Dr eljko Fajfri

Sveta loza Brankovia

Internet izdanje

IZVRNI PRODUCENT I POKROVITELJ

Tehnologije, izdavatvo i agencija Beograd, jun 2000

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK Zoran Stefanovi LIKOVNO OBLIKOVAJjE Marinko Lugonja VEBMASTERING I TEHNIKO UREIVANJE Milan Stoji DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA Nenad Petrovi

tampano izdanje

id, 1999. IZDAVA DD "Grafosrem" id ZA IZDAVAA eljko Ivatovi RECENZENT Dr Nenad Lemaji TEHNIKI UREDNIK eljko omlija KOREKTOR Dr eljko Fajfri

CIP Katalogizacija u publikaciji

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

929.52 Brankovi

FAJFRI, eljko

Brankovii / eljko Fajfri. id : Grafosrem,

1999 (id : Grafosrem). 144, 3 str. ; 22 cm

Tira 1000.

a) Brankovi (porodica)

http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002752

Sadraj

Rodoslov Brankovia

1. Vuk Brankovi 2. Sukob Brankovia i Lazarevia 3. Despot ura Brankovi 4. Gradnja Smedereva 5. Janjo Hunjadi 6. Pad Smedereva 7. Oslepljenje Grgura i Stefana 8. Obnavljanje Despotovine 9. Sukobi sa Hunjadijem 10. Pad Novog Brda 11. Hunjadi brani Beograd 12. Odnosi u porodici 13. Despot Lazar Brankovi 14. Despot Vuk Grgurevi 15. Poslednje despotove godine 16. Despot ore Brankovi 17. Nakon smrti kralja Matije Korovina 18. Despot Jovan Brankovi 19. (Sveti) Maksim i (majka) Angelina

Rodoslovi Brankovia

Epilog

Biografija autora

Rodoslov Brankovia

Poreklo porodice Brankovi nije ba najjasnije, a kao njeni najstariji lanovi spominju se vojvoda

Mladen (od kojeg potiu Brankovii) i brat mu upan Nikola. Ko je njihov otac jo uvek se ne zna,

a po svoj prilici tako e i ostati. U svakom sluaju radi se o veoma staroj i uglednoj porodici koja je

jo od kralja Milutina izgleda bila prisutna na srpskom dvoru gde je zauzimala vidno mesto, ali

nikada nije spadala u one najjae i najuticajnije. Njihova batina nije bila velika i sastojala se iz

Drenice na Kosovu pa se moe na osnovu toga sa sigurnou rei da njihov ugled nije iao zbog

veliine ili bogatstva poseda koje su drali ve iskljuivo iz dvorskih slubi koje su dobijali.

Pripadali su pograninoj vlasteli kojima je osnovno zanimanje bio rat, a jedini uslov napretka

neprekidna osvajanja ka jugu. Pravi njihov uspon izgleda ide od vremena vladavine kralja Stefana

Deanskog (1321-1331.) jer se tada u 1323. godini vojvoda Mladen spominje kao gospodar

Trebinja i Draevice koje je dobio od kralja na upravu, dok mu brat Nikola u godini 1329. ima

naziv upana i izgleda da kao kraljev slubenik deluje u severnoj Albaniji. Po svemu sudei ove

titule su bile nagrada koju su dobili od kralja Deanskog zbog verovatnih zasluga tokom njegovih

borbi za presto sa polubratom Konstantinom. Kakva su bila njihova kasnije delovanja, ne zna se, ali

su se verovatno i dalje kretali u kraljevoj blizini. Neposredno nakon 1326. godine (kada se poslednji

http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002731http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002732http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002733http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002734http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002735http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002736http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002737http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002738http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002739http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002740http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002741http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002742http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002743http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002744http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002745http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002746http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002747http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002748http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002749http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002750http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/rodoslovi_br.htmlhttp://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002751http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici.html#_Toc486002752

put spominje u jednoj povelji) vojvoda Mladen je i umro, a nasledio ga je sin Branko od kojeg

porodica Brankovi i dobija svoje ime Brankovia. Osim Branka vojvoda Mladen je ostavio iza

sebe i erku po imenu Ratoslavu (Ratislavu). Da je porodica uivala veliki ugled, mada nije bila

meu najmonijima u Srbiji, vidi se iz toga to je vojvoda Mladen erku Ratoslavu udao u monu

kuu Vojnovia i to za upana Altomana. Iz ovoga braka rodie se kasniji upan Nikola

Altomanovi.

Od svoga oca, vojvode Mladena, sin Branko je nasledio upravu Trebinjem, ali i njegovo mesto

poverljivog oveka kod kralja Deanskog. U kasnijem sukobu izmeu kralja Deanskog i sina mu

Duana po svemu sudei Branko je bio na strani sina (Duana) jer ga, nakon uspeno okonane

borbe za krunu, kralj Duan nagrauje namesnitvom Ohrida, ali mogue i visokom titulom

sevastokratora (?).

Ba titula sevastokratora moe da izazove najmanje dva pitanja. Najpre pitanje koji je car nagradio

Branka titulom sevastokratora: car Duan ili car Uro? I ovo e pitanje po svoj prilici jo dugo

ostati bez zadovoljavajueg odgovora, budui da se on (Branko) kao sevastokrator spominje po prvi

put u jednoj povelji iz 1365. godine. No to je za nau priu ipak manje vano pa se na tome ne

zadravamo.

Mnogo je interesantnije pitanje da li se moda Branko nalazio u kakvim rodbinskim vezama sa

Nemanjiima o emu bi mogla da posvedoi titula sevastokratora koju su Nemanjii davali svojim

srodnicima. Tako je Orbin za Vukovog sina (Brankovog unuka) ura navodio da je "potomak

carske loze", to samo potvruje da su carska porodica i Brankovii bili na neki nain porodino

povezani. Ako ova veza postoji onda je ona verovatno preko neke princeze iz kue Nemanjia koja

se udala za nekoga iz porodice Brankovia. Kasnije povezivanje Brankovia sa Nemanjiima i to

preko kneginje Milice i njene erke Mare (koja je bila udata za Vuka Brankovia) je ve sasvim

razumljivo. "Sin velikog upana Nemanje Vukan, brat prvovenanog kralja Stefana; ovaj Vukan,

veliki knez, rodi sina Dmitra upana, u monatvu nareeni David, koji sazda crkvu svetog

bogojavljenja pored Lima u mestu Brodarevu. Ovaj pak rodi sinove i keri; prvi sin njegov veliki

knez Vratko. Vratko rodi Vratislava. I Vratislav rodi sinove i keri; prva njihova ki kneginja

Milica u inokom liku nareena Evgenija monahinja. Ova rodi sinove i keri. Prvi sin njen Stefan. I

bi Stefan veliki knez, despot Srbljem i obema stranama Podunavlja gospodin. I prva ki njena

Mara, sestra velikog Stefana. Ova rodi tri sina. Sin njen prvi despot ura".

Verovatno da je svrha ovoga rodoslova bila u tome da se pokae kako je despot ura Brankovi

(sin Vukov) zapravo u srodstvu sa "svetorodnim" Nemanjiima te da i to na neki nain opravdava

njegovu vladavinu Srbijom. U tom pogledu nema nikakve sumnje da su Brankovii zaista u vezi sa

Nemanjiima, ali pitanje je da li ta veza postoji jo i od ranije.

Ne zna se za koga je sevastokrator Branko bio oenjen (moda za neku Nemanjiku princezu?), ali

se zna da je imao tri sina i jednu erku. Najstariji sin se zvao Nikola Radonja i od 1350. godine bio

je oenjen sa roenom sestrom monih Mrnjavevia, Ugljee i Vukaina, koja se zvala Jelena. Sa

njom je imao i dve erke, ali doivljava tragediju poto mu ena i obe erke naglo umiru. Razoaran

on se tokom 1364. godine zamonaio i smestio u Hilandaru pod imenom monah Roman. Kasnije

(1376.) je uzeo stroi monaki zavet i postao velikoshimnik Gerasim. Za vreme svoga boravka u

Hilandaru uspeo je Radonja da za svoj manastir pribavi mnoga imanja i stoga je esto putovao.

Tokom svoga dugog ivota odravao je prisne odnose sa carem Uroem, svojim bratom Vukom,

knezom Lazarom, a na kraju i despotom Stefanom Lazareviem. Verovatno njegov najvei uspeh je

bio u dobijanju manastira Sv. Pavla (1380.) koji je u to doba bio potpuno zaputen. Privuen

legendom da se u tome manastiru nekada podvizavao Pavle Ksiropotamski, ovek koji je prvi

propovedao hrianstvo meu Srbima, Radonja se potrudio da ga obnovi. Manastir je utvren,

sagraene su elije i hram, a podignuti su i vinogradi u okolini. Dugo nakon toga ovaj manastir su

Brankovii smatrali svojim porodinim. Tu, u manastiru Sv. Pavla, Radonja (Gerasim) je i umro 3.

decembra 1399. godine.

Drugi sevastokratorov sin se zvao Grgur, a trei i najmlai sin bio je Vuk (roen pre 1345.). Osim

ova tri sina sevastokrator je ostavio i erku Teodoru (Vojislavu) koja se udala za oru Topiju koji

je gospodario Draem.

U svakom sluaju ova porodica se po malo emu mogla razlikovati od mnogih drugih slinih

vlasteoskih porodica koje su se kretale na dvoru i oko njega. Po svojoj snazi bila je manje vie

beznaajna mada njeno samo poreklo jeste staro i to je jo vanije veoma potovano (tim vie ako

su bili u vezi sa Nemanjiima). Mogue je da bi se istorija Brankovia i zaboravila te da bi oni

potonuli u anonimnost da nije dolo do ulaska najmlaeg sina sevastokratora Branka, koji se zvao

Vuk, u porodicu sve monijeg i agilnijeg kneza Lazara Hrebeljanovia. Naime, negde oko 1371.

godine Vuk se eni sa kneevom erkom koja se zvala Mara. Knez Lazar je veoma paljivo odabrao

mua za svoju erku, jer iako je Vuk bio prilino siromaan videlo se da se radi o oveku koji vredi

i koji e biti u stanju da svoju malu porodinu batinu uvea. "Mara je bila udata za rakoga

vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog oveka i veoma poslunog

prema svom tastu Lazaru,..." (Mavro Orbin).

1. Vuk Brankovi

Odmah nakon smrti cara Duana (1355.) dolazi do komeanja u ogromnom Srpskom carstvu tako

da su se upravnici novoosvojenih Grkih oblasti (carev polubrat Simeon, Teodor Asen) veoma brzo

otcepili od carstva i poeli sasvim nezavisno da vladaju. To je otilo ak toliko daleko da je

Simeon, polubrat cara Duana, istakao svoju kandidaturu za carsku krunu, ime je pokuao da

istisne carevog sina Uroa. Meutim, ostaci drave, a posebno stare srpske zemlje, su na saboru u

Skoplju (1357.) pruili podrku caru Urou. Time su i Simeonove aspiracije na carsku krunu odmah

propale. Kasniji dogaaji su pokazali da car Uro nije umeo da zadri ostatak onih zemalja koje su

mu bile verne tako da su moni velikai postepeno poeli da otkazuju poslunost i da se sve vie

osamostaljuju u odnosu na centralnu vlast (prvenstveno cara). To je onaj proces koji se nazvao

formiranje samostalnih oblasti odnosno pojava oblasnih gospodara. U svakom pogledu tu je najvie

prednjaio knez Vojislav Vojnovi, ali ni drugi tu nisu mnogo zaostajali. Nakon nagle smrti knez

Vojislava, u prvi plan odjednom izbija mona porodica Mrnjavevia (Vukain i Ugljea). Jaanje

Vukaina Mrnjavevia je za veoma kratko vreme uzelo tolikog maha da ga je car Uro na kraju

krunisao za kralja (1365.) ime je on (Vukain) postao carev savladar. Nekako od tog doba,

verovatno pod naletom osnaenih Mrnjavevia, Brankovii su morali da se povuku od Ohrida ka

kosovskoj Drenici. Po svemu sudei sevastokrator Branko je bio ve mrtav, a njegovi sinovi Grgur i

Vuk (Radonja je ve bio u Hilandaru), nemajui snage da se suprotstave morali su da odstupe.

Do toga vremena i Lazar Hrebeljanovi (budui Vukov tast) je boravio na dvoru cara Uroa sa

beznaajnom dvorskom titulom, ali od vremena Vukainovog krunisanja on odlazi sa dvora, i poput

ostalih poinje da formira svoju oblast (od tada nosi i titulu kneza). U to vreme on oko sebe okuplja

sve vei broj vlastele i poinje da stvara svoj krug poverljivih i pouzdanih ljudi. To je vreme kada je

sigurno doao i u blie kontakte sa Brankoviima, a posebno Vukom kojeg je mogao i da blie

upozna. Utisak je sigurno bio povoljan jer negde oko 1371. godine Vuk se eni kneevom erkom

Milicom, to njihov dotadanji politiki i vojni savez pretvara u mnogo pouzdaniji politiko

porodini savez. Nikada njihova saradnja nije bila pomuena bilo ime i oni su "u jedinstvu i

ljubavi pobeivali su neprijatelje svoje" (Georgije Amartol). No, jo uvek oni su suvie slabi i

strepe od Mrnjavevia, a mogue je da su tada imali i nekih vojnih sukoba sa njima. U svakom

sluaju jedan nenadan i tragian dogaaj odjednom im skida opasnost od Mrnjavevia i otvara im

naglo mogunost za daljenje jaanje. To je bila katastrofa srpske vojske na Marici (1371.) koju su

vodili Vukain i Ugljea. Ova mona armija biva od Turaka tako strano potuena da su do kraja

oba Mrnjavevia poginula. Katastrofa je bila tolika da se ni njihova tela nisu kasnije mogla

pronai. "Kad se Bog razgnevi na hriane zapadnih strana, i podie despot Ugljea sve srpske i

grke vojnike, i brata svoga Vukaina kralja, i mnoge druge velmoe, oko ezdeset hiljada izabrane

vojske, i pooe u Maedoniju na izgnanje Turaka, ne prosudivi da niko nije moguan nasuprot

stati bojemu gnevu. Njih, dakle, ne izgnae, nego sami od njih bie ubijeni, i onde njihove kosti

padoe, i ostae nepogrebene, i veliko mnotvo od njih umre od otra maa, neki bie odvedeni u

ropstvo, a neki od njih, izbegavi, i dooe" (Zapisi Isaije monaha).

Nestanak Mrnjavevia je iskoriten za irenje teritorija i dalje jaanje kneza Lazara i Vuka

Brankovia. "Jer im je knez Lazar uzeo Pritinu i Novo Brdo, kao i mnoga druga oblinja

mesta" (Mavro Orbin). No i ovo jaanje bilo je tek ogranieno jer tada se ispreio u to vreme

najmoniji srpski velika, upan Nikola Altomanovi. Sa Vukom Brankoviem upan Nikola je bio

u bliskoj roakoj vezi jer je upanova mati Ratoslava bila roena sestra Vukovom ocu

(sevastokratoru Branku), odnosno bila je Vukova tetka. No, ti roaki odnosi nisu pomogli da se

njihovi meusobni odnosi izglade pa je tokom 1373. godine udruena vojska kneza Lazara, Vuka

Brankovia, potpomognuta etama koje je poslao bosanski ban Tvrtko i ugarski kralj Ludvig,

napala na upana i veoma brzo ga savladala. "I tako pakosni Nikola bi zarobljen sa svom svojom

imovinom" (Mavro Orbin). Najvei deo ogromne teritorije koju je kontrolisao upan, saveznici

(izuzev kralja Ludviga koji nije dobio nita) podele izmeu sebe. Time je Vuk Brankovi u vlast

dobio najvei deo Kosova, to je kasnije jo vie uveao time kada je od Balia preoteo Prizren i

okolinu. Sada je Vuk kontrolisao upravo sr onih srpskih zemalja koje su bile u okviru Nemanjia,

praktino sredinji deo nekadanje srpske drave. Bile su to bogate oblasti sa mnotvom zadubina i

drugih kulturnih spomenika.

Nakon svega ovoga apsolutno najmoniji vladar u Srbiji je bio knez Lazar, a to je potvreno neto

kasnije kada je uz Vukovu pomo knez preuzeo i oblasti Radia Brankovia (Branievo). Mogue

je da bi daljnje jaanje kneevo do kraja zavrilo i njegovim krunisanjem za srpskoga vladara (mada

je on to u svojoj sutini bio) da se iznenada nije pojavila turska opasnost.

Pojava Turaka za kneza nije bilo nikakvo iznenaenje jer je on jo od ranije sa njima imao sukoba.

Najpre su njegova vlastela Crep i Vitomir kod Paraina zaustavila jedan pljakaki turski odred, a

sam knez je predvodio vojsku kada su Turci suzbijeni kod Toplica (1386.). Da Turci nee odustati

videlo se 1388. godine kada je Vlatko Vukovi, vojvoda kralja Tvrtka, kod Bilea razbio jednu jau

tursku formaciju. No, ovo su tek bila proigravanja za ono to je nailazilo. U leto 1389. godine jedna

velika turska vojska voena lino sultanom Muratom i sa njegova dva sina Bajazitom i Jakubom

krenula je na Srbiju. Prve na udaru nalazile su se zemlje Vuka Brankovia na Kosovu i on odmah

od kneza zatrai pomo. U to vreme Vuk je drao zaista veliku oblast pod kontrolom i ona je

obuhvatala Kosovo i Metohiju, deo Polimlja i Sandaka, i Skoplje na jugoistoku. Ne oklevajui

mnogo knez sakupi jednu dosta monu armiju potpomognutu odredom bosanskog kralja Tvrtka

kojeg je predvodio vojvoda Vlatko Vukovi. Na alost izostala je pomo Marka Mrnjavevia i

brae Dragaa koji su u to doba bili Turski vazali i mogue je (ne i sigurno) ak da su se oni nalazili

u turskoj vojsci (neki Dragaevi odredi sigurno). Drugi zet kneza Lazara, ura Stracimirovi, nije

pomogao tasta, ali po svemu sudei ni Turke ve je posmatrao sa strane ta se zbiva.

Do sudara dveju armija dolo je na Kosovu na dan 15. juna 1389. godine. "I kada je dolo do boja i

nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo dogaalo. I toliko se krvi

izlilo da se kroz izlivenu krv poznavao i trag konjski, i bi mnogo mrtvih bez broja, i bi tu i Amir, car

Persijski, ubijen. A zatim i ovaj divni mu, sveti knez Lazar" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Tu na Kosovu poginuli su knez Lazar i cvet srpskog plemstva, ali ni Turci nisu dobro proli. Ubijen

je turski sultan od nepoznatog srpskoga ratnika za kojeg predanje kae da je Milo Obili. "A ovaj

da pokae vernost, a ujedno i hrabrost, nae zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom

naelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvorie. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari ma

u toga samoga gordoga i stranoga samodrca. A tu i sam pade od njih" (Konstantin Filozof).

Sultanova smrt je dovela i do sukoba njegovih sinova Jakuba (starijeg sina) koji je bio

prestolonaslednik i Bajazita. U sutini radilo se borbi oko vlasti koju je spretni Bajazit veto

iskoristio tako to je uspeo Jakuba da likvidira prije no to je ovaj uopte saznao za sultanovu smrt.

Sam rezultat bitke toga dana je ostao nejasan jer su obe armije doivele takav masakr da niko nakon

kreeva nije znao ko je stvarni pobednik. Turci su se, neto zbog velikih gubitaka, neto zbog toga

to je Bajazit morao da uri u Jedrene ne bi li uvrstio vlast, odmah povukli. Ono to je kasnije, pa i

danas, posebno privlailo panju, a odnosi se na Vuka Brankovia, jeste njegovo uee u

Kosovskoj bici te legenda o tome kako je on bio taj koji je izdao kneza Lazara, to je u krajnjoj

liniji dovelo do srpskoga poraza. Kako je dolo do te legende jeste prilino zamrena pria koja

zahteva mnogo prostora. Kako ova naa pria o porodici Brankovia nema potrebe za takvim

detaljnim objanjenjima to se neemo uputati u pojedinosti o tome kako je Vuk "izdao" kneza, te u

argumente koji govore protiv toga ve samo u najkrupnijim potezima e se navesti ono to je u tom

okviru najinteresantnije.

U vremenu neposredno pred bitku svakako najjai srpski velika bio je knez Lazar, a za njim

odmah Vuk Brankovi (izuzimajui tu Balie). Predoseajui Turski napad knez je jo nekoliko

godina ranije vrio pripreme za nadolazei udar. Najjaa uzdanica bio je svakako Vuk Brankovi, a

do kraja e se pokazati da je on (Vuk) bio zapravo jedini koji je iz sve snage stao uz kneza. to se

tie samih priprema za bitku sa Turcima sigurno je da je Vuk bio najzainteresovaniji od svih da se

Turcima prui otpor budui da su njegove zemlje bile najugroenije i prve na udaru. Konano, na

Kosovu kojim je on vladao, odrala se i odluujua bitka. Verovatno da je i on mogao, poput brae

Dragaa i Marka Mrnjavevia da prihvati vazalske obaveze prema Turcima i na taj nain da

izbegne sve neprilike sa njima. Meutim, on je odabrao put oruanog otpora i sa knezom Lazarem

organizovao sve ono to se u Srbiji moglo dii na oruje. Kakvo je njegovo uee u bici moe se

saznati iz posrednih turskih izvora, a izgleda najvie od njihovog pisca Nerija. Po njemu na

Kosovu je srpsku vojsku vodio knez Lazar koji je zapovedao centrom vojske, dok je bosanski kralj

vodio levo krilo (Neri misli na vojvodu Vlatka Vukovia), a desnim krilom je komandovao Vuk

Brankovi. Uz Vuka je i bio jedan od njegovih sinova, verovatno Grgur. Vukov deo vojske je

izgleda bio dosta jak i sastojao se od oklopnika koji su u samom poetku bitke odmah razbili levu

Tursku stranu (koju je vodio Jakub, stariji sin sultana Murata). Meutim, zbog toga to srpska

sredina nije izdrala Turski pritisak (nakon sultanove smrti turski centar je preuzeo Bajazit), te

nakon hvatanja kneza Lazara i njegove likvidacije, Vuk Brankovi se povue. Jo uvek nema ni

pomena, ne samo o Vukovoj izdaji, ve o izdaji bilo kojeg velmoe iz okruenja kneza Lazara.

Motiv Vukove izdaje pojavljuje se tek u letopisima iz kasnijeg perioda: "car Murat je prodro na

Kosovo polje i na obalama reke Sitnice razbio i pogubio srpskog kneza Lazara, kojega je izdao Vuk

Brankovi, zet njegov"(Jakov Lukari). Jedan od prvih (ako ne ba i prvi) koji je optuio Vuka za

izdaju bio je Mavro Orbin i to negde krajem XVI veka kada je napisao svoje "Kraljevstvo Slovena".

Njegova je verzija veoma razraena i interesantna. Po njemu knez Lazar je udao erku Maru za

Vuka Brankovia dok je drugu erku Vukosavu udao za Miloa Kobilia jednog plemia koji je bio

odgojen na kneevom dvoru. U jednom momentu dve sestre su se tako posvaale oko mueva da je

Mara (Vukova ena) oamarila Vukosavu (Miloevu enu) i to je do kraja dovelo do oruanog

megdana izmeu Vuka i Miloa. "Izmeu ove dva sestre dolo je jednom do svae. Vukosava je,

naime, hvalila i pretpostavljala vrednost svoga mua Vuku Brankoviu, a to je Vukovu enu Maru

jako uvredilo, pa je oamarila svoju sestru. Kad je ona to ispriala svome muu, on je smesta

potraio Vuka i sasuo na njega mnogo uvreda, te ga pozvao na megdan, da se vidi je li istina ono

to je bila kazala njegova ena Vukosava" (Mavro Orbin).

U tom dvoboju Vuk je proao jako loe i Milo ga je zbacio sa konja, a potom nastavio da i dalje

udara. Samo okolni plemii koji su ovaj dvoboj posmatrali uspeli su Vuka da spasu daljnjeg

ponienja. Knez Lazar je pokuao da izmiri zavaene zetove, ali u tome uspeva tek prividno.

Neposredno pred bitku na Kosovu iskoristio je Vuk priliku da se osveti i da lano optui knezu

Miloa kako ovaj tobo sprema nekakvu izdaju. "Poto je tada Lazar imao udariti na Turke, njegov

zet Vuk ga je upozorio da pazi na Miloa, jer treba da zna da on u tajnosti uruje s Turcima kako bi

ga izdao" (Mavro Orbin). U vreme uvene veere kod kneza dok su se dizale zdravice prebaci knez

Milou za navodnu izdaju elei da vidi kako e ovaj da reaguje. Milo se nije dao zbuniti ve

odgovori: "Nije sada vreme, knee i gospodaru moj Lazare, da se prepiremo, jer je neprijatelj ve u

bojnom redu. Sutra ujutro pokazau delom da je moj tuitelj klevetnik i laov i da sam ja uvek bio

veran svome gospodaru" (Mavro Orbin).

Sutradan pre poetka bitke odjae Milo do Turaka i uspe da prevari strau koja je okruila sultana

te ga ova pusti kod njega. Priavi sultanu Milo se sagnuo, tobo elei da mu poljubi ruku, i

iznenada izvadi no te ga zarije sultanu u trbuh. Ipak nije uspeo da pobegne pa ga Turci tu i ubiju.

Ovakva pogibija sultana pre nego to je bitka i poela dobro je zaplaila sve one pae koje su

okruivale sultana, tako da oni odlue da sve ovo sakriju od vojske da ne bi dolo do kakve panike.

Za to vreme u srpskom logoru je nastala uzbuna jer su primetili da nema Miloa pa je izgledalo kao

da se Vukova optuba o Miloevoj izdaji pokazala istinitom. To je u dobroj meri izazvalo strah pa

je bilo ak predloga i za predaju. "Poto je, dakle, Milo na pomenuti nain pobegao i vest se

proirila u hrianskom taboru, ne znajui jo uvek ta se desilo s Turinom, neki zapovednici se

poee bojati za ishod stvari i govoriti da ne vide mogunosti za spasenje. Oni su nagovarali ostale

da bi najbolje bilo izbei borbu i poloiti oruje, te se pokoriti neprijatelju" (Mavro Orbin). Ovu

moguu paniku u srpskim redovima uspeo je da sprei knez Lazar jednim retko lepim govorom koji

je podigao ve klonule duhove. Sam tok bitke je u samom poetku iao u potpunu srpsku korist, ali

dok je knez menjao konja izgubi ga vojska iz vida i odjednom svi pomisle da je on poginuo. Toga

momenta pone panika i opte rasulo koje kasnije ni knez nije mogao da zaustavi. Stoga je bio

prisiljen i sam da potrai spas u bekstvu, ali mu konj upadne u neku rupu gde ga Turci kasnije nau

i zarobe. Neto kasnije u turskom logoru kneza Turci i ubiju tako to mu odseku glavu.

U kasnijem tekstu Orbin navodi da je iz Srbije palo mnogo ugledne vlastele tokom ove bitke, ali da

nije poginuo bosanski vojvoda Vlatko Vukovi koji se sa dobro desetkovanom vojskom uspeo

izvui. Izvukao se i Vuk Brankovi sa veinom svojih ljudi, ali ne zato to je imao sreu ve zbog

toga to je jo od ranije imao takav dogovor sa sultanom Muratom. "Meutim, zet kneza Lazara Vuk

Brankovi spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, poto je (kako neki kau) imao tajne pregovore

s Muratom da izda (kako je i uinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove drave" (Mavro Orbin).

itajui Orbinov tekst vidljivo je da on nije ba kategorian kada tvrdi da je Vuk izdao na Kosovu,

a uz to on se i ograuje kada navodi moguu Vukovu izdaju: "kako neki kau". No, to je bilo sasvim

dovoljno da se pojave mnogo razraenije (i fantastinije) verzije o Vukovoj izdaji poput one u

Tronokom rodoslovu ili Prii o boju Kosovskom. Nekako izlazi da to su spisi bili kasnije pisani

imali su vie detalja o izdaji.

Najstariji srpski letopis koji spominje Vukovu izdaju jeste onaj iz poetka XVII veka koji

kae: "Godine 6897. (1389), pravednim sudom bojim, srpske velmoe poee esto bivati nesreni.

Iste godine, 1. januara, bilo je pomraenje sunca, a u prolee udari na Srbiju Omar Amurat, sin

Orhanov, i poe bitku s Lazarom, i pogibe tu Amurat od srpskog maa, ubijen od Miloa. Vladao je

Amurat 60 godina, a posle njega sin Bajazit, koji je poeo rat s knezom Lazarom. Vojvode pak,

izneverivi kneza, pobegoe, Vuk Brankovi i drugi." Svi zapisi koji se odnose na bitku, a pisani su

neposredno nakon nje, uopte ne spominju bilo kakvu izdaju, a ponajmanje Vukovu. Sama izdaja

koja bi dola sa njegove strane ne bi imalo nikakve logike jer on za tako neto nije imao bilo

kakvoga razloga, a to e se naroito videti iz kasnijeg razvoja dogaaja kada je Vuk bio skoro jedini

koji nije hteo da prizna poraz na Kosovu i stoga se i dalje oruano odupirao Turcima. ini se da je

jedini greh Vukov bio u tome to nije i on poginuo na Kosovu.

Nedugo nakon Kosovske bitke Bajazit je morao da uri u Jedrene ne bi li tamo uvrstio vlast jer je

bilo mnogo onih koji nisu odobravali to to je on likvidirao Jakuba. Za to vreme u Srbiji se

postavilo pitanje ko e biti naslednik kneza Lazara. U to vreme kneevi sinovi, Stefan i Vuk, bili su

maloletni i nisu mogli nikako da naslede njegovo mesto. S druge strane, bilo je sasvim

neoubiajeno da vlast vri kneginja Milica i da je sinovima preda onda kada oni postanu punoletni.

Stoga je bilo sasvim za oekivati da se za novog vou u Srbiji isturi njen najmoniji velika, a to je

bio tada Vuk Brankovi. Slino je mislio i Ugarski kralj kada je samo tri nedelje nakon Kosovske

bitke poslao svoga monog velikaa Nikolu Gorjanskog kod Vuka Brankovia na pregovore. Bilo je

oigledno da Ugari smatraju Vuka za novoga vladara u Srbiji. Sadraj ovih pregovora se ne zna, ali

se moe pretpostaviti da je ugarski kralj eleo da Srbiju zadri kao vazala i da se tada o tome

razgovaralo. Oigledno da su ugari mislili da je vlast nad Srbijom smru kneza Lazara iskliznula iz

ove porodice. Moda je i upad Ugara u Srbiju u jesen 1389. godine bio u vezi sa ovim pregovorima.

Ipak, kneginja Milica se na kraju pokazala kao mnogo spretnija no to je to tada moda izgledalo

Ugarima i Vuku. Osetivi da bi je Vuk uz pomo Ugara mogao nadjaati i uzeti joj vlast u Srbiji,

ona je stupila u kontakt sa Turcima i uspela da sa njima ostvari sporazum. Tokom 1390. godine uz

pomo turskih odreda Ugari su istisnuti iz Srbije. Ba te godine (1390.) bila je odluena ova

kratkotrajna neizvesnost oko toga ko e vladati Srbijom i to u potpunu korist kue Lazarevia.

Nema vesti o tome da li je Vuk uestvovao u borbama udruenih turskih odreda i onih koje je

skupila kneginja Milica, ali od tada je i njegov politiki pravac sasvim drugaiji od onoga koji su

nametali iz kue Lazarevia. Njegova ideja je bila da se Turcima prua otpor i nije pristajao na bilo

kakve pregovore. Svoju politiku otpora prema Turcima dosledno je sprovodio sve do 1392. godine

kada je konano i on morao da popusti pred njihovim stalnim napadima. Pristao je da bude turski

vazal te da, osim plaanja danka, daje Turcima i pomone vojne odrede. Ipak, svoje vazalne

obaveze ispunjavao je i vie nego traljavo tako da nije poznato da je osim plaanja novanog danka

i jednu drugu obavezu (pogotovo onu sa slanjem vojnih odreda) izvravao. Njegov otpor je postao

potpuno otvoren onda kada je douo da se na Turke priprema jedna krstaka vojska udruene

Evrope koju vodi ugarski kralj igmund. U tome momentu je izgledalo kao da se njegova politika

pruanja oruanog otpora Turcima pokazuje kao ispravna. Krstai su imali tek poetnog uspeha, ali

kod Nikopolja (25. septembar 1396. godine) doivljavaju teak poraz. U turskoj vojsci se naroito

istakao vojni odred koji je, kao vazal, vodio knez Stefan Lazarevi i ija je intervencija izgleda ve

izgubljenu bitku za Turke preokrenula u njihovu korist. Nakon bitke odluio je sultan Bajazit da se

obrauna sa neposlunim vazalima, a na prvom mestu sa Vukom Brankoviem. Na neki nain je

uspeo da uhvati Vuka i da ga baci u tamnicu u kojoj je Vuk i umro dana 6. oktobra 1397. godine.

Tako je na tragian nain zavrio ovaj nekada tako moan srpski velika koji do kraja svoga ivota

nije odustajao od oruanog otpora prema Turcima. Suvie ponosan da se pred Turcima savija i da

im bude vazal radije je izabrao smrt negoli ponienje. Ako je prema ikome nacionalna istorija bila

nepravedna onda je to upravo ovaj sluaj. Patriotski nastrojen Vuk Brankovi je proglaen

izdajnikom, dok su mnogo pomirljiviji Lazarevii zauzeli ono mesto u istoriji koje je u sutini

trebalo da pripadne Vuku. Mi danas znamo da je onaj politiki pravac koji je zastupao Vuk

Brankovi i koji se sastojao iz oruanog otpora prema Turcima bio u svojoj sutini nerealan, ali na

kraju ipak poten. S druge strane, porodica Lazarevi izgleda da je vie bila zainteresovana kako da

vlast nad Srbijom zadri u svojoj kui i to je upravo razlog zbog ega su oni pristali da onako tesno

sarauju sa sultanom Bajazitom. Istina je da se ovakav njihov politiki pravac do kraja pokazao kao

pravilniji od onoga koji je zastupao Vuk, ali tome je vie doprineo sled dogaaja negoli neija

namera.

2. Sukob Brankovia i Lazarevia

Nakon Vukovog zarobljavanja nastali su crni dani za njegovu porodicu. Najvei deo zemalja

Brankovia dobila je porodica Lazarevia, a najvie zbog izuzetnih usluga koje je Stefan Lazarevi

pruio sultanu Bajazitu: "pa je on oduzeo zemlju Vuku Brankoviu i predao je njegovim uracima,

sinovima kneza Lazara, ruei ujedno gradove i tvrave koje je Vuk drao u Rakoj. Njegovoj pak

eni Mari i njegovim sinovima, tj. Grguru, uru i Lazaru, bilo je odvojeno toliko zemlje da su

mogli nekako iveti" (Mavro Orbin). Sasvim razumljivo da je to izazvalo mrnju izmeu ove dve

porodice, a ovaj potez Lazarevia prema Brankoviima ne moe se ni na koji nain opravdati.

Osiromaeni i razbatinjeni Brankovii sada su bili u potpunosti potinjeni Lazareviima i Turcima.

Ipak nisu se predavali i uporno su uz pomo zlata koje je Vuk Brankovi jo ranije sklonio u

Dubrovnik pokuavali da na turskom dvoru za sebe izbore povrat barem dela onih zemalja koje je

uivao njihov otac. Uz verovatnu pomo mita u toj svojoj nameri oni su delimino i uspeli tako da

poetkom 1402. godine Bajazit im vraa jedan deo zemalja. Za uzvrat, oni mu se obavezuju na

vazalstvo, a najvanija obaveza je bila da Bajazitu u vojnim pohodima dovode pomone vojne

odrede. "Kad je njegova ena Mara povratila njegovu dravu (kako je reeno), poela je da alje

svoje sinove s vojskom u slubu Turinu, zadravajui uvek kod sebe najmlaeg radi upravljanja

dravom" (Mavro Orbin).

Veoma brzo im se ukazala prilika da Turcima pokau svoju poslunost i u leto 1402. godine oni

pomau Turke u velikoj i sudbonosnoj bici kod Angore. Tu, kod Angore, sudarili su se dva mona

vladara, turski Bajazit i mongolski Timur Lenka. U turskoj vojsci bili su odredi kneza Stefana

Lazarevia i odredi koje su doveli Grgur i ura Brankovi. Turci su bili razbijeni u potpunosti, a

Bajazit zarobljen.

Nakon bitke srpski odredi su se iz Male Azije postepeno prebacivali u Evropu. Odredite i

Lazarevia i Brankovia je bilo isto: Carigrad. U taj grad je prvi stigao knez Stefan Lazarevi sa

bratom Vukom, dok se ura Brankovi zadrao budui da je morao da oslobaa iz zarobljenitva

svoga brata Grgura koje su Mongoli zarobili nakon bitke: "posle Bajazitova poraza svi pobegoe u

Carigrad, izuzev Grgura, koga su Tatari bili zarobili, ali se posle otkupio" (Mavro Orbin). Knez

Stefan Lazarevi je nakon bitke kod Angore jasno video da e sav onaj sistem vazala koje je Bajazit

stvorio, odmah raspasti i da e veina pokuati da se oslobodi turskog jarma. Osim toga bilo je

sasvim izvesno i da e sada poeti meusobna borba Bajazitovih sinova za sultanski presto. Sjajan

doek u Carigradu mu je takva razmiljanja samo potvrdio, a titula despota koju je dobio od cara

Jovana sigurno mu je prijala sujeti. Tek kasnije e uvideti da mu ta titula, izuzev nekog prestia, u

sutini nita opipljivije ne donosi. "Tada dobi i despotsko dostojanstvo od blagoastivoga cara

Jovana"(Konstantin Filozof). Osim svega toga despot se verio za Jelenu, erku Franeska II

Gatiluzija koji je bio gospodar Lezbosa.

Dok se sve to deavalo u Carigrad je iznenada stigao i ura Brankovi, a mogue da je sa njime

bio i brat Grgur (naravno pod uslovom da je u to vreme ve uspeo da se izbavi iz zarobljenitva, to

nije sigurno). Iako ni ura nije bio naivan mora da se silno iznenadio kada je video ta je knez

Stefan Lazarevi za tako kratko vreme uspeo da uradi. Od nekada najagilnijeg turskog vazala

postao je odjednom njihov protivnik, a osim toga dobio je titulu despota i vizantijsku princezu za

enu. Mogue da je ura oekivao da e nakon Bajazitove propasti pod Angorom sada uspeti da

se u potpunosti istrgne ispod njihove vlast, ali i ispod vlasti koju su u Srbiji tada nad njima vrili

pripadnici porodice Lazarevi. No, sada je to sve padalo u vodu. Knez Stefan je opet uspeo da se

nametne kao voa, ovaj put na zapadnim dvorovima, to urau tada sigurno nikako nije

odgovaralo. Ovaj put su Lazarevii naginjali udruenoj hrianskoj borbi protiv Turaka, dok je

ura eleo da ostane uz Turke. Sada je kod njega doao do izraaja sebini momenat, dok je knez

Stefan ipak bio dalekovidiji. Meu njima je sigurno dolo do nekakvih rasprava, a onda i do svae.

ura je naginjao Turcima dok je despot Stefan sada imao novi politiki pravac koji Brankovii

nisu eleli da slede.

Sve to je sada oigledno samo uvod u nove sukobe, ovaj put otvoreno oruane, a prednost e imati

onaj koji prvi doe u Srbiju i za sebe pridobije to vie pristalica. elei da uraa sprei da se

vrati u Srbiju prije njega, despot Stefan je uspeo da nagovori Vizantince da uraa pod nekom

optubom bace u tamnicu. "Dok su se oni, nalazili u Carigradu, ura Brankovi je na zahtev

svojih ujaka Stefana i Vuka bio baen u tamnicu, jer su oni meusobno bili neprijatelji" (Mavro

Orbin).

Iako je dobio poetnu prednost, despot Stefan je nije uspeo da iskoristi jer je eleo da upozna svoju

buduu enu koja se nalazila na Lezbosu. Na ovom arobnom ostrvu zadrao se taman toliko koliko

je bilo potrebno uru Brankoviu da se oslobodi iz tamnice i da pouri kod novog sultana

Sulejmana. Uvek oprezni despot se oigledno nije nadao da e ura uspeti da se tako brzo

oslobodi zatoenitva tim vie to je ostavio jednog svog "poverljivog" oveka da ga uva.

Meutim uz neko obeanje ura je uspeo da tog "poverljivog" vlastelina ubedi da ga ovaj pusti na

slobodu. "Despot ga je tamo bio poverio nekom svom vlastelinu koji ga je, privuen, moda, kakvim

velikim obeanjem, oslobodio, pronaavi kljueve tamnice" (Mavro Orbin).

Odmah nakon bekstva iz tamnice ura se uputio ka sultanu Sulejmanu koji je vladao evropskim

delom turske drave. im je uo za odmetanje despota Stefana, sultan Sulejman je veoma lepo

doekao ura i ve postojeim urevim odredima pridruio svoje. "Kad je ura doao turskom

caru, ovaj ga je lepo primio i odmah mu dao da obue svoje vladarsko odelo, te ga darovao

mnogim lepim stvarima. Izmeu ostalog darovao mu svoje oruje u znak velike ljubavi i poverenja

koje je imao u njega. Zatim mu je dao svoju vojsku, ijim je jednim delom komandovao ura, a

drugim turski zapovednici" (Mavro Orbin). Plan je bio da se Lazarevii istisnu iz Srbije, a da se na

njihovo mesto, ali samo kao turski vazali, uspostave Brankovii. Uskoro su tako sakupljene snage

zakrile despotu sve ulaze u Srbiju. im je to douo, despot je krenuo sa Lezbosa i doao kod svoga

zeta ura Stracimirovia Balia, gospodara Zete. Od njega je dobio neto vojske, a uspeo je da

dojavi i majci, kneginji Milici, da i ona sakuplja vojsku. Istovremeno i Mara Brankovi je takoe

sakupljala vojne snage ne bi li pomogla svojim sinovima. Sablanjivi sukob dve najvee plemike

porodice u Srbiji ulazio je u svoju traginu fazu.

Sudar dveju vojski desio se na Kosovu dana 21. novembra 1402. godine. Despot Stefan je svoju

vojsku podelio na dva dela, jednim je upravljao on, a drugim delom njegov brat Vuk. Njegov deo

vojske se sudario sa Turcima i strano ih razbio, dok je ona vojska koju je vodio njegov brat Vuk

imala bitku sa urevom vojskom i tu bila poraena. "A mlai brat njegov poe da udari na svoga

neaka (ura Brankovia), koga (Vuka) hrianska vojska razbivi gonjae" (Konstantin Filozof).

Ve u ovim bitkama ura Brankovi se iskazao kao sposoban vojskovoa i ovek sa velikim

posebnim kvalitetom. Mogue da je ba to i bio razlog zbog ega mu Turci i pored svega nisu

mnogo verovali, pa je sultan zaduio da jedan vojskovoa posebno motri na njega. "A sa urem,

neakom njegovim, koji je posle bio despot svoj srpskoj zemlji, bee i neki ismailjanski veliki

vojskovoa radi nadziravanja njegove (ureve) vernosti caru" (Konstantin Filozof). Ba taj poraz

Vukovih snaga imao je kasnijih bitnih posledica. Najpre u tome da despot nije mogao da svoju

pobedu iskoristi u potpunosti nego se do kraja morao povui pred urem u utvreno Novo

Brdo. "Stefan se zbog toga veoma prestraio i smesta skrenuo prema Novom Brdu, a odatle

produio u svoju zemlju, ..." (Mavro Orbin). Kasnije se zbog poraza u bici sa urem despot veoma

naljutio na svoga brata Vuka i nakon tekih primedbi na svoj raun, uvreeni Vuk Lazarevi je

napustio brata i otiao Turcima.

Sada je rat izmeu dve porodice besneo, a najveu cenu je plaalo stanovnitvo jer su razulareni

vojnici jedne i druge strane palili i unitavali sve ono ega su se mogli domoi. Inicijativu je u

samome poetku imao ura: "iji mu je veliki deo ura zauzeo posle kratkog vremena", ali je

veoma brzo uspeo despot da uz pomo ugarskih odreda vrati Brankoviima milo za drago. "Ali ni

despot, sa svoje strane, nije propustio da mu se za to delimino ne osveti. Uavi, naime, s Ugrima

u urevu zemlju, teko je opustoi. I tako je Raka za neko vreme bila izloena mnogim

razaranjima" (Mavro Orbin).

Tokom 1403. ili 1404. godine despot Stefan je uao i u vazalne odnose sa ugarskim kraljem

igmundom ime je jo vie ojaavao svoj poloaj u Srbiji jer je dobio Mavu, Beograd, Golubac i

jo neka imanja po Ugarskoj. Videvi da je prisutnost Turaka na Balkanu realnost sa kojom mora

iveti despot je tokom 1404. godine uspeo da se izmiri i sa sultanom Sulejmanom. To je automatski

znailo i prekid sukoba sa Brankoviima, ali gorak ukus zavade izmeu dve porodice je ostao i

nadalje. Ipak, despot je uivao poseban poloaj kod Turaka i nije im bio vazal u onom klasinom

smislu.

Za to vreme, Brankovii su i nadalje bili turski vazali i bili u potpunosti zavisni od sultanovog

raspoloenja. Vazalne obaveze su izvravali na vreme, ali sve to je bilo povezano i sa mnogim

ponienjima. Izgleda da je posebno bila teka obaveza odlaenja na dvor sultanu i koja je zapravo

znaila priznavanje turske vlasti, a osim stalnog ponienja ona je bila skopana i sa posebnim

opasnostima. Nikada Mara Brankovi nije mogla biti sigurna da li e joj se sinovi vratiti ivi iz

takvih poseta sultanu. Tako je 1406. godine mogla da vidi kako se iz redovne posete sultanu vratio

samo ura dok je Grgur ostao. ta je bio razlog njegovog zadravanja, ne zna se, ali verovatno da

je trebao da poslui kao talac. Sultan je ili posumnjao u vernost porodice Brankovi ili su bile u

pitanju neke spletke Lazarevia. Kako je Grgur bio najstariji meu mukim lanovima porodice

Brankovi to se on smatrao i stareinom ove porodice. To je i bio razlog zato je ba on zadran kod

sultana. Nesporazumi sa Turcima su veoma brzo izglaeni tako da se Grgur uskoro mogao vratiti u

Srbiju. Meutim, ovo talatvo, ma koliko bilo kratko ostavilo je na njega veoma teak utisak i to je

bio razlog zato se nedugo potom zamonaio.

Odnosi izmeu Brankovia i Lazarevia se nisu ni u kom pogledu smirili, ali otvorenih sukoba nije

bilo sve do 1408. godine kada je u kui Lazarevia dolo do razdora. Nezadovoljan time to despot

Stefan postepeno uzima vlast u svoje ruke, a elei da i sam dobije udela u vlasti pobunio se Vuk

Lazarevi. Uz pomo Turaka udario je Vuk na despota, a Brankovii su mu se pridruili. "Zbog

toga je Vuk, dobivi od Turina vojsku od oko trideset hiljada boraca pod zapovednitvom

Avranoza, u pratnji ura Vukovia doao u Raku, meseca marta 1409. godine i punih est meseci

ostao u Rakoj, pustoei i plenei ona mesta koja mu se nisu htela predati" (Mavro Orbin). Koliko

je ovo ratovanje na strani bilo volja Brankovia, a koliko samo vrenje vazalnih obaveza prema

Turcima ostaje da se razmilja. Ipak, bez obzira na sve ne moe se oteti utisku da su se oni na taj

nain pomalo i svetili despotu za sva ona ponienja i poraze koje su u prolim godinama imali od

njega.

Slabiji od svojih napadaa despot je veoma brzo morao da se povue u utvreni Beograd i da do

kraja pristane na one uslove koje je Vuk postavio. Srbija je podeljena tako da je juni deo drao

Vuk, dok je severni deo sa Beogradom ostao despotu. Sada je sultan imao u Srbiji dva vazala i to

Vuka Lazarevia i kuu Brankovia. "Otada brat njegov Vuk sa odeljenom mu oblau i

blagorodnima koji su s njime sluae Sulejmanu sa sestriima svojima; i oni su takoe drali

otaasku svoju zemlju. A despot se preseli u odeljeni mu deo" (Konstantin Filozof).

No, ti su se vazali pokazali kao veoma nesigurni kada je tokom 1410. godine iz Male Azije sa

vojskom u Evropu preao jo jedan Bajazitov sin, roeni brat sultana Sulejmana, koji se zvao Musa.

Sada se borba za mesto sultana, koja se do toga momenta vodila uglavnom u Maloj Aziji, naglo

prenela i u Evropu. Musa je veoma brzo i spretno uspeo da na svoju stranu privue mnotvo

Sulejmanovih vazala. Meu njima je svakako najkrupniji i najznaajniji bio despot Stefan

Lazarevi koji Sulejmanu nije mogao zaboraviti sve one pakosti koje je od njega trpeo, a naroito to

to je oruano pomagao Vuka. Iznenauje to to su na Musinu stranu bez razmiljanja preli Vuk

Lazarevi i Brankovii, tim vie to su oni (naroito Vuk) Sulejmanu dugovali mnogo toga. Jedino

logino objanjenje bi bilo u njihovom pokuaju da su eleli da za sebe obezbede nezavisnost,

odnosno eleli su da se otresu vazalnih obaveza naivno mislei da e im to Musa, kao novi sultan,

dopustiti.

Da je Musa grubijan i veoma nepouzdan u svojim obeanjima mogli su uveriti veoma brzo. Stoga

ne iznenauje to to je, uvek do tada prevrtljiv, Vuk Lazarevi otpoeo da kontaktira sa sultanom

Sulejmanom elei da se vrati u njegov tabor. Na neki nain je Musa to otkrio i odmah poeleo da

likvidira Vuka, meutim intervencija despota Stefana ga je u tome zaustavila. uvi ta se deava,

preplaen, Vuk nije oklevao da iz Musinog tabora to prije prebegne kod Sulejmana, a uskoro su ga

sledili i Brankovii kojima je, mogue, pretila ista opasnost kao i Vuku.

Uskoro je izmeu dvojice pretendenata za sultanski presto, Muse i Sulejmana, kod Carigrada dana

15. juna 1410. godine dolo do bitke. Musina vojska je rasprena, ali on sam je uspeo da umakne.

Despot Stefan se veoma dobro borio na Musinoj strani, ali poraz je bio neizbean. Kao i nakon

Nikopoljske bitke (1396.) despot Stefan je svratio u Carigrad gde je opet srdano primljen. Za to

vreme, pobednik pod Carigradom, sultan Sulejman je u Srbiju poslao Vuka Lazarevia i Lazara

Brankovia, da preduhitre despota i da u despotovom delu Srbije, dok se on nalazi u Carigradu,

preuzmu vlast. Meutim, obojica, Vuk Lazarevi i Lazar Brankovi imali su nesreu da na svom

putu nalete na ostatke Musinih jedinica i da budu od njih zarobljeni: "i saznavi da je Sulejman

poslao napred pomenutoga Vuka da pretekne svoga brata (Stefana) meu Srbima i da uzme zemlju,

posla nekog vojvodu po imenu Aliaz, .." (Konstantin Filozof). Nakon kratkog otpora Vuk i Lazar

budu zarobljeni i smesta ih odvedu kod Muse.

Iako je bio strano ljut na Vuka Lazarevia zbog njegovog izdajstva, Musa se ipak u samome

poetku kolebao da li da ga likvidira. Izgleda da je mislio da e ga uspeti iskoristiti kao glasnika za

pridobijanje ura Brankovia koji se takoe nalazio kod Sulejmana. Meutim, takvoj njegovoj

ideji suprotstavio se jedan od njegovih vojskovoa optuujui Vuka da je on iskljuivi krivac za

poraz pod Carigradom. "A jedan od onih koji su bili sa Musom povika: Da nije ovaj pobegao u

Carigrad, bitka (sa Sulejmanom) i pobeda svakako bi bila naa. Zato treba takvoga

skloniti" (Konstantin Filozof). Musi je to bilo sasvim dovoljno da se razjari i da naredi da se Vuk

smesta posee. Tako je zavrio Vuk Lazarevi, a Lazara Brankovia je ekala slina sudbina, ali

neto kasnije.

Musa je izgleda bio ubeen da e uspeti da ura Brankovia privue na svoju stranu tako to e

mu pripretiti da e mu u protivnom ubiti brata Lazara. "To je uinio u nadi da e na taj nain

privui na svoju stranu Lazareva brata ura, koji se je tada nalazio kod Muslomana " (Mavro

Orbin). Koliko je to razmiljanje bilo realno teko je rei jer Musa nije dobio priliku da svoj plan

izvede do kraja. Uskoro je dolo do nove bitke izmeu Musinih i Sulejmanovih snaga u kojoj je

Musa opet bio poraen. Videvi da je poraz neizbean Musa naredi da se za osvetu posee i Lazar

Brankovi (11. jul 1410. godina). "Stoga, kad se iste godine odigrala druga bitka izmeu ova dva

brata pred gradom Jedrenom, Musloman je ponovo porazio Musu, pa je ovaj naredio da se bez

ikakva odlaganja odrubi glava i Lazaru, to je bilo i izvreno" (Mavro Orbin).

Nakon bitke, dok su Sulejmanovi i urevi vojnici bazali po razbojitu pljakajui mrtve, naiu i

na Lazarev le. "Kada je bilo posle bitke, naoe oni, koji su mrtve pljakali, mladia, i po svemu

poznae najblagoastivijega Lazara; i javie ljubljenom bratu njegovu (uru)" (Konstantin

Filozof). Lazareva smrt je duboko potresla ura, barem tako kae biograf, mada je on po svemu

sudei tako neto i oekivao onoga momenta kada je odbio da pree na Musinu stranu. Svoju alost

za bratom ura je ublaio na pomalo udan, ali i divljaki nain, tako to je dobio dozvolu od

Sulejmana da osvojeni Plovdiv spali i stanovnike pobije."Podigavi se, Sulejman iae i doavi u

Filipov grad, dade odobrenje bratu svome da ga zapali (zbog postupka prema Vuku), a ubice

(Vukove) su u goru pobegle i na razne naine se uklonile, a neki (behu) i ubijeni"(Konstantin

Filozof). Tako je u kui ostao samo ura kao jedini preiveli sin Vuka Brankovia.

Rat izmeu Muse i Sulejmana se iznenada zavrio februara 1411. godine kada je neoprezni

Sulejman bio iznenada uhvaen od Musinih ljudi. Neoprezan, Sulejman se strano zapio, to su

iskoristili Musini ljudi i ivog ga uhvatili. Imajui omraenog Musu u rukama nisu mnogo oklevali,

ve ga odmah zadave: "samoga (Sulejmana) uhvatie i udavie i donesoe ga u Adrijanov grad. A

doe ovde i sam Musa" (Konstantin Filozof). No, to jo uvek nije znailo da je bitka za presto

sultana zavrena. Iznenada se kao novi kandidat za sultana pojavljuje Sulejmanov sin Orhan kojega

je do tada uvala Vizantija. Nakon Sulejmanove smrti ovo nesretno dete isture kao novog sultana,

ali Musa ga uskoro opkoli u gradu Selimvriji.

Kako je Musa bio sada novi sultan na evropskom delu Turske drave, to je ura Brankovi sada

postao njegov vazal. U okviru toga ura je sada sa svojim odredima pomagao Musi pa se stoga

naao i meu opsaivaima Selimvrije (jesen 1411. godine). Bilo bi interesantno znati kako se

odnosio prema Musi znajui da je upravo on (Musa) bio taj koji je naredio da mu se smakne brat

Lazar. to se tie Muse, on nikako nije verovao uru jer se dobro seao njegovih ratnih podviga

dok je jo sluio Sulejmana. Osim toga, kako je on bio taj koji je naredio da se ubije Lazar, mora da

mu nije bilo ni malo prijatno biti u urevoj blizini. S druge strane i odnosi sa despotom Stefanom

su se poeli postepeno zatezati. Sve to je ve potpuno izbezumljenom Musi davalo jo veu dozu

neuraunljivosti i opreza. Po svemu sudei i samome uru Brankoviu je dosadilo da neprestano

ratuje za raun Turaka i da od njih doivljava stalna ponienja. Osim toga znao je da mu Musa ne

veruje i da e kad-tad pokuati da ga likvidira, a on nije imao gde da odstupi jer ga je i despot

progonio."ura se bojae da ne bude gonjen sa obe strane" (Konstantin Filozof). To je bio

izgleda jedan od osnovnih razloga da tajno poalje glasnika u Srbiju svojoj majci Mari Brankovi i

da je zamoli da stupi u kontakt sa despotom Stefanom te da postigne pomirenje. "Ranije (se) bee

obratio (ura) svojoj materi da se izmiri sa (despotom) Stefanom i da utvrde da ive kako prilii

blagoastivima" (Konstantin Filozof).

Mara Brankovi je uradila onako kako je ura traio i stupila u kontakt sa despotom. Ovaj se nije

mnogo razmiljao i odmah pristane na pomirenje, ak tavie odlui da ura usini. Kako despot

nije imao dece to je automatski znailo da e ura i njegovi potomci biti despotovi naslednici. "A

despot ga primi kao otac sina mnogoeljenog " (Konstantin Filozof). Ovo je moda jedan od

najboljih despotovih politikih poteza, jer uspeo je u sebi da potisne u zaborav sve one silne

neprilike koje je imao od Brankovia, a posebno od ura. Sa urem je ve bila drugaija

situacija. On je bio prisiljen na pomirenje jer vie nije imao kuda. Niko mu vie nije verovao, a

pretila je opasnost i da ga Musa ubije. Mogue da u prvom momentu kada je traio pomirenje on i

nije bio u potpunosti iskren, a da mu je ovo pomirenje trebalo da poslui samo zato da otkloni od

sebe najneposredniju opasnost. Moda on nije ni verovao despotu, meutim videvi sa kakvom je

usrdnou despot prihvatio ovo pomirenje i ak ga proglasio svojim "sinom", to e rei

naslednikom, ura je, kao veoma astan ovek, iskreno prihvatio ovo pomirenje i do kraja

despotovog ivota bio mu potpuno veran. U svakom sluaju ovim je prekinuto dugogodinje

neprijateljstvo izmeu dve poslednje preostale dve velike plemike kue u Srbiji. No, to je tek bilo

na reima, trebalo je sada sve to i sprovesti jer ura se jo uvek nalazio u Musinoj vojsci koja je

opsedala Selimvriju.

ura je ekao povoljnu priliku da se izvue iz turskog logora, ali dok je on strpljivo iekivao,

Musa je odnekuda saznao za ureve pregovore sa despotom. Zato odmah odlui da ga likvidira.

Najpre je pokuao sa otrovom pa je tako uru otrovao veeru. ura je otrov pojeo, ali je na

vreme saznao o emu se radi pa je odmah upotrebio i protivotrov koji je stalno nosio sa sobom.

Oigledno da Turcima nije nita verovao i da je bio spreman na sve njihove poteze. Meutim, iako

je protivotrov popio na vreme, morao je jedno vreme da odboluje. "A ura, imajui lek protiv

otrova, ne umre (nego) samo postrada od bolesti" (Konstantin Filozof).

Sada je i Musi dosadilo da taktizira sa urem i da eka povoljnu priliku da ga potajno ubije. Stoga

odlui da to uradi sasvim otvoreno. Meutim, ura je od jednog od svojih dounika saznao da

Musa sprema da ga ubije i stoga odlui da bei iz turskog logora. "On (ura) se, dakle, pod

Silivrijom leae (od otrova), gde mu doe (neko) koga ljubljae kao da ide da napada grad; a

(neki) prolazei dadoe (uru) znak da ako se ove veeri ovde nae bie preda smrti" (Konstantin

Filozof). Kako se iz logora nije moglo izai neprimeeno, to ura smisli lukavstvo. Pod

izgovorom da pripremaju napad na gradske zidine, njegovi vojnici zauzmu bojni poredak i krenu u

tobonji napad na grad. Gradska posada u Selimvriji je znala za ovaj plan pa je stoga umesto da na

ureve ratnike ispaljuje strele, ovima otvorila kapije i pustila ih u grad na elu sa urem. Ipak,

kako nije bilo vremena da se svi obaveste to je dosta urevih ljudi ostalo kod Turaka i ti su

kasnije bili nemilosrdno pobijeni. "Zatim, sam usevi na konja, dade ovaj znak, ustremi se u grad, a

sa svojim pukom spase se od gorke smrti. A neke od onih koji nisu znali tajnu (da treba prebei u

grad) i koji su ostali, uhvatie i zaklae" (Konstantin Filozof).

Ovim je ura uspeo da se iupa iz neposredne opasnosti za ivot, ali iz opkoljene Selimvrije nije

mogao da mrdne. Trebalo je sada nai nain i izai neprimeen iz grada i nekako doi do Srbije.

Kako nije mogao odmah da krene ka Srbiji ura je poeo postupno da ostvaruje svoju nameru.

Jednim mletakim brodom se najpre prebacio sa svojim ljudima do Soluna (1412.). U to vreme u

borbu za mesto sultana umeao se jo jedan Bajazitov sin, Mehmed, koji je iz Male Azije preao u

Evropu. Iako se prvi pokuaj (krajem 1411.) zavrio manje-vie neuspeno Mehmed nije imao

nameru da odustane, tim vie to mu je despot Stefan pruao punu podrku. Za osvetu to je pruio

Mehmedu podrku, Musa je poetkom 1412. godine provalio u despotove zemlje i uspeo i Novo

Brdo da opkoli, ali ne i da ga zauzme. Videvi da u Srbiji ne moe vie nita uiniti, Musa bane pod

Solun gde se nalazio ura Brankovi koji je ve nekoliko puta pokuavao da se izvue iz

opkoljenog grada, ali u tome nije nikako uspevao.

Bilo je jasno da se iz Soluna ne moe izvui sa velikom pratnjom ve tek sa malim brojem

pratilaca. Da bi se prevario Musa odlui se da jedna vea grupa krene ne bi li privukla na sebe

panju, dok e ura samo sa pet pratilaca lake da se provue: "i savet uinie da svi blagorodni

zajedno idu, (jer) na njih (e) miljahu, (neprijatelji) gledati i misliti (da je) gospodin (ura) s

njima zajedno. A on (ura), odelivi se od ovih, iae gorom izabravi neku stazu koja je bila

strma" (Konstantin Filozof). Kada je varka uspela i kada je zapoelo putovanje desilo se mnotvo

peripetija koje slikovito opisuje Konstantin Filozof. "A (ura) sam sa petoricom, posle mnogog

tekog obilaenja, doe neke noi u selo koje je pronaao, i ue ka nekim blagoastivim

hrianima, kazujui da je on jedan od njegovih blagorodnih. A oni ga krie u ambaru. Ostali

ostadoe u umi sa konjima. A Ismailjani miljahu da je on sa pukom uao u grad, u kome se veliki

pla od blagorodnih zapoinjae. A kada je dola idua no, ustadoe i odoe. A prepoznade ga

(jedna) ena i sa radou ga hranjae"(Konstantin Filozof).

Konano nakon svih neprilika stigao je nakon dugog vremena odsustvovanja ura Brankovi u

Srbiju. Despot Stefan Lazarevi ga je doekao toliko srdano i iskreno radosno da je to kod ura

rasprilo i poslednje sumnje u njegovu iskrenost. "A kada je doao u svoje otaastvo izvanrednom

svom ujaku, neiskazana radost javljae se kada i razdeljene udove crkvene u jedno sabra i dravu

utvrdi sveznali, premudri majstor i svemogui poslenik. I od tada mogli su se videti, radujui se,

kao otac i sin" (Konstantin Filozof). Sada je konano sukob Lazarevia i Brankovia bio okonan

(jesen 1412. godine).

3. Despot ura Brankovi

Sukobi sa Musom su se nastavili i dalje sa nesmanjenom estinom. Ve poetkom 1413. godine on

se obraunao sa jednim svojim nevernim vazalom koji se zvao Hamza, a odmah upao i u Srbiju.

Ovo je u svakom sluaju bio najei Musin napad na Srbiju, a borbe su se vodile i u okolini Nia i

Kruevca. Sada je i despot Stefan poeo veoma marljivo da prikuplja saveznike ne bi li se konano

Musi stalo na kraj. Ponovo je iz Male Azije sa svojom vojskom preao Musin brat Mehmed, zatim

je iz Ugarske vojsku doveo mavanski ban Ivan Morovi, a tu je bio i bosanski vojvoda Sandalj

Hrani. Vizantija nije imala vojske da pomogne, ali je svojim brodovima prevela Mehmedovu

vojsku iz Male Azije, a tu je bilo i nekoliko od Muse odmetnutih vojskovoa. Kruevac je bio

mesto gde su se voe ovih vojski sastale. Tada je stigao i ura Brankovi sa svojim odredima i tu

u Kruevcu priznao vrhovnu vlast sultana Mehmeda. Bila je to prilino velika i arolika vojska. Kao

voe su postavljeni sultan Mehmed i ura Brankovi, budui da je despot Stefan pratio vojsku

samo do granica despotovine. "I preavi Crnu Goru (meu Vranjem i Skopljem), vrati se despot,

poto mu je poslao svu vojsku svoju, predavi je svome neaku uru" (Konstantin Filozof).

Musa se povlaio pred saveznicima dok je mogao, a kod sela amorlu pod planinom Vitoom

morao je da prihvati bitku. U samome poetku Musina vojska je potiskivala saveznike i jedno

vreme je izgledalo da e i pobediti, a onda je dola intervencija ura Brankovia pa je otpor

Musine vojske konano slomljen. "Preavi goru koja ih je delila, ustremi se na srpsku vojsku. A

kada ju je suzbio, ura, videvi to, ree: Izdadosmo svoje, i sa druge strane udari s boka i razbi

(Turke). Ujedno se okrepila i vojska despotova i pobedila" (Konstantin Filozof). Musa je pokuao

da pobegne, ali je kasnije uhvaen i nakon torture, zadavljen. "Njega (Musu) u reci Iskeru uhvativi

prebie (i) udavie. Velika mnoina bila je i tu pobijena od despotove vojske" (Konstantin Filozof).

Nakon pobede na mesto sultana zaseo je Mehmed I (1413-1421.), a posebnu zahvalnost

mnogobrojnim poklonima iskazivao je prema despotu Stefanu kojem je dugovao za svoj

uspeh. "(Sultan) posla dragocene darove despotu i poklisare koji mu dadoe grad Koprijan, a dade

mu i predeo zvani Znepolje (oko Trna) i druga prostranstva dade mu" (Konstantin Filozof).

Istovremeno, despot Stefan je prema uru pokazao panju za sva onaj vojni uspeh koji je postigao

u bici sa Musom: "doe gospodin ura sa svom despotovom vojskom u taj dan, to bee uveano

pobedom uistinu velikom. Bio je odlikovan mnogim astima i (on) i svi izabrani"(Konstantin

Filozof).

Nakon svega mogao je ura Brankovi da se vrati u svoju zemlju. Zahvaljujui svojim dobrim

odnosima sa despotom uivao je odreenu nezavisnost, ali prema Turcima je i nadalje ostao u

vazalnim odnosima. Stoga ne iznenauje injenica da je u zemljama koje je drao ura bilo dosta

turskih inovnika. Kao turski vazal morao je ura da trpi i to da turske vojne kolone prelaze preko

njegovih teritorija u svojim pohodima ka Bosni, a kojih je bilo nekoliko. Ipak, za ivota sultana

Mehmeda nije bilo nikakvih neprilika i osim toga to su prelazili preko urevih teritorija, Turci na

njoj nisu imali nikakvih dejstava.

U to vreme (decembra 1414.) ura se oenio sa vizantijskom princezom Irinom (Jerina) iz carske

kue Kantakuzena. Pretpostavlja se da je ovaj brak ugovoren u vreme dok je ura boravio,

odnosno u vreme kada se on ve bio izmirio sa despotom i kada se znalo da e on (ura) biti

naslednik despotovine. Sve je to bilo u skladu sa starim obiajima Vizantinaca da udaju svoje

princeze samo za budue naslednike prestola. Ovakav brak je bio sigurno po volji despota Stefana

Lazarevia, a teko da bi on mogao uopte i biti ostvaren da on na to nije dao svoj pristanak, ako ga

ve nije i ugovorio.

Ne zna se koliko je godina imala Irina (Jerina) kada se udala za ura, ali je sigurno da je bila

mnogo mlaa (ura je tada imao oko etrdeset godina). Zna se da je ona urau druga ena, ali se

ne zna tano ko mu je bila prva ena, pa se stoga iznosi pretpostavka da je to bila neka nepoznata

trapezuntska princeza, sestra vizantijskog cara Jovana IV Komnina (1429-1458.). Ba to otvara i

neka pitanja oko toga kada je ko od mnogobrojne ureve dece roen i iz kojeg braka. Naime,

ura je imao sedmoro dece i to etiri sina (Todor, Grgur, Stefan i Lazar) i tri erke (Jelena, Mara i

Katarina). Sasvim je izvesno da su Todor, Katarina, Stefan i Lazar, deca iz njegovog braka sa

Irinom (Jerinom). Za Grgura to ve nije tako sigurno, dok je skoro sigurno da su Mara i Jelena,

deca iz njegovog prvog braka. Ba zato i navodi da se "Despot ura, oenivi se, uzeo je za enu

gospou Irinu, sestru cara Paleologa, i imao s njom 3 sina - Grgura, Stefana, Lazara - i 2

keri" (ore Brankovi) ne mogu uzeti kao tani.

Od 1419. godine u primorju vodio je Bala III (oenjen despotovom sestrom) rat sa Venecijom. Taj

rat mu je iao dosta traljavo jer su Mleii postepeno zauzimali njegove gradove. Tokom ovog rata

Bala se i razboleo, a kako nije imao mukog naslednika postavilo se pitanje njegovog naslednika.

Bala III izgleda da nije imao mnogo dileme oko toga vrsto reivi da svoje zemlje ostavi u

naslee despotu Stefanu. Poetkom 1421. godine Bala je stigao kod despota elei da od njega

dobije pomo, ali za vreme boravka kod despota je dana 28. aprila 1421. godine i umro. "U to

vreme, (meutim) doe i njegov neak Bala, arbanaski gospodar. Unapred je predvideo smrt

svoju, jer bee bolestan odavno, i tu odmah umre. Njega (Stefan) sa velikim ljuboaem, a ujedno i

alou opremivi, pogrebe" (Konstantin Filozof).

Despot je izgleda oekivao da e se Balini gradovi bez nekih veih problema pripojiti Despotovini.

Meutim, nije bilo tako, a Drivast, Ulcinj i Bar priznaju vlast Venecije. Kada nije uspeo Veneciju

pomou pregovora da ubedi da mu povrate ove gradove, odlui despot da pokrene vojsku na njih.

Tokom novembra 1421. godine Bar je povraen, a Drivast je opsaen. Nakon toga su poeli

pregovori i Mleani su osim Ulcinja vratili sve one gradove koje su uzeli nakon Baline smrti. "Uze

taj kraj ratovavi malo pod nekim gradovima, a pod Skadar doavi, opsedae ga; a Venecijanci

dooe (i) nainie mir (sa despotom)" (Konstantin Filozof). Primirje koje je sklopljeno trebalo je

da traje est meseci i toliko je i trajalo. Nakon toga despot je nastavio sa vojnim operacijama elei

da uzme i Skadar. Upravo tu, pod Skadrom, njegova vojska je doivela poraz, ali nije imala velike

gubitke.

Nekako ba u to vreme u leto 1421. godine u Jedrenu je umro turski sultan Mehmed I, a trebalo je

da ga nasledi njegov sin Murat II. Meutim, javili su se i drugi pretendenti koji su pokuali da

istisnu Murata sa prestola. elei da obezbede despotovu podrku slali su mu glasnike, ali on je sve

te ponude odbio ostajui vera Muratu II. "A kada doe glas despotu Stefanu o tome ta se dogodilo,

mnogi su ga bunili pa ak i neki od istonih (vladara). A on govorae: Poloio sam zakletvu sultanu

da u dobro uiniti njegovoj deci" (Konstantin Filozof). Uskoro su u turskoj poele smutnje oko

prestola, meutim kako pobunjenici nisu imali neku jau podrku to je Murat II brzo uspeo da ih

suzbije.

Sultan Murat II je imao tek osamnaest godina kada je preuzeo vlast. Po oevicima radilo se o

veoma neupadljivom oveku koji nije bolovao od nekih spoljnih isticanja svoga autoriteta. Osim

toga i sam njegov izgled nije ukazivao da se radi o tako znaajnom vladaru. Bio je srednjeg rasta,

bele koe i demekast, sitnih oiju, kestenaste brade, savijenog nosa i retkih zuba: "to je demekast

ovek, kratkog stasa, poiroka lica kao u Tatarina, dosta velika i povijena nosa i dosta sitnih oiju i

jako mrka lica, velikih obraza i okrugle brade" (de la Brokijer). Tako se spominje da zapadne

diplomate pri sahrani njegove majke nisu mogle da odrede ko je od prisutnih turskih velikaa,

sultan. Murat II je bio veoma religiozan, ak toliko da je to prelazilo u misticizam, ali isto tako

estit i ovek koji dri re. "I rekoe mi da je dobre naravi, blag i iroke ruke u davanju zvanja i

novca. Rekoe mi i da dosta mrzi rat, a tako se i meni ini, jer kad bi hteo da iskoristi silu i svoje

velike dohotke, uzimajui u obzir mali otpor na koji nailazi u hrianskom svetu, njemu bi bilo lako

da zauzme velike oblasti od njega" (de la Brokijer).

Kroz njegovo kasnije vladanje imae nekoliko velikih bitaka, ali u svoj sutini on nije bio ratnik,

ve vie politiar. Nenaklonjenost ratu ga ipak nije spreila da strahovito ojaa vojsku, a posebno

janiare kao najelitniji deo turske vojne sile. Rauna se da je tek Murat II bio taj koji je (od 1438.

godine) uveo tzv. "odabir deaka", odnosno nasilno regrutovanje hrianskih deaka u janiare. I do

tada je bilo mnogo hriana koji su se isticali u turskoj vojnoj slubi, ali tek od Murata II to dobija

organizovan vid. Za njegovo vreme vezano je i veliko prodiranje poturenih hriana na najvie

dravne funkcije u Turskoj. To je tada znailo i postepeno potiskivanje starih feudalnih porodica, a

sve na raun ovih renegata. U sutini, Murat II je postepeno razbijao stari feudalni sistem i

centralizovao svu vlast u svojim rukama. Naravno da je to izazvalo mnogo nezadovoljstva meu

starom aristokratijom. Sve to dovelo je i do nekih potresa u turskoj dravi, a sve to je osetila i

Despotovina. Murat II je, osim svega ovoga, bio poznat i kao velika pijanica, a njegova ljubav

prema vinu skoro da je bila poslovina. Iako je pijenje vina bilo protivno muhamedanskim

obiajima, Murat II se nije mogao odupreti ovoj navici. "A ono u emu nalazi najvee zadovoljstvo,

to je pijanenje. I on voli ljude koji mnogo piju, a govorili su mi da on lako popije po deset do

dvanaest grondila vina to moe izneti est do sedam kvarata" (de la Brokijer).

U to vreme despota su muile druge brige i stoga nije eleo da se i dalje natee sa Venecijom oko

Skadra pa je tu obavezu prepustio urau Brankoviu. Osim toga, kako je ura bio u neposrednoj

blizini Zete to je dobro poznavao prilike u njoj, despot je smatrao da je on najpogodniji da ovaj

posao dovri. Nije prolo mnogo, a ura sa oko 8.000 konjanika bane pred Skadar (leto 1423.).

Nakon neto borbi, Venecija, videvi da sa urem nema ale, pristane na pregovore koji se i

zavre sklopljenim mirom (avgust 1423). U sutini niko nije bio na dobitku, ali ni na gubitku. No,

ono to je predstavljalo problem bilo je izvrenje upravo sklopljenog mira tako da je u sledeih

nekoliko godina bilo jo pregovora koji su konano zavreni u Vuitrnu tek 1426. godine.

Dok je ura pregovarao sa Venecijom despot Stefan Lazarevi se sve vie priklanjao Ugarskoj,

to su Turci primetili veoma brzo. Zbog toga tokom je sultan tokom leta 1425. godine poslao u

Srbiju jedno poslanstvo koje je trebalo da sa despotom obavi razgovor. U vreme kada je tursko

poslanstvo stiglo u Srbiju, despot je boravio u Budimu tako da su Turci morali da ga

saekaju. "Murat htede poi na zapad i gledajui blagoastivoga despota kako svake godine ide

ugarskom kralju, poslua neke koji su (ga) klevetali; i kada je tamo despot bio, posla jednoga od

vernih svojih da sazna u emu je istina" (Konstantin Filozof).

Ovo ekanje se oduilo tako da je za sve to vreme tursko poslanstvo imalo sasvim dovoljno

vremena, ali i mogunosti da zapazi da se u Srbiji naveliko pripremaju za rat. Gradovi su

utvrivani, u njih je dovlaena hrana, oruje i druge ratne potrebe. Ve to je sasvim dovoljno

govorilo iskusnom oku, ali ono to je verovatno prelilo au turskog strpljenja bio je odnos

despotov prema njima. Doavi iz Budima, despot je primio poklone koje su poslanici doneli, ali je

odbio da primi izaslanike. "A kada je despot doao, saznade o ovome, posla mu darove, ali

izaslanika ne udostoji prijema" (Konstantin Filozof). Razdraeni turski poslanici se odmah vrate

sultanu i ospu drvlje i kamenje na despota. "A ovaj (izaslanik), doavi k caru (Muratu), mnogo ga

(despota Stefana) klevetae i ree: Ako ti ne poe na njih, oni e ve doi na tebe" (Konstantin

Filozof). Ni danas nije lako odgovoriti na pitanje zato je uvek oprezni despot ovako netaktino

postupio sa turskim poslanstvom i veoma grubo ih otpremio kui. Pretpostavka da je despot, dok je

boravio u Budimu, uo da se sprema krstaki rat protiv Turaka i da se time rukovodio kada je tursko

poslanstvo oterao, jeste samo mogua. I do tada su se spremali mnogi pohodi protiv Turaka koji

nisu nikada mrdnuli dalje od razgovora. Prema tome sve te pripreme bile su sumnjive i teko da se

despot oslanjao jedino na to. Mogue da je bilo jo neto to mi danas ne znamo.

Bilo kako bilo, despot se veoma brzo uverio da je napravio greku, jer pohod na Turke nikako nije

krenuo, a sam sultan je stigao u Sofiju gde je okupljao vojsku. Shodno svojim vazalnim obavezama,

a verovatno i da umiri sultana, despot mu poalje jedan vojni odred konjanika. Meutim, sultan

odbije da ih uvrsti u svoju vojsku i poalje ih nazad u Srbiju sa porukom da i on (sultan) uskoro

tamo stie. Ni poslanstvo koje je despot poslao nije uspelo da ublai sultanov bes. U jesen 1425.

godine provale Turci u Srbiju i preko Nia dou ak do Kruevca. Ne mogavi Turke vojno da

suzbije despot je na sve naine pokuavao da sa sultanom postigne neki mir i na kraju je u tome i

uspeo. "Poplenivi jedan deo, odmah se opet vrati. Jer posla blagoastivi (Stefan)

poklisara" (Konstantin Filozof). Nekako se stie utisak da Turci nisu ni imali ozbiljniju nameru za

neto vie i da je sve to bila samo neka vrsta vojne demonstracije.

Nekako u to vreme dolo je i do napada Bosanaca na despotov grad Srebrenicu. Dobrim delom

koristei mete koji se stvorio u Srbiji provalom Turaka, bosanski kralj Tvrtko II je u jesen 1425.

godine uspeo da zauzme ovaj grad. Meutim, tvrava Srebrnik se nije predavala i Bosanci su

morali da je opsedaju. Sa napadima na tvravu nisu urili i danima su je samo bombardovali

mislei da opsaenima pomo nikako ne moe doi iz Srbije, budui da Drinu u to doba godine

skoro da nije mogue prei. Meutim, tu su se prevarili. Odmah nakon sklapanja mira sa Turcima

okrene despot vojsku i nekim nainom pree Drinu. Bilo je to potpuno iznenaenje za Bosance koji

se urno povuku. "Despot iznenada doe na reku zvanu Drina za koju su Bosanci mislili da se ne

moe prei; a kada despot tada naie, brzo pree reku te Bosanci, videvi to, ostavie sve stanove

svoje i pobegoe sa svojim kraljem" (Konstantin Filozof). To povlaenje je vie liilo na panino

bekstvo jer je ostavljeno nekoliko artiljerijskih orua (topova) koja su to doba bila retka i isto tako i

skupa. "A ostade i praka (tj. top) njihova zvana humka zajedno sa drugim dvema" (Konstantin

Filozof). Nakon nekog vremena Tvrtko II ponudi despotu pregovore, to ovaj odmah prihvati.

Veoma brzo sklopljen je i mir.

Despot je poboljevao od neke none bolesti koju je po svemu sudei vukao jo od ranije, ali

vremenom se ona pogoravala. "Blagoastivoga despota Stefana hvatae sve vie nona bolest od

koje odavno stradae"(Konstantin Filozof). Moda je i to bio razlog zbog ega se odluio da sazove

skup srpske vlastele i najvie crkvene velikodostojnike i da tu proglasi ura Brankovia za svoga

naslednika. Pretpostavlja se da je negde oko 1425. godine (moda i ranije) ovaj sabor sakupljen u

Srebrnici kod Stragara i da je tu ura Brankovi zvanino proglaen i prihvaen za naslednika

despota Stefana Lazarevia. "Zato, veoma se pobojavi smrti, posla po svoga sestria, gospodina

ura, i ovaj doe u mesto zvano Srebrnica; i tu (despot) sazva sa patrijarhom sabor od asnih

arhijereja i blagorodnih sviju vlasti i sviju izabranih i na saboru blagoslovi njega (ura) na

gospodstvo, govorei: Od sada ovoga smatrajte gospodinom mesto mene" (Konstantin Filozof).

Biograf navodi da je ura bio pozvan od strane despota, to govori da on (ura) nije tako esto

boravio u despotovoj blizini, ali i neto vie. Oigledno da je proglaenje ura za despotovog

naslednika bila upravo njegova (despotova) odluka i da on nije sa strane prisiljen na tako neto.

Sam ura kao da ima najmanje udela u despotovoj odluci i izgleda da se on samo povinuje

njegovoj elji. Dakle, po tom pitanju izmeu njih nije bilo nikakvih sukoba. ura Brankovi, kao

iskusan ovek koji je ve do tada svata preturio preko glave, bio je veoma taktian i strpljiv ne

vrei bilo kakav pritisak na despota i to njegovo strpljenje se do kraja u potpunosti isplatilo.

Despot je ispunio svoju re i proglasio ga za svoga naslednika.

Sabor na kojem je ura proglaen za budueg vladara Srbije bio je skup najvee svetovne i

duhovne vlastele u Srbiji. Osim toga, to je posebno bitno, ura nije naturen i njegovo proglaenje

naslednikom bilo je izvreno po starim obiajima i po svim tadanjim formalnostima. Nita nije

nedostajalo. "Uinie i molitvu nad njime sa polaganjem ruku; i sve zakle da mu budu verni. A

prokle one koji bi podigli kakvo neverstvo. Zatim zakle i njega samoga da nee prezreti njegovo

vaspitanje,..." (Konstantin Filozof). Despotova elja je bila da se onaj pravac politike koji je on

zapoeo i nakon njega nastavi tako da je od ura to i zatraio: "nego kako sam ja sam o svemu

mislio, tako ini i ti. Jer mnogi su mi posluili kojima ne uspeh dati nagrade. I mnogo (ga) poui o

pobonosti i zapovestima" (Konstantin Filozof). Kao da je despot imao bojazni da bi ura mogao

eventualno da tenje sarauje sa Turcima nego to je u tom momentu on sam inio. Sada je on

(despot) bio taj koji je zastupao politiku otpora prema Turcima, dok je bila mogunost da bi ura

mogao krenuti obrnutim putem. Dovoljno je setiti se situacije nakon kosovske bitke kada su

Lazarevii bili ti koji su naginjali ka Turcima dok su Brankovii bili zastupnici otpora prema njima.

Sada je izgledalo kao da je obrnuto. Bilo kako bilo, sabor u Srebrnici ostvario je svoju ulogu, a

ura su bezrezervno prihvatili kao mlaeg gospodara, odnosno kao budueg vladara Srbije. "Zato

od tada mnogo vernije se priklanjahu mladom svome gospodinu nego ranije"(Konstantin Filozof).

No, sada je tek deo posla bio obavljen i to ini se onaj laki deo. Vlastela u Despotovini je

prihvatila ura za budueg gospodara, ali bilo je pitanje da li e to uiniti Ugarska i Turska, jer ne

treba zaboraviti da je Despotovina bila u vazalnom odnosu prema obe zemlje. Sa Ugarskom despot

je uspeo da postigne dogovor, ali uz velike ustupke. Negde tokom maja 1426. godine u Tati sastali

su se despot Stefan i ugarski kralj igmund. Tu je despot obavestio igmunda o svojoj nameri da

ura nasledi Despotovinu i sva despotova mnogobrojna imanja rasuta po Ugarskoj kao i njegovo

mesto meu ugarskom vlastelom. igmund je pristao da ura prihvati kao budueg gospodara

Srbije, ali pod nekim uslovima koji su veoma oteavali budui poloaj Despotovine. Najtei uslov

je bio svakako u obavezi da Despotovina odmah nakon smrti despota Stefana vrati Ugarskoj,

Beograd, Golubac, Mavansku banovinu i jo neke zemlje. To da Despotovina i dalje ostane u

vazalnom poloaju prema Ugarskoj bio je oekivani uslov i na njega nije obraena posebna panja

jer je u tom momentu za nju to bila prednost, a ne optereenje.

Nakon sklapanja ovog ugovora trebalo je neto slino uraditi i sa turskim sultanom, odnosno bio je

potreban i njegov pristanak. Meutim, za to vie nije bilo vremena. Ve poetkom 1427. godine

Turci napadaju Despotovinu i veoma brzo stiu pod Novo Brdo koje opsedaju. Tokom marta

meseca iste te godine (1427.) dolazi do jedne pobune rudara u Srebrnici koju je despot sa izuzetnom

svirepou uguio svetei to to su rudari ubili jednog njegovog slubenika. "Saznavi za ovo

(despot) se podie sam, poto su mnogi pobegli od mesta, pa uhvativi i neke nevine radi ubistva

mladia, odsecae im ruke i noge" (Konstantin Filozof). U ovim despotovim pomalo i bezrazlonim

obraunima nenadano su stradali i neki trgovci iz Dubrovnika. "Mnogim, pak, trgovcima i vlasteli

dubrovakoj koji su se tada nali u Srebrenici oduzeo je svu imovinu, tavie, bacio ih je u tamnicu.

Nekima je iskopao po jedno oko, a drugima odsekao po jednu ruku, i sve to zato to je bio

posumnjao da su oni bili umeani u zaveru i ubistvo pomenutog Vladislava" (Mavro Orbin). Izgleda

da je tu bio prisutan i ura Brankovi, koji je sa mnogo takta i smirivanja pokuao ovu situaciju

da ublai. Meutim, despotovoj volji se ipak nije mogao suprotstaviti pa su trgovci kanjeni. "I

pored toga to se za nj zaloio despotov sinovac ura, i to je lino izlagao i s prekorom stavljao

pred oi despotu mnoga dobroinstva koja su mu Dubrovani uinili,..." (Mavro Orbin).

Nije prolo mnogo od ovog obrauna u Srebrenici, a despot je iznenada umro. Kod mesta Glavica

(okolina Kragujevca) despota je po svemu sudei stigla srana kap od koje je dana 19. jula 1427.

godine i umro. "Kada je bio na mestu zvanom Glavica, obedovavi, izie da lovi; i dok je jo lovio,

uzeo je kragujca na ruku svoju. Uzevi ga nije (ga) nosio kako treba, on, koji je dosada sve kako

treba i na udivljenje izvodio i inio; i nagibao se na jednu i drugu stranu kao da e sa konja pasti.

Obuhvativi ga sa obe strane, voahu ga do stana" (Konstantin Filozof). Svestan da mu je smrt

blizu despot je stalno traio da se to prije dovede ura Brankovi. Tako je i umro "ispustivi

samo jedan glas: Po ura, po ura" (Konstantin Filozof).

Situacija je bila i vie nego ozbiljna. Turci su bili u Srbiji, despot je umro, a ura je jo uvek bio

daleko. Ipak, izgleda da panike nije bilo, emu je najvie doprineo neki vojvoda (kome ne znamo

ime) veoma hladnokrvno organizujui sve. Glasnici su odmah otili po ura Brankovia, a despot

je sahranjen u svoju zadubinu u Resavi. Sama sahrana je bila izuzetno opasna jer su turski odredi

krstarili u neposrednoj blizini Resave i postojala je opasnost i da napadnu. "Zatim polju po ura,

a sami uzevi ga noahu (ga) ka grobnici - o ovoj stvari mnogo se brinuo vojvoda vojske - koju sam

sazda u Resavi. O ljuboasnoga vojinstva, ljuboasnoga gospodina! Nisu tada gledale ni ene decu,

ni svoje kue, niti to drugo. A tu negde blizu bila je ismailjanska vojska. Ali (oni koji su prenosili

despota) nisu svoj ivot raunali mi u to (samo) da bi ga poloili na mesto gde je

zapovedio" (Konstantin Filozof).

Za sve ovo vreme ura je bio u Zeti, ali odmah nakon to mu je glasnik dojavio despotovu smrt

krenuo je sa manjom pratnjom ka Beogradu. Dok je prolazio Srbijom mogao je da vidi kakvo je

preneraenje izazvala despotova smrt. "(Ljudi) su lica grebli i vlasi trzali i sve svetle haljine zbacili

su. Jer umesto mnogosvetle odede u vretita (su se oblaili); i jo ovo: ako se gde zabaena inoka

(haljina) mogla dobiti, uzevi (je) na delove je cepahu tako da sve izuzetno bude u izmenjenim

prilikama. Konjima su (ne samo) grive rezane" (Konstantin Filozof). Ipak, koliko god situacija

izgledala teka mogao je da primeti da ga svugde primaju kao novog gospodara i da nema traga

nekom moguem prevratu. "Raani su ga prihvatili kao gospodara" (Mavro Orbin). Sudei po

svemu i Turci su tada mirovali tako da je put do Beograda proao bez nekih posebnih problema.

Oni su tek trebali da dou, jer je i ugarski kralj igmund uo da je despot umro. U to vreme

igmund je ratovao u Vlakoj, ali na vest o despotovoj smrti, sve je prekinuo i pourio ka Srbiji

elei da uzme Beograd, Golubac i sve ono to mu je po ugovoru u Tati trebalo pripasti.

U Beogradu je takoe vladao strah, ali ne samo zbog despotove smrti i zbog toga to su ga alili.

Vie je to bio strah od mogueg otimanja oko vlasti nad despotovinom i svim onim posledicama

koje takvi sukobi nose sa sobom. Stoga nije udno to to je urev dolazak doekan sa olakanjem,

jer sada se znalo da je on novi gospodar za koga se znalo da ima vrstu ruku. "Ali kada doe

blagoastivi gospodin ura, njega isto tako slinim (ridanjem doekae) (koji) je vazduh

ispunjavao, dok su ga pukovi sretali i doekivali. Tada osetie kao neko olakanje. Jer svako smrt i

pljakanje ve oekivae" (Konstantin Filozof). Kolika je nesigurnost vladala vidi se i po tome to

se gradska tvrava gde je boravila vojna posada, do toga momenta nije otvarala i to komandant

posade nije nikoga hteo da pusti sve dok se nije pojavio ura. "Tada se i unutranja kula otvori, a

ranije je ne htede otvoriti onaj koji ju je uvao" (Konstantin Filozof).

Odmah po ulasku u Beograd izvrena je simbolina primopredaja vlasti. Najpre su obavljeni

crkveni obredi: "I u crkvi ne uzie (ura) na prostrto (mesto) po vladarskom obiaju; a kada se

sluba svrila, ne dade nita rei o vladarskoj slavi, nego mesto ovoga uo se vapaj (i) ridanja u

vazduhu" (Konstantin Filozof). Nakon toga obavio se i svetovni deo urevog ustolienja na

vladarskom mestu Srbije. Ovo je za njega bilo verovatno i mnogo znaajnije jer se radilo o onom

priznanju koje daje vlastela, jedini ozbiljniji vojni faktor u zemlji. Taj svetovni deo urevog

ustolienja je bio veoma interesantan. Sastojao se u tome da svaki dostojanstvenik, postavljen jo

od despota Stefana, prilazi mestu gde je ura sedeo i kao znak da ga priznaje za svoga vladara

predaje mu svoje ezlo koje simbolizuje vlast. Sada je to znailo da ura prima od njih njihovu

vlast i slobodno njome raspolae. Odmah po primanju ezla vlasti ura je to isto ezlo vraao

svakome onome od koga ga je dobio to je znailo da ga i dalje priznaje na onome mestu na kome

je do tada bio. U tom momentu ura nije vrio nikakve promene meu glavnim

dostojanstvenicima u Despotovini tako da biograf navodi da ih je ura sve priznao. "A sam, dakle,

kada je sa svima bio u carskim (dvorima), prioe svi koji su bili postavljeni od preanjega

(vladara) u nekom inu, predade svako svoje ezlo vlasti. A ovaj sa velikim plaem opet svakome

povrati njegov in" (Konstantin Filozof).

To to ura nije izvrio nikakve smene meu glavnim dostojanstvenicima ne treba da iznenauje,

budui da je i on sam bio veoma nesiguran na prestolu i nije znao ta ga u budunosti eka. Ugarski

kralj igmund se pribliavao Beogradu u elji da zatrai sve ono to mu je obeano po ugovoru u

Tati, a tu su bili i Turci. Na tursku reakciju nije trebalo dugo ekati i ona je dola skoro trenutno.

Odmah nakon despotove smrti Turci predvoeni Isak-begom su upali u Srbiju i ve tokom

septembra 1427. godine napadaju na Novo Brdo. Upravo u to vreme (septembar) stigao je i ugarski

kralj igmund u Beograd i izmeu njega i ura Brankovia poeli su pregovori koji su se otegli

na sledea dva meseca. Uglavnom se govorilo o predaji Beograda kojeg je ura pokuao da

zadri. Gledajui u retrospektivi, ura je bio unapred osuen na neuspeh u ovim pregovorima jer

nije imao bilo kakve vre pozicije da se suprotstavi traenjima iz Ugarske. Turci su harali

Srbijom, a pod Beogradom se ve nalazila jaka ugarska vojska koju vodi kralj igmund lino.

Nita drugo nije preostajalo ve da se grad preda Ugarima, to je na kraju ura i uradio. Da mu to

nije bilo lako uraditi, sasvim je izvesno i to se izgleda nije ni krilo. "I nije samo, dakle, zbog ovoga

bilo razruenje i beda, nego i zapadni kralj doe carskome gradu (Beogradu) koji i uze, toboe

mirno, od ovoga blagoastivoga gospodina svojega poto su se (ura i Srbi) prestraili

Ismailjana" (Konstantin Filozof). Za uzvrat igmund je uraa priznao vladarem Srbije i

baronom ugarskog kraljevstva. Osim toga ura je postao igmundov vazal, a ceremonija je

obavljena u Beogradu gde je ura proglaen za "hercega i despota cele drave Rake i

Arbanije" (Sigismundova povelja). Kao simbol toga dobio je od ura od igmunda plat, ma i

kapu. Nije to bilo nita novo i time se samo nastavila ona politika linija koju je poslednjih godina

provodio despot Stefan Lazarevi. Nemajui poverenja u Srbe, ali ni u svoje ugare morao je

igmund da gradsku posadu popunjava sa stranim najamnicima i to uglavnom nemcima. "Za ljude

u Srbiji rekoe mi da se u grad nikako ne putaju zato to su turski podanici i Turina sluaju; a

Ugri su nepouzdani i Turaka se toliko boje, da ne bi smeli uvati mesto i saekati Turina i svu silu

njegovu, kad bi na grad udario" (de la Brokijer).

4. Gradnja Smedereva

Osim Beograda eleo je igmund i Golubac, kako je to ve po ugovoru u Tati odreeno. Meutim,

tu su izbili nenadani problemi. Neki vojvoda Jeremija, koji je drao ovaj grad, traio je da mu se

najpre isplati 12.000 dukata, koliko mu je dugovao despot Stefan Lazarevi za sve one zasluge koje

je on do tada uinio za njega. O tome je Jeremija pokazivao i neku povelju o dugu koju mu je lino

izdao despot Stefan. No, igmund nije hteo da uje ni o kakvom plaanju ve proglasi tu povelju za

falsifikat. Po svemu sudei, ura je pokuao da posreduje u ovom sporu i stoga je stigao pod

Golubac i pozvao vojvodu na pregovore. Negde izvan gradskih zidina njih dvojica su pregovarali,

ali bez uspeha jer Jeremija nije eleo da popusti. Verovatno je to navelo neke iz ureve pratnje da

mu predloe da Jeremiju uhvati i da ga baci u lance i da onda bez ikakvih problema zauzme

Golubac. Meutim, ura je to odbio budui da je Jeremiji dao re da mu se nita nee desiti. "Pre

ovoga doe sam gospodin ura pod Golubac, gde mu doe taj vojvoda na veru; (despot ga

savetovae) da ga uvede u grad i da grad preda. A neka gospoda dolaahu sa predlozima (despotu)

da ga uhvati. Taj je (despot) bio tvrde vere, slino dijamantu, i ne htede ovo uiniti" (Konstantin

Filozof). U tom momentu ura se pokazao kao ovek od rei, mada mu to inae nije bila tako

esta osobina. Meutim, uskoro se zbog takvog svoga postupka pokajao. To je bio oigledan primer