teorija sistema seminarski

15
Sadržaj 1. UVOD 1 2. RAZVOJ TEORIJE SISTEMA 2 3. ORGANIZACIONA FORMA SISTEMA 4 4. PROCES ORGANIZOVANJA SISTEMA 6 4.1. Organizacioni modeli 7 4.2. Savremeni organizacioni modeli 12 5. ZAKLJUČAK 13 6. LITERATURA 14

Upload: dragana-potkonjak-slijepcevic

Post on 12-Aug-2015

296 views

Category:

Documents


19 download

TRANSCRIPT

Sadržaj

1. UVOD 1

2. RAZVOJ TEORIJE SISTEMA 2

3. ORGANIZACIONA FORMA SISTEMA 4

4. PROCES ORGANIZOVANJA SISTEMA 6

4.1. Organizacioni modeli 7

4.2. Savremeni organizacioni modeli 12

5. ZAKLJUČAK 13

6. LITERATURA 14

1

1. UVOD

U ovom seminarskom radu obrađena je tema organizacione kompozicije apstraktnih sistema. Prikazan je proces organizovanja sistema, organizaciona struktura sistema i nekoliko modela organizovanja. Složenost modela je objašnjena i grafički prikazana kao i njihova klasifikacija i funkcionalna obeležja sistema.

2

2. RAZVOJ TEORIJE SISTEMA

Opštu teoriju sistema je tokom 1930-ih i 1940-ih razvijao filozof Ludvig van Bertalanfi (Bertalanffv), definišući je kao "naučno istraživanje "celina" i "celovitosti" koje su, donedavno, smatrane metafizičkim pojmovima koji prevazilaze okvire nauke". Bertalanfi se pre svega bavio određivanjem, u opštim crtama, svojstava koja pokazuju raznorazni sistemi, u nameri da olakša i ohrabri interdisciplinarno mišljenje i unakrsno oplođavanje, kao i da se bori protiv grešaka i ekscesa do kojih dovodi uska specijalizacija. Određujući svojstva kao što su hijerarhijska struktura, usmerenost ka cilju, približavanje i održavanje stabilnih stanja, organizacija i transakcija, Bertalanfi je pomogao stvaranju naučnog metajezika koji je omogućio uočavanje korespondiranja između raznovrsnih sistema, koja su specijalistički jezici klasične nauke zamagljivali. Sistemsko gledište konstruiše univerzum u terminima sistema koji su uvek obuhvaćeni drugim sistemima, to jest, kao hijerarhiju sistema sve višeg reda, koji su svi među povezani i međuzavisni. Kod živih sistema, pojedinačna ćelija je sistem nižeg reda; organ, na primer, mozak, je sistem višeg reda; a pojedinačna životinja, ili čovek, je sistem još višeg reda.

Svaki sistem je istovremeno i celina i deo. Kao celina, on ima izvestan stepen autonomije, sopstvenu usmerenost ka cilju i zavisno od stepena svoje složenosti, ima određen izbor alternativnih načina za postizanje svoga cilja, to jest, za postizanje i održavanje stabilnog stanja. Ali ovaj stepen autonomije je ograničen i uslovljen potrebama veće celine, čiji je on deo. Sa porastom složenosti sistema i odgovarajućim zadobijanjem sve viših stepena autonomije, rastu šanse da će individualno ponašanje stajati u neskladu sa potrebama celine. Prema sistemskom gledištu, iako visoko razvijen i složen živi sistem, ljudska jedinka je još uvek samo deo koji stoji u relaciji sa drugim sistemima, na primer, društva ili prirode. Pojedinačno ponašanje u kome se gleda samo na sebe bez obzira na potrebe i integritet okružujućih sistema društvenog i prirodnog poretka, u stanju je da ove druge sisteme poremeti i to čak do tačke njihovog potpunog uništenja. Slično tome, i sistemi socijalnog i ekonomskog poretka su u stanju da unište sisteme prirodnog poretka, na primer, ekosisteme, ukoliko svoje ciljeve sprovode bez obaziranja na potrebe ovih drugih sistema. Snaga sistemskog gledišta leži u činjenici da je ono u isto vreme i opisno i propisujuće (deskriptivno i preskriptivno). Njeni opisi uspostavljanja i održavanja sistema su jasni i mogu da se prikažu, a istovremeno iz njih slede propisivanja za ponašanja pojedinaca i zajednica.

Takozvani sistemski pristup postaje sve više uobičajen i ima sve veći uticaj u savremenom mišljenju. Može se reći da pojam "sistema" postaje alternativni model, umesto mehanizma, i da ima posledice na širokom polju teorijskog pristupa, od fizike i biologije, do sociologije, etike, medicine, ekonomije i ekologije. Dok mehanizam na pojave gleda kao na delove koji sačinjavaju celinu, i teži da utvrdi kako delovi doprinose celini, sistemski prilaz uzima celinu kao primarnu i uvažava da ona ima svojstva koja se ne mogu izvesti iz zbira njenih delova. Sistemski prilaz usredsređuje pažnju na strukture međupovezanosti i međuzavisnosti sastavnih delova i teži da dinamiku sistema razume u terminima ovih struktura a ne, kao što to čini mehanistički prilaz,

3

u terminima kvantifikovanih sila kojima delovi deluju jedan na drugog. Prirodi se ne postavlja pitanje o tome kako stvari funkcionišu, već kako su organizovane, ili kako se same organizuju. Sistematski pristup predstavlja opšti metodološki pravac u cilju analize i razrade specifičnih metodoloških pristupa teoriskog realizovanja i saznanja o celinama objekta kao sistema.

Opšta teorija sistema proistekla je iz potrebe razvoja posebnih naučnih disciplina kao što su: kibernetika, teorija informacija, teorija upravljanja, izgrađujući nov metodološki pristup u ekonomiji i tehnici. U tim naukama prvi put se javljaju i definicije sistema. Definicije sistema delimo u tri grupe: I grupa definicija – obuhvata definicije koje određuju sistem kao klasu matematičkih modela pomoću kojih se grade ideje dinamičkih pojava. II grupa definicija – je najbrojnija i nju karakterišu pojmovi kojima se definiše sistem elemenata, veza ili celina. III grupu definicija – formiraju definicije koje se obrazuju pomoću stanja ulaz-izlaz, obrade informacija itd.

Sistem (od grčke reči "to systema") je celina sastavljena od elemenata (delova) i njihovih karakteristika, matematički ili prirodno integrisana zbog ostvarivanja određenog cilja, tj. promene stanja sistema.

Dijagram 1: Osnovni oblik sistema

S - sistem određen postupnom promenom stanja u funkciji vremenaXu - ulazni vektor koji određuje rad sistema i utiče na njegovo ponašanjeYi - izlazni vektor koji predstavlja rezultat rada sistema i utiče na samo ponašanje sistema

Sistem S- stanje-struktura

granica sistema

spoljna sredina

ulaz Xu izlaz Yi

Xm

... X

u ... X

1, X2 Y

1 , Y2 ... Y

i ... Ym

}}

4

3. ORGANIZACIONA FORMA SISTEMA

Teoriju organizacije je uspostavio ruski naučnik A. A. Bogdanov označavajući je jednim od osnovnih pojmova teorije sistema. Po njegovim rečima “Materija postoji u vremenu i prostoru i uvek ima neki oblik organizacije, a istovremeno organizaciju ne možemo zamisliti bez njenog materijalnog nosioca u okviru određenog sistema.”

Kada se Teorija sistema posmatra kao naučna disciplina, ona se zasniva na formalnim vezama između elemenata (delova) i njihovih promena, pri čemu se svi rezultati objašnjavaju samo uzajmnim delovanjem, tj. karakterom njihove organizacije.

Kod proučavanja teorije sistema objekat izučavanja nije fizička stvarnost, već model sistema - matematički model. Proučavanje matematičkih modela je uvek povezano sa nekom "algebrom", kao pravilima delovanja nad izučavanim objektima koje organizaciono održavaju uzročno posledičnu povezanost. Kada je takva algebra dovoljno razvijena, model postaje vitalan, virtualan, a pojedine tvrdnje i teoreme postaju zakoni kao fenomenološke pretpostavke dobro proverene u praksi. Efikasnost modela često zavisi i od modalara, jer na osnovu jednih te istih eksperimentalnih podataka, različiti istraživači mogu doći do različitih modela, tako da raniji model može da postane samo primitivna funkcija novog organizaciong argumenta.

Suštinska razlika izmedu klasičnih metoda približne analize (aproksimacije) i apstraktnih modela je u tome što kod aproksimacije koristimo istu matematičku strukturu, a odbacuju se manje važni delova modela. Kod apstraktnog pristupa razmatra se ceo sistem ali na manje detaljnom nivou

Na osnovu prehodnog, može se zaključiti da apstraktnost daje teoriji organizacije sistema jezik za interdisciplinarnu razmenu naučnih rezultata, ne unoseći pri tome sopstvena ograničenja i istovremeno otklanjajući mogućnost obmane. Teorija sistema mora da odražava invarijantne strukture, vidove različitih sistema koje susrećemo, tj. vidove njihovog ponašanja koji ostaju neizmenjeni u analognim pojavama, u raznim oblastima saznanja.

Teoriju sistema možemo da posmatramo kao osnovu za formalizaciju bilo kog koncepta sistema kada postoji odgovarajuća sličnost između sistema i kada su određeni pojmovi dovoljno precizno definisani.

Ponekad primena teorije sistema može da izgleda trivijalno, ali to nije tako sa gledišta upravljanja kada se sa naporom rešavaju složeni organizacioni problemi povezani sa upravljanjem i razvojem organizacije.

Organizacija omogućava da se paralelno, sekvencijalno ili jedna kroz drugu, primjenjuje i smenjuje veliki broj perspektiva i da se pri tome pretpostavljeni vrednosni sudovi integrišu u

5

odgovarajuće odluke i impliciraju u odgovarajuće strukture koje služe jedna drugoj kao ulaz, odnosno kao tranzitivni vrednosni red u cilju održavanja funkcionalne celine. Organizacija na taj način omogućava povećanje kompleksnosti sistema.

Postojanje organizacije i organizacione svesti je njena uloga vodiča u prilagođavanju funkcije i strukture u procesu pretvaranja nerešivih problema u rešive, putem operacionalizacije (empirijsko definisanje putem naznake organizacionog ponašanja) i algroritmovanja (pravila odlučivanja koja se mogu sprovesti šematski). Dakle, organizaciona struktura predstavlja prostiranje menadžment procesa po celoj dubini i širini organizacionog jezgra sistema i time omogućava njegovo funkcionisanje po svim nivoima i funkcijama uz racionalno i efikasno korišćenje raspoloživih resursa u ostvarivanju cilja.

6

4. PROCES ORGANIZOVANJA SISTEMA

U usvojenoj definiciji sistema, za osnovu je prihvaćen elemet kao osnovni pojam. Elementi sistema mogu da predstavljaju pojmove, objekte i subjekte. Elementi predstavljaju sastavne delove svakog sistema. Oni mogu sami da predstavljaju sistem tj. da se posmatraju kao podsistemi. Povezanost elemenata unutar sistema predstavlja strukturu sistema. Ta povezanost može da bude veoma različita tako da se nad nekim uočenim elementima može definisati više struktura. Struktura sistema nije samo raspored njegovih elemenata već se odnosi na otkrivanje osnovnih karakteristika sistema. Povezanost elemenata kao i sami elementi nisu fiksirani, već se veze menjaju. Elementi izlaze iz sistema, a novi mogu da ulaze.

Svako preduzeće, kompanija, korporacija, firma, institucija i drugo, jednim imenom or-ganizacija, uspostavlja svoj menadžment sistem „za uspostavljanje politike i ciljeva i za ostvrenje tih ciljeva“ menadžmenta sistema organizacije. Ova struktura procesno je orjentisana prema svim zainteresovanim stranama. Ona predstavlja osnov za detaljno struktuiranje strateškog i operativnog menadžmenta, kao i menadžmenta poboljšanja. Predstavljena menadžment stuktura organizacije se sastoji od osnovnih elemanata: •menadžmenta(liderstva), •resursai •strateških,operativnih(poslovnih)procesaiprocesapoboljšanjaukojimasekreirastrategija i realizuju proizvodi i poslovni rezultati koji dugoročno uspostavljaju balans u ispunjenju očekivanja svih zainteresovanih strana kupaca, vlasnika (akcionara), partnera, zaposlenih, društva.

SISTEM

ELEMENT A

ELEMENT B

ELEMENT C

DEO 1 DEO 1 DEO 1 DEO 1 DEO 1

Dijagram 2: Sistem kao skup ili podskup

7

Organizaciona struktura sistema objedinjuje osnovnu i programsku strukturu, strukturu istraživanja i strategiju delovanja. Osnovna organizaciona struktura, formirana u funkciji cilja sistema, sastoji se od organizacionih jedinica na glavnim tokovima resursa i jednica logistike podrške, što se jasno vidi na sljedecoj slici:

Dijagram 3: Organizacija i funkcionisanje preduzeca u interakcijama sa okruženjem (Mikić, 2007)

4.1 Organizacioni modeli

Ideja o vertikalno-piramidalnoj organizaciji vlasti pripada veoma staroj tradiciji. Ona je opisana u Bibliji, u poglavlju o Egzodusu - masovnom odlaženju naroda, gde David imenuje šefove i definiše njihovu misiju, budući da je svaki šef desetorici drugih. Sa tri nivoa komandovanja, jedna jedina osoba može upravljati, hiljadom (mnoštvom) ljudi. Vertikalna ili klasična organizaciona struktura prema veličini, diversifikaciji delatnosti i geografskoj rasprostranjenosti, obuhvata tri organizacione forme. To su jednostavna organizacija, funkcionalna organizacija i razvijena funkcionalna organizacija.

Jednostavna organizacija se sastoji od vlasnika - menadžera i zaposlenih. Ona se primenjuje u malim organizacijama, u kojima je moguće ostvariti neposredni menadžment svim funkcijama i poslovima. Čak i takva mala organizacija mora imati razvijene sve poslovne

8

funkcije, ako želi opstati na tržištu. Te funkcije su grupisane kod vlasnika - menadžera.Prednosti: •Olakšanakontrolasvihposlovnihaktivnosti, •Brzodonošenjeodlukaimogućnostpromenanatržišnesignale, •Jednostavanineformalansistemmotivacije/nagrada.Nedostaci: •Veomazavisnaodzahtevavlasnika-menadžera, •Proporcionalnoneodgovarajućasaporastomveličineorganizacije, •Neolakšavarazvojnovihmenadžera, •Orijentacijavlasnika-menadžeranadnevno-operativneaktivnosti,anebuduću strategiju.

Organizacija složenijih sistema zavisi od medusobnog delovanja više faktora, što implicira činjenicu postojanja više modela organizovanja sistema od kojih su najpoznatiji: •Funkcionalnaorganizacija •Divizionaorganizacija •Projektnaorganizacija •Matričnaorganizacija •Inovativnaorganizacija

Osnovne karakteristike modela funkcionalne organizacije su funkcionalna podela rada, vertikalna koordinacija i formiranje štapskih funkcija, tako da se može uspešno primeniti kod manjih sistema i u slučaju relativno slabog okruženja.

Razvijena funkcionalna organizacija podrazumeva razvoj funkcionalnih menadžera i visok nivo kompetentnosti samih funkcija. Usled grupisanja istovrsnih resursa (kadrovi, oprema, tehnologija itd.) funkcije su sposobne za realizaciju uniformnih funkcionalnih poslova (npr. marketinška kampanja u marketingu, izbor projektnih rešenja u razvoju, ocena isporučilaca u nabavci, provera kvaliteta proizvoda u kvalitetu itd.), ali i za strateške funkcionalne projekte.Prednosti: •Uspostavljačvrstuvertikalnuorganizaciju •Grupišesličneresurse

Vlasnik - Menadžer

Zaposleni

Integracija svih poslovnih funkcija

Dijagram 4: Jednostavna organizaciona struktura

9

•Efikasnokoristiistovrsneresurse •Efikasnajezavertikalnimenadžmentpolitikomistrategijom.Nedostaci: •Uspostavljaneprobojneorganizacione"betonske"zidoveizmeđufunkcija •Uspostavljabarijereodvijanjuhorizontalnihposlovnihprocesa •Zapostavljacelinurealizacijeugovora/projekta •Naglašavaciljevesvakefunkcije,aneugovora/projekta •Neobezbeđujeintegracijuugovorenogposla/projekta

Model funkcionalnog organizovanja šematski se može prikazati na sledeći način:

Dijagram 5: Model funkcionalne organizacije (Mikić, 2007)

Diviziona organizaciona struktura se javlja kao posledica rasta i razvoja preduzeća koja su ekspanzijom na nova tržišta, kao i usmeravanjem na određene kategorije kupaca, bila primorana da menjaju tradicionalnu funkcionalnu organizacionu strukturu. Novi oblici organizacije pronađeni su u divizionoj formi, koja je trebala da odgovori na sva ona pitanja koja je rast i razvoj preduzeća otvarao. Model divizione organizacije se odlikuje postojanjem odeljenja - diviziona. Divizione organizacione jedinice sa statusom profitnih centara ili poslovnih jedinica relativno su autonomne i tržišno orjentisane. Dok upravljački vrh određuje osnovnu strategiju preduzeća u celini i svake njene divizije posebno, menadžeri pojedinih divizija usmereni su na postizanje što boljih rezultata organizacione jedinice kojom rukovode. Naziv diviziona organizaciona struktura potiče od engleskog naziva Divisions kao naziva za organizacione jedinice koje čine sastavne elemente te organizacione strukture.

10

Dijagram 6: Model divizione organizacije (Mikić, 2007)

Dijagram 7: Model projektne organizacije (Mikić, 2007)

Projektna organizaciona struktura predstavlja privremenu organizacionu formu koja se uspostavlja za realizaciju određenog projekta. Ideja projektne organizacije je skupiti najsposobnije koji stoje na raspolaganju organizaciji da bi se rešio neki složeni zadatak, uz određene troškove, za određeno vreme i uz odgovarajući kvalitet. Kad je projekat završen, projektni tim se raspušta. Zbog toga projektna organizacija ima karakteristike fleksibilne organizacije, sposobne da se brzo prilagođava promenama u tehnologiji i zahtevima okruženja preduzeća. Projektna organizacija može da bude: a) nestalna, ako se radi o jednokratnim projektima, i b) stalna, ako se radi o projektnim procesima.

11

Dijagram 8: Model matrične organizacije (Mikić, 2007)

Dijagram 9: Model inovativne organizacije (Mikić, 2007)

Model matrične organizacije sistema predstavlja kombinaciju modela funkcionalne i projektne strukture, a manifestuje se kao kombinacije postojecih funkcija i formiranih projektnih grupa. Matrična organizaciona struktura maksimalizuje dobre strane, a minimalizuje slabosti funkcionalne i projektne strukture odnosno, optimalizuje dve dimenzije organizacije. Ova struktura je pogodna za ona preduzeća koja istovremeno proizvode više različitih proizvoda. Na jednoj su strani matrice proizvodi, a na drugoj funkcionalne organizacione jedinice koje svojim osobljem opslužuju proizvodnju pojedinih proizvoda.

Model inovativne organizacije sistema predstavlja strukturu koja ubrzava transformaciju istraživačkih i razvojnih aktivnosti u nova znanja, gde su razdvojeni inovativni (razvojni timovi) i operativni deo (izvršavaju se nove ideje i programi).

12

4.2 Savremeni organizacioni modeli

Pored tradicionalnih organizacionih struktura kao što su funkcionalne i divizione, organizacija preduzeća u budućnosti razvija i nove, savremene organizacione modele. Razlika između klasične i savremene organizacije preduzeća vidi se samo u tome da li je težište u organizaciji na: •centralizacijiilidecentralizaciji; •dubljojiliplićojpodelirada; •uskomiliširokomrasponukontrole; •krutojilifleksibilnojstrukturi; •statičnojiliinovativnojorganizaciji; •birokratskimiliorganskimstrukturama; •autoritetupojedincailitimskomradu; •neuvažavanjuiliuvažavanjuljudiuorganizaciji; •upravljanjuljudimanasuprotupravljanjustvarimaiprocesima; •nepostojanjuilipostojanjukorporativnekulture; •spremnostiilinespremnostizasprovođenjeorganizacionihpromena; •funkcionalnojilifederalnojdecentralizacjipreduzećaitd.

Savremeni organizacioni modeli usmeravaju preduzeća u pravcu decentralizovane, fleksibilne i inovativne organizacije koja treba da se bazira na autonomnim organizacionim jedinicama i profitnim centrima, timskom radu i upravljanju ljudi u organizaciji. Organizacije budućnosti treba da imaju razvijenu korporativnu kulturu i da budu spremne za sprovođenje organizacionih promena. Organizacija se na taj način od vertikalne pretvara u horizontalnu, koja će postati dominantan oblik organizacije. U osnovi svih savremenih oblika organizacije je informaciona tehnologija koja uz pomoć telekomunikacija olakšava umrežavanje organizacija. Organizacije se orjentišu na svoj suštinski program, a sve ostalo putem eksternalizacije aktivnosti nabavljaju od drugih članova mreže.

13

5. ZAKLJUČAK

Iz ovog seminarskog rada gde je obrađena tema Organizaciona kompozicija apstraktnihsistema sa naglaskom na raznovrsnost modela organizacione strukture može se zaključiti da je funkcija svakog sistema transformacija ulaza u izlaze uz održavanje ravnoteže na putu do cilja.Da bi organizacija funkcionisala optimalno, potrebna je stalna kontrola i upravljanje od strane upravljackih struktura.

14

6. LITERATURA

1. Sistemi – struktura i upravljanje, Mikić D, Banja Luka, Panevropski univerzitet „Apeiron“ (2007).2. Osnove teorije sistema - Inženjerski menadžment pristup, Mihajlović I, Nikolić Đ, Jovanović A, Bor (2009)3. www.control.etfbl.net/tsu/