprekidno govorenje

o muzikološkim temama svojevrsna muzikološka logoreja. Svako ima

svoju sopstvenu, svoju prasopstvenu logoreju, a moja je muzikološka. Ta

muzikološka logoreja prati me, evo već tokom celog mog muzikološkog

života, budući da moj život nesumnjivo nije ništa drugo nego muzikološki

život, kao što je vaš u filozofiranju, valjda je to jasno. Naravno, i danas

mogu da kažem da sve što sam rekao o sonati Oluja juče, danas je

besmislica, kao što je besmislica, uostalom, sve što je rečeno, ali mi te

besmislice kazujemo ipak ubedljivo, rekao je Reger. Pre ili kasnije se sve

što je rečeno pokazuje kao besmisleno, ali ako to kazujemo ubedljivo, s

najneverovatnijom žestinom za koju smo kadri, onda to nije nikakav

zločin, rekao je. Ono što mislimo, hteli bismo i da kažemo, rekao je

Reger, a u osnovi ne možemo da se smirimo dokle god to nije rečeno,

ako ćutimo o tome, to nas guši. Čovečanstvo bi davno bilo ugušeno da je

tokom svoje istorije prećutkivalo sve besmislice koje je mislilo, svako,

pojedinačno, ko suviše ćuti, guši se, tako i čovečanstvo ne može suviše

dugo da ćuti, jer se onda guši, čak i ako je ono što pojedinac misli i ono

što čovečanstvo misli uvek samo besmislica, kao što je uvek samo

besmislica ono što je nekad mislio pojedinac i ono što je nekad mislilo

čovečanstvo. Jedared smo umetnici govorenja, jedared smo umetnici

ćutanja, i tu umetnost usavršavamo do najviše tačke, rekao je, naš život

je zanimljiv upravo u meri u kojoj smo uspeli da razvijemo svoju

umetnost govorenja, kao i svoju umetnost ćutanja.

Sonata Oluja nije čak ni veliko delo, rekao je Reger, razmotrimo li je

pobliže, ipak je samo jedno iz niza takozvanih manjih dela, u osnovi je

kič-delo. Kvalitet tog dela počiva više u tome da se o njemu veoma

dobro može raspravljati nego u njemu samom. Betoven je bio apsolutno

jednoličan, grčeviti umetnik kao silovit čovek, ne obavezno nešto što bih

visoko cenio. Uvek mi je prijalo u karakterisanju sonate Oluja činjenica

da je ona najsudbonosnije Betovenovo delo, putem sonate Oluja da se

objasniti Betoven, njegovo biće, njegov genije, pri tome biva jasan

njegov kič, njegova ograničenja bivaju vidljiva. Ali, o sonati Oluja govorio

sam jedino zato što sam juče hteo da vam dalekosežnije i još intenzivnije

objasnim umetnost fuge, i zato je bilo nužno da se pozovem na sonatu

Oluja, rekao je Reger. Mrzim, uostalom, takve nazive kao što su Oluja ili

Eroica ili Nezavršena ili Na znak bubnja, odvratne su mi takve oznake.

Kao kad kažemo Čarobnjak sa severa, to mi je duboko odvratno, rekao

je Reger. Upravo zato što se vi stvarno čak ni ne zanimate u teorijskom

pogledu za muziku, vi ste idealna žrtva za moje prepirke s muzikom,

rekao je Reger. Vi slušate pažljivo i ne protivrečite, rekao je, puštate me

da mirno govorim, a to mi je potrebno, svejedno da li je vredno ono što

kažem, to mi samo poravnava put kroz ovu, verujte mi, užasnu muzičku

egzistenciju, koja me ipak, istina retko, čini srećnim. Ono što mislim je

iznurujuće, razarajuće, rekao je, s druge strane to me već odavno

iznuruje, već davno razara, pa tako mi nije ni potrebno više da osećam

strah pred tim. Mislio sam da ćete biti tačni i jeste tačni, rekao je, od vas

ništa drugo i ne očekujem nego tačnost, a tačnost, to vam je uostalom

poznato, cenim iznad svega, tamo gde ima ljudi, mora vladati tačnost i, s

njom, pouzdanost, koja je najtešnje povezana s tačnošću, rekao je. Pola

dvanaest, a vi nailazite, rekao je, gledam na časovnik, bilo je pola

dvanaest, a vi već stojite preda mnom. Nemam nikog korisnijeg od vas,

rekao je. Verovatno mi je samo zahvaljujući vama mogućno da opstajem

dalje u životu. Nije trebalo da to kažem, rekao je Reger, bestidno je to

reći, rekao je, neuporedivo bestidno, ali ja sam to rekao, vi ste čovek koji

mi omogućava da nastavim da živim, stvarno nemam nikog drugog. A

znate li uopšte da vas je moja žena veoma volela? Nikad vam to nije

rekla, ali meni je rekla, i to ne jednom. Imate nesputan duh, rekao je

Reger, to je najdragocenije što postoji na svetu. Vi ste usamljenik i

sačuvali ste svoje usamljeništvo, čuvajte ga dokle god živite, rekao je

Reger. Ja sam uronio u umetnost da bih pobegao od života, mogao bih i

tako da kažem, rekao je. Zavukao sam glavu u umetnost, rekao je.

Sačekao sam najpogodniji trenutak, iskoristio taj najpogodniji trenutak i

izmakao iz sveta u umetnost, u muziku, rekao je. Kao što drugi izmaknu

u takozvanu likovnu umetnost, u dramsku umetnost, rekao je. Ti ljudi su,

poput mene, u osnovi stvarno mrzitelji sveta, beže u ovom ili onom

trenutku iz omraženog sveta u umetnost, koja je u potpunosti izvan tog

omraženog sveta. Pobegao sam u muziku, rekao je, u potpunoj tajnosti.

Jer, imao sam priliku za to, dok većina ljudi ipak tu priliku nemaju. Oni

su pobegli u filozofiju i u spisateljstvo, rekao je Reger, ali vi niste ni

filozof ni pisac, i to je ono što je istovremeno zanimljivo i fatalno kod vas

i u vama, jer zapravo niste filozof, a niste zapravo ni pisac, jer vam da

biste bili filozof nedostaje sve što označava filozofa, i da biste bili pisac

takoñe vam nedostaje sve, premda ste ipak tačno ono što nazivam

filozofskim piscem, vaša filozofija nije filozofija u pravom smislu, ni vaše

pisanje nije pisanje u pravom smislu, ponovio je. A pisac koji ništa ne

objavljuje, u osnovi nije stvarno ni pisac. Patite verovatno od straha od

objavljivanja, rekao je Reger, za to je, da ništa ne objavljujete, kriva

trauma pojavljivanja. Juče, u Ambasadoru, nosili ste odlično sašivenu

bundu od jagnjeće kože, koja sigurno potiče iz Poljske, rekao je

odjednom, i rekao sam, da, imate pravo, nosio sam poljsku bundu od

jagnjeće kože, bio sam uostalom, kao što znate, rekao sam Regeru, više

puta u Poljskoj, Poljska je jedna od dve moje najomiljenije zemlje, volim

Poljsku i volim Portugal, rekao sam, ali verovatno Poljsku još i više od

Portugala, i prilikom svoje poslednje posete Krakovu, mada je otkako

sam bio u Krakovu prošlo već osam ili devet godina, kupio sam tu bundu,

putovao sam naročito do ruske granice da bih je kupio, jer takva

jagnjeća bunda, tako sašivena, može se naći jedino na poljsko-ruskoj

granici. Da, rekao je Reger, stvarno je zadovoljstvo videti tako dobro

obučenog čoveka, dobro obučenog i odličnog izgleda, upravo kad je

vreme tako tmurno, a misli manje ili više sumorne i raspoloženje

uglavnom najgroznije. Ponekad, eto, vidite i u ovom oronulom Beču

dobro obučenog čoveka i dobrog izgleda, silne godine ste u Beču na svim

ljudima ipak viñali samo neukusnu odeću, onu deprimirajuću masovnu

robu. Sada se, izgleda, opet vraća ponešto boje na odeću, rekao je, ali je

tako malo lepo sazdanih ljudi. Satima hodate ovim oronulim Bečom i

vidite jedino deprimirajuća lica i neukusnu odeću, kao da neprestano

susrećete samo okvrgavele ljude. Neukus i jednoličnost Bečlija

decenijama su me deprimirale. Uvek sam mislio da su samo u Nemačkoj

jednolični i bez ukusa, ali Bečlije su podjedako jednolične i bez ukusa.

Tek u najskorije vreme slika se menja, ljudi izgledaju znatno bolje,

ponovo nose individualniju odeću, rekao je, kad na sebi imate tu

jagnjeću bundu, izazivate temeljitiji utisak, rekao je Reger. Tako malo

dobro odevenih i inteligentnih ljudi možete videti, rekao je. Niz godina

sam samo s glavom uvučenom u ramena prolazio ovim oronulim Bečom,

jer nisam mogao da izdržim da gledam masovnu ružnoću po ulicama, ta

masa ljudi bez ukusa koju srećete naprosto je neizdržljiva. Te stotine

hiljada u industrijskoj odeći već na prvim koracima na ulici oduzimale su

mi dah, rekao je. I to ne samo po takozvanim proleterskim kvartovima,

nego i u gradskom jezgru, baš u gradskom jezgru oduzimale su mi dah

te sive ljudske mase u industrijskoj odeći, rekao je. Ali, sad izgleda da se

to menja, ljudi su ponovo odvažni da se odevaju individualno, rekao je.

Mladež sad izlazi na ulicu ipak veselije odevena, mada još bez ukusa, kao

da su tek danas svi ti ljudi, četrdeset godina posle njegovog okončanja,

prevazišli rat, ratnu traumu, rekao je Reger, koja je ljude tokom bezmalo

četrdeset godina činila tako sivim i beznačajnim. Ali, naravno, vidite

samo, kao što se kaže, s mene pa na uštap nekog dobro odevenog

čoveka u ovom oronulom Beču. Naravno, to budi osećanje sreće, rekao

je, a potom: sonatu Oluja svirao je stvarno dobro i činio je podnošljivom

jedino Guld, niko drugi. Svako drugi činio mi ju je nepodnošljivom. Ipak

je veoma trapava, ta sonata Oluja, rekao je Reger, kao i mnogo toga što

je napisao Betoven. Ali, čak ni Mocart nije izmakao kiču, naročito u

operama ima toliko kiča, zadirkivanje i predusretljivost često se

nepodnošljivo nadmeću u muzici tih površnih opera. Grlica ovde, grlica

onde, podignuti kažiprst ovde, podignuti kažiprst onde, rekao je Reger,

to je takoñe Mocart. Mocartova muzika je takoñe puna kiča podsuknjica i

podvezica, rekao je. A državni kompozitor Betoven je, kao što to

prvenstveno pokazuje sonata Oluja, doslovno smešno ozbiljan. Ali, dokle

bismo stigli ako bismo sve stvari podvrgnuli ovakvom samrtnom

razmatranju, rekao je Reger. Predusretljivost i kič su, meñutim, dva

glavna svojstva takozvanog civilizovanog čoveka, tokom stoleća i

milenijuma vrhunski stilizovanog u jednu jedinu grotesknu figuru, rekao

je. Sve što je ljudsko jeste kič, rekao je, u to nema nikakve sumnje. To

je i visoka i vrhunska umetnost. Vratiti se iz Londona u Beč, bilo je za

njega, koji se naposletku u Londonu osećao većma kod kuće, pravi šok.

Ali, u Londonu nisam mogao da ostanem ni pod kojim uslovima već zbog

svog krhkog zdravlja, koje je uvek bilo blizu tome da se preokrene u

opasnu bolest, u neku bolest na smrt, tako je rekao Reger. U Londonu

sam živeo, u Beču nikad nisam stvarno živeo, u Londonu je mom duhu

bilo ugodno, u Beč se moj duh nikad nije stvarno dobro osećao, u

Londonu su mi padale na pamet najbolje ideje, rekao je. Londonsko

razdoblje mi je bilo najbolje razdoblje, rekao je. U Londonu sam uvek

imao otvorene sve mogućnosti, koje nikad nisam imao u Beču, rekao je.

Posle smrti mojih roditelja za mene se Podrazumevalo da se vratim u

Beč, u taj sivi, ratom satrveni, grad bez duha, u kojem sam najpre samo

užasnut obitavao niz godina, rekao je. Ali, u trenutku kad više nisam

znao kuda ću dalje, upoznao sam svoju ženu, rekao je. Moja žena me je

spasla, uvek se bojao ženskog pola i stvarno takoreći dušom i telom

mrzeo žene, a ipak ga je njegova žena spasla. A znate li gde sam

upoznao svoju ženu? rekao je, a ja sam pomislio da mi je on to već često

govorio, ali to nisam rekao, i on je rekao, svoju ženu sam upoznao u

Muzeju stare umetnosti. A znate li gde u Muzeju stare umetnosti? pitao

je, a ja sam pomislio, naravno da znam gde u Muzeju stare umetnosti, i

on je rekao, ovde, u sali Bordone, na ovoj klupi, rekao to tako kao da

stvarno više nije znao da mi je to već stotinu puta govorio, da je svoju

ženu upoznao na klupi u sali Bordone, a ja sam se pravio, kad je on to

opet rekao, kao da to još nikad nisam čuo od njega. Bio je tmuran dan,

rekao je, bio sam očajan, tada sam se veoma pomno bavio

Šopenhauerom, potom mi je na Dekartu opalo zadovoljstvo, u to vreme

uopšte na svim francuskim misliocima, i sedeo sam ovde, na ovoj klupi, i

promišljao izvesnu Šopenhauerovu rečenicu, ne mogu više da se setim

koju, rekao je. Tad je pored mene na klupu odjednom sela neka

jogunasta žena i nije više ustajala. Dao sam znak Irzigleru, ali Irzigler

najpre nije razumeo šta je trebalo da znači moj znak, a onda nije bio

kadar da ženu koja je sedela pored mene navede da ustane i ode, žena

je tu sedela i usredsreñeno posmatrala Čoveka sa sedom bradom, rekao

je Reger, i verujem da je dobar sat posmatrala Čoveka sa sedom

bradom. Pa dopada li vam se toliko ovaj Tintoretov Čovek sa sedom

bradom? zapitao sam tu koja je sedela pored mene, rekao je Reger, i

najpre nisam dobio nikakav odgovor na svoje pitanje. Tek posle dužeg

vremena žena mi je rekla doista fascinantno Ne, takvo Ne do tog Ne još

nisam čuo, rekao je Reger. Tintoretov Čovek sa sedom bradom vam se,

dakle ne dopada? upitao sam ženu. Ne, ne dopada mi se, odgovorila mi

je žena. Zapodenuli smo, kao što se kaže, razgovor o umetnosti,

posebno o slikarstvu, o starim majstorima, rekao je Reger, da odjednom

nisam imao nikakvu želju da ga prekinem tokom dužeg vremena, sve

vreme dok smo razgovarali nije me zanimalo o čemu smo govorili nego

način kako je ona to činila. Konačno, pošto sam dugo oklevao, predložio

sam ženi da zajedno ručamo u Astoriji i ona je prihvatila i nedugo zatim

smo se venčali. Tad se ispostavila da je, štaviše, bila veoma bogata, da

je posedovala niz prodavnica u gradskom centru, te zgrade za izdavanje

u Zingerovoj ulici i na Špigelgase, čak i jednu na Ugaljskoj tržnici, rekao

je. Ne računajući sve ostalo. Najednom sam kao ženu imao inteligentnu i

bogatu kosmopolitkinju, rekao je Reger, koja me je spasla svojom

inteligencijom i svojim bogatstvom, jer moja žena me je spasla, bio sam,

kao što se kaže, oboren na pod u času kad sam upoznao svoju ženu,

rekao je. Vidite, ne dugujem malo ovom Muzeju stare umetnosti, rekao

je. Možda je, štaviše, to zahvalnost koja me svakog drugog dana dovodi

u Muzej stare umetnosti, rekao je, smešeći se, ali naravno nije tako.

Znate li da je u kući moje žene, zvanoj kuća na Nebeskoj ulici, u ulici po

imenu Nebeska u Grincingu, postojao sef kojem je više osoba bez ikakvih

prepreka imalo pristup? rekao je: U tom sefu nalazili su se dragoceni

Stradivari, Gvarneri, Madini, rekao je. Ne računajući sve ostalo. Rat je,

kao i ja, moja žena provela u Londonu i najčudesnije je da je nisam

upoznao već u Londonu, jer se moja žena tada, dakle u isto vreme,

kretala u istom londonskom društvenom krugu kao i ja. Godinama smo

prolazili jedno kraj drugog u Londonu, rekao je Reger. Uostalom, moja

žena je, još pre nego što smo se venčali, poklonila nekoliko slika Muzeju

stare umetnosti, rekao je Reger, medu kojima i jednu veoma vrednu, od

Furinija, ne baš neuspelog, uostalom možete ga videti pored Čigolija i

Empolija, naime tačno izmeñu Empolija i Čigolija, koga uostalom nimalo

ne volim. Posle našeg venčanja, moja žena više nije davala slike, rekao

je, objasnio sam joj da nema smisla poklanjati, poklanjanje je po sebi

odvratno, rekao je. Zamislite, moja žena je pre našeg braka jednoj od

svojih nećaka poklonila Pogled na Beč, u bidermajerskom duhu, verujem

od Gauermana. Kad je godinu dana docnije, više slučajno nego radi

zainteresovanosti, obišla Muzej grada Beča, takoreći da bi ispunila vreme

izmeñu dva obeda, otkrila je u Muzeju grada Beča, koji uopšte ništa i ne

vredi, po mome mišljenju, Gauermana što ga je poklonila nećaki. Ne

možete zamisliti kakav je to bio šok za nju. Smesta je otišla i direkciju

Muzeja i tamo saznala da je njena nećaka, posle neku nedelju, ako ne i

samo nekoliko dana pošto joj je tetka, moja buduća žena, dala poklon,

prodala ga Muzeju grada Beča za dvesta hiljada šilinga. Poklanjanje je

jedna od najvećih besmislica, rekao je Reger. To sam svojoj ženi veoma

brzo objasnio i ona više nije činila nikakvu vrstu poklona. Iz svog života

otkidamo predmet koji nam je drag, koji nam je, kao što se kaže, na

srcu, neko umetničko delo, a onaj kome je poklonjen, odlazi i prodaje ga

za neku bestidnu, prekomernu sumu, rekao je Reger. Poklanjanje je

grozan običaj, naravno upražnjavan zbog rñave savesti i često zbog

rasprostranjenog straha od usamljenosti, rekao je Reger, ružno

prostaštvo, pa poklon i, otuda, poklonjeno nije cenjeno, moralo bi uvek

da ga bude više i sve više i, naposletku, to poraña samo mržnju, rekao

je.

U svom životu nisam nikad činio poklone, rekao je, ali sam uvek i odbijao

da primam poklone, da, celog života sam se bojao da budem onaj kome

se poklanja. A znate li, rekao je Reger, da je i Irzigler učestvovao u tom

braku? Irzigler je, kako se docnije ispostavilo, rekao mojoj ženi u sali

Sebastijano, gde se ona naglo iscrpljena oslonila o zid, da bi trebalo da u

sali Bordone sedne na klupu u sali Bordone, Irzigler ju je odveo iz sale

Sebastijano u salu Bordone, po njegovom savetu sela je na klupu u sali

Bordone, rekao je Reger. Da je Irzigler nije doveo u salu Bordone,

verovatno je nikad ne bih upoznao, rekao je Reger. Vi znate da ne

verujem u slučajnost, rekao je on. Tako gledano, Irzigler je naš bračni

provodadžija, rekao je Reger. Prilično vremena ja i moja žena nismo

mislili na to da je, u osnovi, Irzigler bio osnivač našeg braka, sve dok

nismo došli do toga kad smo vršili rekonstrukciju naše veze. Irzigler je

jednom rekao da je moju buduću ženu tada posmatrao duže vreme u sali

Sebastijano, da mu nije bio jasan razlog za ono što mu je, od početka,

izgledalo kao neobično držanje kod nje, da mu je čak padalo na pamet

da ona namerava da fotografiše jednu od slika izloženih u sali

Sebastijano, što je striktno zabranjeno, najpre je pomislio da u svojoj

ručnoj torbi, znatne veličine, izričito zabranjenoj u Muzeju, skriva foto-

aparat, i tek potom da je ona naprosto bila potpuno iscrpljena. Ljudi u

muzejima, u stvari, uvek greše u preteranom naumu da bi sve hteli da

vide, tako hodaju i hodaju i gledaju i gledaju i odjednom klonu, jer su se

jednostavno prežderali umetnosti. To se dogodilo i mojoj budućoj ženi,

koju je Irzigler uzeo za ruku i odveo u salu Bordone, kako smo to kasnije

ustanovili, na najljubazniji način, tako je rekao Reger. Laik za umetnost

odlazi u muzej i presedne mu od preobilja, rekao je Reger. Ali, naravno,

nemogućno je dati ikakav savet u pogledu posete muzeju. Poznavalac

odlazi u muzej da bi se posvetio najviše jednoj slici, jednoj statui,

jednom objektu, rekao je Reger, odlazi u muzej da bi pogledao, da bi

prosudio jednog Veronezea, jednog Velaskeza, rekao je Reger. Ali, svi ti

poznavaoci umetnosti duboko su mi odvratni, rekao je Reger, oni prilaze

pravo jednom jedinom umetničkom delu i ispituju ga na svoj bestidan,

bezosećajan način, i onda odlaze iz muzeja, mrzim te ljude, rekao je

Reger. I u obrnutom slučaju, prevrće mi se stomak kad vidim laika u

muzeju kako sve guta nekritički, možda čak i celu zapadnu likovnu

umetnost tokom jednog jedinog prepodneva, kao što to ovde vidimo

svakodnevno. Dana kad sam je upoznao, moja žena je imala takozvanu

krizu savesti, satima idući po centru grada nije znala da li je trebalo da

kupi mantil kod firme Braun ili kostim kod firme Knice. Tako raspeta

izmeñu firme Braun i firme Knice, naposletku je odlučila da ne kupi ni

mantil kod firme Braun ni kostim kod firme Knice i, umesto toga, krenula

je u Muzej stare umetnosti gde je, do tada, bila samo jednom u životu,

kao malu vodio ju je otac koji je bio čovek izuzetno osetljiv na umetnost.

Irzigler je, naravno, bio svestan svoje uloge kao bračnog provodadžije,

rekao je Reger. Često mislim, šta da je Irzigler u salu Bordone doveo

neku sasvim drugu ženu, rekao je Reger, neku sasvim drugu ženu,

ponovio je Reger, neku Engleskinju ili neku Francuskinju, to se ne da

zamisliti, rekao je. Sedimo na ovoj klupi, napušteni od svih dobrih

duhova, rekao je Reger, i više ili manje smo samo beznañe, izjavio je

Reger, a pored nas sedne neka žena i venčamo se s njom i spaseni smo.

Milioni supružnika su se sreli na nekoj klupi, rekao je Reger, to je jedna

najbudalastijih stvari koje postoje, a upravo toj smešnoj i budalastoj

stvari dugujem svoju egzistenciju, jer da nisam upoznao svoju ženu ne

bih mogao da dalje živim, danas mi je to jasnije nego ikad ranije.

Godinama sam više ili manje sedeo na ovoj klupi u najdubljem očaju i

odjednom sam spasen. Irzigleru, dakle, dugujem maltene sve što jesam,

jer bez Irziglera davno me već ne bi bilo, rekao je Reger, u trenutku kad

je Irzigler pogledao iz sale Sebastijano u salu Bordone. Oko podneva,

Muzej stare umetnosti već prilično opusti, ni ovog dana nije ostalo

mnogo sveta, a u takozvanom italijanskom odeljku nije bilo više nikog

osim nas. Irzigler je zakoračio iz sale Sebastijano u salu Bordone, kao da

je hteo da Regeru pruži priliku da iskaže neku želju, ali Reger nije imao

nikakve želje, pa se Irzigler odmah povukao u salu Sebastijano, u stvari

je otišao u salu Sebastijano leñima okrenut od sale Bordone. Irzigler je

bio vezaniji za njega nego što je to ikad bio neki bliski roñak, izjavio je

Reger, s tim me čovekom vezuju više stvari nego što me je ikad išta

vezivalo s nekim članom moje porodice, rekao je. Uvek smo umeli da

svoj odnos održavamo u idealnoj ravnoteži, rekao je Reger, decenijama

već u idealnoj ravnoteži. Irzigler uvek oseća da sam njegov zaštitnik,

iako ne zna tačno na koji način sam njegov zaštitnik, kao i obrnuto, i ja

uvek osećam da je Irzigler moj zaštitnik, naravno, takoñe ne znajući na

koji stvarno način, rekao je Reger. Povezan sam sa Irziglerom

najidealnije, rekao je Reger, to je u potpunosti idealan odnos na distanci,

izjavio je. Naravno, Irzigler ne zna ništa o meni, rekao je sad Reger, a i

bilo bi potpuno nesuvislo saopštavati mu o meni nešto više, upravo zato

što ne zna ništa o meni, naš odnos je tako idealan, upravo zato što ja ne

znam podjednako ništa o njemu, rekao je Reger, jer o Irzigleru znam,

uostalom, samo najbanalnije spoljašnje stvari, kao što i on mene, sa

svoje strane, zna samo spolja na najbanalniji način. Ne smemo u nekog

čoveka, s kojim smo u idealnom odnosu, da ulazimo dublje nego što smo

već prodrli, inače uništavamo taj idealni odnos, rekao je Reger. Irzigler je

taj koji ovde daje ton, i ja sam mu potpuno predan, ako Irzigler danas

kaže Gospodine Reger, od danas više nećete sedeti na ovoj klupi, ja ne

mogu ništa da učinim protiv toga, rekao je Reger, jer ipak je više nego

ludilo dolaziti u Muzej stare umetnosti više od trideset godina i zauzimati

ovu klupu u sali Bordone. Ne verujem da je Irzigler ikad upozorio svoje

pretpostavljene da ja dolazim već više od trideset godina u Muzej stare

umetnosti i da svakog drugog dana sedim na klupi u sali Bordone, to

sigurno nije učinio koliko ga poznajem, zna on da to ne sme da čini, da

direkcija o tome nište ne sme da zna. Ljudi su, u stvari, uvek spremni da

čoveka poput mene pošalju u ludnicu, da ga, dakle, pošalju u Štajnhof

ako bi saznali da taj čovek već više od trideset godina, svakog drugog

dana, dolazi u Muzej da bi sedeo na klupi u sali Bordone. Za lekare

psihijatre bio bih, u stvari, zgodan zalogaj, rekao je Reger. Da bi ga

odveli u ludnicu, čoveku nije potrebno da više od trideset godina, svakog

drugog dana, sedi na klupi u sali Bordone pred Tintoretovim Čovekom sa

sedom bradom, bilo bi sasvim dovoljno da to uobičaji samo tokom dve ili

tri nedelje, a ja imam taj običaj već više od trideset godina, rekao je

Reger. I nisam se okanuo tog običaja kad sam se oženio, naprotiv, još

sam sa svojom ženom intenzivirao svoj običaj da idem u Muzej stare

umetnosti svakog drugog dana i sedim na klupi u sali Bordone. Za lekare

psihijatre bio bih zalogaj i majdan, kao što se to kaže, ali lekari psihijatri

ne dobijaju priliku da me učine svojim zalogajem i majdanom, rekao je

Reger. tj psihijatrijskim bolnicama čak je na hiljade ljudi za koje se kaže

da su ludi, ali koji nisu ni približno tako ludi kao ja, rekao je Reger. U

psihijatrijskim bolnicama zatočeni su ljudi koji samo jednom nisu digli

ruku kad je trebalo da je dignu, rekao je Reger, koji su samo jednom

umesto crno rekli belo, rekao je Reger, zamislite to. Ali ja ipak nisam lud,

rekao je, samo sam neuobičajeni čovek navike, koji ima neuobičajenu

naviku, naime neuobičajenu naviku da više od trideset godina, svakog

drugog dana, odlazi u Muzej stare umetnosti i sedi na klupi u sali

Bordone. Za moju ženu je to najpre bila grozna, a onda joj je naposletku

postala draga navika, poslednjih godina je, kad bih je o tome pitao, uvek

govorila da joj je to draga navika, da sa mnom ide u Muzej stare

umetnosti, do našeg Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, i sedi na

klupi u sali Bordone, rekao je Reger. Stvarno mislim da je Muzej stare

umetnosti jedino pribežište koje mi je ostalo, rekao je Reger, moram da

odlazim do starih majstora da bih mogao da nastavim da živim, baš do

tih takozvanih starih majstora, koji su mi, uostalom, odavno i već

decenijama mrski, jer ništa mi, u osnovi, nije mrskije od tih takozvanih

starih majstora, ovde, u Muzeju stare umetnosti, i starih majstora

uopšte, svih starih majstora, kako god se zvali, kako god slikali, rekao je

Reger, a ipak su oni ti koji me održavaju u životu. Idem, tako, gradom i

mislim da ovaj grad više ne podnosim i da ne samo grad više ne

podnosim, ne podnosim ni ceo svet i, sledstveno tome, celo čovečanstvo,

jer su svet i celo čovečanstvo u meñuvremenu postali tako užasni da

uskoro neće biti podnošljivi, barem ne za čoveka poput mene. Za

racionalnog čoveka, kao i za emotivnog čoveka kakav sam ja, svet i

čovečanstvo uskoro neće više biti podnošljivi, znate li to, Acbaheru. Na

ovom svetu i meñu ovim ljudima ne nalazim ništa više što mi je vredno,

rekao je, na ovom svetu je sve glupo, i u ovom čovečanstvu je

podjednako sve glupo. Ovaj svet i čovečanstvo dospeli su danas do

stepena gluposti koji čovek poput mene ne može više da dopusti, rekao

je, s takvim svetom takav čovek ne srne više da živi, s takvim

čovečanstvom takav čovek poput mene ne srne više da egzistira, rekao

je Reger. Sve na ovom svetu i u ovom čovečanstvu je palo na najniži

stepen, rekao je Reger, sve na ovom svetu i u ovom čovečanstvu

dospelo je do stepena opšte opasnosti i gnusne brutalnosti da mi je,

uostalom, bezmalo već nemogućno da se dalje održavam makar samo i

jedan jedini dan na ovom svetu i u ovom čovečanstvu. Takav stepen

gnusne stupidnosti čak ni najjasnovidiji mislioci u istoriji nisu smatrali za

mogućan, rekao je Reger, ni Šopenhauer, ni Niče, o Montenju da i ne

govorimo, rekao je Reger, a što se tiče naših pesnika čuvenih u svetu i

čovečanstvu, e pa dobro, ono što su prorokovali i predviñali za svet i

čovečanstvo, da, gnusobu i propadanje, ništa je prema sadašnjem

stanju. Sam Dostojevski, jedan od naših najvećih jasnovidaca, opisao je

budućnost samo kao smešnu idilu, baš kao što je i Didro opisao samo

smešno idiličnu budućnost, užasni pakao Dostojevskog je tako bezazlen

prema ovom u kojem se danas nalazimo i od kojeg nas obliva hladan

znoj kad na njega pomislimo, slično je i s paklom kojeg je predviñao i

prorekao Didro. Prvi je, sa svog ruskog i put istoka okrenutog gledišta,

nazreo i predvideo i prorekao ovaj apsolutni pakao podjednako malo kao

i njegov parnjak, Didro, sa svog put zapada okrenutog gledišta, rekao je

Reger. Svet i čovečanstvo dospeli su do stanja pakla, u koje svet i

čovečanstvo još nikad nisu dospeli tokom istorije, i to je istina, tako je

rekao Reger. U stvari, zaista je idilično sve što su ovi veliki mislioci i pisci

prorekli, rekao je Reger, svi skupa koliko god da ih je, mada su smatrali

da su opisali pakao, opisali su ipak samo idilu koja je, uporedena s

paklom u kome živimo danas, bila zaista idilična idila, tako je rekao

Reger. Sve što je danas, ispunjeno je prostaštvom i zloćom, obmanom i

izdajom, rekao je Reger, čovečanstvo nikad nije bilo ovoliko bestidno i

perfidno koliko je danas. Kud god pogledali, kud god išli, vidimo jedino

zloću i niskost, i izdaju i obmanu i dvoličnost, i nikad ništa drugo nego

apsolutnu podlost, svejedno kuda gledali, svejedno kuda išli, suočeni

smo sa zloćom i obmanom i dvoličnošću. Kad ovde iziñemo na ulicu, kad

se usudimo da iziñemo na ulicu, šta inače vidimo nego obmanu i zloću,

nego dvoličnost i izdaju, nego najnižu podlost, rekao je Reger. Izlazimo

na ulicu i survavamo se u podlost, rekao je, u podlost i bestidnost, u

dvoličnost i zloću. Kažemo da nema lažljivije, niti dvoličnije, niti

zločinačkije zemlje od ove zemlje, ali ako iziñemo iz ove zemlje i

osvrnemo se, vidimo da i izvan naše zemlje ton daju samo zloća i

dvoličnost i laž i podlost. Imamo najodvratniju vladu koju je mogućno

zamisliti, najdvoličniju, najopakiju, najprostačkiju i, u isti mah, najgluplju,

kažemo, a to što mislimo je, naravno, tačno i govorimo to, uostalom,

svakog trenutka, rekao je Reger, ali bacimo li pogled iz ove podle

dvolične i opake i lažljive i glupe zemlje napolje, vidimo da su i ostale

zemlje podjednako lažljive i dvolične i, sve u svemu, podjednako podle,

rekao je Reger. Ali, malo marimo za te ostale zemlje, rekao je Reger,

samo nas se naša zemlja tiče i stoga nas svakodnevno toliko tuče po

glavi činjenica da smo prinuñeni da živimo ovoliko dugo istinski nemoćni

u zemlji čija vlada je prostačka i glupa i dvolična i lažljiva i, pri tome,

bezdano stupidna. Kad o tome mislimo, svakog dana ne osećamo ipak

ništa drugo nego da nama vlada dvolična i lažljiva i prostačka vlada, koja

je još i najstupidnija vlada koja se može zamisliti, rekao je Reger, i

mislimo da u tome ništa nismo kadri da izmenimo, da naprosto moramo

nemoćno da posmatramo kako ta vlada svakim danom biva još lažljivija i

dvoličnija i prostačkija i podlija, da moramo, u manje ili više trajno

poremećenom stanju, da posmatrama kako ova vlada biva sve rñavija i

sve nepodnošljivija. Ali, nije samo vlada lažljiva i dvolična i prostačka i

podla, takav je i parlament, rekao je Reger, a pokatkad kao da je

parlament još dvoličniji i lažljiviji nego vlada, a koliko li je tek lažljivo i

koliko prostačko, na kraju krajeva, pravosuñe u ovoj zemlji, i štampa u

ovoj zemlji, naposletku i kultura u ovoj zemlji; decenijama već u ovoj

zemlji vladaju obmana i dvoličnost i prostaštvo i podlost, rekao je Reger.

Doista je ova zemlja sad spala na najnižu tačku, rekao je Reger, i uskoro

će ostati bez ikakvog razloga da postoji i bez ikakvog duha. A na sve

strane ovo gadno trabunjanje o demokratiji! Iziñite na ulicu, izjavio je, i

prinuñeni ste da neprestano držite zatvorene oči i uši, kao i nos, da biste

mogli da preživite u ovoj zemlji koja je, na koncu, postala u svemu

opasna država, rekao je Reger. Svakog dana da ne verujete svojim

očima i da ne verujete svojim ušima, rekao je, svakog dana ste, obuzeti

sve većim užasom, svedok propadanja ove razorene zemlje i ove

korumpirane države i ovog zaglupljenog naroda. A ljudi u ovoj zemlji i

ovoj državi ne preduzimaju ništa protiv toga, rekao je Reger, i to čoveka

poput mene muči iz dana u dan.

Ljudi vide ili osećaju, naravno, da ova država svakog dana biva sve

podlija i svakog dana sve prostačkija, ali ništa ne preduzimaju protiv

toga. Političari su ubice, da, masovne ubice, koja god da je zemlja u

pitanju i koja god država, rekao je Reger, decenijama već političari

ubijaju zemlje i države i niko ih ne sprečava u tome. A mi Austrijanci

imamo najprepredenije političare i, istovremeno, najnepromišljenije, u

ulozi ubica zemlje i države, rekao je Reger. Na vrhu naše države su

političari kao ubice države, u našem parlamentu su političari kao ubice

države, rekao je, eto istine. Svaki kancelar i svaki ministar je ubica

države, a time i ubica zemlje, rekao je Reger, i ode jedan, doñe drugi,

rekao je Reger, ode jedan ubica u ulozi kancelara, a već dolazi drugi

kancelar kao ubica, ode jedan ministar kao ubica države, već dolazi

drugi. Narod je uvek samo narod ubijen od političara, rekao je Reger, ali

narod to ne uviña, doduše oseća da tako stvari stoje, ali ništa od toga ne

uvida, u tome je tragedija, tako je rekao Reger. Tek što se obrañujemo

da je jedan ubica države u ulozi kancelara otišao, a već je drugi tu, rekao

je Reger, to je strašno. Političari su ubice države i ubice zemlje, rekao je

Reger, a oni ubijaju dokle god su na vlasti, bez ikakvog suzdržavanja, a

pravosuñe u državi podržava njihova prostačka i podla ubistva, njihove

prostačke i podle zloupotrebe. Ali, svaki narod i svako društvo zaslužuju,

naravno, državu kakvu imaju, pa zaslužuju, dakle, i njene ubice kao

političare, rekao je Reger. Kako su to proste i glupe osobe koje

zloupotrebljavaju državu i proste i perfidne koje zloupotrebljavaju

demokratiju, uzviknuo je. Političari apsolutno vladaju austrijskom

scenom, rekao je potom Reger, ubice države apsolutno vladaju

austrijskom scenom. U ovom trenutku, politički uslovi u ovoj zemlji su u

toj meri deprimirajući da bi morali da nam dozvole samo još besane noći,

ali i svi ostali uslovi u Austriji su danas podjednako deprimirajući. Kad

jedared doñete u dodir s pravosuñem, onda vidite da je u pitanju samo

jedno korumpirano i prostačko i podlo pravosuñe, čak i ako zanemarimo

činjenicu da se tokom poslednjih godina u užasnoj meri nagomilavaju

takozvane sudske zablude, ne proñe nedelja a da se neki davno

zaključeni postupak ponovo ne otvara zbog težih proceduralnih propusta

i biva ukinuta prvostepena presuda, veoma visok procent, karakterističan

za to perfidno pravosuñe, presuda donetih u austrijskom sudstvu

poslednjih godina bile su pogrešne iz takozvanih političkih razloga, tako

je rekao Reger. U Austriji nemamo danas samo propalu i demonsku

državu, nego i potpuno propalo i demonsko pravosuñe, tako je rekao

Reger. Godinama se već austrijskom pravosuñu više ne može verovati,

deluje nedostojno politički, ne nezavisno, kako bi trebalo da bude.

Govoriti o nezavisnom pravosuñu u Austriji, ne znači ništa drugo nego

otvoreno prenebregavati istinu, rekao je Reger. Pravosuñe u Austriji je

danas političko pravosuñe, nikako nezavisno. Današnje austrijsko

pravosuñe postalo je zaista političko i opšteopasno, tako je rekao Reger,

znam o čemu govorim, rekao je. Pravosuñe i politika su danas tesno

povezani, rekao je Reger, dovoljno je da se samo pobliže pozabavite tim

katoličko-nacionalsocijalističkim pravosuñem i da ga proučite bistre

glave, tako je rekao Reger. Ne samo u Evropi, nego širom sveta, Austrija

je danas oličenje zemlje s najviše takozvanih sudskih grešaka, i to je

katastrofalno. Doñete li u dodir s pravosuñem, a ja sam, kao što znate,

često bio u dodiru s pravosuñem, ustanovićete da je austrijsko

pravosuñe opasni katoličko-nacionalsocijalistički mlin za ljude, čiji pogon

ne zavisi, kako bi trebalo da očekujemo, od prava, nego od nepravde, i

gde vladaju najhaotičniji uslovi, nema haotičnijeg pravosuña u Evropi od

austrijskog, niti korumpiranijeg, niti opasnijeg po ljude i perfidnijeg,

rekao je Reger, i to nije tek nešto slučajno, izazvano glupošću, nego je

po smišljenom naumu političke zajednice kojom danas vlada katoličko-

nacionalsocijalističko austrijsko pravosuñe, tako je rekao Reger. Ako ste

u Austriji izvedeni pred sud, predani ste potpuno haotičnom katoličko-

nacionalsocijalističkom pravosuñu, koje je istinu i realnost preokrenulo

na glavu, tako je rekao Reger. Austrijsko pravosuñe nije samo

proizvoljno nego je perfidna mašina za mlevenje ljudi, tako je rekao

Reger, u kojoj je pravo pretvoreno u prah apsurdnim mlinskim

kamenjem nepravde. A tek što se tiče kulture u ovoj zemlji, rekao je

Reger, tu stomak može da vam se samo prevrće. Što se tiče takozvane

stare umetnosti, ona je užegnula i isprana i likvidirana, i već davno ne

zaslužuje više da privuče našu pažnju, znate to dobro koliko i ja, a što se

tiče takozvane savremene umetnosti, ona ne vredi, kao što se govori, ni

baruta u metku. Austrijska savremena umetnost je nikakva, takva je da

ne zaslužuje ni da je se stidimo, rekao je Reger. Decenijama savremeni

austrijski umetnici proizvode još samo kič smeće koje će, u stvari, zavisi

li od mene, biti bačeno na smetlište. Slikari slikaju smeće, kompozitori

komponuju smeće, pisci pišu smeće, rekao je on. Najveće smeće prave

austrijski skulptori, rekao je Reger. Austrijski skulptori prave najveće

smeće i za njega žanju najveća priznanja, tako je rekao Reger, to je

karakteristično za ovo stupidno doba. Današnji austrijski kompozitori su,

sve u svemu, ipak samo malograñanski tonski imbecili čije smeće u

koncertnim salama smrdi do neba. A austrijski pisci, svi skupa, nemaju

uopšte ništa da kažu, a to da nemaju ništa da kažu, ne umeju čak ni da

napišu. Nijedan od ovih današnjih austrijskih pisaca ne ume da piše, svi

zavaravaju sebe nekom odvratno sentimentalnom epigonskom

književnošću u džepu, rekao je Reger, svejedno gde pisali, ispisuju samo

smeće, ispisuju smeće štajersko i salcburško i koruško i burgenlandsko i

donjoaustrijsko i gornjoaustrijsko i tirolsko i predalpsko smeće, i bestidno

i slavohlepno guraju to smeće medu korice knjiga, tako je rekao Reger.

Sede u bečkim opštinskim stanovima ili u koruškim kolibama ili u

štajerskim zadnjim dvorištima i ispisuju smeće, epigonsko, smrdljivo,

lišeno duha i mozga, austrijsko spisateljsko smeće, rekao je Reger, u

kojem patetična glupost tih ljudi smrdi do neba, tako je rekao Reger.

Njihove knjige nisu ništa drugo nego smeće dva ili čak tri naraštaja koji

nikad nisu naučili da pišu, jer nikad nisu naučili da misle, totalno lišeno

duha i majmunski oponašajući filozofiju i domoljublje, epigonsko smeće

ispisuju svi ti pisci, rekao je Reger. Sve knjige tih pisaca, više ili manje

ogavno poslušničkih prema državi, nisu ništa nego prepisane knjige,

rekao je Reger, svaki red u njima je ukraden, svaka reč opljačkana. Ti

ljudi već decenijama pišu samo literaturu lišenu ikakvih misli, pisanu

samo iz želje da se dopadnu i objavljivanu samo iz želje da se dopadnu,

tako je rekao Reger. Kucaju na mašinama svoje bezdane gluposti i

pobiraju, za te beznadne i bljutave gluposti, sve mogućne nagrade,

rekao je Reger. Čak je Štifter bio izuzetno velika pojava, rekao je Reger,

kad ga uporedim sa ovim austrijskim glupacima koji danas pišu.

Majmunsko oponašanje filozofije i domoljublja, što je u ovom času

uveliko u modi, jedina je sadržina smeća koje potiče od tih ljudi, rekao je

Reger, koji nisu sposobni ni za jednu jedinu sopstvenu misao. Knjige tih

ljudi nisu za knjižare, nego ih treba baciti pravo na smetlište, rekao je

Reger. Uostalom, i sva današnja austrijska umetnost jeste za smetlište.

Šta se, naime, izvodi drugo u Operi nego smeće, a šta u Muzičkom

udruženju drugo nego smeće, i šta su proizvodi tih brutalnih nasilnika s

dletima, nošenih proleterskim prostaštvom, koji se prepotentno i

bestidno nazivaju skulptorima, drugo nego smeće u mermeru i granitu!

Strahota je da neprestano, već pola stoleća, nema ničeg osim ti

deprimirajuće osrednjosti, rekao je Reger. Kad bi Austrija bila barem

ludnica, ali ona je staračka ubožnica, rekao je. Stari nemaju šta da kažu,

rekao je Reger, ali mladi imaju još manje, i takvo je današnje stanje. I

naravno svim tim ljudima umetničkim stvaraocima ide lepo, rekao je. Svi

ti ljudi su zagušeni stipendijama i nagradama, i svaki čas nekog od njih

promovišu u počasnog doktora ovde, pa onda u počasnog doktora tamo,

pa odlikovanje tamo i odlikovanje ovde, i svaki čas ih vidimo da sede

pored nekog ministra, a ubrzo potom pored drugog ministra, evo danas

ih vidimo kod kancelara i sutra kod predsednika parlamenta, i danas su u

poseti socijalističkom sindikatu, a sutra u domu kulture katoličkih

radnika, i proslavljaju i vode razgovore. U stvari, ti današnji umetnici nisu

samo varalice u svojim takozvanim delima, takoñe su varalice u

sopstvenom životu, rekao je Reger. Lažljivo delo neprestano se smenjuje

s lažljivim životom, lažno je njihovo pisanje, lažan je njihov život, rekao

je Reger. Zatim, ti pisci preduzimaju takozvane čitačke turneje i putuju

uzduž i popreko po celoj Nemačkoj i po celoj Austriji i po celoj

Švajcarskoj i ne propuštaju nijednu zabit u provinciji, koliko god ona bila

stupidna, a da tamo ne pročitaju naglas ponešto iz svog smeća i pogoste

se i natrpaju svoje džepove markama i šilinzima i francima, tako je rekao

Reger. Nema ničeg odvratnijeg od takozvanih književnih čitanja, rekao je

Reger, jedva da mi je išta mrskije, ali svim tim ljudima ništa ne smeta da

svuda javno čitaju svoje smeće. U osnovi, nikoga ne zanima šta su ti

ljudi mogli da napišu tokom svojih književnih pljačkaških pohoda, ali oni

to čitaju naglas, nastupaju i čitaju javno i duboko se klanjaju pred

svakim debilnim gradskim savetnikom i pred svakim glupim

gradonačelnikom i pred svakim germanističkim blejalom, tako je rekao

Reger. Čitaju javno svoje smeće, od Flensburga do Bolcana, i bestidno,

bez ikakvih skrupula, upuštaju se u razgovor. Za mene nema ničeg

nepodnošljivijeg od takozvanog književnog čitanja, rekao je Reger,

ogavno je sedeti tamo i čitati naglas sopstveno smeće, jer ništa drugo ni

ne čitaju svi ti ljudi nego smeće. Dok su još mladi, to još nekako prolazi,

ali kad ostare i već zañu u pedesete, onda je da vam se zgadi. Ali, baš ti

stariji pisci idu na čitanja, rekao je Reger, idu posvuda i penju se na

svaki podijum i sedaju za svaki sto da bi čitali svoje pesničko smeće,

svoju glupavu senilnu prozu, tako je rekao Reger. Tako, kad im čeljust

nije više u stanju da njihove lažne reči zadrži u usnoj duplji, oni se penju

na podijum neke od gradskih sala i čitaju svoje šarlatanske idiotluke,

tako je rekao Reger. Nepodnošljiv je, uostalom, već pevač kad zapeva,

ali pisac kad predstavlja sopstvene tvorevine još je znatno

nepodnošljiviji, tako je rekao Reger. Pisac koji izlazi na estradu da bi

javno čitao svoje oportunističko smeće, ma odigravalo se to i u

frankfurtskoj crkvi Svetog Pavla, jadan je komedijaš, rekao je Reger. Sve

vrvi od takvih oportunističkih komedijaša, rekao je Reger. U Nemačkoj i u

Austriji i u Švajcarskoj sve vrvi od takvih oportunističkih komedijaša, tako

je rekao Reger. Da, da, rekao je, logična posledica toga je da nas nad

svim hvata totalni očaj. Ali, ja se branim od tog totalnog očaja nad svim.

Sad mi je osamdeset i dve i branim se rukama i nogama od tog totalnog

očaja nad svim, tako je rekao Reger. U ovom svetu i ovom vremenu,

rekao je, gde je ipak sve mogućno, ubrzo ništa više neće biti mogućno.

Pojavio se Irzigler i Reger mu je klimnuo glavom, kao da je hteo da kaže,

ti si bolje sreće od mene, a Irzigler se okrenuo i ponovo iščezao. Reger

se oslanjao o svoj štap stisnut meñu kolenima kad je rekao: pomislite,

Acbaheru, šta znači imati ambiciju da komponujete najdužu simfoniju u

istoriji muzike. Nikom drugom ne bi na pamet pala takva besmislica osim

Maleru. Mnogi kažu da je Maler poslednji veliki austrijski kompozitor, pa

to je smešno. Smešan je čovek koji, pri punoj svesti, smišlja da pedeset

gudača gude, samo da bi nadmašio Vagnera. S Malerom je austrijska

muzika dosegla svoju apsolutno najnižu tačku, rekao je Reger. Najčistiji

kič koji proizvodi masovnu histeriju, baš kao što je slučaj i s Klimtom,

rekao je. Šile je značajniji slikar. Danas, čak i slaba Klimtova kič slika

košta nekoliko miliona funti, rekao je Reger, odvratno. Šile nije kič, ali

nije ni neki veliki slikar. Tokom ovog stoleća bilo je, uostalom, više

austrijskih slikara Šileovog kvaliteta, ali osim Kokoške ni jedan jedini

doista značajan, da tako kažemo stvarno velik. S druge strane, moramo

da prihvatimo da nikako ne možemo znati šta je stvarno veliko slikarstvo.

Od takozvanog velikog slikarstva imamo ovde, u Muzeju stare umetnosti,

na stotine primera, ali vremenom nam ono ne izgleda više kao veliko, niti

više kao tako značajno, jer smo ga tačno proučili. Ono što smo tačno

proučili, gubi u nama na vrednosti, rekao je Reger. Trebalo bi, dakle, da

se pazimo toga da uopšte išta tačno proučimo. Ali, ne možemo drukčije

nego da sve tačno proučimo, u tome je naša nesreća, i tako sve

rastačemo i sve sebi poništavamo, i već smo bezmalo sve poništili. Toliko

proučavamo neku Geteovu rečenicu, rekao je Reger, da nam naposletku

više i ne izgleda baš veličanstvena, postupno gubi ona za nas svoju

vrednost i ono što nam je u početku možda izgledalo kao

najveličanstvenija rečenica uopšte, na kraju je tek elementarno

razočaranje. Svime što smo pobliže proučavali na kraju smo razočarani.

Mehanizam rastakanja i raspadanja, rekao je Reger, eto na šta sam se

još u svojim mladalačkim danima privikao, a da nisam znao da je u tome

moja nesreća. Čak se i Šekspir potpuno raspada kad ga duže vreme

proučavamo, rečenice nam idu na živce, likovi se razgrañuju pre

dramskog zapleta i sve se poništava, rekao je. Naposletku nemamo više

nikakvog zadovoljstva u umetnosti, kao ni u životu, a to je i prirodno, jer

vremenom gubimo na bezazlenosti i, s njom, na gluposti. Ali, umesto

toga samo nam je pripala nesreća, rekao je Reger. Danas mi je već

apsolutno nemogućno da čitam Getea, da slušam Mocarta, gledam

Leonarda, ðota, sad mi za to nedostaju nužne pretpostavke.

Sledeće nedelje ću opet da idem sa Irziglerom da ručam u Astoriji, rekao

je Reger, dok mi je žena bila živa, s njom i Irziglerom išao sam najmanje

triput godišnje da ručamo u Astoriji, dugujem Irzigleru da nastavim s tim

ručkovima u Astoriji, rekao je. Ne smemo ljude kao što je Irzigler jedino

da iskorišćavamo, moramo s vremena na vreme da im pričinimo poneko

zadovoljstvo. A najbolje je da odlazim sa Irziglerom da ručamo u Astoriji.

Mogao bih češće da idem u Prater s njegovom porodicom, ali za to

nemam snage, Irziglerova deca se okače o mene poput krpiguza i, u

njihovom preterivanju, gotovo mi iscepaju odeću, rekao je. A i Prater mi

je odvratan, znate li, gledati sve te muškarce i žene s njihovim jeftinim

šalama pred šatrama za gañanje i njihovu groznu primitivnost kad se

raspojasaju, osećam se tada isprljan od glave do pete kad odlazim u

Prater. Današnji Prater nije više Prater iz mog detinjstva, kovitlavi park

zadovoljstava; danas je Prater odvratni sabor vulgarnih ljudi, sabor

zločinačkih bića. Ceo Parter odiše na pivo i zločin, i u njemu srećemo

jedino brutalnost i bestidno slaboumlje prostačkog, nadmenog bečlijstva.

Nema dana a da u novinama ne pročitamo o nekoj smrti u Prateru,

svakodnevno je po više silovanja u Prateru. U mom detinjstvu dan u

Prateru je uvek bio dan radosti, a u proleće tamo je mirisalo stvarno na

jorgovan i kesten. Danas se tamo diže smrad do neba od proleterske

perverznosti. Taj najčarniji od svih izuma za razonodu, rekao je Reger,

Prater je danas samo prostački vašar vulgarnosti. Da, kad bi Prater još

bio ono što je bio u mom detinjstvu, rekao je Reger, išao bih onamo sa

Irziglerovom porodicom, ali da idem u takav, ne mogu sebi da dozvolim;

odem li sa Irziglerovom porodicom u Prater, nedeljama neću biti nizašta.

Još je moja majka odlazila s roditeljima u kočijama u Prater u šetnju i

trčala bi duž glavne aleje u Prateru u lakoj sviljenoj haljini. Te slike su

prošlost, rekao je Reger, sve je to minulo. Danas biste morali da budete

radosni ako vam u Prateru ne bi pucali u leda, rekao je Reger, proboli

vam srce nožem ili vam barem izvukli novčanik iz džepa. Današnje vreme

je sasvim brutalizovano vreme. Sa Irziglerovom decom u Prater, to sam

samo jedared učinio, nikad više. Okačili su se o mene poput krpiguza i

cepali mi odelo, i svaki čas su tražili da ih vodim na voz sa avetima ili na

vrtešku. Bilo mi je zlo od toga, rekao je Reger. Nemam, naravno, ništa

protiv Irziglerove dece, rekao je Reger, ali ih ne podnosim. Mogu sa

samim Irziglerom, ali s celom Irziglerovom porodicom, to ne mogu. Mogu

sa Irziglerom u Astoriju za mojim stolom u uglu, s pogledom na pusti

Majzedergase, ali sa Irziglerovom porodicom u Parter, to ne mogu. Svaki

put izmišljam novi izgovor da ne bih morao sa Irziglerovom porodicom u

Prater. Poseta Prateru sa Irziglerovom porodicom izgleda mi kao poseta

paklu. Ne podnosim ni glas gospode Irzigler, rekao je Reger, ne mogu da

izdržim taj glas. I Irziglerova deca imaju, u osnovi, grozne glasove, jaoj

kad ti glasovi odrastu, rekao je. Tako miran, prijatan čovek kao Irzigler,

a tako glasna žena kao Irziglerovica i tako glasna deca kao Irziglerova

deca. Jedared mi je Irzigler predložio da li bih ipak pošao s njegovom

porodicom na selo, u okolinu Beča. I to sam odbio, i godinama se već

upinjem da izbegnem takve izlete u okolinu sa Irziglerovom porodicom.

Zamislite, šetkam se sa Irziglerovom porodicom po okolini, možda bi

Irziglerova deca čak i zapevala. To ne bih izdržao, da Irziglerova deca

traže od mene da se s njima provlačim po okolnim šumama, napred ide

Irziglerovica, a pozadi Irzigler, dok su sa mnom, možda čak i držeći me

za ruku, Irziglerova deca. A onda bi Irziglerova porodica može biti

zatražila od mene da i pevam s njima. Jednostavni ljudi žude za

prirodom, žude za čistim vazduhom, tu žudnju nikad nisam imao, tako je

rekao Reger. Ništa okrutnije ne bi moglo da mi se dogodi od šetnje sa

Irziglerovom porodicom u okolini Beča a potom još i poseta nekoj

gostionici s baštom. Pun mi je nos samo već od slike da Irziglerova

porodica jede pečene odreske preda mnom i naliva se vinom i pivom i

jabukovim sokom na moj račun. Sa Irziglerom u Astoriji, to već i meni

pričinjava zadovoljstvo, i nema potrebe da izmišljam priče da bih triput

godišnje jeo sa Irziglerom u Astoriji, i uz to čaša vina, rekao je Reger,

tako već ide, sve drugo mi ne odgovara. Prater je apsolutno nemogućan,

i okolina Beča je apsolutno nemoguća. Kad bi Irzigler bio barem malo

muzikalan, rekao je Reger, vodio bih ga s vremena na vreme na koncerte

ili bih mu ustupao kritičarske propusnice, ali Irzigler nema ni najmanje

smisla za muziku, na muci je kad je prinuñen da sluša muziku. Bilo ko

drugi, čak i ako bi to za njega bila muka, sedeo bi ipak u trećem ili

četvrtom redu u Muzičkom udruženju da bi slučao Betovenovu Petu,

budući da to više nego išta drugo prija čovekovoj taštini; Irzigler, ne, on

je uvek odbijao da ide u Muzičko udruženje, i to uvek s najprostijim

objašnjenjem: ne volim muziku, gospodine Reger, tako je rekao Reger.

Tri godine već Irziglerova porodica čeka da poñem s njom u Prater,

rekao je Reger, a ja čas kažem da me boli glava, čas da me boli grlo, čas

da sam duboko u svom poslu, čas da imam hrpu pisama da napišem, a

svaki put mi je ogavno što to moram da govorim. Irzigler veoma dobro

zna zašto ne idem s njegovom porodicom u Prater, nisam mu rekao

zašto, ali Irzigler, uostalom, nije glup, rekao je Reger. U Astoriji naručuje

uvek isto, kuvanu govedinu s povrćem, jer ja naručujem uvek kuvanu

govedinu s povrćem. On čeka dok ja ne naručim kuvanu govedinu s

povrćem, a onda i sebi naručuje kuvanu govedinu s povrćem, tako je

rekao Reger. Ali, dok ja ipak pijem samo času mineralne vode, Irzigler uz

kuvanu govedinu s povrćem pije čašu vina. Kuvana govedina s povrćem

nije u Astoriji uvek prvorazredna, ali naprosto je najradije jedem u

Astoriji. Irzigler jede polako, i to je ono najizvanrednije kod njega. I ja

jedem svoju kuvanu govedinu tako polako da mi se čini da jedem još

sporije od Irziglera, ali Irzigler jede, iako svoju kuvanu govedinu jedem

što je mogućno sporije, još znatno sporije svoju. Ah, Irzigleru, prošlog

puta sam mu rekao u Astoriji, toliko vam dugujem, verovatno sve, a to

on, naravno, nije razumeo. Posle smrti svoje žene odjednom sam se

našao sam, doduše imao sam veza s gomilom ljudi, ali ipak s nijednim

ljudskim bićem, a vas nisam želeo, ipak, da uznemiravam u svom

groznom stanju. Tokom pola godine izbegavao sam svaki dodir s ljudima,

već i zbog toga što sam hteo da izbegnem njihovo užasno zapitkivanje,

ljudi uvek postavljaju, bez ikakve suzdržanosti, ta užasna pitanja o

uzrocima smrti, a to rade i u svakoj prilici; hteo sam da to izbegnem, pa

sam tako imao samo Irziglera. A ipak, tokom skoro pola godine posle

smrti svoje žene nisam odlazio ni u Muzej stare umetnosti, tek pola

godine kasnije opet dolazim ovamo, i u prvo vreme, naravno, ne svakog

drugog dana kako sam navikao, nego najviše jedared u nedelji. Ali, sad

ponovo, već pola godine, dolazim u Muzej stare umetnosti svakog

drugog dana. Irzigler je bio, jer me uopšte ništa nije pitao, jedino

mogućno ljudsko biće, rekao je Reger. Uvek se premišljam da li da sa

Irziglerom idem u Astoriju ili u Imperijal, u svakom slučaju u neki od

najelitnijih restorana, ali on se u Imperijalu ne oseća tako dobro kao u

Astoriji, takav čovek kao Irzigler ne podnosi apsolutnu veličanstvenost

Imperijala, tako je rekao Reger. Astorija je, uostalom, znatno diskretnija.

Kako god bilo, neprestano želim da mogu s vremena na vreme da

izrazim svoju zahvalnost Irzigleru, koji je za mene tako važan, rekao je

Reger. Irzigler ima prijatnu osobinu, ume da sluša, i to ume da sluša

potpuno nenametljivo. Ako je sam Irzigler meni najprijatniji čovek, cela

Irziglerova porodica mi je, naprotiv, od najneprijatnijih. Kako čovek kao

Irzigler, tako je rekao Reger, može da naleti na ženu kao što Irziglerovica

s njenim kreštavim glasom i kokošjim hodom. Često se, uostalom,

pitamo kako mogu da se zbliže ljudi potpuno suprotni, tako je rekao

Reger. Žena s histeričnim životinjskim glasom i kokošjim hodom i

muškarac poput Irziglera, tako uravnotežen i prijatan. I, naravno,

Irziglerova deca su gotovo u svemu na majku, gotovo ni u čemu na oca.

Jedno promašenije od drugog, rekao je Reger, ali roditelji, naravno,

veruju da su im deca uspela, to veruju, konačno, svi roditelji. Baš je

strašno pomisliti šta će od te Irziglerove dece postati jednog dana, rekao

je Reger, kad pogledam tu Irziglerovu decu, već danas vidim ljude, čak

ni ne osrednje, nego ljude znatno ispod osrednjosti, s karakterom u

najmanju ruku neujednačenim. Uvek mi onda pada na pamet pojam

glupog nakota, rekao je Reger, i to je ono što je nesrećno sa

Irziglerovom porodicom. Tako izuzetno biće, tako uspeli, karakteran

čovek i tako promašena porodica. Sve to je uobičajena stvar, rekao je

Reger. Kao roñeni oportunisti, Austrijanci su podmuklice, dodao je, i žive

od prikrivanja i zaborava. Nema političke gnusobe, koliko god bila velika,

koju oni nisu već posle nedelju dana zaboravili, kao ni zločina, koliko god

on bio velik. Austrijanac je, u stvari, roñeni prikrivalac zločina, rekao je

Reger, Austrijanac prikriva svaki zločin, čak i najgnusniji, jer je, kako je

rečeno, roñena oportunistička podmuklica. Decenijama naši ministri

počinjavaju svirepe zločine, a ove oportunističke podmuklice to

prikrivaju. Decenijama ti ministri zločinački obmanjuju, a ove podmuklice

ih pokrivaju. Decenijama ti beskrupulozni austrijski ministri lažu i

obmanjuju Austrijance, a ove podmuklice ih ipak pokrivaju. Čudo je već

kad se desi da takav zločinački i obmanjivački ministar bude poslan do

ñavola, rekao je Reger, jer mu je prigovoreno da je decenijama činio

teške zločine, ali nedelju dana docnije cela afera je već zaboravljena,

pošto su podmuklice zaboravile aferu. Lopova koji je ukrao dvadeset

šilinga pravosuñe goni i zatvara, a onog u ministarskom rangu, ko je

obmanom uzeo milione i milijarde, u najboljem slučaju kažnjava time što

mu daje ogromnu penziju, i stvar odmah biva zaboravljena, tako je rekao

Reger. Stvarno je čudo, tako je Reger rekao zatim, da je baš sad opet

gonjen neki ministar, i tek što je u novinama objavljeno da je proneverio

milijarde i tek što je u novinama objavljeno da je taj ministar težak

zločinac i da treba da odgovara pred sudom, a već su ga iste novine,

time i javnost, zauvek zaboravile. Dok bi ministar morao da bude

optužen, izveden pred sud i, ako smem da kažem, doživotno zatvoren

zbog svog zločina, on uživa u masnoj penziji u svojoj vili na Kalenbergu i

niko ni ne pomišlja da ga u tome ometa. Živi na takozvanom belom

hlebu kao penzionisani ministar i kad jednom umre, pripada mu još i

državni pogreb i mauzolej na Centralnom groblju, tako je rekao Reger,

pored njegovog ranije preminulog ministarskog kolege, koji je kao i on

bio zločinac od iste vrste. Austrijanac je roñena oportunistička

podmuklica i roñeno prikrivalo i zaboravljalo u pogledu gnusoba i zločina

ministara i svih ostalih vlastodržaca, tako je rekao Reger. Celog svog

života Austrijanac povija šiju i celog života prikriva najveće gnusobe i

zločine da bi mogao da preživi, u tome je istina, rekao je Reger. Novine

ustanovljuju i optužuju i, naravno, uzburkavaju, ali istovremeno opet

oportunistički poništavaju i oportunistički zaboravljaju. Novine otkrivaju i

tragaju, i u isti mah šminkaju i prikrivaju i potiskuju sve što se tiče

političkih gnusoba i zločina, tako je rekao Reger. Novine dižu oluju protiv

demisioniranog ministra i iznose protiv njega najteže prigovore i, kao što

se kaže, dokrajčavaju ga, pa je kancelar prinuñen da tog zločinačkog

ministra opozove, i tek što je kancelar opozvao ministra, novine su istog

ministra zaboravile i, s njim, gnusobe i zločine koje je on stvarno počinio,

tako je rekao Reger. Austrijsko pravosuñe je poslušničko pravosuñe u

rukama austrijskih političara, rekao je Reger, sve drugo je laž. Činjenica

da ovu aferu nije ućutkala samo vlada nego i štampa, ne umiruje me,

rekao je Reger. Uostalom, kao Austrijanac godinama već ne možete više

da budete mirni, jer poslednjih godina ne proñe dan bez političkog

skandala, i političke svinjarije su poprimile ogromne razmere kakve su,

do pre neku godinu, još bile nezamislive, tako je rekao Reger. O čemu

god mislio, ti politički skandali su mi neprestano u glavi i nerviraju me.

Šta god činio, u glavi su mi ti politički skandali, rekao je Reger, ničim

drugim ne mogu da se bavim, ti politički skandali su mi obuzeli glavu,

tako je rekao Reger. Kad otvorimo novine, opet neki politički skandal,

rekao je Reger, svakog dana skandal u koji su upleteni političari ove

države osakaćene do neprepoznatljivosti, političari koji su zloupotrebili

svoju funkciju, koji su počinili kriminal. Kad otvorimo novine, pomislite da

živite u državi u kojoj su politička gnusoba i političko zločinstvo postali

svakodnevni običaj. Najpre sam sebi govorio, neću da se nerviram, jer

ova država danas ne zaslužuje ni da ozbiljno bude razmatrana, ali sad mi

je u ovoj užasnoj državi, da, koja vas svakodnevno ispunjava užasom,

odjednom potpuno nemogućno da se ne nerviram; kad izjutra otvorite

novine, automatski se već nervirate zbog gnusoba i zločina naših

političara. Automatski onda već imate utisak da su svi političari zločinske

pojave i u samoj osnovi zločinci i čopor krmaka, tako je rekao Reger.

Stoga sam se u poslednje vreme odvikao da novine čitam izjutra, što mi

je decenijama bio običaj, dovoljno je ako ih prelistam popodne. Kad

čitalac novina otvori novine izjutra, od jutra se već čitaocu novina

prevrće stomak i tako mu je ceo dan i potom još i noć, tako je rekao

Reger, zato što se suočavi s nekim političkim skandalom sve većim, sa

sve većom političkom svinjarijom, tako je rekao Reger. Godinama već, u

ovoj zemlji, čitalac novina čita u novinama samo još o skandalima, na

prve tri stranice o političkim i na sledećim o ostalim, ali on čita samo još

o skandalima, jer austrijske novine govore samo još o skandalima i

svinjarijama, i ni o čemu drugom. Austrijske novine dospele su do takvog

stepena niskosti da je i to skandal, rekao je Reger, nema podlijih i

prostačkijih i odvratnijih novina na svetu od austrijskih, ali austrijske

novine su iz nužde tako gnusne i podle, jer je austrijsko društvo, a

prvenstveno političko austrijsko društvo, i jer je upravo ova država

gnusna i podla. Nikad još u ovoj zemlji nije bilo gnusnijeg i podlijeg

austrijskog društva s državom tako gnusnom i podlom, rekao je Reger,

ali niko u ovoj državi i ovoj zemlji ne oseća to kao sramotu, niko se

istinski ne buni protiv toga, tako je rekao Reger.

Austrijanac je uvek sve prihvatao, svejedno šta to bilo, pa čak to bilo i

najveća gnusoba i najveća podlost, i bilo najčudovišnija od svih

čudovišnosti, tako je rekao Reger. Austrijanac je sve drugo osim

revolucionara, pošto on uopšte nije nikakav fanatik istine, Austrijanac

već stolećima živi u braku s laži, sa svakom laži, tako je rekao Reger, ali

najtešnje i na prvom mestu s državnom laži. Austrijanci žive, po sebi

razumljivo, svoj prostački i podli život kao Austrijanaca s državnom laži,

rekao je Reger, i to je ono najodvratnije kod njih. Takozvani ljubazni

Austrijanac je pretvoran oportunistički postavljač zamki, tako je rekao

Reger, postavljač zamki koji neprestano i svuda postavlja svoje

oportunističke zamke, takozvani ljubazni Austrijanac je majstor

najgnusnijeg prostaštva, ispod njegove takozvane ljubaznosti je podli i

bestidni i bezobzirni čovek, i upravo stoga najlažljiviji, tako je rekao

Reger. Celog života sam bio fanatični čitalac novina, tako je rekao Reger,

a sad mi je bezmalo nepodnošljivo da otvorim novine, jer su one, ipak,

samo pune skandala. Ali, novine su takve kakvo je društvo koje se

odslikava u novinama, tako je rekao Reger. Možete u njima i tokom cele

godine da tražite, i nećete naći ni jednu jedinu inteligentnu rečenicu u

ma kojem od tih kupusnih listova, rekao je Reger. Ali, zašto ja to vama

pričam, kad je vama izuzetno poznato sve što je austrijsko, rekao je

Reger. Danas sam se probudio i pomislio na skandal s ministrom i nisam

uspeo da taj ministarski skandal izbacim iz glave, i to je svakako tragično

za moju glavu, rekao je Reger, da iz nje ne uspevam da izbacim te

skandale, a naročito političke skandale, ti skandali mi se sve dublje

zabijaju u glavu, i to je tragedija. Kažem sebi da moram sve te skandale i

gnusobe da izbacim iz glave, a ti skandali mi sve dublje zabijaju u glavu.

Ali, naravno, bivam mirniji kad o svemu tome, baš o tim političkim

gnusobama i skandalima, raspravljam s vama, svakog dana, već od

jutra, mislim kako je dobro da imam Ambasador gde mogu da

raspravljam s vama, naravno, ne samo o skandalima i gnusobama, jer

ipak postoje i druge stvari, veselije, recimo muzika, tako je rekao Reger.

Dokle god me raduje da govorim o sonati Oluja ili o umetnosti fuge,

neću se toga odreći, rekao je Reger. Muzika me, uostalom, uvek iznova

spasava, činjenica je da muzika još živi u meni i da živi u meni kao prvog

dana, tako je rekao Reger. Muzika me svakodnevno spasava od svih tih

gnusoba i odvratnih stvari, rekao je, pomoću muzike se svakodnevno,

svakog jutra, iznova ipak pretvaram u intelektualno i emotivno biće,

shvatate li! rekao je. Ah, da, rekao je Reger, čak i ako je proklinjemo, pa

čak nam ponekad izgleda potpuno površna i moramo da kažemo da baš

ništa ne vredi, umetnost, kad ovde gledamo slike ovih takozvanih starih

majstora, koje nam često i, prirodno, s godinama izgledaju u osnovi sve

nekorisnije i uzaludnije, i nije ništa drugo nego bespomoćni pokušaj da

se vešto ustoliči na zemljinom šaru, ipak ništa drugo ne spasava ljude

poput nas nego upravo ta prokleta i osuñena i često do povraćanja

odvratna i fatalna umetnost, tako je rekao Reger. Austrijanac je uvek

promašeni čovek, rekao je Reger, i najdublje je svestan da to jeste. To je

razlog svih njegovih odbojnosti, svih slabosti u njegovom karakteru, jer

pre svega je najodbojnije kod Austrijanca da je slab po karakteru. To ga,

meñutim, i čini znatno zanimljivijim od ostalih, tako je rekao Reger.

Austrijanac je stvarno najzanimljiviji čovek meñu svim Evropljanima, jer

ima sve od Evropljana, a još i svoju slabost karaktera. Fascinantno je kod

Austrijanca, rekao je Reger, da su u njemu sva svojstva svih ostalih

sadržana već od roñenja, a na to još i njegova sopstvena slabost

karaktera. Ako ceo svoj život provedemo u Austriji, nismo u stanju da

sagledamo Austrijanca kakav je on stvarno, ali ako se, recimo, posle

dužeg odsustvovanja vratimo u Austriju, baš kao ja iz Londona, vidimo

ga jasno, onda ne može da nas prevari. Austrijanac je genije

prerušavanja, najgenijalniji glumac uopšte, rekao je Reger, on se

pretvara u sve, a da nikad nije neko uistinu, to je njegova najistaknutija

odlika. Austrijanac je omiljen u celom svetu, barem je do danas bio, ceo

svet ima takoreći uvek ludu u njemu, jer je upravo najzanimljiviji

Evropljanin, ali je istovremeno ipak i najopasniji. Austrijanac je,

najverovatnije, najopasniji čovek uopšte, opasniji od Nemca, opasniji od

svih ostalih Evropljana, Austrijanac je apsolutno najopasnije političko

biće, to je istorija dokazala i to je, uostalom, uvek donosilo najveću

nesreću u Evropi, a u stvari prilično često i u celom svetu. Nekog

Austrijanca, koji je uvek prostački nacista ili stupidni katolik, koliko god

ga smatrali zanimljivim i jedinstvenim u vrsti, ne smemo da pustimo za

političko kormilo, rekao je Reger, jer Austrijanac za kormilom obavezno

sve vodi u totalni bezdan. Još jedna besana noć i stalno obuzet

najvećom uznemirenošću zbog političkih skandala, dodao je Reger. Da,

pomislio sam u ranu zoru, srešćeš se sa Acbaherom u Muzeju stare

umetnosti da bi mu nešto predložio, a savršeno znaš da će predlog biti

potpuno bezuman i iznećeš taj predlog. Smešna stvar, a ipak i

čudovišna, tako je rekao Reger. Tokom dva meseca posle smrti svoje

žene Reger nije izlazio iz svog stana u Zingerovoj ulici, celih pola godine

od smrti svoje žene nije se sreo ni s jednim čovekom. Tih pola godine

dozvolio je da se o njemu brine vulgarna i grozna kućna pomoćnica i ni

jedan jedini put nije išao u Muzej stare umetnosti, u kojem je

decenijama svakog drugog dana bio sa svojom ženom, kažem sebi.

Pomoćnica mu je kuvala i prala veš, doduše sve to nemarno da se kosa

digne na glavi, tako je Reger uvek govorio, ali ipak tako da on nije

sasvim propao. Čovek koji naglo ostane sam, veoma brzo propada, tako

je Reger sam govorio, mesecima sam jeo jedino griz, tako je rekao

Reger, jer sa svojim zubima u lošem stanju nisam mogao više da jedem

meso, pa čak ni povrće. Stan u Zingerovoj ulici je postao mrtvački tih i

pust, tako je Reger opisao sopstveno stanje, kad sam ga prvi put posle

smrti žene opet sreo u Ambasadoru, oslabljenog, bledog, skoro sve

vreme ćutljivog, oslonjenog na štap, s razvezanim pertlama na cipelama,

nogavice zimskih gaća su mu virile ispod ivice pantalona. Ne mili nam se

više da živimo kad izgubimo osobu koja nam je bila najbliža, rekao je

tada u Ambasadoru, ali moramo da nastavimo da živimo, ne ubijamo se,

suviše smo neodvažni za to, nad otvorenom rakom još obećavamo da

ćemo se ubrzo pridružiti, a zatim, pola godine kasnije, još živimo i

užasavamo se sebe, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Njegova

žena je dostigla starost od osamdeset i sedam godina, ali je sigurno

mogla da živi znatno preko stote da nije pala, tako je rekao Reger tada u

Ambasadoru. Grad Beč i država Austrija i katolička crkva krivi su za njenu

smrt, jer da je grad Beč, kojem pripada put do Muzeja stare umetnosti,

posuo pesak po putu do Muzeja stare umetnosti, moja žena ne bi pala, i

da je Muzej stare umetnosti, koji pripada državi, odmah a ne tek pola

sata kasnije pozvao službu hitne pomoći, moja žena ne bi stigla tek ceo

sat posle pada u bolnicu Milosrdne braće, a hirurzi bolnice Milosrdne

braće, koja pripada katoličkoj crkvi, ne bi smandrljali operaciju, tako je

rekao Reger tada u Ambasadoru. Grad Beč i austrijska država i katolička

crkva krivi su za smrt moje žene, rekao je Reger u Ambasadoru, mislio

sam dok sam sedeo pored njega na klupi u sali Bordone, mislim. Grad

Beč nije posuo peskom put do Muzeja stare umetnosti dana kad je sve

bilo zaleñeno, a Muzej stare umetnosti pozvao je službu hitne pomoći tek

posle ponavljanih zahteva, i hirurzi Milosrdne braće naposletku su

smandrljali operaciju, na kraju je moja žena umrla, rekao je Reger u

Ambasadoru. Gubimo biće koje smo od svih ljudi najdublje voleli, i to

samo zbog nemara grada Beča i nemara austrijske države i opuštenosti

katoličke crkve, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Gubimo nama

najvažnije biće, jer su grad i država i crkva radili nemarno i ogavno, tako

rekao Reger tada u Ambasadoru. Umire nam biće s kojim smo bezmalo

četrdeset godina delili život u najvećoj saglasnosti, u poštovanju i ljubavi,

jer su grad i država i crkva radili nemarno i ogavno, tako je rekao Reger

tada u Ambasadoru. Umire nam jedino biće, jer su grad i država i crkva

postupili nemarno i ogavno, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru.

Odjednom nas je jedino biće koje smo, u osnovi, imali, ostavilo same, jer

su grad i država i crkva radili bezglavo i neodgovorno, tako je rekao

Reger tada u Ambasadoru. Naglo smo odvojeni od bića kome u osnovi

sve dugujemo i koje nam je doista sve dalo, rekao je Reger tada u

Ambasadoru. Najednom smo u našem stanu ostali sami, bez bića koje

nas je s najvećom brižnošću decenijama održavalo u životu, jer su grad i

država i katolička crkva počinili zločin iz nemarnosti, tako je rekao Reger

tada u Ambasadoru. Odjednom smo nad otvorenim grobom tog bića, bez

koga nikad nismo mogli ni da zamislimo da živimo, rekao je Reger tada u

Ambasadoru, mislim. Grad Beč i država Austrija i katolička crkva krivi su

za to što sam sad sam i ostaću sam do kraja života, rekao je Reger tada

u Ambasadoru. Biće koje je uvek bilo zdravo i koje su krasile sve

zamislive odlike inteligentne i ženske osobe, i stvarno je bilo najveća

ljubav mog života, umire mi samo zato što grad Beč nije posuo peskom

put do Muzeja stare umetnosti, samo zato što Muzej stare umetnosti,

koji pripada državi, nije blagovremeno pozvao službu hitne pomoći i što

su hirurzi bolnice Milosrdne braće smandrljali operaciju, tako je rekao

Reger tada u Ambasadoru. Više od sto godina mogla je da živi moja

žena, u to sam ubeden, da je grad Beč posuo peskom put do Muzeja

stare umetnosti, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. I danas bi

sigurno bila u životu da je Muzej stare umetnosti blagovremeno pozvao

Hitnu pomoć i da hirurzi bolnice Milosrdne braće nisu smandrljali

operaciju. U stvari, ne bih trebalo više nogom ni da stupim u Muzej stare

umetnosti, tako je rekao Reger, pošto je ponovo stupio sedmog meseca

posle smrti svoje žene. Sad je put do Muzeja stare umetnosti posut

peskom, sad, kad je moja žena mrtva, rekao je Reger. Baš su u bolnicu

Milosrdne braće preneli moju ženu, baš u tu bolnicu o kojoj nikad nisam

čuo ništa dobro, tako je rekao Reger. Najdublje su mi odvratne sve te

bolnice koje u svom nazivu imaju izraz milosrdnost, tako je rekao Reger.

Jedva da ima izraza koji je toliko zloupotrebljavan kao izraz milosrdnost,

rekao je Reger. Milosrdne bolnice su najnemilosrdnije od svih koje

poznajem, tako je rekao Reger, u njima većinom vladaju samo

nedostatak veštine i lakomost, pored ogavnog i niskog pretvorstva u ime

Boga, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Sad mi je još samo

Ambasador ostao, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru, ovo mesto u

uglu na koje sam se navikao tokom decenija. Imam dva mesta na koja

mogu da pobegnem kad ne znam više kuda da se denem, tako je rekao

Reger tada u Ambasadoru, ovo mesto u uglu, ovde, u Ambasadoru, i

klupa u Muzeju stare umetnosti. Ali, kad sedite sami samciti ovde u

Ambasadoru, na ovom mestu u uglu, takoñe je strašno, rekao je Reger

tada u Ambasadoru. Sedeti ovde, sa svojom ženom, bio mi je najmiliji

običaj, a ne da sedim sam ovde, ne sam ovde, dragi moj Acbaheru, tako

je rekao Reger tada u Ambasadoru, a sedeti na klupi u sali Bordone, u

Muzeju stare umetnosti, takoñe je užasno, gde sam ipak više od tri

decenije sedeo sa svojom ženom. Idem gradom Bečom, sve vreme

mislim da je grad Beč kriv za smrt moje žene i da je austrijska država

kriva za njenu smrt i da je katolička crkva kriva za njenu smrt, mogu da

idem ovuda kuda god i kad hoću, te misli ne mogu da isteram iz glave,

tako je rekao Reger. Izvršili su zločin nada mnom, gradsko-državno-

katoličko-crkveno čudovište, protiv kojeg sam nemoćan, i to je strašno,

tako je rekao Reger. U stvari, tako je. rekao Reger tada u Ambasadoru, i

ja sam umro u trenutku kad mi je umrla žena. Istina je da sebi izgledam

kao mrtvac, kao mrtvac koji još živi. To je moj problem, rekao je Reger

tada u Ambasadoru. Stan je pust i mrtav, rekao je Reger više puta tada

u Ambasadoru. Samo dvaput sam tokom svih dvadeset godina bio u

Regerovom stanu u Zingerovoj ulici, koji ima deset do dvanaest soba u

zgradi sazidanoj početkom veka, i koji sad, posle smrti njegove žene,

pripada Regeru. S nameštajem porodice njegove žene, Regerov stan u

Zingerovoj ulici, uzorak je stana takozvanog jugendstila, u kojem su na

zidovima doista većinom visili Klimt i Šile i Gerštl i Kokoška, sve slike koje

je moja žena visoko cenila, tako je Reger jednom rekao, ali koje su meni

uvek bile najdublje odvratne. Svaku od soba u ovom Regerovom stanu u

Zingerovoj ulici izvesni čuveni slovački drvorezac doista je pretvorio u

umetničko delo, jedva da mogu verovati da u Beču postoji još jedan

takav stan u kojem je slovačka drvorezačka umetnost u tako spretnoj

izradi i s najvišim zahtevima kvaliteta dostigla vrhunski stepen po

uspelosti, Acbaheru. Sam Reger, uostalom, ne ceni nimalo, uvek to

ponavlja, takozvani jugendstil, mrzi ga, jer ceo jugendstil nije ništa drugo

nego kič i doduše je uživao, kako je ponavljao, u blagoj intimnosti stana

u Zingerovoj ulici, koji mu je ostao od žene, u uspeloj srazmeri svih

odaja u njemu, naročito u veličini svoje radne sobe, ali pošto on, kako je

rečeno, uopšte nije mario za takozvani jugendstil kao kič, cenio je uvek

jedino udobnost soba u Zingerovoj ulici, po njemu uvek idealna za nas

dvoje, ne njihovu opremljenost. Kad sam prvi put bio u stanu Regerovih

u Zingerovoj ulici i primio me Reger, budući da mu je žena otputovala u

Prag, proveo me je kroz ceo stan, dakle, ovde živim, rekao je tada, vidite

li, ovde, u ovim sobama koje mi veoma odgovaraju, iako ovaj grozan,

neudoban nameštaj nije baš po mom ukusu. Sve je to ukus moje žene,

ne moj, tako je rekao Reger tada, i kad bi pogledao na slike okačene o

zidove, samo je ponavljao, ah, da, verujem da je to Šile, ah, da, verujem

da je to Klimt, ah, da, verujem da je to Kokoška. Slikarstvo sa okreta

veka je čisti kič i ne leži mi, rekao je više puta, dok je ono moju ženu

uvek privlačilo, mada nije bila njime fascinirana, privlačilo ju je, to je

pravi izraz, rekao je Reger tada. Šile možda, ali Klimt ne, Kokoška da,

Gerštl ne, tako su glasile njegove napomene. Tobožnji Los, tobožnji

Hofman, govorio je, kad bih rekao da je to svakako sto što ga je izradio

Adolf Los, da je to svakako stolica koju je izradio Jozef Hofman.

Znate li, rekao je Reger tom prilikom, uvek su mi bile odvratne te stvari,

koje su zapravo tako moderne da su mi potpuno prirodno odvratne. I

Šile i Klimt, ti kičeri, danas su čak najmoderniji, stoga su mi Klimt i Šile

tako odvratni. Uostalom, danas ljudi naročito slušaju Veberna i Šenberga

i Berga, njihove majmunske podražavaoce, a uz to još Malera, to mi je

odvratno. Sve što je u modi uvek mi je bilo odvratno. Verovatno patim i

od onoga što nazivam svojim umetničkim egoizmom, hoću da imam, što

se tiče umetnosti, sve samo za sebe samog, svog Paskala, svog Novalisa

i svog Gogolja, koga najviše volim, hoću da posedujem te umetničke

proizvode samo za sebe, ta genijalna umetnička osporavanja, hoću

jedino ja da imam Mikelanñela, Renoara, Goju, rekao je, jedva mogu da

podnesem da osim mene još neko poseduje tvorevine ovih umetnika, tih

genija, i da uživa u njima, neponošljiva mi je misao da osim mene još

neko ceni Janačeka, Martinua ili Šopenhauera ili Dekarta, to mi je

bezmalo nepodnošljivo, hoću da sam jedini, a to je naravno užasno

stanje duha, rekao je Reger tada. Ja sam posesivni mislilac, tako je

rekao Reger tada u svom stanu. Voleo bih da verujem da je Goja slikao

samo za mene, Gogolj i Gete pisali samo za mene, Bah samo za mene

komponovao. Pošto je to obmana i, iznad svega, beskrajno prostaštvo, u

osnovi sam uvek nesrećan, to sigurno razumete, rekao je Reger tada.

Mada je to besmisleno, tako je Reger rekao tada, kad čitam neku knjigu,

ipak osećam i mislim da je knjiga samo za mene bila napisana, kad

gledam neku sliku, osećam i mislim da je samo za mene bila naslikana,

kompozicija koju slušam, samo za mene je bila komponovana. Čitam

onda i slušam onda i gledam onda, dakle, u velikoj zabludi, ali ipak sa

izuzetnim uživanjem, tako je rekao Reger tada. Ovde, na ovoj stolici,

rekao mi je Reger tada i pokazao mi takozvanu groznu Losovu stolicu,

koju je Los, uostalom, projektovao u Brislu i, po čijem je nacrtu,

napravljena u Brislu, pre trideset godina uputio sam svoju ženu u

umetnost fuge. Grozna Losova stolica nalazi se još na istom mestu. A

ovde, na ovoj groznoj Losovoj klupi, pozvao me je da sednem na tu

groznu Losovu klupu, smeštenu pod prozorom koji gleda na Zingerovu

ulicu, tokom cele jedne godine čitao sam Vilanda svojoj ženi, Vilanda, tu

veliku potcenjenu pojavu u nemačkoj književnosti, Vilanda koji je

napustio Vajmar, jer mu je Gete onemogućio da živi tamo, pri čemu je

Šiler odigrao ružnu ulogu, tako je rekao Reger; posle godinu dana moja

žena je postala ekspert za Vilanda, i to samo posle jedne jedine godine!

uskliknuo je Reger tada. A ovde, na ovom podjednako groznom koliko i

neudobnom Losovom tabureu, tobože je i ovaj tabure nepodnošljivi

patetičar Los projektovao, sedela je moja žena i pročitala mi, šezdeset i

šeste i šezdeset i sedme, izmeñu jedan i dva sata posle ponoći, celog

Kanta. Najpre sam s velikom mukom uvodio svoju ženu u svet

književnosti i filozofije i muzike, tako je rekao Reger tog dana. Jasno je

da književnost bez filozofije, i obrnuto, i filozofija bez muzike i

književnost bez muzike, i obrnuto, nisu zamislive, rekao je, bile su

potrebne godine da bi moja žena to shvatila, tako je rekao Reger tada u

stanu u Zingerovoj ulici. Morao sam da sa svojom ženom krenem od

početka, mada je ona ipak već bila, u skladu sa svojim poreklom, visoko

obrazovana kad sam je upoznao. Najpre sam pomislio da je zajednički

život nemoguć, ali onda se to pokazalo ipak kao mogućno, tako je rekao

Reger, jer moja žena se, naravno, podreñivala, budući da je to bila

pretpostavka za naš zajednički život, koji bih, konačno, mogao da

nazovem idealnim zajedničkim životom. Ženi kao što je moja samo prvih

godina ide teško sa školovanjem, potom uči lako i sve lakše, tako je

rekao Reger. Na ovom neudobnom groznom Losovom tabureu moja

žena je imala takoreći filozofsko prosvetljenje, rekao je Reger tada u

stanu u Zingerovoj ulici. Godinama, pokušavajući da nekog prosvetimo,

idemo lažnim putem, do trenutka kad odjednom vidimo pravi, otada sve

ide veoma brzo, otada je moja žena sve shvatala veoma brzo, ali

naravno sigurno je da sam s njom morao da radim još godinama, ako ne

i decenijama, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici.

Uzimamo ženu i ne znamo zašto smo je uzeli, ipak ne samo da bi nam

obavljala kuće poslove, onako na njen ženski način, tako je rekao Reger

tada u stanu u Zingerovoj ulici, ipak je uzimamo da bismo je upoznali s

pravom vrednošću života, da bismo je prosvetili šta život može biti kad bi

bio življen duhovno. Naravno, ne smemo pasti u grešku pa takvoj ženi u

mozak naturati duhovne stvari, kao što sam u početku pokušao, što me

je logično moralo dovesti do neuspeha, i ovde tek oprez vodi do cilja,

rekao je Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Sve što je moja žena

volela pre našeg susreta, pošto sam je prosvetio, nije više volela, osim

što joj je ostala jugendstilska histerija prema tom takozvanom

jugendstilu, toj odvratnoj kič-umetnosti, tom ogavnom izopačenju ukusa

kakav je jugendstil; tu nisam imao nikakve šanse. Ali, vremenom sam,

naravno, bio u stanju da je odvratim od lažne i, otuda, bezvredne

književnosti i od lažne i bezvredne muzike, rekao je Reger, i upoznao

sam je sa suštinskim delovima svetske filozofije. Ženski duh je

najtvrdoglaviji, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici,

verujemo da je pristupačan, a on je pak nepristupačan. Preduzimala je

mnoštvo nesuvislih putovanja pre nego što smo se venčali, tako je rekao

Reger tada, vremenom nije više kretala na njih, bila je, kao i većina

današnjih žena, obuzeta manijom putovanja, danas tamo, sutra ovamo,

takvo je njihovo geslo, a u osnovi ništa ne doživljavaju, ništa ne vide,

kući ne donose ništa osim praznih novčanika. Posle naše svadbe, nije

više putovala, tako je rekao Reger, kretala je jedino na ova duhovna

putovanja koja sam ja preduzimao s njom, putovali smo u Šopenhauera i

u Ničea i u Dekarta i u Montenja i u Paskala, i to uvek na nekoliko

godina, tako je rekao Reger. Ovde, vidite li, rekao je Regner, tog dana, u

stanu u Zingerovoj ulici, i sam je seo na jednu od stolica, na groznu Oto-

Vagner-stolicu, na ovoj groznoj Oto-Vagner-stolici žena mi je priznala da,

mada sam joj celu godinu predavao Šlajermahera, nije razumela

Šlajermahera. Ali, tokom tog poučavanja u Šlajermahera, ona mi je

zgadila Šlajermahera i odonda, odjednom, ni ja se više nisam ni

najmanje zanimao za Šlajermahera, naprosto sam primio i spoznao da

ona nije razumela Šlajermahera i više se nisam bavio Šlajermaherom;

moramo onda da filozofa koga naša žena nije razumela, takvog kakav je

Šlajermaher, potpuno i bez ikakvog žaljenja pustimo, kako se kaže, da

padne, i da nastavimo dalje. Odmah sam počeo sa upućivanjem u

Herdera, koga smo oboje osetili kao olakšanje, tako je rekao Reger tada

u stanu u Zingerovoj ulici. Posle ženine smrti mislio sam da se iselim iz

zajedničkog stana, ali se onda ipak nisam iselio, jer sam jednostavno

suviše star za to. Selidba premaša moje snage, tako je rekao Reger.

Dovoljne su, naravno, dve sobe, tako je rekao Reger, ali ako više ne

možemo da se preselimo, moramo da se zadovoljimo s deset ili

dvanaest, koliko ih ima stan u Zingerovoj ulici. Sve me u ovom stanu

podseća na moju ženu, rekao je Reger, mogu da pogledam kud god

hoću, ona je uvek tu, sedi tamo, dolazi mi iz ove ili one sobe, užasno je,

čak i ako mi to istovremeno cepa srce, da, to mi cepa srce, rekao je

Reger. Tada, kad sam prvi put bio u stanu u Zingerovoj ulici, a njegova

žena je još živela, rekao mi je, dok je gledao dole na Zingerovu ulicu,

znate li, Acbaheru, ništa me ne plaši više od tog da me žena odjednom

napusti i ostanem sam, najstrašnije što može da mi se dogodi jeste da

ona umre i ostavi me samog. Ali, moja žena je zdrava i nadživeće me

mnoge godine, tako je Reger rekao tada. Kad nekog volimo tako duboko

kao ja svoju ženu, ne možemo da zamislimo njegovu smrt, jednostavno

ne podnosimo misao na to, tako je rekao Reger tada. Drugi put sam bio

u njegovom stanu u Zingerovoj ulici da bih uzeo staro izdanje Spinoze

koje mi je on davao po ceni povoljnijoj od normalne, i to ne u nekoj

zvaničnoj knjižari nego od strane ilegalnog trgovca, i čim sam ušao u

stan u Zingerovoj ulici, pozvao me je da sednem na najbližu stolicu, koja

je takoñe neka grozna Losova stolica, i nestao je u svojoj biblioteci da bi

se ubrzo vratio s knjigom izabranih Novalisovih odlomaka. Sad ću vam

sat vremena čitati izabrane Novalisove odlomke, rekao mi je i, dok sam

ja ipak morao da sednem na groznu Losovu stolicu, ostao da stoji i

stvarno mi je sat vremena čitao Novalisa. Novalisa sam od početka

zavoleo, rekao je pošto je opet, posle sat vremena, zatvorio knjigu

Novalisovih odlomaka, i još ga i danas volim. Novalis je pesnik koga sam

voleo celog života postojano i s jednakim intenzitetom, kao nikog

drugog. Svi su mi vremenom više ili manje išli na živce, duboko bi me

razočarali, ispostavljalo bi se da su nesuvisli ili zaludni ili, naprosto, kao

što je često bio slučaj, beznačajni i nekorisni, a s Novalisom ništa od

toga. Nikad nisam verovao da se može voleti pesnik koji je istovremeno i

filozof, ali Novalisa volim, voleo sam ga uvek i svakad i ubuduće ću ga

voleti sa istom gorljivošću, tako je rekao Reger tada. Svi filozofi

vremenom stare, Novalis ne, tako je rekao Reger tada. Ali, ipak je

osobeno da moja žena nije imala nikakve sklonosti za Novalisa, čak ni

sklonosti, dok sam ja uvek voleo celog Novalisa. U mnoge stvari sam

vremenom uspeo da uverim svoju ženu, u Novalisa nisam, mada je

upravo Novalis onaj koji je najviše mogao da joj da, rekao je. Najpre je

odbijala da ide sa mnom u Muzej stare umetnosti, rekao je Reger sad,

borila se protiv toga takoreći rukama i nogama, ali onda je ipak pošla sa

mnom, podjednako redovno kao ja, i ubeden sam da bi ona, da je ona

mene nadživela a ne ja nju, kao što je slučaj, isto tako kao ja sad, i to

sam, bez nje, nastavila da ide u Muzej stare umetnosti, sama, bez mene.

Reger je opet pogledao na Čoveka sa sedom bradom i rekao: četrdeset

godina od kraja rata situacija u Austriji je ponovo dospela, u moralnom

pogledu, do najniže i najmračnije tačke, to je deprimirajuće. Lepa

zemlja, rekao je Reger, a moralna kaljuga bez dna, rekao je, lepa zemlja,

a društvo do krajnosti brutalno i prostačko i samorazorno. Strašno je da

se ovde može biti samo preneraženi posmatrač katastrofe i koji nije u

stanju da išta učini, tako je rekao Reger. Reger je pogledao na Čoveka

sa sedom bradom i rekao: svakog drugog dana odlazim na grob svoje

žene, dakle kad ne dolazim u Muzej stare umetnosti, idem na grob svoje

žene i stojim pola sata kod groba i ništa ne osećam. Neobično je da sve

vreme više ili manje mislim na svoju ženu, a kad stojim kod njenog

groba, ne osećam ništa u odnosu na nju. Stojim tamo i stvarno ništa ne

osećam u odnosu na nju. Tek kad se udaljim od njenog groba, ponovo

osećam strah od činjenice da me je ostavila samog. Uvek verujem da

odlazim na njen grob da bih joj bio bliže, ali kad stojim kod njenog

groba, odjednom ne osećam ništa u odnosu na nju. Onda čupam travu

koja tamo niče i gledam u zemlju, ali ništa ne osećam. Ali, uobičajio sam

da svakog drugog dana idem na grob svoje žene, uostalom to će jednom

biti i moj grob, tako je rekao Reger. Kad pomislim na užase koji su pratili

njenu sahranu, rekao je, još mi je i danas zlo. Štamparija kod koje sam

naručio umrlicu, uvek ju je štampala pogrešno, jedared su slova bila

predebela, drugi put suviše tanka, onda s previše zareza, pa s premalo,

rekao je, svaki put kad bih pregledao otisak, sve je bilo pogrešno, bilo je

to da čovek doista padne u očaj. Na vrhuncu očajanja, rekao sam

štamparu da sam ipak dao precizan uzorak, ali da se otisak nikad ne drži

mog uzorka i da je uvek sve pogrešno na otisku. Na to mi je štampar

uzvratio da on zna kako se štampaju takve umrlice, ne ja, on zna kako

treba složiti tekst, ne ja, on zna gde dolaze zarezi, ne ja. Ali, nisam ga

ostavljao na miru dok naposletku nisam dobio umrlicu tačno onakvu

kakvu sam hteo; ali morao sam da idem pet puta u štampariju, rekao je

Reger, da bih dobio umrlicu kakvu sam hteo. Štampari su uobraženi

ljudi, koji uvek i dalje tvrde da su u pravu čak i ako su davno uvideli da

nisu u pravu. Ne smete da raspravljate sa štamparima, rekao je Reger,

odmah bivaju bandoglavi i prete da će se svega okanuti ako se ne

priklonite njihovoj uskovidosti. Ali, nikad se ne povijam pred štamparima,

tako je rekao Reger. Na umrlici je stajala samo jedna jedina rečenica,

tako je rekao Reger, samo mesto i vreme smrti moje žene, a ipak sam

pet puta išao u štampariju i još morao da se raspravljam sa štamparom.

Uostalom, moja žena nije čak ni htela ikakvu umrlicu, o čemu sam

razgovarao s njom, ali sam ipak naručio da se odštampa umrlica, tako je

rekao Reger, ali potom je, ni jedan jedini primerak, nikom nisam poslao,

jer mi je naglo, kad sam hteo da je razašaljem, izgledalo besmisleno da

razašiljem umrlicu. Dao sam da tek jedna jedina rečenica bude

objavljena u novinama, samo da je moja žena umrla, rekao je Reger.

Kad neko umre, ljudi se bacaju u užasan trošak, a ja sam učinio sve što

je mogućno jednostavnije, tako je rekao Reger, premda danas ne znam,

naravno, da li sam postupio ispravno, stalno me tera sumnja u tom

pogledu, ta sumnja me drži svakog dana od smrti moje žene, nijedan

dan mi nije bez te sumnje, to me, kako vreme odmiče, sve više brine,

tako je rekao Reger. Sa ostavštinom nije bilo ni najmanje teškoće, jer me

je u svom testamentu naznačila takoreći kao jedinog naslednika, kao što

sam i ja, sa svoje strane, nju naznačio u svom testamentu kao jedinog

naslednika. Slučaj smrti kao ovaj, koliko god vas on duboko i, svakako,

istinski pogodio, ima i svoju smešnu stranu, tako je rekao Reger.

Uostalom, ono što je strašno, uvek je i smešno, tako je rekao Reger. U

osnovi, sahrana moje žene nije bila samo jednostavna, nego stvarno i

deprimirajuća, rekao je Reger. Želimo jednostavnu sahranu, sa što je

mogućno manje prisutnih, rekao je Reger, a onda ipak organizujemo

samo deprimirajuću. Bez muzike, kažemo, bez govora, kažemo, i mislimo

da je sahrana tada najjednostavnija, da je najbolje da je mi sami

nadziremo, a to nas ipak duboko deprimira, tako je rekao Reger. Tek

sedam ili osam osoba, stvarno samo najbliži, po mogućstvu bez roñaka i

samo najbliži, mislimo, i onda dolaze samo ti najbliži kojima smo, uz to,

rekli bez cveća, bez ičega, a onda je sve ipak deprimirajuće. Idemo za

kovčegom, a sve je deprimirajuće. Sve se odigrava brzo, ne traje ni

tričetvrt časa, i to nas deprimira i verujemo da je trajalo večnost, rekao

je Reger. Odlazim na grob svoje žene i baš ništa ne osećam.

Kod kuće, i danas još, svakog dana imam barem jedared želju da

zaplačem, rekao je, verovali ili ne, ali na grobu svoje žene ne osećam

baš ništa. Stojim tamo i čupkam travu, činim te nervozne, smešne

pokrete čupkanja, za koje znam da su samo bolestan pokušaj da smirim

živce i gledam okolo na ostale, neukusne grobnice, jedna neukusnija od

druge, tako je rekao Reger. Na grobljima vidimo, krajnje brutalno, sav

neukus ljudi. Na našem grobu raste samo trava i nema nikakvog imena

na grobnom kamenu, tako je rekao Reger, o tome sam se dogovorio sa

svojom ženom. Nikakav natpis, ništa. Kamenoresci izobličavaju groblja, a

takozvani likovni umetnici svuda dovode kič do vrhunca, rekao je Reger.

Ali, naravno, odande gde je grob moje žene imate divan pogled na

Grincing i na Kalenberg podno njega. I na Dunav, dole. Grob se nalazi

visoko, pa tako od njega možete da gledate odozgo na Beč. Svejedno je,

sigurno, gde je čovek pokopan, ali ako on već poseduje grobno mesto

plaćeno za doveka, kao što je to slučaj sa mnom i mojom ženom, onda

valja i da bude pokopan u svom grobu. Svuda, samo ne na Centralnom

groblju, htela bih da budem sahranjena, često je govorila moja žena,

tako je rekao Reger, a i ja sam, ništa više, ne bih voleo da budem

sahranjen na Centralnom groblju, mada na kraju krajeva, kako je

rečeno, svejedno je gde je čovek pokopan. Moj sinovac iz Leobena,

jedini srodnik koga još imam, rekao je Reger, zna da neću da budem

pokopan na Centralnom groblju, nego u svom grobu čiji sam, uostalom,

vlasnik za doveka, tako je rekao Reger, ali naravno, umrem li dalje nego

trista kilometara od Beča, onda na licu mesta, a unutar prečnika od trista

kilometara, u Beču, inače na licu mesta, rekao sam svom sinovcu iz

Leobena; razume se po sebi da će se on držati onoga što sam mu rekao,

jer je moj naslednik, tako je rekao Reger. Reger pogleda na Čoveka sa

sedom bradom i reče: još do pre godinu dana, još uoči smrti moje žene,

rado sam par sati trčao kroz Beč, sad me to više ne veseli. Smrt moje

žene me je ipak oslabila, nisam više isti kao pre njene smrti. A i Beč je,

uostalom, postao ružan, rekao je. Zimi mislim proleće će me spasti, a u

proleće mislim leto će me spasti, u leto mislim jesen, u jeseni zima, uvek

je isto, u jednom godišnjem dobu nadamo se drugom. Ali, naravno, to je

nesrećna osobina, ta osobina mi je uroñena, ne kažem kako je dobro,

zima je, zima je baš za tebe, kao što ne kažem, proleće, baš je za tebe,

ili jesen, baš je za tebe, leto i tako dalje. Preslikavam svoju nesreću uvek

na godišnje doba u kojem sam prinuñen da živim, u tome je nesreća. Ne

spadam u ljude koji uživaju u sadašnjosti, to je to, spadam medu

nesrećnike koji uživaju u prošlosti, takva je istina, koji sadašnjost uvek

osećaju kao uvredu, takva je istina, rekao je Reger, osećam sadašnjost

kao uvredu i kao provokaciju, u tome je moja nesreća. Ali, naravno, nije

baš sve tako, rekao je Reger, jer sam ipak uvek u stanju da vidim

sadašnjost takvu kakva jeste, i naravno ne uvek samo neugodnu koja

unesrećuje, znam to, baš kao što prošlost nije uvek takva, kad se na nju

misli, da usrećuje, i to znam. Velika nesreća je, uostalom, da nemam

lekara kome bih verovao, imao sam toliko lekara u životu, ali nijednom

od tih lekara, na kraju krajeva, nisam verovao, svi su me naposletku

razočarali, rekao je Reger. Osećam se do krajnosti ranjiv i imam utisak,

da ću svakog trena da se slomim. Kad kažem pogodiće me infarkt, onda

stvarno verujem da će me pogoditi infarkt, iako sam to već hiljadu puta

rekao, rekao je Reger, i meni samom to već ide na živce, svakog trena

kažem pogodiće me infarkt, a on me nije pogodio, rekao je Reger. I u

vašem prisustvu često sam govorio da mislim da će me pogoditi infarkt,

a on me ipak nije pogodio, ne govorim to tek iz navike, nego zato što

stvarno osećam da će me pogoditi infarkt. Što se tiče mog tela, ništa više

nije u redu s njim, rekao je Reger. Kad bih imao nekog dobrog lekara, ali

nemam nijednog dobrog lekara. U Zingerovoj ulici imao sam čak četiri

lekara opšte prakse i dva internista, ali svi ti lekari ništa ne vrede. Oči su

mi slabe, gotovo ništa više ne vidim, ali nemam nijednog dobro očnog

lekara. Ali, naravno, ne odlazim kod lekara zato što se bojim. Lekar bi

mogao da mi potvrdi ono što slutim, da sam smrtno bolestan. Godinama

sam smrtno bolestan, govorio sam uvek to svojoj ženi, rekao je Reger, i

kao izvesno sam prihvatao da ću najpre ja umreti, ne ona, eto onda ipak

ona, zbog svih onih strašnih okolnosti, ipak je umrla pre mene; celog

života sam se veoma bojao lekara. Dobar lekar je najbolje što možemo

da imamo, ali jedva da iko ima dobrog lekara, uvek imamo posla samo s

nesposobnima i šarlatanima, rekao je, jednom pomislimo da smo našli

dobrog lekara, onda je on ili suviše star ili suviše mlad ili razume nešto

od najnovijih stvari u medicini, a nema nikakvog iskustva, ili ima

iskustva, a ne razume ništa od najnovijih stvari u medicini, i tako je to,

rekao je Reger. Čoveku je preko potreban lekar za telo i lekar za dušu, a

nijednog ne nalazi, celog života traga za dobrim lekarom za telo i za

dobrim lekarom za dušu, a nijedan od njih ne postoji za njega, takva je

istina. Znate li šta su mi rekli lekari u bolnici Milosrdne braće kad sam ih

suočio sa činjenicom da su skrivili smrt moje žene i da je, dakle, imaju

na savesti?, kazali su kucnuo joj je čas, kazali su mi tu banalnu rečenicu,

i nije mi samo onaj koji je smandrljao operaciju na mojoj ženi, kazao tu

rečenicu, svi lekari iz bolnice Milosrdne braće govorili su mi tu banalnu

rečenicu, kucnuo joj je čas, kucnuo joj je čas, kucnuo joj je čas, uvek su

ponavljali, kao da im je ta rečenica bila standardna, tako je rekao Reger.

Kad imamo lekara u koga možemo da imamo poverenje i pod čijim se

nadzorom možemo osećati zaštićeni, rekao je Reger, imamo ono što je

najvažnije u starosti, ali nemamo takvog lekara. sad više i ne tragam za

takvim lekarom, jer mi je potpuno svejedno kad ću umreti, svaki mi je

trenutak dobar, ali kao i svi ljudi želim što je mogućno bržu i,

istovremeno, što je mogućno bezbolniju smrt. Moja žena je, uostalom,

patila samo par dana, rekao je Reger, par dana je patila i par dana bila u

komi, rekao je. Ljudi zahtevaju mrtvačko ruho, ali ja sam dao da je uviju

samo u čisto laneno platno, tako je rekao Reger. Čovek iz opštine, koji je

zadužen za pogrebe, izuzetno je obavio svoj posao. Dobro je kad sve što

je vezano za pogreb lično obavljamo, jer onda nemamo vremena da

sedimo kod kuće i čekamo, i tako budemo plen očajanja. Osam dana

sam trčao po pogrebnim ustanovama u Beču, od administracije do

administracije, pa sam još jednom upoznao državu u njenoj birokratskoj

brutalnosti, tako je rekao Reger. Administracije koje smo prisiljeni da

potražimo u slučaju pogreba, smeštene su daleko jedna od druge i

potrebna nam je najmanje cela nedelja da bismo mogli da obavimo sve

što je nužno za pogreb. Uvek sam i svuda govorio, hoću samo

najjednostavniji pogreb za svoju ženu, a oni to nisu razumevali, jer svi

drugi žele, koliko znam, uvek najskuplji. Koliko me je to samo snage

koštalo, naposletku sam ipak postigao najjednostavniji pogreb, rekao je

Reger. Jedino me je čovek iz opštine Vering razumeo, taj čovek je bio

jedini koji me je razumeo kad sam rekao jednostavan pogreb, da nisam

hteo nikakav jeftin, kako su svi ostali verovali, nego jednostavan, svi su

uvek verovali da hoću jeftin kad sam govorio jednostavan, samo me je

čovek iz opštine Vering odmah razumeo kad sam govorio jednostavan, i

naprosto jednostavan, i nisam mislio jeftin. Uvek iznova, da ne

poverujete kako doista ljudi mogu biti glupi, s kojima imate posla u

administracijama, rekao je Reger. Nisam čak ni verovao da ću doživeti

ovu zimu, još manje da ću je preživeti, dodao je. Činjenica je, meñutim,

da sam celu godinu živeo u potpunoj nezainteresovanosti, zanemarimo li

moje obaveze odlaska na koncerte i zanemarimo li moje kratke

majstorske priloge za Tajms, ništa me više nije zanimalo otkako mi je

žena umrla; istina je, niti za jednog jedinog čoveka, uključujući i vas,

rekao je Reger, mesecima se nisam interesovao čak ni za vas. Gotovo

ništa nisam čitao i nisam ni izlazio iz kuće, samo na koncerte, ali baš u

protekloj godini svi ti koncerti nisu bili vredni posete i, naravno, saglasno

tome su bili i moji majstorski prilozi za Tajms. Ponekad se pitam zašto

zapravo još izveštavam iz Beča za Tajms, dok se ovde, u ovom

bezglavom Beču, na području muzike upravo odigrava strahotno

propadanje, budući da se ovde, u Beču, ni u Koncerthausu, ni u

Muzičkom udruženju, ne daje ništa izvanredno, bečki koncerti su odavno

izgubili svoj jedinstveni karakter, isto što slušate ovde, mogli ste da

čujete već znatno ranije u Hamburgu ili u Cirihu ili u Dinkelsbilu, rekao je

Reger. Najveće zadovoljstvo mi je u pisanju, ali ono što pružaju bečki

koncerti uvek je manje vredno. Odavno već nisam više koncertni fanatik,

kakav sam nekad bio, rekao je, muzički fanatik, da, ali ne više koncertni

fanatik, i sve mi je napornije da odlazim u Muzičko udruženje ili u

Koncerthaus, nije mi više lako otići pešice do oba mesta, a taksi ne

uzimam, tramvaj ne prolazi Zingerovom ulicom. I publika u Koncerthausu

je u poslednje vreme, kao i publika u Muzičkom udruženju, postala

prilično obična i provincijalna, moram da kažem, tupava je i već niz

godina nije više upućena, što je za žaljenje. Vremena kad je pevač nad

pevačima, Džorž London, pevao u Don ðovaniju u Operi ili ćerka mesara

Lipa u Kraljici noći, nepovratno su minula, kao i vremena kad su

dirigovali šesnaestogodišnji Menjuhin u Koncerthausu i petnaestogodišnji

Karajan u Muzičkom udruženju. Slušamo još samo mediokritete,

bezvredne. Idoli, prvi, najidealniji i najkompetentniji ostarili su i postali

nekompetentni, rekao je Reger. Neobično je da ova današnja generacija

ne postavlja više visoke zahteve pred muziku, kakvi su još do pre

petnaest i dvadeset godina postavljani pred muziku. Stvar je u tome da

je slušanje muzike, zahvaljujući tehnici, pretvoreno u banalnu

svakodnevicu. Slušanje muzike nije više nešto izvanredno, svuda čujete

muziku, gde god da zastanete upravo ste prinuñeni da slušate muziku, u

svakoj robnoj kući, u svakoj lekarskoj ordinaciji, na svakoj ulici, danas

više ne možete ni da izbegnete muziku, hoćete da joj pobegnete, ali ne

možete da joj pobegnete, ovo doba ima totalnu muzičku pratnju, i to je

katastrofa, tako je rekao Reger. U naše doba totalna muzika je zaposela

svet, izmeñu Severnog pola i Južnog pola svuda ste prisiljeni da je

slušate, u gradu ili na selu, na moru ili u pustinji, tako je rekao Reger.

Ljudi su svakodnevno zagušeni muzikom već dotle da su davno izgubili

svaki osećaj za muziku. Takva strahotna situacija, naravno, deluje i na

koncerte koje danas slušamo, nema ničeg više izvanrednog, pošto je sva

muzika na celom svetu izvanredna, a tamo gde je sve izvanredno,

logično, ništa više nije izvanredno, pa onda je neposredno dirljivo, tako

je rekao Reger, kad se par virtuoza još upinje da bude izvanredno, a to

nisu više, budući da to više i ne mogu biti. Svet je skroz prožet totalnom

muzikom, rekao je Reger, u tome je nesreća, na svakom uličnom uglu

slušate izvanrednu i perfektnu muziku u ogromnim količinama, u toj meri

da biste zapravo davno morali da zapušite sve slušne kanale da ne biste

poludeli. Današnji ljudi pate, jer im ništa drugo ne preostaje, od bolesne

muzičke potrošnje, tako je rekao Reger, i ta muzička potrošnja je

pretvorena u industriju koja upravlja današnjim ljudima i ići će do tačke

dok ne uništi sve ljude; danas mnogo govorimo o otpadu i herniji koji

sve uništavaju, ali muzika uništava još i više nego otpad i hernija, muzika

je ta koja, konačno, totalno uništava sve i svakog, kažem vam. Muzička

industrija najpre uništava čovekove slušne kanale, a zatim, logično sledi,

samog čoveka, takva je istina, tako je rekao Reger. Vidim već čoveka

koga je totalno uništila muzička industrija, vidim te mase žrtava muzičke

industrije koje, na kraju krajeva, smradom svojih muzičkih leševa

preplavljuju kontinente, dragi moj Acbaheru, muzička industrija će

jednog dana imati čoveka na savesti, imaće naposletku, velika je

verovatnoća, celo čovečanstvo na savesti, ne samo hernija i otpad,

kažem vam to. Muzička industrija je ubica ljudi, muzička industrija je

masovni ubica čovečanstva koje, nastavi li tako muzička industrija kao

dosad, za nekoliko decenija već ostaće bez ijedne jedine šanse, dragi

moj Acbaheru, tako je rekao Reger uzbuñen. Čoveku sa osetljivim

sluhom uskoro neće biti mogućno ni da iziñe na ulicu; bilo da odete u

kafanu, ili da odete u gostionicu, ili da odete u robnu kuću, svuda ste

prinuñeni, hteli ili ne, da slušate muziku, bilo da putujete vozom ili letite

avionom, svuda vas sledi muzika. Ta muzika bez predaha je nešto

najbrutalnije što čovečanstvo u ovom trenutku podnosi i trpi, tako je

rekao Reger. Od rane zore do kasno u noć, čovečanstvo je zagušeno

Mocartom i Betovenom, Bahom i Hendlom, rekao je Reger, uñite kuda

god hoćete, ne možete izbeči tu torturu. Zapravo je čudo, rekao je

Reger, da tu neprekidnu muziku već ne čujemo i u Muzeju stare

umetnosti, samo bi to još nedostajalo. Kad sam sahranio svoju ženu,

nisam šest nedelja izlazio iz stana u Zingerovoj ulici, ni pomoćnicu nisam

nijednom pustio unutra, tako je rekao Reger. Odmah posle pogreba,

otišao je u obližnji hram i zapalio sveću, ne znajući upravo zašto, i

neobično je da je iz hrama istog trena ušao u crkvu Svetog Stefana, pa i

tamo zapalio sveću, ni tu opet ne znajući zašto. Pošto je u Stefanovoj

crkvi zapalio sveću, sišao je komad puta niz Volcajl, nošen mišlju da se

ubije. Ali, nisam imao tačnu predstavu kako da se ubijem i naposletku

sam misao da se ubijem mogao da isteram, barem nakratko, iz glave,

tako mi je rekao Reger. Mogao sam da biram ili da danima i možda

nedeljama lutam po gradu ili da se na niz nedelja zatvorim u stanu, tako

mi je rekao Reger, odlučio sam da se zatvorim na niz nedelja. Pošto je

sahranio svoju ženu, nije više viñao ni jednog jedinog čoveka, pa čak u

početku nije hteo više ni da se hrani, danima je jedino pio čistu vodu, jer

bez nje niko ne bi izdržao duže od tri, četiri dana, i otuda je istinski

veoma brzo oslabio, izjutra najednom jedva da je više imao snage da

ustane, i to je bio signal, tako mi je rekao Reger, i ponovo sam počeo da

jedem i ponovo sam počeo da se bavim Šopenhauerom, upravo smo se

Šopenhauerom ja i moja žena bavili kad se ona srušila iza mene i

slomila, kako je nazivaju, butnu kost, tako je rekao Reger zamišljeno.

Tokom tih šest nedelja zatvorenosti vodio sam tek par telefonskih

razgovora sa svojim opunomoćenikom u poslovima i čitao Šopenhauera, i

to me je verovatno spasio, tako je rekao Reger, mada nisam siguran da li

je dobro da sam se spasao, može biti, tako je rekao Reger, da bi bolje

bilo da se nisam spasao, da sam se ubio. Meñutim, sama činjenica da je

bilo potrebno toliko trčanja u vezi s pogrebom nije mi ostavljala nimalo

vremena da se ubijem. Ako se odmah ne ubijemo, nećemo se više ni

ubiti, i to je užasno, rekao je. Žudimo da budemo mrtvi baš kao i biće

koje najviše volimo, ali se ipak ne ubijamo, pomišljamo na to, ali to ipak

ne činimo, rekao je Reger.

Najneobičnije je da tokom tih šest nedelja nisam podnosio nikakvu

muziku, niti jedan jedini put nisam seo za klavir, jednom sam, zanet

mislima, pokušao s komadom iz Dobro temperovanog klavira, ali sam se

istog trenutka okanuo pokušaja, nije muzika bila koja me je spasla

tokom tih šest nedelja, bio je to Šopenhauer, neprestano pročitavanih

par Šopenhauerovih redaka, tako je rekao Reger. Nije to bio ni Niče,

samo Šopenhauer. Legao bih u postelju i pročitao par Šopenhauerovih

redaka i razmišljao o njima, i ponovo pročitao par Šopenhauerovih

rečenica i razmišljao o njima, tako je rekao Reger. Posle četiri dana, kad

samo pio vodu i čitao Šopenhauera, prvi put sam pojeo komad hleba,

koji je bio tako tvrd da sam morao da ga odsečem satarom za meso. Seo

sam na tabure kod prozora koji gleda na Zingerovu ulicu, na ono grozno

Losovo sedište, i gledao dole na Zingerovu ulicu. Zamislite, kraj maja, a

bila je snežna oluja, rekao je. Okomio sam se na ljude. Posmatrao sam

ih, iz stana, dole na Zingerovoj ulici kako žure na sve strane, natovareni

odećom i namirnicama i bilo mi je muka od njih. Pomislio sam neću više

da se vraćam tim ljudima, ne tim ljudima, a drugih i nema, tako je rekao

Reger. Gledajući dole na Zingerovu ulicu, postao sam svestan da, osim

tih dole na Zingerovoj ulici, koji jure na sve strane, drugih i nema.

Gledao sam dole na Zingerovu ulicu i mrzeo ljude i mislio da neću više da

se vraćam tim ljudima, tako je rekao Reger. Neću više da se vraćam u tu

prostotu i duševnu ništavnost, rekao sam sebi, tako je rekao Reger.

Pootvarao sam fioke u mnogim komodama i razgledao po njima i

neprestano vadio fotografije i spise i prepisku svoje žene i redao ih jedno

pored drugo na stolu i stalno ih sve gledao, dragi moj Acbaheru, i da

budem iskren moram reći da sam pri tome plakao. Odjednom sam

plakao bez sustezanja, decenijama ranije nisam plakao, odjednom sam

plakao bez ikakvog sustezanja, tako je rekao Reger. Sedeo sam tamo i

plakao bez sustezanja i plakao i plakao i plakao i plakao, tako je rekao

Reger. Decenijama nisam plakao, još od detinjstva, i odjednom sam

proplakao bez ikakvog sustezanja, rekao mi je Reger u Ambasadoru.

Nemam, uostalom, šta da krijem niti da prećutkujem, rekao je, sa svojih

osamdeset i dve godine nemam šta ni najmanje da krijem i prećutkujem,

rekao je Reger, pa tako ni da prećutim da sam odjednom proplakao i

neprestano plakao, danima sam plakao, tako je rekao Reger. Sedeo sam

tamo i gledao pisma koja mi je žena pisala tokom proteklog vremena i

čitao beleškice koje je zapisivala tokom proteklog vremena i plakao.

Tokom decenija se, prirodno, navikavamo na neku osobu i decenijama je

volimo i volimo je, naposletku, više nego sve druge i vezujemo se za nju,

a kad je izgubimo, stvarno je tako kao da smo sve izgubili. Uvek sam

verovao da je muzika ono što mi sve znači, pokatkad da je to filozofija,

pa velika i najveća i vrhunska književnost, uopšte da je to umetnost, ali

sve to, sva umetnost, nije ništa u poredenju s jednim i jedinim voljenim

bićem. Šta smo sve tom jedinom voljenom biću učinili, rekao je Reger,

koliko hiljada i stotina hiljada bolova naneli tom biću koje smo voleli više

nego ikog, kako smo mučili to biće, a ipak ga voleli kao nijedno drugo,

rekao je Reger. Kad umre to biće koje smo voleli kao nijedno drugo na

svetu, ostavlja nas sa užasnom rñavom savešću, rekao je Reger, sa

okrutnom rñavom savešću, s kojom moramo da živimo posle njegove

smrti i koja će nas ugušiti jednog dana, rekao je Reger. Sve knjige i

rasprave koje sam sakupio za života i koje sam doneo u stan u

Zingerovoj ulici, napunivši njima sve police, naposletku mi nisu ništa

koristile, žena me je ostavila samog, a sve te knjige i rasprave su bile

smešne. Verujemo onda da možemo da se zakačimo za Šekspira ili

Kanta, ali to je iluzija, Šekspir i Kant i svi ostali koje smo tokom života

uzdizali meñu one koje nazivamo velikani, napuštaju nas baš u trenutku

kad su nam neophodni, tako je rekao Reger, nisu nikakvo rešenje za nas

i nisu nam nikakva uteha, odjednom su nam jedino mučni i tuñi, sve što

su ti takozvani velikani i ljudi od značaja mislili, pa onda još i pisali,

ostavlja nas hladnim, tako je rekao Reger. Uvek verujemo da se na te

takozvane značajne i velike, u nekom odlučnom trenutku, u odlučnom

trenutku u životu, možemo osloniti, ali to je zabluda, jer baš u odlučnom

trenutku u životu, svi ti značajni i veliki i, kao što se kaže, besmrtni,

napuštaju nas i ostajemo sami, u takvom odlučnom trenutku u životu ne

pružaju nam ništa osim činjenice da smo sami čak i meñu njima, upućeni

na sebe u najužasnijem smislu koji tome možemo pripisati, tako je rekao

Reger. Jedino mi je Šopenhauer pomogao, zato što sam ga naprosto

zloupotrebio u cilju opstanka, tako mi je rekao Reger u Ambasadoru. Kad

su mi se, pre ostalih, recimo Gete, Šekspir, Kant, smučili, u svom

beznañu sam se jednostavno bacio na Šopenhauera, i sa Šopenhauerom

seo na tabure okrenut prema Zingerovoj ulici, da bih mogao da nastavim

da živim, jer sam odjednom poželeo da nastavim da živim, a ne da

umrem, ne da sledim svoju ženu u smrt, nego da ostanem ovde, da

ostanem na svetu, razumete li, Acbaheru, tako je rekao Reger u

Ambasadoru. Ali, naravno, nisam imao sa Šopenhauerom samo zato

sreću da preživim jer sam ga zloupotrebio za svoj cilj i, u stvari,

falsifikovao na najgadniji način, tako je rekao Reger, pretvarajući ga

naprosto u medikament opstanka, što on u zbilji nije, kao ni ostali, već

spomenuti. Celog života smo se oslanjali na duhovne velikane i na

takozvane stare majstore, tako je rekao Reger, a onda smo se smrtno

razočarali u njih, budući da oni nisu ispunili svoju svrhu u odlučnom

trenutku. Duhovne velikane i stare majstore skupljamo poput blaga, i

verujemo da potom možemo da ih iskoristimo za naš cilj u odlučnom

trenutku opstanka, što ne znači ništa drugo nego da ih zloupotrebimo za

naš cilj, a to se pokazuje kao smrtna zabluda. Punimo svoj duhovni

trezor duhovnim velikanima i starim majstorima i obraćamo im se u

odlučnom trenutku u životu; meñutim, kad otvorimo taj duhovni trezor,

on je prazan, takva je istina, stojimo pred praznim duhovnim trezorom i

utvrñujemo da smo sami i potpuno bez sredstava, tako je rekao Reger.

Tokom života, čovek rizniči na svim poljima, a na koncu je njegova

riznica ipak prazna, tako je rekao Reger, i isto je u pogledu njegovih

duhovnih sposobnosti. Kakve sam samo neizmerne duhovne sposobnosti

narizničio, tako je rekao Reger u Ambasadoru, a na koncu ipak stoji

potpuno prazan. Tek putem gadnog trika uspelo mi je da Šopenhauera

zloupotrebim za svoju svrhu, naime u cilju svog opstanka, tako je rekao

Reger. Odjednom znate šta je to, praznina, kad se nalazite usred hiljada

i hiljada knjiga i rasprava, koje su vas potpuno napustile, koje najednom

nisu ništa za vas osim te užasne praznine, tako je rekao Reger. Kad ste

izgubili najbliskiju osobu, sve vam je prazno, zavirujete kud god hoćete,

sve je prazno, i osvrćete se i osvrćete i vidite sve je doista prazno, i to

doveka, tako je rekao Reger. I spoznajete da nisu ti duhovni velikani i

stari majstori oni koji su vas decenijama održavali u životu, nego da to

dugujete jednoj jedinoj osobi koju ste voleli kao nikog drugog. A u tom

saznanju i s tim saznanjem sami ste i ništa vam i niko ne pomaže, tako

je rekao Reger, i očajavate sve dublje iz dana u dan i oburvavate se iz

nedelje u nedelju u sve očajnije očajanje, tako je rekao Reger, ali

odjednom izbavljate se iz očajanja. Ustajete i izlazite iz tog samrtnog

očajanja, još imate snage da izidete iz tog najdubljeg očajanja, tako je

rekao Reger, odjednom sam ustao s taburea okrenutog prema

Zingerovoj ulici i izišao iz očajanja i sišao na Zingerovu ulicu, tako je

rekao Reger, i zašao par stotina metara u gradski centar; ustao sam s

taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici, izišao iz stana i zašao u

gradski centar, s mišlju da sad još jednom jedini put pokušam da

nastavim da živim, tako je rekao Reger. Izišao sam iz stana u Zingerovoj

ulici i pomislio da pokušam još jedan jedini put da nastavim sa životom i

s tom mišlju stupio sam u okružje gradskog centra, tako je rekao Reger.

I taj pokušaj da preživim ispao je srećno, verovatno sam s taburea

okrenutog prema Zingerovoj ulici ustao u odlučnom i, verovatno, u

poslednjem trenutku i sišao na Zingerovu ulicu i krenuo u gradski centar,

tako je rekao Reger. Naravno, kad sam se onda opet vratio kući, u svoj

stan, trpeo sam udarac za udarcem, možete misliti da s tim jedinim

pokušajem da nastavim sa životom nije sve bilo učinjeno, morao sam

onda da učinim još stotine takvih pokuašaja da nastavim da živim, ali

neprestano sam ih ponavljao i neprestano sam iznova ustajao s taburea

okrenutog prema Zingerovoj ulici i izlazio na ulicu i stvarno se opet

nalazio medu ljudima, da, baš ljudima, i naposletku se spasao, tako je

rekao Reger. Naravno, pitam se da li je bilo dobro, a ne ipak greška to

što sam se spasao, ali nije reč o tome, tako je rekao Reger. Hteli bismo

trenutačno da sledimo u smrt, a potom ipak ne bismo hteli, tako je rekao

Reger, u takvoj torturi očajanja živim, morate znati, evo sad već godinu

dana. Mrzimo ljude, a ipak hoćemo da živimo meñu njima, jer samo s

ljudima i meñu njima imamo šansu da nastavimo da živimo, a da ne

poludimo. Ne možemo dugo da podnosimo usamljenost, tako je rekao

Reger, verujemo da možemo da budemo sami, verujemo da možemo da

smo napušteni, ubedujemo sebe da smo kadri da sami nastavimo, tako

je rekao Reger, ali to je utvara. Verujemo da smo kadri da se iz tog

izvučemo bez ljudi, štaviše verujemo da iz tog možemo da se izvučemo

apsolutno bez ikog i uobražavamo da imamo šansu samo kad smo sami,

ali to je utvara. Bez ljudi nemamo ni najmanju šansu da preživimo, rekao

je Reger, možemo da se družimo s koliko god hoćete duhovnih velikana i

s koliko god hoćete starih majstora, oni ne zamenjuju ni jednog jedinog

čoveka, tako je rekao Reger, na kraju nas ti takozvani duhovni velikani i

ti takozvani stari majstori pre svih ostavljaju same i uviñamo da smo još i

na najgadniji način ismejani od strane tih duhovnih velikana i starih

majstora i ustanovljavamo da smo sa svim tim duhovnim velikanima i

svim tim starim majstorima oduvek živeli u situaciji ismejanosti. U stanu

u Zingerovoj ulici, najpre je, kao što je rečeno, uzimao samo hleb i vodu,

potom je, osmog ili devetog dana, uzeo malo mesa, koje je sam

izdinstao u kuhinji, pripremio je i mekih šljiva koje je pojeo s valjuškama

skuvanim u vodi, pri čemu mu je svaki put bilo muka. Osmog ili devetog

dana ipak je pozvao pomoćnicu i poslao je po jelo u hotel Rojal preko

puta stana. Sedeo sam kao pas i jeo, tako je rekao Reger. Sklopio je

povoljan sporazum s hotelom Rojal, od kraja maja svakodnevno su mi,

putem pomoćnice, koju smo uvek zvali Stela, iako joj je ime bilo Roza!,

tako je rekao Reger, isporučivali čorbu i glavno jelo u aluminijumskom

posuñu, naročito kupljenom za tu svrhu. Plaćao sam dve porcije, tako mi

je rekao Reger u Ambasadoru, pola porcije bih pojeo, a pomoćnica bi

pojela jednu i po, tako je rekao Reger. Hranu iz Rojala jeo sam sa

izvesnom odvratnošću, tako je rekao Reger, ali jeo sam je pošto mi ništa

drugo nije preostajalo, jeo sam je pošto sam morao da jedem, tako je

rekao Reger, ali bilo mi je muka da jedem već na sam pogled na

pomoćnicu koja je, naravno, sedela naspram mene dok je jela, nikad

nisam mogao da podnesem pomoćnicu, uostalom uvek je bila pomoćnica

moje žene, ja nikad nisam angažovao tu osobu, tako je rekao Reger, tu

glupu, lažljivu osobu, tako je rekao Reger, koja je stvarno sedela

naspram mene i jela jednu i po porciju iz Rojala, dok sam ja jeo samo

pola porcije. Unajmljujemo pomoćnice, jer bismo se inače ugušili u

sopstvenoj prljavštini, rekao je Reger u Ambasadoru, ali one su bez

izuzetka uvek odvratne. Osuñeni smo na pomoćnice, i to je to, tako je

rekao Reger. Iz Rojala je uvek donosila jelo koje je ona želela da jede,

koje je izabrala za sebe, nikad jelo koje bi meni godilo. Volela je da jede

svinjsko meso, i donosila je stoga uvek svinjsko meso, ali ja jedem, ako

me pitate, samo goveñe meso, tako je rekao Reger. Uvek sam bio

govedožder, kućne pomoćnice su, bez izuzetka, svinjožderke. Posle smrti

moje žene, i to odmah već posle pogreba, tako je rekao Reger,

pomoćnica mi je dala na znanje da joj je moja žena zaveštala to i to,

iako znam da moja žena uopšte ništa nije zaveštala, jer moja žena nije

nikad pomišljala da mora da umre i ni s kim nije govorila o tome šta će

zaveštavati ili prenositi, čak ni sa mnom, pa otuda još manje s

pomoćnicom. Pa ipak, pomoćnica mi je došla odmah posle pogreba i

rekla da joj je moja žena ostavila ovo i ono, haljine, cipele, prekrivače,

tekstil i tako dalje. Pomoćnice se, u stvari, ne boje nikakve sitničavosti,

rekao je Reger u Ambasadoru. Ne osećaju nikakav stid u svojim

zahtevima. Pomoćnice su uvek i svuda hvaljene, mada ljudi tačno znaju

da današnje pomoćnice ne zaslužuju pohvalu, današnje kućne

pomoćnice su odvratne u svojim zahtevima i apsolutno nespretne u

svom poslu, ali ljudi se pretvaraju da kućne pomoćnice zaslužuju

pohvalu, jer su osuñeni na njih, rekao je Reger u Ambasadoru. Nikad

moja žena ni trenutak nije pomislila da nešto zavešta pomoćnici, ni dva

dana pre smrti moja žena nije slutila da će umreti, pa kako bi onda

mogla da nešto zaveštava pomoćnici?, tako je rekao Reger. Ona laže,

pomislio sam, kad mi je pomoćnica dala na znanje da joj je moja žena

obećala različite stvari, prisutni na pogrebu se još nisu ni razišli s groblja,

a pomoćnica se već ustobočila preda mnom i rekla da joj je moja žena

obećala ovo i ono.

Neprestano uzimamo ljude u zaštitu, jer ne možemo da verujemo da oni

mogu biti tako ogavni, dok neprestano utvrñujemo u stvarnosti da su

ogavni, čak onoliko koliko mi nismo ni smatrali da je mogućno.

Pomoćnica je više puta, dok sam još stajao nad otvorenom rakom,

ponovila reč tiganj, tako je rekao Reger, zamislite, ponavljala je reč

tiganj dok sam još stajao nad otvorenom rakom. Nedeljama mi je

pomoćnica sipala u uši, besramno lažući, da joj je moja žena mnogo šta

obećala. Ali ja sam, kako se kaže, sedeo na ušima. Tek tri meseca posle

smrti moje žene, rekao sam kućnoj pomoćnici da može da izabere

ponešto za sebe od odeće koju sam namenio sinovici svoje žene, i da bi

trebalo da uzme od kuhinjskog suda ono što joj izgleda da bi joj bilo

korisno. Šta mislite kako je pomoćnica na to postupila, tako je rekao

Reger, ta osoba je zahvatala puna naručja odeće i trpala u velike

džakove od sto kila koje je unapred pripremila i trpala je i trpala puna

naručja odeće moje žene sve dok u tim džakovima više nije bilo mesta.

Bio sam preneražen, Posmatrajući taj prizor. Kao mahnita jurila je kućna

pomoćnica kroz stan i grabila sve što je mogla da zgrabi. Konačno je

napunila pet džakova od sto kila i u tri velika kofera nagurala je sve što

nije mogla da strpa u džakove. Na kraju se i njena ćerka pojavila da bi

zajedno s njom snela džakove i kofere na Zingerovu ulicu, gde je ćerka

dovezla iznajmljeni kamionet. Pošto su džakove i kofere spustile na

Zingerovu ulicu, kućna pomoćnica je na tlu sabrala i gomilu kuhinjskog

posuda, a da me nije uopšte ni pitala da li mi je pravo da ona uzme još i

to posude. Rekla je da mi je ipak ostavila ovaj ili onaj sud dok je sude na

tlu povezivala kanapom kroz uške da bi ih tako lakše mogla sneti na

Zingerovu ulicu. Stajao sam preneražen i posmatrao pomoćnicu i njenu

ćerku koje su, kao opsednute, iznosile posude iz stana. Moja žena,

uostalom, nikad nije videla ćerku kućne pomoćnice, tako je rekao Reger,

da ju je videla makar jedared za sve te godine otkad je pomoćnica radila

kod nas, užasnula bi se pogledavši je, tako je rekao Reger. Što više

polažemo u ljude, kako se kaže, i bolji smo prema njima, utoliko nam oni

groznije vraćaju, rekao je Reger u Ambasadoru. Ovaj dogañaj s kućnom

pomoćnicom i njenom ćerkom istinski me je naučio, još jednom, koliko

čovek može da bude bezdano odvratan, tako je rekao Reger. Donje

klase, kako ih nazivaju, a to je istina, podjednako su ogavne i podle,

podjednako dvolične kao gornje. Jedno od najodvratnijih obeležja ovog

vremena jeste da neprekidno tvrdimo da su takozvani jednostavni i

takozvani potlačeni ljudi dobri, a ostali loši, to je jedna od najgnusnijih

obmana za koje znam, tako je rekao Reger. Ljudi su, svi skupa, bez

razlike, podjednako podli i ogavni i lažljivi, tako je rekao Reger. Kućna

pomoćnica, kako je nazivamo, nije ništa bolja od onih koje nazivamo

gazdama, uostalom danas stvari stoje upravo obrnuto, kao što je i sve

danas obrnuto, rekao je Reger, kućne pomoćnice su danas gazde, a ne

obrnuto. Danas su takozvani nemoćni, u stvari, moćnici, a ne obrnuto,

rekao je Reger u Ambasadoru. Dok je gledao na Čoveka sa sedom

bradom, čuo sam ono što mi je govorio u Ambasadoru, da je danas sve

obrnuto, ponavljao je danas je sve obrnuto. Još sam bio nad otvorenom

rakom, a kućna pomoćnica me je ubedivala i tvrdila je da joj je moja

žena zaveštala zeleni zimski kaput kojeg je svojevremeno kupila u

Badgaštajnu. Ni manje ni više nego baš taj lep i skup kaput je moja žena

zaveštala kućnoj pomoćnici, rekao je Reger ozlojeñeno. Te osobe koriste

svaku priliku i ničega se ne plaše, onako glupi kakvi su, ti ljudi okreću

sve, čak i ono najodvratnije, u svoju korist. A mi neprestano padamo na

njih, jer su nam oni po prirodi nadmoćni u svakodnevnim ogavnostima,

tako je rekao Reger. Oponašati narod podjednako je odvratno, rekao je

Reger, kao i ulagivati se narodu, što je, recimo, karakteristično za

političare. Imamo li idealističku predstavu, ipak se veoma brzo pokazuje

da je ta predstava apsurdna, tako je rekao Reger, i rekao je, moramo da

ostarimo, nema ničeg odvratnijeg od pripisivanja prednosti mladosti,

oduvek mi je duboko odvratno kad neki starac govori o prednostima

mladosti, dragi moj Acbaheru, i rekao je, današnji čovek je bez odbrane,

bez zaštite, danas imamo čoveka totalno bez odbrane i totalno bez

zaštite, još do pre deceniju imali smo ljude koji su se, koliko god to bilo

malo, ipak osećali zaštićeni, ali danas su predani totalnom odsustvu

zaštite, rekao je Reger u Ambasadoru. Ne mogu više da se skrivaju,

nema više skrovišta, i to je ono strašno, tako je rekao Reger, sve je

totalno prozirno i otuda je totalno lišeno zaštite; to znači da danas nema

više nikakve mogućnosti za bekstvo, ljudi su svuda, svejedno gde su,

ganjani i lovljeni, i beže i spasavaju se i više ne nalaze neku rupu u koju

bi mogli da se zavuku, osim da pobegnu u smrt, tako stoje stvari, tako je

rekao Reger, to je onespokojavajuće, jer svet nije više spokojno utočište,

nego je samo onespokojavajuć. Morate da se prilagodite takvom

onespokojavajućem svetu, Acbaheru, hteli ili ne hteli, od glave do pete

ste predani ovom onespokojavajućem svetu, a ako vas ubeñuju da nije

tako, onda vas ubeduju u laž, tu laž vam danas neprekidno ulivaju u uši,

u čemu su se izveštili prvenstveno političari i politički brbljivci, tako je

rekao Reger. Svet je jedna jedina onespokojavajuća pojava, gde niko

više od ljudi ne nalazi zaštite, apsolutno niko, tako je rekao Reger u

Ambasadoru. U ovom trenutku Reger je pogledao na Čoveka sa sedom

bradom i rekao, uostalom, smrt moje žene nije samo moja najveća

nesreća, ona me je i oslobodila. Osloboñen sam sa smrću svoje žene,

rekao je, a kad kažem osloboñen mislim sasvim slobodan, u celosti

slobodan, potpuno slobodan, ako znate ili barem slutite šta to znači. Ne

čekam više na smrt, doći će sama, čak i da ne mislim na nju, doći će,

potpuno mi je svejedno kad. Smrt voljenog bića je zapravo čudovišno

oslobañanje čitavog našeg sistema, dodao je Reger. Izvesno vreme već

živim s tim osećanjem da sam sad potpuno slobodan. Sad svemu mogu

da dopustim da mi priñe, doista svemu, a da ne moram da se od toga

branim, više se ne branim, i to je to, tako je rekao Reger sada. Gledajući

na Čoveka sa sedom bradom, rekao je, stvarno sam uvek voleo Čoveka

sa sedom bradom, Tintoreta nikad nisam voleo, ali svakako Tintoretovog

Čoveka sa sedom bradom. Više od trideset godina posmatram sliku, i još

mogu da je gledam, nijednu drugu sliku ne ih mogao da gledam više od

trideset godina. Gledamo li ih bez skrupula, stari majstori brzo zamaraju,

i ako ih podvrgnemo pomnijem razmatranju, uvek razočaravaju, naročito

ako ih najbezobzirnije uzmemo za predmet našeg kritičkog razbora. U

stvari, nijedan od tih takozvanih starih majstora ne odoleva istinskom

kritičkom razmatranju, tako je onda rekao Reger. Leonardo, Mikelandelo,

Ticijan, sve to se, zapravo, neverovatno brzo rastače pred našim očima i

naposletku se ipak ispostavlja, čak i ako je to genijalna i uboga umetnost

da se preživi, samo kao ubogi pokušaj da se preživi. Goja je u tom

pogledu već tvrdokorniji komad, rekao je Reger, ali i Goja nam ne koristi

i najzad nam ne znači ništa. Sve što je ovde, u Muzeju stare umetnosti,

koji čak nema nijednog Goju, dodao je Reger, naposletku nam, naime u

odlučnoj tački našeg života, ne znači ništa. Pre ili kasnije, na svim ovim

slikama ipak ustanovljavamo, kad ih dublje izučavamo, neku

nespretnost, da, u stvari, ustanovljavamo čak i na najvećim i najvažnijim

tvorevinama, ako smo nepopustljivi, neki nedostatak, izvesnu

otežavajuću grešku koja nam sve te slike postupno ogaduje, verovatno

zato što smo suviše visoko postavili svoj zahtev, tako je rekao Reger.

Umetnost u celini, uostalom, nije ništa drugo nego umetnost opstanka,

ne smemo da to zanemarimo, sve u svemu uzevši ona je ipak

neprestano obnavljani pokušaj, koji dira i u razum, da se okonča sa

ovakvim svetom i njegovim odvratnostima, što je, kao što znamo, opet

mogućno pre svega upotrebom laži i pretvornosti, obmane i iluzije, tako

je rekao Reger. Ove slike su pune laži i pretvornosti, i pune obmane i

iluzije, i zanemarimo li njihovu često genijalnu umetničku veštinu, nema

ničeg drugog u njima. Sve ove slike su, osim toga, izraz čovekove

apsolutne bespomoćnosti da okonča sa sobom i onim što ga okružuje

tokom života. A ta nemoć koju one sve izražavaju, s jedne strane je

ponižavajuća za duh, s druge strane, podjednako, potresna za duh i do

smrti dirljiva, tako je rekao Reger. Čovek sa sedom bradom više od

trideset godina odolevao je mom razumu i mom osećanju, tako je rekao

Reger, stoga je za mene on najdragoceniji od svega što je ovde izloženo,

u Muzeju stare umetnosti. Kao da sam toga bio svestan još pre više od

trideset godina, kad sam prvi put seo na ovu klupu, upravo naspram

Čoveka sa sedom bradom. Svi ovi takozvani stari majstori zapravo su

promašaj, svi su, bez izuzetka, osuñeni na promašaj, u svakoj potankosti

njihovih radova posmatrač može da ustanovi taj promašaj, u svakom

potezu kičice, tako je rekao Reger, u najsitnijem i još sitnijem detalju.

Čak i da zanemarimo da su svi ti takozvani stari majstori ipak samo po

detalj naslikali genijalno na svojim slikama, ni jedan jedini od njih nije

naslikao stoprocentno genijalnu sliku, to nijednom od tih takozvanih

starih majstora nije nikad pošlo za rukom; ili promašuju na podbratku, ili

na kolenu, ili na očnim kapcima, tako je rekao Reger. Većina promašuje

na rukama, nema u Muzeju stare umetnosti ni jedne jedine slike na kojoj

bi mogla da se vidi neka genijalno ili barem samo izvanredno naslikana

ruka, stalno nailazimo na ruke na kojima se tragikomično omašilo, tako

je rekao Reger, pogledajte ovde, na svim portretima, čak i najčuvenijim.

Čak ni da naslikaju samo izvanredan podbratak ili doista uspelo koleno,

nije polazilo za rukom niti jednom od tih takozvanih starih majstora. El

Greko nikad nije umeo ni jednu jedinu ruku da naslika, El Grekove ruke

izgledaju uvek kao prljave i vlažne sudopere, dodao je Reger, ali El

Greka nema čak ni jednog u Muzeju stare umetnosti. A Goja, koji takoñe,

uostalom, nije zastupljen u Muzeju stare umetnosti, pazio se toga da

makar jednu ruku naslika jasno, što se tiče ruku kod Goje, sam Goja nije

odmakao dalje od diletantizma, i to strašni, ogromni Goja, koga stavljam

iznad svih slikara koji su ikad slikali, tako je rekao Reger. A onda, upravo

je deprimirajuće, ovde, u ovom Muzeju stare umetnosti, neprestano

videti samo umetnost koju valja označiti kao državnu umetnost, kao

habsburškokatoličku državnu umetnost koja je neprijateljska prema

duhu. Decenijama je uvek isto, idem u Muzej stare umetnosti i mislim,

Muzej stare umetnosti nema nijednog Goju! Činjenica da nema nijednog

El Greka, što se mene tiče i mog shvatanja umetnosti, nije neka nesreća,

ali da Muzej stare umetnosti nema Goju, stvarno je nesreća, tako je

rekao Reger. Ako sudimo po svetskom merilu, tako je rekao Reger,

moramo da kažemo da Muzej stare umetnosti ne odgovara svom ugledu,

nije čak ni prvorazredni muzej, jer ne poseduje velikog, nenadmašnog

Goju. Tome dodajem da Muzej stare umetnosti totalno odgovara

umetničkom ukusu habsburgovaca, koji su, barem što se tiče slikarstva,

imali odvratan, potpuno neduhovan katolički ukus u umetnosti.

Uostalom, katolički habsburgovci nisu ni marili za slikarstvo više nego za

književnost, budući da su im slikarstvo i književnost uvek izgledali kao

opasne umetnosti, za razliku od muzike, koja im nikad nije mogla

nauditi, i to baš zato što je bila tako lišena duha, pa je ona mogla da se

punokrvno razvija, kako sam jednom pročitao u nekoj takozvanoj knjizi o

umetnosti. Habsburgovska pretvornost, habsburgovska slaboumnost,

habsburgovska verska perverznost, sve to visi na ovim zidovima, i takva

je istina, tako je rekao Reger. A na svim tim slikama, čak i na pejzažima,

prisutna je ta perverzna katolička verska infantilnost. Sušta prostačka

crkvena pretvornost na slikama koje odgovaraju najvišim, čak vrhunskim

likovnim zahtevima, pa to je odvratno. Sve što je izloženo u Muzeju stare

umetnosti sadrži katolički aureol, iz toga ne izuzimam ni ðota, tako je

rekao Reger. Odvratni su ti Venecijanci koji su se svakom rukom koju su

naslikali grčevito hvatali za prealpsko katoličko nebo, dodao je. U Muzeju

stare umetnosti ne možete videti ni jedno jedino naslikano prirodno lice,

stalno samo katoličke face. Posmatrajte duže vreme ovde, recimo, neku

dobro naslikanu glavu, naposletku će ona ispasti katolička, tako je rekao

Reger. Čak i trava na ovim slikama niče kao katolička, čak i čorba u

holandskim supenicima nije druga nego katolička čorba, dodao je Reger.

To je bestidni naslikani katolicizam, ništa drugo, tako je rekao Reger.

Proteklih trideset i šest godina sam dolazio u Muzej stare umetnosti

jedino zato što je ovde tokom cele godine idealna temperatura od

osamnaest Celzijusovih stepeni, koja nije najbolja samo za platno ovih

slika nego i za moju kožu i, još više, za moju preosetljivu glavu, tako je

rekao Reger. Brižljivo razmatranje umetnosti, samoubilačka metoda, sa

starenjem iziskuje izvesno majstorstvo, dodao je Reger. U Muzeju stare

umetnosti ne postoji stečeno pravo, rekao je, mržnja prema umetnosti, u

osnovi je neizlečivo ludilo za umetnošću. Nesumnjivo, dragi moj

Acbaheru, već smo gotovo na vrhuncu naše haotične i kičerske epohe,

rekao je i: cela ova Austrija, uostalom, nije ništa drugo nego Muzej stare

umetnosti, katoličko-nacionalsocijalistički, užasni. Obmanjivanje u ime

demokratije, rekao je. Haotično ñubrište je ova današnja Austrija, ta

smešna državica, koja se preznojava od samoprecenjivanja i koja je sad,

četrdeset godina posle takozvanog Drugog svetskog rata, kao totalno

amputirana dospela do svoje apsolutno najniže tačke; ta smešna

državica u kojoj je misao izumrla i u kojoj, već pola stoleća, vladaju samo

podla državnopolitička stupidnost i državnobigotna glupost, tako je rekao

Reger. Svet konfuzan, brutalan, rekao je. Suviše star da bi nestao, rekao

je, suviše sam star da bih otišao, Acbaheru, osamdeset i dve, shvatate li!

Stalno sam bio sam! Sad sam konačno u klopci, Acbaheru. Kuda god

danas pogledali po ovoj zemlji, gledamo u neku posprdnu nužničku

jamu, rekao je Reger. Masovno ludilo, katastrofalno, rekao je. Svi su više

ili manje depresivni, znate li, a s Mañarskom, uostalom, imamo najviši

stepen samoubistava u čitavoj Evropi. Često sam pomišljao da odem u

Švajcarsku, ali Švajcarska bi za mene bila još gora. Ne možete zamisliti

koliko volim našu zemlju, rekao je Reger, ali najdublje mrzim ovu

savremenu državu; sa ovom državom neću ubuduće ništa više da imam,

sa svakim danom sve je gnusnija. Svi ljudi koji danas deluju i vladaju u

ovoj državi imaju isključivo grozna, primitivna lica, lišena duha, u ovoj

bankrotiranoj zemlji vidite još samo gigantsko smetlište užasnog

fiziognomskog otpada, rekao je. Mislimo, ne govoreći sve, i verujemo da

smo kompetentni, a ipak nismo, to je komedija, a kad pitamo kako valja

nastaviti, to je tragedija, dragi moj Acbaheru. Pojavio se Irzigler i doneo

Tajms, za koji ga je Reger zamolio, trebalo je, uostalom, samo da iziñe iz

Muzeja stare umetnosti, prede ulicu i tamo je bio kiosk s novinama.

Reger je uzeo Tajms, ustao i izišao iz sale Bordone, i to, kako mi je

izgledalo, žustrijim korakom nego inače, sišao je velikim centralnim

stepeništem i izišao na ulicu, ja sam ga pratio. Zastao je kod vulgarnog

spomenika Mariji Tereziji i rekao da sam ja verovatno ipak začuñen nad

činjenicom da mi dosad još nije rekao pravi razlog zašto je ponovo već

danas želeo da se sretne sa mnom u Muzeju stare umetnosti. Nisam

mogao da verujem svojim ušima kad je rekao da je kupio dve ulaznice,

odlična mesta u parteru, za Razbijeni krčag u Burgteatru i pravi razlog

zašto me je zamolio da danas opet doñem u Muzej stare umetnosti jeste

da mi predloži da s. njim pogledam Razbijeni krčag u Burgteatru. Znate

li, decenijama nisam bio u Burgteatru i ništa više toliko ne mrzim koliko

Burgteatar, stvarno ništa više koliko dramsku umetnost uopšte, rekao je,

ali juče sam pomislio da odem sutra u Burgteatar i pogledam Razbijeni

krčag. Dragi moj Acbaheru, tako je rekao Reger, ne znam kako mi je

pala ideja da idem danas, i to s vama i ni s kim drugim, u Burgteatar da

bih gledao Razbijeni krčag. Možete me mirno smatrati za udarenog,

dodao je Reger, dani su mi ionako izbrojani; stvarno sam pomislio da

danas idete sa mnom u Burgteatar, na kraju krajeva Razbijeni krčag je

najbolja nemačka komedija, a Burgteatar je, još uz to, prvo pozorište na

svetu. Tokom tri časa me je mučila misao da bi trebalo da vam kažem da

bi dobro bilo da idete sa mnom na predstavu Razbijenog krčaga, jer sam

ne bih išao na Razbijeni krčag, dodao je Reger, piše Acbaher, tokom tri

puna mučna časa pitao sam se kako da vam kažem da sam uzeo dve

karte za Razbijeni krčag i da sam, pri tome, mislio na sebe i vas, jer

decenijama niste od mene ništa drugo slušali nego da je Burgteatar

najgnusnije pozorište na svetu, a sad najednom bi trebalo, štaviše, da

idete sa mnom na Razbijeni krčag u Burgteatar, to je stvar koju čak ni

Irzigler ne shvata. Uzmite drugu kartu, rekao je, i poñite večeras sa

mnom u Burgteatar, podelite sa mnom zadovoljstvo ovog perverznog

ludila, dragi moj Acbaheru, rekao je Reger, piše Acbaher. Da, rekao sam

Regeru, piše Acbaher, ako je to vaša izričita želja, a Reger je rekao, da,

to je moja izričita želja, i dao mi je drugu kartu. Uveče sam stvarno

otišao s Regerom u Burgteatar i na Razbijeni krčag, piše Acbaher.

Predstava je bila grozna.