1

Galina G. Tjapko (Moskva)

Stilistička kreativnost Andrićeva pripovedanja

u romanu Na Drini ćuprija

Художественное произведение,

законченное для творца, есть

для его современников и потомков

начало и выражение

нового творчества

(А. Г. Горнфельд)

Rad se sastoji od tri dela. Stilistička kreativnost Andrićeva pripovedanja u

romanu Na Drini ćuprija razmatra se u svetlu trijade kompozicija – stilske figure

– jezička sredstva. Posle kraćeg obrazloženja sledi analiza svake sastavnice trijade

iza koje stoji sam autor, ključna figura romana.

I naučnik i pisac opisuju život, ali čine to različito, jer imaju razne

svrhe i raznu građu. Kao i naučnik pisac želi reći istinu, ali pri tome želi da

izrazi i svoj odnos prema njoj, čineći to uz pomoć jezika. Pored

epistemičke sastavnice literarno delo ima umetničku vrednost i vrši

estetičku funkciju, posebno kada je autor vešt majstor reči, stila i

kompozicije. Ovu trijadu određuje i cementira „lik autora“ odnosno pisac,

koji je determinanta književnog dela, jer, prema svojoj umetničkoj zamisli,

formira jezičko tkivo dela, primenjujući razne oblike i vrste pripovedanja.

U svom članku hteli bismo razmotriti stilističku paletu velikog majstora

epskog žanra I. Andrića u romanu Na Drini ćuprija, polazeći upravo od analize sastavnica ove trijade.

1. Kompozicija romana

Nakon pažljivog čitanja celokupnog teksta postaje posve jasno da je

kompozicija romana promišljena do u tančine. Upravo most i kasaba, koja je iz

njega izrasla kao iz svoga neuništivog korena, jesu u romanu glavne odrednice

prostora i vremena koje naznačuju kompozicijske okvire radnje. Nije slučajno

da je umetničkim kategorijama prostora i vremena Andrić posvetio toliko

pažnje i stvaralačke fantazije. Već na početku romana odredio je krajnje tačke

svih zbivanja i mizanscena, preduhitrivši načelna pitanja koja se postavljaju u

sva vremena: „Gde sam ja?“ i „Koliko je sati?“.

2

Kao što je poznato, kolektivno pamćenje sposobno je da obuhvati najviše

tri stoleća, nakon čega istina se mifologizira i preinačuje. Životni ciklus

Andrićeva mosta je duži od tri stoleća i nesrazmeran sa kratkim vekom

ljudskog bića. Menjaju se naraštaji kasabalija koje se kreću mostom i vide isti

krajolik – vodeni prostor Drine i skladne linije trajnog čuda od kamena.

Životni ciklus mosta čini im se večnošću u odnosu na njihov vlastiti život. Zato

je sasvim prirodno što se „nevidljivi deo“ istorije mosta u kolektivnom

pamćenju sublimira u legende koje jedna generacija prenosi drugoj,

dopunjujući ih novim detaljima. S druge strane, duga vremenska perspektiva

mosta, koji je izabran za glavno mesto radnje, daje piscu mogućnost da pokaže

povezanost naraštaja i kontinuiranost likova različitih poglavlja čiji se život

razvija u vezi sa mostom. Samo na prvi pogled može se učiniti da likovi

romana nisu međusobno povezani i život žive samo u jednoj noveli (Ильина

1995: 336). Tekst romana se ne deli na odvojene novele. Izveden je kao celina

u poglavljima, posvećenim mostu, na kojem pisac sa lakoćom prelazi iz jednog stoleća u drugo.

Korakom mesečara prolazi pored kapije kartaroš Milan Glasinčanin, a

stoleće kasnije na istoj kapiji sluša razgovore pobunjenih anđela njegov unuk

Nikola Glasinčanin, bled i krut mladić, koji je rano izgubio oca i morao zbog

siromaštva napustiti gimnaziju. Pored mosta je viđen i Muhamedbeg, koji služi

vojsku u Beču, unuk onog Šemsibega koji nije prihvatio novu okupaciju pa je

ostao za stare Turke nedostižan uzor moralne veličine i doslednosti.

Muhamedbeg je besprekorno obučen u vojnu uniformu evropskog kroja i drži

se sa svima kao čovek koji jede carski hleb i niti sumnja u sebe (XVII, 231).

Crvena feska na njegovoj glavi je jedina veza sa starim Semsibegom. Na kapiji

vode žustre rasprave o novim životnim vrednostima studenti iz Beča, Praga,

Graca i Zagreba, koji dolaze kući za vreme raspusta. Između njih je i Ranko

Mihailović, ćutljiv i dobroćudan mladić, student prava u Zagrebu, praunuk

onog prote Mihaila čija je glava, sa cigarom u ustima, bila nataknuta na kolac i

izložena na istoj kapiji1. Na mostu diskutuje o izboru studija Toma Galus, sin

činovnika iz jedne stare burgenlandske porodice, koji je došao u kasabu odmah

nakon okupacije, i Fehim Bahtijarević, kasabalija po majci, koja je iz one

1 U tekstu romana ima jedan nesklad (nesporazum) u vezi sa rodbinskim vezama.

U X poglavlju stoji da je pop Nikola pop-Mihailov sin, dakle sin onog čuvenog popa

Mihaila koga su Turci posekli na mostu. Iz XIX poglavlja saznajemo da je student

prava Ranko Mihailović po majci praunuk onog popa Mihaila, dakle pop Nikola

trebalo bi da mu bude deda po majci, a njegova majka pop-Nikolina ćerka. Međutim, u

pop-Nikolinom životu bila je jedna senka. Njegov brak je ostao bez dece (X, 125)

Rankova majka mogla bi da bude pop-Nikolino posvojče. Takva varijanta je moguća,

jer u pop-Nikolinoj kući uvek su držali po dvoje dece iz njegove ili njene (ženine)

rodbine sa sela. Tu bi decu hranili do udaje ili ženidbe pa onda uzimali drugu (X, 126).

– Г.Т.

3

velike porodice Osmanagića, što i lepa Fata, koja je stoleće pre nakon venčanja

skočila sa mosta, odbivši suživot s nevoljenim čovekom.

Ima nešto zajedničko i u likovima maloumnog mladića iz aginske

porodice Turkovića iz Nezuka i Salko Ćorkana, glavnog šaldžije mehane i

kasabe sa kojim se teraju i najružnije šale. Mada ih odvaja nekoliko stoleća i

status, slični su po jednom „podvigu“. Obojica se vole uspeti na usku, klizavu

kamenu ogradu mosta i nestašno preći po njoj zabačene glave i raširenih ruku.

Maloumni Murat je to učinio kad se slavio završetak izgradnje mosta, a Ćorkan

nekoliko stoleća kasnije, jedne februarske noći, izašavši s pijanim društvom iz mehane.

Slika kasabe u romanu je alegorija Bosne. Andrićeva kasaba nije toliko

naselje koliko je centar posebnog sveta, zatvorenog, zaštićenog prostora sa

svojim vrednostima i predrasudama. Drina je njena granica između „svoga“ i

„tuđega“, prirodna prepreka u komunikaciji sa spoljnim svetom, posebno zimi

kada skela ne radi i kasabalije ostaju u potpunoj izolaciji. Izgradnjom mosta

polako se menja njihov život. Visokom cenom i ogromnim žrtvama plaćaju oni

domete evropske civilizacije koji u skromnim razmerima i s velikim teškoćama dopiru i do njih.

Elementi prostora i vremena koje se spominju u romanu Na Drini ćuprija

pokazuju postupni prelaz od opisa folklorne slike sveta ka stvarnoj.

U početku teksta Andrić naznačuje osnovne elemente vodoravnog i uspravnog

krajolika (polje prirode): reka, zelena i zapenjena vodena masa, tesne gudure,

strme planine, duboki kanjoni, zemlja, brežuljci, šumarci, retki skupovi

crnogorice; elemente prostora povezane sa čovekom: njive, ispaše, šljivici,

plotovi; kasaba, čaršija, drum, kameni most. Kvantitativne odlike folklornog

prostora opisuju se obično u okviru opozicija velik – malen, dug – kratak,

blizak – dalek, širok – uzak i sl. (Цивьян 1990: 10). Istu percepciju prostora nalazimo i kod Andrića na početku romana:

Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugačak, a širok oko deset koraka, osim

na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake terase, sa svake strane

kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku širinu (I, 7).

Mada radnja romana obuhvata nekoliko stoleća, najveći deo teksta –

osamnaest poglavlja posvećen je devetnaestom i početku dvadesetog stoleća.

Rano, duže razdoblje sažeto je u šest prvih poglavlja. Opisujući ga Andrić

koristi definicije vremena u skladu s percepcijom srednjovekovnog čoveka koji

živi u zatvorenoj sredini. U ovom delu romana vreme se periodizira po

prirodnom kalendaru ili nekim izvanrednim događajima (poplave, bune, ratovi,

pandemije):

4

[...] sunce izlazi izjutra da bismo mi ljudi mogli da vidimo oko sebe i da

svršavamo potrebne poslove, a zalazi predveče da bismo mogli da spavamo i da se

odmorimo od dnevnog napora (I, 6); Prolazile su godine, smenjivala se leta, zime

i proleća, odlazili su i vraćali se radnici i majstori (IV, 57); Krajem te treće

godine desila se jedna od onih nesreća bez kojih velike građevine retko bivaju

(IV, 57); U nepravilnim razmacima od dvadesetak do trideset godina nailaze

velike poplave koje se posle pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se

uzimaju kao datum od kojeg se računa vreme i starost građevina i dužina

ljudskog veka (V, 70).

Izgradnjom mosta počinje nova epoha u životu kasabe, otvaranje prostora

prema Istoku i Zapadu. Menja se slika sveta i percepcija vremena. U tekst se uvode datumi događaja:

Krajem XVII veka posle stoletne okupacije turska vojska stala da napušta

Mađarsku (V, 67). Početkom leta 1878. godine prođoše kroz kasabu jedinice

redovne turske vojske na putu iz Sarajeva u Priboj (XI, 111). U to vreme, oko

1885. godine, kad je Lotika bila u punoj snazi... (XIV, 183). Došla je godina

1908. i sa njom veliko uznemirenje i neka mukla pretnja koja od tada više nije

prestajala da pritiskuje kasabu (XVII, 223).

Umetničke kategorije vremena i prostora Andrić ne prikazuje samo uz

pomoć direktnih indikatora, već i indirektno, majstorski opisujući artefakte – odeću, domaće potrepštine, sprave, alate i alatljike, opremu:

[...] jordamli jaše a na njemu crven džemadan, srebrne toke i bijele tozluke, to je

Fočak (I, 13).

Sakupljeni ljudi našli su se pred krupnim čovekom, nezdravo crvenog lica i zelenih

očiju, u bogatoj carigradskoj nošnji (Abidaga).

Na čelu dalmatinskih kamenorezaca bio je neki majstor Antonije, hrišćanin iz

Ulcinja. Bio je visok, lep čovek krupna oka, smela pogleda, orlovskog nosa, smeđe

kose koja mu je padala do ramena, odeven gospodski, na zapadnjački način (III,

23).

Muslimanski ženski svet mora da krije lice i kad na avliju iziđe, jer odasvud može

da dopre pogled ovih bezbrojnih radnika, stranih i domaćih (III, 24).

Na oskudnom novembarskom suncu vuku seljaci drvo i kamen, šljapću bosim

nogama ili „krvavim“ opancima po raskaljanom putu, znoje se od napora i zebu

od vetra, i pritežu sebe crne pelengire, pune novih rupa i starih zakrpa, i vezuju

pocepane krajeve svoje jedine košulje od grubog lana, koja je pocrnela od kiše,

blata i dima, ali oni ne smeju da je operu, jer bi se u vodi raspala sve na sitna

vlakna (III, 25).

Pod teškom novom feredžom, kao pod oklopom, Fata je posađena na konja i

povedena u kasabu (VIII, 108).

Preduzimač (neki Austrijanac) je u sivom odelu sportskog kroja, sa visokim

žutim cipelama „na šnir“, koje sežu čak do kolena (XIV, 187)

.Krajem juna meseca stižu u grupi sarajevski gimnazisti, a u prvoj polovini jula

meseca […] pravnici, medicinari, filozofi sa univerziteta iz Beča, Praga, Graca i

Zagreba. Na njima su odela ugasitih boja i poslednjeg kroja. To je onaj

5

Glockenfagon koji u celoj Srednjoj Evropi važi kao poslednja reč mode I dobrog

ukusa. Na glavama nose šešire od meke panamske slame, sa oborenim obodom i

sa vrpcom u šest raznih diskretnih boja. Na nogama amerikanske cipele široke i

sa jako uzdignutim kapicama. Većina ima štap od bambusa neobične debline. U

rupici kaputa metalna značka Sokola ili nekog studentskog udruženja (XVIII,

240).

Kafedžija nabavio gramofon, glomaznu drvenu kutiju sa velikom limenskom

trubom u obliku svetlomodrog cveta. Njegov sin menja ploče i igle i navija

neprestano tu grlatu spravu od koje trešti kapija (XVIII, 235). Svuda gramofoni

stružu i krešte turske marševe, srpske rodoljubive pesme ili arije iz bečkih

opereta, već prema gostima za koje sviraju (XVIII, 235).

Istorijska zbivanja su za Andrića samo prilika da prikaže brojne ljudske

sudbine, pogođene i slomljene teškim iskušenjima. Neistorijski likovi u

realnom istorijskom kontekstu su kod njega glavni junaci romana. Njima su

posvećene brojne novele koje „presecaju“ vremensku osu u obliku mosta.

Andrić nije hladan i bezosećajan pratilac događaja. Zajedno sa svojim junacima

proživljava najteže trenutke u njihovom životu. Brojni likovi u romanu su

translatori i supstituenti piščevog „JA“. Uz pomoć raznih tipova i oblika diskursa Andrić postupno razvija svoju zamisao.

2. Stilske figure

Veličanstvena ideja romana Na Drini ćuprija ostvarena je uz pomoć

sinteze originalnog kompozicijskog rešenja i slikovitog jezika, koji se odlikuje

mnogim osobinama. Andrić je bez premca u kreiranju različitih oblika

diskursa, psihološkog portretisanja, u opisu prirodnih i ljudskih kataklizama.

Roman ima ogroman broj likova, ali glas svakog pojedinca se čuje. Autorov

govor, koji cementira, objašnjava i komentira slojevitu radnju romana, odlikuje

se posebnim stilom – odmerenim, filozofskim, ponekad s elementima humora i

ironije. Ta vrsta teksta je najopsežnija u romanu i dobro usklađena sa drugim

oblicima diskursa. Posebno intoniranje autorovom govoru daju retoričke figure,

koje pojačavaju naglasak pojedinih reči, zaokružuju pojedine rečenice i njihov

smisao. Kombiniranjem tih figura Andrić stvara poseban inteligentan stil, koji

često kontrastira s direktnim pučkim govorom likova. I taj kontrast takođe daje

živost i dinamičnost pripovedanju. Skrenimo pažnju na ključne retoričke i stilske figure koje prožimaju autorov govor.

Anafora – jedna od retoričkih figura koja je vrlo česta kod Andrića. Reč je o ponavljanju jedne ili više reči na početku nekoliko uzastopnih rečenica:

A nad svima je bio jedan red i jedan zakon, tvrd red i strog zakon (XX, 270); Čak

i onaj drevni i ustaljeni život na kapiji, život tihih razgovora i mirnog razmišljanja

[...] počinje da se menja (XVIII, 234).

6

Anaforu Andrić koristi kao dobar predavač, koji želi naglasiti neku

semantički najvažniju reč, a s njom i remu rečenice. U navedenim primerima

druga pozicija ponovljene reči obično sadrži kod Andrića dopunsku informaciju u obliku proširenog atributiva.

Poređenje pokazuje vrednost ove figure: Granica, ta oduvek lako zapaljiva granica, nije ovoga puta planula (XVIII, 233);

Granica nije ovoga puta planula.

Pažljivim čitanjem otvaramo u ovoj rečenici još jednu figuru oksimoron

stilsku figura koja združuje dva oprečna pojma: …oduvek lako zapaljiva granica, nije ovoga puta planula.

I ovde možemo uporediti rečenice s anaforom i oksimoronom i bez njih: Gustav napustio je posle toliko godina njen [Lotikin] hotel (XX, 271).

Gustav, mrgodni i potuljeni ali vešti i pouzdani Gustav, napustio je posle toliko

godina njen [Lotikin] hotel (XX, 271).

Ova druga proširena rečenica – s anaforom i oksimoronom – u većoj meri

pokazuje da je odlazak Gustava veliki gubitak za Lotiku (poput izdaje).

Anafora može prožimati i ceo pasus:

Na kapiji i oko kapije su prva ljubavna maštanja, prva viđenja u prolazu,

dobacivanja i sašaptavanja (I, 11). Tu su i prvi poslovi i pazari, svađe i dogovori,

tu sastanci i sačekivanja (I, 11). Tu se, na ćuprijskoj ogradi od kamena, izlažu na

prodaju prve trešnje i bostan, sabahzorski salepi i vrući simiti (I, 11).

Oksimoron – stilska figura koja u sebi ujedinjuje dva ili više suprotna

pojma, nalazi se na drugom mestu po učestalosti u govoru autora:

U legendama o mostu čudno i nerazmrsivo mešaju se i prepliću „mašta i

stvarnost, java i san“ (I, 8); Taj [...] život bez računa i protiv računa, to njega

koji je celog svog veka radio s računom i prema računu, dovodi do besa i očaja

(XX, 272); Događaji su prevazišli sve nade jednih, a sva strahovanja drugih

(XVIII, 237); Jer ko hoće da ostane živ mora da se pravi mrtav (XXIII, 306).

Kod Andrića se često javlja oksimoron u portretisanju likova.

[Lotika] “grabežljiva a nesebična, lepa i zavodljiva, a čedna i hladna” (XIV,

183); Tu se ne traži od gostiju da troše i da se opijaju, a da se ponašaju kao trezni

(XV, 191); Njihov je rad u tuđoj dangubi i zarada u tuđem rasipanju (XV, 194);

Taj mladić u dvadeset i trećoj godini bio je džinovskog rasta i detinje duše,

snažan kao medved i stidljiv kao devojka (XIII, 160).

7

Sinegdoha – trop i vrsta metonimije kada se umesto šireg pojma uzima

uži, jednina umesto množine, deo umesto celine. U romanu se na više mesta koristi u živom govoru, u dijalozima, ali i u „govoru autora“:

Ali ne da Švabo, nego odmah krpi što je naprslo – filozofira jedan poznat

neradnik iz čaršije, i srče Alihodžinu kafu (XVI, 214); Ama ne zna Švabo da je živ

dok ne kucka i ne čeprka oko nečeg (XVI, 214); I kad se sve razbeglo pred

Švabom koji se spuštao u kasabu, hodža je ostao u tom čudnom, i bolnom i

smešnom položaju (IX, 119). Mnogi je od tih činovnika, žustar Mađar ili nadmen

Poljak, sa zebnjom prešao ovaj most […] A već koju godinu docnije on je sedeo

satima na kapiji, pušio na debeli ćilibarski cigarluk (XIV, 179). Hoće Švabo da

ima tefter od svega (XIII, 158). Nije ovo Švabi u vjeri, muderis efendija, nego u

računu (XIII, 158); ...on je brzo gubio strpljenje i prisebnost i obarao se na svaki

znak sumnje i kolebanja kao da se radi o Švabi samom (IX, 114); A ja sam mislio

da vi hoćete da istjerate Švabu iz Bosne (IX, 114); Glavno je da se dušmanin ne

pusti u zemlju bez boja (IX, 114); Mnogi se putnik tada zamori da moljaka i

ubeđuje zaptije, i vraća se utučen, nesvršena posla, drumom iz Okoliša (VII, 97).

Gomilanje – navođenje većeg broja reči često iste morfološke vrste koje

pripadaju različitim semantičkim poljima među kojima postoji semantička kohezija:

Svak želi više, traži bolje, ili strepi od goreg (XVIII, 234); Kod Lotike se i pilo i

kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni razgovori i svršavali poslovi, i dobro jelo

i čisto spavalo (XIV, 182); Ona [nova vlast] je bila bezlična, posredna i već zato

lakše podnošljiva od bivše turske vlasti (XIV, 178); Oni žive od svirke, šale i

rakije (XV, 194);I sve se to svršilo daleko odavde, bez ognjeva po granici, bez

jeke topova i bez odsečenih glava na kapiji (XVIII, 236).

Nabrajanje – slično je gomilanju. Razlika je samo u tome što se radi o

navođenju većeg broja reči istog semantičkog polja u jednoj rečenici.

Svi putnici oduvek maštaju o dobrom drumu, sigurnom društvu i toplom

konačištu (II, 15); Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama,

fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i dečakom koji prenosi kafe preko puta,

gostima na sofi (I, 7); U svima pričanjima o ličnim, porodičnim i zajedničkim

doživljajima, mogu se uvek čuti reči “na ćupriji” (I, 7); Pretio je, vikao i kleo se

da će, pre nego morade napustiti kasabu, prikovati upornog hodžu na kapiji kao

jazavca (IX, 118); I sam gotovo neprimećen od sveta koji dolazi ovamo da sedi,

mašta, peva, trguje, razgovara ili dangubi (XII, 145).

Spomenuti postupcu sreću se i kod drugih autora (Samardžija 2003: 50 –

64). Ali ono što odlikuje samo Andrića to su njegova veoma duhovita poređenja i metafore.

8

Poređenje je omiljena stilska figura kod Andrića. Po učestalosti je sigurno

na prvom mestu. Kao što je poznato, bez poređenja nema metafore. Ono je

stimulans za stvaranje metafore. Andrićev jezik je prožet divnim, duhovitim,

domišljatim, slikovitim, tačnim poređenjima. Kod njega se stalno sreće izraz za

komparaciju kao da. Navešću kao primer dramatičnu epizodu (scenu) noćnog

dvoboja dvojice kartaroša, u kojoj jedan od njih stoji na rubu propasti, a drugi

je neumoljiv u svom nasrtaju, tražeći od gubitnika sve veću i veću žrtvu, a na kraju i život:

Očajniku koji nema snage da prekine igru usta su došla kao drvena i reči kao tuđe

(148); Zadnja igra je kao bujica sve odnela i pretvorila Milana u siromaha. Igrao

je kao nem i slep (149); Kao da su karte između njih dvojice postale sporedne i

samo kao povod za očajničko rvanje bez predaha (149); Oči kao žeravice (149);

Bio je sav slomljen i u groznici, kao da su ga vatrenim prućem šibali (154);

Njegov protivnik u igri prsnuo je kao mehur od sapunice (152).

Ljupka kapija je iščezavala pod drvenom građevinom koja je na svojim gredama

čučala nad njom kao nakazna džinovska ptica (VI, 82); Mesec dana je svet

prepričavao taj događaj i u razgovorima ispirao usta Fatinim budućim

poniženjem kao slatkom vodicom (VIII, 105); Reka je brza a siva kao mutno

staklo (XIII, 162); [...] kroz bele lukove mosta nazirala se zelena, obasjana i

nemirna površina Drine, tako da je izgledao kao neobičan đerdan u dve boje, koji

trepti na suncu (XVII, 232); Svet se služi menicom kao lekom (XVIII, 234); Ovaj

mu Herak dolazi kao neka nasrtljiva zolja od koje se teško odbraniti (XIX, 248);

Oni (četa pešadije, jegera, u zelenim uniformama) su izgledali kao šuma u

pokretu (X, 130); Kao sveža krv, kroz zemlju je stao da kruži novac u dotle

neviđenim količinama (XIV, 180); Čobani su se navikli na njih [g-đu Bauer i

mladog lekara] kao na one parove buba koji se u maju mesecu viđaju po lišću

pored puta (XIX, 259); Čaršilije se tada strmoglavce bacaju i strasno zagnjuruju

u poslove kao pčele i bumbarevi u cvetne čaške (XXI, 281); Ovo kratko kolo, u

kom je više mladića nego devojaka, razigrano je i leti kao bačena niska (XXII,

293); Mnogi je od tih činovnika, žustar Mađar ili nadmen Poljak, sa zebnjom

prešao ovaj most i sa odvratnošću stupio u kasabu u kojoj je u početku odudarao

od svega kao kap zejtina od vode u kojoj pliva (XIV, 179); Ova kasaba na samoj

granici Bosne i Srbije oduvek je u neposrednoj vezi i stalnom dodiru sa svim što se

dešava u Srbiji, srasla sa njom „kao nokat i meso“ (IV, 79); Tako su tekle i

poslednje godine XIX veka, godine bez uzbuđenja i krupnih događaja, kao što teče

mirna i razlivena reka pred neizvesnim ušćem (XVI, 207).

Metafora – stilska figura promene, prenosa naziva ili reči s jednog na

drugi pojam na osnovu očigledne ili skrivene analogije; skraćeno poređenje.

Navedimo nekoliko primjera: Kasaba liči na nesrećnika koji pred udarcima od kojih ne može da se odbrani

prekrije oči rukama, i tako čeka (XXIII, 306); Zemlje se kidaju, glave lete od njih

(XVII, 228);. ...oni [potišteni varoški muslimani, stariji ljudi] nose svoju

geografiju u krvi i biološki osećaju sliku sveta (XVIII, 238). To je naraštaj

pobunjenih anđela (XVIII, 242); Krv je htjela zbog toga da padne (XIII, 158).

9

Bezizlaznu situaciju lijepe Fate Andrić pokazuje metaforično:

Taj komadić puta preletela je njena [Fatina] misao bez prestanka s jednog kraja

na drugi, kao što čunak leti kroz tkanje [...] napred-natrag, napred-natrag! Tu

se tkala njena [Fatina] sudbina (VIII, 107).

Slikovitost teksta pojačava se združenom upotrebom umetničke metafore,

koja se sreće samo kod Andrića, i jezičke metafore, koju ne treba stvarati: ona

se uzima iz leksičkog blaga jezika kao već gotov „proizvod“. Živi govor je

prepun takvih metafora (Скляревская 2004: 34). Naprimer: Žive duše nije bilo

na kapiji (XIII, 162). Đavolji dukat (155). Jevtina laskanja (VIII, 102). Smele šale

(VIII, 102). Zdrava madžarija (154). Silan novac (153). Cene su skakale (XVII, 229).

Kombinaciju umetničke i jezičke metafore Andrić često koristi u portretisanju likova:

Celo mu (kartarošu Glasinčaninu) telo izgleda prozračno i bez težine, a na olovnim

stopalima. Stoga se u hodu klati i povija kao ripida u dečjim rukama na litiji. […]

Prolazi korakom mesečara (XII, 145).

Drukčije Andrić slika hod mladog kockara, koji prolazi kroz kapiju sa svojim prvim dobitkom:

[...] išao je kao opijen, svečanim korakom (XII, 154);...sastave često dan i noć (o

kartarošima), služeći svojoj strasti kao mučenici (XII, 146).

Metonimija – stilska figura zamene jednog pojma drugim, pri čemu je ovaj

u bliskoj vezi s prvim: Time je pitanje Hadži-Omerovog naslednika bilo rešeno, uništene mnoge rođačke

nade i čaršiji začepljena usta (XV, 200).

Antifraza – stilska figura, u kojoj se reči upotrebljavaju suprotno od

pravog značenja, ponekad se takođe pojavljuje u tekstu. Deluje kao laka ironija:

Taj čovek u godinama, kome rakija nije mrska, dremuckao je, sedeći nepropisno

na kamenoj sofi (XIII, 162); Aferim, Ćorkane, pile od sokola! – Aferim, gazijo!

(XV, 205).

3. Jezička sredstva u službi stilizacije teksta

U kompoziciji književnog dela dinamičnost radnje ostvaruje se promenom

i ređanjem raznih oblika govora, raznih stilova, koji se sinteziraju u „liku

autora“ (Виноградов 1971: 181) i njegovih zamenika. Zajedno sa stilskim

figurama i tropima umetničkom doterivanju književnog dela služe jedinice

jezičkog sistema. Njihovo učešće u tome je različito i ne poklapa se uvek sa

njihovim statusom u jezičkom sistemu. Ekspresivnost službenih reči – rečci,

uzvika, predloga – u stvaranju umetničkog dojma ponekad je mnogo veća nego

10

kod samostalnih reči (up.: Toшович 2006: 336 - 343). To zavisi od oblika

teksta koji stvara pisac. Analiza je pokazala da je sastav jezičkih jedinica koje

Andrić koristi u stilskom postupku, izuzetno bogat i raznovrstan te da spada u

zajedničko blago lepe književnosti. Jeziku, stilu i poetici Andrića posvećene su

opsežne monografije Ž. Stanojčića (1967) i O. Kirilove (1992). Ne bismo hteli

ponavljati u članku ono što je već rečeno o stilu velikog pisca pa ćemo odabrati

samo nekoliko jezičkih pojava koje najviše odslikavaju slobodu fantazije autora.

Likovi romana su veoma realni. Mi čujemo njihove glasove, kako oni

govore, pevaju, sviraju, kako psuju, mucaju, sriču, kašlju, jecaju, galame i

prave larmu u mehani. Andrića zanima ljudski govor kao izvrstan način

umetničkog portretisanja. Njegov Mula Ibrahim govori veoma sporo („Treba

da je čovek dokon pa da sa Mula Ibrahimom razgovara“, govorile su kasabalije

u šali), jer ima govornu manu, mucav je: Krvava rabota ova vojska, Mula Ibrahime! – rekao je pop Nikola. Ppppravo

kažeš, kkkkrkrvava – mucao je Mula Ibrahim (XI, 135). Ali je bio toliko pošten

čovek da svak već pri prvom dodiru sa njim zaboravljao njegovo mucanje (XI,

135).

.

Opisujući likove stranaca koji su došli u kasabu silom prilika i ostali tamo

da žive zajedno sa kasabalijama Andrić boji njihov jezik osobinama tuđeg

izgovora koji ostaje zauvek i pored toga što neometano komuniciraju s mesnim

življem. Nemoć jezika ponekad je sredstvo da se pokaže slabost i nezaštićenost

samog čoveka koji se našao u neprilici. Takav je majstor Pero kojeg vređaju

drski turski mladići, kada prelazi preko mosta vraćajući se s posla. Kod kuće se

gorko žali ženi na tursku dečurliju, a ona neće da ga shvati, nego još i tvrdi da

je sam kriv, jer bi po njoj trebalo bi da raspali krivca čekićem „po ćiverici“. Na

šta jadni Pero dobroćudno i malko žalosno kaže:“Eh, Stana, Stana, kako moze

cojek cojeka cekicem po civerici?” (XVI, 236).

S druge strane, Lotiki, vlasnici hotela „Na mostu“, strani izgovor dodaje

šarm i ženskost:

Sa drskim i nasrtljivim gostima Lotika je razgovarala slatko, smelo, duhovito,

oštro, laskavo, umirujuće. Glas joj je hrapav i nejednak, ali na mahove prelazi u

neko duboko i mazno gukanje. A govorila je pogrešno, jer nikada nije naučila

dobro srpski, svojim naročitim sočnim i slikovitim jezikom, u kome padeži nisu

nikad na svom mestu i rod imenica nije nikad siguran, ali koji inače po tonu i

smislu potpuno odgovara narodnom načinu izražavanja (XIV, 182).

Kada je reč o strancima koji ne znaju srpski, Andrić, po pravilu, daje neki

„marker“, kojim saopštava da stranac govori na svom maternjem jeziku, naprimer:

11

(Abidaga Plevljaku) A sad idi đavolu koji te meni i poslao. Idi! Sikter! (III, 31); Gott,

Gott, Gott! – uzdisala je sirota Debora, lijući krupne suze (XX, 275); Ja sam vas,

Fedune – govorio je Krčmar nemački – smatrao ozbiljnim mladićem (XIII, 170); Ali

najviše su sedeli na kapiji, vodili glasne i žive razgovore na španskom jeziku,

izgovarajući samo psovke srpski (XII, 153). Žustri pukovnik nije sačekao do kraja

prevod mladog oficira, prekinuo ga je „reskim i nejednakim glasom“ (X, 131).

Individualizaciju portreta Andrić postiže i uz pomoć dijalekatskih osobina

govora:

Vala, tako je, komšija – odgovarao je Mula Ibrahim mucajući (X, 129); Nije

valjda tica pa da sleti na ćupriju – govorio je pop Nikola (128); Žao bi Alahu kad

viđe šta onaj prokletnik uradi (XVI, 215); ‘Oćeš, kurvo, Tripolis? (XVIII, 236).

Opisujući jezik mesnog življa Andrić često koristi ijekavski izgovor, iako nije uvek dosledan u tome.

Tako govori kartaroš Milan Glasinčanin (gdje, vrijeme, riječ) i stranac koji je

igrao sa njim: Sješćemo dolje na kapiju. Sad će mjesec izgrijati (XII, 148); reč (XII, 149).

Ima jekavizama u jeziku Alihodže (u vjeri, vidjeti se, mjesec) (XIII, 158)

Više-manje dosledno se jekavizmi upotrebljavaju u jeziku Glasinčanina

mlađeg: smiješno, uvjeravam, osjećam, zahtjevi, ne umijem, u svijetu,

vještački, čovjek, riješena pitanja, zauvijek, ništa nije riješeno, rješava se,

rješenje, nesrazmjerno, nigdje, smjelih nada, vječna ljudska potreba (XIX,

261). U dijalogu sa Glasinčaninom Stiković takođe koji put upotrebi takav

oblik: smisao čovjekove borbe (XIX, 261). Kod ovog lica se pojavljuju

sporadično, tako da je teško naći sistem. U dijalogu sa Stikovićem uzbuđeni

Glasinčanin prelazi na ijekavski izgovor reči, kao što su: pjesme, nigdje,

uspjeh, neuspjeh, dovijeka, rastjera (XIX, 264). U tekstu, koji sledi dalje, a to

je autorski tekst, jekavizama nema. Na drugom mestu u razgovoru s učiteljicom

Verom Glasinčanin opet prelazi na ijekavski izgovor (ovdje, bježati, vjenčamo

se što prije, mjesec, vrijeme). Na rastanku s njom kaže: Odlučili smo da

bježimo (XXII, 295).

Ijekavski govori Galus: čovjek, umjetnik, ocvjetali su, mjesto, vrijeme, stoljeća, čovječanstvo, riječ, djelo, rijeke, sa cijelim ostalim svijetom, prije, dio.

To isto i Bahtijarević: gdje, dijete, ali razmišljajući „u sebi“ prelazi na

ekavski (!): svet, vekovi, ne menjaju se, meren, večni, reka, izmene, zaželeo bi,

vetar, mesto, premeštati, večna slika sveta, trajna dela, promeniti, gde (XIX, 257) .

Autorove reči između monologa ove dvojice su opet ekavske.

Međutim kada je reč o službenim proglasima austrijske vlasti, upućenim mesnom stanovništvu, svi su napisani jekavski i čitaju se jekavski:

Svi zagrajaše na neveštog čitača […] a na njegovo mesto dođe neki nepoznat

čovek u kožnom kaputu, kao da je čekao na to, i stade da čita brzo i tečno, kao

12

molitvu koju zna odavno napamet (prije, pokoljenja, uvjerenje, riječ, uvijek,

smijemo, sjeme, ustjeralo, osjećati, vjeroispovijesti, zvijezda, mjera). […] Tako je

završio čitanje čovek u kožnom kaputu i odjednom se neočekivano i jako prodrao:

Živilo Njegovo Veličanstvo naš Car! Živiooo! – viknu onaj dugački Ferhat što pali

opštinske fenjere, kao poručen (XVII, 228–229).

Opisom osobina ljudskog govora Andrić do u tančine dopunjuje

psihološke portrete svojih junaka. Njihovi glasovi ostaju u sećanju. U najtežim

trenucima ljudski govor odslikava raspoloženje čoveka, njegov nemir, očaj,

jezu. Potresna je slika pogubljenja nedužnog čoveka koji pokušava na slabom tuđem jeziku objasniti svoju nevinost:

Znao je ponešto nemački i očajno nizao reč na reč, trudeći se da nađe neki

ubedljiv izraz: Herr Oberleutnant, Herr Oberleutnant, um Gottes willen ... Ich,

unschuldiger Mensch ... viele Kinder... unschuldig Lüge! Alles Lüge! – birao je

reči Vajo kao da traži koja je prava i spasonosna (XXII, 302).

Andrić zna pokazati i zvučanje ljudskog glasa – kašalj starog Avdage

(Aaah, khkhkh! Aaah, khkhkh! (VIII, 106); Kha, kha, kha! Aaah! (VIII, 106) i

pesmu pijanog Ćorkana na klizavoj ogradi mosta:

Tiridam, tiridam, tiridiridiridiridiridirdiridiridam, tiridam ... haj haj, hajhaj!

Peva Ćorkan i sam sebi daje takt po kome sigurno i poigravajući prelazi ovaj

opasni put. Noge savija u kolenima, a glavu naginje čas levo čas desno. Tiridam,

tiridam ... hajhaj! (XV, 204).

Živost, ekspesivnost i modalnost govora Andrić imituje pomoću rečci

(ama, zar, bar, čak, znači, ipak), veznika (pa), uzvika (Eh! Uh! Aferim!), opisa

mimike i gestova:

Tada neko od turskih mladića vikne: ‘Oćeš, kurvo, Tripolis? Evo ti, na! I vičući

odmeraju za njim „od šake do lakta“ i čine druge nepristojne pokrete (XVIII,

236);

Vikali su svi u jedan glas:

- Aferim, Ćorkane, pile od sokola! – Aferim, gazijo!

- Rum za Ćorkana! – derao je Santo Papo promuklim glasom, sa španskim

izgovorom, misleći da je u mehani i šireći ruke kao da ga razapinju (XV, 205).

Umetnički postupak su i retorička pitanja. Skrušena Zorka razmišlja o svojoj nesrećnoj ljubavi:

Ako je zaista nije voleo, čemu je onda cela komedija strasnih reči i uveravanja za

vreme lanjskog raspusta? Čemu onda onaj prizor u školskim klupama, koji se

jedino ljubavlju može pravdati i braniti, a bez nje pada u blato nepodnošljivog

poniženja? Je li mogućno da ima ljudi koji toliko malo poštuju i sebe i druge da

13

se olako upuštaju u takvu igru? Šta ih goni ako nije ljubav? Šta su onda bili oni

njegovi žarki pogledi, njegov vreo, isprekidan dah i burni poljupci? Šta je sve to

ako nije ljubav? A ljubav nije! (XXI, 289).

Leksičke osobine

Jezik romana je veoma slikovit i poetičan:

Još iste noći udarila je gusta, tiha kiša bez vetra (52). Sve je bilo prigušeno i

avetinjski novo i strano. Ljudi se naglo iskrsavali iz magle i isto tako se naglo

gubili u njoj (IV, 52); Kasaba je te noći utonula u dubok san (V, 71); Desilo se

da ih je voda prevarila (V, 72); A dva dana docnije [...] razvedrilo se nebo i

granulo sunce, toplo i bogato (V,75); Noći su tada bile pune opreznog i strasnog

šaputanja (VI, 80); Turska Carevina dogorevala je u tihoj groznici (VII, 91);

Između njih je siktala karta i tkala para u srebru i zlatu (XII, 149); Pored ustanka

počela je da cveta i hajdučija (XIII, 159); Kad je klanjao podne, došao je i

Alihodža (XVII, 225); Svuda gramofoni stružu i krešte turske marševe, srpske

rodoljubive pesme ili arije iz bečkih opereta, već prema gostima za koje sviraju

(XVIII, 235); Novine se čitaju pohlepno i mnogo (XVIII, 235); Sve što se dešava,

praćeno je šumom i bleskom krupnih reči (XVIII, 235); Lakomo slušaju šta se

piše po novinama o mladom i junačkom turskom majoru (XVIII, 235); Vreme je,

izgleda, zaustavilo dah nad kasabom (XVIII, 236). Opojna slast života (XVIII,

242).

U skicama svakodnevice autorov tekst oživljavaju i ustaljeni izrazi –

frazemi:

Vlasti su gledali kroz prste (XIII, 159). Stevan je i opet dremuckao, uveren i

spreman uvek da drugog uverava da ni oka stisnuo nije (XIII, 164). Bez krupnih

reči (173). Tako je svet ispirao usta velikim brojkama, ali od toga nije bivao ni

bogatiji ni pametniji (XVI, 218). Feldvebel samo raširi ruke, sleže ramenima,

stište usne i sklopi oči (XVII, 232); Taj begovski jedinac bacio je među prvima

oko na Fatimu (VIII, 104).

Fokusirajući jednu malu kasabu Andrić je prikazao unikalnu jezičku

šarolikost, koja je ravna možda samo kavkaskoj.

Na leksičkom planu upadljiv je broj turcizama u romanu. Andrićev tekst

jasno govori koliko je bio snažan uticaj islamske duhovne kulture na jezik

autohtonog slovenskog življa. Stilističku ulogu turcizama u romanu možemo

posmatrati iz nekoliko uglova: (1) turcizmi kod Turaka, (2) turcizmi kod

obraćenika, (3) turcizmi kod autohtonog slovenskog življa, (4) turcizmi pri

opisu došljaka, (5) turcizmi u opisu životnih prilika.

Andrićev tekst pokazuje da islamska kultura nije uticala samo na

pripadnike islamske vere nego i na pravoslavni svet. Reč nije o životnoj

filozofiji ili kućnom stilu života, nego o predmetima materijalne kulture

14

(nameštaju, odeći, posuđu, hrani). Što je posebno zanimljivo, to su citati na

turskom jeziku i sintaktičke osobine preuzete iz turskog jezika:

U atlasi čakširama i čohali džemadanima (153); Kuća sa četrnaest džamli

pendžera (VIII, 100);... kafedžija je opet raspalio mangalu i poređao kafeni

takum (VI, 90); Kad je Alah dželešanuhu, biva, ovaj svijet, zemlja je bila ravna i

glatka ko najlepša savatli tepsija (XVI, 215).

Još jedna tema koja nam se čini zanimljivom u vezi sa ovom

problematikom jeste uloga opisnih prideva sa „bojnom“ semantikom u romanu.

Skala boja, koju koristi Andrić, ne čini se posve slučajnom. Prva poglavlja, gde

se priča o početku izgradnje mosta, izrazito su u duhu zelene boje i drugih

tamnih tonova. Te je boje Abidagin štap - simbol brutalnosti i nasilja, kao i

Abidagine oči:

Sve se vršilo pod Abidaginim nadzorom i pod njegovim zelenim dugim štapom

koji je u pesmu ušao (III, 22); Nad svima lebdi Abidagin zeleni štap (25);

Sakupljeni ljudi našli su se pred krupnim čovekom, nezdravo crvenog lica i

zelenih očiju, kod koga se i za manju reč glava gubi (III, 21).

Stoga i zelena voda Drine više uznemirava nego umiruje:

Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene (I, 5); Tako,

posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova teče i razliva se ne

samo zelena Drina nego i ceo taj župni i pitomi prostor (I, 6); [...] terasa, smelo i

skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumom, zelenom vodom u

dubini (I, 7); Reka je bleštava po sredini, a osenčena i zagasitozelena pri obali,

ispod vrba i rakita (VII, 93); [...] lik im se pri hodu stalno ogleda u mirnoj,

zelenoj reci (VIII, 103); [...] kasaba, prosuta oko zelene reke (VIII, 106); [...] huči

zelena, brza i duboka reka (VIII, 108).

Kasnije kolorit postaje svetliji, ali svejedno prekida se tamnijim bojama.

* * *

Da zaključimo. Stilistička kreativnost Andrićeva pripovedanja u romanu

Na Drini ćuprija postiže se harmonijom forme i sadržaja – jedinstvom „lika

autora“, savršenom kompozicijom, biranom umetničkom reči i ljubavlju prema

zavičaju. Uverljivost književnika stvorena je besprekornim poznavanjem

jezičke situacije, etničke psihologije, istorijskih prilika i ambijenta „balkanskog

kotla“. Za raspletanje „bosanskog čvora“ malo je pročitati udžbenik istorije.

Treba pročitati Andrićev roman-kroniku Na Drini ćuprija.

15

Literatura:

Andrić 2004: Andrić, I. Na Drini ćuprija. Zagreb, 2004.

Виноградов 1971: Виноградов, В. В. О теории художественной речи. Москва.

Горнфельд 1922: Горнфельд, А. Г. Статья о художественном слове. In: Пути

творчества. Пг.

Ильина 1995: Ильина, Г. Я. Литература Югославии. In: История литератур

Восточной Европы после второй мировой войны. Т. 1. 1945–1960 гг. Москва.

Кириллова 1992: Кириллова, О. Л. Между мифом и игрой: о поэтике Андрича.

Москва.

Новиков 1988: Новиков, Л. Н. Художественный текст и его анализ. Москва.

Скляревская 2004: Скляревская, Г. Н. Метафора в системе языка. СПб.

Станојчић 1967: Станојчић, Ж. Jezik i stil Iva Andrića. Београд.

Станојчић 2010: Станојчић, Ж. Граматика српског књижевног језика. Београд.

Тошович 2006: Tошович, Б. Экспрессивный синтаксис глагола русско и сербского

/хорватского языков. Москва.

Тураева 1970: Тураева, З. Я. Категория времени. Время грамматическое и

время художественное. Москва.

Шанский 1990: Шанский, Н. М. Лингвистический анализ художественного

текста. 2-е изд., дораб., Ленинград.

Цивьян 1990: Цивьян, Т. В. Лингвистические основы балканской модели мира

Москва.

Samardžija 2003: Samardžija, M. Pišćev izbor. Zagreb.

Silić, Pranjković 2007: Silić, Josip, Pranjković, Ivo. Gramatika hrvatskoga jezika za

gimnazije i visoka učilišta. Zagreb.

Тяпко Галина Г. (Москва)

Креативность стиля Иво Андрича в романе Мост на Дрине

Особенности художественной аранжировки текста, используемые Андричем в

романе Мост на Дрине, рассматриваются в статье в свете триады композиция –

16

стилистические фигуры – языковые средства. За каждой из ее составляющих

стоит главный повествователь романа – сам автор, показавший боснийскую

картину мира средствами художественной литературы.

Идейный замысел, композиция и сюжетная линия романа позволили автору легко

переходить из эпохи в эпоху, совмещать и раздвигать временные планы,

останавливать движок времени, чтобы рассказать следующий захватывающий

эпизод в истории моста, связавшего во времени персонажей разных поколений.

Особая выразительность текста достигается автором контрастным

использованием разной стилистики повествования – от несколько отстраненного,

размеренного, философско-объективистского взгляда со стороны до ярких

бытовых сцен на чаршии, мосту или в трактире. Языковой образ автора

отличается высокой эстетикой художественного слова, создаваемой тонким

использованием стилистических фигур и тропов. Особая креативность автора

проявляется в использовании индивидуальных сравнений и метафор. В бытовых

сценах писатель раскрыл себя как великолепный портретист, тонкий знаток

этнической психологии, знающий цену простому слову. В портретных

зарисовках исключительную роль играет описание звучащей речи и „шумовой

аранжировки“ действия.

Среди основных стилистических фигур и тропов, способствующих яркости

повествования, следует также назвать синекдоху, анафору, оксиморон, иронию и

юмор.

Весь текст романа характеризует исключительное богатство лексики, образность

и эмоциональность языка.

Тяпко Галина Георгиевна

Профессор, д. ф. н.

Кафедра языков Центральной и Юго-Восточной Европы

MGIMO (Университет)

Московский государственный институт международных отношений

(Университет)

119454, Москва, просп. Вернадского, 76

++ 8 495 434 90 84

galina606@mail.ru