srpski književni glasnik 18

DESCRIPTION

Српски књижевни гласник је један од најзначајнијих српских књижевних часописа, који је излазио у Београду од фебруара 1901. до јула 1914. и у новој серији од септембра 1920 до априла 1941. Излазио је два пута месечно у више књига годишње, тако да су до 1914. изашле 32 књиге у 323 свеске и од 1920. до 1941. 62 књиге у 495 свезака.[1]Часопис је покренуо Богдан Поповић и уз помоћ одбора уређивао га је до 1905. када су уредништво преузели Павле Поповић (1905—06) и Јован Скерлић до своје смрти 1914. године. Нову серују 1920. покрећу Богдан Поповић и Слободан Јовановић и једно време је уређују, а касније уз широки редакцијски одбор, уредници се мењају. (Светислав Петровић, Миодраг Ибровац, Милан Богдановић, Милан Предић, Божидар Ковачевић и др.), али часопис остаје за 40 година свога излажења један од водечих часописа у Србији. Највећу заслугу за физиономију часописа имају његови први уредници браћа Поповић и Јован Скерлић, који су и активно сарађивали у њему, окупљајући око себе многе истакнуте писце. Негујући књижевну форму строгог избора прилога, Српски књижевни гласник је успео да оствари и богатство садржаја. У часопису су објављивани, прозна дела и поезија најбољих домаћих писаца, зналачки избор страних дела са добрим преводима, чланци из области друштвених наука, књижевности и уметности које су писали неоспорни познаваоци.У часопису дебитују и афирмишу се Стеван Сремац са Зоном Замфировом, Петар Кочић својом приповетком Кроз маглу, Бора Станковић Коштаном, Радоје Домановић Страдијом и Краљевићем Марком по други пут међу Србима, Иво Ћипико, Симо Матавуљ, песници Јован Дучић, Милан Ракић, Тин Ујевић, Алекса Шантић, Сима Пандуровић, Милутин Ускоковић Милутин Бојић и други укључујући и писце из области науке и културе као што су Јован Цвијић, Александар Белић, Јаша Продановић и др. Јован Скерлић је успео да окупи велики број младих писаца, ван Србије и да часопису да југословенски карактер.Од 1920. нова редакција уређује часопис у духу грађанског либерализма и естетичких концепција оснивача Богдана Поповића, али пружа могућност да на страницама часописа дођу до изражаја таленти и вредности независно од уметничких струја и групација.За 20 година излажења нове серије, Српски књижевни гласник има међу својим редовним сарадницима и Иву Андрића, Исидору Секулић, Момчила Настасијевића, Милана Богдановића, Десанку Максимовић, Гвиду Тартаљу, Растка Петровића, Бранка Лазаревића, Богдана Чиплића, Ристу Ратковића, Густава Крклеца, Милоша Црњанског, Бранимира Ћосића и др.У току 40 година свога излажења часопис је извршио велики утицај на развој српске књижевности. Престао је да излази 1941. године.--------------------------------------------------------------------Srpski književni glasnik je jedan od najznačajnijih srpskih književnih časopisa, koji je izlazio u Beogradu od februara 1901. do jula 1914. i u novoj seriji od septembra 1920 do aprila 1941. Izlazio je dva puta mesečno u više knjiga godišnje, tako da su do 1914. izašle 32 knjige u 323 sveske i od 1920. do 1941. 62 knjige u 495 svezaka.[1]Časopis je pokrenuo Bogdan Popović i uz pomoć odbora uređivao ga je do 1905. kada su uredništvo preuzeli Pavle Popović (1905—06) i Jovan Skerlić do svoje smrti 1914. godine. Novu seruju 1920. pokreću Bogdan Popović i Slobodan Jovanović i jedno vreme je uređuju, a kasnije uz široki redakcijski odbor, urednici se menjaju. (Svetislav Petrović, Miodrag Ibrovac, Milan Bogdanović, Milan Predić, Božidar Kovačević i dr.), ali časopis ostaje za 40 godina svoga izlaženja jedan od vodečih časopisa u Srbiji. Najveću zaslugu za fizionomiju časopisa imaju njegovi prvi urednici braća Popović i Jovan Skerlić, koji su i aktivno sarađivali u njemu, okupljajući oko sebe mnoge istaknute pisce. Negujući književnu formu strogog izbora priloga, Srpski književni glasnik je uspeo da ostvari i bogatstvo sadržaja. U časopisu su objavljivani, prozna dela i poezija najboljih domaćih pisaca, znalački izbor stranih dela sa dobrim prevodima...