Teorija knjievnosti

Teorija knjievnosti

Milena PetroviFilozofski fakultet Ni

Ruski jezik i knjievnost

2010/2011

Sadraj:

1. Zaeci nauke o knjievnosti;2. Istorija knjievnosti;

3. Teorija knjievnosti;4. Knjievna kritika;5. Pojam i nastanak knjievnosti;6. Struktura knjievnosti;7. Jakobsonova teorija poetske funkcije;8. Funkcije knjievnosti (estetske, etike, saznajne);9. Teorije periodizacije knjievnosti;10. Knjievni metod i knjievni pravac;11. Klasifikacija knjievnosti; knjievni rodovi i vrste;12. Savremena teorija knjievnih anrova;13. Lirska poezija pitanje naziva;14. Poreklo i odlike lirske poezije;15. Znaci poetskog;16. Klasifikacija lirske poezije;17. Najstarije lirske vrste u antici (oda, himna, ditiramb, epitalam);18. Najstarije lirske vrste u antici (elegija, epigram, epitaf, idila, epistola);19. Nastanak i razvitak epske poezije;20. Odlike epske poezije (epska tehnika, epski svet, epsko vreme);21. Epopeja;22. Umetniki ep;23. Epsko-lirske vrste;24. Nastanak i opte osobine proze;25. Kratke prozne vrste;26. Pripovetka;27. Novela;28. Roman opte odlike;29. Ep i roman;30. Klasifikacija i tipologija romana;31. Poreklo drame;32. Opte odlike drame;33. Drama i pozorite;34. Tragedija;35. Komedija;36. Drama u uem smislu;37. Knjievno-naune vrste: biografija, autobiografija, esej;38. Knjievno-naune vrste: dnevnik, memoari, putopis.1. Zaeci nauke o knjievnostiKnjievnost je stvaralaka delatnost ljudskog duha koja se ostvaruje u jeziku i, kao takva, ona postoji koliko i ovekova potreba da se izrazi u jeziku.

Rei knjievnost nedostaje puna odredjenost. Naime, re prvenstveno upuuje na knjige, ali nisu sve knjige knjievna dela niti sva dela imaju format knjige. Isto tako, ni strana re literatura nije potpunog znaenja. Nastala od latinske rei littera, to znai slovo, ona upuuje na pismo, a zna se da se knjievnost razvijala usmeno mnogo pre pojave pisma. Ipak, bez obzira na varljivost njenog etimolokog znaenja, re knjievnost upuuje na onu specifinu stvaralaku delatnost ljudskog duha na koju se misli kad se govori o knjievnom stvaranju, knjievnicima, knjievnim delima.Mi se bavimo naukom o knjievnosti zato to elimo da je tumaimo, bilo da tim tumaenjem elimo da ocenimo ili vrednujemo knjievno delo, bilo da elimo da prouimo delo iz daleke prolosti ili pak, elimo da ovladamo terminologijom ili nekim optim metodama koje nam pomau pri tumaenju knjievnog dela.Veruje se da se termin nauka o knjievnosti prvi put pojavio u Nemakoj, 1842.godine kod naunika Karla Rozenkranca. Nije sluajno to se javlja ba u XIX veku kada preovladava pozitivizam u naukama i kada dolazi do procvata razliitih nauka. Prvi vid nauke o knjievnosti je bila, u stvari, pozitivistika istorija knjievnosti koju je Ipolit Ten zamislio po ugledu na onovremene prirodne nauke i njihovu strogu metodologiju. Pozitivistiki koncept je suvie uproavao fenomen tumaenja knjievnosti, elei da sve svede na nain prirodnih nauka na formule i metode, to je bilo teko izvesti jer je predmet nauke o knjievnosti drugaiji od predmeta prirodnih nauka. U njenom sreditu je sam autor, ovek koji stvara, a koji je u svom stvaranju i ivotu odreen svojim mestom u drutvu i istoriji. Zadatak istraivaa je bio da na osnovu svih utvrdivih istorijskih injenica objasni autorovu linost. Nezadovoljni takvim pristupom knjievnosti, mnogi naunici su kasnije, poetkom XX veka, u sredite panje stavljali samo knjievno delo, pa su razvili metod interpretacije kao osnovni vid naune analize knjievnog dela. Medjutim, nauka o knjievnosti je kasnije poela da gubi te odreenosti jer se interes naunika proirio, pa su se razvile brojne discipline unutar nje. To su:

1) istorija knjievnosti;

2) teorija knjievnosti;

3) knjievna kritika;

4) metanauka o knjievnosti.

Sve vie e ove discipline teiti udaljavanju od prvobitnog pozitivistikog koncepta nauke o kjnievnosti.

Koreni nauke o knjievnosti se javljaju u antikom dobu, pa zato treba spomenuti antike filozofe Platona i Aristotela, teoretiare retorike npr. Gorgiju, kao i teoretiare estetike Pseudolongija. Ti antiki teoretiari i njihovi radovi se mogu svrstati u sledee oblasti: klasina poetika;

klasina retorika;

filologija;

estetika.

Klasina poetika se uzimala u znaenju koje danas nosi teorija knjievnosti. Ona se bavi razliitim pitanjima koja se tiu knjievnog stvaranja, daje objanjenja i obrazloenja kako treba pisati. Generalno, moemo je podeliti u dve vrste koje se posmatraju kroz istorijski razvoj: normativna i deskriptivna poetika.Normativna poetika je donosila skup pravila, norme, uputstva piscima kako treba da saine delo u odredjenom anru. Ova pravila su vaila i za kritiare, pa je delo tumaeno sa stanovita tih pravila. Ako je delo potovalo te principe, bilo je uspeno, a ukoliko bi se pisac osmelio da prekri neka od njih, bivao bi neshvaen i vrednost dela bi mu se porekla. Normativna poetika je starija od deskriptivne, samim tim to su najraniji vidovi bavljenja knjievnou polazili od utvrenih pravilnosti, odreenih principa za koje se smatralo da su nepromenljivi. Vrhunac normativne poetike je period klasicizma, XVII vek.

Deskriptivna poetika sledi posle normativne i prednost daje opisivanju, deskripciji. Savremena teorija knjievnosti je takorei nastavak deskriptivne poetike. Ona danas ne predstavlja skup normi, ve opisuje, uoava osnovne karakteristike knjievnog stvaralatva, osnovne principe, pojave, osobine... Deskriptivna poetika nije restriktivna, trudi se da obuhvati to vei broj razliitih aspekata knjievnog dela.Kada govorimo o klasinoj poetici kao disciplini koja predstavlja koren nauke o knjievnosti, treba pomenuti Aristotela kod kog se javlja techne poetike, tj. pesnika vetina. On govori da se moe nauiti stvaranje knjievnog dela kao vetina ukoliko se poznaju odreena pravila. Aristotel govori o fenomenu podraavanja za koji se smatra da je u osnovi knjievnog stvaranja. On pravi paralelu izmeu knjievnosti kao umetnosti i naunih disciplina, govorei da je knjievnost u prednosti jer donosi neto opte, za razliku od npr. istoriografije koja nudi neto pojedinano. Dakle, klasina poetika kod Aristotela pokazuje interesovanja za razliita pitanja knjievnosti.

Pre Aristotela, njegov uitelj Platon se takoe u svojim knjigama bavi razliitim pitanjima pesnitva klasifikacija pesnitva, razmiljanja o njegovoj tetnosti i korisnosti... Po njemu, pesnitvo ne dolazi do istine jer ono previe ushiuje, pesnik ne stvara zbog posebnog nadahnua ve pod uticajem muza, gde on nije racionalan. Platon veruje da se to iracionalno stanje prenosi na itaoce u neto blaem obliku. Za njega je knjievnost samo senka senke, mutna slika dvostruko udaljena od sutine sveta i njegovih krajnjih istina.Nakon antikog perioda, Rimljani nastavljaju da piu knjige koje se bave poetikim pitanjima. Tu je bitan Horacije, rimski pesnik kod kog se javlja ars poetike, gde pesnitvo postaje umetnost.

U srednjem veku, kada veliki uticaj ima religija, poetika se preplie sa retorikom da bi se kasnije javila tenja da se poetika pitanja postave kao norma. Tada, u humanizmu i renesansi (XVIvek), jak uticaj ima Aristotelova knjiga koja predstavlja neku vrstu zakona. Ona se razliito tumaila pa postoji veliki broj poetikih knjiga koje se ne bave samo knjievnou, ve i samim Aristotelom.

U XIX veku se piu udbenici za prouavanje knjievnosti i pojavljuje se knjiga Teorija knjievnosti koja popularizuje taj termin. Nakon toga se poetika sve vie specifikuje, razvija se veliki broj poddisciplina koje se interesuju za ui skup pitanja jer je nemogue obuhvatiti celo knjievno stvaralatvo. Tako imamo poetiku simbolizma, nadrealizma, dadaizma...

Klasina retorika je teorija besednitva, a besednitvo je posebno umee pisanja i govorenja razliitih vrsta govora. Svaka vrsta besede imala je neka svoja pravila, poseban stil i razradjenu kompoziciju, to svaka od etapa besede treba da ima. Da bi jedna beseda bila sastavljena, moraju postojati odredjene etape. Ima ih pet: invencija uvodni deo u kome se dolazi na ideju o emu e govoriti beseda, odreuje se tema besede;

dispozicija rasporeuje grau besede odabrane u prvoj fazi;

elokucija predvia stilsko doterivanje besede uz pomo stilskih figura;

memorija podrazumeva uenje besede napamet; akcija predstavlja izvoenje besede.

Upravo trea faza je spoj koji nas vodi do poetike tu se retorika i poetika prepliu. Platon je izjednaavao pesnitvo i besednitvo, govorei da ni besednicima nije vana istina, ve samo da ubede publiku da je to tako vaan je efekat koji e beseda izazvati kod publike.

Razlikovale su se tri vrste besede: politika, sudska i sveana beseda.Za retoriku je izuzetno vana podela stilova, pa tako imamo dve koncepcije. Po prvoj koncepciji razlikujemo:

niski stil prost i jednostavan;

srednji stil umeren;

visoki stil uzvien.

Kriterijumi za ovu podelu su:

a) predmet o kom se govori: to je predmet znaajniji, stil je vii;

b) dikcija, prisustvo ili odsustvo figurativnog izraavanja;

c) efekat tj. delovanje na sluaoce: visoki stil ima najvei emocionalni uinak;

d) kompozicija niski stil se koristi kraim reenicama koje slede prirodni tok misli, dok je visoki stil sainjen od dobro uravnoteenih elemenata u sloenom reeninom nizu.Druga koncepcija stila razlikuje:

azijatski stil kitnjast, bogat i ukraen;

atiki stil umeren, jednostavan, bez mnogo figura.

Ove koncepte teoretiari pesnitva preuzimaju iz retorike i koriste ih pri tumaenju dela. U antikim kolama se retorika koristila za prouavanje proze, a poetika za poeziju.Filologija (prema gr. philos prijatelj, ljubitelj i logos re, govor) ima prvenstveno za zadatak utvrivanje tanog teksta i onih osnovnih podataka koji su pretpostavka za njegovo izuavanje. Iz njene najue oblasti izdvojila se tekstologija, koja nastoji da prikae prvobitan vid teksta i utvrdi injenice i okolnosti znaajne za razumevanje njegovog nastanka i smisla. U XIX veku se filologija iri. Razlikujemo filologiju u irem i u uem smislu. U irem smislu, ona obuhvata istorijski usmereno prouavanje jezika usmene i pisane knjievnosti i duhovne kulture jednog naroda. U uem smislu predstavlja prouavanje gramatike jezika. U Nemakoj se filologija javlja kao filoloka kritika, bavi se jezikom knjievnih dela i naziva se nova filologija.

U antici se filologija bavila pitanjima jezike vrednosti, a odgovore na ta pitanja i razjanjenja nejasnih mesta davali su bibliotekari koji su stavljali beleke na marginama knjiga. Razlikovale su se dve vrste beleaka: sholije i glose.Estetika se bavi teorijom o lepoti. Kao nauka se konstituie u XVIIIveku, kada je nemaki estetiar Baumgarten objavio knjigu pod nazivom Estetika. Tu je on estetiku promovisao kao nauku o ulnom opaanju. U antikom periodu, Platon je verovao da se idealno lepo ne moe postii u pesnitvu jer je ono, kao to je ve poznato, samo odraz odraza i zato je izuzetno mnogo udaljeno od idealno lepog. Mnogo kasnije, kola klasinih nemakih filozofa XVIII i XIX veka rezimira stavove o lepoti. Jedan od njih, Imanuel Kant, tvrdi da je svaka umetnost ono to u nama izaziva bezinteresno dopadanje, za razliku od ranijih shvatanja gde je lepo moralo biti i korisno.

2. Istorija knjievnosti

Istorija knjievnosti prouava opte okolnosti drutvenog i kulturnog ivota u kojima su pisci stvarali svoja dela. Ona te okolnosti prepoznaje u samim delima, u njihovom jeziku, motivima, sieima, temama, kao ono to je iz istorije u njih ulo i u izvesnoj meri ih odredilo. Ona prouava opte duhovne i stvaralake tenje jednog vremena, poetiku pisaca toga vremena, knjievne vrste, oblike i izraajne postupke karakteristine za to vreme.Istorija knjievnosti, zapravo, izuava sve ono to moe osvetliti knjievno stvaranje jedne epohe (antika, srednji vek), jednog knjievnog perioda (romantizam, realizam) ili pak, jednog knjievnog pravca ( simbolizam, ekspresionizam).

Istoriju knjievnosti ne moemo uzeti odvojeno od kritike i teorije, jer se one uzajamno podrazumevaju. Ipak, bilo je pokuaja njihovog razdvajanja. Bejtson je tvrdio da, dok istorija pokazuje da A proistie iz B, kritika proglaava A boljim od B. Istorija se bavi proverljivim injenicama, dok se kritika tie miljenja i uverenja.

Istorija poseduje sopstvene standarde i merila, tj. merila i standarde iz drugih vremena. Da bismo razumeli delo, mi moramo ui u duh i stavove prolih vremena i prihvatiti njihove standarde, ukljuujui, pritom, uplitanje sopstvenih predrasuda.

Istorija se nee zadovoljiti da o umetnikom delu sudi jedino sa stanovita sopstvenog vremena to je poslastica kritiarima, koji prolost procenjuju s obzirom na potrebe savremenog stila i pokreta ve je za njega ak pouno da na delo gleda sa stanovita nekog treeg doba koje nije savremeno ni njemu ni autoru i da razmatra itavu istoriju tumaenja i kritika jednog dela, to mu pomae da doe do njegovog ukupnog znaenja.Najstariji vid, zaetak istorije knjievnosti predstavlja bibliografija, spisak knjiga iz odreene oblasti, od izvesnog pisca ili iz jednog razdoblja, zabeleenih hronolokim, azbunim ili nekim tematskim redosledom. Ona se pravila prema praktinoj potrebi, da bi se imao pregled knjiga iz oblasti koja nekoga zanima. Taj vid pregleda knjievnosti nastao je od kataloga biblioteka. Kasnije se javljaju bibliografije pisaca.

U XVIIIveku, Bekon daje teorijske osnove istorije knjievnosti, gde se trai veliko znanje od istoriara, jer se knjievnost razvijala i menjala uvek u saobraznosti sa promenama drutvenog ivota, pa je za njeno razumevanje neophodno znanje o razliitim, istorijski odreenim vidovima knjievnog stvaranja. Sa prosvetiteljstvom se javljaju velike sinteze koje predstavljaju preglede knjievnosti. Kasnije, u XIXveku,sintezom se bavi i Ipolit Ten, koji navodi naela, od kojih su tri bitna:

rasa kojoj autor pripada;

sredina u kojoj autor ivi;

momenat u kojem autor stvara.

Na osnovu ovih naela, imamo sliku o delu i pre nego to ga proitamo to je pozitivistiki determinizam. Danas su bitni objektivnost i distanca.

Istoriari takoe vrednuju delo! Nikada nije napisana nijedna knjievna istorija bez izvesnih naela izbora i nekog pokuaja karakterizovanja i vrednovanja. Istoriari koji poriu vanost kritike, i sami su kritiari jer samo preuzimaju tradicionalna merila i razvrstavanja. Po Forsteru, knjievni istoriar mora biti kritiar, ak i zato da bi postao istoriar.U okviru istorije knjievnosti su se razvile brojne poddiscipline:

nacionalna istorija knjievnosti, komparativna istorija knjievnosti, folkloristika, istorija knjievnosti lirske poezije...

3. Teorija knjievnostiTeorija knjievnosti razmatra sva pitanja koja se tiu opte prirode knjievnosti i njenog odnosa prema drugim vidovima kulture. Ona posebno razmatra opta svojstva knjievnoumetnikog teksta, kao i sve razliite odnose koje taj tekst podrazumeva (prema autoru, istorijskom kontekstu, tradiciji, itaocu) i postupke i izraajna sredstva kojima se ostvaruje specifina stuktura tog knjievnog teksta kao jezike umetnine. Isto tako, razmatra pojedine vrste knjievnog stvaranja anrove i, najzad, prouava i sva pitanja koja se tiu ciljeva, metoda i valjanosti tumaenja knjievnosti.Uopteno govorei, termin teorija knjievnosti se javlja u XIXveku kao zamena za termin poetika, a Velek i Voren ga svojom knjigom Teorija knjievnostiiz 1949.godine popularizuju. Oni prave razliku u pristupu knjievnosti vano je razlikovati pristup knjievnom delu u dijahroniji i kao simultanom nizu. Ovaj termin ne treba izjednaavati sa knjievnom teorijom, koja se samo posredno odnosi na knjievnost kao umetnost. Knjievna teorija je poseban tip diskursa, posebna vrsta pisanja i ona nema za zadatak sistematsko izuavanje knjievnosti kao umetnosti, to jeste zadatak teorije knjievnosti.Istorija teorije knjievnosti datira jo iz antike, gde se poetika delila na normativnu i deskriptivnu, koja traje sve do danas. Antika je za teoriju knjievnosti vrlo znaajna kako za terminologiju, tako i za metodologiju. Kod terminologije se javlja problem termini nastaju iz poetskog sinkretizma (ili nisu jasni ili se pozajmljuju iz drugih nauka i jezika).

Teorija knjievnosti je do XIX veka imala normativan i didaktiki karakter; u pozitivizmu pomoni karakter u odnosu na istoriju knjievnosti; danas predstavlja skup osnovnih naela, mada mora biti otvorena za novine. Savremeni teoretiari pokuavaju da izrade gramatike kako bi teorijski pristup postao nauniji, egzaktniji. Iz toga proizilazi naratologija, koja se bavi pripovednim delima. Verovalo se da moe da se napravi neka vrsta univerzalnog modela.

Danas teorija knjievnosti ima iroko polje prouavanja pa se javljaju poddiscipline:

1) poetika bavi se anrovima i rodovima. Moe se izdvojiti kao posebna poetika jedne epohe ili anra (poetika realizma, poetika istorijskog romana). Moemo je podeliti na imanentnu (skrivena, do nje se dolazi na osnovu prouavanja srutkture dela) i eksplicitnu (jasno data u delu). Postoji istorijska poetika, gde se prepliu teorija i istorija knjievnosti, npr. istorijska poetika novele. Opta poetika predstavlja sutinu knjievnosti stvaralatvo, recepciju, klasifikaciju i stilistika pitanja. Ova poetika obuhvata najiri korpus prouavanja i istraivanja;2) retorika bavi se jezikim postupcima u knjievnosti, prouava jeziki stil, oblike i sredstva knjievnog govora, osobenosti pesnikog jezika... Postoji knjievna retorika koja pokuava da otkrije retorike principe stvaranja dela na globalnom sistemu;

3) estetika prouava estetske aspekte u relaciji sa nekim konkretnim estetikim sistemom. Moe se prouavati estetika pojedinaca, pravca, pokreta;

4) metodologija bavi se razliitim skupom metoda za prouavanje knjievnosti. U XXveku dolazi do metodolokog pluralizma, koji odbacuje vezu knjievnosti i stvarnosti.

4. Knjievna kritikaZa razliku od teorije knjievnosti, knjievna kritika se zanima za konkretna knjievna dela, s tenjom da ih protumai i oceni. Ona slui kao spona izmeu knjievnog dela i italaca. Kako naziv kritika potie od grke rei sudija, knjievna kritika prvenstveno oznaava ocenjivanje i prosuivanje svojstava, znaenja, odlika i vrenosti knjievnih dela. Taj in ocenjivanja moe imati razliit oblik i svrhu: novinski prikaz je obino kratak i preteno informativan; ogled se obino zadrava na jednom aspektu knjievnog dela, teei da tako ostvari dublji uvid u njegova znaenja; studija je opsenija i u obzir uzima sve aspekte dela s tenjom da ga protumai i kao umetniku i kao istorijsku pojavu.Za knjievnu kritiku je posebno karakteristino da o kjnievnosti nastoji da pie knjievno, pa se tekstovi kritiara esto i sami mogu smatrati knjievnim tekstovima, a kritiari knjievnicima. Razlog za to je ponajvie u tome to knjievni kritiar u svom pristupu knjievnom delu ne izbegava lini stav, ve o delu sudi na osnovu linog ukusa, linih etikih naela i estetskih ideala, pa je njegov sud nuno subjektivan.

Knjievna kritika se kao disciplina formirala u XIXveku. Bilo je, naravno, slinih vidova ranije, ali bez teorijske osnove za razvoj discipline. Francuski kritiar Sent Bev u XIXveku pie tekstove o tome kako jedan kritiar treba da pristupi delu. Njegova naela su: linost autora, vreme u kojem stvara delo, okruenje, uticaji pod kojima se formiralo autorovo knjievno stvaranje... Ova naela dovode do stvaranja biografske kritike znaajne za pozitivizam knjievno delo se tumai kroz biografiju autora. Kasnije se, meutim, javljaju drugaiji stavovi. Pojavljuje se subjektivistika kritika sa podgrupom impresionistike kritike, gde je bitan lian stav kritiara. Ovaj stav unosi skepsu: koliko je ta kritika nauna s obzirom na nemogunost da prenebregne lini stav?U XXveku se javljaju pokuaji davanja naela objektivne kritike, a pedesetih godina istog veka se u Americi formira nova kritika. Kritiari su verovali da je mogue objektivno tumaiti knjievno delo.

Od XIXveka do danas knjievna kritika je sve vie bujala, pa su se pojavili novi anrovi: esej, rasprava, recenzija, antologija.

Rasprave su krai knjievni prikazi koji daju nekom novom delu preporuku ili mu osporavaju kvalitete pruajui osnovna objanjenja.

Antologije su izbori onog najboljeg to je u nekoj oblasti knjievnosti ostvareno. Antologiar obino iznese svoja naela, formulie kriterijume kojih se prilikom biranja drao. Bogdan Popovi u predgovoru svoje Antologije novije srpske lirike navodi da pesma mora imati emocije, mora biti jasna i cela lepa.Postoje tekstovi ije je mesto oko donje granice knjievne vrednosti potkultura, ki, und, lana umetnost.

Velek i Voren u svojoj knjizi istiu veze i razlike izmedju kritike i istorije knjievnosti. Dok kritika prouava delo u sinhroniji, istorija to radi u dijahroniji. Isto tako, kritiar koji slabo poznaje istoriju ili je ne poznaje uopte, ne moe imati sliku o tome koje je delo izvorno, a koje izvedeno iz nekog ranijeg. Usled nepoznavanja istorijskih uslova, on bi uvek pogreno shvatao posebna umetnika dela i bio bi sklon nemarnim nagaanjima. Ovi autori takoe navode Bejtsona, koji kae da dok istorija knjievnosti pokazuje da A proizlazi iz B, kritika navodi da je A bolje od B.

5. Pojam i nastanak knjievnostiKnjievnost je stvaralaka delatnost ljudskog duha koja se ostvaruje u jeziku i, kao takva, ona postoji koliko i ovekova potreba da se izrazi u jeziku.

Rei knjievnost nedostaje puna odredjenost. Naime, re prvenstveno upuuje na knjige, ali nisu sve knjige knjievna dela niti sva dela imaju format knjige. Isto tako, ni strana re literatura nije potpunog znaenja. Nastala od latinske rei littera, to znai slovo, ona upuuje na pismo, a zna se da se knjievnost razvijala usmeno mnogo pre pojave pisma. Ipak, bez obzira na varljivost njenog etimolokog znaenja, re knjievnost upuuje na onu specifinu stvaralaku delatnost ljudskog duha na koju se misli kad se govori o knjievnom stvaranju, knjievnicima, knjievnim delima.

Zaetak knjievnosti je povezan sa sinkretizmom spoj vie umetnosti. Najstarija knjievna dela pripadaju, naravno, usmenoj rei, a kao najstarija knjievna vrsta javlja se lirska pesma izvoena uz pratnju muzike. Prvobitno knjievno delovanje bilo je podreeno obredu. Lirske pesme o lovu, tubalice i uspavanke bile su kolektivnog karaktera. U periodu varvarstva javljaju se nove lirske pesme dodolske, etelake, mitoloke, ljubavne koje su imale obredni i obiajni karakter, ali se takoe izraavalo i neko htenje oveka. Moe se rei da je knjievnost nastala iz ljudske potrebe za lepim i iz namere da se ivot uini lakim verovalo se da e se pesmom umilostiviti bogovi.Sam termin knjievnost je relativno mlad, pojavljuje se sredinom XIXveka. Tada se javlja i termin literatura koji je oznaavao obrazovanje oveka. Jakov Ignjatovi izdaje lanak Pogled na knjievnost, u kome ne pravi razliku izmeu knjievnih vrsta i u kome prvenstveno govori o drami a ne o filozofiji kao u antici. Javljaju se termini krasnoslovlje, lepa knjievnost. Danas pojam knjievnosti obuhvata beletristiku (lepa knievnost, obuhvata sva knjievno-umetnika dela, danas oznaava pripovedna knjievno-umetnika dela) i knjievno-naune vrste.Postoji nekoliko razliitih shvatanja knjievnosti:

Knjievnost je umetniko delo, predmet estetskog shvatanja. Francuski teoretiar Lanson kae da su knjievna dela ona dela koja podstiu matu, oseajnost i estetsku osetljivost italaca naglaavajui aspekt vrednosti. Ovo shvatanje dovodi do pitanja: ta emo sa delima koja nemaju primarnu estetsku funkciju? esto se govori i o trivijalnoj knjievnosti. Najvanija osobina knjievnosti je njena slikovnost koja u itaocu izaziva razliite slike. Knjievnost je vizija ivota. Ovo shvatanje su irili Hegel, Bjelinski i Ipolit Ten. Po Jakobsonu, poezija je jezik u esteskoj funkciji, organizovano nasilje izvreno nad obinim jezikom. Pesniki jezik se javlja kao predmet izuavanja jer se smatrao sutinom knjievnosti. Karakteristinost pesnikog jezika je u tome to je oneobien, pripisuju mu se teorija zaumnog jezika i ouavanja sutina je u onome to je drugaije, oneobieno. Sutina knjievnosti je u njenoj fikcionalnosti jezik gradi svet koji je poseban, unutranji i ima sposobnost da znai vie nego svet koji nas okruuje (stvarna osoba je fluidna, a knjievni lik ima konture).U knjievnost ulaze i granina podruja, fenomeni koji pripadaju paraknjievnosti. Oni se nalaze u blizini knjievnosti, ali nije jasno da li njoj i pripadaju (npr, pieva prepiska). U bliskoj su vezi sa trivijalnom knjievnou.

6. Stuktura knjievnostiPrema nainu prenoenja, knjievnost se deli na usmenu i pisanu.Usmena knjievnost je najstariji oblik knjievnosti. Ona se odlikuje time to prenosi narodni duh i kolektivna shvatanja s kolena na koleno. Ne nosi peat individualnog, ve kolektivnog doivljaja sveta prvobitnog oveka. U periodu usmene knjievnosti se javlja animizam, pojava gde ljudi veruju u duhove i pripisuju im ljudske osobine, kao i totemizam, to predstavlja skup ideja zasnovanih na verovanju u srodstva ili mistinu vezu izmeu grupe i predmeta iz prirode. S obzirom na njeno dugo trajanje, u narodnoj knjievnosti se mogu nai brojni slojevi motiva. Najstariji vid usmene knjievnosti je lirska pesma.Religija je, kao i mit, imala velikog znaaja za nastanak usmene knjievnosti. Prvi motivi koji se javljaju su religiozni i mitoloki. Najstarije su mitoloke pesme u koji se sree kult prirode koji je veoma znaajan za usmenu knjievnost.

Da bi se usmena knjievnost mogla prenositi, morala je prvo biti upamena, a da bi se taj proces olakao, postojali su neki stereotipi i standardna stilska sredstva. Stereotipi su ispoljavani kroz junake (podela na pozitivne i negativne), kroz motive, siee i plan kompozicije (famozna slovenska antiteza).

Zbog naina prenoenja, dela iz usmene knjievnosti su podlona promenama, pa tako nastaju brojne varijante. Najpodlonije promenama su tubalice, bajke i epske pesme.

Pisana knjievnost nastaje sa pojavom pisma, a za osnovu koristi usmenu knjievnost preuzima iz nje jezik, motive, metriku, ponekad i cele anrove (bajka, balada).

Bitna razlika izmeu usmene i pisane knjievnosti je u autorstvu. Pisana knjievnost, za razliku od usmene, ima svog autora, ona nosi peat individualnog stvaraoca, izraz subjektivnog vienja sveta. Usmena knjievnost nije bila priznata, kanonizovana, sve do kraja XVIII, poetka XIXveka, kada se javlja potreba da se usmena knjievnost zabelei. Bitno je naglasiti da usmena knjievnost ne prelazi u korpus pisane onda kada se zapie, ve se samo jednoj od njenih brojnih varijanti daje pisana forma.Pisana knjievnost se burnije razvija i danas ona vlada, dok usmena knjievnost polako zamire. Aktuelni oblici usmene knjievnosti su anegdote i vicevi.

7. Jakobsonova teorija poetske funkcijeNa pitanje ta jedan jeziki iskaz ini knjievnoumetnikim iskazom, prihvatljiv odgovor je dao ruski formalista Roman Jakobson. On je opisao est funkcija koje jezik ima u komunikaciji, a koje su odreene svojom usmerenou na pojedine faktore komunikacije. Postoje est faktora komunikacije:poiljalac koji alje primaocu neku poruku; da bi ta poruka bila operativna, potreban joj je kontekst; tu je zatim kod, zajedniki poiljaocu i primaocu, a na kraju stoji kontakt, fiziki kanal i psiholoka veza izmedju poiljaoca i primaoca.Svi ovi faktori su prisutni u svakom komunikativnom aktu, ali se u pojedinim iskazima, zavisno od njihove funkcije, naglasak stavlja na jedan od njih. Funkcije su:

1) referencijalna (denotativna, kognitivna) usmerena na kontekst, na ono o emu se govori;

2) ekspesivna (emotivna, afektivna) usmerena na poiljaoca, na onog koji izraava svoje misli, oseanja, stavove i tenje;

3) konativna usmerena na primaoca, na onog kome se obraamo, od koga neto oekujemo ili traimo;

4) fatika usmerena na kontakt, na komunikacijski kanal;

5) metajezika usmerena na kod, na zajedniki jeziki sistem;

6) poetska usmerena na poruku, na organizaciju iskaza, na poruku kao takvu.

U knjievnoumetnikom iskazu dominira poetska funkcija, koja jezikoj strukturi daje vii stepen organizacije, to je bitna karakteristika pesnikog jezika.

U opisu poetske funkcije jezika i naina na koji ona organizuje poruku, Jakobson je preuzeo distinkciju izmeu sintagmatskog i paradigmatskog niza, to je uveo Sosir, a to se kasnije u lingvistikoj terminologiji oznaava kao osa kombinacije i osa selekcije. Ti nizovi su, zapravo, osnovni mehanizmi koji ustrojavaju jeziki iskaz. Kad govori, ovek spontano vri izbor iz materijala koji mu njegov jezik stavlja na raspolaganje i koji ini paradigmatski niz (osa selekcije). Tu vai princip ekvivalentnosti: svaki izbor je dobar ukoliko je izvren izmeu jednako vrednih, meusobno zamenljivih jezikih elemenata. Taj izabrani materijal ovek povezuje u nizove koji su gramatiki ureeni i koji ine sintagmatski niz (osa kombinacije). Tu vai princip kongruiteta: jeziki elementi su dobro povezani ako se semantiki i gramatiki meusobno slau.Po Jakobsonu, ti opti jeziki mehanizmi selekcije i kombinacije u poeziji deluju malo drugaije: ne samo izbor, ve i njihov raspored postaje presudno vaan. Rei koje ulaze u pesmu ostvaruju vri, celovitiji niz nego u svakodnevnoj jezikoj komunikaciji. To znai da je u pesmi primaran upravo mehanizam kombinacije, koji i ustrojava vii stepen organizacije jezikog iskaza.Istiui prevlast ose kombinacije nad osom selekcije, Jakobson je tvrdio da je u poeziji kombinovanje i komponovanje vanije od drugih ciljeva koje ona moe imati: od prikazivanja stvarnosti (mimeze), od izraavanja oseanja (ekspesije), od otkrivanja dubljih istina o svetu (simbolike). Sa ovim stavom se i Forster sloio: Pesma se ne procenjuje po tome koliko je istinita, ve koliko se dri ucelo.

8. Funkcije knjievnosti (estetske, etike, saznajne)Pesnitvo u antici nastaje iz uroene potrebe za podraavanjem. Do danas su se izdvojile tri fukcije kao osnovne odlike knjiievnosti: estetske, etike i saznajne.Estetska vrednost je dominantna. Po Janu Mukarovskom, pesniko delo je skup vrednosti, ali jedina neophodna je estetska. Sve ostale vrednosti on svrstava u vanestetske. Estetsko vrednovanje je ono koje odgovara knjievnim delima.U XIXveku, nemaki filozof Imanuel Kant kae da se umetnost razlikuje od ostalih delatnosti jer ona treba da nam se dopadne bez interesa.

Henrik Markjevi, koji se bavi prouavanjem knjievnih vrednosti, izdvaja etiri funkcije koje knjievno delo mora da ima:

1. konstrukcione povezane sa formom knjievnog jezika;2. slikovne vizualizuju knjievnost, to je sposobnost knjievnog dela da izaziva slike u toku itanja;3. emotivne sposobnost knjievnih dela da iskazuju i pobuuju emocije;4. metafizike ukazuju na neke dublje, misaone slojeve knjievnog dela.Osnovna svojstva knjievnosti su:fikcionalnost, specifinost struktuiranja, posebna upotreba jezika, poetska funkcija. Osobine poetskog jezika su: ritminost, slikovitost, simbolinost, figurativnost, vieznanost, ekspresivnost...

Etike vrednosti knjievno delo tumae sa aspekta morala, kroz dobro i zlo. Jo u antici, Platon je izjednaavao lepo i dobro. Kasnije, u rimsko doba, Horacije tvrdi da knjievno delo mora biti lepo i korisno da bi bilo prihvaeno. Platon je proterao knjievnost iz svoje Drave. Njegovi argumenti su primeri iz Homerovih epova, jer itaoci mogu oponaati loe junake iz njegovih dela, kao i sve ostalo to je loe. Aristotel zastupa suprotno miljenje, tvrdei da dela sa loim junacima mogu da proiste ljude zato to ljudi utvruju loe osobine junaka. Mnogo kasnije, Nikola Boalo se poziva na Horacijev koncept koji se, po svemu sudei, dugo odrao.Nosioci etike funkcije su tematika, radnja, komentari, anrovi. anrovi koji se javljaju kao nosioci etikih vrednosti su npr. didaktike vrste koje pouavaju, vaspitavaju i ispravljaju nedostatke kod oveka, zatim komedija kao anr koji ismejava ljudske negativne osobine, potom drutveni roman, satira itd.

U srpskoj knjievnoj kritici, Svetozar Markovi pie protiv romantizma, govorei da se tako nee izleiti bolest drutvenog organizma, ve se pisac mora okrenuti realnosti. Poznata je, takoe, i kritika Jovana Skerlia koji napada Disa, tvrdei da je duevni bolesnik i da mu je poezija bolesna.

Saznajne vrednosti poruuju da knjievno delo moe dodatno da nas naui. Meutim, ova vrednost je sporna zbog fikcije koliko fikcija koja se granii sa lanim moe biti istinita?O ovoj funkciji se raspravljalo jo u antici. Platon je poricao i etiku i saznajnu vrednost, jer je umetnost samo senka senke, dvostruko udaljena od onoga to stvarno jeste. Aristotel upravo to istie kao prednost knjievnosti, govorei da je knjievnost vie filozofska stvar nego to je to npr. istoriografija, koja nam daje neto pojedinano dok nam knjievnost nudi neto opte.

Knjievnom delu se ne moe suditi sa aspekta istinitog i lanog. Istina ne moe biti merilo knjievnog dela, ali delo svakako nudi neko saznanje.

Markjevi razlikuje tri vrste sudova: sudovi o postojeim premetima (podloni /); fiktivni sudovi o nepostojeim predmetima (u knjievnosti) i opti sudovi o univerzalnim ivotnim stavovima.

Ono to u logikom smislu nije sud, ne moe da bude ni istina ni la. 9. Teorije periodizacije knjievnostiKnjievno delo je istorijski fenomen na dvostruki nain:

1) kao proizvod istorije nosi tragove svoga vremena; i istoriar i kritiar mogu da otkrivaju i tumae dejstva i tragove dijahronijskih faktora istorije;

2) kao proizvodni deo istorije zatiemo ga na odreenom mestu u jednom vremenskom nizu; knjievno delo je deo ire celine, mozaika koji ini knjievnost jedne epohe, naroda ili civilizacijskog kruga: poto je mozaik temporalan, na temporalnost su osuena i sva knjievna dela koja konstituiu taj mozaik. (Temporalnost znai imati svoje mesto u konkretnom vremenskom sledu, razvojnom nizu, u kome delo dolazi kako jedno iza drugog, tako i jedno iz drugog.)Konani cilj istoriara knjievnosti jeste da knjievna dela sloi kao delove jedne velike celine i da ih povee u vremenski niz istoriju.

Pojam razvoja je u osnovi same istorije kjievnosti kao pokretaka ideja. Postavlja se pitanje u kom smislu treba govoriti o razvoju knjievnosti.

Princip periodizacije proizlazi iz celovitog shvatanja knjievnosti kao fenomena koji se dogaa u vremenu i koji se zbog toga mora posmatrati u vremenskom nizu. Od naina na koji se shvata razvoj knjievnosti zavisi princip po kome se vri periodizacija te knjievnosti. Dve osnovne koncepcije knjievne istorije su nominalistika i personalistika.

1) Nominalistika orijentacija negira proces kvalitativnih promena u istoriji knjievnosti, jer se pojedinane pojave vide kao raznolike realizacije jedne iste sutine. Postupak periodizacije je nuno arbitraran (proizvoljan). Period (vremenski odsek kojem treba da pridamo neko jedinstvo da bismo ga s izvesnom odreenou luili od prolih u buduih doba Mejer) nije neto to se namee istoriaru iz same stvarnosti knjievnosti, ve obrnuto ono to istoriar namee toj stvarnosti u cilju lake analize ili opisa. Da bismo zadovoljili potrebu za rasporedom grae, dovoljna moe biti i periodizacija po vekovima ili decenijama.2) Personalistika orijentacija takoe na knjievni razvoj gleda kao na uslovan naziv za jedan isto hronoloki niz koji nas vodi od jedne do druge stvaralake linosti. U ovoj orijentaciji pojedini pisci se tumae kao nemerljive i neuporedive individualnosti koje se zbog toga moraju izuavati same za sebe, kako je istakao Lanson, po kome bi istorija knjievnosti trebalo da bude istoriografski opis pisaca. Pisci sami po sebi mogu predstavljati poglavlja u istoriji knjievnosti.

I nominalistika i personalistika koncepcija ne podrazumevaju razvoj knjievnosti kao osnovni predmet istraivanja istorije knjievnosti. I jedna i druga se zanimaju iskljuivo za individualnosti koje se sukcesivno pojavljuju u kontinuumu vremena, ali koje ne ine karike u lancu istorije.Jovan Skerli je verovao da je periodizacija apstrakcija uinjena radi praktinih potreba, da bi izlaganje bilo preglednije i jasnije. On u svojoj Istoriji novije srpske knjievnosti ne prikazuje samo zaokrugljene slike pojedinih pisaca, ve i oseaj evolucije cele nae knjievnosti, svih postupnih etapa kroz koje je ona prola. Skerli tako prevazilazi i nominalizam i personalizam knjievne istorije, ali pada pod uticaj obnovljenih hegelijanskih ideja o razvoju knjievnosti kao neprestanom kretanju ka savrenstvu: knjievnost je iv organizam koji se razvija od nieg i jednostavnijeg ka viem i sloenijem.

3) Krajem XIXveka postalo je popularno evolucionistiko shvatanje po kome su knjievne vrste fenomeni srodni biolokim vrstama, jer evoluiraju iz jednostavnijih vrsta i dostiu fazu savrenstva, izumiru ili evoluiraju u druge vrste. Periodi bi ovde bili evolutivne etape ili faze zrelosti odreene knjievne vrste ili knjievnog stila. Ovakav imanentni evolucionizam je uoavao razvojne procese, ali nije objanjavao njihov unutranji smisao.4) Kazamjan je pretpostavljao da u knjievnosti dolazi do izraaja veni i neizbeni zakoniti sukob razuma i oseanja zbog ega se razvoj knjievnosti moe posmatrati kao neprestano smenjivanje intelektualnosti i romantike oseajnosti. On tu govori o principu kretanja klatna. Zanimljivo je da je o tom principu klatna pre njega govorio i Skerli u svojoj Podeli nove srpske knjievnosti na periode. Kazamjan se kasnije dosetio da slika klatna razara ideju razvoja pa je dodao da je tanija slika spirale koja prolazi kroz simetrine pozicije ne prolazei, pritom, nikad kroz iste take.5) O takvom spiralnom uzdizanju knjievnosti govorili su i marksisti. Oni govore o razvoju knjievnosti kao o progresu. Pratei Hegelov koncept istorije kao progresa, mnogi marksisti, Luka pre svih, bili su skloni da i u istoriji knjievnosti vide neprestano kretanje ka savrenstvu. U takvom shvatanju periodi bi bili stupnji razvoja. Ipak, sama re razvoj nuno ne podrazumeva ideju progresa, ali upuuje na promene, na ta je upozorio i Mukarovski.Svaki vremenski odsek koji u ukupnom razvoju knjievnosti prepoznajemo kao alteritet, nuno ima tranzitivan karakter, jer on istovremeno predstavlja i momenat za sebe, ali i prelaz od prethodnog ka sledeem momentu. Ruski formalisti su uoili da ni u jednom knjievnom periodu ne vlada samo jedan stil ili stvaralaki cilj, ve se u njemu uvek mogu uoiti i ostaci prethodnih stilova i ciljeva, kao i anticipacija sledeih, ali i sporedni tokovi koji mogu postati dominantna tenja epohe. Po ovome, pojam razvoja knjievnosti ima dva osnovna razliita znaenja: Razvoj knjievnosti podrazumeva sve ono to se u knjievnosti jednog naroda ili civilizacijskog kruga zbivalo od poetka, od prvih knjievnih spomenika do modernih doba. Razvoj knjievnosti u ovom globalnom smislu nije ni usmerno kretanje ka apsolutnoj ideji umetnikog savrenstva, ni progresivno kretanje koje vodi od jednostavnijih i niih ka sloenijim i viim oblicima knjievnog stvaranja; takoe nije ni puki hronoloki sled u koji se ukljuuju pojedine stvaralake individualnosti i njihova pojedinana stvaranja. Danas je taj globalni pojam razvoja dobio neophodnu odreenost. Naime, istoriar knjievnosti se s pravom pridrava uverenja da u knjievnosti nema ni venih zakona, ni progresa, ve razvoj prosto oznaava promene koje se deavaju u knjievnosti. Te promene su izazvane inicijativama unutar same knjievnosti kao znakovnog sistema (imanentni inioci), ali i intervencijama iz drutva (socijalni inioci). Tenje knjievnosti su primerene njenoj umetnikoj sutini, ali i zahtevima sredine i vremena. Razvoj knjievnosti oznaava samo ono to se zbiva u knjievnosti jedne epohe, u okvirima jednog knjievnog perioda. Ovde je period zamiljen kao sistem pojava koji istraiva otkriva u vremenu koje istrauje. To podrazumeva da knjievna dela nisu medjusobno nezavisne strukture ve se posmatraju kao povesni inioci jednog opteg sistema vrednosti. Knjievni period se ne sme shvatiti statiki, poto se pojavom svakog novog dela preoblikuje itav sistem vrednosti koji njime dominira.

10. Knjievni metod i knjievni pravacKnjievni metod znai postupak koji se koristi da bi se dolo do nekog cilja. Metodologija je skup metoda koji se primenjuju kada se tumai knjievnost. Teorija knjievnosti razlikuje dva razliita metoda: u poetici je to postupak koji se primenjuje u stvaralakom procesu, a u metodologiji postupci koji se koriste u prouavanju knjievnosti (istraivake i naune metode).Stvaralaki metod ima svoje ue i ire znaenje. U irem, oznaava kompleks, sistem, skup postupaka, sredstva kojima se konstituie knjievni metod kada se prihvati od veine pisaca i postane obeleje epohe. U uem smislu oznaava metod oblikovanja likova, prikazivanja stvarnosti i razvijanja fabule.

Metod, takoe, moe imati parcijalno i opte znaenje. Opti se odnosi na knjievnost jedne epohe, a parcijalni na jedan anr ili jednog pisca. Faktori koji utiu na metod mogu biti subjektivni i objektivni. Subjektivni se odnose na line afinitete autora, njegov stav, obrazovanje, sposobnosti, cilj koji je odredio sebi, njegov pogled na svet. Objektivni su oni koji su izvan linosti pisca, a utiu na proces stvaranja; to su drutveno-istorijski kontekst, vladajui metod, pravac ili kola, trenutak koji okruuje autora. Na metod utie i sam pisac time da li eli da negira svarnost ili da je opie.Individualni plan knjievnog metoda odreuju i ideoloki inioci: klasna pripadnost, politiko opredeljenje, drutvena angaovanost, vaspitanje, stav prema stvarnosti... Knjievni metod je ustanovljen umetnikim injenicama, a one su rezultat pieve unutranje prirode umetnikog afiniteta.

Knjievni metod shvatamo na dva naina: kao istorijsko-poetiku kategoriju (koja se odnosi na konkretni period, pravac tj. trenutak) i kao psiholoku kategoriju (tada se posmatraju zajednike crte jednog metoda u razliitim epohama i kod razliitih pisaca).Elementi koji odreuju knjievni metod su:

korienje ivotnog materijala odreuje knjievni metod nekog pisca;

vienje ivota i stvarnosti specifino od epohe do epohe; kakva e vizija biti predstavljena u delu zavisi od istorijskih, geografskih i drugih okolnosti;

umetniko oblikovanje;

lini stav izraava se na svim nivoima knjievne strukture od kompozicije do jezika;

gramatike pravopisne norme podrazumevaju se uz korienje jezikog materijala;

kvalitet i intenzitet emocija u romantizmu snana emotivnost, u realizmu smirena i odmerena, a u hermetikoj odsustvo emocija;

odnos prema tradiciji sadri elemente nekog prethodnog metoda, oslanja se na poetike tvorevine prolosti; tradicija knjievnog naslea;

inovativnost u shvatanju ili postupku.

Na osnovu broja navedenih elemenata iz kojih se konstituie knjievni metod, razlikuju se komleksni knjievni metod (obeleen veim brojem elemenata) i parcijalni knjievni metod (obeleen manjim brojem elemenata).

Knjievni metod karakteriu otvorenost i pokretljivost. Stalno se obogauje novim elementima. On je vanvremenska kategorija, jer se ne vezuje za odreeni period.

Knjievni pravac (pokret) nastaje kada odreeni knjievni metod bude prihvaen od veine pisaca, kada veina pisaca pokae slina tematska opredeljenja, iskazuje slina shvatanja koristei sline stilske izraajne postupke. Razliiti pravci nose sa sobom i razliite knjievne anrove: romantizam poemu i lirsku pesmu, klasicizam tragediju...

Knjievni pravac se moe definisati kao kompleks idejnih, jezikih, anrovsko-kompozicionih osobina i osobina predstavljenog sveta. On se, takoe, moe definisati kao iseak u kojem se javljaju dela sa zajednikim karakteristikama.Jedno delo ne reprezentuje u celini pravac kojem pripada. Vrlo teko se i jedan period imenuje kao neki kjievni pravac, kao to se teko odreuje da li neko delo pripada tom pravcu. Prosena dela su najbolji reprezentatori knjievnog pravca. Pravac odreuje veliki broj elemenata na manjem prostoru i u jednom periodu.

Pisci slinih shvatanja ele da svoje poglede na knjievnost, drutvena pitanja prenesu i na druge pisce i pridobiju to vie pristalica i sledbenika. Radi toga objavljuju programske spise manifeste, gde izlau svoj umetniki program i knjievna shvatanja. Manifesti su obeleja poetka epohe, knjievnog pravca ili pokreta (Marineti manifest futurizma, Breton manifest nadrealizma...). Nekada moe i samo umetniko delo da predstavlja novi pravac (Dui Moja poezija).

Granice pravca odreuju se na osnovu novine koja se javlja unutar pravca i one odlike koje naglaavaju kraj prethodnog.Knjievni pravac nije konkretna pojava, ve heterogena, u okviru koje se vie ili manje javljaju razliiti tonovi koji u izvesnoj meri donose neki novi momenat. Javlja se problem odreenja vremenskog trajanja knjievnog pravca, kako u svetskoj, tako i u naoj knjievnosti. Vrlo je teko odrediti poetak i kraj jednog knjievnog pravca.

Da bi se odredila sutina knjievnog pravca, postoje dva shvatanja:

1) morfoloko objanjava pravac kao zbir dela koja su periodski istorodna i imaju zajednike odlike;

2) dinamiko posmatra pravac kao vrstu promenljivog kompleksa zajednikih osobina knjievnog dela. Dinamiko tumaenje je poetak, vrhunac i iskorak ka nekom buduem pravcu.

11. Klasifikacija knjievnosti: knjievni rodovi i vrsteKlasifikacija knjievnosti se relativno rano pojavljuje u teorijskim tekstovima jo u antikom dobu, kada se otvara pitanje kako podeliti knjievnost. Dilema je da li je knjievno delo svet za sebe, jedinstveno i neponovljivo, ili postoje zajednike odlike po kojima bi se dela grupisala. Klasifikacija bi bila apsurdna ukoliko bi odgovor bio da delo jeste svet za sebe.

U dananjoj terminologiji postoji genologija poddisciplina koja se bavi knjievnim vrstama i rodovima.

Platon u svojoj Dravi navodi da se pesnitvo moe razlikovati po tome da li je prisutno jednostavno pripovedanje ili se javlja podraavanje, gde se ne uje glas autora, ve samo glasovi likova, ili pak, postoji meavina pa se u jednom delu moe uti autor a u drugom likovi.Aristotel, definiui knjievnost kao mimetiku umetnost, kae da se moe podraavati ili razliitim sredstvima, ili razliite predmete ili razliitim nainima. Sredstva za podraavanje su govor, ritam i harmonija. Samo govorom se slui jedino ep, lirika istovremeno ritmom i harmonijom, a tragedija i komedija se slue svim sredstvima naizmenino. Predmeti podraavanja su ljudi bolji ili gori od nas ili nama slini. Tragedija podraava gore a komedija bolje od onih koji danas ive. Tri naina podraavanja su: pesnik pripoveda sam bez pretvaranja, na usta druge linosti ili sva lica prikazuje tako kao da vre neku radnju.

Diomed, u IVv.p.n.e. razlikuje iskaze likova koje je stvorio autor dramski modus, iskaze samog pesnika narativni modus i spoj ta dva modusa genus homune.

Ove trijade kod antikih teoretiara lie na dananju trijadnu podelu, ali treba biti skeptian i obazriv jer oni nisu znali za termin lirika.

Henrik Markjevi navodi dve tendencije u klasifikaciji knjevnosti:

1) dijagnostika definie knjievne vrste, pokazuje njihove objektivne i lako primetne crte; trai zajednike crte za dela koja se ubrajaju u datu vrstu;

2) esencijalna trudi se da otkrije sutinske crte date vrste, vodi tipoloke pojmove kojima odgovaraju samo malobrojni, priznati kao uzorni primerci date vrste.U renesansi se ponovo aktivno razmilja o podeli knjievnosti. Razmatra se pitanje da li knjievne vrste treba uzeti kao to su bile u antici ili treba ukljuiti i nove vrste (sonet, novela). Drugo pitanje je da li su knjievne vrste kao takve zauvek nepromenjene ili se menjaju.

U klasicizmu se tei uoavanju granica knjievnih vrsta, zabranjujui pritom svako njihovo meanje.

Herder u XVIIIveku kae da ne postoje opti uzorci knjievnih vrsta koji se moraju slediti, ve je svako delo svet za sebe. Postoje elementarne mogunosti izraavanja ovekove due kroz lirski, epski i dramski momenat.

Gete govori da postoje tri prave prirodne forme poezije: forma koja na jasan nain pria (epopeja), forma koja izraava oduevljeno uzbuenje (lirika) i forma koja predstavlja linu delatnost (drama).

legel vri podelu prema kriterijumu emocije: duh epike je u pribranosti; lirika je ostvarena emocija u jeziku; drama predstavlja sintezu epske pribranosti i lirske uzbuenosti.

Rihter se oslanja na kriterijum vremena: epsko predstavlja dogaaj iz prolosti, odgovara na pitanje ta se dogodilo?; drama vodi u budunost, daje odgovor na pitanje ta e se dogoditi?; lirika je sadanjost, oseanja su vena, aktuelna u trenutku itanja.eling tvrdi da se knjievni rodovi razlikuju izmeu konanog (izraz subjektivnog) i beskonanog (izraz objektivnog sveta). Lirika je konana; drama favorizuje svet objektivnog; epika je u ravnotei, srodna je istoriji koja prikazuje subjektivnu linost u objektivnom svetu.

Hegel tvrdi da u knjievnosti dolazi do izraaja totalitet ivota, dijalektiko jedinstvo subjektivnog i objektivnog. U epici je totalitet prikazan u formi objektivne stvarnosti, u lirici dobija formu subjektivne stvarnosti, a u drami se ostvaruje njihova sinteza. On takoe ukazuje na dijahronijske razlike izmeu rodova: epika se pojavila u herojsko doba antikog sveta i iskazuje totalitet ivota u punoj objektivnosti; lirika pripada eposi u kojoj se individua izdvojila iz sveta koji joj je davao supstancijalni smisao, pa zato predstavlja ist izraz osamostaljene subjektivnosti; u drami se subjekat osamostaljuje u odnosu na svet oko sebe (lirski princip), ali ipak ostaje u prisnim odnosima sa njim (epski princip).tajger pokuava da proiri priu o rodovima; kae da se lirsko moe nai i u epskim delima, dramsko i u lirskim itd.

Kroe zagovara ekstremni nominalizam svako knjievno delo je svet za sebe, utkana je ekspresija autora i to je neto jedinstveno.

Pri klasifikaciji knjievnosti se javljaju potekoe sa didaktikom poezijom (svrstavana u basne, satiru, poeziju ili nije svrstavana), sa lirskim pesmama (zbog prvobitnog sinkretikog porekla), sa kratkimdelima i prozom (ranije se sve pisalo u stihu).U XIXveku se oblikuju tri knjievna roda lirska, epska i dramska poezija; kasnije se javljaju termini lirika, epika i drama, a danas se upotrebljavaju poezija, proza i drama.

12. Savremena teorija knjievnih anrovaDanas je, vie nego teorija rodova, zastupljena i prihvaena teorija i istorija anrova. anr se vie ne posmatra kao zasebna, stabilna i statina teorijska kategorija, ve kao dinamika i istorijski promenljiva vrsta knjievnosti, koja se definie koliko po prisustvu toliko i po odsustvu odreenih stvaralakih postupaka i koja je nuno uvuena u sloene odnose s drugim vrstama, sa kojima ulazi u anrovski sistem svoga vremena. Ruski formalisti su isticali da se itav istorijski ivot knjievnosti moe tumaiti s obzirom na promene u anrovskom sistemu. Ne postoje jednom zauvek utvreni hijerarhijski podeljeni anrovi! Neki anrovi su marginalizovani dok su drugi kanonizovani. Vremenom ovi marginalizovani mogu da se aktualizuju stalna smena izmeu kanonizovanih i marginalizovanih anrova.Savremena koncepcija anra preuzima za tumaenje iz lingvistike jeziki kod.anr je vrsta modela na raspolaganju piscu pri stvaranju knjievnih dela.

Zavisno od prirode anra, kao i njegovog statusa u anrovskom sistemu jednog vremena, a takoe i od horizonta italaca, anrovska obeleja se mogu prepoznati u svim strukturnim komponentama dela, ali ona ne moraju na isti nain regulisati sve te komponente. Psiholoki roman je, na primer, obino i neto drugo sem samo lan tog anra; on je kompleksna struktura koja se ne svodi na anrovska odreenja, niti se moe tumaiti iskljuivo njegovom anrovskom pripadnou.Kako anr vie-manje oblikuje konkretno knjievno delo, tako i to delo oblikuje samu ideju anra. ekspirov Kralj Lir je, na primer, koncipiran kao tragedija, ali je ona svojim reenjima bitno modifikovala koncept tragedije, koja od tada obuhvata i njen modalitet, ekspirovsku tragediju. Upravo zbog toga anr nije statina kategorija, pa postoje promene u strukturi anra:

njegovo prestruktuiranje menja se matrica anra;

transformacija u novi anr Didro stvara tragikomediju;

prilagoavanje drugim anrovima.Ipak, ta svest o nestabilnosti anra ne dovodi u pitanje njegov opti koncept. Da bismo razumeli razlike izmeu knjievnih dela, mora postojati neto opte to im je zajedniko. Kad ne bi bilo nieg opteg, teko bismo i zamislili kako bismo reagovali na neko delo. Knjievna vrsta podrazumeva upravo to opte koje nam omoguuje da o knjievnosti govorimo ne kao o zbiru, ve kao o sistemu knjievnih dela.

anrovska literatura jednodimenzionalna dela, koja potpuno pripadaju jednom anru.

Hibridni anr knjievno delo u kojem prepoznajemo spoj vie anrova.Teorija anrova je naelo poretka: ona klasifikuje knjievnost i knjievnu istoriju ne prema vremenu ili mestu ve prema posebnim knjievnim tipovima organizacije i strukture. Po Veleku i Vorenu, anr treba shvatiti kao oblik grupisanja knjievnih dela teorijski zasnovan kako na spoljnoj formi (odreeni metar ili struktura), tako i na unutranjoj (stav, plan, svrha predmet ili publika). U XIXveku se sa irenjem publike javljaju novi anrovi koji su kratkoveniji i podloniji promenama.Ne smeju se meati moderna i klasina teorija anra. Klasina sadri odredbe i propise, anrovi se po svojoj prirodi i steenoj slavi ne samo meusobno razlikuju ve moraju ostati i razdvojeni, ne smeju se meati istota anrova. Klasina teorija je pravila meu anrovima i drutvene razlike: ep i tragedija se bave kraljevima i plemiima, komedija srednjom klasom a satira prostim svetom.13.Lirska poezija pitanje nazivaTrijadni sistem knjievnih rodova iz XIXveka, uvrstio je lirsku poeziju za prvi od tri roda u tom sistemu, ali s njegovim raspadom taj naziv je za modernu knjievno-kritiku svest izgubio terminoloku vrstinu. Osim to zvui pomalo arhaino, taj naziv kao da se vezuje iskljuivo za jednu starinsku vrstu poezije, koja neguje prefinjenu oseajnost i melodian izraz.U antici se pojmom lirika oznaavaju pesme pevane uz pratnju muzikog instrumenta, lire. Aristotel pomenje auletiku i kitaristiku kao sinkretike pesnike vrste. Grci su te pevane pesme nazivali melikim (mele napev). U aleksandrijskom periodu grke kulture, lirika predstavlja oznaku za sve pesme komponovane za pevanje, bez obzira na vrstu muzikog instrumenta (lira, leut, kitara) i u tom znaenju se upotrebljavala do renesanse. Tada su pesnici (Petrarka) i teoretiari poezije poeli da definiu pesmu kao tekst pisan za itanje, odvojivi ga tako od muzike, ali su u njoj i dalje nalazili one kvalitete koje je davala veza s muzikom, samo se muzikalnost sada videla u njenoj strukturi. Melodinost je zauvek ostala bitno obeleje lirskog izraza.

Opsednutost epskom i dramskom poezijom u XVI i XVIIveku nije pogodovala teorijskom shvatanju lirike kao posebne vrste poezije, koja objedinjuje sve one pesnike oblike koje nemaju ni epski ni dramski karakter. Tako Nikola Boalo u svojoj Poetici opisuje vie kraih pesnikih vrsta bez svesti da bi se one mogle podvesti pod neki zajedniki naziv. Tu ulogu tek u XVIIIveku dobija lirika, koja je i dalje samo generika oznaka za razliite tradicionalne pesnike vrste koje su i dalje ostajale meusobno razgraniene u okviru lirskog pesnitva. Krajem XVIIIveka, u romantizmu, lirska poezija dobija znaaj kakav nikada ranije nije imala. Pesnici i teoretiari pesnitva u svojim razmiljanjima o poeziji na umu su imali upravo lirsku poeziju svoga vremena, pa su njena svojstva teorijski generalizovali kao bitna obeleja poezije i knjievnosti u opte. Oni su na toj osnovi promovisali ekspresivno tumaenje knjievnosti, koje je osporilo klasinu ideju knjievnosti kao mimeze. Vordsvort je izjavio da je svaka dobra poezija spontan izliv snanih oseanja, ime je doveo u pitanje tradicionalnu ideju o poeziji kao umeu na kojoj se zasniva cela poetika. Subjektivnost, emocionalnost, spontanost postale su distinktivni kvaliteti lirike.U tom romantiarskom izjednaavanju lirike i poezije nastala je ona terminoloka nesigurnost koja i danas obeleava teorijske rasprave o tom tipu knjievnosti. S jedne strane, pojam lirskog u definisanje poezije unosi mnogo toga to je karakteristino prvenstveno za romantiarsku liriku. S druge strane, u nemogunosti da se sasvim oslobodi nasleenog pojma lirskog, moderna koncepcija poezije izdvojila je liriku kao njen poseban vid koja je i danas obeleena svojim poreklom (prvobitnom vezom s muzikom), kao i onom romantiarskom oseajnou koja ju je, zapravo, afirmisala u novom vremenu.Danas, kada se moderna poezija u velikoj meri odrekla lirizma, mi bismo mirno mogli staviti u zagradu atribut lirski, pa kao generiku oznaku upotrebljavati samo re poezija. Meutim, ve postojanje jedne drukije vrste trai od teorije knjievnosti jednu terminoloku distinkciju koja e istu, pravu poeziju odvojiti od drugih vrsta pesnitva. Upravo tu u pomo dolazi kontraverzni pojam lirike: lirska pesma je nesumnjivo neto drugo nego epska pesma, pa je kao to drugo moemo posebno posmatrati.

14. Poreklo i odlike lirske poezijeLirska poezija predstavlja najstariji vid knjievnog stvaralatva. Prvobitna sinkretika poezija predstavljala je horsku pesmu, koja je bila praena plesom i mimikom. U njoj preovlauju ritmiki i muziki elementi, re ima drugostepenu ulogu i tekst se trenutno stvara u momentu samog plesa, da bi se odmah posle toga zaboravio. Sadrinu te prvobitne horske pesme daju verski obredi koji simbolino prikazuju razne strane drutvenog ivota kolektiva u elji da se magijskim putem utie na uspeh rada oveka. Naroito su znaajni proleni obredi.

Liska pesma nastaje iz emocionalno-afektivnog elementa horske pesme od uzvika radosti i alosti kao izraza kolektivne emocionalnosti. Sa epohom varvarstva se u lirske pesme unose sloenija, subjektivnija oseanja, pa tako nastaju prve individualne lirske pesme(uspavanke, ljubavne).

Lirska poezija je svoj puni oblik i raznovrsne forme dobila ve u antikoj Grkoj. Jedna od najstarijih vrsta bila je elegija, nastala iz obrednih tubalica i himni. Snaan razvitak lirike posle antikog doba nastao je u XIveku u vezi sa vitetvom. Trubaduri i minezengeri su razvili kult ene lepotice kojoj pesnik slui do groba. U poetku ta trubadurska poezija ima slinosti sa narodnom lirskom poezijom ena je u njoj prikazana kao zdrava i realna sa prirodnim osaanjima; kasnije, pod uticajem hrianske mistike, pojam ljubavi se menja ljubav postaje idealna, apstraktna, platonska. Iz ove lirike proizaao je Petrarka.Dalji razvitak lirika je postigla u epohi snanog razvijanja individualne linosti: doba renesanse (XVIv.) i Francuske revolucije (XVIII/XIXv.). U romantizmu se lirska poezija neobino razvila i po obliku i po sadrini. Najpuniji razvitak lirika postie krajem XIX, poetkom XXveka.

Pojam lirike i lirskog menjao se tokom vremena. Henrik Markjevi navodi tri osnovne karakteristike lirske poezije: emocionalna, figurativna i saznajna. Lirika predstavlja carstvo subjektivnosti u kome dominira lirsko ja i u kome se objektivni svet vidi samo kao doivljaj subjekta. U lirskoj pesmi dolazi do izraaja ispoljavanje kroz jezik. Lirski pesnik se izraava pesmom i zato je ekspresivna funkcija jezika najjae ispoljena u lirskoj pesmi.

Lirika pesnikov doivljaj neposredno fiksira u jeziki iskaz. Lirika je spontani doivljaj neega i neposredno jeziko oblikovanje toga doivljaja. Lirski pesnik svoj iskaz uzdie na plan optosti, putem simbolikog pretvaranja pojedinanih lirskih slika i stanja u opteljudska potencijalna raspoloenja. Lirsku pesmu odlikuje i emocionalnost, posebno potencirana u lirici; zatim raznovrsnost tematike i motiva; aktuelnost pesma je transistorijska, ne poznaje prepreke u prostoru i vremenu; ritminost bazira se na ponovljivosti; zgusnut, jezgrovit i harmonian iskaz; pesnikova mata; figurativnost jezika obilje stilskih figura, to je ponekad prepreka za recepciju (nejasnoa znak slabosti pesnika); sugestivnost; poveana ureenost iskaza; odsustvo fabule; rasparanost slike u pesmi nemamo itav opis sa vie rei, ve opis izraen sa manje rei. Lirska pesma se odlikuje i kratkoom: po tajgeru, svaka pesma je kratka, jer traje samo onoliko koliko izmeu pesnika i trenutka vlada sklad.

Lirska pesma se moe definisati kao krai jeziki iskaz izrazite ekspresivnosti i naglaene usmerenosti na svoju jeziku ureenost. Ovde se prepoznaje Jakobsonov stav da je u lirskoj poeziji primarna ekspresivna funkcija jezika tj. usmerenost izraza na prvo lice kao i usmerenost na poruku kao takvu, to je dominantna funkcija jezika u poeziji. U ovoj definiciji se ne spominje stih. Iako je ogroman broj lirskih pesama pisan u stihu, on nije distinktivno obeleje lirske pesme. Pre svega, u stihu su pisane i druge pesme, a lirske pesme su pisane i u prozi (Bodler, Male pesme u prozi).

15. Znaci poetskog

Kada govorimo o znacima poetskog, govorimo o odreenim karakteristikama poetskog jezika koje ga ine specifinim i razlikuju od ostalih. Postoji razlika izmeu jezika poezije i poetskog jezika. Jezik poezije ukazuje na konkretne jezike karakteristike poezije kao roda u odreenom periodu, a poetski jezik pretpostavlja da postoje specifine karakteristike koje ga izdvajaju kap poseban jezik karakteristian za liriku. Kada kaemo poetski roman, poetska drama ili ak poetska proza, oznaavamo povezanost sa lirskom poezijom.Znaci poetskog su:

1) dikcija oznaava nain govora; u knjievnosti oznaava nain sastavljanja pesnikog teksta prema rasporedu i izboru rei; svako ko govori ima dikciju, a dikcija obuhvata akcentuaciju, tempo govora, pauze u govoru; postoji metriko-ritmika i sintaksiko-intonaciona dikcija;

2) intonacija variranje visine osnovnog tona u okviru reenice; to je podvrsta dikcije; utie na znaenje pesme, ima ekspresivnu ulogu koja istie njenu estetsku funkciju; njeni pokazatelji su znaci interpunkcije; postoje antikadenca uzlazna intonacija i kadenca silazna; ako je intonacija ujednaena, re je o metrikoj intonaciji (monotono ponavljanje istih ritmikih signala);3) melodija izvlai se iz intonacije; to je sistem variranja intonacije u jednoj pesmi; Ejhenbaum razlikuje tri tipa stiha na osnovu melodije:

deklamativni u besedama, odlikuje se ujednaenom metrikom intonacijom, ima retoriki efekat;

napevni (melodijski) stih vezuje se za lirski deseterac;

govorni stih u svakodnevnom govoru;

u srpskoj poeziji je melodija povezana sa akcentom i rimom;

4) ton visina zvuka; bitno utie na menjanje intonacije i melodije;

5) eufonija milozvunost, blagozvunost; danas se odreuje kao zvuni sastav pesnikog jezika u stihu; obuhvata rimu, asonancu, aliteraciju i onomatopeju; asonanca je unutranje ponavljanje; aliteracija je naroito zvuna pred naglaenim vokalom ili na poetku rei (aliterativni stih ponavljanje poetnog suglasnika, Oj, djevojko, draga duo moja); onomatopeja je direktno fonetsko slikanje, podraavanje glasova u prirodi;6) stihinost se definie kao zgusnut pesniki govor u posebnoj ritmikoj i zvunoj organizaciji;

7) strofinost predstavlja grupe stihova (dva ili vie) koji su povezani istom ritmikom organizacijom; u slobodnom stihu strofe se mogu razlikovati; u poetskoj prozi nema stihova.

16. Klasifikacija lirske poezijeU teoriji knjievnosti problem klasifikacije nije u potpunosti reen. Klasifikacija lirske poezije je, kao i svaka druga klasifikacija, restriktivna. Najei kriterijumi primenjivani pri klasifikaciji su:

sadrina lirske pesme;

formalne karakteristike pesme;

vrste oseanja u pesmi.

Dragia ivkovi predlae klasifikaciju, koristei kao kriterijum odnos lirskog ja i sveta, tj. podelu na lirsku i misaonu lirsku poeziju. Lirska poezija je izrazito emocionalno obojena (ljubavna pesma), a u misaonu lirsku spadaju elegija, sonet, oda, himna, ditiramb. On smatra da podela na osnovu motiva i tema nije dobra jer nije precizna i pouzdana. Ova podela mnogo razuuje klasifikaciju. ivkovi navodi da se lirske pesme mogu deliti i na krae (npr. sonet) i vee, tj. due pesme (npr. himna). Postoje dihotomne, binarne podele na duhovnu i svetovnu lirsku poeziju, zatim na narodnu i umetniku, na neposrednu i posrednu, na individualnu i kolektivnu, pa i na staleku i socijalnu liriku. Danas se govori o podeli prema:1) funkciji lirskog iskaza i2) karakteru lirskog doivljaja.Nove lirske vrste se stvaraju u renesansi, a nakon toga nema ubrzanog stvaranja novih vrsta.

Postoji i klasifikacija lirske poezije odreenog podneblja. Tradicionalne lirske vrste se mogu podeliti na:

1) klasine (helenske, rimske) lirske vrste;

2) predrenesansne i renesansne vrste;

3) pesme orijentalnog, persijsko-arapskog, dalekoistonog porekla.

Henrik Markjevi predlae sledeu podelu:

I. neposredna lirika obuhvata:

1) rekonstukciju oseanja pomou rei slino unutranjem monologu ili ispovesti;

2) saoptenje o doivljaju koje naziva njegove odluke, sastavne delove ili spoljanje znakove;

3) uslovnu transpoziciju emotivnih elja, obraanje apstraktnom predmetu ili mrtvoj stvari;

II. lirika poziva dijaloki odnos izmeu lirskog subjekta i primaoca (itaoca);

III. lirika predstavljanja obuhvata:

1) opisna lirika stvarnost je statina, predstavljena subjektivno ili simbolino;

2) narativna lirika stvarnost u kojoj se neto dogaa, predstavljena subjektivno ili simbolino;

3) lirika pojmovnih uoptavanja;

4) kreativna lirika stvarnost je autonoman svet, potpuno neuporediv sa objektivnom stvarnou.

17. Najstarije lirske vrste u antici (oda, himna, ditiramb, epitalam)Poezija je kod Helena bila vrlo popularna i oslonjena na bogato usmeno naslee. Grki pesnici su stvorili brojne lirske vrste od kojih je svaka imala ili svoju karakteristinu formu, ili svoju posebnu tematiku, ili osobit stil. Veinu tih lirskih vrsta preuzeli su i usavrili rimski pesnici.Himna je prvobitno oznaavala svaku pevanu pesmu, a onda pesmu upuenu nekom boanstvu ili znaajnim precima, ili natprirodnim fenomenima. U srednjevekovnoj knjievnosti, latinskoj i vizantijskoj, himne su pevane u crkvama kao sveane pesme u slavu Boga. U XII i XIIIveku, kada je douvela vrhunac svog razvoja, latinska himna je bila komponovana i u rimovanom i u nerimovanom stihu, pa ak i u prozi. U kasnijoj svetovnoj poeziji, tako su pevane i himne koje su u sveanom zanosu slavile prirodu, domovinu ili neku veliku ideju. U XIXveku, sa usponom dravotvornog nacionalizma u Evropi, himna oznaava sveanu pesmu prihvaenu kao izraz jedinstvenog, kolektivnog, patriotskog oseanja celog naroda (nacionalna himna).

Oda se razvila u staroj Grkoj iz prvobitnih horskih pesama koje su se pevale u vreme verskih obreda. Ispevana je u mirnom, sveano-uzvienom tonu i slavila je znaajne linosti, vojskovoe i pobednike na Olimpijskim igrama. Karakterie je polet mate i uzvien stil. U staroj Grkoj se po odama proslavio Pindar. Iako su u novije vreme ode dole na lo glas zbog svoje patetike koja se esto i parodirala, neke od najlepih oda ispevali su romantiki pesnici, kao Don Kits (Oda grkoj urni) i eli (Oda zapadnom vetru).Ditiramb je bila strastvena, razuzdana pesma koja se pevala na sveanostima u slavu Dionisa, boga vina, obnovljenog prolenog bujanja prirode i ivotnog elana. Prvobitno je izvodio hor, koji je pritom i plesao uz pratnju muzike. Pesnik Arion iz VIIv.p.n.e. dao joj je oblik dijaloga koji se vodio izmeu glavnog pevaa (voa hora) i hora. Kasnije je naputena dijaloka forma, a oseanja su sve vie poprimala svetovni karakter. Danas se pod ditirambom misli na svaku pesmu koja s poletom, zanosom i ushienjem govori o ivotu, ivotnim uicima i bujnosti prirode.

Epitalam oznaava pesmu koja je posveena svadbenom inu i ulaenju mladenaca u brak. Mnogi antiki pesnici su negovali tu formu koja prua mogunost ekstatinog proslavljanja mladosti, devianstva, lepote, svadbenog pira i prve brane noi. Usmena narodna poezija bogata je takvim svatovskim pesmama.

18. Najstarije lirske vrste u antici (elegija, epigram, epitaf, idila, epistola

Elegija je kod starih Grka prvobitno oznaavala pesmu u kojoj je izraena alost za mrtvima. Kasnije oznaava pesmu ispevanu u elegijskom distihu koja je, za razliku od himne i ode, imala intimniji i smireniji ton. Ve kod grkog pesnika Mimnerma, u VIIv.p.n.e. ta je forma tematski poela da se vezuje za razmiljanje o smrti i prolaznosti ovekovog ivota. Tu melanholinu notu, esto povezanu sa oseanjem neostvarene ljubavi, negovali su najznaajniji rimski pesnici (Tibul, Ovidije). Pod uticajem Ovidijevih elegija iz pesnike zbirke Ex Ponto, u kojima se izraava bol prognanika, elegija je poela da izraava tugu za onim to je prolo ili je daleko, bol zbog smrti drage osobe, zbog prolaznosti ivota, izgubljene ljubavi, dalekog zaviaja. Meutim, naziv elegija se u istoriji pesnitva upotrebljavao i u irem smislu kao tuna ljubavna pesma, ali i kao pesma naglaene refleksivnosti.Epigram je kratka i formalno uglaana pesma od samo nekoliko stihova u kojoj se na duhovit nain komentariu drutvene pojave, ljudske mane ili loi postupci javnih linosti. Epigram udruuje satiriki ton sa refleksijom o ljudima, drutvu ili ivotu, a po pravilu je upravljen na neoekivano duhovitu poentu; on omoguava da se na jezgrovit nain efektno oglasi pesnikov duh.

Epitaf je kratak poetski tekst sa refleksijom o smrti. Prvobitno je oznaavao zapis na nadgrobnom kamenu (epigraf) ali se ve kod starih Grka pojavio i kao pesma.

Idila je prvobitno bila mala pesma u kojoj se opisuje miran i srean seoski ivot. Kasnije je oznaavala pesmu, ali i svako drugo umetniko delo, o srenom domaem ivotu na selu, gde se jednostavnim reima prikazuje miran seoski ivot, toplota domaeg ognjita, lepota i istota prirode, obino sa tonom nostalgije. U vreme urbanizacije ivota, a pogotovo u epohi industrijalizacije, idila je postigla izraz enje za jednostavnim, prirodnijim ivotom, koji je blii ovekovim biolokim korenima.Epistola je pesniki tekst upuen prijatelju ili poznatoj javnoj linosti, u kome se raspravlja o nekoj temi opteg interesa. Epistola je pesniki spis upuen pojedincu ali je dat na uvid javnosti, pa ima obeleja prave pesme. Horacijeva Poslanica Pizonima, koja predstavlja pesniki traktat o pesnitvu, verovatno je najpoznatija od svih takvih epistolarnih pesama.

19. Nastanak i razvitak epske poezije

Zaetke epske poezije nalazimo u najstarijim razdobljima ljudske istorije. Prave epske pesme su nastale onda kada se razvila svest oveka o pripadnosti jednoj zajednici i o zajednikim interesima svih ljudi u toj zajednici. Tada su pevai poeli da slave podvige junaka, izuzetnih lanova zajednice, opevavali su dogaaje koji su imali znaaja za opstanak i jedinstvo te zajednice.Za razvitak epske poezije naroito su znaajni pevai koji su na vladarskom dvorovima ili meu narodom pevali pesme koje su sami stvarali (aedi) ili koje su uli od drugih pevaa (rapsodi).

Iako se javlja relativno rano, interesovanje za epsku poeziju raste tek u XIXveku, u romantizmu koji naglaava potrebu sagledavanja prolosti naroda. To interesovanje je dominiralo u tematskim aspektima, dok se formom bavi tek u XXveku.

Prouavanje epske poezije bilo je praeno sakupljanjem i objavljivanjem epske grae. Umetnika epika se prouava slabije u odnosu na narodnu.Opseg, nain i tematika epske poezije su precizno odreeni, sama epska poezija kao vrsta knjievnosti ima stabilan i utvren oblik, to je olakavajua okolnost onima koji se njom bave.

Narodna epska poezija se razlikuje od umetnike po tome to je autor nepoznat, oblikovana je od strane mnogih i stvarala se u dugom vremenskom periodu.

Epske pesme opisuju dogaaje za ceo narod za njegov opstanak; opisuje junake natprirodnih osobina, presudne dogaaje. U njima se javlja mitoloka svest i fantastika.

U klasifikaciji epske poezije imamo tri sutinska kriterijuma:I. nain uvanja i prenoenja;II. formalna struktura obeleja;III. tematski kriterijum. Po naunicima je prvi kriterijum najvaniji. Tu imamo podelu na usmenu(narodnu) i pisanu (umetniku). Javljaju se tekoe u onim sluajevima kada znamo autora epske pesme, a ipak delo svrstavamo u narodnu knjievnost ili kada umetnika poezija utie na narodnu. Postoji ak i problem autorstva (da li je Homer zaista autor Ilijade i Odiseje ili je to kolektivno delo).

Po drugom kriterijumu, epsku poeziju delimo na anrove: epska pesma, epopeja, umetniki ep.

Po treem kriterijumu, imamo razliite teme epske poezije: borba za opstanak naroda, sukobi, dvoboji, religiozni motivi, ivotinje, filozofski motivi... Ovaj kriterijum je najnepouzdaniji.

Epske pesme su obino opevavale jedan dogaaj ili nekoliko njih, uzrono-posledino povezanih. Kod pojedinih naroda se te pesme cikliziraju, ulaze u tematske cikluse, povezujui tako niz dogaaja. U naoj knjievnosti Vuk Karadi ih je podelio na pretkosovske, kosovske, pokosovske, ciklus Marka Kraljevia, hajduke i uskoke. U umetnikoj epici imamo graanski, religiozni, istorijski, romanitni i komini ep.Epska poezija se razvijala kao izraz shvatanja, verovanja, mentaliteta jedne cele narodne zajednice. Epski peva nije bio izdvojen iz te zajednice niim drugim osim svojim posebnim umeem. On je sa svojim sluaocima delio istu sliku o svetu.

20. Odlike epske poezije (epska tehnika, epski svet, epsko vreme)Osnovne osobine epske poezije proizile su iz situacije u kojoj je ona nastajala. Naime, epski peva je priao skupu slualaca o onome to ih je zanimalo kao pripadnike istog kolektiva, koji imaju zajednike ivotne probleme, zajednike ideale, moralna shvatanja i pogled na svoju istoriju. Zato je on sadraj svojih pesama uzimao iz istorije i legendi te narodne zajednice, pa je priao o linostima i dogaajima koji su za nju imali znaaja.

Prenosei narodno predanje, epski peva je imao punu slobodu da uzdie ljude i dogaaje o kojima peva, da idealizuje istoriju i istorijske linosti pretvara u heroje koji su lieni istorijske konkretnosti, jer su zamiljeni kao otelotvorenje kolektivnih tenji i ideala.

Epska tehnika je skup knjievnih postupaka koji su oblikovani i uvek dostupni narodnom pevau, koji ih prisvaja i modifikuje. Vane su:1) korienje formula ustaljenost, odnosi se na stilske figure (stalni epiteti, hiperbola, gradacija), na kompoziciju (poeci i zavreci, karakteristina slovenska antiteza);

2) izbor motiva i nain njihovog povezivanja;

3) kompozicija epska pesma je uslovljena rasporedom motiva, postoji uzrono-posledina veza izmeu dogaaja; ona treba da ostvari jedinstvo pripovedne grae a to se postie jedinstvom radnje i jedinstvom interesovanja. Jedinstvo radnje predstavlja pridravanje celog dela za osnovni dogaaj koji dominira celom priom, a jedinstvo interesovanja proistie iz jedinstva radnje im postoji ono, celokupno itaoevo interesovanje se svodi taj na glavni dogaaj;4) ritmika organizacija zastupljen je deseteraki asimetriki stih;

5) narativnost vezuje epsku pesmu za neki dogaaj; radnja ima sve delove ravnopravne, ali moe da bude usporena sporednim motivima epska retardacija, zbog ega se javljaju epizode, to prii daje epsku opirnost;

6) izbegavanje napetosti nema nedoreenih mesta;

7) komunikativni potencijal narativni peva se obraa okupljenoj publici i zajednike teme koje imaju govornik i slualac se uspostavljaju izmeu njih komunikacijom;

8) uvoenje novih likova likovi su uvek predstavnici naroda i to su najee neki heroji koji predstavljaju ceo kolektiv;9) situacije najtipinije su bitke, razni dogaaji, sukobi, dvoboji;

10) metriki obrazac metriki aspekt stiha ima ulogu prebacivaa, stvoren je u tradiciji i predstavlja distinktivno obeleje epske poezije unutar date tradicije;11) uloga muzike pratnje.

U epskom delu postoji tenja da se postigne objektivnost, da se prikae svet onakvim kakav jeste ili kakav bi trebalo da bude, postupajui kao jedan od posmatraa. Ali, uprkos tome postoji pesnikov subjektivan odnos prema linostima i dogaajima.

Stih u epskim delima je dug zbog prirode predmeta koji se pokazuje. Ton treba da bude miran, a pripovedanje da tee mirno, bez jakih emocija.Epska poezija konstruie epski svet koji je na granici fantastinog: svet predimenzionalnih junaka koji se po svojoj snazi, hrabrosti, mudrosti i vetini istiu nad drugim ljudima. Ti junaci su idealizovani jer predstavljaju zastupnike naroda u borbi protiv neprijatelja, ali su kao individue sasvim pojednostavljeni, jer su svedeni na one odlike koje ih istiu na bojnom polju. Epski junak mora biti iznad drugih smrtnika po snazi i hrabrosti da bi vrio dela koja od oveka trae nadljudske moi, ali i da bi izazivao divljenje pevaa i njegovih slualaca. Epski svet je naseljen natprirodnim biima koji se meaju u ivot junaka ili kao njegovi pomonici ili kao njegovi neprijatelji. Iako su uglavnom preuzete iz narodnih verovanja, ta bia su strukturni deo epskog sveta koji u sebi uva ne samo tragove drevnih mitova ve i drevnu privlanost onih udesa kakvima je jo Homer naselio svoj svet. U naoj narodnoj epici ta udesna bia su vile, koje ili pomau junacima ili su mu opasni neprijatelji.Epski peva ne poznaje ogranienja realnog sveta: junaci ive po vie stotina godina i brzo i lako menjaju prostor. U epskoj pesmi ni istorijsko vreme ni konkretan prostor nemaju znaaja; u mnogim pesmama peva i ne govori gde se i kada zbiva radnja. U epskom svetu se pria uvek o istim stvarima o bitkama i megdanima, o zulumima i osvetama, zasedama i otmicama itd.Epsko vreme. Za razliku od istorijskog narativa u kojem se vreme doivljava kao neprekidan sled zbivanja bez kraja, epski narativ zaokruuje taj kontinuirani tok vremena u priu koja ima svoj poetak i kraj i u koju je stalo sve to se dogodilo i to je bilo vredno prianja. Drugim reima, u epskom narativu se vreme zatvara u fabularni krug. Ta tenja za fabularnom zaokruenou uspostavlja jedno unutranje vreme koje je potpuno potinjeno prii.Zatvoreno vreme epskog narativa ima u usmenoj poeziji jedan poseban smisao, jer nije odreeno strukturom pojedinane pesme ve celom epskom tradicijom kojoj pesma pripada. Dogaaj o kojem ona peva zbiva se u epskom svetu koji je ta tradicija izgradila, u svetu koji nije fiktivan, ali nije ni istorijski u strogom smislu jer je idealizovan i viestruko formalizovan: postoje utvreni odnosi, poredak vrednosti, utvren raspored dobra i zla. Epsko vreme se oslobaa istorijskog vremena jer samo tako moe imati trajnost. Dogaaji gube hronoloku odreenost i prenose se u svet epskih uspomena.To apstraktno vreme se u svesti pevaa i njegovih slualaca pojavljuje kao istorijsko vreme: epski svet je njihova istorija. U tome i jeste mitski karakter epske pesme: ona izdvaja dogaaj iz istorijskog vremena i zatvara ga u priu, ali tom priom ona doziva u seanje itav onaj epski svet koji, kao kolektivno seanje, ivi u svesti svih lanova kolektiva.

21. EpopejaOsnovne odlike narodne epske poezije su:1. usmena sredina kao preduslov za nastanak narodne epske poezije;

2. nain postojanja teksta;

3. status kazivanja i izvoenja ;

4. posebni anrovi u narodnoj epskoj poeziji.

Smatra se da je epopeja jedan od najstarijih narodnih epskih vrsta. U odnosu na sinkretike vrste u Antici, ep je bio jedina ista jezika umetnost koja je sve svoje drai postizala iskljuivo reima. Aristotel epopeju dovodi u vezu sa istorijom jer obe govore o prolim dogaajima, ali dok istorija prikazuje jedno celo vreme i sve to se u njemu dogaalo, epopeja izlae jednu jedinstvenu, celovitu i zavrenu radnju koja ima poetak, sredinu i zavretak. Epopeju on takoe dovodi u u vezu sa tragedijom zbog jedinstvene radnje i uzvienih junaka, ali dok se u tragediji prikazuje, u epopeji se pripoveda i mogu se prikazivati vie istovremenih dogaaja koji, ako su povezani meusobno, proiruju epopeji obim. Epopeju karakterie i to to ona u pripovedanju moe iznositi mnoge udnovate stvari, a da ne izgubi uverljivost. Upravo ta udesnost predstavlja onu odliku koja epskoj naraciji daje sjaj i koja epski svet odvaja od sveta istorije.Nain stvaranja epopeje je bio usmeni. Aedi i rapsodi su je recitovali ili pevali uz pratnju muzike (gusle najee). Na poetku se peva najee obraao muzama; uvod je najava gde pesnik poziva muze i govori o emu e pevati; onda dolazi prikaz dogaaja od mnogo stihova. Likovi su statini, ne doivljavaju nikakvu promenu na psiholokom planu. Zbog svoje duine se epopeja delila na pevanja. Opevavala je dogaaj od nacionalnog znaaja, ali uglavnom uz fantastine elemente.Jedna od bitnih karakteristika epopeje je autentina i neautentina usmena sredina. U autentinoj usmenoj sredini dominantno je usmeno knjievno stvaralatvo, a u neautentinoj paralelno postoji usmeno i pisano stvaralatvo. Pamenje neke osnovne fabule je ono od ega polazi peva. On nema neki pripremni period, ve smatra da je pesniki talenat dovoljan da peva improvizuje. To nepostojanje fiksiranosti utie na to da epski tekst ima virtuelno postojanje, menja se i zato govorimo o brojnim varijantama jedne iste epopeje. Posebne prilike izvoenja pretpostavljaju da se narodni peva nalazi okruen sluaocima postoji neka vrsta predoekivanja. Narodni peva mora da krene od tradicije, koristi ustaljene sheme a junake i dogaaje moe da menja. On sebe ne vidi kao tvorca ve kao nekog ko poznaje odreeni skup tehnika i koji ima sposobnosti da to prenese. Peva ima izvoaku karijeru, a za nju je bitna nadarenost. Publika ima svoja oekivanja, ona slua pesmu zato to unapred zna ta e uti.Junaki epovi su najranije nastali, ali su kasno zapisani. Budui da govore o fundamentalnim pitanjima, sadre i brojna verovanja, kosmike teme. Takav je finski ep Kalevala. Nasuprot njima, javljaju se epovi kod naroda koji su dobili dravu. Tu su junaci vladari koji imaju titule, zvanja (Mahabharata i Ramajana).

Glavne osobine epopeje su:

uzvieno prianje o neobinim i znaajnim dogaajima u jednom udesnom svetu;

oseanje divljenja, portvovanja i oduevljenja na primerima herojske prolosti.Tradicionbalni stih epopeje prepoznaje se kao tradicionalni stih jednog naroda. Kod nas je to deseterac. Mi, zapravo, nemamo epopeju zato to nije postignut vii stepen integracije.

22. Umetniki epUmetniki ep se pojavljuje onda kada se javlja svest o autonomnoj knjievnosti. Predstavlja proizvod umetnikog stvaralatva pojedinaca. Pesnik se postavlja drugaije u odnosu na narodnu epopeju: pesnik je autor, tvorac, ima slobodu da iznese svoj stav jer pred sobom nema vrsto ustaljeni sistem. Autori umetnikog epa preuzimaju iz narodnog epa motive, teme, pripovedne postupke i tehnike, ali ih ne kopiraju samo ve i nadograuju novim knjievnim postupcima koristei neke druge elemente iz svog vremena.Umetniki ep je organizovaniji, ima vru kompoziciju i iru, razueniju tematiku. U epu postoji tradicija, a odnos prema njoj se koristi selektivno: selekcija je, s jedne strane, uslovljena knjievnim konvencijama koje su dostupne pesniku, a sa druge strane, uslovljena je pesnikim individualnim izborom i linim stavom. Pisac umetnikog epa je pisac svog vremena i svestan je postojanja drugih anrova. Javlja se naslednik epa epski roman (Evgenije Onjegin, epski roman u stihu). Unutar umetnike epike se pojavljuju brojne podvrste, to govori o potrebi za originalnou.

Vrste umetnikih epova:

1) istorijski (herojski) ep najblii narodu; govori se o dogaajima znaajnim za sudbinu naroda i koji su preli u legendu; pesnikov odnos prema grai je slian kao kod narodnog pevaa; on moe da nadograuje matom, unoenjem elemenata fantastike i te izmene mogu da se jave kod oblikovanja sporednih likova; prvi herojski ep je napisao antiki pisac Vergilije, Eneida; njegove karakteristike su uzvien stil i odreena patetika; kod nas se javljaju pokuaji nastanka ovog epa, Sima Milutinovi Sarajlija je napisao Serbijanku;2) romantini ep karakteristina, vrlo razvijena fabula sa puno nestvarnih dogaaja; likovi su srednjevekovni vitezovi; dogaaji su vezani za avanture junaka i ostvarenje nekog ideala; motivi iz klasinih epova i iz mitologije; na prelazu iz srednjeg veka u renesansu nastaje viteki spev; smatra se da je na romantini ep uticala trubadurska lirika; najstariji je francuski ep o Tristanu i Izoldi;

3) religiozni ep iz religije se preuzimaju graa, motivi, junaci iz Starog i Novog zaveta; najei motivi su vezani za Hristov ivot, motiv o prvom ljudskom grehu; razlikuju se isto religiozni, filozofsko-religiozni i moralistiki ep; religiozne ideje se iskazuju kroz epsku radnju i izraenu sloenu fabulu; stil je uzvien i patetian; najvaniji epovi su Danteova Boanstvena Komedija, Miltonov Izgubljeni raj i Njegoeva Lua Mikrokozma; sa pojavom klasicizma opada popularnost religioznog epa;4) graanski (idilini) ep graa se uzima iz mirnog ivota obinih ljudi, koriste se idilini elementi (ulepana slika ivota, pastirska idila, ribarska idila), karakteri nemaju sloenost pa ni radnja nije sloena; u antikom periodu se ovi elementi pojavljuju kod Vergilija; izmeu junaka vlada harmonija, najei motiv je ljubav; najpoznatiji evropski idilini ep je Geteov Herman i Doroteja;

5) komini ep degradira standardni ep; glavni junaci su ivotinje sa ljudskim osobinama prikazane uzvienim stilom; radnja je trivijalna, beznaajna; parodija na Ilijadu Boj aba s mievima; u XIVveku se javljaju parodije vitekih spevova; u XVIIIveku se javlja travestija, parodija; danas se ovi epovi ne stvaraju.

23. Epsko-lirske vrsteOne imaju elemente i epskog i lirskog knjievnog roda. U njima ima i dramskih elemenata koji su negde vie izraeni, a negde manje. Osnovna karakteristika uzeta iz epskog je dogaaj, pripovedanje, naracija. Dok se u epu govori o nekom kolektivnom dogaaju, u epsko-lirskim vrstama se govori o jednom dogaaju i nekoliko manjih povezanih sa glavnim. Lirsko je naglaenost oseanja. Postoje tri epsko-lirske vrste.Balada. Italijanski opat Alberto Fortis je prvi put zabeleio Hasanaginicu, koja je postala karakteristina zbog svog bitnog razlikovanja od epske poezije. Prostor pesme se svodi u granice line i porodine sree i nesree, a njen junak postaje omiljena individua koja ne izlazi na megdan neprijatelju, ve je izloena milosti i nemilosti svoje najblie okoline. Po savetu Jerneja Kopitara, Vuk Karadi je ovakve pesme nazvao pesmama na mei (ni junake ni enske). Kasnije su se nazvale epsko-lirskim pesmama, a danas su jedna od tri epsko-liske vrste balade. U poetku su to bile pesme sa traginim krajem, gde je junak tragino zavravao zbog ljubavi a ne zbog svog junatva u borbi. Radnja je zadrana na jednom momentu u vremenskom preseku, za razliku od epa gde je opevan ceo dogaaj. Zbog toga u baladi esto ostaju neka tamna mesta. Gete je rekao da balada ne bi bila balada ako nema neto tajanstveno. U obilju balada u usmenoj junoslovenskoj knjievnosti svojim brojem i lepotom istiu se sevdalinke, nastale u muslimanskoj sredini. One izraavaju osobenu senzualnost te sredine, a takoe podrazumevaju jednu osobenu porodinu atmosferu u kojoj je jedinka, naroito ena, podreena volji porodice kao celine. Karakteristino kod tih balada, i to kod onih najboljih, je to to nisu ostale zatvorene u svetu u kom su nastale i iji su mentalitet izrazili. One su se po svom znaenju ukljuile u veliki kontekst ljudskog ivota u kojem su sudbina i srea pojedinca rtvovane potrebama celine kojoj pripada. Jo jedan karakteristian oblik balade je bugartica, nastala u jadranskom primorju, ispevana najee u dijalogu ili monologu (bugariti tuzno pevati). Razlikuju se tri vrste balada:- numinozna akcenat na tajanstveno, dominira tema straha, javljaju se duhovi kao likovi;- idejna konfrontira se podruje morala (Hasanaginica);- balada slina pripovednoj pesmi blia epskom modelu, akcenat je na dogaaje, drutvene odnose.Termin balada oznaava jo tri pesnika oblika:a) u staroj francuskoj poeziji preteno je bila lirska pesma od tri strofe sa refrenom posle svake i jednim dodatnim katrenom, koji poentira smisao prethodne strofe (Fransoa Vijon);b) u novije vreme, to su kratke lirske pesme koje govore o nekom tunom ili traginom dogaaju (Cesarieva Balada iz predgraa);c) u moderno doba, balade su pesme koje u setnom tonu i s jednostavnom melodijom pevaju o oseanjima obinih ljudi ili koje izraavaju protest protiv nepravde, rata (Bob Dilan).

Romansa. Kao i roman, i re romansa se u ranom srednjem veku javila u Francuskoj kao oznaka za tekstove koji nisu pisani na latinskom, knjievnom jeziku, ve na narodnom, romanskom. Ta re se prvobitno odnosila na prie u stihu ili prozi koje su po velikakim dvorovima govorili ongleri, obraujui u njima srednjevekovne legende o ratnim pohodima Karla Velikog i njegovih vitezova i kralja Artura i njegovih vitezova Okruglog stola. Meutim, kao epsko-lirska vrsta romansa je po poreklu vezana za paniju, za panske narodne pesme koje su u lakom i jednostavnom osmercu pevale o junacima koji se bore za veru, ast, domovinu ili ljubav. Kasnije je upravo ljubav postala dominantna tema, a kao junaci su se sve vie pojavljivale ene. U paniji su u XVIIveku sakupljene i objavljene pod nazivom Romansero. Za razliku od balada, u njima do izraaja dolaze strastvenost i jarki kolorit sunanog Juga. Najpoznatija evropska zbirka romansi je Lorkin Ciganski romansero.Poema je latinski naziv za svaku pesmu. Tim nazivom se oznaavaju vee pesme koje su na osnovu usmenih balada i romansi stvorili romantiki pesnici, koji su uz pomo jedne labave fabule razvijali dugi poetski tekst izrazite emocionalnosti. Narativni element u poemi omoguava znatno produavanje lirskog raspoloenja i lirskog izraza. Kod romantiara (Bajrona, Pukina, Ljermontova) takve pesme su zasnovane na fabuli, ali im je pesniki izraz proet jakom oseajnou, koja celoj pesmi daje izrazito lirski ton.U modernoj poeziji se vrlo retko poeme javljaju u treem licu i sa fabulom. ee se zasnivaju na autobiografskim refleksijama, ija unutranja dramatika uveliko podsea na tehniku toka svesti. Umesto epskih elemenata ee se javljaju dramski, pa pesmom odjekuju razliiti glasovi, koji su nekad usklaeni, a nekad u sukobu (Eliotova Pusta zemlja).

24. Nastanak i opte osobine prozeProza je nastala kao govor koji je, s jedne strane, znatno organizovaniji od ive rei, a s druge strane, slobodan od strogih formalnih ogranienja stiha. Od spontane ive rei se razlikuje po doslednoj unutranjoj ureenosti reenica, po njihovoj regulisanosti, uravnoteenosti, simetrikom odnosu i sl. i u tom odnosu bi se proza mogla percipirati kao umetniki ureen govor. Knji