† Српски епископи и митрополити средњега векаДр. М. Пурковић

Оскудица извора, болна страна свих наших лутања и тешког пробијања ка што бољем сазнању и упознавању, осећа се у пуној мери и у раду на историји српске Цркве. Извора је толико мало, да правог знања заиста немамо и у обиљу отвара се пут наслућивањима и хипотезама. Листе епископа и митрополита, скоро по правилу, тако су проређене и непотпуне, да се једва фрагментарно, често у већем временском размаку, помињу поједина лица, без ближег хронолошког одређивања.

Било је доста напора и похвалних жеља да се разјасне поједина питања из историје епископија и епископа и митрополита почев од Е. Голубинскога, који је дао свој познати "Краткиј очерк историји православних церквеи болгарскои, сербскои и руминскои или молдо-валашскои (Москва, 1871., 462–72). Његове белешке су врло непотпуне, а често и погрешно обрађене. Јастребов, Дучић, Никетић и др. улазили су у поједина питања, па често збуњивали и често више одмагали него помагали правилном и успешном решењу. Највише и, чак и према данашњем стању нашег знања, најбоље, улазио је у ова питања велики познавалац историје српске Цркве архимандрит Иларион Руварац, који је у низу расправа објашњавао многа питања. Узгред, додиривао је поједина питања о епископима и митрополитима Василије Марковић у својој студији "Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији" (Ср. Карловци 1920.). Више појединости у најновије време дао је у својим расправама из црквене историје проф. др. Радослав М. Грујић.

Покушао сам да овде у целини дам листу српских епископа и митрополита средњега века – од времена Савине организације самосталне српске Цркве до пада српских земаља под Турке. Верујем да би, овако у целини приказано, било лакше видети садање наше знање о овом питању, како би се лакше уочиле погрешке и папуниле празнине. Јаснијем прегледу знања у овом погледу добрим делом сметало је и што је, прилично велика уосталом, литература била разбацана по многим, често већ теже приступачним часописима.

1

Сви они који су до сад писали о овом питању, трудили су се да дођу до података на основу писаних извора. Пропуштали су портрете епископа, који често употпуњују наша знања, особито у хронолошком погледу. А портрети су важан историски извор, тако неправично занемарен при обради историских студија. Колико толико они потврђују и употпуњују наша, и тако штура, знања и умањују пустош, је, и поред тога, велика.

Подручје на коме је Сава основао српске епископије непосредно пред његово стварање било је под духовном влашћу Охридске архиепископије, коју је створио византиски цар Василије 2. 1019. године. Територијални опсег Охридске архиепископије испитивао је детаљно Стојан Новаковић на основу повеље цара Василија 2. од 1019. и 1020. год.. У саставу Охридске архиепископије биле су ове епархије: костурска, главиничка, мегленска, битољска, струмичка, морозвишка, велбушка, софиска, нишка, браничевска, београдска, скопска, сремска, призренска, липљанска, србичка и, потчињени директно архиепископу, Охрид, Преспа, Мокро и Кичево. У накнадној повељи од 1020., пошто нису биле унете све епархије, назначене су још: Дрстар, воденска епископија, рашка епископија и орејска епископија.

IКад је Сава као први епископ самосталне српске Цркве

отпочео рад на организацији, у српским земљама биле су рашка и призренска епископија. То су, тако да кажемо, биле затечене епархије још од грчке организације. Сава их је примио и унео у оквир свога програма, док је, према своме плану, друге створио као нове.

Не зна се данас поуздано кад је створена рашка епископија. Према ранијим нагађањима, узео је и Стојан Новаковић, да је ова епископија основана негде у време византиског цара Василија I и српског кнеза Мутимира, око 872– 876 год. Иларион Руварац оспорио је сигурност оваквих закључака, сматрајући да је питање: да ли је "дух склавинаие Монтемер", коме је писао папа Јован 8., баш српски кнез Мутимир, пошто Рачки у њему види Мутимира кнеза доње Паноније. Питање је и да ли је у 9. веку постојао град Рас.

2

Свакако први поуздан помен о рашкој епископији је из 1020. г. у повељи византиског цара Василија II. Историја рашке епископије током 11 и почетком 12 в. није позната. Сигурно је да је епископија била под јурисдикцијом византиског архиепископа у Охриду, под којим је била све до 1219 г., када је Сава изузео српске земље испод духовне власти Охридске архиепископије.

Од друге четврти 12 в. познати су нам неки рашки епископи по имену. Летописи сложно тврде да је Немању крстио у православну веру у цркви св. апостола Петра и Павла у Расу рашки епископ Леонтије. Око 1141–3 помиње се Кирил. За дуго после тога нема помена о рашком епископу. Кад је Немања држао сабор против јереси у својој земљи (око 1170) помиње се на том сабору рашки епископ Јевтимије. Ни за њега не знамо ништа више. О рашком епископу после тога први је помен тек из 1196 год. Те године држао је Немања сабор на коме се одрекао престола у корист свога сина Стефана, а он се замонашио и као монах повукао у манастир Студеницу. Немању и његову жену Ану замонашио је тадањи рашки епископ Калиник.

Ови рашки епископи 12 в. познати су нам скоро само по имену. Тројица од њих истичу се још и у једном посебном чину и врло важном уз то, иако то на око можда не изгледа и није се довољно подвукло. Један од њих, Леонтије, миропомазао је Немању. Некада у католичкој вери крштено новорођенче, православни епископ миропомазује и прима га тиме у православну веру, исту ону православну веру којој тај миропомазани младенац доцније ствара солидне темеље у својој држави, и којој његов син Сава даје праве и изразите основе. Други епископ, Јевтимије, присуствује важном Немањином сабору, на коме је изнео на решавање питање јеретичког покрета у земљи који је знатно пољуљао темеље православља. Зна се данас прилично добро како је Немања решио то питање и да није био у том вођен ни мало сентименталним обзирима. Трећи епископ, Калиник, даје постриг и монашки образ рашком великом жупану, на завршетку једне ретко бујне и тешке каријере. Некадањи стасити, немирни и пун темперамента и снаге велики жупан Немања био је у тај мах већ измучен борбама, поучен искуствима и оронуо старац, који је тражио мира у манастирској тишини и молитвама Богу на заранку живота.

3

Калиник је имао да изврши оно што му је, како рече Доментијан, Бог заповедио, а Немања желео. Калиник је постригао Немању и дао му монашки образ и име Симеон, име које је доцније кроз читав средњи век било најпоштованије, свето и којим је започињала света владарска лоза куће Немањића.

Не зна се ништа ближе о пореклу ових епископа, нити на ком су језику вршили службу Божју. Свакако да су, будући под јурисдикцијом грчког охридског архиепископа, били и они Грци.

После Немањине абдикације рашки епископ истиче се у једном важном догађају оновремене Рашке. Он је при дочеку и преносу Немањиног, тада већ св. Симеона, тела у манастир Студеницу. Прилике непосредно пред пренос Немањиних моштију из Хиландара у Студеницу нису биле ни мало сређене. У земљи тешка борба, потпиривана и помагана са стране, између браће Вукана и Стефана, која је направила праву пустош. Византија је страдала такође. Тамо је створено Латинско цариградско царство. Да би средио прилике у земљи, Сава пренесе мртво очево тело са Св. Горе у Србију. Св. Симеон постао је већ мироточиви, Божји угодник, на кога се излила Божја милост. Његово присуство, свечево мироточиво тело, у земљи значило је за тадање стање духова и појмове врло много. Сава је то знао. Пренос Немањиних моштију био је врло свечан. На глас да Сава долази са Атоса, носећи очево тело, Стефан је пошао у сусрет на српско-византиску границу у Хвосно. Уз Стефана, монахе, клир и властелу, изрично се помиње и епископ, по свој прилици рашки. Дочек је био врло свечан: мирисима из кадионица испунио се ваздух, певани су псалми и песме и целивано свечево тело.

Присуство епископа, па чак и Грка по народности, није ни мало чудно. Мртво Немањино тело доноси се са Св. Горе византиске. До скоро пред овај догађај Стефан је био везан браком с византиском царском кућом. Сама Византија преживљавала је тужне дане после стварања Латинског царства у Цариграду. Доласком Латина заиста је настао велики метеж. Зато Сава и узима свеца и мироточца, за кога би ти страни Латини имали мало интереса и пажње, доноси га у своју земљу, којој је светитељ тако потребан, да стиша духове и измири тешко завађену браћу. Епископ, поред тога, својим присуством при

4

дочеку тела, показује и дужне обзире поштовања према прослављеном монаху и светитељу, затим пажњу према оцу владара у чијој је земљи епископ. Најзад, можда је у питању епископ који је знао Немању већ давно, можда исти онај који га је замонашио. Ми не знамо по имену који је то епископ присуствовао преносу тела св. Симеона.

У т.зв. Плеваљском требнику помињу се по реду ови епископи: Калиник, Кирил, Козма, Герасим, Михаило и Глигорије. За њих није изрично забележено чији су епископи, али је Руварац држао да су рашки. Врло је занимљиво да овај поменик започиње листу рашких епископа Калиником. Епископ под тим именом био је, видели смо, и онај што је замонашио Немању. Од куда то да је Калиник забележен као први рашки епископ? Пре њега знамо поуздано по имену још неке. Можда је поменик започео листу епископа тек оним епископом који је био први после Савине организације Цркве, ослобођења од духовне власти Охридске архиепископије и стварања самосталне и независне српске архиепископије. У том случају, могло би се помишљати – ја то узимам само као претпоставку – да су Калиник који је замонашио Немању, и Калиник из Плеваљског требника идентични.

IIДруга епископија која је била затечена или наслеђена још од

времена грчке организације била је призренска. У нашој историографији нарочито је одлучно одбијао да је призренска епархија светосавска Иларион Руварац. Он је остављао призренску епископију ван оквира Савиног организационог плана, јер је сматрао да је Призрен дошао под српску власт тек за владе краља Владислава или првих година краља Уроша. Али кад је објављено чувено протестно писмо охридског архиепископа Димитрија Хоматијана, упућено Сави поводом прогласа српске архиепископије, скренули су наши историчари пажњу на то писмо. Тако је већ Нићифор Дучић узео да је Сава основао и призренску епископију, а затим проф. Ст. Станојевић, проф. Владимир Ћоровић и др. дефинитивно су примили призренску епископију као светосавску.

У протестном писму Димитрија Хоматијана Сави (писаном маја 1220.) забележено је и ово: Истина је и то, да си затеченог,

5

канонски постављеног, епископа Призрена тирански избацио из владичанства му, нагнавши га, јадника, да да оставку, како би се, тобоже, под изговором оставке, зло сматрало слободно од одговорности, а одредио си кога си ти хтео и тако си излио на се' до врхунца гњев канона.

Сава је, дакле, принудио грчког епископа у Призрену да поднесе оставку и поставио свог човека за новог епископа. Немамо разлога да сумњамо у истинитост овог податка. Хоматијан брижљиво бележи у свом протестном писму све Савине мане и неисправности. У том оптужујућем писму не би Хоматијан приписивао Сави и оно што би се сваког тренутка могло порећи. Његов је циљ да избележи што више доказа за Савину неисправност. У таквим случајевима напушта се све што би изазвало сумњу у иситнитост. Стога се мора узети да је Сава основао епископију и у Призрену. Хоматијанове наводе потврђују још и четири родослова и летописи. Истина, призренског епископа нема у списку у коме су назначена места српских епископа. Ћоровић је помишљао да је хрисовуљ с назначењем места епископа објављен приликом оснивања архиепископије, да су ту били потписи свих епископа, сем призренског, који је као Грк: можда... одрекао учешће, па стога био свргнут, или, можда, није ни позван. Околност што призренског епископа нема на овоме списку није толико снажна, да би могла да доведе у питање и сруши сведочанство увређеног и запостављеног архиепископа Хоматијана.

Призренска епископија је стара. У време цара Василија II она се помиње под јурисдикцијом Охридске архиепископије. О њеним епископима током 11 в. не зна се много. Крајем 11 в., у време охридског архиепископа Теофилакта, помиње се призренски епископ. У првој половини 12 в. познат је призренски епископ Јован, писац једног коментара. После офанзиве бугарског цара Калојана, када је Призрен дошао у његову власт, помиње се призренски епископ Аврам. Призрен је тада био под трновском архиепископијом, а под папском врховном влашћу.

Око 1214 г. Призрен је дефинитивно потпао под српску власт. На епископском положају био је Грк. Био је то неко Никифор, који се помиње од 1217 до 1219 као призренски епископ. То ће бити по свој прилици тај епископ који је 1220 или још крајем

6

1219 морао да напусти своје место и да уступи епископску столицу Савином човеку, Србину.

IIIИзвојевавши у Никеји самосталност Цркве и архиепископију,

Сава је одмах приступио организацији те Цркве по плану који му се чинио најбољи и да је у тај мах најсрећније решење. Управо у организацији Цркве осећа се у пуној мери сав политички таленат и велика способност овога некада фанатизованог монаха са Св. Горе. Он је сада имао већ великог искуства; истрезнио се од некадањег мистицизма, који га је прожимао. На аскетизам монашког живота он је пред педесетом годином гледао очима које друкчије виде него у двадесетој. Кад се религиозна страст стишала и почело сталоженије да гледа и на људе и на ствари и да се све схвата много реалније, могло је да се оде на практичније циљеве и да се избере кориснији пут. Света Гора, Цариград, света места на далеком Истоку, ако не свако за себе, сви заједно сигурно, дали су Сави несумњиво друге и шире погледе на живот и дубоко искуство у посматрању људи и прилика. Човек није више романтичан и брз, него сталожен и мање сентименталан. Сава је био у срећном положају што је имао лепу прошлост, о којој се радо говори. Из владарске куће, у којој може да живи несметано у обиљу и задовољствима, он одлази у манастир, одриче се светског живота и уживања и проводи дане као монах, у вечитом посту и молитви, као и сваки црноризац на светом тлу Атоса. То је већ само за себе довољно па да се о таквој личности говори и да се ствара популарност. Можда велики део, ако не и цео, успеха што је Сава постао популаран и поштован лежи баш у томе. Он је сахранио своју младост у манастиру онда кад је могао да ужива и да му нико то не замера. Он није улазио никад у вртлог борбе из неких личних користи, него из чисто династичких побуда. Када је улазио у политичка питања, није могло да му се пребаци да жуди за личним користима. Он је био монах и тиме је све речено. Он нема потребе да ствара неку котерију која би му помогла издизање на престо. Он у политичким питањима иступа као саветодавац и више је политичар него његов брат и два његова синовца заједно. Он их све износи. Збиља ништа крупно није учињено у Србији за три деценије а да Сава није дао ту своје мишљење, или се чак лично

7

заложио. Без Саве би се брзо раскућиле мучно стечене Немањине тековине.

Сава се пожурио да створи култ династије. Он је оснивача династије прогласио свецем. У мутним данима спасао је Србију у борби браће о престо, када је Немањино дело било озбиљно доведено у питање. Оснивача династије и сада већ светитеља пренео је у Србију да мирно почива у својој земљи и народу показује чудо својим точењем мира. У два маха, с угарским краљем Андријом и бугарским одметником Стрезом, Сава је успешно решио замршена политичка питања. Синовцима, Радославу и Владиславу, био је од несумњиве користи својим богатим искуством и добронамерним плановима.

Када треба решити питање организације Цркве, Сава исто тако изразито избија у први ред и износи читав посао на својим плећима. У том раду Сава је управо највише националан. Кад кажем националан, ја сам свестан свих резерви на које се мора обратити пажња кад је реч о националној свести у средњем веку. Случај с призренским епископом Грком, иако православним, најречитије збиља говори о Савином националном схватању. Проф. Ћоровић врло тачно уочава и разлаже национални моменат у Савиној политици, који најизразитије избија на први план управо у Савиној организацији Цркве и стварању и распоређивању епископија. Према Босни, Сава ствара епископију у Дабру, која има да буде брана од навале богомилског покрета у Босни. У Хуму, на Стону, ствара епископију, која ту, на периферији, има да штити српске земље од навале католичанства, а можда чак и да шири православље у том крају. Зетска епископија, на Превлаци у Боки Которској, имала је да сузбија рад которског католичког епископа и дубровачког католичког архиепископа. И сама архиепископија, са седиштем у Жичи, била је на периферији и врло близу католичке Мађарске. Можда би се, због тога, Савин план о распореду епархија могао применити и на Жичу, иако је сасвим оправдано што је Жича, задужбина првог краља, око које се трудио и Сава, постала архиепископско седиште. Ја бих рекао да ни призренску епископију није Сава оставио само због чисте традиције, зато што је тамо епископија била од давнина. На крајњем југу, призренска епископија имала је да парира сваки рад византиске Цркве и грчку агитацију,

8

особито из Охрида, под којим су српске земље биле и од кога су се одвојиле. Тако посматрана, Савина организација Цркве показује заиста замисао, која је по тежњама и дубини схватања једна од највећих и најлепших, ако не и највећа и најлепша, од свих идеја које су створили и привели у дело владари старе српске државе. Идеја да се добије и створи независна српска Црква уздиже високо Саву и чини га без икакве сумње највећим политичарем читаве српске историје. Била је велика борба око питања: колико је епископија основао Сава. Иларион Руварац доказивао је да је Сава створио осам епископија: зетску, рашку, хвостанску, хумску, топличку, будимаљску, дабарску и моравичку. Строго, узевши, Сава није основао у Расу епископију, пошто је она већ и раније постојала под јурисдикцијом охридског архиепископа. - Но, - каже Руварац, - пошто је свети Сава поставши 1219 год. самовласним архијепископом српским ту свезу најстарије српске јепископије с поменутом охридском архијепископијом прекинуо, то се каже да је свети Сава поставио свога, то јест српској архијепископији подручнога јепископа у Рашкој. - Тако би, у ствари, св. Сава створио само седам нових епископија. Врло рано скренуо је пажњу Јиречек, да Жичу треба сматрати као посебну епархију. Ускоро после тога истакао је Нићифор Дучић да у Савине епископије треба убројати још и призренску епископију и жичку архиепископију. Недавно је проф. Рад. М. Грујић истакао да је постојала и жичка епархија, којој је архиепископ истовремено био и епархиски епископ, те ту имао своју засебну епархију.

Према томе, ствар стоји овако: Сава је затекао у почетку организације своје српске архиепископије две старе епископије – рашку и призренску, створио је седам потпуно нових – зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимаљску, дабарску и моравичку, а жичка епархија била је директно потчињена архиепископу. Створивши нову организацију, дакле, Сава је разделио читаву земљу на девет епархија, а десета епархија била је архиепископија.

За прве епископе Сава је поставио, углавном, своје ученике и старе знанце са Свете Горе, на које је могао потпуно да се ослони. На жалост, нама данас нису позната чак ни имена свих првих епископа.

9

Организујући православну архиепископију, Сава је морао да уђе у територију католичке црквене организације. У састав Савиних православних епископија у Зети и Хуму, ушли су и они крајеви који су били под јурисдикцијом католичке барске надбискупије. Сава се, међутим, није мешао у организацију и права католичке надбискупије у Бару. Од Савиног времена у српским земљама постоје два црквена центра: национално-православни са седиштем у Жичи и доцније у Пећи, и католички са седиштем у Бару. Сигурно је, да је после оснивања српске православне архиепископије утицај католичке надбискупије у Бару на српски народ много ослабио, особито утицај на унутрашњу Србију, нарочито зато што је православље постало национална Црква.

Створивши епископије, Сава се потрудио да се оне и економски обезбеде и да им се пружи могућност издржаваља. Створио је велика епархиска властелинства и особито велико и економски јако архиепископско жичко властелинство. Истовремено регулисао је положај епископа, одредио његов положај и делокруг рада, означио епископова права и дужности, а властелинствима дао економски и судски имунитет.

IVРашки епископи. Седиште рашког епископа било је у

манастиру св. Петра и Павла (Петровој цркви) у старом Расу, код данашњег Новог Пазара.

Плеваљски требник почиње листу рашких епископа Калиником, а за њим помиње: Кирила, Козму, Герасима, Михаила и Григорија. Ако Калиник не би био идентичан, као што радо помишљам, са оним Калиником што је замонашио Немању 1196 год., онда ни о прва три његова наследника не знамо ништа. О епископу Михаилу сачуван је само још један изворни помен. Неки ђакон Болеслав писао је јеванђеље у време рашког епископа Михаила. Како је запис у коме се ово помиње датиран, знамо да је Михаило био рашки епископ око 1284 г.. Григорије, или боље Григорије I, умро је, можда, за време архиепископа Јакова (1286–1292). Плеваљски требник не иде даље и знања о епископима морамо да тражимо у другим изворима. У једној повељи краља Милутина манастиру Хиландару помиње се као рашки епископ Филип. Како се у тој повељи помиње као архиепископ Јевстатије

10

II (1292–1309), то је и Филип био у то време рашки епископ, па, по томе, и непосредни наследник Григорија I. Али време Филиповог епископовања може се сигурно још сузити и ближе одредити. Пре свега: између 1 септембра 1304 и 31 августа 1305 био је рашки епископ Григорије II. Он је у то време као "образом мних, архијереј саном" и већ рашки епископ преписао у цркви св. апостола у Расу крмчију за манастир Хиландар. Година после које сигурно Филип није дошао на епископски положај је 1297., а година пре које није заузео тај положај је најраније 1286, пошто је те године дошао за архиепископа Јаков, за чије је време умро епископ Григорије I. Непосредни Филипов наследник на катедри рашке епископије био је Григорије II, за кога смо већ рекли да се помиње крајем 1304 или у првој половини 1305 год. већ као епископ и преписивач крмчије. Све што се за њега може поуздано рећи то је да је имао за собом монашку каријеру, али је неизвесно ни где је ни кад почео он свој монашки живот. Први пут наш га извор налази већ у његовој епископској резиденцији. О њему је сачуван само још један помен, у натпису на једном крсту, дарованом некада манастиру св. Петра и Павла, а сада у доминиканском манастиру у Дубровнику. Григорије II био је рашки епископ између 1305 и 1313 год.

Већ 8 фебруара 1314 био је рашки епископ Павле. И о њему не зна се ништа много. Једине, врло непотпуне, податке о њему пружа историчар и потоњи архиепископ Данило. Тако се зна да је епископ Павле био на самртном часу краљице Јелене и да су га три године после смрти Јеленине известили калуђери манастира Градца како се Јелена јавила у сну некоме монаху и зажелела да је изваде из земље и поставе њен ковчег с телом у цркви. Од Данила сазнајемо још да је краљица Јелена врло поштовала епископа Павла, "сего бо... име в место плтороднааго отца, скореје же. решти ми господина си и учитеља". Из овога би се дало изводити да је Павле био бар неку годину пре Јеленине смрти епископ, или да је био на неком угледнијем положају пре но што је постао рашки епископ (игуман Градца?) и да је Јеленино познанство са њим свакако ранијег датума. Последњи помен о епископу Павлу је из 1318 године. Он је, за сада, последњи познати рашки епископ.

11

Призренски епископи. Седиште призренског епископа било је у манастиру св. Богородице на Левиши у Призрену. У време краља Милутина манастир је обновљен, "саздан и пописан". Та обнова манастира била је 1307 г. и око обнављања његовог трудио се и тадањи призренски епископ Дамјан.

У зборнику манастира св. Тројице код Плеваља помињу се ови призренски епископи: Јован, Герасим, Иларије, Амвросије, Варлаам и Јован. Истим редом, само са поменом тројице пре њих и седморице после њих, забележени су епископи и у Призренском поменику. Ту су, наиме, забележени: Симеон, Леонтије, Константин, Јоан, Герасим, Иларион, Амбросије, Варлам, Јоан, Дамјан, Илија, Дамјан, Сава, Арсеније, Теодосије и Дамјан. Врло је тешко утврдити хронологију епископовања појединих епископа. Затим, и ова листа није потпуна. Сасвим сигурно знамо за једног призренског епископа који није забележен у поменику. То је Георгије Маркуш, који се помиње око 1282/83 год.. У попису имања хтетовског манастира забележено је како је призренски епископ Георгије Маркуш заклео старце и властелу, који су имали да пресуђују о извесном спорном земљишту. Од 1299 био је призренски епископ Дамјан. Дамјан се помиње, али хронолошки неодређено, у повељи краља Стевана Дечанског св. Богородици Левишкој (1326). Год. 1307 овај Дамјан помиње се на натпису св. Богородице Левишке и сазнајемо да се он трудио око обнављања тога манастира.

После Дамјана помиње се као призренски епископ Илија. У поменик је, по свој прилици, забуном ушао после Илије понова Дамјан. Илија није био дуго на епископском положају. Већ пре 1309 постао је призренски епископ Сава. Сава се образовао на Св. Гори у Хиландару. По повратку у Србију постао је призренски епископ, а већ 1309 постао је архиепископ као Сава III. Ко је непосредно после њега дошао на тај положај данас се још не зна. Око 1318 г. познат је призренски епископ Арсеније. Год. 1326 епископ Арсеније утврђивао је са деспотом Драгославом границе призренске епископије у Доњем Пологу. Последњи помен епископа Арсенија је с почетка 1333 г. Те године 22 јануара уступио је краљ Душан у Пологу Дубровчанима Стон. Као сведок на том акту јавља се и призренски епископ Арсеније. За остале епископе који се помињу у поменику неизвесно је када су били.

12

Зетски епископи. Седиште зетских епископа било је током 13 и 14 в. у манастиру св. Арханђела на Превлаци. Одатле је пренето у Крајински манастир и доцније (1405) у Врашину. По свом седишту, зетски епископ помиње се у 14 в. у дубровачким књигама као "епископус санкти Михаелис".

Плеваљски требник помиње ове зетске епископе: Германа, Неофита, Михаила и Андреју. Међутим, као први зетски епископ јавља се и Иларије. У историографији било је велике борбе око аутентичности т.зв. Врањинске повеље, која би требало да је св. Саве, и у којој се помиње као зетски епископ Иларион. Руварац је ту повељу огласио за фалсификат. Други који су се на повељу навраћали, узимали су у обзир Руварчеву сумњу у аутентичност, те и они одрицали њену оригиналност. Иако о епископу Иларију има још неких вести, ипак су и оне сумњиве. Зато што у Плеваљском требнику нема забележеног Иларија, проф. Ћоровић се уздржава да га уврсти у зетске епископе, мада допушта да је један Иларије могао да постоји као зетски епископ. Он особито указује на околност да се један Иларије помиње као хумски епископ 1239 г., те би, можда, тај Иларије био замењен и убележен као зетски епископ.

Први зетски епископ о коме се може рећи нешто више био је Неофит. Он се први пут помиње између 1 септембра 1261 и 31 августа 1262 г. Тада је преписао за њега извесни Богдан један номоканон. У биографији архиепископа Јевстатија I прича се да га је замонашио зетски епископ Неофит. Јевстатије је живео као монах у епископији, ишао затим у св. земљу, живео доста дуго у Хиландару, где је управо 1262 г. био игуман. Стога је сасвим сигурно, кад се погледа шта је све Јевстатије преживео и где је све био, да је Неофит био епископ бар десет година раније, дакле око 1253, ако не чак и пре. Последњи помен о епископу Неофиту је из 1268 или 1269 г. Он је тада (између 1. IX. 1268 и 31. VIII. 1269) подигао Богдашићку цркву код Котора.

У Плеваљском требнику није забележен као епископ Јевстатије, зато што је он доцније постао архиепископ и као такав умро, али се зна да је после Неофита постао зетски епископ Јевстатије. Био је пореклом из жупе Будимље и још из ране младости побожна живота. Замонашио га је зетски епископ, и његов непосредни претходник, Неофит у резиденцији зетских

13

епископа. Путовао је у св. земљу, а затим је дошао на Св. Гору, где је у манастиру Хиландару био и игуман (1262–1265). После 1265 напустио је Хиландар, дошао у своју земљу и постао зетски епископ. Био је епископ од 1270 до 1279 г., а затим је постао архиепископ и умро је 1286 г. Не зна се ко је дошао после њега за епископа. Око 1299 помиње се као зетски епископ Јован. Год. 1305 био је зетски епископ Михаило. Он је те године био у Котору, када је краљ Милутин потврдио поклоне своје мајке св. Богородици Ртачкој. По Руварцу, то би био исти онај Михаило који се помиње и око 1318 г.. После 1318 није познат ни један зетски епископ по имену. Зетски епископ помиње се само титуларно.

Хумски епископи. Резиденција хумског епископа била је у манастиру св. Богородице на брду св. Михаила на Стону. Седиште није дуго ту остало и средином 13 в. повучено је у унутрашњост. Год. 1254–1264 земље св. Богородице помињу се као метох манастира св. апостола на Лиму: што не би било могуће да је још тада био ту епископ. Још око 1253 г. хумска епископија добила је имања од краља Уроша I. Међутим, Бугари су својим упадом много опустошили манастирско властелинство. Хум се одметнуо и пришао Мађарима (1253/54). Епископско седиште хумског епископа постао је манастир св. апостола на Лиму, задужбина Немањиног брата, хумског кнеза Мирослава, који је још од времена оснивања хумске епископије био метох хумског епархијског властелинства. Да би се економски подигла, после страдања од Бугара и одметања Хума, епископија је добила нове поседе. Срби су рано напустили Стон и он је за православну веру: од друге половине XIII века почео да губи свој значај. Као разлог томе проф. Ћоровић наводи околност, да су се српски владари ширили низ Вардарску долину и: све су више напуштали западне области. Најзад, 1333 Срби су дефинитивно уступили Стон, Дубровачкој Републици. Епископско седиште у цркви апостола Петра на Лиму помиње се почетком 15 в. у дубровачким књигама као караванска станица.

Плеваљски требник помиње ове хумске епископе: Иларија, Теодосија, Методија, Неофита и Николу. Сава, потоњи архиепископ, није забележен, јер он није умро као хумски епископ, него као архиепископ. Иларије, који је врло вероватно

14

био први хумски епископ, помиње се 15 маја 1239 г. на станку у Стону. Више смо обавештени о епископу Сави. У повељи манастиру св. Петра на Лиму (1254–64) помиње краљ Урош I како је позвао и хумског епископа Саву, свога брата, ради извесних обавештења у вези с манастирским имањем.

Личност епископа Саве пада у очи и заслужује нарочиту пажњу. То је некадањи Предислав, син краља Стевана Првовенчаног и потоњи архиепископ. Он потиче директно из владалачке куће. Син краљев и брат тројице краљева, Сава је свакако имао и већу културу и шире образовање. Још је био у живом сећању пример његовог стрица. По тој традицији још један Немањић полази у монахе. Он је направио лепу каријеру, можда не само због свога порекла, него и због извесних личних способности. Затим, на архиепископском положају он је заиста уливао, као Немањић, више поверења но ма ко и несумњиво пружао више гарантија о сагласном раду с краљем и читавом државном политиком. У нашој историској литератури било је прилично спорно Савино ближе порекло. Данас, после недавно откривеног Савиног портрета у капели Немањине цркве у Студеници, где је Сава сигниран као: син Првовенчанаго краља Стефана, дефинитивно се утврђује да је он син Стевана Првовенчанога. Остаје још увек отворено питање да ли је он други или трећи његов син, према томе и кад је рођен и да ли је он син Јевдокије, Ане Дандолове, или можда чак и неке треће жене (ако је било између Јевдокије и Ане).

Познато је неколико Савиних портрета. Он је на генеалошким стаблима Немањића у Грачаници и Пећи. У низу архиепископа, насликан је и у Ариљу. На фресци у припрати манастира Сопоћана, која приказује смрт краљице Ане, жене краља Стевана Првовенчаног, налази се чело њених ногу и епископ. Св. Радојчић се уздржава да га идентификује са Савом, иако би било сасвим природно да се он налази на самрти своје маћехе, или можда чак и рођене мајке. Као јеромонах Сава је насликан у капели Немањине цркве у Студеници, али је, према испитивањима Светозара Радојчића, доцније рестауриран.

За Саву зна се да је путовао у св. земљу, да је био у Хиландару и да је тамо страдао од гусара, а да је увек био побожна живота. Према непоузданој хронологији, коју истиче и Ст. Станојевић,

15

Сава је могао да постане хумски епископ око 1250 год. и остао је као хумски епископ до 1263 г., када је изабран за архиепископа.

Око 1299 г. помиње се као хумски епископ Јевстатије. Око 1305 био је епископ Јован, а већ 1318 Данило. Као хумски епископ Данило се помиње и у једној хрисовуљи из последњих година владе краља Милутина (1318–21) манастиру св. апостола на Лиму. Из те хрисовуље види се како се епископ жалио краљу, да му је епиекопија запустела после страдања Хума, у борби краља Милутина с Дубровником (1317–18) и с баном Младеном Шубићем (1319). Пошто је епископију задесила несрећа, краљ је дао цркви св. апостола на Лиму цркву св. Николе у Сиротину (данашњи Никољац код Бијелог Поља), Богородичину цркву у Бистрици (данас Ваљевац) и Богородичину цркву у Кутањској. Од свих епископа о овом хумском епископу Данилу највише смо обавештени. То је потоњи архиепископ Данило II и познати историчар, писац неколиких биографија владара и архиепископа, један од сарадника на подизању манастира Бањске и припрате у Пећи, поверљива личност краља Драгутина и, још више, краља Милутина, па и краља Стевана Дечанског, витешки бранилац Хиландара приликом напада Каталонаца.

† Српски епископи и митрополити средњега векаУченик Данилов прича да је Данило био син богатих и врло

славних родитеља. Очевидно потицао је из неке властеоске породице. Његови родитељи, казује и то Данило, били су с децом врло несрећни. И мушка и женска деца рано су им поумирала и они су, као што је сасвим разумљиво уосталом, савили своје руке око јединца, гледајући у њему животну утеху и радост. Кад је поодрастао, Данило је зажелео да га родитељи даду "на ученије книгам", што им је тешко падало. Како су родитељи тешко излазили на сусрет жељама свога сина, Данило нађе неког рођака, који га одведе једном учитељу. Данило се тамо брзо истакао и пао у очи својом бистрином, тако да је међу друговима био најбољи. Још тада у Данилу се јавља жеља да посвети живот Богу и да се замонаши. Он је помишљао на Јерусалим и Св. Гору и жудео да једнога дана и сам пође тамо, куда га мисао и срце тако неодољиво вуку. Уместо да пође за својим жељама у тај мах, он је морао да одложи њихово испуњење. Њега је узео к себи краљ Милутин, те је Данило тако постао у двору један од "внутрниих".

16

Када је једном краљ Милутин обилазио цркве у својој држави, у његовој пратњи био је и млади Данило. У Сопоћанима једне ноћи, док су сви мирно спавали, Данило се лагано извукао неопажено с једним својим слугом и отишао у манастир св. Николе Кончулског на Ибру, где га је игуман замонашио и дао му калуђерско име Данило. (Његово световно име није нам познато). Тиме су његови снови били испуњени и он је почео да живи у Кончулу обичним, једноставним калуђерским животом, који је био сасвим друкчији од живота младога пажа на двору. И у манастиру се Данило одликовао и својим животом постао узор братији. Када се својим богоугодним животом прочуо, и када је глас о њему дошао и до тадашег архиепископа Јевстатија II, архиепиекоп се заинтересовао за њега, те га је позвао к себи. Пошто се на неколико његових позива није одазивао, архиепископ је затражио интервенцију краља Милутина. Када му је краљ, како Данило каже, "заповедио" да се јави архиепископу, Данило оде и Јевстатије II лепо га прими и постави за презвитера, а нешто доцније прими га архиепископ у своју ћелију.

После извесног времена упразнило се место хиландарског игумана. Краљ Милутин, архиепископ Јевстатије II и сабор посаветоваше се и изабраше Данила за хиландарског игумана. Оно што је одавно желео да види, Св. Гору, и да тамо проживи – сад му се испунило и Данило је с видним задовољством пошао да заузме своје ново место. И тамо је Данило живео побожним животом, у посту и молитвама, бринући се савесно у свакој прилици за Хиландар.

Ускоро после његовог доласка, задеси Атос тешка несрећа. На Св. Гору почели су од 1307 да нападају и пљачкају Каталани, најамнички Шпанци, који су били у служби цара Андроника II. Када Византија више није могла да испуни своје обавезе према плаћеничкој војсци, ови се удружише с турским пљачкашима и почеше пустошити по Византији. Каталонци су дошли и у везу с Карлом од Валоа, братом тадањег француског краља Филипа IV Лепог, чије су аспирације да добије круну некадањег Латинског цариградског царства биле у овај мах врло велике. У Византији јавила се француска партија, која је потпиривала тежње Карла од Валоа.

17

Пред нападом пљачкаша, насељеници светогорских манастирских властелинстава повукли су се на Св. Гору, али су и ту страдали. Ни Хиландар није био поштеђен од напада. Језив је и ретко пластичан опис Даниловог ученика о нападу Каталонаца на Хиландар. Данило је, као игуман, храбро бранио свој манастир. Ценећи опасност, чим су разбојници напустили опсаду Хиландара, с обећањем и поруком да ће се једног дана опет вратити, Данило се пожурио да спасе драгоцености и благо манастира Хиландара. У пратњи "с некоториими чед своих", Данило оде краљу Милутину у Скопље и предаде му манастирско благо, па се врати натраг у Св. Гору, иако га је краљ задржавао док се бар не среде мало прилике и разбојници не напусте крајеве кроз које је имао да прође. Његов пут је збиља био тежак и после много мука дошао је ипак у свој манастир.

У манастиру је затекао тешко стање. Посада, која је имала да брани манастир, малаксала је од глади. Већ се помишљало на предају манастира, кад долазак Данилов подиже пали дух. Убрзо је вешто успео да набави хране и тиме да омогући живот у манастиру. У један мах посада је чак излетела из манастира и напала једну разбојничку чету. По себи се разуме да је то изазвало огорчење и разбојници су тражили могућности да се за пораз освете. Нашли су чак људе, добре Данилове знанце, који су били готови издати игумана. Данило је тешко страдао и у манастиру св. Пантелејмона где се био склонио, и био је у врло великој опасности. Срећа му је помогла да остане жив. Непријатељи су одустали изненада од напада и нагло бежали. Понова је завладао стари мир на Светој Гори Атонској. Данило је сад зажелео да се повуче са положаја игумана. Он је и отишао у ћелију св. Саве у Кареји и отпочео испоснички живот. За мало.

Као што је, на Милутинов позив, свршавао некакав посао с краљем Драгутином још као хиландарски игуман, тако се сада опет јавља у важној и деликатној улози у сукобу између браће Драгутина и Милутина. Милутина је властела напустила. Благо које је пренео у манастир Бањску није имао коме да повери на чување, јер је управо те године био умро бањски епископ. Зато Милутин с пуно поверења позове Данила са Свете Горе и повери му богату своју ризницу у манастиру Бањској и постави га за бањског епископа, те је Данило био бањски епископ и у време

18

смрти краљице Јелене (8 фебруара 1314). Као епископ бањски, Данило је играо важну улогу при подизању монументалне Милутинове задужбине св. Стефана у Бањској, старао се око зидања и давао упутства. Када су се прилике средиле, Данило је зажелео да се врати на Св. Гору, да буде далеко од вртлога догађаја, у које је био невољно уплетен и у које су га увлачили само обзири. Нема сумње, Данило је имао мисије пуне части, али и пуне одговорности. Њему је, по свему судећи, заиста мало стало да буде нека важна личност у политичким преокретима и волео је да буде само монах, који налази мира у манастиру. Он је желео да оде у Јерусалим и св. места. Краљ Милутин, кад је за то сазнао, позвао га је опет к себи. Том приликом краљ Милутин обећао је Данилу архиепископски положај. Али Милутин није могао одмах да искупи обећање. Два пута је Милутин одлагао сабор, који је имао да бира архиепископа. Ни трећи саборски сазив није примио кандидата за кога се сам краљ јако залагао и сабор је био у одлучној опозицији према краљевом предлогу, не види се због чега. Не каже се нигде чиме се Данило то тако силно замерио члановима сабора, да они три пута неће да чују за његов избор. То је у неку руку била и опозиција према самом краљу. Избор је пао на Данилова ученика и игумана манастира Хиландара Никодима (1317), а Данило је био изабран за хумског епископа. У опозицији сабора према краљу Милутину Тарановски види: да није сабор био празна формалност, него институција од актуелног значаја. Ја бих додао да је врло сумњив начин на који је Данило постао бањски епископ. Данилов настављач нејасно и неодређено бележи како је Данило примио од Милутина Бањску: и наречен бист Данил всеосвештении епископ. Шта треба подразумевати под тим "наречен бист"? Да ли је Данило дошао легалним путем, баш у време тешке смутње, с пристанком сабора? И како се гледало на тај акт доцније, особито кад је требало прихватити његову кандидацију? Можда је баш опозиција према Данилу избила због његовог држања у време краљеве борбе с братом Драгутином.

Као хумски епископ, Данило је сахранио и искрено оплакао свога краља и пријатеља, а онда понова отишао на Св. Гору, где га је и затекао избор за архиепископа.

19

После Данила помиње се као хумски епископ Стефан. Њему је краљ Стеван Дечански потврдио имања која је краљ Милутин био потврдио његовом претходнику Данилу, имајући у виду да му се епископ потужио: како је његова епископија запустела. Епископ Стефан био је у животу још око 1330 год., када је извесни дијак Никола преписао неке "божаствене празнике" од Варваре до Сретења тепчини Радослави, жени великог тепчије Мишљена, када је тепчија зидао гробницу на Глодама и обновио запустели манастир св. Петра и Павла на Лиму, у области епископа Пекпала Стефана. Манастир је свакако страдао после завојевачког похода (1324) Стефана Котроманића у Хум. Сва је вероватноћа да је овај Стефан био последњи хумски епископ. Један део хумске епископије био је од 1333 под влашћу Дубровачке Републике, један у власти Босне, а остатак је уступљен манастиру Хиландару. Губитком територија хумска епископија се угасила.

Дабарски епископи. Седиште дабарских епископа било је у манастиру св. Николе, данас манастир Бања на Лиму. У једном од својих најбољих радова, пуном оштроумности, сјајном интерпретацијом извора, доказао је Иларион Руварац да је дабарска епископија морала бити недалеко од манастира Студенице, "између области будимаљске, рашке и моравичке епископије и на граници Босне", односно да је била у Доњем Полимљу у манастиру Бањи. Један натпис, нађен тачно пола века после појаве Руварчеве расправе, потврђује Руварчеве доказе.

У Плеваљском требнику, помињу се као дабарски епископи: Крстопор, Јоаникије, Методије, Никола, Јоан, Спиридон, Исаија, Јоан, Јоан. О првој шесторици не зна се ништа. Руварац се домишљао да је Исаија био сарадник краљу Драгутину на преобраћању јеретика у оним деловима Босне, који су били под Драгутиновом влашћу. За Драгутина се зна да је повео неку акцију против босанских јеретика, да их је обратио у хришћанску веру и да их је крстио. Познато је и да је 1291 год. у том циљу послао папа Драгутину два фрањевца, добре познаваоце словенског језика, а Драгутинове области узео је папа под заштиту св. Петра. Епископ Исаија помиње се као савременик архиепископа Јакова (1286–1292), те је могуће да је Исаија био од неке помоћи и имао удела у том раду на преобраћању јеретика. Драгутин је имао североисточни део Босне, Соли и Усору, поред

20

Подриња и Мачве. Али, како се у Плеваљском требнику, писаном на подручју дабарске епископије возглашује многољетствије и "господину нашему Стефану и Кателине и чедом јеју", Ћоровић је закључивао да је и дабарска област била под непосредном Драгутиновом влашћу.

За Исаију може се као сигурно рећи да је живео у време Јакова II (1286–1292). Око 1299 помиње се дабарски епископ Јован. Он је, као што и Плеваљски требник сведочи, био Исаијин непосредни наследник. Да ли је то исти тај Јован који се помиње 1318 г., или је то други неки Јован, као што би се дало закључивати по Плеваљском требнику, није сигурно. Год. 1329 познат је дабарски епископ Никола. Он је, после навале "безбожних и поганих бабуна" од којих је страдао манастир св. Николе, поправио и обновио тај храм. Изгледа да је епископ Никола већ 1330 г. умро. У манастиру Бањи (код Прибоја) има надгробна плоча мајке епископа "Николе третега", што би могло да се односи на овог дабарског епископа. После тога нема више помена о дабарским епископима.

Будимаљски епископи. Седиште будимаљских епископа било је у манастиру св. Ђорђа код Берана (Ђурђеви Стубови) у жупи Будимљи. Манастир је подигао Првослав, син Немањиног брата Тихомира.

У зборнику манастира св. Тројице код Плеваља забележени су ови будимаљски епископи: Јаков, Калиник, Теофило, Спиридон и Герман. Изрично се у два маха бележи да је Калиник други епископ. Епископ Теофило помиње се између 1 септембра 1261 и 31 августа 1262 г. као "мних образом, архијереј саном". У време архиепиекопа Јакова (1286–1292) био је епископ Герман. Око 1299 г. помиње се будимаљски епископ Герман. То је, управо, Герман II, те је, према томе, "шести или свакако седми епископ будимаљски". Око 1318 помиње се будимаљски епископ Никола.

Хвостански епископи. Седиште хвостанских епископа било је у манастиру Успења Богородице у Хвосну, североисточно од Пећи, у близини села Студенице, те се манастир зове и Мала Студеница. Манастир је подигнут на темељима старијег храма.

У Плеваљском требнику помињу се ови хвостански епископи: Јенофрије, Јаков, Арсеније, Василије и Никола. Они су били епископи до 1286 г. Око 1299 помиње се епископ Јоан. Можда је

21

то исти тај Јован који је забележен око 1318 г.. Год. 1330 био је хвостански епископ Никола. То би, тачније речено, био. Никола II.

Топлички епископи. Њихово седиште било је у манастиру. св. Николе, на ушћу Бањске у Топлицу. Зборник манастира св. Тројице код Плеваља помиње ове епископе као топличке: Јоаникија, Дионисија, Теодора, Јакова, Василија и Дамјана. Око 1299 г. помиње се Герасим, а око 1318 Јоаникије. На жалост, о њима се за сада не зна апсолутно ништа више.

Моравички епископи. Седиште моравичких епископа било је у цркви у Ариљу. Место звано „Архилија ин Морауиза" било је познато још почетком 15 в. у Дубровнику. После деобе власти између краљева Драгутина и Милутина, изгледа да је крај око Ариља био у Драгутиновом поседу, пошто он ту диже цркву: вероватно као непосредни господар у том крају.

Плеваљски требник помиње ове моравичке епископе: Дионисија, Меркурија, Герасима и Јевсевија. Око 1299 год. био је епископ Кирил, а око 1318 Никола.

Пошто је катедра моравичких епископа била у Ариљу, живописани су тамо и неки моравички епископи. Ту је портрет епископа Герасима, смрт епископа Меркурија и портрет епископа Јевсевија.

Пошто се налази израђен портрет епископа Јевсевија, као и архиепископа Јевстатија II, значи да је Јевсевије био савременик Јевстатијев. Како се зна да је Ариље живописано 1296 године, то је онда у то време био и епископ Јевсевије. Само околност да је приказана смрт епископа Меркурија наводи Окуњева на помисао, да је Меркурије био непосредни предходник епископа Јевсевија и да је умро кратко време пре живописања или можда чак за време самог живописања Ариља.

Око 1299 познат је моравички епископ Кирил. Како он није живописан у Ариљу, може се са сигурношћу рећи да није постао епископ пре 1296 год.

VШирењем на југ и север и територијалним увећањем српске

земље крајем 13 в. створене су неке нове епископије. Не може се данас поуздано рећи кад су оне образоване. За једну од њих, мачванску, сигурно је да није постала пре 1284. У другој

22

половини 1284 г. предала је Јелисавета своме зету Драгутину Мачву и Срем. И браничевска епископија могла је да буде основана тек крајем 13 в., после успешно завршене офанзиве према Дрману и Куделину. Па и јужне епископије, особито скопска, морале су да постану у предпоследњој или последњој десетини 13 в. Ја запињем за једно место у Плеваљском требнику и у недоумици сам како да га схватим. Ту се, наиме, помињу епископи: Мавријан, Варнава, Сава и Јоан као епископи плански. Плана је, зна се, био трг, у коме су Дубровчани имали своју колонију. Али нема трагова да би се тамо у том крају помињао епископ. Помишљам: да ли не треба можда схватити то место у Плеваљском требнику као: Липљански ("липлански") епископи? Липљан је и тако давно већ у српској власти.

Око 1318 г., сем већ добро познатих епископа, који се помињу од времена св. Саве, имамо још забележене и ове епископе: скопског, липљанског, браничевског и мачванског. По том попису, дакле, било је већ тринаест епархија, не рачунајући архиепископију. Као да и овде постоји старо правило још од св. Саве: епископије се стварају на периферији – скопска на југу, према Византији, мачванска и браничевска према Мађарској обе, а браничевска још и према Бугарској, а мачванска и према Босни.

Липљански или грачанички епископи. Ово је стара епископија, некадања Улпијана. Око 1318 г. познат је липљански епископ Игњатије, а епископско седиште било је у манастиру Грачаници. Обнављајући Грачаницу, краљ Милутин помиње у основној манастирској повељи Грачаницу као липљанску епископију. И у повељи за манастир Грачаницу помиње се липљански епископ Игњатије.

У прилог тезе да је липљанска епископија постојала још пре подизања Грачанице, поред сигурног помена о епископу Игњатију (1318) имамо белешку да се око 1299 год. у једној повељи краља Милутина манастиру Хиландару помиње и липљански епископ Антоније.

Данас се зна поуздано још за једног липљанског епископа – Тодора. На западном делу јужнога зида у јужном параклису Грачанице налази се пресвођен гроб са фреском која представља погреб епископа. Натпис гласи: "всеосвјашчени јепископ липљански Тодор". У своду изнад слике налазе се два света

23

епископа (са сваке стране по један), сигнирани грчки: Григориос о теологос... и други оштећен: о аг..

Можда овде имамо исти случај као и у Ариљу. Овај епископ Тодор био је свакако епископ у време живописања цркве и задесила га је смрт док се манастир још завршавао, те је тако и он приказан на живопису.

Скопски епископи. Ова је епископија стара. То је некадања епархија Скупи. Год. 1019 помиње се скопска епископија под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Када су у један мах под Калојаном, држали Скопље Бугари, био је (1204) скопски епископ Марин, са седиштем у цркви св. Богородице (Тројеручице?). Скопска епископија била је онда под влашћу Трновске архиепископије, а ова је опет признавала папску врховну власт. Год. 1220 био је скопски епископ Јован. Он је имао да преда познато протесно писмо охридског архиепископа Димитрија Хоматијана Сави. Пошто је Византија узела од Бугара Скопље око 1217 год., то је овај Грк Јован дошао на епископски положај у то време. Око 1299 г. био је на положају скопског епископа Никола, а око 1318 Стефан. У време краља Душана помиње се као скопски епископ Јован.

Мачвански епископи. Рекли смо већ, да је ова епископија могла да буде основана негде крајем 13 в.. На жалост, о мачванским епископима зна се сасвим мало. Око 1318 г. помиње се епископ Јован. То је једини по имену познати мачвански епископ. Епископско седиште можда је било у Драгутиновој престоници Дабрцу. После Драгутинове смрти нема помена о мачванском епископу. Од почетка 15 в. у том крају помиње се ваљевски митрополит.

Браничевски епископи. Ова је епископија врло стара. Некада под јурисдикцијом Прве Јустинијане, браничевска епископија била је у време цара Василија II под духовном влашћу Охридске архиепископије. У српској власти Браничево је од краја 13 и почетка 14 века. Пре тога познати су по имену браничевски епископи: Јаков, Порфирије и Јоаникије.

Први сигуран помен о српском браничевском епископу је око 1318 г. Тада се помиње на том положају Мојсие.

Није познато седиште браничевског епископа.Сем ових епископа, познати су нам из 14 в. још неки.

24

Бањски епископи. Бањски епископи познати су још средином 13 века. Када је избио сукоб између браће Драгутина и Милутина помиње се да је те године умро бањски епископ. Василије Марковић мислио је да је то био звечански епископ Данило, који се помиње око 1299 у једној повељи краља Милутина манастиру Хиландару. Биће да је то исти Данило кога Плеваљски требник помиње као ибарског епископа. Тај се епископ помиње још и као кончулски. Једини епископ с таквом титулом био је Данило, потоњи архиепископ Данило II.

Питање је: када је избио сукоб између браће и, према томе, када је умро бањски епископ. Питањем хронологије борбе између Драгутина и Милутина бавио се давно Љ. Ковачевић и узимао је: да су се браћа завадила 1312 год.. Такву је хронологију прихватио и Стојан Новаковић. Јиречек је, међутим, узимао да је сукоб међу браћом избио много раније, ускоро после доласка принцезе Симониде Палеологове за српску краљицу, особито после акције Ирине, жене Андроника II, да осигура српски престо неком од својих синова. Ово Јиречково померање времена сукоба правилно је. Један доцније пронађен и објављен извор, писан 1308 г., излаже како је Драгутин уступио престо брату Милутину само привремено, да га је затим тражио и није добио, те да је због тога међу њима плануо рат који траје "све до данашњега дана", како он изрично тврди.

За бањског епископа, баш у време најзаоштренијег сукоба, био је постављен онда Данило, игуман манастира Хиландара, доцнији хумски епископ и српски архиепископ. Он је постао бањски епископ негде 1312 или 1313 г. У време смрти краљице Јелене (8 фебруара 1314) он присуствује као бањски епископ. Ту је он као бањски епископ учинио Милутину драгоцене услуге и чувао му је благо, које је овај склонио из страха од неизвесности. Данило је имао и великог личног удела у зидању монументалне Милутинове задужбине Бањске. Кад је манастир био завршен, а намењен већ за гробницу, Бањска је постала привилегована игуманија а епископија укинута. Област бањске епископије "по Ибру Горњему и Јелшаници и Ситници и обема Лабама и Држковине и инде вазде куде је била област духовна сеи цркви" уступљена је под духовну власт рашког епископа, док је судску

25

власт и фискално право имао на манастирском властелинству бањски игуман.

Али на место бањске епископије од средине 14 в. јавља се епископија са седиштем у Велбужду, који се зове и Велбушка Бања. Под именом Велбужд епископија је позната још у повељи цара Василија II. У 13 в. знају се по имену епископи Анастасије, Епифаније и Димитрије, ако не и још један Анастасије. Када је дошла под српску власт, Голубински је држао да је запустела. Међутим, Ђорђе Радојичић утврдио је да епископија није запустела и указао на помен двојице епископа у Велбужду, под титулом бањског. Око 1350 помиње се епископ Калиник, а 1376 Григорије.

Водочки или струмички епископи. Епископија је названа Водочком свакако по томе што је струмички епископ седео у манастиру св. Леонтија близу села Водоче. Једини епископ који нам је познат био је Данило, који се помиње 1376, када у друштву с бањским епископом Григоријем и вештацима решава неки спор око граница хиландарског имања у околини Струмице.

Деволски епископи. Некада је Девол био у саставу костурске епархије, која се помиње у повељи цара Василија II, заједно с Деволом. Први сигуран помен о деволској епархији је из 1199 г., али су вести о тој епархији врло штуре. Између 1342 и 1345 познат је деволски епископ Григорије. У јесен 1345 помиње деволског епископа Григорија Душан у повељи којом потврђује села и повластице цркви св. Богородице Перивлепте у Охриду. Изгледа да је то исти онај Григорије који се помиње као деволски епископ на натпису манастира св. Богородице Захумске (манастир Заум). Тај је манастир подигао ћесар Гргур, син Бранка Младеновића, а брат Вука Бранковића. Из натписа се види да је епископ Григорије живописао манастир и да је био, уз ћесара Гргура, ктитор манастира Заума. (25 августа 1361). Последњи помен о њему је на натпису цркве св. Богородице (зване св. Климент) из 1365 г. из кога се види да је црква подигнута трошком деволског епископа Григорија.

– Свршиће се –ваковић, Законски споменици 673 бр. XVI; Соловјев,

Одабрани споменици 129.

26

† Српски епископи и митрополити средњега векаVI

На Цвети 1346 српска архиепископија проглашена је патријаршијом. У вези с тим извршена је и нова црквена организација. Дотадање епископије подигнуте су на степен митрополија и јављају се неке нове епископије. Тако је српска Црква добила митрополије у: Скопљу, Расу, Топлици, Хвосну и Призрену. Липљански епископ током 15 в. носио је титулу новобрдског митрополита!

Међу митрополијама најважније место заузела је скопска. То је била првопрестолна митрополија. Нова престоница, у којој се Душан крунише за цара Срба и Грка, предњачила је и у црквеној хијерархији. Први скопски митрополит био је Јован, који је пре тога био епископ на том месту. Његова личност није довољно позната. Нема сумње да је улазио у круг особито поверљивих царевих људи. Сваки нов режим, готово по правилу, има своје људе на које се ослања. Образовање патријаршије, ма колико то било питање чисто црквеног карактера, ипак је у себи носило више политичко обележје. Патријаршија је подлога царства.

Непосредно после прогласа патријаршије помиње се скопски митрополит Јован у три маха на повељама цара Душана светогорским манастирима. На Душановој повељи манастиру Ватопеду (маја 1346) забележено је иза царева потписа: по првопрестолном скопском митрополиту пречасном Јовану. Такав је исти случај и с Душановом повељом манастиру Ксиропотаму (из априла или, маја 1346) и манастиру Есфигмену (из истог времена). Овај скопски митрополит помиње се и у повељи цара Душана, којом цар потврђује (1347–50) задужбину деспота Јована Оливера манастир св. Арханђела у Леснову. Најзад, позната је и једна његова плаштаница са натписом: Првопрестолни скопски смерени Јован, дар приношу мојему жизнодавцу. Катедрална црква скопских митрополита била је црква св. Богородице Тројеручице.

Не зна се докле је Јован био скопски митрополит. Није нам познат ни његов непосредни наследник. Када је Скопље пало (1392) под Турке, скопска митрополија била је изгубљена за српску државну и црквену целину. Она је потпала под духовну власт Охридске архиепископије. На прелому 14 у 15 в. познат је у

27

Скопљу митрополит Матеј. Под крај 15 в. помиње се скопски митрополит Атанасије. Пре њега, познат је по имену митрополит Гаврило.

Скопска митрополија, у колико је за сад поуздано, имала је две епископије: злетовску, основану негде 1347. и доњополошку.

На сабору је сам цар Душан понудио да се недавно подигнути манастир св. Арханђела у Леснову уздигне с положаја игуманије на степен епископије. Кад се узео предлог у разматрање, утврдило се да је у тој области била епископија Морозвижд. Али се, истовремено, утврдило и да је та епископија била већ "от многих лет" запустела, те је зато на сабору подложише св. Арханђелу у Злетову, створивши прилично велико епархиско властелинство.

Доиста, морозвишка епископија је старог датума. Она се помиње у повељи цара Василија 2. (1019) под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Када је Милутин почео своја освајања, ушао је и у нове области. Тако је ушао у област Морозвижд. Дајући повељу за манастир Грачаницу, краљ Милутин напомиње, да ће се села и земље по "Вранију и по Славишту и по Злетовои и по Морозвизду и по Полозех" дати "обладати јепискупии или призренскои или липљанскои". То је свакако и учињено и те територије потпале су под власт призренске или липљанске епископије. Отуда и она напомена да је морозвишка епархија запустела.

На сабору, на коме је основана злетовска епископија, решено је да се не постави злетовски епископ без договора и пристанка ктиторовог. Донета је одредба да, у случају невере, било самог деспота Оливера, било његових потомака, епископија има да "почива свободно... јакоже и прочеје епископије".

Од злетовских епископа данас су нам сигурно позната само два. Обојица су насликана у југозападном углу припрате лесновског манастира. Један од њих насликан је као старац седе браде и проређене, кратке, седе косе. Лево од његове главе чита се натпис: всеосвјашчени јепискуп злетовски.... Десни део натписа сачуван је врло рђаво, али се, ипак, може прочитати: Јоан. Преко пута од овога епископа, на јужном делу југозападног пиластра, налази се портрет епископа средњих година. Он је сигниран: всеосвјашченни јепискуп злетовски Арсеније. Наравно,

28

сад се поставља питање: ко је од њих двојице први злетовски епископ? Обојица су насликани истовремено, а живопис лесновског нартекса је из 1349 г. Значи, да је од 1347 до 1349 било већ два лица на епископском положају, да је један од њих умро и већ изабран други. Један срећом сачуван запис решава недоумицу. Епископ Арсеније помиње се још 1353 г. Те године писана је у храму св. Архистратига Михаила у Леснову књига звана "Свети Јефрем" "повеленијем господина... епископа Арсениа". По томе је сад сасвим сигурно да је први злетовски епископ био Јован, да је он био на епископском положају кратко време – од 1347 до 1349 и да је од 1349 био епископ Арсеније.

Када је 1381 Константин Дејановић даровао манастир Лесново Хиландару, злетовска епархија је укинута и спојена је с велбушком.

Друга епископија која је била под јурисдикцијом скопске митрополије била је доњополошка, до тада на територији призренске епископије. И ова је епископија по свој прилици установљена у време цара Душана. Епископово седиште изгледа да је било у манастиру св. Богородице Хтетовске. Први епископ ове епархије био је Антоније, ктитор манастира Лешка, који је као епископ добио име Јоаникије. Изрично се помиње да пре њега није било епископа у Пологу. Јоаникије је за сад једини познати полошки епископ. Даља судбина доњополошке епархије остаје неразјашњена.

Рашки митрополити. О рашким митрополитима знамо врло мало. Између 1427 и 1440 помињу се митрополит Арсеније и митрополит Генадије и то Арсеније као првопрестолни. Није јасно да ли су то рашки митрополити. Први рашки митрополит који је данас познат био је Никодим. Он се помиње 1439 г. у пратњи деспота Ђурђа Бранковића и смедеревског митрополита Атанасија, приликом њиховог склањања у Мађарску. Пре избора за митрополита био је студенички игуман и изгледа да је идентичан с "великим архимандритом, игуманом Никодимом". Помиње се 1443 год. да је примио за деспота Ђурђа 12.000 аспри. Вероватно је овај Никодим крајем 1445 или почетком 1446 постао патријарх. Средином 15 в. рашки митрополит био је Јанићије. Падом Раса под Турке (1455) сва је вероватноћа и да је престала да живи и митрополија.

29

Зетски митрополити. Руварац је истакао да је 1405 –1417 био зетски митрополит Давид, а да је пре њега био Арсеније, али не зна се да ли непосредно пре њега. Тек 17 маја 1453 г. забележено је да је Копорински летопис дописао дијак Дамјан "повелением преосвештенаго архиепископа зетског кир Јосифа". Између Давида и Јосифа уврстио је Руварац Јевтимија, пошто се у једном акту тога Јевтимија којим он решава извесни спор око баштине између Љумотића и Трипка помиње као сведок Радич Тутормић, који би, тумачио је Руварац, могао бити син Туторме "човека госпође Јеле", који се помиње 12 марта 1405 г.. Год. 1393/94 помиње се зетски митрополит Вавила.

Хвостански митрополити. О хвостанској митрополији имамо релативно позне вести. Год. 1381 помиње се како је кнез Лазар дао манастиру св. Пантелејмона на Атосу цркву Спасову у Хвосну "кон митрополије хвостанскије". Од хвостанских митрополита познат је 1399 и 1411 Марко. За њега се зна да је потицао из свештеничке куће, да је рођен око 1330 у Пећи и да се око 1346 замонашио. Умро је после 1411 г. Радио је на књижевности и од њега је остало више списа. Најважније му је дело биографија патријарха Јефрема, којом је продужио лепу традицију писања житија и, истовремено, дао неки детаљ више за познавање личности партијарха Јефрема.

Ариљски митрополити. Некадања моравичка епископија подигнута је на степен митрополије. Али се о митрополитима не зна скоро ништа. Једина белешка у овом правцу јесте из 1433 г., када се помиње "ахиљски" или "ариљски" митрополит Марко.

Топлички митрополити. Први помен о топличком митрополиту је тек из 1381–1389 г. У то време помиње се у запису на крсту браће Стефана и Лазара Мусића, дарованом храму Ваведења после смрти њихове мајке монахиње Теодосије, као дародавац и топлички митрополит Јован. Руварац није умео да објасни ко је тај митрополит и зашто се он помиње на крсту Мусића. Допуштао је могућност да је то зато, што је, можда, био у неким родбинским везама с Мусићима, или што је жупа Лаб, где се у близини налазио манастир Мусића, био у области топличког митрополита. Као и раније, Руварац је и овом приликом мислио да је Брвеник био на ушћу Брвенице у Лаб. Доцније, испитивањима В. Р. Петковића и Ал. В. Соловјева,

30

постављен је тачан локалитет овога Брвеника. Он је био на ушћу Брвенице у Ибар, северно од данашње Рашке. Ту је био манастир посвећен Ваведењу Богородице, познат под именом Нова Павлица. Зашто се у запису на крсту помиње као дародавац и топлички митрополит Јован остаје још увек необјашњено.

Призренски митрополити. И о призренским митрополитима знамо врло мало. По имену позната су два призренека митрополита – Венијамин (1433) и Михаило (1453). О Михаилу знамо нешто више. Када је требало (1453) пренети тело св. Луке из Рогуса у Смедерево, деспот Ђурађ Бранковић послао је тамо свога призренског митрополита Михаила, игумана "лештјанскаго кир Венедикта" и једног властелина.

Грачанички митрополити. Некадања липљанска или грачаничка епископија постала је митрополија. Од краја 14 века митрополити односно архиепископи, носе титулу и липљанског и грачаничког и, најзад, новобрдског. Год. 1383 и 1388 помињу се липљански архиепископи. Год. 1456 помиње се митрополит Венедикт. Он се помиње као титуларни митрополит и по свој прилици да митрополија тада није била више у српској власти. Те године (1456) даровали су деспот Ђурађ Бранковић и његов син Лазар митрополиту Венедикту цркву св. Ђорђа у Враћевшници, некада својину великог челника Радича Поступовића. Познат нам је поп кир Венедикт Цреповић (помиње се 8 јуна 1411), унук жупана Вукослава. Овај Венедикт био је игуман манастира Лешка и пратио је (1453) г., заједно с призренским епископом Михаилом, тело св. Луке при преносу у Смедерево. Проф. Грујићу чини се да је овај Венедикт идентичан са сином војводе Црепа. После пада Новог Брда, Венедикт је имао на уживању имања у Враћевшници, а после пада Србије отишао је у светогорски манастир св. Павла, где је и завршио живот.

По имену познати су још грачанички или новобрдски митрополити: Иларион, Дионисије, Виктор, Никодим и Доситеј.

Градачки митрополити. У Грацу, у долини Мораве, помиње се 1454 г. митрополит Никифор, као приложник неких звона.

Милешевскм митрополити. Од времена кнеза Лазара манастир Милешева била је на подручју Босне. Није познато како је и кад је ова митрополија постала. Јиречек допушта да би то могла да буде стара дабарска епископија. Год. 1466–70 познат је

31

милешевски митрополит Давид. Он се помиње као сведок на тестаменту херцега Стјепана Косаче (20 маја 1467). Према изјави пред дубровачким кнезом и властелом, он је лично писао херцегов тестамент.

Смедеревски митрополити. Први митрополит нама познат с титулом смедеревски био је Атанасије. Он се помиње 1439 у пратњи деспота Ђурђа Бранковића, када су заједно потражили уточишта у Угарској. Он је по свој прилици и први понео титулу смедеревског митрополита, узимајући, како изгледа, титулу некадањег браничевског митрополита, пошто о браничевским митрополитима имамо само два помена пре тога и ни један доцније. Год. 1416 помиње се браничевски архиепископ Венијамин, а 1434 митрополит браничевски Саватије. Када је подигнуто Смедерево као престоница, добило је свога митрополита.

Смедеревски митрополит Атанасије помиње се приликом свечаног преноса тела св. Луке у Смедерево (12 јануара 1453). Умро је на Велику Суботу (27 марта) 1456 г..

Београдски митрополити. Београдска епископија је врло стара и позната још из ранохришћанског доба. У време цара Василија II београдска епархија потпадала је под јурисдикцију Охридске архиепископије. Током 12 и 13 в. Београд је у средишту борбе између Византије, Бугарске и Мађарске. Да ли је у време Драгутинове владавине Београдом била тамо епископска, или митрополитска катедра није сигурно. У доба Драгутинове владавине помиње се у Београду велика митрополитска црква, коју је једном посетила и краљица Симонида и поклонила се чудотворној икони пресвете Богородице.

Деспот Стеван Лазаревић обновио је у Београду манастир св. Богородице, који је био седиште београдског митрополита. Год. 1415 и 1416 изгледа да је београдски митрополит био Исидор. После првог пада Србије (1439) долазио је у Дубровник с деспотом Ђурђем Бранковићем и београдски митрополит Григорије и оставио у поклад дубровачком властелину Ђорђу Гучетићу неке ствари београдске цркве. После пада Србије (1439) пребегла су из Србије три митрополита: рашки, београдски и смедеревски и заједно са својим деспотом тражили склоништа у

32

Угарској. Митрополит Григорије је ускоро умро. Год. 1447 помиње се београдски митрополит Лонгин.

VIIНаглим ширењем граница према југу под Душаном, Србија је

добила нове територије и има помена о новим митрополијама, које су до тада биле ван оквира српске државе. Старе византиске епархије и под царем Душаном имају своје поглаваре. Тако је позната митрополија Зихне, где се 1355 помиње митрополит Софроније. Познате су епархије и у Јежеву и Крстопољу. У граду Мелнику помиње се митрополит Кирил, који је обновио (1356) цркву св. Николе Стошког. Он је вероватно доцније напустио своју митрополију и отишао у Хиландар.

Једна од важних митрополија у новоосвојеним областима била је серска. Сер је био нарочито драг Душану, јер се поводом његовог освајања он и прогласио царем. Први серски митрополит Србин био је Јаков, о коме с пуно похвала говори расодер Калист. Пре но што је постао митрополит у Серу, Јаков је био први игуман Душановог манастира св. Арханђела код Призрена, где се бринуо око зидања и надгледао посао. Због великог заузимања, при зидању св. Арханђела, Јаков је добио на уживање властелинство св. Николе на Пчињи под градом Кожљем, па је доцније постављен за серског митрополита.

Митрополит Јаков био је учен човек, истакнут исихаста, један од најближих ученика Григорија Синајита. Познат је по записима у рукописима манастира св. Богородице на Синаји, куда је слао (1360) неке књиге. Год. 1354 завршено је за њега једно дивно јеванђеље, у коме је и митрополитова слика. То јеванђеље Јакову, митрополиту "преславнаго и богоспаснаго града Сера" писао је расодер Калист у манастиру св. Теодора на Водну код Скопља. Последњи пут као серски митрополит Јаков се помиње 1360 год. Докле је он био и кад је на његово место дошао други митрополит није познато. Год. 1365 и 1366 помиње се на положају серског митрополита Србин Сава. Он је на епископском положају управо у доба велике акције деспота Јована Угљеше за измирење српске и византиске Цркве. Измирење Цркава свршено је Угљешиним признањем јурисдикције цариградског патријарха. Као Србин, као представник Душанове политике, која није наишла на одобрењеу Византији, митрополит Сава, да ли од своје

33

воље или силом, не зна се, напустио је свој положај у Серу и повукао се на Свету Гору Атонску, где је још дуго после тога живео. Изгледа да је то исти онај Сава који се помиње у време писања Романовог типика 1382 и (1386) као игуман Хнландара. Већ 1371 помиње се као серски митрополит Теодосије.

Охридски архиепископи. Охридска епархија је врло стара. Некада седиште патријарха под царем Самуилом, патријаршија је, после византиских завојевања, деградирана и сведена на степен архиепископије. У време цара Василија II (1019) Охридска архиепископија помиње се са врло пространом јурисдикцијом – од Охрида до Дунава и Саве. Историја ове архиепископије већ је довољно разјашњена. Нас интересује да погледамо њен историјат у време српске владавине. Душан се већ првих година своје владе спустио на југ у византиске територије. Год. 1334 Охрид је био већ у његовим рукама.

Душан је у Охриду задржао архиепископа. Његов је ранг био између патријарха и првопрестолног скопског митрополита. Као да је Душан поштовао стару традицију. Доиста, Охрид је био седиште најстарије црквене организације у читавом Душановом царству. Када се крунише за цара, свечаном чину присуствује и охридски архиепископ Никола. У цркви св. Николе Болничког у Охриду, налази се портрет охридског архиепископа Николе, живописан, према испитивањима Ф. Месеснела, 1350 или 1351 г. Сем тога, позната је још једна фреска архиепископа Николе, рађена у св. Софији охридској и његов лик на сребрном раму св. Богородице на иконостасу цркве св. Климента.

Занимљиво је погледати и направити паралелу између личности архиепископа у Охриду и митрополита у Серу. У Серу је, после доласка српске власти, на митрополитском положају Србин Јаков, добар лични знанац Душанов. И његов директни наследник, Сава, такође је Србин. У Охриду је архиепископ Грк. Он се мири с новим стањем и задржава положај. Ни мало чудно. Кад немају оно што воле, људи воле оно што имају. Никола се приближава новом господару Душану, портретише се уз владарску породицу, присуствује крунисању Душановом за цара. Али чудно је да Душан овога пута напушта свој принцип: да доводи на тај положај своје Србе, - и да задржава Грке. Да ли је то само из пажње према традицији Охридске архиепископије?

34

Или је, можда, желео да има, као цар Срба и Грка, и једног црквеног великостојника Грка?

И други охридски архиепископ Григорије био је Грк. Григорије се помиње од 1365 до 1378 г. Последњи помен о њему је на натпису у цркви св. Климента, коју је подигао велики жупан Андрија Гропа.

Под крај 14 в. Охрид је био изгубљен за Србе. Уопште територије, некада врло простране, постепено се своде у ужи оквир. Део по део отпада од српске државе и границе јако узмичу на север. Падом Србије под Турке нестало је и црквене аутономне организације. Бригу о Цркви у српским областима примила је, после пада српске патријаршије, охридска архиепископија, док није (1557) Пећка патријаршија обновљена. Али тај живот српске Цркве после пада државе и престанка патријаршије не улази више у оквир нашег расматрања.

VIIIОд интереса је погледати, у колико се да пратити и утврдити,

личности српских црквених представника. Многа ова лица потичу из врло угледних породица. Хумски епископ и потоњи архиепископ, Сава, је директно из владалачке куће. Данило, бањски и хумски епископ, је из угледне властеоске куће. Можда је и епископ хумски Стефан Пекпал био из властеоске породице. Занимљиво је, да су, по неком правилу или случајно, управо хумски епископи из најугледнијих породица.

Затим, пада у очи да су многи епископи били пре тога на Светој Гори, били чак игумани у Хиландару, путовали по св. местима. Проћи кроз Свету Гору, имати за собом монашку каријеру, васпитати се на светом тлу Атоса, где се живи строго по правилима и где се гаји књижевност – ако не само за себе – све то заједно доиста значи много. Најзад, или можда пре свега, и највише, Србију везује за Св. Гору велика традиција. На Атосу имају и Срби свој манастир. Испуњена је жеља "своему отачаству утврдите србски монастир звати се". То је имало да буде прибежиште за оне Србе који љубе Бога и желе да проводе дане у монашкој ризи. На тој истој Св. Гори почео је свој монашки живот владарски син, потоњи архиепископ и организатор самосталне српске Цркве. То као да указује пут којим се стиче каријера... На Св. Гори гаји се књижевност. Не само да се ту

35

преписују књиге богословског карактера, намењене чисто практичним црквеним циљевима, него и дела световна, иако прожета богословским и догматским излагањима, препуна цитатима из Св. Писма оба завета. Од тих светогорских монаха, који су се огледали на књижевности, данас су нам познати, на жалост, само неколики: Доментијан, Теодосије и Данило.

Од значаја је свакако и то да многи епископи постају архиепископи, али првенствено долазе на тај положај они који су били на Св. Гори. Као да се веровало да они имају више знања и способности за највиши црквени положај у земљи. Сава II проводио је дане на Св. Гори. Архиепископ Јоаникије живео је у Хиландару. Јевстатије I био је хиландарски игуман. Сава III, пре но што је постао призренски епископ, провео је извесно време на Св. Гори. Архиепископ Никодим и за њим Данило II били су игумани у Хиландару. Сигурно је, да све то није случајно.

Остају да се размотре још нека питања. Треба обрадити територијални опсег епископија, треба прегледати положај, права и дужности епископа, њихову улогу и значај у јавном животу и на саборима, њихова фискална и судиска права.

Ако доспем да средим белешке у овом правцу, то ће бити предмет посебног расправљања.

36