1

Svet se može promenuti samo iznutra – Živeti oslobođeni život

I.Deo Ekart Tole

Možda izgleda kao paradoksalno da se život može promenuti samo iznutra. Vreme ćemo provesti

sa tim, da duboko uronimo u trenutnu situaciju, i iskusimo dimenziju svesti, koja će se u potpunosti

otvoriti, kada svoju pažnju usmerimo na sadašnji trenutak. Postoje dva nivoa učenja, ako se ovo uopšte

može nazvati učenjem, jer ovo u stvari nije sasvim učenje. Prvi nivo je nivo reči, dok je drugi nivo tišina

koja vlada između reči.

Ljudi obično ne obraćaju dovoljno pažnje na tišinu između reči, jer u našoj sadašnjoj civilazaciji u

stvari ni ne postoji tišina. Određena vremenska rastojanja u tišini. U tvojoj glavi neprestano se odvija

određeni dijalog, osim ako nisi svesno počeo da se susrećeš sa tišinom u sebi. Šta se dešava kada svoju

pažnju usmeriš na prazninu između reči? Na tiha međuvremenska rastojanja. Prosto se odmah pojavljuje

neki mir u tebi. Samo preko ovog stanja mira možeš čuti tišinu. I samo na taj način, možeš skrenuti svoju

pažnju na tišinu među rečima. Šta znači ovaj mir, ova tišina?

To su samo reči, a možemo koristiti i druge reči. Nekad ovo stanje svesti opisujem sa svešnošću,

koja na našoj planeti sada počinje da se kolektivno pojavljuje. Mada trenutno jako mali broj ljudi može

stupiti u ovo stanje svesti. Ipak postoji jedno stanje svesti, koje se danas pojavljuje, koje se jako razlikuje

od onog stanja svesti, koje je u dosadašnjoj istoriji čovečanstva bilo dominantno. Sa ovim stanjem svesti,

već se jako mnogo učitelja bavilo u prošlosti, ali nikada ih nisu dobro shvatili. Čistota izvornog učenja

uvek je nestajala, jer je je ljudski um sasvim pogrešno razumeo i tumačio.

Dakle šta znači ova tišina? Ljudski um kaže, da tišina nije baš interesantna. To je stanje svesti koje

je oslobođeno od misli, ali ipak si potpuno svestan. Potpuno si prisutan. Stojiš u pripravnosti. To ne znači

da nikada više nećeš razmišljati, misli će ponovo da se pojave, ali ti ćeš i tada postojati ukorenjen, u

ovom stanju. Kako budeš naučio da sve više živiš u ovoj tišini, tako će se u tebi sve više ispoljavati ovo

stanje svesti. Dok me slušate, u vama na ličnom planu se to dešava, da se ovo stanje svesti razvija i u

vama.

Na ličnom nivou izgleda da korisne informacije delim sa vama o tome, kako dalje da živite

bezbolno, bez konflikata i patnje. Međutim, ovo daleko više prevazilazi ovaj lični nivo. Suštinu one stvari

o kojoj govorim, na šta želim da ukažem, ne možeš razumeti sa umom, jer je to nešto iznad uma. Um

označava aktivnost razmišljanja, mentalnu zbrku glasova. Većina ljudi neprestano živi u klopci ovih

zvukova, poistovećujući se sa njima. Misle da su to oni. Neprikidni monolog ili razgovori se dašavaju u

njihovim umovima. Već kao malo dete počinješ ovo da formiraš. Postepeno se poistovećujućeš sa ovim

mentalnim zvucima, i to se kasnije ispoljava kao pogrešno ja, u mislima. To sam ja. I u potpunosti padaju

u zamku ovoga, u koju padaš i ti. U neprekidno razmišljanje. Tvoja slika o sebi postaje poistovećena sa

ovom zbrkom u glavi. Kažeš: „moji problemi, moja patnja, gde sam to ja, šta će biti samnom?“ To je

jedna mentalna slika, osećanje svoga ja, koje nikada ne miruje, nikada nije smireno. Nigde nije kod kuće,

uvek želi nekamo da ode, ali tamo nikada ne stigne u potpunosti.

Mnogo puta čini se da je postigao svoj cilj, zatim ponovo uvidi da, ooo nisam! Nisam tamo.

Pokušava da dostigne neko stanje, radost, neko olakšanje, zadovoljstvo, ispunjenost, celinu. Svejedno je

na koji način, samo da se postigne. I lopov teži ka tome, zato pljačka banku, da bi došao do novca, jer

2

misli da će mu novac obezbediti da život bude lakši, življi, da oseti da je mnogo dublje ukorenjen u život.

To je prirodno, ipak to je samo iluzija. Čak i oni koji su na spiritualnom putu i godinama vežbaju razne

tehnike, i oni žele negde da stignu. U savršeno stanje. U budućnost. Sa umom stvorena stvarnost uvek se

dešava u budućnosti, jer smatra da tamo može pronaći uzvišenost. Nekada, negde u nekoj tački

budućnosti valjada ću postići. To postići nešto, obično je da se obogatiš, ili spiritualno postigneš da se

uzdigneš, prosvetliš. U suštini u oba slučaja reč je o istome. U oba slučaja funkcioniše ista mentalna

struktura. Tako smo osuđeni na neprestanu uznemirenost. Nikada nas ne zadovoljava to što imamo.

Moram stići negde, jer trenutna situacija nikada nije savršena, ili jako, jako retko. Kada nam se neka želja

ispuni, tada doživljavamo jedan trenutak olakšanja, ali ubrzo iskrsava neki drugi cilj. Osmotri to u sebi.

Kako osećaš određeni nemir prema onom trenutnom stanju koje poseduješ. To je deo stare svesti, koja

je zasnovana na potrebama. Zato bilo što da radiš, dok si na nivou uma, ne možeš se toga osloboditi.

Zatim posle određenog vremena ova buka postaje samo poslužujuća. Jednostavno zato je prisutna, da bi

jačao sebe. Počinje da bude samoodrživa, kao jedan đavolji krug, koji svakim obrtom jača sebe. Ono šta

možemo uraditi, to je da se pojavi jedan dublji nivo svesti, jer on želi d se ispolji. Bez svesti, nemamo

neke velike šanse. Nemožeš siliti da se on pojavi, ali zato možeš pomoći da se pojavi. Cilj ljudskoga

postojanja je baš to, da se ono ispolji. Da iskorakneš iz ovog kondicioniranog stanja uma u ispoljavanje

procvetale svesnosti. Mentalnu zbrku u tvom umu u potpunosti određuje prošlost. Cilj je da istupiš iz

kondicioniranog uma. Tvoja prošlost, tvoja dešavanja, drže te u ropstvu ja, ega. Iz stanja tvog ja

identiteta, za koje smatraš da je isto sa tvojom prošlošću, sa tvojom istorijom, i kažeš da oni određuju to

ko si. Da, može se istupiti iz ovoga. Šta stoji iza ovog malog, kondicioniranog ja. To su ograničeni interesi

koji su poreklom iz prošlosti, a imaju potrebu za sutra, da bi se mogli ispuniti. Istovremeno strepi od

budućnosti, jer ga budućnost ubija. Dakle koristiš jedan mač, sa dva sečiva. Kada iz sadašnje situacije

neprestano bežiš u budućnost, i vezuješ se za jedan trenutak, kada će se on ispuniti. Kažeš: kad jednom

budem stigao dotle, a istovremeno duboko strepiš, jer ti je u glavi, da te budućnost može i uništiti. Tako

da ljudi žive između dve sile kao loptica skočica, između želje i straha. Sva dela ljudi, uglavnom su

poreklom iz straha ili želja. Svi se vezuju za budućnost, što se isto ugrađuje u strukturu uma.

Interesantno je da to osmotriš na samom sebi. Jer u sadašnjem trenutku nisi baš smiren, baš pre desetak

minuta si pomislio, šta ćeš da večeraš? Ili na probleme koji te sutra čekaju? Ovo posmatranje je već

početak ispoljavanja neke druge svesti. Kada si u stanju da shvatiš šta radi tvoj um, to više nije delatnost

uma. Ne utvrđuješ nikakvo stanje, jednostavno samo posmatraš. To omogućava da se u tebi pojave mir i

tišina. To je već dimenzija svesnosti, koja je mnogo dublja od uma. Otvara neverovatno velike

mogućnosti, skoro da su neograničene. Kad jednom dospeš dotle, čudićeš se da su ljudi vekove provodili

u zarobljeništvu ograničenja uma. Videli su sebe kao jednog malog, ograničenog čovečuljka sa svim

svojim zahtevima. Iskorišćen i ograničen od strane svoje prošlosti. Živeti unutar granice uma znači da

živiš u zatvoru iluzija i nestvarnosti. Samo posmatraj, da li je u ovom trenutku u tebi mir, da li si smiren

ili postoji deo tvoga ja, koji želi da bude negde drugde. Žudiš li za budućnosti, ili želim da pobegneš od

trenutne situacije? To je bit stare svesti. Ovo posmatranje nekada nazivamo da su svedoci događanja.

Osmotriš šta radi tvoj um, i to već znači da nisi u njegovoj stupici a to je samo početak. Sve dublje i

dublje se ispoljava, kako u tebi raste tišina.

U ovo sada već možeš da pogledaš, jer tvoj um nije više nemiran. Budan si. Potpuno prisutan,

potpuno si otvoren, ispunjen u sadašnjem trenutku, sa životom. Većina ljudi obično uopšte nije svesna

ovoga stanja. Da si u izvoru beskrajnog stanja svesti, u sadašnjem trenutku. To je kao i atom, kao

najmanji deo materije, koja skriva ogromnu energiju u sebi. Ako to otvoriš u sebi, to je energija života,

koja održava čitav univerzum u pokretu. Ovoj energiji imaš pristup kroz jedna malena vrata, koja su

otvorena kada svoju pažnju usmeriš na sadašnji trenutak. To znači da postaješ jako probuđen, uvek u

sadašnjem trenutku. To je tišina. Tišina, budnost, biti u sadašnjem trenutku, to je sve jedno te isto.

3

Međutim, tišinu nemoj mešati sa pospanošću, kada se smiriš i počne da te hvata san, Ili ako

popiješ nekoliko čašica pića. Malo te opije piće, dremuckaš i lepo ti je. Ljudi nekada zato piju, da bi se

oslobodili muke, koju im pričinjava um. Koji ti samo ređa probleme. Odnosno da bi se oslobodili svoga ja,

punih problema. Malo popiju i nekoliko trenutaka se ne sećaju svojih problema. Naravno to ima svoju

cenu, jer tako dolaze na sve niži nivo svesti, dakle spustiš se niže, na nivo vegetacije (biljke).

To što mi radimo, to vas ne vodi u ovom pravcu. Iako među biljkama postoji neverovatna

raznolikost i lepota. Ali često puta su biljke prosvećenije od ljudi, jer svoj svet ne ispunjavaju sa

problemima. Ovo cveće, tu na stolu, ono nema probleme. Čak ni to nije problem, kada dođe vreme

smrti, kada uvene. Jednostavno uvene. Istovremeno ova biljka ispunjena je sa životom. I ona je

ispoljavanje božanske svesti, kao što ste i vi. Dakle mi smo prekoračili razmišljanje. Krećemo se prema

jednom budnijem, probuđenijem stanju. Upoređujući stanje razmišljanja sa ovim stanjem, je kao da smo

u snu. Kada uroniš u svoje misli, u mentalno blebetanje, tada si jedva svestan svoje okoline.

Možda se šetaš u jednoj šumi, u neverovatno divnoj okolini, ipak ti razmišljaš o svojim

problemima. Ovi moji silni problemi, šta će biti samnom? To znači da nisi tamo, nisi prisutan, a ako se

slučajno desi nešto, što te šokira, tada ispadaš iz ovog stanja postojanja i iznenada dolaziš u takvo stanje

bitisanja, kada si sasvim prisutan i probuđen. Recimo ako se iznenada pojavi medved, odmah ćeš da

iskorakneš iz svakodnevnih problema, jer tu je medved, i to nije više jedan problem, već data situacija

koja zahteva trenutno delovanje. Ili ćeš da pobegneš ili ćeš dići buku. Velika je razlika između ova dva

stanja. Ovakva stanja hvataju ljude u određenim situacijama. Na primer voziš. Iznenada se nešto desi i ti

znaš da će biti neki problem kroz nekoliko trenutaka. Dva sata već voziš uronjen u svoje svakodnevne

probleme, i odjednom iznenada sve to postaje sporedno. To je stanje svesti koje se u nekim slučajevima

iznenada pojavi. Mnogi ljudi govore o tome, da su znali da je katastrofa neizbežna, a oni su odjednom

osetili beskrajnu smirenost, postali su potpuno prisutni, postali su potpuno budni, svaki strah je nestao.

Preživeli su udes i govore o tome, da je bila čudna ta smirenost i raspoloženje u toj beskrajno opasnoj

situaciji. Ima bezbroj takvih primera, ima puno takvih doživljaja.

Ovo stanje svesti se nekada može pojaviti, ali samo kao slučajno i veoma kratko vreme. Neki to

pokušavaju da dožive preko opasnih situacija, jer po njima to je jedini način da se oslobode tereta svojih

misli. Da se oslobode svoje ličnosti. To je pokušaj oslobađanja onog dela svojih misli, za koje misle da je

to njihova stvarna stvarnost. Jer kada se pentraju po jednoj strmoj steni, nemoguće je razmišljati o

svakodnevnim problemima. Treba da su prisutni, potpuno probuđeni, u sadašnjosti. Kada siđu dole, i

sednu u svoj auto, tada se ponovo vraćaju u svet problema. Oni misle da željeno stanje mogu ponovo

ostvariti samo na taj način, ali to nije tačno. Postoji bezbroj mogućnosti. Sve je tvoj izbor.

Problem je u tome da si zaboravio gde je kopča za isključenje, a to je stvarno tegobno.

Najčarobnije je da u onom stanju koje ja nazivam „prisutnošću“ jednostavno ne postoje problemi.

Postoje možda izazovi, zadaci, ali oni se nikada ne pretvaraju u probleme. Svako od vas živi u nekoj

životnoj situaciji. One verovatno nisu istovetne. Neke životne situacije su lepe i udobne, dok su neke

problematične. Možda se moraš suočiti sa nedostatkom novca, Ili imaš probleme sa zdravljem, ili imaš

probleme u privatnom životu ili na poslu? Nadalje možeš da sretneš čitav niz fiktivnih problema koje si ti

izmislio. Koje je tvoj um generisao. Šta će biti ako se ovo ili ono desi? Ako izgubim ovo ili ne dobijem ono

itd...

Ovi problemi u potpunoj meri su fiktivni. Rezultat su neprekidne zbrke misli u umu. To je sve

korenito suprotno normalnom životu. Kada tako osećaš da si već nesposoban da se nosiš sa svojim

problemima, da su te talasi preklopili, i ujutru se budiš sa mišlju, neću izdržati još jedan dan. Ni jedno

4

ljudsko biće nije stvoreno za takav život, da ujutru kada se probudi pomisli, da neće moći podneti još

jedan dan.

U prirodi ne postoji tako nešto! Cvet se jednostavno rascveta, jer reaguje na sunce. Nepostoji ni

jedan cvet koji bi rekao: „nemogu izdržati još jedan dan“. Ne postoji ni takva životinja koja bi to rekla.

Možda to žele samo životinje, koje određene radnje ljudskoga bića toliko muče, da ne žele d žive. U

divljini to je potpuno nepoznato. Životinje, biljke, cvet se budi, i odmah stupaju u stanje potpune

ispunjenosti sa životom. To možeš uočiti kada ih posmatraš. Isus je često govorio: „posmatrajte cveće“ i

kada je to rekao, on je bukvalno to mislio. Želeo je da vidiš neverovatnu lepotu i živost, želju za životom.

Ako dovoljno pažljivo posmatrate cveće, tada ćete videti, da ono stvarno proslavlja život. I naš život bi

trebao da je takav. Ljudski život stvoren je radi slavlja života. Mada mi ljudi na savim drugi način treba to

da proslavimo, nego što to čini cveće.

I ljudi su ispoljavanje božanske svesti, dok suprotno tome mi naš pogled na svet, primoravamo na

čitavu prirodu. Bilo kakav da ti je pogled na svet, ti to zračiš iz sebe. Mnogi danas govore da priroda nije

ništa drugo, do borba za preživljavanje. Jer tako gledaju na svoj život. Stanje uma im je takvo. Da si

oslobođen od misli, da svako biće postoji radi preživljavanja, tada bi primetio da priroda u najvećem

delu, proslavlja život. Borba se javlja samo za vrlo kratke vremenske periode.

I životinje su u svom vremenu najvećim delom smirene, opuštene, odmaraju se. Da, kada su

gladne, tada ubijaju. To je jako kratak period ako ga uporedimo sa njihovim čitavim životom. Ljudi dakle

nose sa sobom teret problema. Teret je sam um. Sa godinama teret postaje sve teži. Teret uglavnom

raste. Unutar prošlosti postaje sve teže i teže jer nosiš sa sobom sve teži teret prošlosti. I mladi nose

teret, međutim njih pritiska teret budućnosti. Zbog ove buke i zbrke u glavi, ti ne osećaš živost života u

dubini sebe. Zbrka u umu prekriva celokupnu živost u dubini tebe, to što je sam život. Međutim zbrka u

tvom umu to skriva od tebe.

Hrist je govorio o tome: „ želim da imate život, želim da imate bogatiji život.“ Nije mislio na to da

imate više materijalnih proizvoda, nije mislio na više centre nabavke, nije govorio o materijalnim

stvarima u životu, govorio je o samom životu. Govorio je o živosti života. I jedino mesto gde možeš

ostvariti vezu sa tim, to je tišina skrivena iza mentalne zbrke. To je tišina koja vibrira od energije života,

koja je iza zbrke uma, i to je to mesto gde se intenzivno povezuješ sa nečim veličanstvenijim, nego što je

tvoje malo ja. Kada dodirneš ovaj neverovatan osećaj sveta, a to možeš samo u jednoj tački, u sadašnjem

vremenu. Neizmereni osećaj života možeš naći tu. Kada je dotakneš, tada sve više i više struji u tvoj

život. Kada je jednom doživiš, tada više ne struji kao niz trenutaka, već traje sve duži i duži trenutak

vremena. Ono što ja ponekad nazivam kao povezivanje sa postojanjem, gde je prijatan osećaj biti.

Prijatno je tamo živeti. To su najjednostavnije reči sa kojima se može opisati.

To čak i jedno dete razume. Dobar je osećaj živeti. Ali iz ove dobrobiti, koja je sam život, počinju

da isplivavaju stvari. Iz ove vibrirajuće tišine, koja se nalazi u tvojoj suštini, izdvajaju se stvari. Mogu se

iznenada pojaviti misli, ali ovo su već kreativne nove misli. Nije gramofonska ploča od pre deset godina.

Iz ovih misli isplivavaju spoznaje, jer je to izvor svih kreativnosti. Dakle dotičeš sam život. Ne doživljeni,

manifestovani život, koji se pojavljuje kao neka stvar, misao ili događaj koji se manifestuje kao planeta,

sunčani sistem ili možda samo kao jedna travka. Dodiruješ deo života, koji postoji pre nego što se on

manifestuje u nekom obliku. Dodiruješ ga u izvornom, bezobličnom delu. Onaj oblik neformalnog života,

kojem pripadaš i ti sam. To što je esencija. Povezivanje sa ovim stanjem znači da se oslobađaš uticaja

sveta. Od grčevitog vezivanja, zavisnosti, želja itd... Počinješ da se osećaš na fantastičan način. Iznenada

spoznaješ koliko si vredan kao oblik života. Potpuno je nevažno svetu kako si vrednovan u spoljnom, kao

važna ili nevažna ličnost. Da li te svet posmatra kao uspešnog čoveka, ili kao nekoga ko nije postao neko.

5

To nema nikakve veze sa onim mestom koje si pronašao u sebi, gde postaješ slobodan od ovih spoljnih

vrednovanja. Više ne veruješ u to, šta svet govori o tebi, jer na kraju krajeva svet je bolestan. Ako veruješ

u njega, onda veruješ u to, šta o tebi govori jedan suludi svet. Ako sumnjaš u to, da je svet lud, uzmi

samo u ruke jednu knjigu istorije ili poslušaj dnevne vesti. Možda nije baš 100% ludo, ali 90% sigurno da

jeste. Dakle jednom ludom svetu dozvoljavaš da te vrednuje i veruješ u to. Zatim posle nekoliko godina

isti ovaj svet će ti reći, da uopšte nisi važan. Izgubio si sve svoje pozicije, neko drugi je sada postao važan.

Međutim ti si mislio da je to tvoj indentitet, to, da si član predsedništva. Možda ćeš morati čak da vratiš

platinastu platnu karticu ameriken ekspresa. To je bolno, posebno ako si svoj indentitet povezao sa tim.

Da znam, to nekome drugome izgleda smešno, međutim za tebe je jako bolno. Bože, ponovo sam niko i

ništa. A mislio sam da sam neko!

Kako mogu da živim bez platinske platne kartice? Mnogi ljudi će odmah poverovati ako im se kaže,

da su beznačajne ličnosti, jer nisu ništa postigli. Da znam, da sam pogrešio, ali život je bio nepravedan

prema meni. Nisam bio simpatičan sudbini. Nikada nisam imao prilike. Ili će reći, imao sam prilike ali ih

nisam iskoristio. Ovaj umobolan svet ti govori da nisi nikome bitan, okreni se oko sebe i osmotri ko su

značajni ljudi? Glumci, pevači, političari. Iza maske sreće, većina njih je neobično nesrećna. Ipak su oni

simboli sveta. Tvoje samovrednovanje više ne mora da se vezuje sa ovim stavovima, a to je nešto

veličanstveno. U potpunosti ti postaje beznačajno šta svet misli o tebi. Ti znaš da je tvoj život toliko

ispunjen suštinom, da ti uopšte nije bitno šta misle o tebi. Nemaš potrebe da bilo ko potvrđuje da znaš,

da je tvoj život neverovatno vredan. Nemaš potrebe da ti bilo ko potvrdi, da si dovoljno dobar, kada si ti

već povezan sa dobrobiti života.

Dok ovo ne postigneš, možda je dobro da koristiš potvrđujuće rečenice koje govore o tome, da si

dovoljno dobar. Međutim kada i ovo prekoračiš, kada unutar sebe dođeš u vezu sa dobrobitima života,

od tog trenutka nema više potrebe za mentalnim pojmovima, da bi znao ko si u stvari. Na to je mislio

Hrist, kada je rekao, da je pobedio svet. Mada nije imao nikakvu zemaljsku vlast. Biti ispunjen sa ovim

celovitim životom unutar sebe, sada u ovom trenutku, ali treba biti otvoren, da stupiš u ovo. Jedna od

bitnih tačaka je, mnogi od vas već žive sa ovom mogućnošću, kada osetite da je život prisutan u svakoj

ćeliji vašeg života.

Svaka ćelija vibrira od života. Osećaš li kako je biti u vezi sa ovim energijama? Ove energije se

usmeravaju u tvoje telo. Možemo to nazvati i telom sreće. Jer u tom polju života nalazi se ogromna

sreća. Kada se tvoja pažnja usmerava na to, tada zbrka u tvojoj glavi iznenada nestaje. Tvoja pažnja je

umesto u glavu, stupila u tvoje postojanje. Tada se ukorenjuješ u sadašnje vreme, u postojanje. To je

skoro takav osećaj, kao da ti je telo odjednom oživelo. O tome je govorio Hrist kada je rekao, celo tvoje

telo se ispunjava sa svetlošću. To je svestlost svesnosti. Imajući to u vidu, još mnogo ostaje od života da

je osetiš. Dok sediš u vibracijama tvoga života ukorenjavaš se u sadašnjosti. Preko ovog korena prihvataš

život. To je kapija, prolaz, da se ukoreniš u postojanju.

Sve je to na neki način ispoljavanje božanske svesti. Svaki organ, ćelija, lanac DNK, raspolaže sa

takvim znanjem da je to za ljudski um neshvatljivo. I posle hiljadu godina će istraživati, kako funkcioniše

ljudsko telo. Tako je jednostavno stupiti u vezu sa ovom ogromnom svešću. Jednostavno oseti kako ti je

telo ispunjeno sa životom. I uskoro ćeš stići do jedne tačke, gde osećaš radost. Radost samog života. To

uopšte ne zavisi od toga u kakvim okolnostima živiš. Jer okolnosti dolaze i odlaze. Moguće je da su u

datom trenutku one baš negativne. Moguće je da su u datom trenutku pozitivne. Retko su trajno iste.

Ako su sada pozitivne, prijatne, možda će dogodine biti neprijatne. U spoljnom svetu može se zapaziti

večito talasanje. Međutim postoji jedno mesto koje je bez toga. Od ljudi koji su u zatvoru, dobijam

pisma, da vežbaju ovo i da im je prijatno. Osećaju intenzivnu sreću i ispunjenost sa radošću. Bez obzira

6

što su spoljni uslovi strašni. Ove spoljne okolnosti ja nazivam tvojom životnom situacijom. Da li su spoljni

uslovi dobri ili loši, to je promenjljivo. Na nekim stvarima gubiš dok na nekima dobijaš. Životna situacija

stalno fluktuira. Menja se. Čak i najuspešnijem čoveku sa vremenom se menja situacija. Dolazi starost,

nestaje lepota, ili nestaje bogatstvo, ili ti prestane sposobnost kretanja. Na spoljnom nivou ništa ne

ostaje stalno. To je shvatio i Buda. Na spoljnom planu sve se menja. Ali postoji jedno mesto, gde si

slobodan od svega ovoga, gde te ova stanovišta ne dodiruju. Ne utiču na tvoju bit, jer tamo postaješ

slobodan od svega. Okolnosti tu nisu bitne. Možda si beskućnik, i tada kažeš da ti je prvi zadatak da

nađeš krov nad glavom a zatim ću vežbati ovo uranjanje u sebe. Kada stupaš duboko u sadašnjost, zbog

navika koje su kondicionirane dolazi do sledećih strahova. Ako duboko uroniš u sebe, tada možeš ostati

u trenutnom materijalnom stanju, koje ti uopšte nije po volji. Ovo je rafinirani način otpora. Ne volim

svoje životne okolnosti, kaže um, zato neću da stupim u sadašnjost, jer ne želim da budem u njoj. Želim

da idem u budućnost. Kada budem stigao u budućnost, tada ću uroniti u sadašnjost. Možda će ti za to

platinasta platna kartica dobro poslužiti.

Ali suština je u tome, da to sada učiniš. Da živiš u bilo kojim okolnostima. To nije pravdanje, da ne

činiš to. Zbog neprijatnih okolnosti, na primer. Ako si bez krova nad glavom, ili si u zatvoru, bez novca si,

ili imaš neki fizički nedostatak, put najbržeg izlaska je stupiti u sadašnji trenutak i povezati se sa onim

bezgraničnim životom, koji te tamo čeka. Koji čeka da to doživiš. Čeka na tebe, da ga dodirneš. Ta

bezgranična životna energija ne postoji za tebe samo tada kada sediš u tišini u tvojoj sobi. To nije samo

jedna meditativna vežba. To je jedan način života.

Počinješ da živiš u stanju povezanosti. Odjednom primećuješ da si postao mnogo kreativniji.

Rađaju se u tebi spoznaje vezane za to, da u datom trenutku znaš šta da činiš. Probudiš se i iznenada

znaš, da, to i to treba da učinim. Jer ove misli rađaju se već iz ovog stanja. Sam život počinje da živi kroz

tebe, i da protiče kroz tebe. Više nemaš potrebe za svojim malim ja, koje se bori za preživljavanje jer sam

život počinje da teče kroz tebe. I mnogo bolje čini sve, nego što si ti to ikada radio.

Pod pojmom ti, podrazumevam tvoje malo ja, ali u krajnjem slučaju ti si sam život. Kada to shvatiš,

tada i životne okolnosti počinju da se menjaju jer u svakom trenutku nosiš u sebi duboku ispunjenost sa

životom. Počinješ u potpunosti da ceniš dati trenutak. To znači da je svako delovanje, razgovor, prožeto

sa jednom dubokom pažnjom, kada si potpuno prisutan i daješ svu tvoju pažnju. Kada si kod kuće, tada

daješ svoju potpunu pažnju, bilo šta da je to što radiš. Ako tvoj um smatra da je ovaj posao dosadan, i

zbog toga želiš da istupiš, najbrži način istupanja iz toga o čemu već godinama razmišljaš, je kada u

delatnost uneseš jedno drugo stanje svesti.

U delatnosti obraćaj pažnju i na najsitnije detalje i sa pažnjom to obavljaj. Rezultat toga biće da

tvoj sadašnji otpor iznenada nestaje, u potpunosti se rasplinjuje. Otpor prema sadašnjosti je zbog

utvđenih navika ponašanja, što je ključna karakteristika ljudskog uma. Um se na ovaj ili onaj način uvek

bori sa trenutnom situacijom. Ne, ne želim da sam tu. Trebao bi da sam na drugom mestu. Kada

prestane otpor prema sadašnjem trenutku, tada život počinje da protiče kroz tebe. Tada problemi

nestaju i naravno ništa ne postaje problem. Izazovi i dalje pristižu, ali ti na njih reaguješ iz sadašnjeg

vremena. U trenutnoj prisutnosti, u sadašnjem trenutku, ti jasno vidiš šta je to što treba da uradiš.

Smiren si, i delovanje počinje iz ovog stanja. Nema daljne agonije: „jao jadan ja, šta će biti sa mojim

problemima“? Nikad više se ne budiš sa mislima da nisi u stanju da podneseš još jedan dan. Ovo je

strašno stanje, ipak jako mnogo ljudi živi u tom stanju.

Probudiš se ujutru, otvoriš oči, ali tvoj um neće odmah početi da se bavi sa problemima. Neće da

te opterećuje sa rečima: „nisam sposoban da podnesem još jedan dan.“ Probudiš se i odmah se

povezuješ sa onom živošću, koja prožima svaku tvoju ćeliju. Ovo stanje zadržavaš ceo dan. Dobar je

7

osećaj biti živ i živeti. Osećaš da je dobro živeti, jer tvoj um još nije stupio u funkciju i nije počeo da te

podseća na tvoje probleme. Jer iza uma, uvek je dobar osećaj. Život je uvek vitalan i divan. Tako život

postaje neprekidno slavlje. Nije neka prinudna želja da stigneš u neku budućnost, koja će ti doneti radost

ili da postaneš neko! Čudo i čar su baš u tome, da se u ovom trenutnom stanju sve odvija lepše. Možda

ćeš postati i uspešniji, međutim nije u tome suština.

Sve što radiš u ovom stanju, deluješ sa većom pažnjom i sa ljubavlju, jer poštuješ sadašnji

trenutak. Poštuješ sam život, širiš svoje ruke prema samom životu, a to je ljubav. To je taj dubok osećaj

brige, koji je posvećen tome, koji ili koja se pojavljuje u sadašnjosti. Da, kada si u ovakvom stanju svesti,

kako bi mogao život da ne sarađuje sa tobom. Kako bi mogao da sarađuje sa tobom, kada stalno

ponavljaš ne, ne, ne želim da budem tu, želeo bih negde drugde da sam. Ili čak i to, želeo bih da sam

neko drugi. To je zatvorenost, u kojoj se suprotstavljaš sadašnjem trenutku, negiraš sadašnjost i bežiš iz

nje. Govoriš: „Bilo šta, samo ne to.“ To govori tvoj um, ali tada se desi preobražaj.

Počinješ da poštuješ život, i život tada hoće i može da ti pomaže. Već godinama pokušava da ti

pomogne, ali ne može da prodre do tebe. Sunce pokušava da te ogreje sa svojom svetlošću, nisi toliko

jak i moćan da i život držiš dalje od sebe. Ne možeš da se ogradiš od života. Ako su roloi spušteni na

prozoru, tada svetlost ne može dopreti do tebe. Rado bi ušla, svetlosti je svejedno, rado bi ušla, i ako

podigneš žaluzine, tada dolaziš u stanje svesnosti. Čeka te najčarobniji preobražaj svesti, čim stupiš u

stanje sadašnjeg trenutka.

I kao što sam na ovo ukazao, dok sam govorio o tišini, ako se ne opireš onom što postoji, tada se

neprekidni žamor u umu postepeno usporava, smanjuje, pojavljuje se jedan ogroman procep u toku

misli. Jer neprekidan žamor u glavi, je u stvari neprekidan otpor. Otvaraj se, ali samo sadašnjem

trenutku. To je krajnja spiritualna vežba. Nema jednostavnije od ovoga, ipak čini se izuzetno teškim, jer

je um naviknut na nešto drugo, njegove navike podstiču ga na nešto drugo. Onom osećaju snage i moći

koji je tamo, počinješ se tome poveravati, to znači reč „poverenje.“ Verovati u život, jako je teško sebe

da uveriš da veruješ, kada je tvoje iskonsko stanje strah. Strah koji se usadio u um i stalno je povezan sa

ljudskim situacijama, ovo iskonsko stanje straha. Strah i poverenje ne mogu postojati zajedno.

Poverenje je jednostavno nedostatak straha. Zato nisi u stanju da stvoriš poverenje u sebi. Tu ne

pomažu ni pozitivne potvrde, pozitivne reči. Možeš izgovarati u sebi pozitivne potvrde i možeš ih nalepiti

u kupatilu na ogledalo: „verujem u život, verujem da me život podržava.“ Međutim to nije dovoljno.

Treba da stigneš dalje od pozitivnih potvrda, da savladaš strah i tada će se poverenje pojaviti prirodno.

Tada više nemaš potrebe za pozitivnim programima. Jer ti si tamo, gde je njegova stvarnost.

Pozitivne potvrde su samo jedno prelazno stanje. Kada još nisi stigao do stvarnog stanje. Kada na

primer govoriš: „Bogat sam“. Kada već imaš 50 miliona u banci, tada možeš izbrisati ove pozitivne reči u

kupatilu. To se već samo po sebi podrazumeva. Znaš da si već bogat. Nemaš potrebe više to da govoriš.

Bil Gejts nema takve pozitivne izjave u kupatilu. Međutim to je samo spoljno bogatstvo. To ga još ne

brani. Ni sa tolikim bogatstvom nije u mogućnosti da kupi sebi duhovni mir. To je jedan primer, kada je

realnost prisutna, tada više nisu potrebni znaci pored puta.

Svaka pozitivna izjava je neka vrsta oznake na putu koja ti pokazuje ispravan pravac. Međutim

kada stigneš do određene tačke, tada više nema potrebe za znacima. Stigao si. Kada uroniš u svoj

unutrašnji svet, i osetiš, u početku samo jako fino, zatim sve jače, snagu, ispunjenost sa životom, mir i iza

ovoga osećaš ogromnu moć energije. Tada doživljavaš stvarnost poverenja. Tada doživljavaš i

prepoznavanje-spoznaju, da na najosnovnijem nivou to sam u stvarnosti Ja. Ne mali ja koji živi u mojoj

glavi. I ovo nešto ogromno i moćno deluje preko tebe. Ova snaga živi u tebi. Kada spoznaješ sebe kao

ovo a zatim se sjedinjuješ, tada spoznaješ suštinu poverenja. Tada iznenada poverenje postaje tvoje

8

prirodno stanje. To više nije to što treba da smisliš kako da ga postigneš. Poverenje će postati tvoje

prirodno stanje. Poverenje će postati toliko deo tebe, da čak nema potrebe ni rečima iskazati, jer toliko

je već deo tebe.

Mnogo pojmova nestaje, kada se pojavi ona realnost, na koju ukazuje data reč, jer nemaš više

potrebe za mentalnom koncepcijom. Retko govorim o ljubavi. U trenutnom vremenu naravno i ona se

potpuno prirodno pojavljuje. Tada više nema potrebe da ove pojmove držiš u glavi i da govoriš:“ ja sam

čovek koji voli, koji voli ...“ Za ovo nema više potrebe.

Nekada se iznenadim kada neko nešto kaže, ja u sadašnjem trenutku u kom sam, saslušam,

prisutan sam za njega, i zatim mi kaže. „O, ti si tako strpljiv.“ Stvarno? Nisam ni znao. Jer o tome nikada

nisam razmišljao kao o strpljenju. Nikada nisam razmišljao o strpljenju. O ovome nisan nikada razmišljao,

jer za mene to znači da je neko još uvek u svojoj glavi, da još uvek „trpi“. U strpljivosti postoji neki napor,

međutim ako u tebi živi prava strpljivost, tada o tome pojma nemaš. Jednostavno si samo prisutan.

Strpljivost je nešto kao, pola si prisutan, pola nisi. Vežbaš strpljivost. Ok, biću strpljiv još pola sata, ali

posle toga dosta je!

Čarobno je kada za ove pojmove nemaš više potrebe. Postoji jedan vremenski period kada su oni

korisni. Ovaj je rekao ovo, onaj ono, po ovoj tradiciji to je tako, a po onoj tako. Ako si postao skupljač

putokaznih tabli, tada je to jako teško napustiti. Trebao bi nekome da daš tvoju cenjenu zbirku. U

nekom smislu, svako učenje je putokaz i nemaš potrebe da se u bilo kom smislu poistovetiš sa njim.

Na duhovnom putu postoje stupice, zamke. Poistovetiš se sa jednim učenjem i kažeš: „ja sam

pristalica Bude, ja sam sufi, ja sam zen budista a ti si tervada, u zen budizam prevazilazi teravadu“. Dakle

opet se pojavljuju slike i ako se poistovetiš sa njima, oni postaju prepreke. Na spiritualnom putu, ego se

može uvući na bilo kojoj etapi puta. Ego tada znači da se ponovo formirala jedna slika o tome, ko si ti u

stvarnost. To je fina stvar, koja se naziva „upoređenjem.“ Ego voli da se upoređuje. Upoređivanje je

sredstvo ega.

Ego na veoma fin način upoređuje sebe sa drugima. Kada ego oseti da je manje ili više vredan,

tada će uvek ustati protiv onoga sa kim se uporedio. „OK, možda nisam tako dobar kao onaj čovek, ili

toliko pametan, spiritualan, kao onaj čovek“. To je ispoljavanje ega. Možda će reći: „ ja sam spiritualniji

nego onaj čovek. Ja duže vežbam i moja tradicija je bolja od njegove.“ To znači da se uključio onaj ego

koji smatra da je uzvišeniji. Čak i u izjavi da si ti spiritualan i tu je prisutan ego. Pokušaj da bude u svojoj

glavi i pokušaj da budei spiritualan, to je jedna dugačija zamka ega. Tada opada tvoj nivo svesnosti. Ego

znači da se ponovo pojavila nesvesnost. Tada i pored meditacije u tvojoj glavi živi da si spiritualan,

mnoge stvari koje se pojavljuju moraš poricati.

Ako bi to otvoreno razmotrio, oni bi ti javljali, o ne, nisi ti ni toliko spiritualan. Ovo moraš

potisnuti, jer se u tebi javlja bes, zato što nisi toliko u saglasju sa sobom. Tada potiskuješ ove sitnice, koje

se u tebi lepo sabiraju, kao u samovaru energija vode, ili pritisak pare u ekspres loncu, sve dok odjednom

ne ekplodiraš, ili te zahvati talas depresije. Mnogi hrišćani pokušavaju da formiraju svoj život tako, da to

bude u saglasju sa slikom koju su stvorili o sebi u mislima. Žestoko pokušavaju i sve ono što im ne uspe

potiskuju, naravno to se ne može potisnuti u beskraj, doći će jedan trenutak kada će podsvest ponovo

da se pojavi, i u tebi se javlja bes, depresija ili strepnja, odnosno loše raspoloženje. To su navike,

kondicionalnost uma. Oslobodi se toga da ti misaone slike pokazuju ko si ti. Nemaš potrebe za tim. Zato

sam vam rekao da učite od životinja.

9

Životinje nemaju sliku o sebi. One su prirodne i na spontan način deluju. Tačnije, život deluje

kroz njih. Naravno da one imaju svoje konkretne nedostatke. Ipak su mnogo više povezane sa Izvorom

nego što su to ljudi kada govorimo o običnom čoveku. Zato je toliko korisno posmatrati životinje, jer one

svoj život ne podešavaju prema sopstvenoj slici koju su stvorile. Postoje u svom prirodnom obliku. Mi se

baš toj slici stalno vraćamo. U Indiji se nekad koristi ovaj termin, koji su ljudi jako davno izgubili. Čarobno

je i divno što se ponovo vraćaš u to stanje. Jednostavno samo osmotri sebe kada se u tebi pojavljuje

jedna nova slika o sebi, ili ako ti se neka stara slika o sebi vratila. Budi oprezan ako uhvatiš sebe kako se

upoređuješ. Upoređivanje pripada egu. Možda si malo bolji ili lošiji nego što je x,y. Tada ego govori u

tebi.

Jedan drugi oblik svoga ja, je samoodbrana. Počinješ da se braniš kada te neko upita o tvojoj

veri, o tvojim stavovima, ili kada osporava nešto, što povezuješ sa slikom o sebi. Osmatraj u sebi kako

raste odbrana u tebi. U stvari ti uvek braniš jednu sliku koju si stvorio o sebi. Onaj ko si u stvarnosti, on

nema potrebe za odbranom. On je toliko jak, da ga nije moguće napasti. On je daleko iznad toga što se

može osuditi ili napasti. Nema potrebe ni za kakvom odbranom. Kada posmatraš sebe, tada nemaš više

potrebe da se plašiš njegovih zaseda. Kada primetiš da se u tvom umu pojavila jedna slika, a ti si se

poistovetio sa ovom slikom, tada kažeš: „ O, gle, moj utreniran um ponovo se pojavio” i iznenada

uočavaš da počinješ da se braniš od stavova, koje si formirao. Čak i tada, kada je to neka spiritualna

činjenica. Jer to je moja mentalna pozicija, to je moj mentalni stav. Poistovetio si se sa jedinstvom što

znači, da si formirao sliku o sebi u tvom umu i ona se mora odbraniti. Zato knjiga o čudima kaže, (gde

možete pročitati bezbroj izjava), ako se formirala jedna slika, to je iluzija koja mora biti branjena.

Spoznaja činjenice već nije deo iluzije. To je divno u ovome, čim si postao svestan jedne iluzije, ova

spoznaja, nije više deo iluzije. Spoznao si iluziju i u toj spoznaji si oslobođen iluzije.

Što više iluzija otkrivaš u sebi, to je bolje. Svaki put kada primetiš da se um uključio, recimo kroz

osećaj privrženosti, slike o sebi, ili neki drugi osećaj, čim postaneš svestan ove činjenice, deo spoznaje

više nije deo ove iluzije. Zato je ovo toliko čarobno. Što više primećuješ u sebi šta je podsvesno, to je

bolje. Ako se pojavi neki oblik, to ne znači da si neuspešan, jer suština je u tome, da to uočiš. Spoznaja,

spoznaja da je iluzija jedna iluzija, to je već spoznaja, da ona više nije iluzija, jer si je uočio. Uočavanje

nije više rezultat naviknutog uma. To je već delatnost tvoje nenaviknute svesti. To je deo u tebi koji vidi.

Jednostavno samo vidi.

Dakle u čarobnom si stanju, jer bilo šta da se pojavi u tebi, tome možeš dozvoliti da se ispolji.

Ako obavljaš ovaj posao, ako ovo uopšte želiš nazvati poslom, tada ne moraš ništa da poričeš. Ništa ne

moraš poricati, što bi kroz sliku o sebi u umu sigurno poricao. Jer ono što nije u saglasju sa mišljenjem o

sebi, to poričemo. Međutim u svesnom stanju dozvoljavaš da ispliva sve što treba da ispliva. Pojavljuju

se osećajni obrasci kao i slike o sebi, i ti dozvoljavaš da se ispolje, jer kada se pojavi to što želi da se

pojavi, tada se pitaš, zar ne žive svi tako? Ne, ne tako, jer dozvola predpostavlja određenu svesnost.

Svesnost više nije deo naviknutog uma. Kada kažem dozvoljavam, tada je prisutan onaj deo tebe, koji

posmatra sliku koja se ispoljava. To što se u tvojoj glavi, ili izvan nje pojavljuje kao oblik ponašanja, dok

razgovaraš sa nekim.

Samo posmatraj, što više stvari si u stanju da sagledaš sa tim raste i tvoja svesnost. Što više

nesvesnih obrazaca otkriješ u sebi, to više raste tvoja svesnost. Ne pojavljuje se više, da govoriš o sebi,

„O, ne bih to trebao da osećam! Ova misao ne bi trebala da se pojavi u mojoj glavi.“ Takve stvari se više

ne javljaju. Dozvoljavanje da se ispolje unutrašnje pojave, to je jedan čaroban osećaj. Na osnovu toga

utvrđuješ da ne postoje takva unutrašnja stanja, koja bi bio ti. Ne postoji takvo kondicionirano stanje

koje bi stvarno bio ti. Zato možeš slobodno da dozvoliš, da se one ispolje. Odnosno, kada bi se u tebi

10

probudio bes i ti se sa tim poistovetio, tada kažeš sebi: „Ne, to nije dozvoljeno! Već dugi niz godina sam

na spiritualnom putu, a ipak se ljutim. Ne, ne to nije dozvoljeno“. Tada pokušavaš to da potisneš ili da

negiraš, i rekao bi: „Ne, nisam besan, ja nikada nisam besan. Nemoj me optuživati da sam besan.“ To je

karakteristično ispoljavanje ega. „Šta, šta, ja sam nesvestan!“ Osmotri koliko je mehanička odbrana.

Pogledaj samo njegovu prirodu, koliko je mehanička i naviknuta. Prosto tačno radi kao sat. Neko pritisne

dugme i jednostavno dolazi reakcija. I oni koji te bolje poznaju, ako žele neku reakciju samo pritisnu

dugme. Sve je prosto robotizovano.

Navešću vam jedan primer. Pre nekoliko meseci šetao sam u parku u Vankuveru. Obično

posmatram šta se dešava, jer mnogo možete naučiti, jednostavno posmatrajući ljude, kako se ponašaju,

ali od životinja naravno mnogo više. O neprirodnom ponašanju mnogo više se ispoljava ljudsko

ponašanje. Jedan stariji gospodin hranio je patke sa hlebom. Prišla su mu dva tinejdžera od oko 16

godina na biciklovima. Verovatno pripadaju nekoj organizaciji o zaštiti. Obratili su se čoveku, koji je

hranio patke. „Znate li gospodine, da za patke nije dobro kada ih hranite hlebom? Hleb im napuni

stomak, ali im ne obezbeđuje dovoljno hranljive materije.“ Čovek je odgovorio: „Da znam,“ i nastavio da

hrani patke. Momci su rekli još nešto, na šta je čovek počeo da se brani. Priznao je da zna, da je hleb

štetan za patke, međutim hranjenje mu je pričinjavalo zadovoljstvo. Možda mu je to jedina interakcija sa

nekim živim bićem. Kod njega je hranjenje patki izazvalo veću radost, nego što je bio svestan da čini

nešto štetno. Na kraju je rekao, “Ok. Nisam lud, niko mi neće propisati šta da činim a šta ne! Nisam lud.“

Reakcija ega je bila tačna kao sat. Počeo je besno da govori, počeo je da se brani, njegove reći nisu imale

efekta, jer teško je odbraniti nešto za šta si malopre priznao da znaš. Ego međutim ne brine o takvim

sitnicama.

Moglo se zapaziti kako se automatski uključuje odbrambeni sistem, i još je nekoliko minuta

govorio braneći se, a postajao je sve bešnji. Šta je branio? Svoj stav, jednu mentalnu sliku, svoj ego. Na

kraju su momci otišli, bili su dosta prisutni, ili su ih možda dobro pripremili. Odgovorili su mu: „Hvala

vam što ste nas poslušali.“ Čovek je prošetao dalje i posle pedesetak metara ponovo je počeo da hrani

patke.

Da vidimo šta bi se desilo da je u datom trenutku bio svestan. Da ponovimo događaj. Hrani patke,

pojave se mladići i kažu: „Znate li da to šteti patkama?“ Odgovor čoveka u prvoj rečenici možda je bila

istina. „Da, znam“. Mogao im je reći, “Znam da ste vi u pravu, ali hranjenje patki čini mi toliku radost, da

do sada nisam mogao da se odreknem toga. Osećam da treba da ih hranim. Ali u pravu ste, sada ću

prekinuti.“ Ili je mogao reči: „Da im dam samo ovaj ostatak, mada znam da ste potpuno u pravu. O,

toliko volim patke, i hranjenje mi pričinjava veliko zadovoljstvo.“ Na ovaj način bi se ispoljila njegova

stvarna snaga, i tada bi njegov ego reagovao na sledeći način. „Ne, ovako se ne može, tako ćeš se

uništiti. Jer to je slabost.“ Međutim sa iskrenošću, možda bi pokušao da odbrani jednu sliku, tada bi se

pojavila stvarna snaga. Isplivala bi na površinu njegova stvarna snaga. Sa stanovišta ega to znači predaju,

međutim u stvarnosti to nije tako. Kvalitet čitavog razgovora bi bio sasvim drugačiji. Moglo je doći do

prave komunikacije između tri ljudska bića. Dva mladića i jedan stariji muškarac. Možda je čak i ljubav

mogla da se ispolji. Mogao je to biti jedan čaroban susret. Međutim ego to nije mogao da dozvoli. Morao

je da se brani.

Ljudi često padaju u ovu zamku. Ovo je samo jedan mali primer. Sada zamisli da neko ceo svoj

život proživi tako. A većina ljudi tako proživi. Možda je vama koji ste u ovoj prostoriji ova pojava poznata.

Možda ni toliko malo. Međutim od vas prisutnih niko nije u potpunosti u zamci ega. Jer vi već imate

nekoliko područja, gde ste prekoračili svoj ego i postali ste slobodni. Počeli ste da se otvarate, inače ne

11

bi sedeli tu. Ego vam ne bi dozvolio da dođete ili ovo što ste do sada čuli, toliko bi bilo bolno vašem egu,

da bi do sada već otišli kući.

O bože, opet je tu, i tada kroz nekoliko faza posmatranja prošli bi uticaj ega. Prakoračili biste ga.

Snaga je u tebi, kada se više ne braniš. I tada se iznenada desi promena. Dok tvoj um nastavlja da govori,

pazi, zaštiti sebe, naravno učiti možeš samo, ako posmatraš druge ljude a naravno i sebe.

Svet se može promenuti samo iznutra – Živeti oslobođeni život

II.Deo Ekart Tole

Ako je spiritualno učenje, odnosno učitelj stvaran, tada će ti reći: „Jesi li primetio da više ne moraš

da patiš? Da li ti je došla do grla ova patnja, ili si joj još uvek privržen?“ Svi vi koji ste danas došli ovde,

dovoljno ste patili, inače ne bi bili tu. Svi vi ste shvatili da je patnja dobra stvar, inače da nje nije bilo, vi u

svom razvoju ne bi stigli dovde. Ja iz sopstvenog iskustva znam, da ne bih bio tu i držao vam ovo

predavanje, da u mom životu nije bila prisutna strašna patnja i bol.

Dakle patnja je dovela dovde. Poruka je sledeća: nemaš više potrebe za patnjom, ako odlučiš, da

stupiš u novo stanje svesnosti. Ako se odlučiš za nebesko stanje, tada ne treba da te dovuku, šutiraju da

bi ušao. To je bolno, meni se to desilo, ali vi ne morate to da dočekate. Odaberite novo stanje, jer ste

sposobni za to. To ne bih rekao svakome, ali ni ne dolazi svako tu. To znači da si već stigao do određenog

nivoa svesti i zato ti kažem, odaberi ovo stanje svesti koje je iznad bola. Možeš odabrati takvo stanje u

kojem je nemoguće patiti. Gde nema nesreće.

Ne govorim ti o takvom stanju gde se zatvaraš i kažeš: “mene više ništa ne može dodirnti.“ I

ogradiš se sa zidovima. Nema reči o tome, jer ako se ogradiš, tada ni dobre stvari ne mogu prodreti do

tebe. Ne govorim o tome, govorim o potpunoj otvorenosti. O takvom intenzivnom stanju sreće, da

nesreća nema pristupa. Jer nesreća se može prikačiti samo na stanja koje stvara um. Tvoje malo ja koje

je uvek ili u prošlosti ili u budućnosti i stalno ostavlja van pažnje sadašnjost. Otkrićeš da u sadašnjosti

nema nesreće. Ja koje živi u prošlosti ili budućnosti, se rastapa, jer sve postaje prisutno. Ovo je učenje.

To je ista poruka koju je pre 2.600 godina rekao Buda. Na žalost malo njih je razumelo. Zatim su

počela objašnjavanja, koja već nisu bila ispravna, jer se uključio um. Um je rekao: „Ok, hajde da sada

razradimo sve kako treba.“ Šta to u suštini znači? Počela je kategorizacija, kako možemo od ovoga

izgraditi jedan system. Tako je njegovo divno učenje postalo jedna mentalna struktura koja je teška kao

olovo. Uvek se to dešava. Um počinje da prodire, i na jednostavnost i čistotu počinje da nadgrađuje

svoje teorije. Tako dolazi do raznih tereta i dogmi u veri.

Mi opet želimo da se vratimo jednostavnosti izvornog učenja. Može se osloboditi bola: prvi korak

je da razumeš zašto se javlja bol. Zato, jer u datom trenutku nisi prisutan. Zato, jer iznutra bežiš od toga

što postoji. Boriš se, poričeš i na kraju pobegneš. Tako se javlja bol. Uvek na ovaj način. Ako prihvatiš

stvari takve kakve su, tada se odmah javlja nova svesnost. Zato je ovo stanje svesnosti teško odvojiti od

budnosti i prisutnosti. Čim prihvatiš stanje uma takvo kakvo je, odmah se pojavljuje nova svesnost. Jer

delatnost uma uvek je usmerena protiv onoga što postoji. Osnova njegovog postojanja je uvek

suprotstavljanje istini svesnosti. Jer negiranje svesnosti i isticanje delatnosti uma, uvek idu zajedno.

Zato mi vežbamo da se suprotstavljamo onome što postoji, da bi nam na taj način bila pristupačna

energija života. Međutim ovo nas neće trenutno osloboditi svih bolova i patnje. Jer ljudi su navikli da već

12

milenijumima žive u patnji i bolu. Bol ima sopstveno energetsko polje, što svaki čovek nasleđuje.

Jednostavno sa tim da se rađa u ovaj neprosvetljeni mukotrpan ljudski život. Ovo je jedno suludo stanje.

U tome si se rodio i ti, i zato deliš ljudske patnje. Čim si rođen, odmah si uzeo na sebe teret bola. Zato je

ovo veoma bitan deo naše spoznaje i vežbanja. Ne govorim vam o jednoj jeftinoj stvari, da od ovog

trenutka svi možemo biti sretni.

Reč je o mnogo dubljoj stvari. Ne možemo ostaviti na stranu, da u tebi živi jedna vrsta

energetskog polja, sa ostacima bola ljudi koji su već umrli. Na ličnom nivou, kao energetski ostatak, žive

u tebi i ostaci bolova dečjeg doba. Dešavala su se razna bolna dešavanja, naravno i mnogo ranije.

Međutim da sada govorimo samo o trenutnom životnom obliku. O boli koju nosiš iz detinjstva kao i o

narednim životnim periodima. Oni ne nestaju u potpunosti. Ostavljaju za sobom ostatke energetskog

polja i bolnih trenutaka u životu. U krajnjem slučaju sve je energija. Ova energetska polja se sabiraju, jer

imaju istu frekvenciju. Na taj način energija osećajne boli, postaje jedno jedinstveno energetsko polje,

koje je toliko upetljano u jedan čvor, da nije u stanju slobodno da struji. Postaje takva energija, koju ja

nazivam „telom bola“. To je energija koju ljudi nose u sebi. To je kao jedno energetsko polje bola. Ako to

ne prepoznaješ, ne prepoznaješ kako funkcioniše „telo bola“ tada ne znam koliko spiritualnih vežbi da

radiš, on će te nanovo i nanovo preći, i zato stalno gubiš svoju svesnost. Zato sada želim da vam

govorim o tome.

Posle pauze odgovaraću na pitanja, voleo bih da ih postavite vezano za „ telo bola“ i kako da radiš

na njemu. Kako da uneseš prisutnost sadašnjeg vremena. Prvo u sebi treba spoznati da postoji ovo „telo

bola“ koje se može ispoljiti kao uznemirenost, bes, depresija, napetost, ili se manifestuje kao strah. Bilo

u kom obliku da se pojavi to nije prijatno, to je bolno osećanje. To je ostatak bola iz prošlosti.

Vremensko rastojanje je možda daleko, ali je još uvek veoma živo u nama. Nosimo ga u sebi, samo ga

nismo uvek svesni. O ovome sam kratko pisao u mojoj knjizi u jednom od poglavlja.

Sada ću se malo opširnije baviti sa ovom pojavom, jer to znači da ćemo malo više bola uneti u

trenutno stanje. „Bolno telo“ je nekada budno i aktivno a nekada spava. Postaje aktivno, tada kada

iznenada osetiš intenzivan bol, jer se ovaj bol hrani iz neke nove pojave boli. „Telo bola“ je kao jedno

malo dete, mora redovno da se hrani. Mora da ima sve novije i novije bolne doživljaje. To se dešava,

kada jedan neznatan bolni osećaj, iznenada izazove neverovatno bolnu reakciju u tebi. Neka sitnica, ili ti

neko nešto kaže, ili ti drug nešto učini, ili se jednostavno nečega setiš. To u tebi iznenada izazove veoma

dubok bolni osećaj. Iznenada se ovo „bolno telo“ probudilo iz stanja sna, spremno da proguta novu bol,

to nisam baš najjasnije objasnio u prvoj knjizi, ali zato ću to uraditi detaljnije u drugoj knjizi. „Bolno telo“

to može uraditi na dva načina. Hrani se iz nove boli, jer ga samo to održava, uzima energiju iz „bolnog

tela“ sa pitanjem: “otkrij mi gde mogu doći do još bola?“ Ako je spreman ponovo da se aktivira, tada se

hrani sa tvojim mislima. Stavlja pod kontrolu tvoje razmišljanje. Ukopa se u tvoj um, što nije ništa drugo,

do aktivnost tvojih misli i dolazi do usaglašavanja između njih. Od tog trenutka svaka tvoja pomisao je

destruktivna i bolna. To „bolno telo“ naravno obožava. Proždire svaku energiju destruktivnih misli i

razmišljanja. Prežderava se. I od toga se oseća dobro. Možemo to definisati i tako da je to osećaj

zavisnosti. Možemo slobodno reći da „bolno telo“ uživa u zavisnosti od bola. Kada „bolno telo” preuzme

kontrolu nad tobom i uspe da te uveri da je on ti, tada se tvoj način razmišljanja u potpunosti

usaglašava sa „bolnim telom“, a on se sa uživanjem hrani sa njim. Tada i ti sam želiš bol, jer si se

poistovetio sa „bolnim telom“. I ako ti tada kažem da je moguć život bez bola, tada ćeš me udariti po

glavi, jer sam to rekao „bolnom telu“ , ono tako reaguje na reči, jer želi još više bola. „Bolno telo“ ima

potrebe da se povremeno nanovo i nanovo budi, i da se hrani, i mislim da smo svi to proživeli u odnosu

sa partnerom. Pronašao si svog idealnog partnera, koji posle izvesnog vremena pokazuje svoju sasvim

drugu stranu.

13

Povremeno postaje prava zloća. Tada kažeš sebi: „Blagi Bože, napravio sam ogromnu grešku“. Ne.

Ne, nisi pogrešio, jer svi mi imamo „bolno telo“ podrazumevajući tu i tebe. Gledajući sebe, to je malo

teže uočiti, kada se „bolno telo“ probudi u tebi, kada se u tebi probudio mali stvor. Dakle on koristi tvoje

misli. Živi iz tvojih negativnih i destruktivnih misli. Koliko dugo traje to hranjenje, to je promenljivo od

ličnosti do ličnosti. Postoji „bolno telo“ koje je proždrljivo, i hrane ima samo na sat, dva. Neka „bolna

tela“ mogu trajati nedeljama, čak možda i mesecima. To se već smatra kao krajnost. U najekstremnijem

slučaju „bolno telo“ ni ne prestaje da postoji, stalno je aktivno i neprestano se hrani. To je već jako redak

slučaj. Ali nažalost ipak postoji čak i ako je retko. Postoje ljudi, kojima kada pogledaš u oči, imaš utisak da

njihovo „bolno telo“ gleda u tebe. I čeka samo jedan znak, da bi na to odgovorio sa bolom. To su ljudi

koji žele da se ljutiš na njih. Žele da ih napadneš. Oni su u potpunoj meri zarobljenici svoga „bolnog tela.“

Dakle prvi nivo je taj, kada se „bolno telo“ hrani iz tvojih misli. Na drugom nivou „bolno telo” se

hrani već iz boli i drugih ljudi, koji reaguju na tebe i to budi u njima određeni osećaj. Znači da ne koristi

samo tvoj osećaj boli, već i reakcije drugih ljudi na tebe. U međuljudskim odnosima kada je „bolno telo“

spremno da stupi na scenu i da počne da se hrani, tada provocira partnera na odgovarajuću reakciju.

Pritiska odgovarajuće dugme, jer je gladan boli. „Bolno telo“ obožava pozorište. Zato je neizbežni deo

svake veze drama, jer ima potrebe da se hrani. Iznenada se pojavljuje, na najmanji nadražaj se uključuje.

Hrani se sa reakcijom drugog čoveka i u vezi, tu počinje drama. Kaže: „ Želim još više boli.“ I kako je um

već usaglašen sa „bolnim telom“ zato je u stanju da pronađe neverovatne umotvorine. Kao dopunu

stvara takmičenje u scenama. Na to reaguje i budi se „bolno telo“ sagovornika i oni počinju uzajamno da

hrane jedno drugo, dok se jedan ne zasiti. Tada oba „bolna tela“ odu da se odmore, počinju da vare ono

što su proždirali. Posle ovoga odnosi su jedno vreme ponovo harmonični, da bi posle određenog

vremena ciklus počeo iznova. Dakle „bolno telo“ se hrani sa mislima i reakcijama drugih na tvoje misli.

Ranije sam spominajo „nesretno ja“ onaj mentalni obrazac sa kojim se mnogi ljudi poistovećuju,

što je jedna nezadovoljna spoznaja sebe. Kada se „bolno telo“ aktivira, tada se ovo mentalno stanje

pojačava. Tada raste energija nezadovoljnoga, koji je već i dotle spominjao da život nije dovoljno dobar,

da ništa ne uspeva. Da je izostao iz života itd... Kada „bolno telo“ uđe u ovaj jadni obrazac uma,

umnožava njegovu energiju višestruko. Udesetostručuje, ili je udvadesetostručuje, možda je učini

stostruko jačom, drugim rečima kada se „bolno telo“ probudi i mentalni osećaj bola počne da struji u

njega, tada se osećaj „nesretnog ja“ neverovatno pojačava. Obožava svoju nesreću, jer se iz toga satoji.

To nije neko strano telo u tebi, jer ne postoji ništa, što nije neki oblik životne energije.

I bolno telo je životna energija, samo što je to energija koja ne struji slobodno. Negde je zastala.

Kada energija negde zastane i nije u mogućnosti slobodno da struji, tada se na mestu zastoja nagomila i

izaziva bol. Energija je kao jedna reka, kada reka ne može da teče, počinje da se nagomilava i raste

pritisak vode. „Bolno telo“ je jedna čarobna životna energija, koja isto tako raste i izaziva unutrašnju

napetost. Međutim čim u „bolno telo“ uneseš prisutnost, svesnost, ona nije više u stanju da te navede

da se poistovetiš sa bolom.

Među vama mnogi već praktikuju to, da ako se pojavi bol, znate da je to „bolno telo“ i počinjete

da unosite svesnost, prisutnost u sadašnjem vremenu, što smanjuje dejstvo. Spoznaja da kada dođe

jedan mali nadražaj, provokacija ili dejstvo jedne misli, tada se u nekom obliku pojavljue dubok bol. Kod

nekih to je izuzetno agresivan bol. Kod nekih se javlja u pasivnoj formi. „O jadan ja, nesretan.“ To je

osećaj žrtve. Potpuno je svejedno u kom obliku se javlja, kod različitih ljudi „bolno telo“ ima različite

karakteristike. Može se ispoljiti kao zbunjenost, osećaj težine, napetost, nije bitno kakav je, čim se

pojavi, obrati pažnju sa prisutnošću. Kažeš: „opa, evo dolazi bolno telo.“

14

Osećaš energetsko polje u svom telu. Često to osećaš u stomaku, u pleksus solarisu, nekad ga

osećaš kao neku posebnu težinu u stomaku. Neki ga osećaju kao jednu veliku prazninu, kao jednu

ogromnu rupu u stomaku. Ili kao intenzivan bes, bilo kako da se javlja, posmatraj! Zato je bitno što sada

tu sediš i postaješ svestan novog stanja svesti, dobijaš ogromnu energiju, jer se nalaziš u ovom

energetskom polju. Tu je stražar koji posmatra, koji vodi računa o tome, da „bolno telo“ više ne može da

koristi um. Ne može više da se hrani tvojim mislima, jer ga neposredno posmatraš.

Nije u stanju da se ušunja u tvoj um i da tamo postane „jadan ja“. Tako iz bola ostaje samo jedan

neprijatan osećaj, mučnina. Tako bol ne može postati „jadan ja“. Ne osećaš se više kao jedno nesretno

biće. To je početak kraja boli. Naše je to da dopustimo da postoji to što postoji. To se odnosi i na bol koji

je u tebi. Onaj bol što pulsira u tebi, i njemu treba dozvoliti da postoji. Ovo je jedna vežba izuzetne

snage. Ne kažem da se borimo sa bolom, čak ni to ne kažem da ga se oslobodimo. Unosimo svesnost u

bol, što je jedno izvanredno stanje, to je jedno veoma snažno stanje. To ujedno znači i to, da si biće koje

dozvoljava da se pojavi. Ti si taj, koji dozvoljava da boli, znaš da ti ne stvaraš ovaj bol, vežbaš da

prihvataš stanje koje baš postoji.

Nije reč o boli koju si ti sada stvorio. Reč je jednoj staroj boli, koju si spreman da prihvatiš, to je

jedno čarobno stanje, ova snažna vežba ne odnosi se samo na ono što se dešava spolja, već prihvataš

stanje takvim kakvo je zajedno i sa stanjem boli. Posmatraš je, osećaš i dozvoljavaš, sa tim unosiš

prisutnost. Prisutnost sreće „bolno telo“. Tu je „bolno telo“ a tamo je tiho mesto prisutnosti. Ti održavaš

stanje prisutnosti, dok se mešanje dešava. Na taj način „bolno telo“ nije u stanju da napuni sebe.

Presekao si vezu između misli i „bolnog tela“. Tvoje misli ga više ne hrane. Najbolje vreme za

posmatranje i za hvatanje je onaj vremenski period, kada se baš budi u tebi.

Kada prvi put primetiš da počinje da se javlja, postaješ veoma budan, prisutan sa svim ćelijama i

osećaš ga. Tu je, ostaješ budan i prisutan, posmatraš dalje šta se dešava. Ovo je početak transmutacije

odnosno preobražaja osećanja. Što ga više puta uočavaš, to je manje u stanju da se hrani. Kad god si

prisutan ono gubi od svog energetskog naboja. Ne dolazi do nove energije. U stvari dešava se to, da

„bolno telo“ gubi energiju, a energija koja je bila zarobljena u njemu, vraća se u novu životnu energiju.

Kod izuzetno mnogo ljudi životna energija je „bolnim telom“ uhvaćena u stupicu. Teško pristupaju svojoj

životnoj energiji, jer je veći deo zarobljen sa bolom. Nalaze se u jednoj velikoj nesretnoj zamki energije,

jer u njima ništa ne struji.

Jednostavno ne postoji strujanje, samo jedna ogromna skupljenost. Mnogi ljudi su jednostavno

samo jedan ogroman grč. Jedan veliki čvor. Zapanjujuće je. Stanje je samo jedan ogroman grč. Ništa ne

struji, ali ako se energija oslobodi iz „bolnog tela“ tada vitalnost poraste u neverovatnoj meri. Ljudi

postaju puni života i naravno bol nestaje. To neće odmah prvom prilikom uspeti, treba više puta

ponavljati. Pokušaće da se javi nanovo i nanovo, i najzad se i pojavljuje. Često ostaješ podređen i to je

sasvim normalno, to je deo procesa. Biće prilike kada ga ne prepoznajete, tek se kasnije setite, o jadan

ja, prevideo sam. Moguće da se između tebe i partnera odigravala situacija i tri sata, a ti si tek kasnije

shvatio. O pa ovo je bio „bolno telo“.

Postaje ti saveznik, jer bi bez njega veoma mali broj ljudi osetio potrebu da se menja, da stupi u

novo stanje svesti. Dok nema spoznaje o njemu uvek te uvuče u nesretnu situaciju, i svesnost se uvek

gubi u svakoj situaciji. Od sada kako ovo znaš, čim se pojavi, ti si u stanju da ga uvučeš u vežbu

prisutnosti. Što se češće aktivira, sa tim je bolje, raduj se. Ako imaš jako „bolno telo“ to je bolje, jer ti

pomaže u vežbanju. Može postati veliki učitelj. Najbolji način napretka u spiritualnosti je da se baviš sa

„bolnim telom“. Iskusićeš kojom brzinom se dešava transmutacija. Kada spoznaš da „bolno telo“ nije

istovetno sa „jadnim ja.“ Jednostavno je samo bol. Nije prijatan ali možeš dozvoliti da postoji. Tvoja

15

prisutnost se neverovatno pojačava kad god si u stanju da je usmeriš na „bolno telo“. Ako imaš jako

„bolno telo“ tada imaš potrebe za intenzivnim prisustvom.

Mnogi još nisu uspeli da se oslobode „bolnog tela“. Neki su to već uspeli. I njihov broj neprestano

raste. Većina mojih poznanika koji su se oslobodili većine bolova, su ljudi koji su imali veoma masivno

„bolno telo“. Zato su osećali dublji poriv da se oslobode „bolnog tela“ nego što su to imali drugi.

Istočna terminologija spominje karmu, karma u krajnjem slučaju znači zbir svih proteklih „bolnih

tela“ podrazumevajući tu i bol iz prošlosti, za koji ti misliš da si ti. Karma znači da se poistovećuješ sa

svim bolovima iz prošlosti, a osuđen si da ove bolove nanovo i nanovo doživljavaš. Bolno telo je jedan

važan aspekt karme. Zato vam govorim o ovome, da bi znali kako da prekoračite neznanje, šta je karma.

U suštini govorim vam o tome kako da se rešite svoje karme. Inače karma nikada ne bi prestala. Jer ona

neprestano nanovo i nanovo stvara sebe. Zato je često upoređuju sa točkom. Neprestano sebe obnavlja.

Ja govorim o kraju bola i patnje. Koristi svoju vezu sa partnerom da bi ovo vežbao. Znaj da bilo koga da si

odabrao za partnera, on će imati svoje „bolno telo“. Nemoj tražiti idealnog partnera bez bola. Raduj se

tome, da takav i ne postoji. Koristi svog partnera, jer je tako mnogo lakše osvestiti „bolno telo“, nego

živeći sam. To je ogromna mogućnost za vežbanje, ako oboje razumete kako „bolno telo“ funkcioniše.

Ako znate kako teče proces, tada se možete dogovoriti kako da pomognete sebi, jer ste videli kako se u

drugom probudilo „bolno telo“. Ako se to ne desi, tada partner ostaje sa jako prisutnim „bolnim telom“

umesto da igra igru reakcije.

Budi jako, jako prisutan. Kada partnera u potpunosti obuzme „bolno telo“ tada ostani toliko

prisutan, da mu dozvoliš to, kako bi sa njim ovladalo „bolno telo“ bez da reaguješ na njega, misleći da je

to baš ono „bolno telo“koje je istovetno sa njim. Ne, treba samo dozvoliti da se uoči, i ako partner ne želi

da učestvuje, tada radi radi sebe. Dobro je ako sarađuje, ali za oslobođenje bola jednog čoveka, u

krajnjem slučaju potrebno je samo jedno biće.

Kod mnogih žena „bolno telo“ se javlja sa menstruacijom. Kolektivno žensko „bolno telo“ je

izuzetno jako. Jedan od aspekata bolnog tela je i kolektivno „bolno telo“. Kolektivni bol može biti i bol

nacije kojoj pripadaš. Bol jednog naroda je mnogo jači nego drugog naroda. Novi svet raspolaže sa

manjim bolom nego stari, jer Evropa i Azija raspolažu sa dužom prošlošću. Bol prošlosti je veoma

prisutan, jer je to stvarna činjenica. U nekim zemljama, ako si dovoljno osetljiv, već kad siđeš sa aviona,

osetiš kolektivno energetsko polje „bolnog tela“. Na primer istočna Evropa. U mnogim zemljama možeš

to osetiti već sa prvim koracima. U Nemačkoj to odmah osetim, čim napustim avion. Rusija, svaka ličnost

koja tamo živi, deo je ovog kolektivnog „bolnog tela“. Znači da to nije samo lično. Jer „bolno telo“ nikada

nije samo tvoja lična stvar.

Pripada čitavom čovečanstvu. To je tvoje učešće i nije samo lična stvar. Ne postoje isključivo lični

problemi. Svaka tvoja bol je deo ljudskog stanja, koji se na ovaj ili onaj način ispoljava. Znači jedan od

kolektivnih „bolnih tela“ je „bolno telo“ nacije. I SAD ima svoje karmičko telo, ali mnogo manje je

nagomilano nego što je to Evropa učinila, a posebno u pojedinim državama. Na primer rat u Vijetnamu

koji nije predugo trajao, dodao je malo karmi SAD, 50.000 poginulih u jednoj dalekoj zemlji. Predsednik

Senata u svojim memoarima je ovako definisao: posmatrajući sada unazad, ovo je verovatno bila greška.

Evo vidite jedno od ispoljavanja ljudske ludosti.

Znam da i među vama ima onih koji su bili u Vijetnamu, jer su morali da idu i tamo su patili. To je

tako, i sada već možeš raditi sa ovim „bolnim telom“. Kao što postoji žensko kolektivno „bolno telo“ tako

postoji i muško kolektivno „bolno telo.“ Žensko „bolno telo“ je povezano sa bolom koji su žene osećale

hiljadama godina kroz istoriju, kada su sa njima postupali kao sa vrednom stvari. Postojao je period u

16

istoriji čovečanstva, kada su i žene imale čast da su poštovane, međutim u većini država hiljadama

godina su bile podređene patrijahalnim odnosima. One su bile žrtve dominacije uma. To se posebno

ispoljava za vreme menstruacije, koja je biološka činjenica i ona automatski budi „bolno telo“ žena.

Prema tradicionalnom učenju budizma, žene nikada ne mogu da se prosvetle jer sa svakom

menstruacijom, gube svesnost. Zato ih treba isključiti iz ovog procesa!

To su i učinili, što je dovelo do toga, da u budizmu sve više dominira um. Jer nasuprot te tvrdnje,

istina je baš suprotna. Žene znaju da je u ovom periodu njihovo telo sklono aktiviranju, postaju

prisutne, i na taj način, one veoma brzo mogu da se oslobode svog „bolnog tela.“ Unesite prisutnost u

„bolno telo“ i budite jako budne, posebno u periodu menstruacije, kada se „bolno telo“ aktivira.

Osmotrite kada se budi bol, osmotrite i dozvolite da postoji, budite saosećajne, jer dozvola baš to znači.

Budite ono saosećajno biće koje dozvoljava boli da postoji, koje je posebno sposobno da podnese

uznemirenost. Jer biti prisutan uvek znači blagi zagrljaj onoga što postoji. Unosimo finu blagost u to što

postoji, i ova finost ima ogromnu moć. Sa finoćom zagrlimo bol i održavamo je. Prisutan si, održavaš bol,

i posmatraš zbrku. Tvoja prisutnost postaje sve jača i jača, sve dok održavaš bol i bol postepeno nestaje.

Ovo već nije bitno, jer prihvatanje bola u tebi toliko je potpuno, da trenutak ne pretvaraš u sredstvo

uništenja bola. Znači nije bitno da se prihvati i da bol što pre nestane. Bol prihvataš u potpunosti i u

tome je spiritualna snaga, u potpunom prihvatanju. Naravno sad se već nisi poistovetila sa bolom.

To nije postalo tvoje nezadovoljno ja, potpuno si prisutna, svesna boli i da će za vreme

menstruacije možda bol dugo trajati, možda i nekoliko dana, ti unosiš prisutnost u to, moguće je da

nekada ostaješ podređena, kada to primetiš, ponovo unosiš prisutnost. Pod podređenim podrazumevam

to, da bolno telo uspešno prodre i da preuzme tvoj um, međutim jednog trenutka se osvestiš, i ponovo

vladaš sa njim. Bol na taj način postaje tvoj fantastičan učitelj. Kad god da se to desi, unosiš prisutnost.

U grupe za osvešćivanje se uvek javlja više žena od muškaraca. Žene će brže napredovati nego

muškarci. Svuda sam to iskusio. Razlog za to je, što su već sposobne da koriste ono „bolno telo“ koje je

do sada predstavljalo ogromnu prepreku. Postaje značajan pomočnik čim uneseš prisutnost u bol.

Muškarci su još uvek mnogo manje povezani sa svojim telom, naravno i žene žive uglavnom u svom

umu, dok su muškarci sebe, mnogo dublje ogradili sa strukturom uma. Naravno i muškarci imaju svoje

„bolno telo“ ali za njih je pre svega karakteristično, da se poistovete sa svojom glavom. Za žene je

karakteristično, da se one prvenstveno poistovećuju sa „bolnim telom“. Naravno, ovo su samo

tendencije.

Divna je ovo vežba, posle pauze bih voleo da zamolim one koji su čitali moju knjigu, da kažu, kako

napreduju. Sa kakvim preprekama su se suočavali, gde stvar počinje da bude teška? No možete pitati

bilo šta vezano za ovu temu. Opisana vežba toliko je jednostavna, jednostavna a toliko čarobna i snažna,

međutim neobično je da je čovečanstvu bilo potrebno ovoliko vremena da stigne dovde. Preobražaj se

od sada veoma lako može desiti. Neka „bolno telo“ bude tvoj saveznik. „Bolno telo“ nije tvoj neprijatelj,

čim ga budeš posmatrao kao neprijatelja, odmah se pojavljuju stari elementi uma. Čak i od „bolnog tela“

stvaraju nov problem. Kako mogu da ga se oslobodim? Nemoj brinuti o tome kako da se oslobodiš, samo

budi prisutan i posmatraj, on će sve srediti. Prvenstveno će te u potpunosti prekriti bol, što više

prisutnosti unosiš u njega, to će brže minuti, jer toliku snagu ima tvoja prisutnost.

To je samo jedno talasanje na onoj beskrajnoj površini, koja želi da se pokaže kao jedan ogroman

talas.Čim spoznaš svoju veličinu, skoro beskrajnost, bol se neverovatno brzo skupi, kao što i letnji pljusak

brzo dođe i mine. I vidi se da je samo naduvao sebe. Ovo je 4 vežba oslobađanja. Ne traži mnogo

vremena. Neki me pitaju, koliko vremena treba to da vežbaju. To sami treba da odlučite, sve zavisi

koliko vam je gusto „bolno telo“. Nije bitno, jer sama vežba je toliko čarobna. Sreo sam i takve osobe

17

koje su imale izuzetno jako „bolno telo“ a posle nekoliko nedelja vežbanja skoro im je u potpunosti

nestalo „bolno telo“.

Dakle moguće je osloboditi se boli, i ne treba ceo život vežbati, da bi se oslobodili boli. Nije slučaj

kao kod nekog spiritualnog učitelja koji kaže: „Treba još pet života da posvetiš ovoj stvari.“ Ili „U

sledećem životu to će ti uspeti.“ Ili, „Posle dvadeset godina ću te osloboditi, čim ti budem uzeo sav tvoj

novac.“

Interesuje me kako se ponašaš kada se sudare dva „bolna tela“ dve osobe. Tu je moja supruga,

koju jako volim i moje „bolno telo“od kojeg mi je već stvarno dosta. Koje mi se povremeno vraća.

Interesuje me, kako bi trebalo da to korigujem. Koristi svoju vežbu, kao centralni element, jer kao što

znaš, „bolno telo“ nije konstatntno prisutno. Povremeno se probudi u tebi ili tvojoj drugarici. Budi

prisutan kada se probudi, počni da posmatraš od samog početka, čim se bol pojavi. Ne bih ti to

savetovao da ne znam, da je potrebna prisutnost u tebi. Događaje treba da posmatraš kao svedok.

Siguran sam da si u stanju to da uradiš, jer si već sposoban i za to, da tri sata sediš ovde i da me slušaš.

Raspolažeš sa dovoljnom prisutnošću, čim se bol pojavi. Ako si sposoban da uhvatiš bol u ranom

stadijumu, tada će ti biti lakše da si prisutan, jer tada neće preuzeti upravljanje od tebe. „Bolno telo“ se

nekada jako iznenada pojavljuje.

To su uglavnom one boli, čije osnovno energetsko polje čini bes. Bes je vatren bol, nasuprot

depresiji, koja je težak, i ono ti jedva daje vremena da ga osmotriš. Javlja se kao jedna eksplozija. Za

jednu sekundu je u stanju da razvije potpuni potencijal. Ako je reč o besu, tada je teško da osmotriš kako

se formira. Jednostavno samo eksplodira, nasuprot recimo „bolnom telu“ koje nastaje iz straha. Mnogo

ga je lakše posmatrati, dok pokušava da te otera u um. Budi prisutan odmah na početku procesa.

Partner može da ti pruži ogromnu pomoć, jer se možda već na početku poistovetiš sa njim. Počinješ da

se raspravljaš. Naravno, raspravu hrani i puni iz pozadine „bolno telo“. Tvoj drug može biti prisutan, ili

čak može da poveća i svoju prisutnost, i posmatra kako te „bolno telo“ obuzima. Ako nisi u stanju da

posmatraš sopstveno „bolno telo“ što u početku može da se dešava, tada tvoj partner može to učiniti

umesto tebe. Tako veza može funkcionisati na divan način. Tvoj drugar će biti svedok posmatrač, ako to

tebi ne uspeva. Ovo može biti vežba od izuzetne snage.

Šta se zatim dešava? Kada sam ja zajedno sa nekim, tada primećujem kada se „bolno telo“

probudilo, i već puzi u njegov um, želeći da ja reagujem na njega. Stupi tada u intenzivno stanje

prisutnosti, što je ujedno i stanje otvorenosti. Odmah ćeš osetiti, da njegovo telo, svaka ćelija vibrira od

života. Ovo stanje otvornosti pokušavaš da održiš, i posmatraš kako se „bolno telo“ tvog druga budi i

pokušava da uđe u um. Da bi uspeo, pokušaće svaki trik, kako bi izazvao nesvesnu reakciju. „Bolno telo“

je izuzetno rafinirano. I tvoj partner će pokušati sve trikove, jer „bolno telo“ će proći sve klavijature

tvoga tela, sa čijim pritiskom si ti u prošlosti bio nesvestan. Izgovoriće baš one reči, za koje zna da te

čine nesvesnim i izazivaju u tebi osećajne reakcije.

Ti međutim ostani svestan i prisutan, učini to zbog njega, zbog „bolnog tela“ koje će sve da pokuša

samo da tebe pretvori u nesvesnog. Prisutnost, jedno energetsko polje zrači oko tebe, znači ako si sa

nekim, tada ostaješ intenzivno prisutan, jer tada to zračiš iz sebe. „Bolnom telu“ je izuzetno teško dugo

da ostane aktivno i prisutno u polju prisutnosti, čak i tada, ako to dolazi iz jedne druge ličnosti. Moguće

je da se „bolno telo“ fizički udaljilo, na primer osoba te naglo napušta, izlazi iz sobe i uleće u kola. Ili

može se desiti da u sred oduševljenosti sa „bolnim telom“ osoba odjednom pronađe sebe. To je jedna

sasvim čarobna pojava. Iznenada se pojavi prisutnost i u stanju je da sagleda besne nalete „bolnog tela“.

To može da se desi i u sred jedne glasne svađe. Vičete jedno na drugo, i iznenada u tebi se javlja

prisutnost. To je kao kada glumac na sceni zaboravi da on samo igra određenu ulogu i odjednom

18

postane toga svestan. Shvatiće da on deluje samo u skladu sa naviknutim elementom uma. Iznenada

prelazi u prisutnost posmatrača. Ovo je opčinjavajuća pojava. Dakle pomažete jedni drugima. Ako ti drug

izgubi prisutnost, ti ostaješ prisutan. Prisutnost nikada ne znači da se povlačiš, da se braniš, zato je dobro

što si danas došao tu, da spoznaš stanje prisutnosti.

Neki to mešaju sa onim uzdržavajućim stanjem ravnodušnosti. Na primer ako te napadne „bolno

telo“ tvog druga, a ti se povučeš. To nekako tako izgleda. To nije prisutnost. Malo ja čak i to može reći:

„Ja sam ovo već davno prevazišao. Mene ne dodiruje bolno telo. Ja sam već iznad ovakvih neznanja.“

Prisutnost je jedno sasvim otvoreno stanje. Dozvoljavaš svom partneru da bude tamo gde je. To je

jako duboka dozvola. Praćena je sa ogromnom snagom, kojom grliš svoj ili njen bol. Ostaješ u stanju

ljubavi i postaješ svestan da se bol pokreće. Ne moraš to definisati rečima, jer to u ovom trenutku

sigurno ne bi ni funkcionisalo. Budi veoma obazriv, jer „bolno telo“ je veoma prefrigano. Može da se desi

da se tvoje „bolno telo“ probudi, da projektuje nešto na tvog partnera, nešto što joj to kazuje. Na

primer: vidiš da se pojavilo tvoje „bolno telo“, može da se desi svašta, ali ako si prisutan tada je sve u

redu. Poznajem dosta bračnih parova koji daju određene znake, kada uoče da se „bolno telo“ probudilo.

Kod nekih je ovaj postupak postao uspešan. Ipak nekada to nije uspešno, kada je „bolno telo“ u

potpunosti ispoljeno, tada reakcija može biti veoma žestoka. Jedan od znakova koji su mi preporučili je

sledeći: ovo garantovano neće funkcionisati.

Nekada je posle dejstva interakcije „bolnog tela“ korisno to razmotriti: kako je sve počelo, koje su

pozicije zauzete, kako se stvar razvijala, itd... Kao naprimer: ja sam u pravu, ti nisi itd... Kako je ovo

uvučeno u strukturu uma. Korisno je nekada razmotriti posle, kada je „bolno telo“ u potpunosti preuzelo

kontrolu nad tobom. Kada se svesnost vratila, poljubili ste se, napravili ste red i u prijatnoj atmosferi

večerali, korisno je razgovarati o tome šta se desilo. Da, to je bilo „bolno telo“, ne znam da li je proces

počeo u tebi ili u meni. Hajde da se vratimo i istražimo kako je počelo. Prvi trenutak je bio da nisi

telefonirala, da ćeš kasno doći kući, ili da nisi iznela đubre, sve obično počinje sa veoma beznačajnim

stvarima. Dakle i naknadno možete uneti prisutnost u tok događanja. Posmatraj da li si u sledećoj prilici

bio sposoban da održiš prisutnost.

Ovo je jedna čarobna vežba, ali ako si ostao podređen, onda naknadno razmotri, gde si se izgubio

u toku. Ali ne sa stavom: “majku mu, ni ovog puta nisam uspeo.“ Jer to samo jača tvoje malo ja,

odnosno ego. Jednostavno, trezveno razmotri šta se sve desilo, kako bi znao kako je sve počelo. I ovo je

jedna izvanredna vežba. Razgovarajte i razmotrite dešavanja zajedno, sledeći put ćete već znati kako da

pomognete jedno drugom, da bi sledeći put bilo mnogo lakše. Ako se nekome od parova pokrene

aktivacija „bolnog tela“onaj drugi sigurno još neko vreme ostaje svestan i prisutan. Iskoristite to.

1 pitanje: Voleo bih da te pitam o svesnosti dece i možemo li sprečiti da se u njima formira

„bolno telo“?

Mnoga deca već u veoma ranom periodu formiraju svoje „bolno telo“ koje je poreklom iz „bolnog

tela“ roditelja. Neka vrsta bola prisutna je u svim ljudima, već u trenutku kada su došli na svet. Ovo se

značajno povećava sa njegovim ličnim „bolnim telom“. Moje „bolno telo“ je veoma intenzivno raslo u

prvih pet, šest godina života. Oba roditelja su imala veoma intenzivno „bolno telo“. Postoji mnogo sličnih

porodica. Deca upijaju „bolno telo“ svojih roditelja. Ovo pitanje nisi postavila samo zbog sebe, već

verovatno i u ime svih onih koji sede tu u prostoriji i roditelji su.

Osećam kako vezano za ovo raste svesnost u ovoj prostoriji. Svom detetu ćeš najviše pomoći ako

uneseš svesnost u svoje „bolno telo“. Ako živite u zajednici onda je najbolje da to uradite svako sa svojim

19

„bolnim telom“ jer tada nećete ispoljiti „bolno telo“ koje će dete upiti. Ali i dete će do određene mere

imati „bolno telo“ i ako roditelji od svog bolnog tela ne prenose detetu. I kod deteta od tri godine može

se primetiti, kako za jedan tren od „anđelčića“ postaje odjednom jedna urlajuća zver. Preobražaj je

toliko zapanjujuć, da se smatra uobičajenim. Ovo divno biće iz čijih očiju zrači svetlost, još ne produkuje

mnogo delovanje uma. Ego u njemu još nije preterano jak, zato iz njegovih očiju još mnogo postojanja

zrači. I iznenada se pretvara u jedan strašan grč, tresne se na zemlju i počinje da urla. To je „bolno telo“.

Kod dece to relativno kratko traje, jer njihov um nije dovoljno razvijen, da bi se „bolno telo“ u to moglo

uhvatiti.

Zato bolno telo brzo protrči kroz njih, da bi ponovo postalo aktivno. Detetu najviše pomažeš tako

da mu ukažeš na to, šta se desilo. Neko drugo dete možda drugačije reaguje na pojavu „bolnog tela“. Na

primer: povlači se u sebe, zatvara se. Upitaj svoje dete: „sećaš se kada si juče dobio napad urlanja, šta se

tada sa tobom desilo? Ko je to bio?” Time što ukažeš na to, da se u detetu desilo neko energetsko

strujanje, i ako mu još daš i ime, tada pomažeš detetu da ostane prisutno. Da spozna i postane svesno da

se u njemu nešto dešavalo. To u toku dešavanja nije moguće uraditi. Samo posle dešavanja imaš

mogućnost za to. Ne možeš trezveno razgovarati sa jednom zveri koja urla. Ali kada ponovo postane

anđelčić, tada ga možeš upitati: Ko je bila ta predhodna zver?

Ne pitaš zato, da bi u njemu probudio osećaj krivice, ni slučajno. Postavi pitanje sa zanimanjem.

Zar nije interesantno, odakle je došao? Ima li ime? I sledećom prilikom kada uočiš buđenje „bolnog tela“

tada reci: „o vidi, ponovo je tu jedan x ili y. Vratio se”. Možeš to reći i kada je scena u toku, mada to neće

mnogo pomoći, ali može da se javi prvi osećaj vezan za „bolno telo“. Kada je oluja prestala, kaži: „vidiš

opet je bio tu, zar nije vickasto?” Ako si u stanju da zgrabiš prve trenutke „bolnog tela“ tada možeš reći:

„o izgleda da x, y ponovo dolazi, osećaš li”? Na taj način u detetu brzo budimo prisutnost. Stvarno

počinje da posmatra kako “bolno telo“ funkcioniše u njemu. Ovo je divna stvar. To može da uradi svaki

roditelj koji tu sedi.

Dakle ne pokušavaš da ga se oslobodiš. To je kao jedna pojava koju zajedno posmatrate ti i tvoje

dete. Ko dolazi, počinjete da ga posmatrate. „ O gle.“ I otvoreno moraš priznati, da ako je tvoje “bolno

telo” preuzelo upravljanje nad tobom, tada možeš reći: „znaš, sada se isto desilo samnom kao prošli put

sa tobom.“ Ovo je moje „bolno telo.“ Vremenom se može desiti da ti dete kaže: „ o tu je „bolno telo“. U

porodicama koje stvarno dobro funkcionišu to se dešava, jer su deca sposobna za to. Obožavaju kada

mogu da posmatraju. Njima je to kao jedna igra. Uzbudljivo. Čujete, tu je prisutno nešto čemu se

možemo predati. Kao što je zvuk sirene za upozorenje kad neko petlja oko auta. Malo uznemirenosti, ali

ako je „bolno telo“ spremno da se probudi, tada ćeš to doživeti kao veliku uznemirenost. Mogli smo

navesti bilo koji primer. I sa malim uznemirenostima možeš vežbati. Osmotri da li si u stanju da se

obratiš u potpunosti onome, što te je do sada iritirao.

Samo prihvati u celini. Bilo šta da je, radi sa njim, dozvolivši u potpunosti, i posmatraj šta se

dešava. Sve što u potpunosti dozvoliš da se desi, u tebi stvara duhovni mir. Ogroman duhovni mir. Sve

što savršeno dopuštaš da se desi.

2 pitanje: Svi mi imamo radna mesta i na radnim mestima određene nevolje. Možeš li nam

objasniti kako sa poslom koji obavljam da se oslobodim od „bolnog tela“?

Na radnom mestu obično si u takvim okolnostima, sa kojima vladaju strukture kao što su mali i

veliki ego, dakle neznanje. Još uvek je veliki broj velikih organizacija vođeno sa ovim egom, mada možda

postoji nekoliko izuzetaka. Ogromna je prednost, ako od većine ne očekuješ da su svesni. Ako ne računaš

sa svešću tamo gde je nema. Kako budeš vežbao dogovorenu vežbu, vrlo brzo ćeš primetiti kod tvojih

20

drugara na radnom mestu, koliko su oni nesvesni i kako se u njima budi „bolno telo“ i kako se ono

ispoljava kroz um. Neprestano ćeš to da iskušavaš. Kod neke firme je to možda malo manje izraženo

nego kod većine.

I ovde možeš vežbati kao u odnosima parova, jer i ovde je reč o odnosima među ljudima. To na

koji način možeš uneti prisustvo u tvoje veze. Ako primetiš da se “bolno telo“ probudilo u nekome, tada

nemoj reagovati na reaktivan način. To bi bila borba tvog malog ja sa „bolnim telom“ onog drugog, jer

to lako može dovesti u funkciju tvoje „bolno telo“. Rezultat svega toga bila bi jedna ogromna rasprava.

Vežba se sastoji u tome, da prestaneš da reaguješ sa navikama svog malog ja, dok dozvoljavaš onom

drugom čoveku da bude nesvestan, u neznanju. To ne znači da se ti svakom prilikom predaš, ne, to znači

da stvoriš stanje prisutnosti, i u posao uneseš prisutnost.

Na sednici predsedništva, za stolom, sediš i posmatraš kako se bore mala ja jedno protiv drugog.

Posmatraš, i možda se na trenutak setiš sadašnjeg trenutka. Ovo je predstava koja donosi tesnu vezu sa

tvojim telom, sa svesnošću. Na mentalnom nivou posmatraš kako se ispoljava svako od njih. Unosiš

prisustvo za stolom uprave, na sednicu uprave. A ne reakciju tvog ja. Možda ćeš uhvatiti trenutak da

počinješ da govoriš. Tvoje reči dolaze iz stanja prisustva. Tvoje reči daju jedan sasvim drugi kvalitet

raspravi. U društvu sedi neko sa savim drugim stanjem svesti, posmatraj šta se dešava sa njim. Ne možeš

ništa da uradiš, kako bi promenuo druge.

Većina čovečanstva još uvek živi u neznanju. To je tako, nemoj očekivati da je drugačije. Bitno je

da ljudima dozvoliš njihovo neznanje. U dugoročnim odnosima to je tako, čak i u odnosu sa svojim

roditeljima. U odnosu sa tvojom odraslom decom. Ovo većini ljudi čini ogromnu poteškoću, jer su

povezani sa događajima iz prošlosti. Velika zajednička prošlost.

U porodicama je često veliko neznanje i disfunkcija. Zato je neverovatno dobro ako si u

mogućnosti da su roditelji potpuno sami. Malo ja će se odreći i svoje želje da ga roditelji razumeju. Malo

ja kaže: „treba da me razumete.“ Neće, ali ti ćeš osećati kao da je ozbiljan teret skinut sa tvojih ramena.

Odričeš se one želje da te roditelji razumeju. O kakvo olakšanje, ne treba da me razumeju. Sve je to

rezultat prisustva. Zatim tu je tvoja želja da pustiš niz vetar da su tvoji roditelji drugačiji. Da se drugačije

ponašaju. Da ih ne sumnjičiš sa stvarima koje nisu učinili ili jesu. Ništa nije bilo usmereno protiv tebe.

Ništa se posebno nije ni desilo. Činili su ono, što su prema svom nivou svesti mogli da čine. U stvari niko

nije učinio ništa. Samo ste mogli videti ispoljavanje nesvesnosti. Zato je Isus rekao: „ oprosti im, jer ne

znaju šta čine.“ Razumeš da nisu bili u stanju da čine bolje, jer nisu imali dovoljnu svest. Da Isus živi

danas rekao bi: „oprostite im, jer su potpuno nesvesni.“ Samo se ispoljio neznanje.

Čak je i onaj osećaj otišao u zaborav, da bi nešto trebalo drugačije činiti. Što je više prisutnosti u

tebi, time ti je jasnije, da nikada niko nije skrivio ništa protiv tebe. Samo se malo ja oseća uvređeno ili da

je diran. Čim se dimenzija svesti pojavi, on uvek ostaje u iskonskom obliku. Savršeno je čist i svež, i znaj

da nikad ni sa čim nije dotaknut. Nikada se ništa loše nije desilo sa njim. Ono biće koje si u stvarnosti, sa

njim se nikada nije desila neka uvreda. Uopšte nije bitno, kakve bolove si preživljavao kao dete. Čim se u

tebi probudi prisutnost, postaješ svestan da u tebi postoji jedna dimenzija, koja nikada ničim nije

dotaknuta. Posle toga praštanje se jednostavno dešava. Ne treba više da pokušavaš da praštaš. Sve dok

pokušavaš, to neće u stvarnosti da funkcioniše.

„O, trebalo bi da pokušam da oprostim, jer ja sam spiritualno biće.“ U stvari ti ne možeš sebe da

navedeš na opraštanje. Jer praštanje se dešava na prirodan način i u tebi se javlja prisutnost. Osećaš da

si bezgranično biće, da si mnogo, mnogo više od malog ja. Tada se praštanje jednostavno dešava. Više ni

reči nećeš imati za to, slobodan si. Bilo da je reč o odnosu sa drugima, ili odnosu roditelj dete,

21

najdelotvornije je ako dozvoliš svakom da je takav kakav je. To je u stvari, oblik ponašanja da se sve desi

tako kako je u stvari. Na platnu prisutnog čoveka često se pojave slike ljudi, ili se pojavljuje u obliku

jednog bića. Obično se pojavljuje bolno telo nekoga, suština je da dozvoliš da je. Kroz to će prostrujati

snaga kroz tebe.

Um će ti reći: „ne, ne možeš dozvoliti da se to desi. Trebalo bi nešto drugo da činiš“. Najveći

preobražaj se desi tada, kada jednostavno dozvoliš da bude. Kada ti kažem da dozvoliš prisutnosti tako

kako je, što najčešće znači da dozvoliš da čovek bude onaj ko je. Dozvoli nesvesti da se ispolji. Sve je u

redu i tada ćeš iskusiti, da se tvoji odnosi sa roditeljima na dramatičan način poboljšavaju. Jer si se

odrekao želje da te razumeju. Nemaš više potrebe za tim. Shvatio si da tebi niko ne čini nikakvo zlo.

Preko dozvole, iskusićeš čarobne promene.

To je kada bezgranična energija pređe na tebe, bilo da je reč o roditeljima, saradnicama ili o deci.

Isprobaj. Šta dolazi sada, praznik Zahvalnosti. Kada se porodica okupi, to je izvenredna mogućnost za

vežbanje. Nekima je to sam pakao. Osmotri sebe, da li si u stanju u potpunosti da prihvatiš situaciju. Jer

tada je svaki član porodice okupljene oko stola, učesnik tvoje prisutnosti. Dozvoli prisutnosti,

podrazumevajući tu i ćurku za večeru, da bude to što jeste. Rodbina će ispoljiti naviknuti način

ponašanja. Već unapred znaš, šta će ko u narednom trenutku reći. Jer pre godinu dana su isto rekli u

ovoj situaciji. Sledeća prilika za vežbanje će biti Božić. Ponovo ćete se skupiti, i to je uvek dobra prilika za

vežbanje. Zadnji ispit su roditelji. Poznate reči Randasa su: „Ako misliš da si prosvećen, tada idi i provedi

jednu nedelju sa svojim roditeljima.“

3 pitanje: „Možeš li reći nešto o onom intenzivnom bolu, kao što je smrt nekog dragog, nekoga

stvarno jako bliskog. Ili o boli raspada braka?“

Vezano za ogromnu bol zbog gubitka, gubitka nekog dragog zbog smrti, ili zbog raspada braka,

što je opet na neki način ravno sa smrću, može da se desi situacija da nismo u stanju da se predamo tom

trenutku, tome što postoji. Neka situacija je toliko bolna, da si džabe vežbao otpuštanje. Iznenada se

desi nešto, i jednostavno si nesposoban da se predaš iznenadnom događaju, i osećaš veoma žestok bol.

Prvi nivo je, da se predaš onome što postoji. To je potpuna predaje, ali možda za tebe još nije moguća.

Drugi nivo je da se predaš onome, šta osećaš. Predati se samoj boli, koja se javlja u tebi, jer si bio

nesposoban da se predaš onome na prvom nivou, onome što postoji. To jednostavno nije bilo moguće.

Ako se javlja bol, tada se predaj bolu. Prihvataš bol. To je u početku veoma neobično. Tvoja unutrašnjost

govori: „ne, ne, to je strašno. Ne želim bol. Bol može da curi u tvoj mozak. Ali ako se predaš bolu, to

može biti čarobno otvaranje. Kada se predaš dubokoj boli. Prihvati bol onoliko intenzivno, kao da u tebi

ne postoji ličnost, koja bi patila od te boli. Postoji samo bol, i njegovo potpuno prihvatanje.

U početku će ti se to činiti potpuno neprirodnim, međutim kako budeš vežbao dalje, i prihvataš

bol, posle izvesnog vremena počinje nešto da se dešava. Posle određenog vremena, bol počinje da se

menja, i iznenada se pojavljuje prihvatanje koje je bilo skriveno iza bola. To nije poricanje bola, sa tim da

si ušao u bol i dozvolio da postoji, iznenada ga dodiruješ. Kada doživiš veliki gubitak, to je ujedno i velika

mogućnost za tebe. Na potki tvog postojanja, iznenada se pojavljuje jedna rupa. Nešto živo je nestalo. To

je praznina. Ogroman gubitak uvek ostavlja za sobom i ogromnu prazninu. I ova praznina prvo se javlja

kao dubok bol, jer i praznina je bolna. Ja koji reaguje progovara: „O, ne!“ Ako dozvoliš da se pojavi

praznina na mestu bića koje je otišlo, tada tamo nastaje jedna rupa. Kroz ovu rupu može početi da duva

vetar milosrđa. Ako dozvoliš da ova rupa postoji, tada se neverovatne mogućnosti otvaraju pred tobom.

Ako dozvoliš da samo postoji. Bilo kada osećaš da ti nešto vredno nedostaje, uvek iskušavaš ništa, jer to

22

ostaje za njim. Ništa je u početku je veoma bolno, čim se predaš ništavilu, iskusićeš ono, što se skriva iza

njega.

Postoje oni koji su sve odjednom izgubili, možemo čitati o ljudima koji su istovremeno izgubili

društveni položaj i dom, i kao rezultat toga i bračnog druga. To je tako, kao da je potka tvoga postojanja

sva od rupa. Prvo ćeš osećati kako jedan veoma intenzivan bol struji prema tebi, za tim sledi potpuna

predaja, koja rezultira sa tim, što Isus spominje kao mir koji te zahvati iznad svega. Iz boli preko predaje

ispoljava se ovaj neverovatan mir. Ako neko blizak tebi umre, predaj se boli, predaj se osećaju boli, i

posmatraj kako se on preobražava. Zatim uoči kako nastaje potpun i dubok mir i razumevanje u tebi.

Kada bi znao da govori rekao bi ti: „sve je dobro, sve je u redu, smrt ne postoji, ali nema potrebe ni za

kakvim rečima, i to se dešava sa svima. Svako doživljava veliki gubitak, kada ti neko umre, nekada ćeš

videti sopstvenu smrt kako ti se približava”.

Do tog trenutka verovatno će svako od vas prevazići da se poistoveti sa malim ja i moći će da

stupi u dimenziju koja je iza smrti. Stvarno biće tvoga ja, je iza smrti. Ne želim da vam pružim nikakvu

veru, i zato o ovome neću previše govoriti. Zato smo tu da skupimo iskustva, ono bezvremeno stanje,

koje je iznad smrti i rađanja. To je u stvari stvarna realnost i do nje najčešće dolazimo preko bola. Postoji

i jedan lakši put o kojem sam večeras govorio. Ako si trenutno tu i u tebi se dešava veliki bol, to je

čarobno. Život ti je sada to dao, da se oni sretnu u tebi, to je divno. Sve ono što nisi u stanju da prihvatiš,

i vezano za to u tebi se javlja - bol ili neki drugi osećaj, prihvati to i predaj se tom osećaju.

Predaj se onome što postoji. Ako nisi u stanju to da uradiš, tada se predaj osećanju koje osećaš

vezano za to.

Preveo: Seleši Laslo Maš.ing.

Toronto 25. 02. 2016. God.