svetske religije i mistika

SOCIOLOGIJA____________________________________Svetske religije i mitologija

Teme:

1. Mit1.1. Pojam mita, njegov nastanak i razvoj1.2. Sadržaj mitskih priča

2. Religija2.1. Opšta podela religija2.2. Jevrejstvo2.3. Islam2.4. Budizam

2


Mit

1.1 Pojam mita, njegov nastanak i razvoj

Najjednostavnije je odgovoriti da je mit (od grčkog mithos) u osnovi priča koja govori o istoriji nadljuckih bića, bogova, o našim precima. Kako su u mnogo čemu mitovi slični bajkama, legendama, vilinskim pričama, članovi jedne zajednice veruju u istinitost mitskih priča na sličan način kao što deca veruju u bajke i basne. Najčešće mit govori o nastanku sveta, o poreklu smrti i uništenju čovečanstva bilo potopom, bilo na drugi način. U ranijim vremenima kada je mit nastao, pričanje mitova je poveravano naročitoj vrsti obdarenih ljudi date zajednice. Ovi kazivači mita bi sa posebnom umešnošću i govornim darom, ali i zahvaljujući svom autoritetu, govorili sadržaj mita u tačno planiranom vremenu. Zatim bi pričanje mita pratio i određeni verski ritual. Najčešće se biralo vreme porodične ili plemenske svečanosti, naprimer za vreme obreda inicijacije, kada su se slušaoci mita nalazili u povišenom raspoloženju, u transu (zanosu), u ekstazi (ushićenosti), nadahnuću. Tada bi slušaoci bili sasvim obuzeti onim izvorima o kome mit pripoveda, podajući se svim svojim bićem mitskom heroju, pretku, od koga veruju da vode svoje poreklo. Jedno od najpopularnijih određenja pojma mita nalazimo u radu savremenog teoretičara religije Mirča Elijedera.

Mit sačinjava povest dela nadnaravnih bića.Ova povest se smatra potpuno istinitom (jer se odnosi na stvarnost) i svetom (jer je delo nadnadarenih bića).

Mit se odnosi uvek na stvaranje, on saopštava kako je nešto nastajalo postojati, ili kako su nastali načini života, ustanove, određen način rada; stoga mitovi sačinjavaju postanak svakog značajnog ljudskog čina.

Upoznavanjem mita upoznaje se izvor stvari, i tada se njime može ovladati i rukovati po volji. Ne radi se o spoljašnjem apstraktnom saznanju već o saznanju koje se proživljava putem

3


rituala, bilo svečanim pričanjem mita, bilo izvodeći ritual kijem služi kao opravdanje.

Na jedan ili drugi način proživljava se mit, tako da je svako obuzet svetom, zanosnom snagom događaja kojih se priseća i koje ponovo oživljava.

Sažimajući ono što je kazano, zaključujemo da se pomoću mita poništava profano tj. istorijsko vreme i ovladava se takozvanim svetim vremenom, večnošću, pa se tako preko mita dospeva na početak vremena, ili do ne-vremena, i tako ponovo prisustvuju zanosnim događajima stvaranja. U nauci je prevladalo mišljenje da je mit nastao na prelazu iz plemenskog načina života čoveka u robnovlasnički sistem, i da je trajao, približno kroz čitavu antičku epohu, u kojoj su se već jasno počeli da iz mita izdvajaju filozofija, umetnost i nauka.

Kada A.Frankfort kaže da je mit manje-više brišljivo izabrano ruho za apstraktnu misao svejedno što „mit nema sveopštnost i jasnoću jednog teorijskog uvoda”, time izlaže opšte prihvatljivu ideju o mitu kao specifičnom načinu objašnjavanja sveta i čoveka. Međutim, mit još nije sasvim racionalno mišljenje i svetu, niti je mistika predstava lišena iluzije i praznoverice. Ustvari mit i nestaje kao posledica izvesnih pukotina u samom saznanju. Malinovski je s pravom utvrdio da mitovi više služe za to da prikriju izvesne nedoslednosti u istorijskom događaju nego da te događaje registruju. Upravo se zbog toga veoma važna društvena i moralna funkcija mita i sastoji u tome da učvrsti i uravnoteži društvenu zajednicu.

1.2 Sadržaj mitskih priča

Već smo upozorili na osobenost i strukturu primitivne svesti, odredivši taj oblik saznanja kao opažajno mišljenje. Videli smo da je to mišljenje obavijeno slikama, i da čovek u ranijim vremenima uspostavlja takozvani lični odnos prema svetu i prirodi, u formi: "ja-ti". Mnogi naučnici su zbog toga smatrali da u mitskom

4


mišljenju ne dostaje upravo ona kritička distanca prema svetu koja odlikuje moderno naučno mišljenje. Drevni narodi shvatili su mitske priče kao veoma ozbiljna kazivanja. Oni ih nisu pričali sami da bi zabavili svoje padoznale slušaoce.

Upravo zbog tog lično obojenog čovekovog odnosa prema svetu i mitovima, kao prvim nagoveštajima filozofskog mišljenja i iznošenja istine o biću, još ne zapažamo čvrste, pojmovno određene odnose među stvarima i pojavama sveta, već slikovite predstave. Drugim rečima, iako je čovek na stupnju animizma uočavao razliku izmedju duše i tela, on još nije došao i do njihovog ličnog i apstraktnog razlikovanja, već je odnos duše, na jednoj, i tela, na drugoj strani, doživljavao u čulnim predstavama, kao odnos dveju osnovnih snaga, najčešće kao muško-žensko. Otuda svaka mitologija, koja se može odrediti i kao oblik prerušene filozofije, ne govori apstraktnim jezikom, dakle, pojmovno, o duši i telu, već se služi slikama, govori, na primer o odnosu dve snage: muskog i ženskog. U mitologiji se te dve moći: duh i telo, kao musko i žensko, pojavljuju kao živa bića, tačnije kao na pozornici, u obliku božanskog para. U egipatskoj mitologiji to su Oziris i Izida, kod Grka Uran i Gea, odnosno Zevs i Hera, kod Kineza Jang i Jin, kao Nebo (musko) i Zemlja (žensko), jedno i mnoštvo. I dabome svaki od ovih mitova govori o stvaranju sveta, o tome kako je sve počelo i nestalo upravo iz odnosa ovog božanskog para.

Pogledajmo, na primer, kako se u mitovima na slikoviti način objašnjava čovekova smrtnost. Čovek je smrtan jer je neki njegov predak "glupo" izgubio besmrtnost. O tome govori i staro zavetni, biblijski mit i Adamu i Evi. Bog ih je stvorio i podario im rajski, večni život, ali je naredio da se uzdržavaju od prekomernih želja, tačnije, zabranio im je da beru plod sa stabla Tajne života. Međutim lukava zmija je uspela da nagovori Evu, te ova prekrši zabranu (tabu), ubere jabuku, koju je potom još i podelila sa Adamom. Bog ih je zbog tog prestupa kaznio. Izgubiše besmrtnost i behu izgonjeni iz raja. Tada bog izreče Adamu i Evi kaznu.

5


Adamu: "Sto si poslusao ženu i okusio s drveta skojega sam ti zabranio... zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka.-... Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet, jer si preh, i u prehu ćeš se vratiti".

Evi presudi: "Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćes djecu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar."(stari zavet, 1, 3, 17, 19, 16).

I drugi mitovi imaju isti sadržaj: gubitak besmrtnosti. Oni na primer govore kako je božji glasnik zaboravio poruku, ili je pak, zbog svoje lenjosti stigao sa neba prekasno, upravo u času kada je ovozemaljski čovek počeo da gubi besmrtnost. U poznatom epu o Gilgamešu, mitskom vladaru sumerske civilaizacije, govori se o njegovim nevoljama i iskušenjima. Proganja ga boginja Ištar, koja je zaljubljena u njega. Gilgameš dolazi na ostrvo na kome živi besmrtni čovek koji mu, žiliči da mu pomogne i oslobodi ga bremena, "smrtnosti", poklanja naročitu travu za podmlađivanje. Ali, kako to već biva u mitovima, na putu ka rodnom gradu, zmija mu ukrade travu i Gilgameš opet postade smrtno biće.

6


Religija

Za sve sto nazivamo religijskim karakterističan je pojam natprirodnog. Pod tim se razume svaki poredak stvari koji prevazilazi domašaj našeg razuma: natprirodno to je svet misterije, nesaznatljivog. Religija bi bila neka vrsta spekulacije o svemu što izmiče nauci, i uopšte distinktivnom mišljenju.

Pojam boga se više ne smatra dovoljnom odredbom religije. Jer, postoje velike religije u kojima ideja boga nije prisutna, jednom reči ima religija bez boga. U prvom redu budizam uopšte ne priznaje boga od koga čovek zavisi. Tako bi minimalna definicija religije glasila: verovanje u duhovna bića.

Religijske pojave se svrstavaju u dve osnovne kategorije: verovanja i obrede (rituale). Verovanja su stvar svesti i sastije se od ideja i predstava, dok su obredi odredjeni nečini deljenja, izvođenja praktičnih radnji.

U svakoj religiji razlikujemo postojanje profanog, na jednoj strani, i svetog, nadrugoj. Verovanja, mitovi, dogme ili legende su predstave ili sistemi predstava koji izražavaju prirodu sverih srvari... Pos svetim stvarima ne treba razumeti naprosto ona personalna bića koja se nazivaju bogovima ili duhovima; neka stena, stablo, izvor, kamičak, komad drveta, kuća - jednom reči, bilo koja stvar – mogu da budu sveti. Sveto i profano bi se mogli najkraće odrediti kao za čoveka uzvišeno i nisko. Drugi pojam kojim se profano odredjuje je prosto, banalno bez dubljeg značaja za čoveka.

Religija je isključivo društvena ustanova. U religiji ima nešto večno čemu je suđeno da nadživi sve pojedinačne simbole u koje se religijska misao redom zaodevala. Ne moze biti društva koje ne oseća potrebu da u pravilnim razmacima održava i jača kolektivna osećanja i kolektivne ideje koje tvore njegovo jedinstvo i osobenost. A to moralno obnavljanje može se postići samo putem zborova, skupova i sabira na kojima pojedinci, tesno približeni

7


jedni drugima, zajednički iznova potvrđuju svoja zajednička osećanja.

U prošlosti zbog nedovoljno razvijene nauke, religija je često preuzimala njenu ulogu tumačasloženih prirodnih i socijalnih fenomena. U budućnosti, s'intezivnim razvijem nauke, moze se očekivati da se religija postepeno povlači pred naukom u meri u kojoj ova postaje sposobnija da preuzme njen zadatak. Proizašla iz religije, nauka teži da je zameni u svemu što se odnosi na saznajne i intelektualne funkcije.

2.1 Opšta podela religija

Postoje dve podele religije:politeističke (grčko poli – mnogo i theos – bog, dakle

mnogoboštvo) kao verovanje u više bogova (kakav je slučaj sa mitologijama, kao prirodnim religijama);

monoteističke koje pretpostavljaju veru u jednog boga (grčko monos – jedan i theos – bog). Ranije prostonarodne religije su bile vezane za kult prirode, i u tom smislu za obožavanje drveta, a naročito za kult kamena.ovi drevni kultovi postepeno ustupaju mesta lokalnim božanstvima, zbog jačanja gradskih centara, a posebno zbog razvoja trgovine. To je omogućilo dodir sa već vladajućim monoteističkim religijama, čime je pripremljen put ka monoteizmu.

Druga osnovna razlika između politeističkih i monoteističkih religija jeste u tome što su politeističke ili mnogobožačke religije mahom narodne religije, dok su monoteističke nadnacionalne i univerzalne, dakle ne ograničavaju se samo na jedan narod. Monoteističke religije su nastajale u periodu od VI veka pre nove ere do VII veka nove ere. To su jevrejska religija (koja nosi i elemente narodne religije), budizam, hrišćanstvo i islam.

8


2.2 Jevrejstvo

Izrazom "jevrejstvo″ označava se jedna od četiri monoteističke religije. Međutim za razliku od ostalih religija, jevrejstvo nije samo skup religijskih ideja i obreda, moralnih i pravnih načela već i istorija jevrejske zajednice, koja obuhvata više milenijuma.

Od nekoliko etapa u razvoju jevrejstva najpoznatije je takozvano biblijsko jevrejstvo. Biblija ili stari zavet jeste pripovest upravo o tom jevrejstvu. Mnogi istraživači smatraju da je biblijsko jevrejstvo prethodna faza u razvoju hrišćanske religije, izložene u Novom zavetu.

Biblijsko jevrejstvo sadržano u Starom zavetu predstavlja drevnu istoriju i mitologiju jevrejskog naroda. Reč je o postanku sveta, o istoriji i rodova i plemena jevrejskog naroda. Karakteristika biblijskog jevrejstva, kao i kasnijih etapa u razvoju, jesu savezi velikana ili mitskih heroja jevrejskog naroda, sa jedne strane, i Boga (Jahve), sa druge. Postojala su četiri takva saveza. Prvi savez pada nakon božjeg stvaranja sveta i izgonjenja Adama i Eve iz raja.

Zatim sledi istrebljenje sveta potopom zbog toga što se na Zemlji umnožilo zlo. Bog je time hteo da kazni ljude zabog moralne izopačenosti. Sklopio je prvi savez sa Nojem. "Noje bješe čovjek pravedan i bezazlen svojega vijeka; po volji Božjoj svagda življaše Noje". Drugi savez Bog je sklopio sa Avramom, dok se treći vezuje za period Mojsijevog izbavljenja Jevreja iz Egipatskog ropstva. Sa Mojsijem je Bog sklopio savez na Sinaju. Četvrti savez je sklopljen između Boga i Davida.

Druga faza u razvoju jevrejstva sledi pošto su Vavilonjani 587/6 godine pre nove ere razorili Jerusalimski hram i proterali Jevreje iz Judeje. Odmah zatim nastali su novi religijski centriu Palestini, Egiptu i Vavilonu. Otada postoji snažna potreba Jevreja da se vrate u svoju postojbinu, u Cion. Cion označava Kanaansku tvrđavu na bregu Jerusalima, i jeste simbol povratka u prazavičajnost. Od izraza "Cion" nastao je naziv političkog pokreta: cionizam (koji

9


datira iz 1885), koji označava težnju rasutih Jevreja po svetu za ujedinjenjem i povratkom u Izrael. U ovom periodu dogodila se još jedna važna prekretnica u razvoju jevrejstva. Rimljani su 70. godine razorili Irodov hram.

Upravo zbog razorenih hramova u ovom periodu i počinje razvoj takozvanog rabinskog jevrejstva, koje je nastalo kao sinteza više jevrejskih struja. Cilj rabinskog jevrejstva je obnova verskog života bez hrama. To je vreme pojave feriseja, jevrejske religijske stranke u razdoblju Drugog hrama, čiji je cilj bio da jevrejstvo kao veru šire učeni mudraci – rabini, koji će zameniti sveštenike. Rabin na hebrejskom jeziku znači "moj učitelj". Rabin je školovan tumač Biblije. Status rabina sticao se tek dugogodišnjim izučavanjem Biblije i Talmuda, dveju najznačajnijih svetih knjiga Jevreja.

Kao alternativa za razoreni verski hram razvila se sinagoga (grčko – skupština, okupljanje), zgrada u kojoj se obavljaju verske aktivnosti u jevrejstvu. U jednoj od Dset bžjih zapovesti stoji: "Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti." Pa ipak i uprkos toj zabrani, počev od III veka u palestinskim sinagigama, kao i u svim drugim koje su Jevreju u rasejanju (dijaspori) podizali, bio je na freskama, mozaicima i skulpturama prikazivan niz ljudskih scena, kao i životinjskih motiva. U savremenim sinagogama, od XVII do XIX vka, u versku službu se uvode brojne novine: orgulje i muzika, propovedi, sveštenička odeća.

Pomenuli smo pored Biblije i Talmud, koji znači "učenje", "izučavanje", "proučavanje". Jednostavnije, to je jevrejski zbornik usmenog zakona i predanja, zbirka izreka mudraca, koje se odnose na svakodnevni etički i religijski život ljudi. Postoje dva Talmuda: Jerusalimski talmud (priređen oko 45. god.) i Vavilonski talmud (oko 500. god.). Kao svete knjige Jevreja, oba Talmuda se po svom značaju nalaze odmah posle Biblije ili Starog zaveta.

Pomenuli smo Hebreje. To je ime za narod koji potiče iz XIV veka pre nove ere i nastao je vrlo složenom sintezom procesa u kojima su učestvovale mnoge civilizacije Orijenta: Asirci,

10


Vavilonci, Feničani, Egipćani i Hetiti, uključujući i indoevropske narode. Otuda je hebrejska religija rezultat duhovnog procesa brojnih verskih ideja. Sam izraz Hebrej znači "onaj koji stanuje s onu stranu reke" (ibri), svejedno dali je reč o Jordanu u Palestini, ili Eufratu u Mesopotamiji. U istom kontekstu pominje se i Izrael, ili "sinivi Izraela" kao ime za narod koji je nastanjivao Palestinu.

2.3 Islam

Islam je jedna od četiri najznačajnije monoteističke religije univerzalnog značaja. Ova religija se prvobitno odnosila na jednu kompaktnu etničku, narodnosnu grupu, na Arape, tačnije na narode istog porekla, pa je utoliko slična jevrejstvu. Sve vernike u islamu povezuje zajednički arapski jezik, na kome je, uostalom, napisana i najvažnija sveta knjiga islama Kuran.

Muhamedu se dakle, kao i Budi i Isusu sam bog otkrio, objavio. Islam se formirao tek u VII veku nove ere, na tlu današnjeg Arabijskog poluostrva. Osnivač islama je Muhamed (570 – 632) koji je ujedinio razbijena arapska plemena, usredsredujući svoj duhovni i verski rad na dva grada – Medinu i Meku.

U oblikovanju novog religijskog pogleda Muhamed se oslanjao na drevno božanstvo Hubal, koje je vremenom nazvano Alah (od arapskog Allah – svemoguć). Sa Muhamedom počinje novo razdoblje arapske civilizacije. Da bi ujedinio arapska plemena, muhamed je poveo borbu protiv mnogobožačke religije, stvorivši novi jednobožački sistem, koji se u mnogome ugledao i oslanjao na hrišćanstvo i jevrejstvo. Protiv mnogoboštva Muhamed kaže u Kuranu:

"Alah i njegov Poslanik ne priznaju mnogobošce... Kad prođu sveti mjeseci, onda ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete." (Kuran, IX, 3, 5).

Iskoristio je i već postojeći oblik hodočašća – posetu svetom mestu, verskom svetilištu u Kabi, koje je postalo kuća Alaha. Ovo

11


važno svetilište islama ima oblik kocke (na arapskom Ka'ba znači kocka), sa crnim kamenom, kao svetim predmetom koji se nalazi u Kabi, ugrađenim u jugoistočni ugao građevine. On je desna ruka boga na zemlji. Kamen je najpre bio važan narodni kult i drevni predmet obožavanja, fetižizacije. U islamu on se poistovećuje s Alahom, kao novostvorenim, jedinstvenim bogom svih muslimana. Godina 622., kada je Muhamed došao u Medinu da propoveda svoje učenje, rečuna se za prvu godinu muslimanske ere, i naziva se Hidžra. Arapi ujedinjeni pod Muhamedom uspeli su docnije da osvije Siriju i Egipat, delove severne Afrike pa su u osvajanjima 711. godine došli do obala Španije i Francuske granice.

Osnovi Kurana – Islam kao vera muslimana izložen je u Kuranu. Islam znači "predavanje božjoj volji", potčinjavanje Bogu i uspostavljanje mira. Pojam mir ima isti koren kao i islam (selem). I ova vera polazi od ideje o dolasku "carstva božijega", pa je oslonjena na proročke objave koje su primili Mojsije i David u jevrejskoj religiji. Međutim, Muhamed nije nikakvo ovaplođenje Boga, ili Svetog duha, kakav je slučaj sa Hristom, odnosno Bogom. Jednostavno rečeno, Muhamed je ovozemaljsko biće, nastalo iz sjedinjenja čoveka i žene, a ne iz sinteze Svetog duhai Isusove majke, iz čega sledi Marijino bezgrešno začeće Hrista. Muhamedu je anđeo Gabrijel (sličan biblijskom Gavrilu), u pustinjskoj pećini saopštavao božju istinu, iščitavajući mu je u više navrata sa božanskog originala na nebu. Ime Kuran na arapskom znači "recitovati", "čitati naglas". To je zbirka otkrovenja koju je primio Muhamed. Dakle, Muhamed nije poput Hrista, nikakav posrednik između ljudi i Boga. Kuran sadrži i filozofske i političke poglede, ali i veru u moral, pravila ponašanja, osnov sudskog zakona. U islamskoj veri ne postoje sveštenici kao u hrišćanstvu i budizmu, već samo učeni ljudi – uleme – koji tumače verske spise u džamiji. Uleme se jednim delom mogu porediti sa jevrejskim rabinima.

U islamu se ne sme sumnjati u sledeće dogme:1. verovanje u postojanje jednog Boga – Alaha,2. verovanje u anđele,

12


3. u svete knjige,4. u Alahove poslanike,5. u kraj sveta,6. u predodređenje sveta,7. vaskrsenje mrtvih.

Osnovni stav Kurana je: Nema drugog Boga osim Alaha, a Muhamed je njegov prorok.

Pripadnik islama veoma lako se postaje. Potrebno je da pojedinac u prisustvu nekolicine vernika jednostavno izjavi: "Svedočim da nema drugog boga osim Alaha i da je Muhamed njegov prorok". Obaveza je vernika ove religije da se u toku dana pet puta moli Alahu, uz prethodno obredno pranje, zatim, da posti mesec dana u vreme ramazana, koji pada devetog meseca takozvane muslimanske mesečeve godine. U to vreme svaki vernik od izlaska do zalaska sunca mara da se uzdržava od jela, pića i seksualnih odnosa. Od posta su izuzeti deca, starci i iznemogli. Vernik mora da daje prilog siromašnima i bar jednom u toku svog života poseti sveti grad Meku. Vera dopušta i muslimanima da imaju četiri žene i veći broj nevenčanih žena (konkubina). Svinjsko meso je zabranjeno. Osnovni praznici su: Kurban-bajram, Uzara-bajram i Melvud.

Muslimani se mole u džamiji. Prva džamija je sagrađena u Jerusalimu. Za džamiju je karakterističan minare, osnovno obeležje arapske crkve arhitekture, a osnovna likovna odlika verskoh hramova su arabeske. U hramu nije dopušteno likovno prikazivanje Boga. Reč je o praksi koja inače postoji i u hrišćanskim bogovima, u kojima se na slikama, ikonama i u skulpturi predstavljaju scene iz Hristovog života, iz Starog zaveta.

2.4 Budizam

Pre pojave budizma kao monoteističke religije u drevnoj Indiji je bio razvijen bramanizam (kasnije hinduizam i neohindinizam), indijska religija čije je glavno načelo bilo postojanje najviše ili

13


opšte duše sveta. Ovaj princip naziva se braman. Na drugoj strani se nalazi takozvana pojedinačna duša – atman, koji poseduje svaka jedinka. Pojedinačna duša sklopljena je sa telom, kao čulnim materijalom, prolaznim i konačnim bićem, i izvor je svakodnevnog zla. Cilj je ove religije da se pojedinačna duša oslobodi vezanosti za sve što je prolazno, što čini predmet zla, dakle za telesnost i sjedini s opštom dušom, uzdižući se tako do bramana. Osnovna božanstva ranog bramanizma su bogovi nastali iz kulta prirode: Agni – bog vatre, Aditi – majka bogova, Varuna – bog vode, Diaus pirat – ili Zevs- poter, koji u rimskoj mitologiji postaje Jupiter a kod grka Zevs – kao Bog otac. Kasnoje će se pod uticajem budizma u feudalnom dobu bramanizam preoblikovati u novu religiju pod nazivom hinduizam. U hinduizmu kao mnogobožačkoj religiji, tri su vrhovna božanstva: Brama – stvoritelj, Višnu – bog koji održava taj stvoreni svet, i Šiva – koji stvoreni svet ponovno razara. Višnu i Šiva odnose se kao pozitivan i negativan princip, kao dobro i zlo, dok je Brama iznad jednog i drugog. Hinduizam je i danas dominantna indijska religija, a naziva se i neohinduizam. Ova religija se odlikuje ustaljenim običajem hodočašća, tj. posećivanja svetog mesta, u ovom slučaju Benaresa, na svetoj reci gang.

Budizam jedna od četiri najveće religije sveta. Za razliku od bramaizma ili neohinduizma, on je u biti otkrivena roligija, kao što su hrišćanstvo, islam i judaizam. Ali, od njih se razlikuje po tome što u budizmu ne postoji pojam boga. U nauci je dugo postojala predrasuda da se verovanje u boga često posmatralo kao suština svake religije. Izaziva izvesnu nedoumicu činjenica što se budizam uzima kao jedna od indijskih religija. Naime, budizam je, zaista rođen na indijskom tlu, ali s obzirom na broj vernika, budizam je beznačajna indijska vera, jer u Indiji ima svega 300.000 budista, što je 3.000 deo ukušnog stanovništva. Međutim, budizam je veoma razvijena u ubražnjavana religija izvan Indije: u Indokoni, na Tibetu, u Mongoliji, u Kini, Koreju, Japanu. Osnivač budizma je Gotama Buda (560 – 480 pre n.e.). Izraz "buda" znači prosvetljeni. Kao princ, rođen u bogatoj porodici, Buda je u 29.

14


godini života doživeo veliko preobraćenje kraj nekog drveta. Rezvio je tako religijsko učenje koje su mogli prihvatiti svi slojevi naroda – i obrazovani i neuki. Po tom učenju, apsolutno blaženstvo, koje se u ovoj veri naziva nirvana, mogu ostvariti svi ljudi, bez obzira na društveni stalež kome trenutno pripadaju. I budizam, slično hrišćanstvu, polazi od stav da su ljudsko telo, odnosno telesne želje čoveka, izvor njegovih patnji, pa se zbog toga glavni smisao života sagledava u oslobađanju od želja. To se postiže upražnjavanjem pravila propisnih u takozvanom osmokranom putu. Vrhunska mudrost je dakle, prosvetljenje koje se neziva nirvana. Kao što u hrišćanstvu postoji takozvanih Deset božjih zapovesti, tako i budizam potpisuje pet sličnih uputstava kojih treba da se pridržava vernik. Četiri uputstva od pet, koliko ih ima, sasvim su identična hrišćanskim. To su: (1) ne ubij, (2) ne kradi, (3) ne vrši preljubu, (4)ne laži, i (5) ne uzimaj alkohol. Kao i hrišćanstvo, budizam je doktrina koja propoveda iskupljenje od sveopšteg boga i nudi spasenje.

Grane budizma – Postoje bar tri osnovne grane budizma: hinajana – na jugu Indije, i mahajana – na severu, dok se treća naziva tantrizam, i smatra se da je samo poseban oblik mahajane. Tantrizam je na Tibetu imao specifičan razvoj. Naziv tantrizam vodi poreklo od sanskrita i znači "ono što se širi". Naime, to je vera koja vodi oslobođenju od reinkarnacije i patnje. Ovde je reč o posebnoj vrsti tajnog uzdizanja, o najvišem sjedinjenju. U tantrizmu ima znatnih elemenata hinduizma.

15


Literatura

16

svetske religije i mistika

Documents