Srbi u severozapadnoj Evropi

Dr Simo Jelača25/6/2003 Za Hrvate govori se da se to ime pominje prvi put od sestoga veka nove ere i da se odnosilo na Srbe koji su ziveli po planinskim predelima, hrbatima, slicno danasnjem nazivu Zagorci. Sam hrvatski istoricar V. Kljajic u svojoj istoriji "Seoba Hrvata" pise da se deo Srba nazivao Goranima ili Horvatima, sto nije oznacavalo narod nego plemena. Cesi su ih nazivali Hrbatima, a Safarik navodi da rec Hrvat oznacava brdjanina. Po Dalimilu i Safariku, Hrvata, kao naroda, uopste nije bilo. Ruski istoricar Nikola Durnov kaze: "Milioni Srba primivsi katolicanstvo pretvorise se u Hrvate". On u "Ruskom Straniku" opisuje Zagreb kao prestonicu pokatolicenog srpstva. U "Varsavskom dnevniku" general Gurka pisao je 1880: "Nikad Rusija nece sankcionisati istorijsko nasilje da se stvori zasebno od srpskog naroda hrvatska katolicka kraljevina gde zivi srpski pokatoliceni narod". Na prostorima danasnje Galicije i Poljske od pre preko tri milenijuma postojala je Bela Srbija. Njen drugi deo obuhvatao je prostore danasnje Ceske i Bavarske. Cesi su ziveli u Beloj Srbiji, a samo ime Ceh imalo je pocasni karakter. Oko reke Morave ziveli su Moravci. Bliski Moravcima bili su Slovaci, cije poreklo takodje datira od Srba po tvrdnji austrijskog istoricara Sinise, kao sto su i Srbi Korutanci, danasnji Slovenci, prema nemackom istoricaru Dimleru. Oni Srbi koji su ziveli po gajevima i sumama dobili su ime Lesi ili Sumadinci (suma se na ruskom zove les), a oni koji su ziveli u nizinama nazvani su Poljacima. Poljski istrazivac Jozef Kostrzevski potvrdio je ime Poljske, koje je doslo od srpske reci polje, a odnosilo se na zemljoradnju. Po Jovanu Luciju Bela Srbija bila je u Karpatskim gorama, a Safarik je pisao da je za Tatrama, danasnji delovi Poljske i Rusije, ziveo veliki srpski narod. I upravo iz tih prostora Bele Srbije dogodila se poslednja velika seoba Srba pocetkom sedmoga veka nove ere (preciznije 632 godine). Za Poljake, kao narod, kaze se da nastadose od preostalih Belih Srba, koji se i dalje zadrzase u staroj postobini. Rimski i grcki istoricari Plinije i Ptolomej, koji su ziveli u doba Hrista, pisali su o Srbima koji su ziveli iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Rec Rus javlja se tek od devetog veka, pa Safarik u knjizi "Srbove v Rusku" tvrdi "da su Rusi ostatak onog srpskog ogranka koji se iselio na Balkan". Poljski istoricar dr Vaclav Macjejovski kaze: "Treba znati da su slovenska narecja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruski jezik". Za Bugare se navodi da su uralsko-mongolskog porekla, koji su okupirali predele sadasnje Bugarske i pokorenom srpskom stanovnistvu nametnuli svoje ime a primili njihov jezik (koji su veoma iskvarili), kulturu i veru. Smatra se da su vekovna razdvojenost i uticaji susednih naroda sa delimicnim ukrstanjima doveli do izvesnih oprecnosti medju plemenima nekada istoga naroda, kao i uticaji religija, sto je sve rezultiralo u nastanku posebnih danasnjih naroda na evropskim prostorima.

Najstarije srpsko poreklo I deo

Dr Simo Jelača2/7/2003 Napred je navedeno da su haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici jedni od najstarijih dokumenata ljudske civilizacije, stari preko sedam hiljada godina, i da se u njima pominje ime Srbin. Po nekim naucnim teorijama nastanak ljudskih naselja odredjuje se za razne krajeve u razna vremena. Po drugima smatra se da su prva naselja nastala u srednjoj Aziji, odakle su se narodi dalje vremenski raseljavali. Po takvoj tvrdnji za Srbe se smatra da su ogranak arijskog ili indo-evropskog soja, kome pripadaju i romanski, keltski i germanski narodi. Za taj dokaz uzima se isti jezik svih slovenskih naroda, proizasao iz prasrpskog jezika indo-azijskog porekla. Veliki je broj naucnika koji Indiju smatra srpskom prapostojbinom. Svi se oni slazu da su seobe Srba iz Indije zapocele pre sest do sedam hiljada godina i da su trajale oko hiljadu godina. Jedan od zagovornika srpskog porekla iz Indije je i dr Nenad Djordjevic, koji u svojoj obimnoj studiji "Istorija Srba" dokazuje da i mi pripadamo indo-evropskom stablu. On tvrdi da Srbi od svog postanka nose svoje ime. Postoji teorija da su se prve seobe Srba odvijale u pravcu kretanja sunca, od istoka ka zapadu. Za kolevku svih evropskih naroda smatra se Indija, odakle su seobe za zapad zapocele pre petnćst hiljada godina. Dokaz tome su mnogobrojne reci u sanskritskom jeziku, istog znacenja kao i na srpskom, a zabelezene su pre vise od tri hiljade godina. Kao prva istorijska zabeleska je rec Serbh sto ima znacenje rodbine, semena i kolena. I u danasnjim jezicima indijskom i srpskom ima mnogo reci istovetnog znacenja. Evo nekih: agan - oganj; bagas - bog; brath - brat; bhala - bela; chata - ceta; deti - dete; div - div; dina - dan; dasa - deset; dama - dom; girja - gora; grad - grad; iskra - iskra; kada - kada; kuta - kuca; lip - lep; lot - ljut; laghi - laki, lagan; ljubhva - ljubav; matr - mater; mala - mali; more - more; mil - mili; nabas - nebo; nava - novi; paraha - prah; prati - protiv; panca - pet; pena - pena; rabh - rob; rosa - rosa; sa - so; sila - sila; sas - sest; stan - stan; sabha - soba; stala - stol; tata - tata; ta - taj; tvar - stvar; trasti - tresti; trang - trag; tamas - tama; tri - tri; trijdosa - trinćst; tada - tada; vrt - vrt; vicur - vece; vatara - vatra; vi - vi; vas - vas; viva - zivi. U sanskritskom jeziku imena rodbine su potpuno identicna srpskim, kao: tata, nana, brat, prija, sestra, strina, svekar, svekrva, dever, kum, svastika. Zatim: guvno, hlad, stoka, govece, jama, apsara, mana, raka, jad, med, guditi i druge. Ima ih svakako jos. Drugi dokaz porekla Srba vezan za Indiju su obicaji, koji su veoma slicni kod oba naroda, na primer: otmica devojke, unosenje i palenje badnjaka, gatanja, motivi na vezovima i nadgrobnim spomenicima, drustveno i drzavno uredjenje. Cak su kod Srba bili sacuvani i obicaji spaljivanja mrtvih. Reci zupa i zupan u srpskom kod Indusa imaju znacenje udruzenja ili zadruge, a u sanskritskom znace povezivanje. Engleski pisci isticali su istovetnost indijskih i srpskih drustvenih jedinica, opstina, koje su u ono vreme bile najdemokratskiji oblik drustva, sacuvan u Srbiji do danas. Makarov je zapisao mnoga imena srpskih stanista, koja su ostala do dana danasnjeg: Indostan, Avganistan, Kurdistan, Radzastan, i jos mnoge druge. Nisades, divni i ne pristupacni vrh, stan bogova po indijskoj religiji, bio je prva srpska postojbina. Citat iz Ritera, na strani 29, glasi: "Sa vrha Mera (brdo u Indiji) pruzaju se njegove grane kao Himavat, Henakutas, Nisades, na kojima je ziveo surovi i odeven u odelo od koze narod Serba ili Srba". Znaci da su Srbi prvobitno ziveli na prostorima izmedju himalajskih i hindokuskih planina, preko sest hiljada godina pre Hrista. Ruski istoricar Moroskin istice da su ostali narodi bili zavidni prema Srbima, koji su nastanjivali oblast Dunaj u Indiji. On takodje navodi da su u unutrasnjosti Indije bile drzave Prazija, Gangazija i

Sarbarska (Srpska), a u primorskom delu oblast koja se zvala Panovska. O postojanju te dve srpske drzave nadjeni su zapisi kod Aleksandra Velikog. To ukazuje na mogucnost da imena Dunava i Panonije nose takodje poreklo iz Indije (ili obratno). I u indijskim geografskim kartama ima imena srpskog znacenja: Srba, Sobrana, Carnigor, Belospor, Kovilje, Zitomir, Mala Bara, Bela Zora, Grad, Careva, Pramen, Mlava, Drvar, Borac, Zagore, Sivonje, Ravnagora, Borje, Dub, Veselgrad, Timok, Sarbatu, Srbistan, Morava, Drava, Kotor, Srbalj i druga. Po Moroskinu Srbi su ziveli u Indiji nekoliko hiljada godina pre iseljavanja u srednju Aziju, a zabelezena su masovna seljenja pre 5000 godina. Iz svega proizlazi da se o poreklu Srba u Indiji moze govoriti kao o periodu od oko osam hiljada godina ili jos vise. Masovna iseljavanja iz Indije prouzrokovana su pojavom kuge, koja ih je brojcano gotovo prepolovila, kao i najezdom crnih naroda sa juga koji, su ih nemilosrdno pljackali. Po Moroskinu prvi ogranak Srba iselio se iz Indije u pravcu Mesopotamije, oko reka Eufrata i Tigra, gde su osnovali svoju Novu Sabarsku drzavu, na tlu danasnjeg Iraka. Tamosnji gradovi nazvani su srpskim imenima, a o istima postoje i dan danas neka svedocanstva. Dolazak Srba u Mesopotamiju datira oko tri hiljade godina pre Hrista i tu su se zadrzali najmanje oko jedan milenijum. Od tih Srba potomci su se prosirili u Malu Aziju, a nesto kasnije odatle su presli i u Evropu. Delimicno su se nastanjivali i u Egiptu. Posle smrti faraona Pepija II ti Srbi zavladali su podrucjem koje su naselili i ta njihova vladavina trajala je od 2261 do 2052 godine stare ere. Tu teoriju zastupa i francuski egiptolog Masper Gaston, koji kaze da su Srbi iz Sarbarske stigli u Afriku u tri navrata. Gaston svoju tvrdnju zasniva na srpskim natpisima na egipatskim piramidama i kamenim spomenicima. Srbe su Egipcani nazivali "kraljevi pastira", a vladali su Donjim Egiptom. Ovo je u potpunoj saglasnosti sa izucavanjima naseg istoricara Stojana Boskovica, koji u "Istoriji sveta" pise kako su Egipcani podizali ustanke protiv srpskih vladara u Donjem Egiptu. Fransis-Maria Apendini pise da su Srbi neko vreme gospodarili Sirijom, odakle su napadali Egipat. Za takozvani "cudesni' period Egipta oznacava se porobljavanje od strane nekih stranih naroda i vladavine izvesnog Arse (ime mu je pisano cirilicom APCA). Za taj "cudesni" period Fransisko-Maria Apendini kaze da su to narodi dosli iza Kaspijskog jezera, koji su najratoborniji narod, a vladali su dugo vremena Egiptom i Sirijom i zvali su se Srbi. Prvi doseljenici u Evropu zadrzali su se na Balkanskom poluostrvu, dok su u manjim grupama otisli do Italije pa cak i do Spanije, 3000 godina pre Hrista. Prvo srpsko doseljavanje na Balkan dogodilo se oko tri do cetiri hiljade godina pre Hrista. Safarik tvrdi da se ni za jedan evropski narod, osim Srba, ne moze dokazati poreklo iz Indije, a za Srbe za to postoji istorija. Cak su i u baskijskom recniku nadjene reci srpskog naziva: gora i gori (ono sto gori). Nadjen je cak podatak da u jeziku Baska ima 30-40% reci srpskog znacenja. Milos Milojevic, u delu gde pise o zivotu Srba u Francuskoj i Danskoj, gde i danas postoje geografski toponimi srpskog znacenja, navodi da je tokom velikih progona Srba stradalo 30 do 60 miliona Srba u Evropi. On takodje navodi srpska boravista u Holandiji i Belgiji i da se je Amsterdam nekada zvao Slavengrad. A kada je dr Olga Lukovic-Pjanovic dosla u Francusku, izvesna dama Hermina joj je ispricala pricu svojih roditelja, po kojoj su Srbi vladali u Alzasu, sto Olga tada nije znala. Madjutim, kasnije je to utvrdila kao istinito i nije mogla oprostiti svojim profesorima koji je tome nisu naucili, a jos vise Srpskoj akademiji nauka koja o tim stvarima permanentno cuti. Drugi ogranak Srba iz Indije krenuo je prema Kaspijskom moru i planinama Kavkaza, gde su osnovali domovinu 2560 godina pre Hrista i nazvali je Serbanija. I tu su se zadrzali nekoliko vekova, sve dok ih odatle nisu potisli novi osvajaci. Treci srpski ogranak usmerio se pored kitajskog carstva (Kine), u pravcu severa i nastanili su

se u Sibiriji, gde su osnovali drzavu Sirbidija ili Sirbija 3200 godina pre Hrista. Od te reci Sirbija postala je danasnja rec Sibirija. Seobe drugog i treceg ogranka Srba trajale su takodje oko hiljadu godina, a zapocele su gotovo istodobno sa prvim ogrankom, prema tome zaposeli su svoje nove postojbine oko dva do tri milenijuma pre Hrista. Dok su se selili usput su pretezno ratovali, osvajajuci nove prostore za sopstveni opstanak, ali su takodje i mnogo stradali. Najvise Srba izginulo je u dugotrajnim borbama sa Kitajcima, Hunima i Mongolima. Dubrovcanin Mavro Orbini pisao je da su ti Srbi, koje je on nazivao Slavjanima, poreklom od Jefeta, sina Nojeva, naseljavali dve stotine pokrajina od Azije preko Evrope. Njegova knjiga "Kraljevstvo Slovena" (iz 1601 godine) prevedena je na srpski tek 1968 i to bez prevoda prvog dela od 248 stranica, u kojima autor pise o ranijim srpskim kraljevstvima od pre Rimskog carstva. Iz zakljucaka Mavra Orbina proizlazi da je dinastija Nemanjica poslednja srednjevekovna srpska dinastija. Jovan Rajic pise da su stranci srpsko ime izveli iz imena reke Zebris (ili Serbis), koja tece izmedju Eufrata i Tigra. I zaista, ta reka se i danas tako zove. I danas u perzijskom jeziku postoje brojne reci istovetnog znacenja kao u srpskom. Evo nekih: bog-bog; zemo-zemlja; zima-zima; zena-zena; berezo-brzo; mislj-misao; zarja-zora; medo-med; noc-noc; paurvi-prvi; dva-dva; tri-tri; cetvere-cetiri itd. I u jevrejskom i jermenskom jeziku takodje postoji dosta srpskih reci, sto su jevrejski istoricari uzimali za utvrdjivanje svoga porekla preko Jefeta, sina Nojevog. Najstarije srpsko poreklo II deo

Dr Simo Jelača8/7/2003 Srbi su ostavili svoja imena gde god su ziveli. Evo nekih: jezero Srbonis u Siriji, Serbetes, mesto u Mauritaniji, Serbanica (ili Srbica) na crnomorskoj obali, Serberion na uscu reke Don, Sarbakon na Krimu, Sorbhag u Iranu, Serbka u Indiji, Sarbinovo u Ukraini, Serban-voda u Poljskoj, Serbia u Rumuniji, Serbin u Grckoj, Sarbiodunum na Sardiniji, Sarbat reka u Turskoj u doba kada Turci jos nisu ni ziveli na svojim sadasnjim teritorijama. Za Srbe istoricari kazu da su ziveli u citavoj Evropi i nisu imali potrebe da se pripremaju za ratovanja. Profesor Miomir Jovic utvrdio je da se seoba Srba iz Indije odigrala 4500-4000 godina pre n.e. A Ognjen Radulovic, u Traganjima za korenima Srba, navodi da su iz svoje prapostojbine Indije Srbi krenuli pre sest hiljada godina, usmerivsi se u tri pravca, od kojih je jedna grupa nakon kraceg zadrzavanja u Mesopotamiji stigla i u doline faraona. Grcki istoricar Straben pisao je da su u zapadnoj Aziji po planinskim predelima ziveli Srbi, ili Brdjani, koji su se odlikovali rusom kosom i plavim ocima. O istima postoje napisi i ruskog istoricara Mihaila Lomonosova. Dubrovcanin Ivan Gundulic pevao je o slavnoj Troji: Pri moru uprav srpskih strana u przinah pusta zala Lezi Troja ukopana, od grckoga ognja pala. A Car Dusan postavljao je svoga namesnika u Maloj Aziji bas u oblasti Troje. Olga Lukovic-Pjanovic pise, u drugoj knjizi "Srbi narod najstariji", strana 59, kako je "Chicago Tribune" 19 Februara 1981 objavio vest da je otkopana kineska najstarija mumija koja je bila plava zena, bele rase. Zatim je ista vest objavljena u Parizu na TV. Te vesti Olgu su potsetile na one koje tvrde da su Siptari Iliri samo zato sto su se naselili na ilirske teritorije.

Prema tome, Olga zakljucuje da je "plava kineskinja" mogla biti samo srpkinja. Postoje brojni zapisi o srpskoj propasti u vremenima nove ere. Evo nekih. Tokom silnih ratovanja sa turskim i mongolskim plemenima nestala su mnoga srpska naselja u kojima su ziveli vekovima. Prema grckoj hronici rimski car Justinijan je u sedmom veku nasilno preselio mnoge Srbe iz predela sadasnje Stare Srbije u Malu Aziju i od njih stvorio odabranu vojsku od 30,000 konjanika. U borbi sa Arapima 692 godine dve trecine te vojske predje na stranu Arapa a Justinijan dade nalog da se sve preostale porodice srpske pokolju. Nesto kasnije, 762 godine, iz Makedonije se preseli oko 250,000 Srba u Malu Aziju, a 802 godine opet dodje do slicne seobe, nakon sto je grcki car Komnen pokorio Rasku. I konacno, u petnćstom veku kada su Turci osvojili Bosnu, sultan Sulejman prebacio je 30,000 srpske muske dece u Tursku od kojih je napravio Janjicare i isve ih utrosio u narednim obracunima sa Srbima. Latinski biskupi su za vreme sinoda u Saloni proglasili cirilicu "djavolim pismom" i zabranili njenu upotrebu. Poljska, Ceska i Hrvatska odmah su je napustili i otpocela je borba protiv cirilice. Ova borba produzena je do danasnjih dana, a to je ujedno i borba izmedju dve crkve, koja traje vec vekovima. Sve su to dokazi da su Srbi vekovno bivali izlozeni stradanjima i da su sopstvenom krvlju placali visoku cenu opstanka. Ogranak Srba koji se doselio na Balkan pre tri do cetiri hiljade godina, o kojima su pisali grcki i rimski istoricari, su direktni praoci danasnjih Srba. Taj ogranak dospeo je cak do Spanije i severnih obala Afrike. O tim seobama zapise su ostavili Ceh Pulkova i Enije Silvije, koji navodi seobe Srba u vreme postojanja kule Vavilonske. Francuz Mosper pisao je o tri provale pastira iz Male Azije u Egipat i tvrdi da se radi o Srbima. A na egipatskim piramidama hijeroglufima je zapisano da su 1600 godina pre Hrista u Libiju i Mauritaniju doprli beli narodi plavih ociju. Egipatski izvori tvrde da su ti narodi na njihovim prostorima osnovali svoju drzavu koja je postojala sedam vekova. Dr Olga Lukovic-Pjanovic daje divan opis ratnih zarobljenika, ciji su likovi uklesani na egipatskim piramiadama sa "zrakastim krunama" na glavama, sa zakljuckom na osnovu reci "pereset" i "prst" da se radi o Srbima (str. 215-230). Rajic citira ruske letopisce, koji kazu da su Vendi, Srbi, pomagali Trojance u borbi protiv Grka, pa su se posle poraza sa svojim vojvodom Antonorom preselili iz Male Azije na Jadransku obalu. Navodi dalje tvrde da su Srbi naselili Boku, Crnu Goru, Dalmaciju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i sve do Venecije jos pre tri hiljade godina. Safarik, kasnije pise da su ti Vendi bili jednorodni sa Vendima iz podunavskih krajeva. Iz prednjega proizlazi da su Srbi naselili Evropu i Balkan istovremeno sa ostalim indo-evropskim narodima: germanskim, grckim i latinskim. Sest stotina godina posle trojanskog rata Srbi su potpuno naseljavali Balkan i u to doba makedonski car Aleksandar Veliki svojom poveljom dao im je zemlje od Jadranskog do Baltickog mora za njihovu hrabrost i vernost. Navodi se da su i Aleksandar Veliki i njegov otac Filip takodje Srbi, posto u to doba nisu jos postojali Sloveni. Hrvat Sver navodi da je majka Aleksandra Velikog bila ilirske krvi, a zna se da su stranci Srbe nazivali Ilirima. To se da tumaciti i iz pesme Ivana Gundulca "Osman", gde kaze: Od Lesandra Srbljanina, od svijeh cara, cara slavnog Aleksandro to svidoci kralj veliki svega svita. Aleksandar Veliki prezivao se Karanovic, a to prezime izvedeno je iz titule Karan, koja je dodeljivana kod Srba visokim dostojanstvenicima i plemicima ili nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljanja na duznost glavnog zapovednika vojnog ili pokrajine. Prema Dereticu, jedino su Srbi u vreme Aleksandra Velikog imali vojne formacije kojima je prednje tumacenje odgovaralo. I dve hiljade godina pre Hristova rodjenja jedino je drevna drzava cara Nina bila svetsko carstvo, kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike - Ilirska, Dacka i Karpatska Srbija. U antickom vremenu, po

Dereticu, drzava je bila organizovana drustvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu. Za stare Grke u prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni svoju Grcku, Evropa je za njih bila samo Srbija i nista vise. Drzavu je tada olicavao vladar, gospodar, a bila je onolika koliko je vladar uspevao da je stavi pod svoju vlast i njome uspesno upravlja. Posle raspada Rimske Imperije obnovljena je srpska drzava 461 godine, krunisanjem Markelina u Solunu. Markeli, Srbin, bio je vojskovodja Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalinskim Poljima 451 godine. Srpsku drzavu ucvrstio je Ostorilo Svevladov 490 godine i zvala se Srpska Carevina ili Srbija. Od tada pa do kraja 15-og veka, punih hiljadu godina, Srbija postoji kao drzava bez prekida. Deretic citira Anonimus Reventanisa koji je predstavio postojanje tri Srbije, istog imena: prva od Jadranskog mora do Dunava, zvana Ilirska Srbija, druga od Dunava do Karpata, zvana Dacka Srbija i treca od Karpata do Baltickog mora, zvanom Sarmatskom Srbijom. Bilo je to dva veka pre Hrista. Rimljani su osvojili Ilirsku i jedan deo Dacke Srbije, jedan vek posle Hrista, a deo izmedju Tise i Dunava ostao je zauvek ne osvojen, sto ide u prilog tvrdnji da nikda nije prekinuta tradicija rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija ostala je van domasaja rimskog carstva. Dacka Srbija danas se zove Vlaska, a Balticka Srbija se zove Poljska. Znaci, od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015 godine stare ere, pa do danas, preko cetiri hiljade godina srpska drzavna tradicija nije prekinuta. Otuda je Srbija "vecna". Sebastijan Dolci i nehotice povezuje ilirski jezik sa Srbima. A Laonikos Halkokondilos u knjizi "O Turskoj", kaze da su istim jezikom govorili svi narodi od Jonskog mora do Venecije, a za Sarmate navodi da su ziveli u danasnjoj Poljskoj i potom su se spustili na Dunav, sto potvrdjuju i Safarik i Surovjecki, pisuci o rasprostranjenosti srpskog naroda. I hrvatski pisac Dinko Zlataric u "Elektri", posveti knezu Zrinskom, pise mu o "Velikom Aleksandru, kralju srpskom". Orfelina o ruskom caru Petru Velikome, u gramati od 3 Marta 1711, zapisano je da "car svih Rusa poziva Srbe na ustanak protiv Turaka, potsecajuci ih da se sete svojih slavnih i junackih predaka, u prvom redu srpskog cara Velikog Aleksandra Makedonskog, koji je mnoge careve pobedio i mnoge drzave osvoio". Srpski jezik kroz istoriju I deo

Dr Simo Jelača6/8/2003 Vede se klasifikuju kao himne, koje sadrze narodne obicaje, mudrosti, poslovice i izreke, a datiraju od 3 do 6 hiljada godina pre Hrista. I srpske slave sa pratecim molitvama, kako u prastara vremena tako i danas spadaju u red Veda. Autohtonisticka Skola zastupa teoriju da su svi narodi koji su ziveli na danasnjim slovenskim prostorima kao i u predelima Dacije, Trakije, Balkana, u juznoj Rusiji i srednjoj Evropi razlicita imena naroda srpskoga porekla. Ova skola , pored Balkana i centralne Evrope, nalazi postojbinu Srba i u Italiji, na Pirinejima, u Bretaniji, Helveciji, Skandinaviji, pa i u severnoj Africi i Maloj Aziji. Protivnik ove skole, napred je navedeno, je germanska Berlinsko-Becka Skola, koja danas trijumfuje na vecini katedri istorije i ona nauku vodi pogresnim, smisljenim, putem, koji odgovara interesima politike. Birnuf (Emile Burnouff) u svom eseju o Vedama istrazuje poreklo Indo-Evropljana kroz Vede, koje su nastajale u vreme "arijevske zajednice". On nalazi da se vedske porodice

zasnivaju na svetosti bracnog jedinstva, okruzeni verom i drustvenim tradicijama. Svoje dokaze izvodi iz rodbinskih imena, koja od davnih vremena pripadaju zajednickoj rasi naroda. A mi znamo da su rodbinski i porodicni nazivi u srpskom jeziku zadrzali obelezja arhaicnosti i autenticnosti do danas. Istrazivac, Svajcarac Adolf Pikte (Adolphe Pickter) napisao je delo "Indo-Evropsko poreklo ili prvobitni Arijevci", u kome pise "U davnoj proslosti jedna rasa rasla je u prvobinoj kolevci, nadarena mudroscu, grandiozna, stroge prirode, radom je pobedila surove materijalne uslove svoga opstanka. Zatim dolazi do njihovog razvoja i patrijarhalnog uredjenja. Ta bujna rasa razvila je svoj jezik, savrsen i pun intuicije za uzvisenu poeziju. Zbog svoje brojnosti morali su da se sele, a seobama im se menjao i jezik. Vekovima od ovoga naroda nastalo je vise narodnosti. Te seobe odigrale su se u milenijume pre Hrista, od Indije do Atlantika. On zakljucuje da je taj brojni narod posluzio kao osnova za razvoj mnostva ljudskih grupa, koje su iz njega proizasle. Pikte takodje tvrdi da je jezik toga naroda bio osnov za mnoge jezike, koji su iz njega nastali. Zajednicke osnove ovoga jezika nadjene su u Sanskritu i Zendu. Otuda pomisao da svi indo-evropski narodi poticu od jednoga stabla". Za njihov jezik Pikte kaze da je bio ne kontrolisane slobode i on ga naziva "jezikom majke". Pikte takodje pise, bio je to jezik Veda, bogat jednosloznim glagolskim korenima od kojih se sufiksima stvara izobilje izvednica svih vrsta. Njegov glasovni sistem je jednostavan i skladan. Razlikuje tri roda i sedam padeza, cime jasno oznacava deklinacije. Zamenicki nastavci za tri lica i brojeve omogucuju razlikovanje nijansi vremena i nacina. Prema svim prednjim opisima tog jezika najblizi je srpskom. Takva skladnost ne nalazi se nigde sem u srpskom jeziku. Olga Lukovic-Pjanovic u svojim istrazivanjima potvrdjuje da su iz srpskog jezika nastali i grcki i latinski, ali kao iz pelazgijskog stabla. Ona je citirala Francuza Leveka (Levesque), koji je poredio srpski sa latinskim i grckim jezikom i zakljucio: (1) da je srpski jezik dao prve i najstarije elemente latinskom jeziku; (2) da su starosedeoci Laciuma bili slovenske rase, Srbi; i (3) da su se Srbi tamo nastanili jos u vreme dok se jezik ogranicavao gotovo samo na izraze najprecih potreba. Emil Burnof navodi kako latinski pridev "humanus" proizlazi iz srpskog "uman", a sto je takodje vezano za vedsko "aum" (izgovara se na sanskritskom om) i u induskom jeziku oznacava tri bozanstva (Bramu, Visnu i Sivu). A Gregor Dankovski zakljucuje da se grcka i latinska gramatika slazu sa srpskom. Po Stabonu, latinski je najpre bio centralna grupa dijalekata sabinskog jezika, a Sabini su bili drevni Srbi, autohtoni stanovnici Apeninskog poluostrva, sto takodje potvrdjuje i Milan Budimir. Homerov ucitelj je znao pelazgijski jezik, a u Homerovo doba nije se pravila razlika izmedju trackog i grckog jezika. Hekatej iz Mileta, 500 godina pre Hrista, ostavio je pisane tragove da su Atinjani Tracani (Srbi). Ceski istoricar Dalemil navodi: "Ima jedna zemlja gde se govori srpski", a Dankovski citira: "Tracani, Geti, Dacani i Mezani, svi govore srpski". Platona su zbog njegove mudrosti Grci smatrali bozanskim, a on kaze kako u grckom jeziku ima mnogo "varvarskih" reci. Herodot je bio striji od Platona i on navodi da se u njegovo vreme u Grckoj govorilo "varvarskim" jezikm. I Sokrat tumaci da su Grci bili potcinjeni "Varvarima" pa su otuda govorili njihov jezik. On takodje zakljucuje da su "Varvari" narod stariji od Grka. Prema Dankovskom naziv "Varvari" nastao je od "barbaros" promenom suglasnika zbog lakseg izgovaranja Grka. Slicno je tumacenje i Sokratovo. Prema Platonu Grci drevni Pelazgi, nazvani od Grka "Varvarima" su bili anticki Srbi i govorili su srpski. Ima napisa da su Srbe nazivali i Etrurcima, dok su oni sami sebe zvali Rasanima. O tome pise Nenad Djordjevic u delu "Etrurci ili Rasani", a Svetislav Bilbija kao da mu odgovara svojim delom "Rasani a ne Etrurci". Bilbija je etrursko pismo desifrovao posredstvom cirilicnih slova. Pisuci o Vedama M.F. Neve navodi: "da su otmene, snazne, jednostavne, a da nisu lisene umetnicke vrednosti". On takodje kaze: "Ovaj jezik je zvucan, muzikalan, cudesan, harmonican i iznenadjujuceg bogastva forme i slike". A Bue za srpski jezik kaze: "Srpski

jezik je bogat, energican i harmonican, podjednako dobro pristaje muskom i zenskom rodu, dobar je za opevanje ljubavnih pesama i neznosti, kao i velikih krvavih podviga. Zvucan je i otmen. Srbin govori polagano, ne praveci pauze i svojim jezikom na najlepsi nacin izrazava pristojnost. Dusu srpsku zagreva juzno sunce. Konstrukcije recenica u srpskom jeziku su jednostavne, imaju izuzetan smisao za preciznost, mastovitost i srpskim se govori pristojno (za razliku od grckog kojim se muca i gestikulira). Ako su ikada jedan jezik i jedan narod bili stvoreni za vladavinu javnim raspravama, to su sigurno srpski jezik i srpski narod". I Bue zakljucuje: "Srbi poseduju toliko lepe poezije i samo to bi trebalo da obaveze sve ostale narode da uce njihov jezik". Svajcarac Adolf Pikte rekao je da je ziveo samo zato da dokaze koji narod je govorio jezikom vedskih himni. Nazalos, smrt ga je prerano zaustavila na tom plemenitom zadatku. A Pavel Safarik je nedvosmislen u tvrdnji da je to srpski narod i da je govorio srpskim jezikom. Isto je tvrdio i Atinjanin Halkokondilo, pisuci da su to bili Tribali, Tracani i i Iliri, kao najstariji i najveci medju tadasnjim narodima, a bili su to Srbi. Utvrdjeno je da su Vede nerazdvojno vezane sa srpskim jezikom i prozete srpskim pesnistvom. Veda na srpskom ima znacenje vida i znanja (u smislu unutrasnjeg saznanja). Kako je rekao Siprijan Rober: "Svi slovenski jezici su nastali od srpskog jezika, jezika Pramajke". U srpskom jeziku koren "Vid" zadrzava vedsko-srpsko znacenje svetog, unutrasnjeg, metafizickog znanja. Srpski jezik kroz istoriju II deo

Dr Simo Jelača13/8/2003 Poznato je da su hrvatski seljaci govorili cajkavskim dijalektom, dok je zagrebacka gospoda oduvek nastojala da govori nemackim, italijanskim, latinskim ili madjarskim. Cajkavski dijalekt govori se u granicnom pojasu prema istocnom delu Austrije i Madjarskoj, gde zive Gradiscanski Hrvati. Oni su tu doselili iz severnog jadranskog primorja tokom XVI veka i doneli svoj govor, koji je pravi hrvatski, kojim su govorili njihovi seljaci. Pod uticajem Panslavistickog pokreta cehoslovackih romanticara Kolara i Safarika u Hrvatskoj dolazi do "Ilirskog pokreta", ciji je nosilac bio Ljudevit Gaj. Majka Ljudevita Gaja bila je Nemica, rodjena Schmit. Gaj je zeleo da za hrvatski knjizevni jezik usvoji srpski, pa je najpre predlozio da se jezik nazove ilirskim, sa idejom kasnijeg preimenovanja u srpsko-hrvatski, odnosno u Hrvatskoj cak hrvatsko-srpski, sto je imalo smisljene politicke posledice iscezavanja srpskog jezika, a time i srpske nacionalnosti. Profesor dr Laza Kostic u knjizi "Kradja srpskog jezika" pise da je data ideja delo nacionalista, dok sami Hrvati izbegavaju da o tome otvoreno razgovaraju. Medjutim, sam Ljudevit Gaj je 1846 godine u listu "Danica" otvoreno priznao da je za hrvatski knjizevni jezik uzeo jezik srpskog naroda. Djuro Danicic se olako saglasio sa hrvatskim predlogom, cime im je ucinio ogromnu uslugu, za cega Olga Lukovic-Pjanovic kaze da nije imao politickog obrazovanja i da nije prozreo hrvatske namere, sto im Vuk Karadzic nikada nebi ucinio. Amerikancima, Kanadjanima i Australijancima ne pada na pamet da menjaju ime engleskog jezika, kao sto ne misle ni Belgijanci, Luksemburzani, Svajcarci pa ni frankofonski Afrikanci o francuskom jeziku.

Istorijski, ime Sloven potice iz perioda rimskog osvajanja srpskih teritorija. Tom prilikom Rimljani su odvodili roblje, a muska imena tih Srba pretezno su se zavrsavala sa slav, kao: Miroslav, Srbislav, Krunoslav, Bratislav i slicno (sto je kod Srba imalo znacenje slavnoga - glorious), a u latinskom se izgovaralo "sklav" ili "sclavus" (sa znacenjem roba), od cega je vremenom nastalo Sloven. Istim slovenskim jezikom govorili su Geti, Sarmati, Skiti, Dacani i Tracani, sto tvrde Stabon, Apendini i Ovidije. A kako kasnije navode Surovjecki i Safarik, pa Dobrovski, Milojevic i Zivancevic radi se o srpskom jeziku. Prema Herodotu, kada je rec o Slovenima, radi se o velikoj ljudskoj grupi naroda koji je pripadao indo-evropskoj rasi i zauzimao prostore istocne Evrope, danasnje Poljske, Madjarske, Austrije, Ceske i Balkana sa teritorijama danasnjih srpskih zemalja. Na osnovu antickih pisaca nedvosmisleno je da su sva grcka ostrva, sa kontinentalnom teritorijom i Italijom bili naseljeni Tracanima, sto potvrdjuje Strabon. Svi su oni govorili grcko-ilirski ili ilirskim (slovenskim, znaci srpskim) jezikom, kome su centralna zona bili Podunavlje i crnomorska obala Dacije. Tracani (Srbi) su se odatle sirili po Evropi, a sirio se i njihov jezik. Lorenc Surovjecki i Pavel Safarik su u vrlo dokumentovanoj studiji izneli nepobitne tvrdnje da su Srbi ziveli u Podunavlju i Panonskoj niziji i odatle se sirili na sever i zapad. Oni takodje navode da je papa Jovan X (914-929) tvrdio da su Iliri i Tracani bili Sloveni (a to znaci Srbi). Prema tome, jezik koji je Ovidije naucio dok je boravio u izgnanstvu bio je srpski. A i pored svih pretrpljenih izmena, kao sto se desava svim jezicima, srpski je ostao poetican. A ako se postuje ideja o kontinuitetu latinskog i grckog jezika, po kojoj logici se to isto ne dozvoljava srpskom, tim pre sto se radi o narodu nazivanom Tracani, Tribali, Sarmati, Vendi, Veneti, Vindi ili Vani, pa i Anti, a uvek se radi o Srbima, koji su sebe, po tvrdnji Safarika, svuda i uvek nazivali svojim srpskim imenom. I po tvrdnji Gregora Dankovskog, a prema Ovidiu, Geti su bili Sloveni i pripadali rodu Tracana, bili su hrabar i pravedan narod i govorili su slovenski (odnosno srpski) jezik. Olga Lukovic-Pjanovic citira Francuza Pejsonela, koji iznosi tvrdnju da se srpski, pored evropskih zemalja govorio i u vise zemalja Azije. Govorio se i na dvorovima turskih careva. Samo se po razlicitim oblastima u malome razlikovao u dijalektima, sto je logicno za sve jezike. Olga takodje iznosi primer Stjepana Mitrova Ljubise, koji navodi primer crnogorskog plemena Pastrovica koje je zivelo na istom prostoru od praistorijskih vremena. Slicno je pisao i Jovan Cvijic, geograf svetskog ugleda i predsednik Srpske Kraljevske Akademije. A i Olga Lukovic-Pjanovic, prema predanju njene majke tvrdi da su njihovi pra roditelji ziveli u dragacevskom kraju jos u doba Aleksandra Velikog, a to znaci bar 400 godina pre rodjenja Hrista. Svi ovi primeri potvrdjuju tvrdnje da smo na Balkanu od preistorijskih vremena. Konstantin Jirecek je izrekao misao, koja kaze: "Nikada se na zemlji nije dogodilo da jedan podjarmljeni narod potpuno nestane a da ne ostavi kaplju svoje krvi u zilama pobedilaca ili rec u njihovom jeziku". Poznata je i Volterova izreka "Lakse je verovati u laz, koja se cula po hiljadu puta, nego u istinu, koja se cuje prvi put". Katolicka crkva od najranijih vremena izrazavala je neogranicenu mrznju prema Srbima. Zapad je od uvek sebe proglasavao "civilizovanim", a Srbe nazivao "varvarskim", citira Olga Lukovic-Pjanovic, prema francuskom Larusu XX veka. Za genocide cinjene nad srpskim zivljem katolicka crkva nikada nije ni pokusavala da iste spreci. Zamerali su im na nacinu zivota, na postovanjima prema umrlim, na zajednickom obradjivanju zemlje i slicno, sto Olga Lukovic-Pjanovic, naprotiv, istice kao srpske tradicije i ponos. Kako kaze: "Sta Zapad zna o zajednickom oranju i kopanju, o mobama i prelima, o kosidbama i komusanju kukuruza. Srpski tradicionalni zivot vekovno se zasnivao na svetinjama poput one "Ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe". Knjiga Olge Lukovic-Pjanovic "Srbi narod najstariji" obiluje

istorijskim dokazima i citatima autora svih nacija, na svim zivim i mrtvim svetskim jezicima. Iz svega iznetoga, Srbi su bili rasprostranjeni od Indije do Atlantika, najmanje dva milenijuma pre Hrista. Nazalost, danas ih je sve manje i manje, rasparcavaju nas na razlicite nacine. Poslednja unistavanja su najstrasnija i najmasovnija, a Zapad cuti. A nestajanjem naroda nestaje i njegov jezik, sve vise slavskih sveca se gasi. U cije ime se to radi? Zasto se Srbi ubijaju u tako velikom broju, a da pri tome svet cuti, pita se Olga? Koji je cilj toliko uzvisen da moze opravdati varvarsko ubistvo jedne nacije? Koji cilj je dovoljno velik da moze opravdati takva sredstva masovnog inistenja citavog jednog naroda? Napomene: Posredstvom rodbinskih veza saznadoh da je autor knjige "Od Indije do Srbije" Dobroslav Jevdjevic. Napisao je malu knjigu, veoma velikog znacaja. Veliki je broj istaknutih imena koji su dali ogroman doprinos u otkrivanju srpske proslosti, znacajne ne samo za nas Srbe, vec za svetsku istoriju uopste. Posebno mesto, ovde, pripada dr Olgi Lukovic-Pjanovic, koja je najveci pobornik Autohtonisticke skole i u svojim knjigama sasvim odredjeno ukazuje na oblasti koje jos treba istarazivati. Srbima ostaje da prilagode svoje udzbenike istorije dokazanim istinama o svojoj proslosti, kako buduce generacije ne bi vise nasedale falsifikovanim neistinama osvajackih naroda. Veoma sam zahvalan Milanu Beric, koji je najvise doprineo da ovaj tekst dodje u ruke mnogobrojnim Srbima, postovaocima pravde i istine. Dr Simo Jelaca, u Windsoru Maja 2003 (7511) O Sarmatskim Srbima

Dr Simo Jelača16/7/2003 O Srbima koji su naselili predele iza Kaspijskog mora i tu osnovali drzavu Serbanija, Boskovic u svojoj "Istoriji sveta" kaze: "Herodot slovenska plemena izmedju Dona i Dnjepra naziva drugim imenima a Ptolomej ih naziva Antima, Venetima ili Srbima, kao ograncima sarmatskog naroda". Rus Ilovejski smatra da su to sve bili Srbi. A u vezi iranskih Skita istorijski je uvrdjeno da su oni u te sarmatske krajeve provalili 300 godina pre Hrista. Kako je Herodot ziveo 450 godina pre Hrista otuda je logicno sto je Srbe nazivao Skitima. Prokopije iz Cezarije pisao je pre cetrnćst vekova da su izmedju Kaspijskog i Azovskog mora ziveli Huno-Sibiri. Dokazano je da su Hune potisli Kinezi i u tim zemljama osvojili srpske kraljevine te Srbe naterali da se odatle sele zajedno sa Hunima na zapad Evrope. Prokopije o Hunima pise kao o praocima Madjara. Joan Tomka Saski pise da je u zemlji izmedju Kavkaza i Dona bila zemlja Serbanija, u kojoj su se posle hiljadugodisnjeg kretanja nastanili Srbi, na svom putu iz Indije. Ti Srbi zvali su se jos i Brdjanima, a njihov prvi staresina zvao se "Gospodin" i cesto je pod svojom kontrolom imao vise stotina hiljada konjanika. Rimsko-grcki istoricar Strabon pisao je 70 godina pre n.e: "U zapadnoj Aziji zive Srbi Brdjani. Oblak, car Srba, poslao je kralju Farnaku dvadeset hiljada konjanika, a "Gospodin", vladar Brdjana, poslao mu je dvesta hiljada". Strabon kaze da su se ti isti Srbi nalazili na tom prostoru preko 400 godina, sve dok ih Huni nisu proterali u Evropu. Grcki istoricar Teofan pise: "Prve godine vladanja cara Justinijana (520 godina n.e) sto hiljada Huna-Sabira preselilo se pod vocstvom udovice njihovog vodje Rimljanima i nastanilo na Balkanskom poluostrvu". O ovoj

seobi pisao je i Safarik, navodeci da su Srbi iza sebe ostavili reku Serpu, koja utice u Volgu u moskovskoj guberniji sreza Serbuhov. Reka Serpa i danas tece kroz zemlju Kozaka, a na zapadnoj strani Kaspijskog mora postoji i danas predeo zvan Serbanija, sa gradicem Berdjanska. Tamo je 1890-tih godina ziveo Marko Djuraskovic, kome je car Aleksandar Treci poklonio imanje za stecene zasluge, a njegov brat Filip sluzio je kao telohranitelj Kralja Nikole. Treca grana Srba, koja se na svom putu od Indije selila uz granice Kine, zaustavila se u danasnjem Sibiru. Sacuvani su podaci o njihovim vladaocima Banu Janci, Ranku, Cicanu, koje su zapisali Kinezi u svojoj hronici. U Kineskoj hronici pisalo je o caru Tanci, koji je imao pet sinova, koji nakon oceve smrti izdele zemlju i time je potpuno oslabe. Kinezi su o caru Tanci pisali legende. Dokaz da su Srbi ziveli sa Kinezima vidi se iz nekih reci u kineskom jeziku koje su istovetne sa srpskim. Takve su: madri - mudri; knig - knjiga; slon - slon; raj - raj itd. Ova grupa Srba, koja ostavi ime Sirbiriji (Sibiriji) preko Urala usmerila se dalje ka Evropi. Ali i pre njihovog dolaska Srbi su se vec bili nastanili u predelima oko Baltickog mora. Kako navodi Sima Lukin-Lazic, veci narodi Evrope svoja porekla su vezivali za legende. Tako su Grke stvorili njihovi Bogovi na Olimpu, dok su Rimljani nastali od Romula, koga je othranila vucica. Srbi su, medjutim, morali prepesaciti Aziju i Evropu i vekovno se boriti za opstanak. Na putu od Kine, preko Sibira, do Evrope, za cega im je trebalo desetine vekova, pali su pod ropstvo Huna. U svakom od tih ratova gotovo su bivali prepolovljeni. Srbima iz Sibirije pridruzili su se Srbi iz Serbanije, pa su se seleci se na zapad jedni naselili oko reka Volge, Dona, Dnjepra i Dnjestra, dok su drugi zaposeli danasnje oblasti Poljske i Galicije. Ta grupa Srba osnovala je tamosnju drzavu Belu Srbiju ili Bojku. Procene su da su se ta naseljavanja zbila 1600-1300 godina pre Hristovog rodjenja. Bela Srbija zauzimala je prostore izmedju Karpata i Visle. Oni koji su ziveli po hrbatima, izmedju Karpata i danasnje Ceske, nazvase se Hrvati (od reci hrbati) i kasnije osnovase svoju drzavu Belu Hrvatsku, ali i dalje zadrzase obicaje i jezik srpski. Rajic je pisao: " Srbi se naselise iznad Crnoga mora u Sarmaciji evropskoj i nastavahu u Velikoj Srbiji". I danas se severni sarmatski Srbi zovu Beli (Belorusi). Po grckom istoricaru Halkokondilasu Tribali (Ilirski Srbi) su dosli u ove krajeve iza Dunava, danasnjih predela Rusije, kraja koji se zove Sarmacija i to su ostaci srpskog ogranka koje se iselilo u Ilirik. I danas u Galiciji zivi malorusko pleme koje sebe naziva Bojki, isto kako su Srbi sebe zvali dok su ziveli u Beloj Srbiji. Valtazar Bogisic za maloruse tvrdi da su najslicniji Srbima. On kaze da u taj narod spadaju slavni donski i zaporoski Kozaci. A za dokaz navodi pesmu "Devojka Ruzici", koja je toliko istovetna na srpskom i ukrajinskom da je oba naroda potpuno mogu razumeti na oba jezika. Treci ogranak Srba, seleci se na zapad i sever Evrope otisao je najdalje, duz Baltickog mora i reke Labe, gde su pre 3300 godina osnovali Balticku Srbiju, koja je dopirala cak do Danske. Ona plemena koja su tada zaposela danasnju Cesku i Nemacku zvao se Velika Srbija. Stvorena je pre oko 2700 godina. Ti Srbi prvi su se sukobili sa Germanima i dali im ime Nemci. Ti Srbi, opkoljeni sa svih strana, tokom vremena, iscezli su gotovo sasvim izuzev maloga dela u Saksonskoj oblasti i to su Luzicki Srbi, koji su i do danas sacuvali svoj jezik i ime u Istocnoj Nemackoj. Pre asimilacije Srbi su ziveli u Pruskoj (Hanover i Brandenburg, tada Branibor). Racki je pisao da su pre Nemaca tu ziveli Polabski Srbi: Ljutici, Ratari i Moracani. Maretic i Racki, oba Hrvata, navode Srbe Rujance koji su pod pritiskom Nemaca najpre iselili u Makedoniju, a odatle ih je car Justinijan prebacio u Malu Aziju. Ovi Rujanci, balticki polabski Srbi, bili su ugledan narod i imali su hram boga Svetovida u gradu Arkoni, imali su svoga cara i utvrdjene gradove. Nemci su ih zvali Ljutice, kao hrabre i zestoke.

Rimskogalski pisac Vibius Sekvester navodi da su u njegovo doba, pre vise od petnćst vekova, svi polabski Sloveni nazivali sebe Serbeti. U hronici sacuvanoj u Minhenu citira se da su Srbi bili tako veliko carstvo da su od njih postali svi slovenski narodi. Racki i Maretic se slazu o postanku slovenskih imena tek u sestom veku nove ere. A Rimljani i Grci su jos preko dve hiljade godina na Baltickom moru nasli narode Vende ili Srbe. Srpski istoricar Milos Milojevic kaze: "Grupa Srba koja je od kitajske imperije dosla preko Sibira u Evropu nastanila se u danasnjoj Nemackoj, Francuskoj, Holandiji, a deo cak presao u Englesku, gde su iscezli medju anglosaksoncima, ostavivsi mnoga imena reka, sela i gradova cisto srpskog jezickog porekla". Nadjeni su tragovi da su Srbi doprli cak do Svedske, o cemu svedoci zvanicna titular svedskog kralja, u to vreme je bio zajednicki kralj svedski, norveski i vendski. Rus Gilferding i Nemac Helmhold pisu da su Srbi u Baltickoj Srbiji imali svoga cara i to pre vise od tri hiljade godina, znaci trinćst vekova pre Hristovog rodjenja. Safarik ukazuje na poreklo sadasnjih Srba iz Velike Srbije (Sebrani spisi I-43), gde katolicki biskup Dubrava kaze: "Srbi osvojise Gornju i Donju Luzicu i uzese ime Luzicani". I opet Rajic opisuje borbe najsevernijih i najzapadnijih Srba sa Saksoncima, gde Saksoncima ubise 53,000 vojnika, a u drugom ratu ubise danskog kralja. Proslavljeni srpski vojskovodja bio je Zvjezdodrag, a zatim Beoslav, koji je ratovao sa Francuzima. Ti Srbi ratovali su i sa Karlom Velikim i unistili im 32,000 vojnika. Iza toga, borise se opet sa Dancima, gde pogibe kralj Danske i pobedise Srbi u Jitlandu. Tada dodje do razdora medju Srbima, sto ih je kostalo opstanka kao i uvek. Jedni Srbi pomagali su Franke, a drugi Saksonce i Dance. Kada su 772 godine Srbi ratovali zajedno sa Karlom Velikim protiv Saksonaca Srbi Ljutici prodrli su u Bodricke krajeve i opljackali ih. Karlo Veliki sa vojskom Srba Bodrica 789 godine pod vocstvom kneza Vucana predje Labu u zemlju Ljutica, sve popali i opustosi i prisili vojvodu Ljutica na pokornost. Posle kneza Vucana dodje knez Drasko, a zatim knez Slavomir, koji su svi bili verni Karlu Velikom. Godine 808 Ljutice udare na Bodrice i popale im zemlju, a 812 Karlo Veliki zajedno sa Bodricima opet pokori Ljutice. Tokom tih dugih borbi nepotrebno su svi iskrvarili, da bi 30 godina kasnije, 840 godine slozili Ljutice i Bodrice da zajedno udare na Ludovika i nanesu mu velike gubitke. Te borbe Srba i Saksonaca nastavljane su 927, pa 937, 955 i 1000-e godine, nepotrebno se medjusobno unistavajuci. Ratovi su nastavljani sve do kraja 12-og veka, dok konacno Nemci ne nastanise srpske opustosene zemlje i prezivelo stanovnistvo germanizovase. Za istoriju ostade samo malo ostrvo Luzickih Srba kao uspomena na stare vekove i slave. Nemac dr A. Hefner, povodom serije "Traganje za korenima Srba" pise o potonulom gradu Vineti, kao nekada najvecem gradu Evrope, koji je bio ponos lepote i naziva ga "Atlantidom severa" i "Slovenskim Amsterdamom". I sada ribari nerado bacaju mreze u tom delu Severnoga mora, jer im se cini da iz zelenih dubina dopiru zvuci crkvenih zvona i deciji plac, sa zagorom ljudi na trgovima. Ceni se da danas zivi svega oko 300,000 Luzickih Srba, a Nemci ih zovu Luzicanima ili Vendima. Oni sami za sebe govore da su Srbi. U Gornjoj Luzici kazu; "Sim Serb - Srbin sam", a u Donjoj Luzici kazu: "Sam serpski - ja sam srpski". Imaju cak i svoju himnu "Hisce Serbstvo nezhubljene - srpstvo jos nije izgubljeno". Smrcu poslednjeg kneza Pribislava Srbi su izgubili svoju slobodu 1134 godine. U petnćstom veku varosi su im vec postale nemacke, a sela u 18-om veku. Tako je nestao jedan dobar narod, koji je tu ziveo hiljadupetstotina godina pre Nemaca. Cehoslovaci dovode svoje prvo postojanje od kralja Sama ili Samka, ili Svevlada, koji je u sedmom veku osnovao Moravsko carstvo. Francuski pisac Fredegar, savremenik Samkov, naziva Samka srpskim kraljem. On u svojoj hronici kaze da je srodnik Samkov, knez Luzickih Srba Dervan presao na stranu Svevlada. Od Ceskog istoricara Polackog ostao je zapis da se za njihovo ime culo tek dve stotine godina kasnije, kada su se organizovali kao narod u devetom veku sa moravskim carstvom koje je stvorio njihov vladar Svetopuk.

Razlozi srpske propasti, pored vojnicke, su naivnost i dobrocudnost (bolecivost) i hriscanska vera. Srbi su dozvoljavali Jevrejima i Nemcima useljavanje u njihove krajeve i trgovinu, knezovi su ih primali na svoje dvorove sto ih je kostalo asimilacije. Srbi su od svih slovenskih naroda bili najodaniji svojoj veri i svom Bogu Svetovidu. To ukazuje da su Balticki i Balkanski Srbi istog porekla. Srbi su jedini slovenski narod koji veruje u kucne zastitnike, svece, Krsne slave. Srpska rec Slava potice od vedskih vremena a oznacava odavanje nejvecih pocasti svecu zastitniku porodice i ognjista. Hiljadugodisnji je obicaj da Samo Srbi Slavu Slave. A cini se da i to moze biti osnov za nastanak reci Sloven. Dosta je napisano i o poreklu Nemaca od Pruskih Srba, cemu se protive neki istoricari dok drugi to potenciraju. Slavni kancelar Oton Bizmark cesto je pricao u svom dnevniku da njegova baba nije znala ni jedne nemacke reci vec samo sorabski (srpski). U 17-om veku Lajbnic je rekao ruskom caru Petru Velikom: "Nase je poreklo isto, oba smo Sloveni", a za Lajbnica rektor Velike Srpske skole Nesic kaze: "On je cedo junackog srpskog naroda, ciji je jedan deo pre 12 vekova ostavio te krajeve i doselio se na Balkan". Naseljavanje Srba na Balkan

Dr Simo Jelača23/7/2003 Pre tri hiljade godina, hiljadu godina pre Hrista, grana prastarog srpskog stabla koja se uputila ka jugu naselila je danasnje predele Austrije, Kranjske, Hrvatske, Slovenije i Ugarske, gde su osnovali Panonsku Srbiju. Od Srba u Bojci jedno pleme nazvano, Spori ili Anti, seleci se proslo je pored Karpata i naselilo Daciju. Kasnije su presli Dunav i naselili Srem, Slavoniju, Hrvatsku do Siska, Podravinu i Zapadnu Ugarsku do Komornog, a na jug do Titela (danasnje teritorije). Panonija se delila na gornju i donju Meziju (grcki i rimski naziv za deo Srbije od Drine do Crnog mora), a Dacija prostirala od Tise do Crnoga mora, juzne Ugarske, Banata i Rumunije. Zatim su naselili predele sadasnje Srbije. Prema tome, Srbi u danasnjoj postojbini nisu samo od sedmoga veka nove ere, vec od davno pre Hristovog rodjenja. To je rekapitulirao istoricar Stojan Boskovic u svojoj "Istoriji sveta" rekavsi: "Po starini vremena na prvo mesto dolaze Srbi ili Anti, koji su tu stanovali davno pre rodjenja Hristovog i Sloveni u ovim krajevima su starosedeoci". Tek u trecem veku nove ere rimski car Trojan naselio je u ovim krajevima svoje veterane koji su se izmesali sa Srbima. Od te mesavine nastao je rumunski narod. Po Srbima Seberanima grad Turnu Severin je dobio ime. U Rumuniji su poznata srpska plemena Dragasani, Radovan, Gradiste, Stanisevci, Sokola. U petom veku nove ere kan Bajan pozove Srbe na predaju ali dacki knez Dobrota to odbije. Bajan ih ostavi neko vreme na miru, ali nesto kasnije padose pod vlast Mongola, B'lgara. Otuda ovi Bugari nisu istoga porekla sa Bugarima srpsko-antskog porekla (slovenskog). Po Milojevicu, Bugari su se sukobili sa Srbima u Maloj Vlaskoj (danasnji Banat). Srbi iz Dacije sirili su se prema Jadranskom moru i gde god su se naseljavali nailazili su na srpsko stanovnistvo, koje je u iste krajeve naseljeno jos pre Aleksandra Velikog. Bugari, tursko-mongolskog porekla bili su dobri ratnici i kao takvi pokorili Srbe u Daciji, dok su Bugari slovenskog porekla nazivali sebe Srbima i govorili staroslovenski. Od petog do devetog veka lepo su ziveli sa Srbima, primali su srpski jezik i obicaje a zadrzavali bugarsko ime. Otuda i danas imaju srpska imena: Borisav, Vojin, Dragomir, Radomir itd. Istoricari su taj process nazivali poslovljavanje. I francuski istoricar

Leon Rousset pisao je 1882 da su Srbi i Bugari grane istovetnog starog srpskog naroda, a car Dusan je sebe proglasavao carem Srba, Grka i Bugara. Madjarski istoricar dr Sentklaraj pisao je da su se oko 650 godine slovenska plemena naselila duz Tise, Save, Drave i Dunava. Racki za to stanovnistvo tvrdi da su to bili Srbi i Hrvati iz Bele Srbije. Tvrdi se da su se tim naseljavanjem Srbi sukobili sa Avarima, koje su isterali i nastanili Panoniju i Dalmaciju. Hrvati su se pretezno preselili u Dalmaciju, dok su Srbi ostali u Panoniji. Sam Maretic pise da je predeo izmedju Drave, Save i Dunava bio srpski. Porfirogenet navodi da su i pre doseljavanja Avara u Panoniju tu ziveli Srbi, koji su se nazivali Belim Srbima, a zemlju su zvali Bela Srbija. Konstantin Porfirogenet Slavoniju naziva Srpskom Slavonijom. A Gavrilo Vitkovic kaze da su Ugarsku nastanjivali Srbi davno pre dolaska Madjara. On kaze da su Srbi takodje nastanjivali Srem, Banat i Backu u vreme doseljavanja Srba na Balkan u sedmom veku. Otuda se Srbi Bodrice smatraju praroditeljima danasnjih Bacvana i Banatskih Srba. Kada su Srbi pod Arsenijem Carnojevicem dosli, hiljadu godina kasnije, oni su u stvari dosli u stare srpske krajeve. Krajem sestoga veka Srbi iz Panonije krecu na zapad i zaposedaju Korusku, Stajersku, Kranjsku, Istru i Furlaniju, sve do Tirola, o cemu je pisao Racki i te krajeve nazivao Norik. A Nemci su to stanovnistvo nazivali Vendima. Srbi su bili zaposeli Dalmaciju pa je Papa Grgur pisao poslanicu nadbiskupu u Solinu o svojoj zabrinutosti zbog srpskog dopiranja i do Italije. Tragedija panonskih Srba pocela je dolaskom Madjara u devetom veku. Bio je to narod bez znanja zemljoradnje i trgovine i bez prosvete i kulture. U svoj jezik primili su neke srpske reci. Tako i ime Pesta potice od srpske reci Pec. Osnivac Madjarske drzave bio je Vojko, a sin mu se zvao Marko i pripadali su praoslavnoj veri. Kasnije mu je rimski papa dao ime Stefan (Istvan). Poznati madjarski istoricar Petefi opisao je krunu Svetog Stefana radjenu u istocnjackom stilu i ispisanu cirilicom. Cirilicom je ispisan i nadgrobni spomenik Stefanov. Tragedija po srpski narod nastavlja se vekovima. U 19-om veku Austrija je povela ostru kampanju protiv Juznih slovena, na svakom mestu i na svim nivoima, proglasavajuci ih "nizom rasom", sto je imalo za posledicu stvaranja samouverenja kod germanskih zavojevaca i gubljenje samopouzdanja kod napadnutih Srba. Srbi, mada nekada najmnogobrojniji i miroljubivi narod, nisu uspevali da se odupru zavojevacima Nemcima sa zapada, Tatarima sa istoka i Turcima sa juga. Slicne sudbine po srpsko zivlje nastavljaju se i tokom najnovijih dogadjanja. Cak u Larusu XX veka porucuje nam se da cemo se spasiti samo kada se prekrstimo u katolicanstvo i priznamo papu. Zle li katolicke poruke? Hrvat Racki, Rus Nestor i Poljak Surovjecki potvrdili su da su Srbi, Vendi, prastanovnici Evrope od pocetka istorijske ere. Ne zna se sa sigurnoscu koliko hiljada godina su postojali u Indiji pre seoba, a na danasnjim terenima su preko tri hiljade godina. Ceh Dalimil je pisao: "Srbi su dosli iz Azije, nastanili su Balkansko poluostrvo uz more pa sve do Rima". Safarik cak nalazi Srbe u nasim krajevima pre pet hiljada godina, znaci tri hiljade godina pre Hristova rodjenja. On kaze da su Srbi u ove krajeve dosli 1600 godina pre pojave Srba u Severnoj Evropi, a Mavro Orbini kaze da su dosli iz Skandinavije 1460 godina pre Hristova rodjenja. Poznato je da su srpske vojvode ratovale sa Aleksandrom Velikim, da su predvodili Atiline Hune ka Rimu, a cetiri stotine godina davali su najbolje vojskovodje turcima (Mahmud Pasa Sokolovic, Sulejman Pasa, Omer Pasa Latas). Srpska slabost je sto su pitom i pomirljiv narod i lako se asimiliraju. Safarik Srbe tretira kao juzne evropljane. On kaze da su Srbi dosli iz Indije, preko juzne Azije, zaposeli Malu Aziju i Balkansko poluostrvo jos tri hiljade godina pre Hristova rodjenja. Kasnije dolazi do njihovog pomeranja do Rima, pa Lombardije i zatim u predele sadasnjih slovenskih zemalja. Njihovo desno krilo nastanilo se preko Save i Dunava u Daciji i Panoniji. Ovim Srbima, mnogo kasnije dolaze Srbi sa severa od Baltika i Labe. Po

Bonfiniju do pomeranja severnih Srba ka jugu doslo je usled njihovog potiskivanja od strane skandinavskih naroda. Dolaskom na Balkan oni su se sjedinili sa svojim sunarodnicima. Otuda je i Grk Halkokondila za Srbe rekao da su najstariji i najveci narod na svetu. Mavro Orbini takodje spominje da su Srbi gospodarili Azijom. Srbi su na Balkanu primali hriscanstvo jos u doba Hristovo direktno od Svetog Pavla. Rossijskij Sinopsis citira da je Sveti Pavle poslao svoga ucenika Andronika u Panoniju i Ilirik da krsti Slovene, a to su bili potonji Srbi. Srpski istoricari vladika Ruzicic, Milojevic i Sreckovic dokazuju da su te Srbe pokrstavali direktni Hristovi apostoli Pavle, Timotije, Andreja, Luka i Tadija a da su osnovali Panonsku episkopiju, a panonski episkop ucestovao je na prvom saboru u prvom veku u Sirmijumu, a to je bio licno Andronik ucenik Svetog Pavla. Zato ruski letopisac Nestor pise da su Srbi seleci se u sedmom veku iz Bojke u Ugarsku, Srbiju, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju, dosli ne u novu vec u staru postojbinu, odakle su ih nekada potisnuli Kelti i Rimljani. Godine 520, prve godine vladavine Justinijanove, sto hiljada ratnika Sabira prikljucilo se Grcima. Savremenik iz tog perioda Menadar zapisao je da su ti Srbi u prvoj polovini sestoga veka pokorili celu Grcku i Tesaliju. Istoricari se slazu da su Srbi izmedju sestog i sedmog veka "Sloveni" pokorili Grcku, Makedoniju, Epir i Albaniju. Iz tog doba svedoce imena mesta i reka, u Makedoniji: Srpciste, Srbovo, Srbica, Srbinovo, Srbince, Srbljani i u Grckoj: Srbinovo, Bosna, Njegusi, Bistrica, Bojka. U doba cara Konstantina Porfirogeneta u Solunskoj Srbiji (Juzna Makedonija) nalazio se grad Serblia (sada Servia) koji su Rimljani zvali Serblia Inferior. Svoju samostalnost izgubili su 1018 godine odakle su Srbi posli sa Srbima iz Ilirije i Dalmacije, sa kojima su stvorili drugu Srbiju. Ova drzava je ojacala u 10-om veku pod vlascu velikog zupana Caslava. Posle njega na vlast dolaze Vojislav, Bodin pa Nemanja, koji su obnovili srpsko kraljevstvo, a o njima dovoljno pise savremena istorija. Srbi koji su dosli u Dalmatinske krajeve u petom veku sa Hunima zatekli su tamo Srbe starosedeoce. Ti Srbi starosedeoci u Boki, Dalmaciji i Albaniji porusili su grcke i rimske gradove i izgradili svoje. Tako su porusili Epidaurus i na njegovim rusevinama podigli Dubrovnik. Vizantijsko carstvo ponovo osvaja Dubrovnik u devetom veku ali ga srpski kraljevi Pavlimir i Bodin vracaju i nakon toga u gradu izgrade tvrdjavu Lovrijenac. Osnivacem Dubrovnika smatra se Ostroilo. Tokom 630 godine nove ere dolazi do seobe iza Karpata, a 632 godine Srbi iz Bojke masovno krenu na jug. Na putu umre njihov knez i njegova dva sina povedu gotovo sve Srbe iz Bele Srbije. Polovina plemena dodje u krajeve koje su Srbi vec nastanjivali, dok se druga polovina zaustavi sa Srbima u predelima Podravine i Posavine, gde osnovase poslednju Belu Srbiju (danasnji Srem i Slavonija). Novija istorija ove seobe tretira kao prve i najvece, mada su to u istinu bile poslednje i znatno manje od prethodnih seoba. Posle ovih imamo jos jedino seobe Srba pod zupanom Zarijem Pribisavljevic preko Save i Une u predele Zrmanje, Velebita i Jadranskog mora. Od tada su Srbi starosedeoci u Lici, Baniji, Krbavi i Dalmaciji. Rus Gilferding pisao je da je Srbija imala vise oblasti, sadasnju Srbiju, sa Bosnom, istocno i juzno od Hrvata, Neretvanska sa Dubrovnikom, Travunijom, Konavljem i Zetom. A Konstantin Porfirogenit navodi da Hrvatska pocinje od reke Cetine i prostire se uz more do Istre. Safarik i Milos Milojevic, inace, nista ne veruju Porfirogenitu, posto je mnoge stvari o Srbima izmislio, sluzio se neistinama, a srpski kao jezik nije uopste poznavao. Stari srpski istoricar Rajic pise: "Tadanja Srbija obuhvatala je istocnu Dalmaciju, Bosnu, Hercegovinu, Sadasnju Srbiju, Crnu Goru i Dubrovnik sa jadranskim ostrvima.

O kulturi starodrevnih Srba

Dr Simo Jelača30/7/2003 Pisani tragovi o Srbima iz Indije datiraju od pet do sest hiljada godina, a u Evropi od preko tri hiljade godina. Rus Moraskin je pisao da su Srbi jos u svom indijskom kraljevstvu bili na najvisem stepenu prosvete i obrazovanosti, za to doba. Takodje, Kinezi su zapisali da su Srbi napredovali u prosveti i da je njihov car Tanca jos tada izdavao zakone. Grcko-rimski istoricar Straban kaze za Srbe iz Kaspijske Serbanije da su trgovali jos od dolaska iz Indije i da su na odeci nosili zlato. Gilferding za Balticke Srbe kaze da su imali velike gradove, sa razvijenom umetnoscu, zanatstvom i trgovinom, cime su zadivljavali druge narode. Mavro Orbini navodi da su Balticki Srbi u politici imali izvrsne zakone i pohvalne obicaje. Srpski istoricari Kovacevic i Jovanovic zapisali su da su ti pradavni Srbi upotrebljavali zelezo, bakar, olovo, srebro i zlato. Jirgen Spanut je u svojim studijama zapisao da su na Sinajskom poluostrvu jos 4000 godina pre n.e. postojali rudnici bakra "Timna" na oko 60 kvadratnih kilometara sa oko 5000 podzemnih tunela i da su u tim rudnicima pronadjeni natpisi, kako on kaze na "filistickom" pismu, sto je identifikovano kao pismo kojim su se sluzili Srbi. A Racki pise da su kod Srba pre 2500 godina bila razvijena zemljoradnja i trgovina zitom, te da su bili veste zanatlije, rudari, dobri graditelji brodova i poznavali su staklo. Sreckovic pise da su Srbi u Solunskoj Srbiji negovali svoju pismenost i na svoj jezik preveli svete knjige. On takodje kaze da su Neretvljani bili najbolji trgovci i da su imali jacu flotu od Mletacke. Slicno je tvrdio i sam Julije Cezar u svoje vreme. Imali su cak svoje tkanine, koje su izvozili i koje su bile veoma cenjene u Carigradu. I konacno, akademik Stojan Novakovic tvrdi da postoje dokazi da je u Srbiji vec u desetom veku postojao snazan knjizevni pokret, u Zeti i Raskoj, na kojim temeljima je izgradjena prosveta, knjizevnost i zakonodavsvo Nemanjicke Srbije. Dr Jovan Deretic nalazi pojavljivanje imena Srba i u Bibliji, sto je mnogo ranije od zvanicne nauke. Po njemu Srbi su ostavili bezbrojne tragove, svuda gde su ziveli. Tako, u Maloj Aziji je postojao grad Sard u kome su prvi put osnovane skole za matematicare, istoricare, muzicare i astronome. U tom gradu prvi put u ljudskoj istoriji predvidjeno je pomracenje sunca. Svrseni ucenici ovih skola odlazili su u velike gradove i drzali predavanja. Jedan od njih, Grk koga pominje Ksantos, otisao je u Atinu i drzao predavanje, ali ga vecina slusalaca nije razumela jer su svi strucni izrazi bili na srpskom. Otuda i podatak da su Grci Srbe nazivali Ksantosima. Po podacima sakupljenim u Vatikanu, pa cak i u "Svetom pismu", Deretic zakljucuje da su Arijevci, Heti, Geti, Iliri ili Kelti sve Srbi. A dr Ranka Kuic, prvi keltista na Balkanu i strucnjak uvrsten u 2000 najistaknutijih stvaralaca na zemaljskoj kugli, svojim delom "Srpsko-keltske paralele" dokazuje gotovo genetsku srodnost danasnjih Velsana, mnogih Iraca i Skota sa Srbima. Otud je i ponela nadimak "Ranka Velsanka". Ona je svoje delo pokazala na svim geografskim pojmovima na terenima koje su nastanjivali Kelti i Srbi. Savremeni istoricari tvrde da je prihvatanjem nordijsko germanske istoriografske Berlinsko-Becke skole Srbima nanet udarac mitskih razmera. Cvijic je Srbe opisao kao veoma

inteligentan narod, ali i veoma eksplozivan. P. Dragosavac tvrdi da Akademija nauka nikada nece zavrsiti srpski recnik, a sto je jos tragicnije da isti jos uvek tretira kao srpsko-hrvatski. On takodje istice potrebu za izradom srpsko-sanskritskog recnika. Na svu srecu takav recnik moze se uskoro i ocekivati, posto na njemu radi Branislava Bozinovic. Natasa Lukic sugerise kao kluc da je dobro iznaci balans izmedju zelja i stvarnosti, kako nas preuvelicavanje nebi odvelo od puta za "vise interese". Jelena Milutinovic kaze: "Kad je Gete procitao Hasanaginicu, izjavio je da narod koji ima takvu poeziju zasluzuje da bude prestizan evropski narod, narod koga ce svi evropski narodi izucavati upravo zbog toga". Ne tako davno, 1984 godine, svetsku javnost uzdrmao je Meksikanac Robert Salinas Prajs objavom knjige "Homerova slepa publika", kojom je ustvrdio da Troja nije u Maloj Aziji vec u dolini Neretve i da je Neretva ustvari drevna anticka reka Skamander a Gabela je Troja. Robert Salinas u svojim istrazivanjima i dalje traga za nasim istinama. Narocito ga privlaci misteriozna planina Rtanj, za koju tvrdi da je to srpski Olimp. On takodje zakljucuje da je Balkan pupak sveta.

Стара српска племена у данашњој Италији

Од искони и пре доласка и насеобина грчких у Сицилији и т.д. пре доласка Римљана и Гала и њихових држава, живио је скоро у целој данашњој Италији, као корени и једини народ српски и то у облику ових својих племена:

1. Горнићи - Hernici - живили су по свим бреговима око данашњег Рима и његових равница, од куда су се тако и прозвали - et rascida rivis Hernica saxa colunt - као што сведочи Виргилије. Но да он и не каже да они живе по планинама, ипак нам и само име Hernici рим. и елинско Gernicoi то сведочи. У њих је био град Korventa по Дионизију Галикарнаском, дакле Хрвата. У њих је такође био град недалеко од Пренесте - Praenesta, Ора, Ороја, т.ј. Орахова, Раковица.

2. Aequi Volani, живили су међу Горнићима, Сабинима, или Сарбинима и Марсима граничећи се са Лабићима - Labici - и имали су градове: у племена Вољанићи, Вољан међу Цренестом и Лавицом или Главицом - Lavica - На 407. г. пре Христа од њих је Нума узео млога устројства за Латињане.

3. Вољићи - Volsci - са градовима: Апула, Приверна - Priverna, Антум - Antium, Велитра, Оста, Полушка, Кориола, Веруга, артана, Фабратерна, Корита и т.д. од којих скоро сви носе чиста српска још и данашња имена.

4. Раци - Raeci, Raci или Рашићи, Решићи - живили су заједно са Аргирусцима - Argуrusci - Страбон их урачунава међу народе Лациума. Градови су им били у Ратула: Adria - Јадрија, Јадар.

5. Русели, Рутули и Лабићи - Labici - који су живили на 120 стадија од Рима и имали су главни град Lavicum или Главица.

6. Обрићи - Ombrici - најстарије племе у Италији, које је се простирало од Тибра до Јадранског мора. Њих су покорили Лиди досељеници из Мале Азије. Главни градови били су им: Равена на реци Бодашу - Bodesos, Сарсина - Arimina - Јаримна на реци Пруси, Сена до долазка Гала, а пошто ови покорише то српско племе назва се Сеногалија, - Tuder - Туђар, Харна - Narna, на реци Нори, Отрикол, на Тибру, - Esina - Јасена Доља, Патала, Свила, Сваша - Svasa, Svila - т.ј. Вила Trebia - Требињ, Оштра - Ostra - Солина, Кура, Криновола, Витала, Видена, Турокола, Бутрима, Нара, Мутина, Падина, Матора, Вељеја, Сабина, - Sabini - или Сабрини били су такође племе Обрића, као што вели Дионизије Галик: Плиније зове их Savini тј. Савићи у којих је језеро Веља - Veliae. Од њих произлазе Picentini и Samnitae, а од ових последњих Лучани и Брети - Lucani, Bretii - Самнити се зову још и Sabelli и Sauniti. Близу Орића живили су Picentini, а у Дуљеби некада су основали Анкону. Градови су им: Јадра, Матра р.пред. н. план: Треја - Клвана и Чубра - Klvana, Cupra.

7. Марши, Марућани, Вестини, Френтани и Пељни, била су племена Самнићана, а Виргилије назива их Marubii и земљу њихову Marubia - т. Морављани, Моравија - главни град им се, у време Виргилијево, звао Moreva - Морава, Кућина - Cutina и т.д. у Самнићана је био град Језернија - Aesernia - Бојана, Темна, Пауна - Pauna - Вертана река, Лај, а у Брута: Темеша, Међма или Међа = Medma - Голеч р: Сила, Шума, Кремена, Коња - Koenys и река Кратај.

8. У племена Орунићи - Aurunci - глав. град Кора, који је се доцније прозвао Suessa, а кад су их прогнали, са својих места, Sidoceni, прозове се Aurunca, од куда је и име тога племена. У Јапигији живили су: Салетини - Salentini и Калабри, а градови су: Авлона, Кротона, Бар, Веречија, Рођа - Rhoda или Руда, Лапа, Салепа, Сила, Буква, Темебела, Борка, Страбела, Силена, Загра и Венуша припадајући племену Давни - - Davni.

9. Опићи - Opici - старо и многољудно племе српског народа, које је живело по равницима Италије, тако званом у Римљана Camponiа. У њих је било 12. градова, међу којима понајзнатнији је: Колација, Атина, Калена, Кора и река Сава. Опиће су из њихових земаља изгнали Тирени. Од свих племена српских они су се најпосле полатинили, као што нам сведоче старе паметаристе, које говоре : да су Опићи још и до половине I века по Христу говорили својим, за Римљане, и њихов народ, туђим језиком. Међу њима је било једно племе које је се звало Пољани — Poligni. —

10. Тирени и Етрусци. Племе Лида из Мале — Азије преселило је се у Италију под својим вођом, који је се звао Тирен, од куда се и то племе тако прозове, а доцније опет прозове се исто Лидско, или Тиренско племе, Етрусцима, или Ерусцима. Ерама нашим, са своје земље, у коју су се у Италији населили. Око 600 год. пре Христа галска племена Боја и Лингона отму им земље и градове, а кад опет ове Римљани 183 год. пре Христа победе, наместе своје колоне у овој земљи; те се тако и прелију староседиоци у римски народ. Земља је се овог племена српског народа купала међу два мора, а кад у срцу њеном Римљани оснују свој Рим, тада се раздели у две половине и тиме још више ослаби. Силу Ерића увеличавали су ушав у састав њихов, преко триста градова Обрићских, од којих смо неке горе споменули. Међу градовима понајзнатнији су били: Кремона, Берон, Брест, Ком, Видена 40. стадија од Рима. Племе Видена сачувало је свој језик до Стробона. Веја огроман град, ког су Римљани 10 год. држали у обсади. Кад је Ромул освојио овај град, и заробивши војводу племена Венетског — Venetani — вукао га је са осталим заробљеницима по свом Риму заповедивши, да се виче: „Срби су — Sardi, одређени да се продају." Овај је се обичај празновао сваке године и овако исто још за живота Плутархова. Градишка — Gradiska Сареба т. ј. Срба — Sareba — близу Веје, Хвалишка међу Римом и Отроколом — Jaliska. Тако је се звало и племе које је насељавало Хвалишку или Фалишку, као што се говори још и данас фалити у место хвалити. Влшинија град и племе, Цера — Caera — Грци, као и свуда доводе му име од Caide, добар дан здравствуј, доказујући, да су им тако одговорили народи у њему и око њега живећи, кад су туда прошле колонисте Грчке и назвале им бога; те се и град тај од тог доба тако прозвао. Цер је постао још онда кад Грци нису ни видели Европе, а камо ли Италије. На 384 год. до Христа Дионизије цар Сиракузски — Грк — оплачка га и однесе више од 1000 таланта блага. Перуша, Кротона, која је се пређе називала, Котарна, Ареција, Коса. Косаја припада племену Volki, Volcinti т. ј. Вуковићима. Овај је град био основан на једној коси, или једном огранку планине, коју је омивало море. Римљани, пошто су овим градом завладали, населили су своју у њему колону. — Cosa volscientium a populo Romano deducta. —Међу Косом и Градишком Страбон напомиње место Rhgiobilla где је негда био град Малет — Malaetos. — Око 388 год. Римљани утамане град Вук, Вукић, а 8000 душа одведу, по свом обичају, у робство и разпродаду. Тако су чинили и са осталим срп. племенима и народима, који су долазили у додир с њима, што нећемо због кратког времена описивати. Лука, Луна, Селена, Видина Поплана — Poplana, Вјетлана — Vetlana — Вада при утоку Ћекине — Haecina, Ђетине у море и т. д. а реке су: Мокра, Арна, иди Јарна, Ђетиња, Србица, — Umbra, Sumbra — Тим, Клен, Лаба, доцније Тибар, Мутна, Јаникол пл: — Јanikola.

11. Раци, Реци, Рети и т. д. као што веди Плиније — Plin. III 24. — постали су од Рашића. Они су одавна изгнани из своје домовине Галима. Ти Ерићи под својим вођом — duce Rhaeto — Рашком населе се у гудурама Алпијских планина. Рашка и Винделикија по Страбону почињала се је од саме Италије па даље преко планина на југ. Земља та Рашка, дели се на две половине Рашку и Винделикију или Срболехију — Винд Венд и т.д. значи: Срб, Србин, Ликија Лекија и т. д. — Међу племенима која насељавају ове две земље најзнатнија су:

1. Заљеси — Salasi — за које је 143 год. пре Христа нападао конзул Апије Пулхер, но је у тој битци, изгубио 5000 војника и био разбијен. Император Август побједивши их прода по свом римском обичају, као и у другим пок: местима преко 36000 у робство, а 8000 узме у своје легионе. У земљи тих Заљесића појави се такође римска колона под именом: ''Augusta Praetoria Salassorum''.

2. Лепонићи — Lepontii — којима Плиније прибројава Vibere живеће при извору Роне. Главно место у Лепонића била је Усћа — Uscela — Још се и данас, на девом утоку Роне у Жењевско језеро, налази и место које се зове Градац — Gradetz напротив Sitten - а, у ком су негда живили Лепонићи, и даље Brieg, Chur, Prada, Strada, Maloia, Zernez — Црвац — Misok, Chamuta, Sura, Rogatz— Рогач, — а планине су још и данас, као и ова горња места, задржале стара српска имена и то: Црнобрег — Cernesberg и т. д.

3. Камуни — Kamuni — при реци Ogli, Котванићи — Kottanitii— Триумаодини, — Триподићи Верјаги — Veragri и остала млога племена, од којих су у неких имена ако изопачена, да се немогу разумети. А у Срболехији живила су ова племента српска:

1. Likatii — Ликићи, или Лекићи, живели су око реке Леха, од које су и име добили. Главни град звао им је се Avgusta Vindelicorum т. ј. град основан импер. Августом у земљи Срба и Синда.

2. Клавтинићи — Klavtinatii — живили су око дан: Ина и прозвани су били у надписима, у част Августу, Katanates.

3. Брегићи — Brigantii — живили су око дан: Констанцског и Боденског језера, са главним градом истог имена, који се звао и Bregenz, као и Констанцско језеро Lacus Venetus. Даље јадни и чемерни Сиромашићи Venones, или Venesci, Венићи живили су у самим провалиама Алпијских планина, међу којима још и дан. данашњи једна се у Швајцарској зове Val Venosco. Ови су исти живили при извору Рајне под именом Vendes, Vendelices са градом Vindonisra — Србониша — дан: Vindisch. Тридентићи живили су око Адиџе реке, Стони, или Стенићи, Stoni — сјеверно од језера Lacus Benacus дан. lago di Garda. Даље још Љубићи — Libyci — Око Вероне и данас ова имена показују да су ту негда живили Срби, као : Славина, Луга, Бојан, Паљани, Славино ди Марко разв: Прун, Вале, Пленина - Планина, Турија , Луган, Сирмио — Срем, Речан, Гуголага, Кијево, Мочуга, Повељана , Мужикона, Струга, Рубана, Орзере, Ошењега, Валдонега, Град, Лех, Домајара, Верига, Мазурега, Тредеспина, Ортигора, Сало, Паји, Засама, Варана. Напоследку и сам Линц дан: звао је се Lentia иди Летија, Чепана, Руда, Туда, Летова јез: Плесо, Шар пл. Битурица р. Секана р. Лува р. Родар, Сабер р. Милан, Миличак, Коњ. Но не само на југ од Дунава, него и на сјевер од овога живила су некада срп. племена, као што сведочи, још у 8. веку по Христу цела област на Мајни под именом: Regione Slavorum juxtu ripam flumine Moin. Ово нам сведоче и сама тада бив: имена места, као : Голахова, Ипогова, Панчево — Banzhova, Салгова, Баригин, Тареша, Клч, Раткова, Дурнин, Дуригин, Маталаги, Хлстково, Стрева,

Матакова, Милићан, Суликова, Рјечин, Тргова, Бара, Речић, Слапац, Цигуљин, Јастов и реке : Итица, Вирага, — дан: Verr, Врага — д. Aurach Вила, Салца, Чубара, Рота, Велина, Луг, Буда, Ветрова, Луганова, Паженца, Ишанишка. Сам дан. Салцбург звао је се Салцкова, а Ратисбона, Радопана. У Тирингији још и данас једна река носи име Sarbecz, Ludvigora и Slavica т. ј. Србач, Љутогора и Славица. Баба планина — Babae montes од куда је прво постао Babenberg, па после тек дан. Бамберг. Утица р. Трубежа, Совача, Бјељак, Нартово, Мутово, Солца, Мачиха, Прама р. Брама, Варница, Бара, Морданова, Калчуга, Врница, Брента, Јаково, Баригин, Брег, Дверигово, Јастево, Рогово. У дан: Италији око Кома, налази се планина Црнова — Cernobio, и речица Брегија даље: Медвица, Дол, Мир, Стра, Мовата, Милица. У дан. венец: краљевству Сача р. Море, Славини — More di Schavani. Одера, Град: Медвак, Брента, Бурјан, Морана, Ливенца, Плава, Сила, Јара, Моречан, Баба, Мосорбо, Бабина, Тврђе, Малакера, Малагуња, Налега, а у Тиролској: Србоматра — Виндишматра, Брегенц, — Брег, Блуденц, Бреганица, Црнавац, Греден, Камина, Кладенац, Пештера, Мала, Клеш, Лана, Ликача, Влтов. У Швајцарији још и дан дан: Виндиш, Градац, Кур, Полесје, Љес, Бјела, Белич, Беленец, Чернец, Дело, Луг, Луганац, Дубин, Кременице, Лужани, Копина, Замолић, Меч, Руденец, Даледи, Хорванта, Веспрован, Ташна, Висоја, Ставјач, Ветран, Просто, Кунице, Полич, Србашко, Мутенец, Брусин, Зелин, Црлице, Неслов, Паслов, Костнице. У Баварији још и ова: Виден, Бидач, Видо, Бранебург, Бурин, Крајбург, Дољнич, Кућа, Мир, Глерић, Глон, Лек Планеч, Требић, Трезвић, Горић, Дражинић и т. д. Ово још јасније тврди типографија Слав: у Тибингену, која је око 1550 год. печатала књиге на Славенском језику око чега је се трудио пастор Трубер из Кемптена у Старој Срболехији, и био обећао ове превести: „на Хрватски језик на ком — по мишљењу његовом — говоре Далматинци, Бошњаци и Срби „чак до Цариграда''.

10. Енети, или Венети, Венди млогољудно српско племе. Ово је за се састављало одвојену и осебну државицу, која је дуго трајала. О свим побројаним племенима како у Малој Азији тако и у Италији, као и о срп. племенима на дан. Српском, сада тако званом Балканском, Тропољу, која ће се побројати, Г. Гиљфердинг у свом делу: „Древ: Пер, Истор. Слав:" прештампаном из Весника Европе 1808 године — држи да су то била племена, којих видимо остатке у дан Шкипима иВласима. Цел и правац Г. Гиљфердинга јасније се још види у „Писма об историји Сербов и Болгар" у којима хоће на силу бога; све Србе, и остала српска племена да «обугари, мешајући непрестано и бркајући српска племена покорена Хуно-Финском расом Бугара и Авара са именима ових хуно-турских чорда и иноплеменика. У целом том његовом делцу или боље пропагандској брошуруци, јасно се види политика и њени назори, о којој ћемо кад доспемо прозборити, а сада је доста да кажемо: да се том књижицом циља на уједињење свију слав: племена у један огроман колос — руски, па се ради тога изврћу научне ствари и од науке гради карикатура и грдило само да се постигну политичке цели. Овде се заборавља: да политика иде својим путем, а наука својим, и да није сљедство неслагања политичких цели са науком, да се ове немогу постићи. Зар стара српска, а сада славенска племена, немогу основати једно цело славенско спољно укупно, међу собом унутра раздељено тело под дан: именима својим, него им ваља примати име Арији, — љубазни, и т. д. и још које друго кад је то име парско и управо немачких народа? Зар вајно спољно славен: племена ујединење неможе у свом језику наћи за се име, но му треба туђе недоносче? И сувуше смо на себи носилп туђинштине. Нек јој је једном крај! Зар да се постигну политичне цели оних који и ноћу сањају о уништењу имена Срба треба нам сада да се најпре прозовемо Персо-Немцима, па онда по милости тек таквих научењака да добијемо име Руса? Ту нема науке, нема братства, нема љубави, нема срдачности, нема правде и начела, кад се непрестано утамањују Срби у Правој - Старој - Србији Маћедонији, Албаниама и т. д. а натура се свуда и

сваком месту бугаризам? Мисли ли се да смо ми марва и стока, која ништа невиди и незна; мисли ли се икада о нашој љубави правој, о нашем правом братству, којег има спрам нашег братског народа руског, спрам његове огромне славне државе, спрам његова великог и Белог Цара, што све опевамо и у нашим народннм песмама, умећући их одма после Бога и његових светих , — спрам свега што је руско по крви и души, и не да ли ће се тим несправедљивостима довести до тога да се поколебамо у томе и да непостанемо, узинат, који у Срба подпуно влада, још једна Пруска и Ђерманија у место на Лаби и Рајни на Дунаву и Сави, у место на Балтијском и Немачком на Јадранском и Јонском мору и т. д? Хоће да се спрам нас сада овде то што бијаху Пољаци спрам ђерманских Срба; хоће ли се од браће и пријатеља најрођеније, најверније и искреније браће, своје или се хоћу туђини и не своји? На ово нека одговоре сви они који до сада радише и раде: „дасе распростре народност Волошско Руска — Бугарска — на рачун српске и т. д.'. Ми остављамо овде и г. Гиљфердинга и његове присталице, уздајући се подпуно у високу и мудру владу, у свестан и братски нам народ руски, да ће већ једном погледати на нас не као: на Пољаке и Дајчере, Немце и Тевтоне, враге и угњетатеље Болгарске; но као на браћу и праве пријатеље, које баш сви угњатавају гоне, утамањују и упропашћавају са њихова добра срца, немарљивости и лакомислености, са изкрености и простодушја. Нама небеше место да се удаљавамо од предмета; потомство ће имати места да нас осуђује за ово но кад разбере наше стање, држимо да ће нас оправдати. А ништа му друго за ово нетреба но да прогледа све дан: списе па да се увери: да Срба и нема више,—по мишљењу ових — до овде у Србији, Босни и Ерцеговини. Ето, овде је Србија, овде царевина бивша наша, овде Патриаршија, овде престолнице наше, овде народ онај, што све то створи и изгуби. Једном речју: овде је све и сва, а чим пређете границу дан. кнежевине, тамо ? . . . тамо су : Болгари и у Самокову и Нишу, и Пироту и Пећи, и Призрену и Дибра, и Ориду и Прилипу, и у Битољу и Костуру, и у Радовићу и Петрићу, и у Скопљу и Велесу, и у Куманову и у Врани, и Штипу и Берковцуг, и т. д. То је све Болгарско: и вера и народ, и језик и црква, и обичаји и земља, и задужбине целе и разорене, и свеци и несвеци, и умови и тела, и реке и планине. Све је то Болгарија и Болгарска, нема нигде и ништа српског. Што ово говоре Турци и други туђини они бар имају својих рачуна, а што нека наша назови браћа чине неразумемо премда сами мисле да имају рачуна, али се варају јер: они под именом неких рачуна стварају збрке и нерачуне, који ће за нас бити хрђави, а и за њих не најбољи, кад се већ једном отуђимо и пропаднемо. Но доста, нека иду те мисли, те несреће, нека нам се непозлеђују ране и од свога најрођенијег и по телу и души; те и прелазимо на пропало наше. — Прича се: да су се Енети, или Венети, Венди, населили у Италији после пада Троје. Сви су туђини и најстарији писаоци говорили и писали о овоме, но г. Гиљфердинг их побија. Скимон Хиоски говорећи о Венетима напомиње, да су имали 40. градова, а не побројава их. А да су они један и исти народ са Енетима мало — азијским, Брезима, Тројанцима, Пафлагоњанама и т. д. јемчи нам тај исти Схимне Хиоски, који вели: ''Henetorum vero quinquaginta urbes in illo sitae ad intimam partem. Duos transgressos esse aiunt, ex Paphlagonum regione habitasque circa Adriam. Heneti finitimi sunt Thraces, Jistri dicti'' — Они су од вајкада заузимали сво данашње тако звано млетачко краљевство, и преко овога — колико долази — од Алпијских планина па до реке Пада и од Јадранског мора па до Истрије и Гардског језера. На њих су нападали разни народи и то од прилике, на 400 год. пре Христа Гали, на 303 Шпартанци а 186 год. пре Христа су их били баш сасвим покорели Римљани. Међу градовима најзнатнији је био: Патавија, Спина, Алтинум, Адрија дан: Атри, Белуна, Вечета, Град, Видна, — Видин, Видена Целина, Равена. Падва река, а у ову су се сливаде: Треба, Тара, Штира, Тичина, и даље реке: Плава, Боденка, Сила, Медвак, Натиса, Тура, Ливена, Залив тако звани код Равене Ватрена. ''Vatreni dicitur'' вели Плиније, Срем обл: и т. д. Да су одиста свуда туда живила чиста српска племена, као и по свој дан.

Аустријској царевини, ми ћемо, колико нам време и место допушта, ниже навести доказе, а сада овде стављамо само још нека имена места и т. д. која су била чиста српска у свој дан. Аустрији и која су ту од искони и до доласка и покорења Римљанима и осталих скоро и до данас остала. Тако у: — Tabula Jtineraria Peutingeriana - Поштанској таблици састављеној око 150 и неколико год. после Христа — и у Tabula Jtineraria Antonini — Путопис-у, који указује на све путове римске импер. у 4 веку — можемо их најбоље видети какви су народи живили у Ст. Винделикији — Срболехији - Норици, Крајини, Венецији, Панонији, Рашкој и т. д. 1. Пут у Рашкој или Рацији, Рецији и Винделикији. Ту се налазе ови градови: Кура, Међа, Клунија — Клонија, Бреганција, долази од брег, Таргент на месту дан: Lindau, а долази од трг, тржиште и т. д. Касилака, Вјака, Новоје, Рапа, Августа Винделикорум, при уливу Врта у Лех, Домаша град Лехића, Августа на Срболехији била је зато основана, да заграђује пут нападају немачких племена у бивше српске, а тада римске области. Нова па р: Леки дан: Lechfeld — т. ј. поље Лекића — Ободјак на р: Ковељку, Скорбља, Чарнић, од черни, црни итд. Вељедена, а даље по Дунаву: Виндониша, Србониша п т. д. Бригопана на р. Брежици, Самолука, Септемјаци, Лозодика, Међана — Mediana, Лејнача , Биричана — Вiricjana, Ветањана, Драчвина, од драти, борити се, Вјана, или Вјена и Пањана, Радостпана — Radospana, Сербидора, — Serviodura, Радосапа, Вељача, Труса, Веска, веска, вес село — Братанана — Вratanana, Изинишча, Бедајо, Бедако. У Крајини: Литана, Лончиум, Сетата, Јавор, -дан. Салцбург, Лачјака, Трголапа, Овилаба, Овилава, Јовача, Станако, Ловјача, Наморе — Namore — Триђисама, т. ј. Триждисама, Комагена, Вињдобона — дан. Беч. Кроз Норик (од југа к сјеверу: Ларић — Larix, Сијантика, Вируна , Сироте, Жаботинка, Овилаба, Кукале, Гравјаци, Упела, Белидрум — Biliandrum, Пучина, Милета — име лица — Сербјано т. ј. Србјани, Веруга, Јасиница, Залога. И даље по другим местима: Сава р. Морава, Мокра, Мана, Треба, Кора, Медула, Болеч - Boles, Камена, Кремена, Матуша, и т.д.

Срби Ђермански, на Балтијском мору и пропаст њихова

Пре него што пређемо ђерманским и прибалтијским срп. племенима, ваља нам да кажемо укратко: да дан: Румуни, који броје на 6000.000 и нешто више душа постадоше од чистих Срба и оно мало од римских и сарматских колониста, као и од доцнијих разноплемених насртача; али им се језик највише изквари напливом немачких, финохунских, турскобугарских, турскоаварских, финомаџарских, хозарских, печењежских и осталих туђина и туђинских племена, који се сви после Римљана туда ширише и башарише. Да пак нису ништа друго до махом поримљени Срби, сведоче нам сва имена места, вароши, градова, река и т. д. која до данас носе чиста срп. имена. Но да сва ова места нису остала пуста, па их те римске чорде, као таква заузеше, јасно нам сведочи то: што се не само Кројавски Банат или срп. крајина са градом Крајевом тако рећи до јуче зваше српским — дан. Краљево кога основа Стефан Дечански српски цар, и које Власи зову Мала Влашка, — него и народ у њему до скоро зваше се само Србјештима што ће рећи Србима, па чак и по званичним актама; те је тако и данас још и у самом народу. Сведочи нам још и то, што и ако сав народ у тим земљама говори данас тако званим влашким језиком, или као што га сада крсте у Румунски, опет међу 6. милиуна Влаха има више од 1,5 милиуна Срба, и више од пола милиуна данашњих Србо Бугара, који се још сасвим исповласише. По овоме и осталоме до сада наведеном она Контемирова у његовој књизи — Истор. о Жиз. и дјел. Мол. гос. књаз' Констан Контемира Мос. 1783 год. од 1. до 33 стр. у предговору — гатања, као тобож да су дан.

Румуни, ама баш прави Римљани — невреде ни две паре и као да су славенска дан. племена смес Сармата и Татара. Ствар је чиста и јасна кад се само зна ово: да у дан. румунском језику има бар 3/8 разних срб. речи; 2/8 римских, толико циганских и 1/8 раз..турских и немачких племена, да су им сва лична имена чиста србска; да су се служили у цркви и у држави старосрбским језиком до скора, као и писменима до Кузе; да им постаде ова држава опет од Срба и то баш у тако званом Банату, или Бановини Срба: те се од туда господари ове крајине српске садање Мале Влашке, или Србешта, и зваху непрестано Бановићи од Крајова — Banovitz von Krajova. А ова је се покраина звала још и угро-влахиом зато што је Влајко син Радулов обвезао се био плаћати данак Маџарима у 1324 г. Одтуда су у данашњих и старих Влаха имена: Војвода, Господар, Књаз, Бановић, Хетман, Бојарин, Постељник, Дворник, Погарник, Кључник, Шатрар, Исправник, Кућелник, Столник; велики Кључар, Служатар, Ђак, Маченосац, Житничар, Питар, Купар, Путничар, Коморник, Тужар, и т. д. „као: кама расуи де жптница, ватавул де столничај, ната вул де дворникул, де трг'' и т. д. Све су ове речи чисте србске и само се у Срба свршују имена званија и занимања на ар, као: качар , чизмар, бравар, водеинчар, секретар, угљар, шумар, винар, стенар, и т. д. То исто сведоче и имена лица која се налазе у њиховим старим споменицима и која се и данас налазе као: Мирча Радуловић 1382 год. даје манастирима Тисменском и Водицском села, која носе имена чиста србска и остало, Владислав, Жупан Драгота, Станчул, Жупан Бјелота и Манчул, Бојарин Веља, Драгош, Оприш, Иван. Даље Хрисовуља од 1437 г: помиње Влада војводу Рајна, Радула, Драгомира, Албула и Влксана или Вуксана Бољара. У њој се спомиње: жупап Војко, жупан Тодор, и жупана Нинча, Мирча, Бодин и т. д., а у другој опет жупани: Вуксан, Татул, Србул, Јарчул, Шербан, Добрица, Стојко, Цапаљ, Негрев, Буда, Вукул и тисућама других имена срп. — види Влахо-болгар. или Дако-слав: грам. Вен.СП .1840 г. — Једном речју:свуда и на сваком месту спомињу се само чиста н најчистија српска имена и званија, којих у осталих слав. племена, од кад се одвојише од Срба , не налазимо. Тако исто и ове речи: баб, баба, баћа, тма, безн-а, бичју - бич, боб, богат, бодри, бричи—бритва, вериг-е, поклон, даждје, — данак, нерад — лењи, обли, отав-а, трјеб-а, код, куп-а, куји-а, камен и т. д. показују оно да су за што их ми и наводимо. А да није то, онда како би могли Бодрићи из Дакије - сад. наше Румуније — још 824 г. по Христу слати посланике императору Карлу Великом на сабор у Ахен и жалити му се противу насиља од Бугара. У исто време, вели животописац Карлов Егинхард, јаве Карлу: да му иду и посланици бугарски, а овај заповеди: да му недолазе; но где се застану у његовој земљу ту да се и задрже, а међутим призове к себи најзнатније мужеве ових Бодрића." Шта из овога излази? Излази прво то: да су ови Бодрићи живили у дан: Влашкој, друго: да су имали своју велику државу и као такови, да су слали своје посланике другим великим државама и 3. то : да су на њих нападала уралска фино-турска племена Бугарска, која неке пропагандисте хоће још у оно доба да уврсте међу дан: славенска, а тадања чиста српска пламена. Молимо само ово: да нису били Бугари финско турско племе како би се србска племена жалила противу њих чак Карлу и Немцима, кад видимо: да сва српска племена од Италије па до Грчке и од Балтијског мора па до Јадранског и Јонског устају ни Римљане и боре се с њима? Не жале ли се овде Срби Бодрићи Карлу на Бугаре као турско аварске чорде, на које Карл војшти? Да пак нису изкорењена и изсељена сва српска племена чак из Мале — Азије, а камо ли из данашњих српских земаља иод дан. турском и аустриском царевином све и до 7. века по Христу, и да су Срби у свим тим земљама живили као робље, грчко, римско и остало — сведоче нам јасно Михајил Сирианин који вели: да су српска племена у Малој Азији, или тада већ тако звана Склавинска т. ј. робска, — као да има и ропских племена, и као да има на свету и народа, који се зову од радова својих: бријачки народ сејачки, жњевачки, шиваћки и т, д. — у време Јустиниана — а то је око 690 год. по Христу—имала преко 70.000 коњаника, с којом су, војском, служила у

најам императору. Но када су Арави побили Римљане, они су ступили у заштпту Калифа који им је и поклонпо бив: њихове земље око дан. Антиохије и на острву Криту вид. Chronique de Michel le Syrien Jour: Asiat 1849 Avril et Mai p. 339. — Одкуда би и за кога постале епискупије у местима чистим српским као: 1. У Моглену у тако званој садањој Маћедонији још 692. г? А да тај Моглен није тунгуски или камчадилски сведочи му и само име његово, а да није ни елински ни римски такође јемчи то што је основан и подигнут на развалинама старе Едесе. Даље 2. у Драговици, или месту Драговића, који нападаху још у 6. веку на Солун, дакле пре мнимог досељења Срба у 7. веку око 879., 3. у Рептини и 4. у Србици дан. Серфиџи код Солуна; такође се спомињу епискупи око исте 879., г. 5. у Сетуну још око 689. 6. у Језеру 897. 7. у Велестињу. 8. у Васињу, 9. у Гардину или дан. Гардику и 10. у Мелнику око 890. год. спомињу се такође епискупи, а колико их је још пре тога било у побројаним и другим засад непознатим местима то само Бог зна? Напослетку — вид. Глас: 18. стр: 310 — јасно се говори да се: престо патриаршије св: Апос: Павла простире, до Равене, Лонгобарда и Солуна, као и до Склавена — Срба — Ξχλαβον — Авара у Панонији и Скита. Да нису одиста живили Срби и у време Христа и после овога свуда овуда, како би могли учени људи тврдити: да су некада сви народи од Оронта у Сирија па до Данцига у Ђерманији; — а друга опет од Евротаса у Грчкој па опет до Дапцига - свуда туда, и сви народи у том простору, од искони па до најпрвијих времена живили и говорили један језик? Што сада говоре бивша млога и силна српска племена: шкопски, грчки, румунски, турски, мађарски, италијски, немачки, и друге језике, то није сљедство да су некада у тим бив: чистим српским земљама живили туђини. Огромност и величина племена срп. или садањих славенских, може нам протумачити живовање њихово свуда и на сваком месту и даље од назначеног простора и земљишта. Одтуда налазимо године 820 и раније у Халифа Кордонског Ал - Хакема 2000 телохранитеља Срба .У Абдурахмана III око 950. 4000. Одтуда налазимо Србина Сабура да влада као цар у Бадахасу од 1009—1016 год. Тако у разним договорима Мљечића још у десетом веку налазимо чистих српских имена: Брада, Добрашин, Будина, Станко, Благошић, Вукашин, итд., а видите то нису маџуска, или башкирска каква имена? У Сиријског паметариста, познатог подименом Бар Евреји — рођ: 1228 ум 1286. — налазимо ово: „Прве године владе Мосшаркија изашли су разни народи, као: Алани, Славени — Срби и Лазги. Они опустоше сву земљу до Адербајдџана, отму град Бердау и убију у њему 20.000 људи, па се врну натраг.* А кад Латини освојише Цариград 1204 године онда налазимо у деоби империје и област српску у М. Азији — Provintia Optimati, Provintia Nicomedia etc: - Provincia Σερβοχωριοιζ т. ј: Српска. Тако налазимо око 754. 691 и т. д. год: свуда у Азији и на сваком месту Србе. Тако је још у време Јустинијана, дакле пре мнимог пресељења Срба у ове земље овде, у Малој Азији било 30.000 војника Срба сабраних у тој земљи, који су састављали одабрану војску под својим војводом Невулом — Ηεβουλον. Но све то на страну, али питамо све противнике Срба и њихове старине: Како је могао наш цар и император Душан постављати у старој Троји у Малој Азији свога намесника да тамо није било Срба? Ево подлиних речи летописчевих: ''Богдану мужу искусну во воинствених потребах одал Ассак в Тројади'' и т. д. — види В.И. Ламан: О слав: в: М: Азији. По Вељтману и другим новијим паметаристама живила су срп. племена у свој дан: Ђерманији па и у Данији, која је се још и звала Србија, и нешто у Шведској тако званој Богусланској и Смоландској области, у којој се и дан данашњи народ одликује оделом, језиком и обичајима од остадих Шведа. У тим областима, као и по другим местима, колико нам је познато, међу многим именима места и т. д. која до данас остадоше чиста српска, само ћемо укратко идућих неколико казати, остављајући до другог пута да о овој ствари, као и о срп. племенима жившим у Ђерманији, коју више кажемо. Тако дакле племена: Смоланд, Богуслан, Богуш, Нерика, Даљекарлија и Умео Здрављан области, као и Севар р. Јадерн, Медопад, Гередаљен Маљуига, Спљан, Божан

јез: Орша р: Мора, Мотала р. Скора, Бравичен, Супебра, Раба, Села остр.Даља р. и Богуслани, Богуши, Смољани, Рекарни и Миљани племена, јасно сведоче наш навод, као и лична имена: Богуш, Годрун, Вулистан, Љуба, Раде, Рашко, Драго, Лакман, Бојемунд, Одо, Ателстан, Ивар, Горда, Сидок, Татил, Ласкар, Сваран, Смирди, Милан, Божа, Радан и тд. Осим овог сам титул шведског краља вели, да је он: краљ Шведски, Норвешски, Веноски т: ј; вендски, или српски, Готски итд. а овако се не би могао звати, да није негда владао над неким делом срп. народа, који живљаше у његовој краљевини па се доцније прели у Шведе. Да су одиста Срби живили као Срби и у 13. веку по Хр. дакле пре и 600 и нешто више година, у дан. Шведској јасно нам још сведоче,имена: Вукашина, Ђурађа и Нелпана, итд. који се у то доба угураше у дан. Француску. ''Totum residium Vulcasini domino regi Jranciae remauebi'' и ''in perpetuum dimittimus et quittamus Girortium et Neelphan et Volcasinum Normanum'', итд. записано на карти de pace Exolduni inter duos reges ano M.C.X.C.V. и Charta pacis inter regem Jrane. et reg: Angl: Johanno mec. Види стр. зибл. и поход Викин. Стринхол: — Од ђерманских, или Срба из тако зване свима писаоцима Велике Србије, краљ Рашко војевао је на Инглиску, ту био побијен и ослепљен вели Раић на стр. 147 своје паметарнице. Но ван њега, многа су племена српска живила па пропадала у Инглиској. Тако међу осталима Вулићи, основали су град у Ингл. Вулић, који је данас најзнатнији, са својих бакарних фабрика. Тако исто млога и тисућама управо имена места вароши, градова река итд. у Инглиској, то нам сведоче, као: Силапа пл: Драгеда, Мајак остр.Вилар р. Сабера, Серба, Каљна р. Ротар, Родна, р. Љиг р. Братана Ужа р. Медвај итд. Тако се исто зна да је била цела област српска још у 2. веку по Христу у дан. Инглеској, у којој су била ова чиста српска места: Дуговица — Delgovitia или Дрговица, Сарбјодуни — Sarbioduni итд. која чиста српска имена носе, а наш навод сведоче. Осим свега овога најјасније нам сведоче многи обичаји баш у оним крајевима, у којим живише па се угасише Срби, у дан: Ингл: а нарочито гајде и остало. Ми сада само напомињемо све ово остављајући до другога пута, кад ћемо ствар опширније и колико нам силе допуштају представити.

Грана Срба, која је од китајске империје преко Сибира, дошла у Европу, настанила је се у дан: Германији, једном делу Франдуске, Белгије и Холандије, па из ове један део отишао у Енглеску данашњу и тамо изчезао у Англо-Саском народу, оставивши после себе као знак свога тамош: бића, горе споменуте градове, стотине села места итд. која до данас носе чиста српска имена.— Она обухвата, осим споменутих у Рајићу и у других осим многих ситнијих српских племена још и ова:

1. Поморјане, живили су од реке Висле до Одре, по брегу морском. Кроз земљу ових Помораца протицала је река Прситица, која је делила ово племе на двоје: западна страна од ове реке звала је се Предњим, а источна Стражњим Приморјем. Муђу овим српским племеном живила су још српска племена, у истом простору као: 1. Рани иди Ранци, 2. Волићи или Вељићи, 3. Рујани или Рујанци.

2. Племе Вељића или Љутића, живило је западно од Одре, а међу овима Укри на реци тако званој Укри, а ови Вељићи или Љутићи опет делили су се на 4. главнија племена: 1.Ратаре, 2. Доленићане, 3. Широпане на реци Пени и 4. Кићане. Вид: (Адам: Бремански: у Gesta Hamenburgensis eclesiae pontificum Oddaru Pomeranos dividit a Vilzis, а исти за Вељиће или Љутиће вели у истом сачињењу: III V. 21. стр. Cum multi sunt Yinilorum populi fortitudine celebres, soli quatuor sunt, qui ab illis Yelici, a nobis dicitur Lutici. Ni sunt Hicini et Circipani, qui habitant citra Penimflovium et cet.

3. На југозапад од Велића, или као што их Адам зове Љутића, живили су Стадорани на реци Спреви и Хавољу, они су се такође делили на неколико племена, међу којима

понајзнатније је било: Брежани при изливу Хавоља у Лабу. И Стодоране и Брежане често зову једним именом Гавољани.

4. На северозапад од Гавољана и Љутића живило је српско племе Бодрићи, или Абодрити немачких писатеља. Они су заузимали сав брег Ерског, или садањег тако званог Балтијског мора од Реченице до Свећина реке. Кроз земље овог српских племена протицале су још ове реке: Лаба, Бела, Травна или Травник, и Свећина. Ови Бадрићи звали су се још и Рарозима, а и делили су се на многа мања племена, међу којима су 1. Вагри највећи јунаци на мору били, 2. Полабци; а међу Лабом и реком Степеницом живили су 3. Глињани; истоку по реци 4. Варнави, Варни; 5. Раци т. ј. Рашани са Рациградом; а у Вагра је био и остров дан. Фембра. 6. Кашуби који су у 19. веку изумрли, 7. Доденићи и 8. Ратари. Ови су дан: понемчени Штетинци. 9. Вилинићи око дан. Берлина или Брандербурга, 10. Бризанићи. Они су дан: Хавенбурци 11. Ере или Ерули. Они су дан. Мекленбуржсци; 12. Бризнићи, или д: Пригнићини и Перлбергци, 13. Хавољани или дан: Ховелбургци, 14. Сединићи или дан; Штетинци, 15. Кислинићи дан: Грифенвиздци; Рарози, дан. Штолџенци н Анкламенци, 16. Србићи дан: Најбранденбургци; Варни су дан: Роштохинци, Буцовци и Густровирци; 17. Бодрићи или данашњи Мекленбургци и Шверинци, Полаблани су дан. Рацебуршци; Вагри и 18. Љубенићи дан: Љубегсци и Алденбургсци; Рани и Рујаини или дан: Ругијани; 19 Глинићи или дан: Аненбургсци; 20 Сороби и Серби дан: Сервестани; 21. Лужички Срби или данаш.Саксонци, Мисници и Липисцини, 22. Милчани такође Саксонци данашњи и Прусији. Тацит описујући српске земље даје им сав простор од стране Галије, Рација и Панонија, који заузима Дунав и Рајну, са стране Сармиције границе су му несталне; а сав остали простор њихове земље опасује Ерско, или Србско, море са многим, острвима и заливима, у којем су Римљани, он вели, од скоро, пронашли још неке нове српске народе, па чак и са царевима. Осим целе данашње Германије Срби су још живили и у већој чести данашње Француске, па ево нам доказа у истог Тацита и Јулија Цезара De bello Galico, а у Тацита De moribus Germanorum к. ХХVIII.

...

Међу свима народима, осим Гала који нападаху на Рим и његове области, били су Срби најужаснији нападачи са осталим племенима српским. А зашто су Срби нападали чак из Даније дан: са Српског мора и из Франц: на Рим јасно је кад се зна: да су ти њихови нападаји били само због повраћаја отетих од Срба земаља, које су биле овуда у сад: нашим и другим местима; јер се из тих земаља најбољи и најхрабрији удалише нехотећи сносити римски јарам, и одоше својој браћи живећој на Српском мору у вечне снегове и ледове, молећи за помоћ и за избављење те са истим Србима, који насељаваху сву дан. Ђерманију, почеше дуге борбе противу Рима и његових развратних Квирита, као што каже Тацит, к. 37. De moribus Germanorum: ''Близу Океана живе Срби, народ у садање доба доста сдаб; али пређе по својој слави огроман и велики. На величину тога народа показује огроман бив: стан њихов с обе стране реке Роне. По пространству овога може се судити о величини и сили непостижној тога најхрабријег на свету народа. Кад је се навршило 640. г. о саздања нашег града (на 60 год. пре Христа) и то у време консулства Цецилиа Метела и Папирија Карбона, први пут код нас чули су се ужасни звуци српског оружја. Од тога времена до другог консулата Тројановог свршило је се 210. г. како се ми непрестано боримо да би покорили те Србе, а колико смо несрећа за то време претрпили, то само богови знају. Ни војне Срба у Италији, ни војне за покорење Картагена, ни војне за освојење Шпаније, ни за покорење Галије, ни за покорење Партије, нису нас скупље стале, нити нас све скупа више тиште од војни за покорење Германских Срба; јер је слобода Срба рђавија од царства Арзасова...

Појава Хуна у српским земљама и стање источне и западне римске империје у то доба

Пошто Ерманарик готски краљ разпростре своју власт над свим српским племенима, живећим од Балтијског мора па до Дунава, и од Црног мора па даље сјеверу, захватајући ђерманска племена и земље, јављају се ужасни Хуни народ Финско-манголске расе. Први судар Хуна са Готима и њиховом државом били су узрок Роксалани Сарматско племе, којима је био тежак јарам готски; те су Хуне позивали на помоћ против својих господара. За ове договоре Ерманарик ужасно казни жену поглавице њихове и везавши је за репове четири коња живу је разтргне. Помоћ Роксаланима, Сармитима и осталим од Хуна неизостане. Хуни су дотле били покорили сва Турска племена од Урала, Каспијског мора и даље идући Црном. Међу покоренима били су и Срби живећи тада на Кавказским горама и око Каспијског мора, Алани и остали. Борба буде и Готи подлегну овој; те Ост-Готи обвежу се Хунима данак плаћати. Визи-Готи напротив под своја три краља: Атанарихом, Фридигерном и Алавитом договоре се, да се боре са Хунима; но глас о појаву ових тако преплаши ове мучиоце српске, да у место одбране... први побегне у Карпатске планине, а други двојица предаду се Источној Римској Империји, пређу Дунав и населе се у земљама те државе. Међу овим насељеницима 200.000 било их је са оружјем: ''а остале неси могао пребројити колико песак у мору'' као што вели Марцелин. Угњетавани римским чиновницима, и негледајући на дате таоце у деци и оружју, они једно с тога, а друго из страха од Хуна, јер су се ови приближавали Дунаву, — навале на Империју и 378 год. 9. Ав. код дан: Једрена побију римску армију, спале импер. Валенса и заузму сву Тракију и Маћедонију. Међу тим и сам Атанарих тајно пређе Дунав, те се придружи осталој својој браћи. Један део ових, у броју 200.000 војника, под Радогајсом нападне на Италију, а остали опљачкају Маћедонију, сву Грчку и Атину, у којој сруше и храмове идолопоклоничке; па пошто, по наговору источних императора, нападну на Италију, настане се у Илирику и у овом оснују независну државу. Ужас је владао свом Италиом, у којој 6. Ав. 410 год. робови отворе врата опседнутог Рима; те га Гали опљачкају свега за пуних 6 дана непрекидне пљачке. О овом ужасу писао је блажени Јераним: „Кад је се угасила светлост целог (света) мира, и кад је била одсечена глава Римској Империји; тада је погинуо цео свет у једном граду; мој је језик занемио, и ја сам у бездну унижења сурвао се. Сиријски шпекуланти куповали су римске жене и госпођице, те их продавали по трговима.'' Можда варвари Готи, под својим Адариком, и не би напали на Рим, да неје глупост и сплетка придворних око Императора свргла са звања Стилихона, који је пређе растерао Радогајса са његових 200.000 војних да несу глупи Римљани, а по своме варварству и зверству, заповедили: да се све жене и деца војника варвара у римској служби побију. Несрећу, коју постигнуше, Тамкануз Гаији Рутили Кумациан описује овако: ''Од тог доба од кад је Тошкану и пут Аврелијев опустошила рука Гота, и од тог доба, од кад домови незастављају разпростренење шума, пустара, и од кад мостови неудржавају реке; безопасније је поверити се неверном мору", (него верној земљи италијској). Тако је дакле страдала римска Империја, некадашње страшило и пакао целог света. Но њој још неје враћена жалост за срамоту. Хуни, по смрти својег старешине Белханамира, живели су под разним племенским старешинама. Њихове чорде разпростреле су се око Дунава, који је био природна преграда да не насрну на Источну Римску Империју. Пре него што кажемо коју о њиховом Атили ваља нам да напоменемо: да су главни и најзнатнији сајузници, или боље рећи покорени народи, Хуна били Каспијски Срби и Алани, ван осталих многих. Но негледајући на сва та разделења Хунска на племена, пак су покорени народи строго од ових зависили. Док су год овако раздељени били на многе племенске старешињице и племена Римљанима не

беху опасни, но шта више још корисни, служећи у војсци ових. Тако се прича и за самог Атилу: да је у младости био римски војник. Тако се зна: да је цар њихов Улдин бранио Рим као римски начелник и пријатељ, од Гота и других варвара. Но обе Империје не беху дуго сретне, а то с тога што се међу Хунима јави знатна личност, којој суђено беше: да застраши цео свет т. ј. обоје Римљане и Гало-Немце. Частољубиви и властољубиви, а хитри, Атила, са братом својим Бледом, око 435 год. већ је сва хунска племена подвргао био под своју руку. Докле му требаше брат, као оруђе ради постижења сопствених цели, дотле га је трпио и с њим подједнако власт делио, али, кад му овај поста не само излишан, но још и на досади, он га, по азијским законима и обичајима, 444. год. у мртви; те тако оста сам самцит господаром многобројних Хуна и покорених народа. Прво дело беше му: обезбедити и повисити данак, који му плаћаху обе Империје, као и закључити уговор: да му се издаду сви Хуни у служби ових, а тако исто и они који би убудуће прибегли истима. Њему је требало још неко време да у Азији, за свога сина Ејлака, или Иллака, обезбеди неке земље покорених Хазара и других турских племена, што је на скоро и учинио. По овоме окрене се свуда и на све стране противу Гало-Немаца, као да их је особито мрзио, и као да им је се имао за што светити. Овоме су узрок били, по свој прилици Каспијски Срби, његови верни сајузници и поданици, које сви зваху Хуно Сабири, или Срби т. ј. Хунски Срби, и који, као први поданици Атилини и Хунски, могаше нешто израдити за своју браћу, над којима господарише до Хуна Немци. Напослетку и сама та околност, што су ови били робови немачки, и што им је стало било до тога, да се освете оваким страшним и најужаснијим угњетачима, спрам њих је хитри Финомонголски заповедник, који бејаше и ваљан политичар, имао више расположења, него спрам Гало-Немаца, као господара и људи, који имадоше и војске, и спреме војене, и власти, и тако рећи државе. Једино је ово, а не као што Славенофили, на основу тог разположаја, тврде: ка бајаги да је Атила са свјим Хунима, био Славенин и то Бугарин, или са Волге Рус. Кад би се тако по ћејфу и вољи могли преливати народи у Славене и Русо-Бугаре, онда би ови Хуни били пре Срби, као што ова веровања Гота и Данаца сведоче. ''Slavos olim et interdum Saxones postea Vinedos, Vendos dictos atarie nostris Hunos audisiiss'' (т. ј. под именом Хуна наши су стари разумевали Србе (Славене Балтијске, а ту су живели од искана само Срби) по некад Саксонце, које доцније називаху Србима (Виндима, Вендима) Напоследак и сама сага Hervrar каже: Edit sumar et Heidrekr Kongr var i hernadi, kom han lidi sinn vid Hunaland: Hunli hiet kongr er par riedi fyrir: dotter hans hid Lunfa (Slava)'' (т. ј. Летом је отишао краљ Хејдрек на војну и дође са војском у земљу Хунску (Србску), којом владаше краљ Хлум, или Хум и у ког беше кћи Слава.) Но ми не можемо извртати паметарске истине, нарочито кад сазнамо и легенде, које се створише о Атили и његовој личности. Ове се деле на три дела и то: 1. Грчколатинска, или хришћанска, види Атилу као изрода ђавоља послана богом, да казни Римљане за страшне грехе и ужасне разврате и не наравствености. У ових Атила ваља да се приближи што више ђаволу те му Је с тога: глава ћелава, уши велике долазеће до размера магарећих, глава често магарећа и т. д. Једном речју: Атила вала да наличи на Анти-Христа, па мирна крајина; те на тог и наличи. Друга Нормано-немачко-галска у којој Атила неје ништа друго: до чисти Карл Велики, па је и био, и добар, и разборит, и више грађански но војени човек. Само Гото Нормани хоће да га преставе, по свом карактеру, крвожедним. По трећој или назови потомака његових дан Маџара, он је онаквим каквим га описује Приск изосланик Цариградски у год. 449. к Атили. Овај је видео Атилу лицем к лицу. Такви је исти каквим га описује и Јорнанд 550 год. и Проспер Аквиријски и Идације шпански епискуп. Ови га описују ни узми ни остави до каквог данашњег правог Маџара, Бугарина дунавског и из Добруче са Волге Татарина, иди Киргиза. У њега је: нос кратак, широк, при челу сасвим га нема, на врху издигнут. Он је омален, дежмекаст, шишкав , кругуљаст, с кратким дебелим вратом широким

раменима. загасито црнпураст, подочне кости врло изпупчасте, лице широко, затиљак затурен натраг, као кијак, или иде у вис једном речју: прави Монголин и друго ништа. Но да баш овога свега и нема, и да наличи на каквог чистог Славенина, опет нам паметарница каже: да су Хуни разбијени Кинезима у првом веку, и почетку другога, по Христу, са разширених кинеских граница, чак до дан: Сибира и скоро Каспијског мора, и отуда овима (Кинезима) прогнани и отурени, зна се: да су се Хуни неколико тисућа год. пре Христа , непрестано борили са Китајцима и то као Монголи и Фини, а не као какви Славени, Немци, или који други европски народ. Што се у Атилину стану налази људи, који праве и сију пиће сготовљено од жита, ζιτοζ то неје никако чудо. Узмимо само његову војску, која је, пошто он посла своје посланике 450 год. у једно и исто време у Цариград и Рим, и који се ту јавише Императорима са речима: „Мој и твој господар, заповедио ти је: да му приготовиш твој дворац." — ступала у Галију; па нам не треба никаква слављанофилска поповања. Војска му беше састављена из свију готово народа европских и азијских, бар граничећих се са Европом. Прво стајаху, у његовнм војеним редовима, Ост-Готи, са три своја краља; за овим Гепиди, под својим владарем Ардариком?; Ерули, или српске Ере, од којих стрепљаху и сама најварварастија и дивља Галонемачка племена; за овим Сцири, Турцилинги, Бургунди , који пре тога, занешени христианством, разбише Актара цара Хунског; за овима тако звани Хуно Срби, или Каспијски Срби; за овима: Уархуни, Хуни, Утургуни, Ургури, Кутургури и т. д. т. ј. Маџари, Бугари, са разним Монголским и Финским племенима. Неје ли ту дакле могао видети човек и правог Мангола и Европца са својим принадлежностима? Неје ли ту видео свакојаких људи, почев од. загасито црне масти крутуљастог и широког лица Хуна, Монгола, или дан изродка ових Маџара и Бугара, па све постепености у боји лица и косе, до беложућкасте косе Србина, са плавима очима и белим лицем? А сваки тај јахао је свога коња, па још на своме седлу; држао је свој мач и друго оружије. Атила му неје могао дати, а неје ни имао одкуда; јер он неје ово ковао и коње патио. Шта више, он их неје могао не само слити у један народ, све баш и кад би хтео; но неје их могао све ни оденути у своје хунске дреје, јер је и сам ове отимао од других и туђе и навлачио на своје људе, а никад их неје правио, нити је имао за то времена и знања. Борбе Атилине ми, нити смо позвани, нити нам је потреба, наводити. Ствар је свима позната: да је притесњавао све и сва, кога је год могао и колико је год могао, неразбирајући, ни за веру, ни народност. Једина му је заслуга што је допринео: да се што пре сурва огрезла у гресима и у сваком неваљалству једна и друга Римска Империја, гурнувши их још више у понор разврата и неваљалства. Њему имају Славени да благодаре: што је својом силном и снажном Финомонголском десницом проредио и ослабио галонемачка племена, која му негда измакоше у Азији робства, и која је он са особитом вољом гонио и утамањивао. Благодарећи њему и учињеном сајузу са Вандалима (од којих су дан. Бошњаци, који се још зову ајдалије или вандалије) српским племеном, живећим тада у Африци; па и ако тада Атила не узе и не опљачка Рим, то учинише Вандали, као сајузници и пријатељи његови. Да су Вандали одиста били српско племе јасно нам сведоче ове речи Адама Бременског : (Serbes) Servia (Sclavonia) amplissima Germaniae provincia a Vinilis incolitur, qui olim dicti sunt Vandali (vid. Adam Brem: 1.1.2.c.6.4.) а тако исто вели Vambecius у свом Orig: Hamb: 1.c.ss. Српски језик у Хамбургу зове се Вандалски (Liguam vandalicarum voc. vinilorum) Узроком Атиле непаметни и развратни као и остали, импр: Валентин својом сопственом руком 454. год. уби спаса Империје, славног Ајецију, који у Галији устукну силу хунску. Али и овај развратник не царова дуго; јер га 455 год. уби сенатор Петроније Максим, који се обуче у крваво одело императорово. Већ 453. год. лежаше Атила, у сред свог брачног, са Алдином весеља, мртав и то онај Атила, који застраши цео свет и од чијег се страха изседи сва Падуа, па се настани на мору, где у страху основа богате, но развратне Мљетке, или Венецију. Чорде његове како су се саставиле, тако су се и разпрсле. На 16.

година после смрти његове т. ј. 469. већ и мртва глава сина његова Денгезита оде, као знак подле римске политике, у Цариград, а од силних његових Фина и Хуна већ не оста ни гласа ни трага. Смрт његова и разпадај његове огромне државе од Јадранског па до Балтијског, или Српског мора, и од Рима тако рећи па до Цариграда оживи, тако рећи, српска племана у целом том простору; ови дигоше главу и почеше се силити и снажити, јер немаше ко да им смета у томе. Источна империја попуњаваше изпразњене Хунима благајнице и проређене Гото-Немцима војнике, а нарочито сви и сваки грабљаху се да ступе на импер: столицу, како би и оно мало државна богаства и силе поцрпели и расули. У Риму не беаше ни за длаку боље. Осим страшњих, свију способних и грабећих се за императорско званије, лица, варвари зобаху и оно мало римског добра, што остаде непозобано. Војска, у место своје војене вештине, упражњаваше се у непрестаним изборима нових и нових императора. Негледајући ни на титулу Императора: Dominus (господ) ни његову aeternitas (вечност) ни на majestas (величанство) ни на све окружавајуће га свето, вечно, преузвишено, благословено, безсмртно и т. д. као sacrae cibiculum (свете особе) sacrae largitionnes (св. сакровишта) и т. д. груби и незадовољни војници вечно су давили и гњавили ове, те друге постављали. Још је Септимије Север учио своје наследнике: „Лажите војнике и смејте се над свима осталима." Императорске вечне, свете и величанствене главе летеле су непрестано с рамена њихних, као старе печурке са трулих пањева, негледајући на то: што им за живота њихова, њихове кипове обажаваху и у ред богова увршћаваху. Ово је овако и морало бити, јер Рим не беше оно што је био негда. Он је био чорда рамзесових још дисциплинарних, а сада посве развраћених свију народа, војника који владаху над разним покореним народима. Његово право и све египатско-жрече тајне сенатора и патриција беаху и народу одкрите, доцније изсмејане, презрене и заборављене. Сталеж рамзесових војника оно мало своје египатске крви мораше разтуривати по жилама млогих покорених народа, а у своје жиле примати бујне реке, а не струје засушивајућих се поточића; те тако Римљанин н не личаше више на Етиопца. Стари Рим неприличаше на нови, а нови, ни у длаку неналичаше на стари; у старом Риму, или сакривеној Српској Хваленцији, беаху рамзесови војници, који покорише околне народе и над овим господарише, беху аге и бегови; ту бејаше борба међу плебејем, или вечним робом, са патрицом, или вечним господарем. У овој међусобној борби покорише те обе силе Шпанију, Картагену, Грчку, Парсију, Јудеју, Сирију и друге богате и изображеније земље. Са покорењем ових рамзесових потомци непрестано се богатише како са урађеним богатствима, тако исто и са робљем, које умеше ови јунаци градити и стварати. Рим благоваше и аговаше; ама са покореним народима улазе у крв и државу римску, и масе варвара, које такође хоће не само да робују, но и да господаре. Стари поплеснивили сенат и сва устројства затресоше се, а дивљаци почеше се облачити у императорске ћурдије. Докле иђаше та борба с влашћу и господством народ пропадаше од тешка робства и умора; али сад наступише борбе ових међу собом, а и земаља не беше више изображених, у којима би се могло што год ућелепирити; те да стари и вечнн Рим само ждере и тражи што готово од других да отме. Оно што беше робља изображенијег, са глупости римске, поста јадна и незнатна раја, која мораше обрађивати земљу и вршити млоге ситне безкорисне послове у господским домовима као: при сваком часу дерати се и викати у место садањег нашег избијања часоказа и тиме показивати време господарима, лајати као псето и т. д. а не радити већ знајуће занате. вештине и т. д. У државном робству ово је морало излазити у аренама и циркусима те се борити, међу собом и са љутим гладним зверовима за насладу Римљана. Борбе ове заузимале су понеколико тисућа људи, који су често сви плаћали животом. Међу тим, као што рекосмо, богатих и изображених земаља нестајаше, а варвари око граница римских, голи и боси, гладни и разпојаси, чекаху и погледаху на Римљане, као на богове, но са тим својствама, који се могу опљачкати. Разврат, луксузи

и ужасне потребе идоше узастопце, а ове праћаху највернији другови: скупоћа, глад, помор, незадовољства и остало. Римска држава,као и сви војници, подедида је се у два ужасна и свима дравилама одвојена један од другог табора, и то један у коме вдадаше квиритска разњеженост, најгаднија и најужаснија деморализација а са овом, од тешких наслада, таква изњеженост и слабост, којој требаху ви језици детлића, гњезда колибри и остаде њежне и најскупоценије ствари да се само та преслабачка женкарош подкрепе и изхране. Њима требаху одела од злата и драгог камења, а за то све ваљаше да се стара други табор. Напротив у овоме другом не беаше већ више ни душе ни срца, ни силе ни снаге; јер му све одузеше, што имаде па и ћери, и жене, и децу обојег пола и т. д. Овај не маше ни леба да једе, а камо ли што друго. Он га не умеаше већ а и немаше с чим ни да произведе. У војсци владаше то исто т. ј. или претерана разњеженост, која не беаше већ ни за насладе собствене снажна, да их готове ужива, а камо ли да се бори и бије, а друга страна беаше грубља и дивљастија од свију варвара и дивљака. У прва времена, римски војник, огледало овог сталежа, врх производства, силе и храбрости: подиже огромне путове, насеобине, градове, градиће, тврђаве, вароши, паланке, дивне водоводе, прекрасне храмове и све остало, и то све својим сопственпм знањем и рукама, тако, да га кажњаху за изгубљену битку само радом и трудом. Он се у то доба мољаше богу и старијима: да га воде у рат да погине; јер воле и погинути но с радовима, и у овима, жив упадати у земљу и затрпавати се у овој. У ово време нехваташе квиритима снаге да бар обиђу те путове, које им подигоше предци да поправе то све направљено ит. д. и ако грубија маса, вечно се дераше: ''немамо леба и воде, скапавамо од глади, жеђи и голотиње" војник напротив викаше управљачима: „Ви нашу крв и живот уцењујете на дан у 10 асова (3 гр. и 5. пара чар.) а то нам не стиже ни за одело, ни за оружије, ни за чадоре, а још морамо плаћати за одпусте и одкупљивати се од тиранства и нечовечанства центуриона" и т. д. Несретни војници морали су плаћати: за 1. фунту говеђине 12,5 гр. чар. 120 гр.чар. за најгрубију обућу тако звану caliage (каљаче - прим. ''Свевлад''). и т. д. па се то све покрај његова рада и патње неописане, и опет неје имало одкуда узети. С тога су слетале императорске главе са рамена им као печурке; с тога видимо Императоре не из римских благородника и доцније поставшег народа; него из свију покорених народа. Тако Трајан и Адријан беаху шпански Срби; Албин и Септимије Север африканци; Филип Араб, халдејац и жрец сиријског бога сунца; Антоније Гелиогабал (Елагабел) Србин дански, или тако звани Гет, као и Александар Север и т. д. а од Аврелијана већ римска крв не ступаше на императорски престо. Овај непрестано заузимаху Гали, Немци, Готи, Грци, а највише упола поримљењаци из разних српских племена. Ови се сви подизаху од чистог и најуниженијег робља; али све беше узалуду: јер Императори не баеху криви бедама и несрећама Рима и његове државе од 40.000.000 душа. Уплив туђи свуда је и на сваком месту био. Ту неје било борбе простака са властелом, и робља са господарима, него су баш ове варварске народности изтискивале свуда и на сваком месту оно мало заоставше нечисте римске крви. Сенат већ беше састављен из самих варвара, а литература римска повађаше се час по једној, час по другој провинцији и по тим народностима, гледајући како кад беху ове престављене у држави и другоме. Тако видимо уплив робова Елина да је толики велики био још у време Цицерона, те овој рече за елинизам и језик му: „То неје некакав слаби поточић, који из Грчке тече у Рим; већ је то страшно велика, силна и бујна река." Сва римска литература и сасредочавала је се и у понеком Ливију, Андронију, Покувију, Енеју и т. д. Грцима. После ова подпада под уплив италијских градова, од којих Кремона и Милан додаше Виргилија; Падуа Тита Ливија, ког укореваху за варваризам у језику и осталом; Верона Вертувија Хосталија, Корнелију, Непота; обрежје језера Гарда најграциознија појета Катула и т. д. По овом влада уплив Галије, која даје: Трое, Полтеје, Петроније и т. д. Даље уплив Шпаније, које појете, а нарочито кордовске, прекорева још Цицерон за одвећ велике разкошлуке у фигурама.

Шпански уплив владаше над Римом од Нерона до Трајана, а преставници овога беаху Калумела, Помпоније Мела. По овом иде уплив африкански, ког су представници: Ани Корнут, Септимије Север (предак императора) Фронтон Нумидијанац, Тертулијан и т. д. Стари Рим покораваше, изтребљаваше, утамањиваше и продаваше као рубље туђе народе, заузимаше њихове земље и богатства, које свуда ина сваком месту насељаваше својим насеобинама. Од Христа напротив, или тако звани Императорски Рим, већ уступаше непрестано један по један комадић земље дивљацима и варварима. И ово му небеше доста, већ овима даваше своје земље, насељаваше их у својој средини, примаше у војску и т. д. и то све не беаше у стању да га сачува од пропасти, да га учини бар за једну годину мирним и спокојним. Буне се подизаху свуда и на сваком месту (као разтичуће буре, кад се удара на једном месту, да се устава вода, а оно разтиче на 10 других и т. д.) и све су те буне од самих војника, којима најтеже беаше; те за 20. год. промену се и погибе преко 30 Императора, који у исто време ничу у Италији, у Галији, Шпанији, Азији, Африки, Илирији и т. д. Грађани, који се пре дичаху тим именом, и бораху се да до њега дођу, сад остављаше земље и градове, те бегаху варварима и дивљацима; и вољаху у ових, као што тада говораху: „под именом робова, живити слободно"; него „у Римљана под именом слободе робовати најсужнијим робством". Земља је римска са дана на дан све више и више пустела и гинула сама од себе а што неје опустело, и што је још остајало у таворењу то је непрестано молило богове: да дођу варвари, да их побију, да се не муче, или како спасу! Не су помогли ништа ни закони, ни највеће и поштеније намере млогих императора, који беаху већи и паметнији од прошлих времена. Трулеж је заузео мах а на поправке нико неје нигде дао, нити је се ко на њих обазирао. Народ уморен, и упола мртав, немогаше се ни пренути, а камо ли отрести умирања; разкошлук вишег сталежа дотеровао је дотле: да је покрај пред њима павших не само од непријатеља, но и њих самих, другова, пријатеља и браће, (као и покрај павших од рођене браће, коју још недохвати рука и мач непријатељски и брат рођени у место да се брани и отима непрестано је дерао се и викао: (дајте нам циркусе, арене, насладе) и т. д. У оваквом стању неки виде пад западне римске Имп. и продужују до 5 века до пада Августула Ромула 475. год. Ово чине само с тога: што хоће пропаст Рима да подведу под случајно име императора, који беаше имењак основаоца Рима, т. ј. хтело је се да Рим и оснује Ромул и под Ромулом опет да пропадне, као што и Цариград, подиже Константин, а под његовим имењаком заузеше га Турци. (Види Шлос: Стасуљев: Ешев. Апол. Сидон; Лор. и т. д.) Ми овај пад остављамо до појава српског владаоца Татиле, који оде у Италију, заузе Рнм , настани се и погибе у овој. Он бејаше онај, који сурва Запад: Римску Империју, из које урвине више се никад и не подиже. Неје наш позив, у овом кратком погледу на народност, етнографију, и прошлост, народа означених на нашој карти, да описујемо и пад зап. Рим. Империје онако како треба и ваља. Ми смо само укратко напоменули стање њено пред пад и навели узроке, са којих она пропаде и то најкраће и најслабије, остављајући онима, који се баве Општом Паметарницом да то учине како ваља и треба и да напомену: да је Рим и његова царевина у време пада имао и више војника, и народа, и свега но кад гуске спасоше Рим и кад Римљани теживом злата одкупљиваху се од Гала. Но у ово време, да неје имао воље и моћи тај Рим и његова огромна Империја да се брани и заштићава, то је познато, али зашто баш неје хтео и зашто се неје могао одбранити? наше неје да испитујемо. Ова су два питања од велике важности како за сваког паметаристу, тако и за државника, економисту, статистичара, војника и једном речју за све и свакога.

Српска држава под својим краљевима од 492. године

У оваквом стању зап. Рим: Империје (а у бољем по готову не беше ни Источна) и пошто пропадаше и утаманише се чорде Финохунске, а Империје немадоше ни моћи, ни воље да поврате све своје земље отете им најпре Готима, па Хунима и т.д. - ускрснуше тако рећи српска племена, која су се, од смрти Атилиног сина, почела непрестано приљубљивати и придруживати једна другима. Дуго, тешко и жалостно робство научило их беше памећу; те се ујединише. Можда би им и ово ујединење и приближење остало узалудно, да се нејави Самовлад, или Свевлад, први до сад познати, по овом срп: Тропољу срп. владар, кога туђини зову Готом. Старе паметаристе доводе овог нашег владара Свевлада из Велике, или Ђерманске, Србије, а зову га, са његовим народом, Готом и Готима, но у исто време веле: да су Славени, а они сами себе зову веле Лужичанима. Сви се слажу у томе: да су ови Срби Лужичани под Свевладом основали државу у овим земљама пре доласка старих или уралских, Бугара, по млогима на 4. људска колена. Онда не знамо зашто наш Г: Николајевић у свом, иначе прекрасном и неоценимом делу, угурује Свевлада за целих око 149 год. доцније. У овим својим и историско критичким покушајима, он меша другог Самовлада, Самка, или Свевлада, који је се борио са Дагобертом Франконским и као што веле био му у неколико и подчињен (''Samo dixit, terra quam hauenus Dagoberti est, et nos, si tamen nobiscum disposuerit amicitias conservase, Sicharius dicens non est possibile ut Christiani, Dei servi, cum canibus (Тако Гало Немци увек зваху Србе ђерманске, или из прастаре Велике Србије) amicitias colant. Dagovertus superhiter jubet de universo regno Austrasiorum contra Samonem et Vinidos movere exercitum et cet: '' (vid: Fredegar: C. 67). А да су пак Србе звали Готима, то нам јасно сведочи више показани навод (''Nostro quoque tempore Ragusanae matronae, cum ancilis Sclavenae (Serbae) nationis subcessent, eas Gothas appellant'' (т.ј: И у наше време (вели писалац Тома Ђакон) кад се госпође дубровачке разсрде на своје служкиње Српкиње, зову их Готушама, или Готкињама). Што се пак тиче Лужичана, да су они прави Срби, о томе нема никакве сумње, и да се још и мимо Срба зову, а и звали су се Милчанима о овоме и сам Дитмар тврди (vid. Dithm 1 6. Pagus Milzeni, sive Milceni fuit pars Saraborum, ut notat Reineccius etc). Ми се нећемо бавити око ове расправе Г: Николајевића, која је у основи, што се година и понеких појединих лица тиче на понеким местима погрешна, а у споредностима и даљем развијању врло добро обрађена; већ ћемо прећи на саму ствар Дукљанињовог Летописа, који је преведен с латинског и напечатан у Срп: Летопису 1853 год: Ми смо, бавећи се у Москви, имали под руком Луцијеву паметарницу и пребељежавали смо и из ње што се овога тиче: те тако једно другим попуњавајући прелазимо на прекинуту ствар. Дакле рекосмо, кад Хуни пропадоше, пошто утаманише готске чорде у овим срп. земљама, а обе Империје забављаху се свака својим престолничким невољама, из Велике, или Балтијско Ђерманске Србије, дође Свевлад да обнови некадашњу српску овде бив: државу и да подигне овде живећи Српски народ, скоро са свим утамањен и сатрвен. Ми смо видели: да су у овим земљама владали Хуни, и да су и последњи Готи отишли под Теодориком у Италију још 458. год. и тамо се настанили, а ове су српске земље остале тада са свим чисте од свију туђина, и биле у потпуној српској власти.

Свевлад, Самовлад, или Само, Самко 1. од 492-530 год.

Свевлад, или Само, Самовлад, као што су га писали, одпочео је тако рећи дејствително владати (од кад се зна) око 492 год. по Христу у овим српским земљама. Од тог доба знају зањ паметаристе које веле: да је се он појавио у време Папе Гелалие (постао Папа 491 а умро 496) и Императора Анаста (владао од 491-518 год.). Како је, од кад је баш управо почео владати овај наш први владаоц Свевлад засад се још ништа поуздано не

зна, само се зна: да је око 530 год. умро, оставивши после себе 3 сина: Бориса или Бруса најстаријег, Татилу, или као што га неправилно пишу Тотилу средњег, и најмлађега Стројила, или Остројила. Тако је дакле Свевлад владао пуних 38, од када се зна, а колико је пре овога владао не зна се. А владао је од дан: Старе Планине до Рила па до Јадранског мора, и од ниже Авлоне па до испод Трста.

Цар Свевлад, или Самовлад 2. син Стројимиров, Самовладовић 3. (5) (552-564)

И владао је српском царевеним пуних 12 год: т ј: до 564 год: Свевлад други одма обрне своју војску те прође кроз сву земљу своју од ниже Војуње па све скоро до Беча, и од Јадранског мора па до Искра у ''турској'' Србији. Он је немилостиво у том свом путу, гонио и угњетавао Христијане, негледајући и на рођену браћу своју. У то време Солињани, са својих морских острва и заклона, пошљу просбе у Цариград, да их овај заштити; но на срећу њихову, а несрећу срп: народа Самовлад, или Само умре, као што смо рекли 564. год: а на његово место ступи син му цар Селимир...