Semujel Beket

ČEKAJUĆI GODOA

(1906 – 1989)

•Biografija• Pojam drame apsurda•Uvod u dramu •Teme i motivi u drami

U mom početku je moj kraj.

Citati

Drama apsurda

Dvaplana

Teme imotivi

BIOGRAFIJA

KRAJ

Uvod u dramu

• Semjuel Beket je irski književnik, dramaturg i romanopisac. • Rođen je 1906. godine u Dablinu. • 1969. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Biografija

Nobelova nagrada za književnost – 1969.

Dela:

• Marfi (1938)

• Moloj (1938)

• Moloun umire (1952)

• Čekajući Godoa (1952)

• Bezimeni (1953)

• Svi koji padaju (1956)

• Kraj igre (1957)

• Divni dani (1960)

http://www.youtube.com/watch?v=2iUPb7y0hgE

U ranoj mladosti, odmah po povratku iz prve posete Parizu

(1927), Beket, prema studiji Deidre Bair-a (ovo je ime u

originalu), dobija težak napad depresije i provodi nedelje u krevetu, sklupčan u fetusnoj

poziciji, negujući od tada veru da nikada zapravo nije bio ni

potpuno rođen...

Osećanje mrtvila, krajnje tuge čoveka nerođenog, a bačenog u

svet bez smisla, emocionalna ravan određena željom autora

da se vrati u fetusnu bezbednost ploda koji se nije suočio sa pitanjima smisla i

besmisla, identiteta, vremena, trajanja i čekanja – najdublje

prožimaju sve Beketove drame.

• U 20. veku javlja se drama apsurda, poznata i kao antiteatar ili tragična farsa. Antidrama je suprotnost klasičnoj drami jer redukuje one strukturne elemente koji čine dramu. • Jedini dramski element su likovi i scena na kojoj deluju. • Nema radnje, osnovne supstance drame; ni početka, ni trajanja, ni razrešenja. • Nema sukoba koji doprinose razvoju radnje i ispoljavanju likova, nema jasnog vremena, onog društvenog, nema karaktera.• Likovi nisu individualizovani ni tipizirani. Oni su antiheroji - ne zna se ko su, odakle su i šta žele.

Drama apsurda

Avangarda (fr. Avantguarde – predstraža, prethodnica) – umetnost koja je ispred svoje epohe; inovativna, eksperimentalna. Termin koji označava nove, eksperimentalne pravce i pokrete u umetnosti dvadesetog veka. Kasnije postaje pojam koji znači - svaki novi umetnički pravac. 

Ežen Jonesko Žan Žene Harold Pinter

Dramski pisci čija se dela uglavnom označavaju kao teatar apsurda su: • Semjuel Beket• Ežen Jonesko• Žan Žene• Harold Pinter• Tom Stopard • Fridrih Direnmat• Fernando Arabal • Edvard Olbi

DOMINANTNI MOTIVI

IZGUBLJENO

ST

OSAM

LJENO

ST

TESKOBA

STRAH OD MODERNOG ČOVEKASVET BEZ

SMISLA

BEŽANJE OD

STVARNOSTI

Realistični i alegorijski plan drame

Realistični

AlegorijskiNa realističnom

planu, manje značajna realistička priča o dve skitnice,

Vladimiru I Estragonu.

Na alegorijskom planu groteskni likovi, stravične marionete (nemi, slepi, gluvi)

predstavljaju priču o čitavom ljudskom

rodu; ne o običnom danu čekanja već o civilizaciji uopšte.

Teme i motivi Predstavljanje Godo koga nema Usamljenost Samoubistvo Nada Identitet rase Podela rase Vreme – istorija Znanje i umetnost Vreme Promene i razlika

Reči i misli Produženje vrste Identitet vrste Život svakodnevnice Strah Zajednica Propast civilizacije Mikrokosmos i maktokosmos Život , solidarnost i volja Mogućnost spoznaje

Povratak na početak

PredstavljanjeEstragon i Vladimir,njihov rat je njihov mir,dosada, kao i do sada,je ono što nad njima vlada.Kao magnet, dve, suprot nestrane,silom života povezane,kao bumerang se vraćaju sati,u novo sutra, juče se vrati.

Godo koga nemaEstragon: Hajdemo odavde.Vladimir: Ne mozemo.Estragon: Žašto?Vladimir: Čekamo Godoa.Estragon: Ah!

Prolazi vreme, nikako da prođe,dolazi Godo, nikako da dođe.Strpljenje se gubi, i ponovo vraća,kad bi samo sekunda bila kraća?!Za razgovor je sve manje tema,nastaje trema, Godo-a nema,dolazi dečak, da ih obavesti,da će se sa Godoom sutra sresti.

UsamljenostEstragon: Spavao sam! Žasto mi nikad ne daš da spavam?Vladimir: Osećao sam se usamljenoEstragon: Sanjao sam jedan san.Vladimir: Nemoj da mi pričaš!!!Estragon: Sanjao sam da...Vladimir: Nemoj da mi pričaš!!!

Nigde nema žive duše,od sopstvenog se daha guše,u noći, sami kao mesec,kad kraj njega nema zvezde.Jedno drugum’ pricaju priče,a baš ni jedna ih se ne tiče.Možda...su čak i čudni,ali nisu usamljeni, kad’ su budni.

SamoubistvoEstragon: Kakvo je ovo drvo?Vladimir: Ne znam. Vrba.Estragon: A gde joj je lišće?Vladimir: Mora da je mrtva.Estragon: Više nije žalosna.

Kao i ova žalosna vrba,nisi tužan, ako si mrtav,ni oni to nisu želeli,pa su zato poludeli.Za život su izgubili volju,i želeli su šansu bolju,da se obese o vrbu su hteli,hteli, ali nisu smeli.

NadaVladimir: Kad u nadi traćiš vreme od nje i bol boluješ.

Nada je zlo, što ne valja, jer mogućnost sve je dalja, da se cilj krajnji osvoji,ona postoji, za onog’ kog’ se boji,pa samo sedi i uzaludno čeka,da će ga sa obale povući reka,umesto da sam u njoj zaplovi,spavanjem se ne ostvaruju snovi.

Identitet i podela iste raseOvde se nalaze dve rase,jedna da se spase, a od jedne otarase,da bi jedni mogli da se hrane,drugi trpe žive rane,na svu sramotu, i grehotu,tako je i u životu,sirotinja, skuplja sa poda,ostatke hrane što jede gospoda.

Vreme – istorijaPoco: Prestao je da plače (Estragonu). Vi ste ga, tako reči, odmenili. (Lirski). Suze ovog sveta su jedna stalna količina. Čim jedan počne da plače, drugi prestane. Isto vam je i sa smehom. (On se nasmeje).Ne osuđujmo zato našu generaciju, jer ona nije ništa nesrećnija od predhodne. (Tišina). Ali nemojmo je ni hvaliti. (Tišina). Nemojmo upošte ni govoriti o njoj. Istina je da se stanovništvo umnožilo.

Svaki put kad trepnemo, propustimo tren,koji je mog’o biti, baš onaj savršen,potpuno budi srećan, jer kratko traje smeh,drugog trena plačući ćeš plaćati taj ceh,dok neko plače, drugi se veseli,tuga i sreća, uvek se ravnomerno deli,život kao poker, sudbina karte meša,izgubiš sve na kraju, ali nikad nemoj smešak.

Poco: ...(o Srećku)...(Da nije njega – sve moje misli, sva moja osećanja – sve bi u meni bilo prizemno. (Pauza, pa zatim sa neobičnom žestinom). Samo profesionalne brige! (Mirnije). Lepota, ljupkost, čistota – sve je to, znao sam, bilo izvan mog domašaja. I onda sam uzeo jednu glondzu...

Ispod mira sto vira, ne nasedaj na trik,jer čak i bolesnik, misli da je umetnik,kao pauk isisava sve sokove iz žrtve,s’ tim što Poco od duša, pravi čaure mrtve,tu ne postoji dilema, jer umetnosti nema,samo bolesni smeh od koga hvata jeza,pa kao Neron gleda i uči na tuđoj muci,dok u vatri gore nevini jauci.

Znanje i umetnost

Noć je deo dana, kad na njega padne tama,što je dublja, više budi, osećanje straha,koji danju spava, a noću je budan,sujeta ga stvara, od jednom, ni od kuda.Ujutru, kad na njega opet bude sela,vesela i zrela, čista svetlost bela,i opet će i ona, stidljivo da pocrveni,kada dođe tama, svetlost da odmeni.

Vreme

Razlika nema, niti promena,isto je mesto, samo druga tema,Estragon je svoj život proveo u blatu,puzeći sa crvima umesto u zlatu,to je njegov jutarnji pogled na svet,da je ceo život bio u đubretu zauzet,napadom panike i besom obuzet,da u njegovoj pustinji ne postoji cvet.

Peomene i razlike

Žele da otkriju kako mrtvi misle,da li su ih iste k’o i njih muke stisle,prepuštaju se razgovoru, rečima dubokim,sa nekim novim na svet, pogledom širokim,dijalog završili, pa žele iz početka,da gomilaju misli, brže poput metka,početak je težak, pa odlučiše na kraju,da o razmišljanju više ne razmišljaju.

Reči i misli

Menjali šešire, ali svako uze svoj,svi su oni isti, samo različit je broj,odlučiše da se igraju Srećka i Poce,njihove, jučerašnje posetioce.Pokušali da kao šešir, zamene živote,ali visoke su kvote, da tako imaju dobrote,pa da ne bi zlo nastavilo da se množi,vratio se svako u sopstvenoj koži.

Produženje i identitet vrste

Mire se i svađaju, grde i ugađaju,osećanja njihova se, umiru i rađaju,za promenu su hteli, da se ugledaju na druge,ne tako njima poznate normalne ljude,radili su vežbe da im prođe vreme,da se malo zabave, i promene teme,na sam početak su se vratili na kraju,da se mrze, vole, mire i svađaju.

Život svakodnevnice

Ako ne možeš da hodaš, dzaba ti noge,dzaba moć i novac, ako drugi te vode,dzaba duhovne vatre, ako u njoj nema žar,želiš drugima, a ne možeš biti, ni sebi gospodar.Čak i da to imaš, zdravlje i čist pogled,dzaba ako ne može ići u nedogled,Poco nema vida, Srećko sluha, a ni sreće,nikad se ne zna šta nosi dan a sta veče.

Strah

Pomoć dobiješ, pre od stranca, nego od prijatelja,s’ kim praznio čaše, pune, pićem od hmelja,mnogo neiskrenih osmeha, i praznih želja,gde drugovi ste samo, kad su tu veselja,ali šta će biti, kada dođu crni dani?isti, čija je ruka išla ka tvojoj, staće po strani,zato, nije ti drug onaj ko ti ispunjuje samoću,već onaj ko je tu za tebe i danju i noću.

Zajednica, propast, mikrokosmos i makrokosmos

Niko nije kriv što je živ,sa ili bez njega, svet je šaren ili siv,pa da li će ljudi da ga se gade ili dive,sve to zavisi od njihove perspektive,uglovi su različiti, isto kao ljudi,srećni su i tužni, svi normalno ludi,živeti je teško, a svako se, umiranja boji,na kraju uvek samo onaj najjači stoji,ali kao i sve drugo ni on nije večan,zato sto si živ, zbog toga budi srećan,u ljubavi i ratu pravila ne postoje,ali se u oba samo kukavice boje.

Življenje, solidarnost i volja

Nemaju više snage, a ni volje drage,Noć je pala, zvezde, ostale su nage,došao je dečak sa tužnim vestima,i još poražavajućom istinom u njima.Godo koga čekaju, ni danas neće doći,da to rade i sutra, ponovo će moći,a ako i sutra lošu vest dečak donese,razmišljaju o tome, da o vrbi se obese.

Mogućnost spoznaje

Citati“Mi smo na zemlji i nema leka za to.” – Semjuel Beket

“Ko izdrži ono što je najteže, izdržaće i ono što je lakše”.

“Čim jedan čovek počne da plače, negde na svetu drugi prestane. Isto je i sa osmehom”.

“Nemojte, dakle, grditi doba u kome živimo, jer ovo nije nesrećnije od prethodnih”.  

Uvod u dramuBeket je gotovo paranoično odan jednoj temi - apsurdu, I jednoj viziji - svet je pustoš po kojoj se kreću smešno-klovnovske, groteskno-sakate kreaturice.

Čekajuci Godoa prvi je i verovatno najznačajniji komad ovog pisca. Ovo delo ne treba čitati u filozofskom ili religijskom ključu. Nikad se još nismo susreli satekstom koji pruža beskrajno mnogo mogućnosti za čitanje i tumačenje. On je klasik po svojoj neponovljivosti, univerzalnosti i ogromnoj širini. 

“Možda nećete naći ništa u ovom komadu, ali sumnjam da ćete ga ikad zaboraviti.” – Dzesika Tendi

Vladimir: Ne, ne (premišlja). Treba samo da počnemo iz početka.Estragon: Zaista, to mi ne izgleda mnogo teško.Vladimir: Teško je početi.Estragon: Može se početi od čega bilo. Vladimir: Jest, ali se treba odlučiti.

Spasić JelenaMilovanović DušanMitić Dimitrije

Prezentaciju radili:

Ekonomska škola Niš – III E 5Mentor:

Petrović Dragana