ПИТАЊА И ОДГОВОРИ ИЗ СОЦИОЛОГИЈЕ (ЗА ИСПИТ):

I

1.НАУКА И НАУЧНИ ПРИНЦИПИ

•Наука је систем знања и објективне стварности којим се човек служи; наука је облик друштвене свести који представља систем знања о законима који се односе на природу, друштво и људско мишљење; наука је објективно, систематско, прецизно, поуздано и релативно опште знање о стварности уопште или појединим сегментима стварности. Термин наука се у ширем значењу користи као синоним за целокупно знање, а у ужем смислу наука је врста друштвене мисаоне делатности која има за циљ откривање закона природних и друштвених појава који су потребни човеку за савладавање његових проблема.

Научни принципи:

- принцип објективности који произилази из опште филозофије, гносеологије... Овај принцип подразумева научни став или исказ о стварности која постоји независно од субјекта сазнања, и друштвене чињенице се посматрају као ствари;

- принцип поузданости се темељи на томе да се свака претпоставка мора да потврди и у пракси, а ако се те претпоставке не могу верификовати онда оне не могу бити научне, него их сврставамо у идеолошке. Поуздано знање је оно које је проверено или које се може проверити;

- принцип прецизности се остварује јасним дефинисањем појмова, разврставањем и мерењем, овај принцип зависи од природе појава;

- принцип систематичности се односи на то да се појмови и искази у науци повежу у једну кохерентну и логичну целину;

- принцип општости се не односи на појединачну појаву, већ се односи на целокупан род, врсту, оносно низ појава. И подразумева постојање објективности и систематичности научног сазнања.

2.ДРУШТВЕНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

•Постоји низ чинилца који регулишу човекове активности и односе и тиме доприносе функционисању друштвеног сиситема, то су поред норми и правила, и друштвене институције. Неки социолози под речи "институција" подразумевају све начине мишљења, осећања и делања које су унапрад установљене, а на индивидуу се преносе путем васпитања, док Роберт Бирстет своди и институцију на формалан,

усвојен,установљен и стабилизован начин неке активности у друштву, при том се институције разликују од било које друге уобичајне активности која се понавља и због тога је увек институција повезана са одређеном асоцијацијом (организацијом). Бирстет је изложио пар институција и одговарајућих асоцијација нпр:

Институције Асоцијације

1. Пословна активност 1. Корпорација

2. Транспорт 2. Железница

3. Рат 3. Војска

4. Васпитање 4. Колеџ

5. Новинарство 5. Новинарска компанија

6. Религија 6. Црква

Орбан и Нимкоф, као и многи други социолози сматрају да су институције (породица, државна власт, црква и др.) најзначајније и најопштије организације које се налазе у низу различитих култура, док су асоцијације (професионална удружења, спортска и слична друштва) мање опште и мање трајне организације. Брум и Селзник истичу да се свака асоцијација која служи више јавном, него приватном интересу може назвати институцијом.

Друштвене институције регулишу друштвене образце понашања, прописују одређене поступке за постизање циљева и обезбеђују услове за њихово постизање. Друштвене институције су с једне стране тесно повезане са нормама које регулишу, а с друге стране са мање или више организованим групама које обављају институционалну активност. За прихватање норми и вредности, друштвене институције обезбеђују различите облике награђивања, а за неприхватање следе одређене казне.

Најзначајније друштвене институције су:

• економске институције (предузећа, фирме, компаније), које служе остварењу производње и дистрибуције добара и услуга,

• политичке институције (држaвне и недржавне, државна и локална управа, парламент, влада, судство, полиција, војска, невладине институције), које служе за заштиту грађана и обезбеђују унутрашњи и вањски поредак,

• научне институције (институти, факултети), чија је функција производња, дистрибуција и трансфер научног знања,

• образовне институције (предшколске и школске институције, факултети), које преносе образовне и васпитне идеје, вредности и знања,

• културне институције (домови културе, позоришта,кина) преко којих људи задовољавају своје културне потребе,

• спортске институције (спортски клубови, рекреациони центри) преко којих људи задовољавају своје спортске и рекреативно-забавне потребе,

• религијске институције (цркве) преко којих људи задовољавају своје религијске потребе.

3.ТРАНЗИЦИЈА И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

•Сам назив транзиција подразумева кретање кроз одређени простор, односно савладавање дистанце у темпоралним и територијалним релацијама. Транзиција је идеолошки појам и значи прелаз у либерални капитализам (систем заснован на приватној својини и нерегулисаној тржишној привреди). Транзиција је свеукупна и радикална промена организације друштва и државе приликом преласка из једног система у други. Појам је везан за прелазак из социјалистичког система у капиталистички систем и односи се на бивше социјалистичке- комунистичке државе. Транзиција подразумева и трансформацију државне и друштвене својине у приватну својину; трансформацију од једнопартијског система ка вишепартијском; трансформацију поданичке политичке културе у партиципативну политичку културу; трансформацију класичне технологије у модерну технологију с циљем повећавања продуктивности рада и животних стандарда грађана; трансформацију политичке државе у правну државу која се темељи на формалним, правним принципима: легалитета и легитимитета државне власти, поделе власти итд.

Последице транзиције:

1.Долази до поделе друштва на мањинску елиту богатих и огромну већину сиромашних лишених природних и стечених права. Друштва су постала нестабилна, јер су остали без средње класе која у сваком друштву представља њихову кохезивну снагу и стабилност.

2.Друштвена својина , из времена социјализма, је опљачкана у процесу приватизације.

3.Пораст криминала и корупције.

4.Интензивирање друштвених сукоба, а посебно националних чему је допринела идеологизација људских права под утицајем Америке.

5.Наступила је дезорганизација друштва, изазвана дисфункционалношћу његових институција. Ову појаву је Диркем назвао аномијом. Аномија настаје онда када у друштву постоји безакоње и условљава друштвену анархију.

6.Долази до инверзије у вредоносном систему. Срушен је један систем вредности из временског периода самоуправног социјализма у којем се у првом плану налазе: етичност, правољубље, истина, слолидарност и хуманост. Супротно тим позитивним вредностима, у наше време транзиције постављене су негативне вредности: неправда, лаж, обмана, лицемерје.

7.Наступила је бирократизација друштва која је стекла надмоћ над друштвом.

8.Друштва транзиције су "ризична друштва", које је производ претећих снага модернизације која је попримила планетарне размере. Ради се о новом феномену глобализације.

II

1.ПОЈАМ НАУКЕ И ПОДЕЛА

•Наука је систем знања и објективне стварности којим се човек служи; наука је облик друштвене свести који представља систем знања о законима који се односе на природу, друштво и људско мишљење; наука је објективно, систематско, прецизно, поуздано и релативно опште знање о стварности уопште или појединим сегментима стварности.

Подела науке:

I подела: природне (проучавају природне феномене),друштвене (проучавају друштвене феномене) и хуманистичке науке,

II подела: номотетске (баве се проучавањем закона) и диографске науке (проучавају историјске догађаје),

III подела: опште (проучавају друштвене појаве у целини –социологија, историја, социјална антропологија) и посебне науке (проучавају један друштвени аспект- психологија, економија и др.),

IV подела: индикативне (истражују оно што јесте) и нормативне науке (истражују оно што треба да буде),

V подела: фундаметалне (истражују најбитније везе међу друштвеним појавама- политичка економија, социологија, политикологија, лингвистика) и примењене науке (које на бази фундаменталних наука указују како треба решавати поједине проблеме у друштву- економска политика, социјална политика итд.),

VI подела: природно- научно знање и природно-друштвено знање.

2.КЛАСЕ И УЗРОЦИ НАСТАНКА КЛАСЕ

•Класе су друштвене групе које својим постојањем указују на постојање друштвене неједнакости, на постојање различитих социјалних услова, шанси и полазних позиција у којим се човек налази. Оне су ниво друштва који настаје деловањем објективних економских фактора где људи због различитог положаја у производњи, расподели и економској сфери имају и различит положај у друштву. Појавиле су се са поделом рада и првим присвајањем вишка производа од стране једне групе и проширењем њене доминације у окружењу. У њој су припадници групе повезани истим положајем у друштву и неким заједничким карактеристикама које произилазе из истог положаја. Људи се не сврставају у класу својим вољом, него се нађу на том нивоу због своје позиције у

економској сфери друштва. Иако економски услови нису једини који утичу на раслојавање друштва, али су они доминантниј. Једна класа може да постоји само ако у друштвеном систему егзистира и њој супротна класа. Маркс је тврдио да постоје 3 класе модерног друштва: власници голе радне снаге, власници капитала и земљовласници.

Класе су економска неједнакост друштвених положаја, заснована на поседовању, односно непоседовању средстава за производњу, и могућност експлоатације једне класе од стране друге на основу економске неједнакости друштвеног положаја.

Узроци настанка класа су власништво над капиталом, ко има капитал спада у капиталистичку класу, а ко нема капитал продаје свој рад и склапа уговор са власником капитала и он спада у радничку класу (средњој класи припадају радници у државној администрацији, власници мањих капитала-земље, објеката, радњи итд.). На настанак класа утичи и развој средстава за производњу, подела рада, степен образовања, висина прихода, неједнака расподела друштвене моћи, , место у систему производње, улога у организацији рада и величина богатства.

3.ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И МЕХАНИЗМИ ЊЕНОГ ОСТВАРИВАЊА

•Глобализацију су покренуле економске потребе савременог друштва, пре свега потреба за интеграцијом тржишта, технологије и финансија. Глобализација се креће у неколико концентричних економско-технолошких кругова који се означавају као регионално повезивање држава. Једни је виде као процес који се намеће одозго, од стране високоразвијених замаља уз помоћ међународних институција (UN, MMF, NATO, SBO), као наметање новог светског поретка. Други је виде као нужан процес настао на бази развоја и ширења потрeба за економским, технолошким и социјалним прогресом.

Глобализација или "нови светски поредак" подразумева успостављање тзв. "наднационалне државе", она представља повезивање целог света у један систем, где информатичко друштво и комуникације имају битну улогу. Развојем друштва и технологија све је веће повезивање људи из различитих делова света и све је веће повезивање држава, па тиме и друштава.

Позитивни елементи глобализације: развој тржишта, неуке, културно повезивање, унапређење здарвства, јачање људских права, развој мира.

Негативни елементи: доминација великих и богатих држава у међународним односима, економско слабљење мањих држава, економске кризе, незапосленост, пропадање индустрије, доминација банака над друштвом.

Механизми њеног остваривања:

1.Након II светског рата основана је организација Уједињених нација као институционални облик глоализације и сарадње држава у свету, ради потребе да се очува мир у свету и спречи рат.

2.Деловање светских банака и њихов удружени глобални интерес ради стицања све већег профита.

3. Велике мултинационалне компаније којима одговара светско тржиште без препрека ради стицања што већег профита.

4.Удруживање држава у посебне асоцијације ради остваривања заједничких интереса (нпр.Европска унија).

5.Развој науке, комуникација, саобраћаја, покретљивост људи утичу на све веће повезивање људи на глобалном нивоу.

III

1.СОЦИОЛОГИЈА И ЊЕНИ ОСНИВАЧИ

•Социологија је општа, теоријска, објективна и систематична наука о друштву, настала половином 19. века, а бави се објашњавањем сложених индивидуалних и друштвених појава. Она истражује друштвене процесе, односе и појаве, друштвену структуру, творевине, институције, друштвену мобилност...

Подела социологије почиње са општом социологијом, која проучава опште карактеристике друштва као целине, затим се шири на групу посебних социологија које проучавају неку посебну групу појава или процеса у друштву (социологија рада, социлогија културе, социлогија политике, социлогија насеља, социлогија породице). Свака посебна социологија се грана у више појединачних социологија или социолошких грана. Нпр. социологија културе се дели на социологију уметности, сазнања, религије, образовања, масовних комуникација, морала; социологија раде се дели на економску социологију, социологију професија, социологију менаџмента, социологију слободног времена, социологију туризма и социологију предузништва; социологија насеља се дели на социологију села, социологију града, социологију окружења, социологију екологије...

Оснивачима социологије се сматрају Сен-Симон и Огист Конт, мада постоји и још много теоретичара који су заслужни за развој социологије (Емил Диркем, Макс Вебер, Карл Маркс, Херберт Спенсер...).

Оснивачем социологије теоретичари претежно сматрају Сен-Симона, који је сматрао да је друштво развојна, односно динамичка целина која се мења, те да су појаве у друштву међусобно повезане. Покретачки фактори друштвеног развоја су рад, приватно власништво, потребе и идеје. Сен-Симон је поборник утопијског социјализма и индустријског друштва, и залагао се за укидање политике као отуђене људске делатности.

Огист Конт је дао социологији име, делећи је на два дела: социјалну статику (која проучава основне принципе реда и односа у друштву у стању његовог мировања) и на

социјалну динамику (која прати узроке друштвених промена). Истакао је да постоје три фазе развоја људског друштва: -теолошка, у којој доминира религијски и митолошки

облик свести у којем владају свештеници;

-метафизичка, у којо доминира правно-филозофски облик

свести у којој владају правници и филозофи;

-позитивна, у којој доминира позитивно-научни облик

свести у којем владају научници, инжињери и техничари.

Сматрао је да је основни градивни елеменат друштва породица, те да се социологија треба бавити истраживањем појавног света, па је његов теоријски допринос социологији назван позитивизам. Одредио је предмет социологије и заступао је релну концепцију друштва- посматрао је друштво као посебну целину где је појединац потпуно слободан и треба да се утопи у друштво).

Емил Диркем полази од чињенице да је колективна свест покретач друштвених промена и појава, и предмет проучавања социологије су друштвене чињенице које треба посматрати као ствари, а не као последице деловања мотива људи. Истиче да постоје две врсте друштвене солидарности: механичка и органска, које условљавају две врсте историјских друштава – примитивна и модерна друштва. Механичка солидарност држи на окупу примитивна друштва, јер није развијена подела рада и сви обављају исте послове, а органска солидарност је производ развијене поделе рада и карактеристична је за развијена друштва који доводе до специјализације диференцијације у друштву.

Карл Маркс је дао најбољу анализу раног периода развоја капитализма и капиталистичког начина производа, такође је вршио антрополошко-филозофске анализе човека и људских слобода. И на основу тих анализа дао је значајан допринос истраживању узрока и облика отуђења човека у друштву. Сматрао је да је приватна својина узрок експлоатације у друштву.

Макс Вебер је развио теорију делања (свесни и рационални поступци у понашању,, усмерени ка смислу и значењу), која се разликује од понашања као несвесне и спонтане људске активности. Постоје 4 врсте делања: афективно, традиционално-вредоносно рационално и циљно рационално. Вебер је увео појам разумевање (методолошки поступак истраживача да разуме мисаони процес и мотиве актера који утичу на његово понашање); затим појам и проблем рационалности, те појам идеални тип (мисаона конструкција јединице мере помоћу које се пореде друштвени феномени у стварности, различитим културама и временским периодима).

Херберт Спенсер је негирао социјализам, његова социолошка мисао је била биологистичка, поделио је друштво на друштвене сталеже: војнички и судачки сталеж; трговачки сталеж; сељачко-индустријски сталеж и владајућа класа. Спенсер је посматрао друштво као биолошки организам истичући да као што је људски организам састављен од органа, тако је и друштво састављено од институција и група као својих органа. Постоје два различита друштва:

- милитаристички тип друштва, који се темељи на насиљу, сили и ратовима и у којем непрестано владају примитивизам и ропство;

- индустријски тип друштва, који се темељи на демократији и миру. У њему нема рата и насиља.

2.ДРУШТВЕНА ПОДЕЛА РАДА

•Рад је процес трошења људске радне снаге у процесу производње. Радну снагу чине укупност физичких и интелектуалних способнисти човека које он користи када

производи одређене вредности. Разликујемо 3 врсте поделе рада: природна подела рада, друштвена подела рада и техничко-технолошка подела рада. У друштвеној подели рада разликујемо три велике групе поделе рада:

-биолошка подела рада (по полу, узрасту...);

-три велике поделе рада (земљорадња, занатство, трговина);

-производни и непроизводни рад;

- Марксова подела рада: - општа подела рада, тј. подела рада по гранама делатности (пољопривреда, индустрија, саобраћај и сл.).

- посебна подела рада, у оквиру које се произвођачи не оспособљавају за рад у једној грани, већ за производњу једног одређеног предмета;

- појединачна подела рада, у оквиру које се неко опредељује за врсту посла у чијој основи није производња једног предмета, него обављање једне операције.

3.ТЕОРИЈСКА ГЛЕДИШТА О ФЕНОМЕНУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

•Вудро Вилсон, амерички председник 1918.године је сматрао да је глобализам сарадња између демократских националних држава које успостављају институцију на светском нивоу која обезбеђује мир, развој и сарадњу (данас је то ОУН).

-Франсис Фукујам, амерички аналитичар у свом делу "Крај идеологије", сматра да су либерализам и слободно тржиште преовладали на глобалном нивоу и да више нема идеологија које се сукобљавају, јер ће сви на свету прихватити либерализам као општу вредност.

-Самјуел Хатингтон, амерички професор у свом делу "Сукоб цивилизација и стварање светског поретка"-1996.год. сматра да постоји непремостив јаз између различитих цивилизација и да је глобализам могућ само као коегзистенција различитих цивилизација које увек могу доћи у сукоб.

IV

1.РАЗВОЈ ДРУШТВЕНЕ МИСЛИ ДО КОНСТИТУИСАЊА СОЦИОЛОГИЈЕ – ДО 19 В.

•Социологија се као наука конституисала тек половином 19.века, али се социолошка мисао до тренутка конституисања социологије развијала у оквиру филозофије, политичке и правне теорије, политичке економије и других дисциплина. Развој социолошке мисли почиње с античком филозофијом и историјом.

Из античког времена за социологију су значајна многа схватања, гледишта и учења софиста, Платона, Аристотела, стоичара, епикурејаца, Тукидида, Полибија и других. Софисти су значајни јер су развили неколико гледишта о држави, које ће касније бити одређене као теоријске антиципације: теорија друштвеног уговора, природна теорија и теорија силе. Платон је теоретичар праведне (идеалне) државе, који је уочио значај

поделе рада, географских и демографских елемената, те везу између економских неједнакости и друштвених сукоба. Аристотел се бавио истраживањем устава грчких држава, па је поделио политичку власт на праву (добру) – политичка власт се употребљава за остварење циљева државе и изопачену (лошу) – где се власт употребљава за остварење интереса оних који је имају. И истакао је да је човек друштвено биће. Стоичари су истицали да је човеку у природи да живи у друштву, те да треба укинути политичке поретке и робовласништво, јер су људи по природи – слободна и друштвена бића и зато треба да живе у друштву у којем ће бити слободни и једнаки. Епикурејци су истицали да се држава заснива на споразуму људи за успостављање реда, те да закон и влада требају да буду у функцији одржавања мира. Тукидидов значај се своди на описивање историјских догађаја, а Полибијев на довођење друштвених догађаја у везу са улогом појединачних личности, нагонима и осећањима људи.

У периоду хришћанства и средњег века на развој хришћанског погледа на свет су највише утицали Августин и Тома Аквински. Августин је истакао да постоје две државе световна, која је оличење зла и божја, хришћанска која је оличење добра, док је Аквински сматрао да се држава заснива на разуму, те да је она институција која служи за вођење моралног живота.

Из нововековног мишљења за настанак социологије значајне су теорије о настанку државе у којој доминирају две концепције: теорија силе и теорија друштвеног уговора. Теорији силе припада Николо Макијавели који истиче да је држава диктатура једне класе над другом, да политика треба да буде одвојена од етике, да владар може да користи сва средства за остваривање циљева, овој теорији припада и Жан Боден. Теорији друштвеног уговора припадају Хобс, Русо, Лок... Томас Хобс је написао дело Левијатан у којем истакао да је је по природи "човек човеку вук", и да се свак окреће против сваког, па да се људи неби међусобно уништили они се договарају и стварају држву, сва своја права преносе на владара који има апсолутну моћ и њему припада сувенеритет, а не народу. За разлику од Хобса, Жан-Жак Русо је сматрао да је човек по природи добар и да је првобитно стање било непоквареност, да проблеми настају онда када се имовина почела приватно присвајати. Да би се сукоби отклонили, људи се договарају и стварају државу,

преносе своја права на владаре, али он није извор суверенитета, већ народ. Такође у нововековном мишљењу имамо и расправу о покретачким снагама друштва, и најчешће се истицало да су то интереси, страсти и приватна својина.

2.ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ДРУГИХ ДРУШТВЕНИХ НАУКА

•Основана социолошка сазнања су настала најпре у филозофији и историји. Социологија своја прва сазнања која су значајна за њу као научну дисциплину је користила из филозофског духовног историјског наслеђа. Историја проучава друштво као хронолошки низ друштвених догађаја у прошлости везаних за конкретан простор и време. На основу прикупљених података о догађајима социологија извлачи закључке потребне за формулисање општих закона о друштвеним појавама. Историја изводи мноштво појединачних података и карактеристика о одређеном догађају, без већих уопштавања, док социологоја из мноштва сличних догађаја (ратови, револуције, побуне) издваја заједничка својства. Историја у опису појединих догађаја користи дефиниције и опште ставове које је утврдила социологија о револуцији, рату, власти,

моћи и сл. Економске науке проучавају један део друштва (основне законитости које се јављају у процесу производње, расподеле и размене добара и услуга), али прати збивања и у осталим сегментима друштва (политици, култури, образовању) како би боље анализирала услове и могућности привреде. Резултати социолошких истраживања омогућују економским дисциплинама да утврде које културне, идеолошке и политичке особине неког друштва погодују бржим или споријим техничким иновацијама и економским променама. Социологија, као и психологија имају сличан предмет истраживања (особине, понашање, положај и улога човека у друштвеним акцијама, догађајима и процесима). Психологија даје сазнање о структури личности, њеним мотивима и променама, док социјална психологија проучава понашање појединаца у групи и односе унутар групе и према другим групама. Социологија је повезана и са политичким наукама (проучавају политичке процесе у друштву), демографијом (проучава кретање становништва и његову културу), антропологојом и етнологијом (проучава развој људске културе кроз истраживање обичаја, одевања, становања).

3.КАРАКТЕРИСТИКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ

•Карактеристике транзиције су:

-мења се организација државне власти (успоставља се подела власти),

-мења се власништво над капиталом (уместо државе власништво постаје углавном приватно),

-мења се однос државе према другим државама (држава у транзицији настоји да се прикључи Европској унији),

-мења се систем друштвених вредности (јача либерализам и индивидуализам, слаби социјализам итд.),

-губе се колективна људска права и људи више немају сигурност у остваривању основних потреба (здравство, школство, запослење итд.)

-јача корупција и власт елита, а већина становништва осиромашује и социјално раслојавање се увећава.

V

1.МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ У СОЦИОЛОГИЈИ

•Метод потиче од грчка речи methodus – пут, начин.Дакле, метод је пут, начин на који се истражује нека појава и долази се до научног сазнања. Методе социолошких истраживања:

-историјска метода (истражује појаве прошлости и доводи их у везу са појавама садашњости, с циљем утврђивања њихових међусобних веза);

-компаративна метода (истражује сличности и разлике између појава и упоређивањем открива њихове међусобне везе);

-статистичка метода (метода која мери друштвене појаве и утврђује квантитативне односе међу њима);

-метода студије случаја (истражује појединачне случајеве);

-дедуктивна метода (која при истраживању појава полази од општег ка појединачном);

-индуктивна метода (која при истраживању појава полази од појединачног ка општем).

Технике социолошког истраживања: 1.Посматрање (прикупљање података о појавама на основу чулног доживљаја, тако што посматрач директно или индиректно прати кретање неке појаве); 2.Разговор и упитник (у овој техници се користи вербална или невербална комуникација са људима од којих се жели сазнати мишљење и ставови о некој појави или догађају); 3.Класификација и мерење-скалирање (класификацијом се врши деоба на појмове рода, врсте, класе и поткласе, а мерење је означавање искуствених појава помоћу бројчаних симбола); 4.Статистичка анализа (мери учесталост распрострањеност неке појаве и открива карактеристике и законитости међу појавама); 5.Експеримент (научно посматрање у прецизно одређеним и контролисаним условима с циљем да се у испитиваној области утврди постојање и природа неког предпостављеног узрочног односа); 6.Упоредна анализа (поступак у којем се поједине врсте друштвених појава посматрају, анализирају и проучавају у различитим облицима и условим испољавања на различитим местима и временским периодима; 1.постоји поређење у оквиру истог друштва, 2.у разним друштвима истог историјског периода и нивоа развијености и 3.упоредна анализ која се односи на друштва различитих историјских епоха и нивоа друштвеног развоја); 7.Анализа садржаја (прикупљање података који се односи на анализу неких података и докумената).

2.САВРЕМЕНЕ СОЦИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ

•Марксизам друштво и друштвене творевине и институције посматра као резултата класних односа и борбе. Револуција је главни покретач друштвених промена, а постојање приватне својине је главни узрок експлоатације људи и доминације владајуће. Приватна својина се треба укинути, јер представља препреку у развоју друштва и радничка класа треба срушити буржоазију, као власнике средстава за производњу и приватну својину претворити у државну. Интеракционизам је правац који се бави истраживањем интеракције, тј. активности међу појединцима.

Функционализам полази од тога да је реалитет одређеног друштва целина састављена од подцелина и делова и да сваки део има своју функцију исмисао, а сви делови заједно обезбеђују стабилност друштва како би оно несметано функционисало као целина. Ако један део система не обавља своју функцију његову улогу мора преузети неки други део и слабост дела који не обавља функцију треба уклонити. Суштина функционализма је да сви делови функционишу.

Структурализам ја фокусиран на структуру, грађу од које је одређени друштвени систем начињен. Овде је фокус на структури и повезаности елемената и организацији. Постмодернизам је настао из теорије глобализације и значи слабљење друштва као заједнице. Друштво је механички скуп појединаца који имају своја права. Држава није дужна да има социјалну функцију, сваки човек треба да има шансу, а ако је не оствари

ко му је крив. У друштво уводи принцип борбе за опстанак, где се морал, култура и друге вредности маргинализују, важно је само опстати.

3.ЈАВНО МЊЕЊЕ

•Јавно мњење је облик колективног примања информација и колективног претварање тих информација у уверење, ставове, представе, процене, облике деловања и акције у вези су са питањима од значаја за друштвени живот неке групе или заједнице, та питања могу бити економска, политичка, културна и социјална. Формирање јавног мњења и утицање на њега говори нам о демократским процесима и структурама друштва. Оно је суштинска и оперативна база демократије. Јавно мњење је простор где се постиже консензус, а избегавају се отворени конфликти, а социјалне и политичке тензије се решавају мирним путем, али јавно мњење се може користити и за постицање сукоба и фрустрација, ако то одговара групи која шаље поруку. Оно је део јавности и представља однос одређене групе према неком проблему или појави и тај однос постаје доминантан у јавности и та група настоји да се проблем реши. Оно може настати природним процесом кроз функционисање друштва, а може настати и као последица манипулације коју обично врши елита на власти помоћу јавних медија, јер желе да имају јавно мишљење које владајућим елитама највише одговара.

Кључна функција јевног мњења у друштву је стална критика и струјање идеја, ставова, мишљења, акција. Јавно мњење је корективни фактор свих планова, поступака, програма и настојања у друштву. Због тога је веома важно праћење и истраживање јавног мњења

(сондаже, упитници, интервјуи). У развијеним друштвима постоје институти и агенције које се баве истраживањем јавног мнења. Такође, развија се и једна нова научна и пословна дисциплина- односи с јавношћу која има циљ да побољша комуникације предузећа, организација, института и других друштвених субјеката са ужим и ширим окружењем.

VI

1.КЛАСИЧНЕ СОЦИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ

•Социолошке теорије- мање или више целовита учења о друштву, друштвеним појавама и друштвеним односима.

Механицистичка теорија је теорија којој припадају они теоретичари који друштвене појаве објашњавају физичким, механичким или хемијским факторима.

Биологистичка теорија је теорија која објашњава друштвене појаве полазећи од биолошког сазнања.Правци који су се развили су: социолошки органицизам , социјалдарвинизам и расизам.

Демографска теорија објашњава друштвене појаве демографским факторима (опадање и раст становништва, наталитет и морталитет..).

Географска теорија објашњава друштвене појаве искључиво географским факторима (клима, конфигурација терена, географски положај...)

Психологистичка теорија друштвене појаве објашњавају путем индивидуалних и колективних фактора.

Формална теорија је теорија која за предмет узима друштвене облике не улазећи посебно у истраживање садржаја или суштине друштвених појава.

2.ДРУШТВЕНИ ОДНОСИ И ТИПОЛОГИЈА ДРУШТВЕНИХ ОДНОСА

•Друштвени односи обухватају све односе који се успостављају унутар друштвене структуре, између друштвених група, појединца. С обзиром да је друштво целина, његово функционисање се врши кроз интеракције друштвених односа.

Типологија:

-економски, политички, породични, културни (класификација по садржају);

-етнички, класни, породични (основу припадности)

-привремени односи који успостављају у спортској, позоришној, биоскопској публици ( на основу заједничког или сличног понашања)

-примарни и секундарни

-међународни, међугрупни...

3.СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА И АСПЕКТИ СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА

•Социјализација је процес усвајања културе и претварања детета као биолошке јединке у личност (друтшвену јединку).

Она има два облика:

-примарна социјализација, која се одвија преко пт+римарних друштвених група (породица, родбина)

-секундарна социјализација, која се одвија преко секундарних друштвених група (школе, друштвене организације).

Процес социјализације је процес који подразумева постојање индивидуалности (тј. формирање самосвесне, себи својствене и аутономне особе,односно личности) и друштвености (тј.усвајање друштвених и културних вредностиу средини у којој се развија личност). Кроз социјализацију се формира личност и развијају се њене особине и способности и особа усваја друштвене вредности, улоге и норме. Оно што је карактеристично за социјализацију је формирање идентитета личности и њене способности за за независно мишљење и акцију. Нпр. Тек рођена беба јесте човек (homo sapiens), али није личност. Да би постала личност, неопходно је да се из биолошке јединке развије у друштврну особу и то је једино могуће у процесу социјализације.

VII

1.ДРУШТВЕНЕ ДЕЛАТНОСТИ И ПРЕТПОСТАВКА ДРУШТВЕНИХ ДЕЛАТНОСТИ

•Друштвена делатност је мање или више свесна човекова активност, тј. процес трошења човекове психо-физичке енергије у циљу задовољавања неке људске, индивидуалне или друштвене потребе; овим процесом се постиже одређени ефекат било на неком предмету, било на другој индивидуи или групи, или на неком делу друштвене структуре.

Основни елементи и претпоставке друштвене делатности:

1.сам процес човекове сврсиходне активности, укључујући човека као њеног носиоца;

2.услови у којима се она обавља;

3.предмети средстава којима се она служи;

4.вредности и норме које је орјентишу у одређеном правцу и на одређени начин регулишу.

Свака друштвена делатност, пошто је мање или више свесно усмерена ка неком циљу, прожета је одговарајућим обликом друштвене свести (нпр.производња материјалних добара садржи технолошки облик свести (познавање радних операција, радне навике и искуство), васпитање и образовање је повезано са моралном свести, религиозна деалтност је прожета одређеним религиозним веровањима и осећањима итд.). Друштвена делатност је подложна сталном утицају средине. С једне стране човек је принуђен да се прилагођава постојећој средини, да прихвата њене идеје, вредности и норме понашања. Али с друге стране он тежи да средину прилагоди себи и својим потребама.

Услове друштвене делатности можемо сврстати у две групе, у природне и друштвене. Друштвене услове називамо "друштвеном средином" и она укључује друге актере, односно носиоце социјалне активности, и све елементе друштвене структуре. А природне услове називамо "природном средином", а они представљају услове који делују на човека и друштво и на њихову друштвену делатност (клима, конфигурација терена, укупност флоре и фауне...).

Предмети људске делатности су материјални делови природе на које делује људски рад, они су затечени предмети у природи.А средства људске делатности су средства за рад које човек користи у процесу производње одређене делатности.

Друштвеним нормама и вредностима се регулише делатност и понашање људи у друштву. Вредностима се одређује шта треба чинизи, шта ценити, чему тежити, а нормама се регулише како, на који начин поступати у реализацији вредности, како се уопште понашати. Вредности представљају и врсту квалитета који се придаје људима, објектима, идејама, поступцима или творевинама људи; вредности представљају ставове којима се орјентише и процењује људска делатност, њима се одређује шта треба радити. Док норме представљају друштвене стандарде, којима се регулише начин обављања друштвене делатности и понашања уопште, и оне прописују оно шта не треба чинити (не убиј, не кради...).

2.МАРКСОВО И ВЕБЕРОВО ТУМАЧЕЊЕ БИРОКРАТИЈЕ

•Бирократуја у буквалном преводу значи- владавина канцеларије. Бирократија је формална организација која обавља послове у администрацији, и у којој људи располажу одговарајућим монополом и имају одређену моћ. Циљ бирократа је да остварују личне интересе користећи се местом и позицијом посла који раде.

Вебер истиче да бирократија представља идеалан организациони модел командовања и контроле. Вебер сматра да је она нужно зло, пратећа појава модерних држава. Главне позитивне карактеристике бирократије су ефикасност и предвидивост, док су главни недостаци неиновативност и нефлексибилност. Па као таква, примерена је само стабилним условима пословања. Бирократија негира социјални аспект сваке организације

претпостављајући да се у основи понашања људи налазе економски мотиви. Има тенденцију да се стално увећава и шири. Према Веберу бирократију карактеристише: начело надлежности; начело хијерархије положаја; униформност; именовање службеника за обављање службених делатности на основу њиховог стручног школовања; службеници нису власници средстава које користе за обављање службених делатности; формалистичка имперсоналност; ангажовање укупне радне способности.

Маркс смтра да је држава основни облик политичког отуђења и да се осамостаљује од појединца и друштва, њу организује класа како би потчинила другу класу, а помоћу бирократије држава остварује своје циљеве. Он сматра да је бирократија привилиговани слој у друштву и свака држава треба да смањи бирократију. То је имагинарна држава која постоји у реалној држави. Општи дух бирократије је тајна (нижи чиновници поверавају се вишим у нади да ће бити унапређени, а виши то користе како би дошли до неких информација. Држава од својих држављана узима разна добра, порезе, таксе. Али добар део тих материјалних добара користе службеници бирократе за своје уздржавање. Бирократија је озбиљан друштвени слој, није класа јер не располаже средствима за производњу, али им је најближа.

Карактеристике: хијерархијска организација, безличност, специјализација и формализам.

3.СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА И АГЕНСИ СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ

•Социјализација – процес који плански и систематски спроводе породица, школа и друштвена заједница, која има за циљ да нове чланове друштва путем учења и у интеракцији са родитељима, наставницима и личностима из културног и јавног живота, науче онај тип понашања и међуљудских идноса, који су карактеристични за дату културу.

Према савременим схватањима, процес социјализације укључује и процес индивидуализације, под којим се подразумева способност појединца да превазилази постојећу социјалну датост и да се мења у складу са сопственим потребама. Најважнији фактори социјализације су: породица, школа, као и шира социјална заједница са својим формалним и неформалним институцијама.

Агенси социјализације- најважнији чиниоци који непосредно утичу на социјализацију јединке у процесу раста и развоја. У главне агенсе социјализације се убрајају: породица, вртић, школа, група вршњака, црква, друштвене организације и средства масовне комуникације. Они не стварају систем вредности, узоре и норме, већ их само посредују, преносе на јединку која се социјализује.

VIII

1.ВРСТЕ ДРУШТВЕНИХ ИНСТИТУЦИЈА

• Економске институције (предузећа, фирме, компаније), које служе остварењу производње и дистрибуције добара и услуга,

• политичке институције (држевне и недржавне, државна и локална управа, парламент, влада, судство, полиција, војска, невладине институције), које служе за зажтиту грађана и обезбеђују унутрашњи и вањски поредак,

• научне институције (институти, факултети), чија је функција производња, дистрибуција и трансфер научног знања,

• образовне институције (предшколске и школске институције, факултети), које преносе образовне и васпитне идеје, вредности и знања,

• културне институције (домови културе, позоришта,кина) преко којих људи задовољавају своје културне потребе

• спортске институције (спортски клубови, рекреациони центри) преко којих људи задовољавају своје спортске и рекреативно-забавне потребе,

• религијске институције (цркве) преко којих људи задовоњавају своје религијске потребе.

2.МОЋ,ВЛАСТ

•Моћ-степен вероватноће да се наметне своја воља у друштвеном односу упркос отпору. Моћ је могућност принуде људи да нешто учине или не. Она може почивати на утицају, наговору, манипулацији, насиљу. Под њом се најчешће подразумева способност стварања одређених промена; могућност једног или више људи да остваре своју вољу, интересе и циљеве независно од воље, интереса и циљева других људи или група; способност наметања воље. У психолошком значењу моћ се схвата као производ темељног људског нагона или жудње. Жудња за моћ је психолошка потреба која нестаје са смрћу. Основица моћи се налази у психичким факторима, страху и љубави према моћи која нестаје са смрћу. Извори моћи су имовина, организација и личност.

Структура моћи:

1.носиоци моћи

2.чин

3.материјално богаство

4.статусни симболи

5.могућност контроле друштвених норми

6.сила

7.доминација и хијерахија.

Власт је институционализована и легитимизована моћ; процес којим се помоћу санкција утиче на делатност других; легитимни регулатор употребе физичке силе на одређеној територији.

Елементи власти:

1.друштвена организација

2.однос господарења и потчињености

3.права и обавезе нижих и виших органа

4.контрола над појединцем

5.наметање власти,њено одржавање и заштита.

3.ЛИЧНОСТ И ТЕОРИЈЕ ЛИЧНОСТИ

•Личност- организација или скуп особина које се формирају узајамним деловањем особе и средине у којој живи и која одређује њен начин понашања,односно личност је скуп свих личних диспозиција, импулса, тендеција и инстинката једне особе и стечених диспозиција које су стечене искуством. Личност је дистинктивно својство човека,односно његова специфичност; непоновљив ентитет; систем који остварује сталну интеракцију са средином.

Теорије личности:

Нативистичка теорија- одлучујућу улогу у развоју и формирању личности играју биолошки наследни фактори, особе наслеђују одређене психичке и физичке особине. Генетика вржи одређени утицај на особу. Сваки појединац има своју генетску структуру, али та структура није непромјењива.

Емпиристичка теорија- одлучујућу улогу у развоју личности имају социјални фактори,тј. средина. Човек је схваћен као "празан лист папира" на који свој печат и трагове исписују различити друштвени фактори и фактори културе. Представници овог правца негирају постојање наслеђених способности.

Динамичка (теорија конвергенције)– личност је биолошки и социјално детерминисано биће, на њен развој утичу биолошки и социјални фактори. Човек наслеђује разне

диспозиције, а како ће се касније развити зависи од околине. Социјални фактори чине услове у којима људи живе.

IX

1.ДРЖАВА И ПРАВО

Државу је тешко прецизно дефинисати. То је установа која обезбеђује ред и мир, стабилност и безбедност без које би цивилно друштво тешко опстало. Дакле њу можемо дефинисати као институцију: репресије (принуде); политичке моћи; социјализације; одржавања борби и сукоба унутар система; обезбеђења и гарантовања основних права човека и она успоставља однос између владара и подчињених. Функције: социјална функција, безбедоносна функција и функција заштите слободе грађања од злоупотребе власти.

Елементи државе:

1.тероторија

2.становништво

3.суверена власт.

Право је битан елемент легитимизације владавине, представља скуп обавезно признатих норми према којима се појединци групе требају понашати у држави. Оно је неодвојиво од државе јер је држава сила која принудом намеће право и јамчи важење правних норми: иза права и закона стоји ауторитет и моћ државе. Правне норме су повезане са правом и оне представљају део друштвених норми које одржавају друштво и државу, норме које су наметнуте државном принудом. Оне су прописана правилом о понашању људи помоћу којих законодавни органи друштва и државни органи регулишу друштвени живот, а за чије непоштовање прописују санкције.

2.МАГИЈА И ВРСТЕ

Реч магија потиче од грч. речи "mageia" – чаролија. Магија је облик тзв. друштвене свести и колективне свести, она је облик сазнајне културе. То је вештина која настоји да произведе последице супротне природним законима и то употребом извесних техника; магија је скуп тајанствених радњи помоћу којих онај који их врши жели утицати на природу по својој жељи. Њен циљ је да помоћу одређених чинова омогући постизање одређених циљева. Магија се разликује од религије. У религији је човек пасиван и игра одређену улогу, а магијски обред га увећава. У магијској радњи не долази у питање неко више биће на чију би се вољу деловало. У основи религије налази се понизност, покајање и праштање, нема индивидуалног заповедања Богу да изврши човекову жељу, религиозни људи се моле Богу за благослов и милост. А у магији се настоји да се овлада тајанственим силама и маг настоји да буде господар магичних сила и судбине људи.

Врсте магије: црна (има за циљ да нанесе зло другима) и бела магија (која производи позитивне ефекте и има за циљ да уклони деловање црне магије).

Постоје и имтативна магија, магија по додиру и магија утицаја.

3.ФИЛОЗОФИЈА И ГРАНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

•Појам филозофија води порекло од гршких речи philos- пријатељ и sophia- мудрост, па се термин филозофија преводи као мудрољубље, односно љубав према мудрости. Филозофија је облик друштвене свести и њена суштина је увек индивидуално трагање за истином, добротом и лепотом, то је општи поглед на свет. Она се као темељна духовна делатност испољава као постављање питања (нпр. Ко смо и чему?).

Гране филозофије:

1.Гносеологија- филозофска дисциплина која проучава порекло, могућности, границе, значај и вредности сазнања. Сазнање је процес истраживања истине, а резултат сазнања је знање. Основно гносеолошко питање је- Шта је извор сазнања? Извори сазнања су:

• емпиризам (извор сазнања је искуство),

• сензуализам (извор сазнања је осетно искуство),

• рационализам (извор сазнања је ум, мишљење, интелект),

• критицизам (извор сазнања су искуство и ум),

• интуиционизам (извор сазнања је интуиција),

• ирационализам (изворе сазнања треба тражити изван ума).

2.Метафизика-Онтологија- метафизика је филозофска дисциплина која се бави оним што прелази реалну, искуствену датост, дакле она је наука о ономе што је с оне стране физичког, тј.појавног света. Док онтологија у оквиру метафизике има значење филозофске дисциплине која се бави феноменом бивствујућег, то је учење о бићу (постојеће, бивствујуће), бити (суштини) и битку (ономе почему бића јесу).

3.Етика- филозофија морала. То је филозофска дисциплина која испитује порекло, мотиве, норме и сврхе моралног деловања.

4.Естетика- филозофија лепог, односно филозофија уметности. Бави се проучавањем лепог у уметности, уметничким вредностима и стваралаштву.

5.Логика- филозофска дисциплина која се бави облицима мишљења и начина спознаје.

6.Антроплогија- филозофска дисциплина чији је предмет истраживања човек, проучава бит и суштину бића. То је наука о човеку.

X

1.РЕЛИГИЈА,ЕЛЕМЕНТИ И ФУНКЦИЈЕ

•Религију можемо дефинисати као:

-начин споразумевања и поштовања Бога, упознавање наших моралних дужности у облику божанских заповести;

-систем светог веровања и обичаја који своје присталице повезују у исту моралну заједницу звану црква;

-она је осећај апсолутне зависности;

-свест о дужности повезана са страхопоштовањем према божанској узвишености игосподству.

Религија се схвата као:

• поглед на свет, веровање у свето и натприродно;

• израз човекове психолошке потреба за сигурношћу;

• вредоносна и морална компонента и извориште доброг, истинитог и лепог;

• култура (изједначава се са културом);

• као фантастично приказивање света.

Функције религије:

- економска мотивација

- социјална интеграција

- социјална контрола

- психолошка стабилност

- етичка функција

- сазнајна функција.

Елементи:

- веровање у једно свезнајуће биће;

- психолошка оданост, послушност;

- религијске установе;

- религијски симболи;

- практични различити религијски обреди, молитве, литургије.

Врсте религија:

1.природне – настале спонтано, ту спадају анимизам (веровање да у свету постоје духови икоји управљају стварима) и тотемизам (веровање према којем у биљкама и животињама борави дух умрлих предака);

2.објављене – се приписују божанствима која објављују те религије преко појединих пророка, то су тзв.антропоморфне религије спаса- у којим се Бог пријављује у људском облику и оне дају обећање избављења верницима уколико се придржавају веровања, правила, догме и прописа. То су јеврејска, хришћанска и ислам.

2.ТЕОРИЈЕ НАСТАНКА ДРЖАВЕ

•Идеалистичка теорија која сматра да је држава божанског порекла и да је владар божји посланик; Органска теорија која сматра да држава настаје по природи, јер је човек по природи друштвено биће. Теорија силе, по којој држава настаје силом, силом је наметнута и силом се одржава. Теорија друштвеног уговора, држава настаје друштвеним уговором који обезбеђује егзистенцију, постојање, природна права и живот. Патријархална теорија, чији теоретичари сматрају да је држава настала ширењем породице, односно да је државна власт настала проширењем власти поглавара породице и породице која се разграналау ширу заједницу, племе, а потом и у државу. Патримонијална теорија је теорија чији теоретичари сматрају да држава и власт настају из природног власништва над земљом које је припадало тзв.патримонијалном господину. Функционалистичка теорија истиче да држава представља вршење функције интеграције у друштву. Солидаристичка теорија држава је организација која има функцију заштите и унапређења општег интереса. Марксистичка теорија државу види као класну творевину, резултат класне борбе.Корен државе се налази у материјалним условима живота. Она се појавила на одређеном степену развоја људског друштва, онда када су развијена средства за производњу, када је дошло до поделе рада , до појаве приватне својине и неравномерне поделе друштвеног богатства. Помоћу државе владајућа класа обезбеђује своју политичку доминацију над подвлашћеним и потлаченим класама.

3.ЈАВНО МЊЕЊЕ И ФОРМИРАЊЕ ЈАВНОГ МЊЕЊА

•Јавно мњење је однос одређене друштвене групе према неком проблему или појави тај однос постаје доминантан у јавности и та група настоји да се проблеми или појава разријеши на начин како та група очекује. Јавно мњење је јавно исказивање мњења које већ раније постоји у одређеној групи где је дошло до социјализације ставова више појединаца о неком проблему или питању.

Прва фаза: интеракција ставова у одређеној групи (маси, публици, гомили).

Друга фаза: социјализација ставова, уопштавање ставова о неком проблему или појави.

Трећа фаза прихватање општих и заједничких ставова као свој став и индетификација са групом.

Четврта фаза: стварање доминантног или преобладавајућег мишљења која поприма општији карактер и стварање мнења.

Пета фаза: исказивање мнења у јавности-јавно мнење од стране неког субјекта: гомила, маса, публика, политичка јавност.

Шеста фаза: борба за разрјешење неког проблема и појаве у друштву према очекивањима јавног мнења.

XI

1.ДРЖАВА И ЊЕНИ ОБЛИЦИ

• У етимолошком знашењу реч држава потиче од глагола држати која служи као ознака за поседовање или држање нечег. У пренесеном смислу односи се на поседовање или држање власти. Државу је тешко прецизно дефинисати. То је установа која обезбеђује ред и мир, стабилност и безбедност без које би цивилно друштво тешко опстало. Дакле њу можемо дефинисати као институцију: репресије (принуде); политичке моћи; социјализације; одржавања борби и сукоба унутар система; обезбеђења и гарантовања основних права човека и она успоставља однос између владара и подчињених.

Држава, односно државна организација може имати различите облике. Под појмом "облика" државне организације подразумева се начин на који је једна држава организована. Облици државе:

1.Према облику владавине: монархија и република.

•Монархија (позната под називима цревина, краљевина, империја) је облик владавине у којем функцију шефа државе врши једна личност која не подлеже правној одговорности и која своју функцију обавља доживотно, а та функција је најчешће насљедна. Монархија може бити апсолутна (неограничена) зато што је у њој шеф државе врховни суверени, уставотворни и законодавни орган, и ограничена монархија где је монарх шеф државе. У том смисли може се разликовати уставна монархија у оквиру које је монарх изгубио уставотворну власт и дужан је да јој се покорава и парламентарна монархија где је суверени орган парламент заједно са краљем као шефом државе.

•Република је облик владавине у оквиру којег је шири или ужи слој народа носилац власти. Шеф државе нема личних привилегија, кривично је и политички одговоран као и сваки други грађанин, а може бити и смењен пре истека мандата.

2.Према облику политичког режима: демократија и аутократија.

•Демократија је облик политичког режима који представља власт народа (већине). Она може имати облик непосредне демократије, у оквиру које сам народ доноси одлуке, тј. врши државну власт; облик посредне (преставничке) демократије, у оквиру које грађани бирају предсатвнике који у њихово име врше власт.

•Аутократија је појам под којим се подразумјева само влада, влада мањине. То је облик политичког режима у оквиру којег државни органи не зависе од народа, у којем нема политичких права и слобода. Она се често поистовећује са диктатуром (неограниченом влашћу).

3.Према облику државног уређења, тј. унутрашње организације и структуре државе: прости и сложени.

•Прости (унитарно организовани облик државе), за који је карактеристично да се у центру, односно метрополи, налазе сви центри политичког управљања.

•Сложени, тј. сложена држава, је састављена из више држава или државних јединица, може имати облике конфедерације (уговореног савеза између појединих држава) или федерације (као једне заједнице чланица држава где је однос између централних органа и федералних јединица чвршћи него у конфедерацији, и где је централни орган носилац државне суверене власти).

2.ДРУШТВЕНИ ПОКРЕТИ И ПОДЕЛА

•Друштвени покрети су последица демократије модерног доба за које је карактеристично одвајање грађанског друштва од политичког друштва, они обезебеђују формално-правну једнакост људи гарантујући им основна права и слободе, укључујући и право удруживања и организовања.

Каратеристике: добровољност, масовност, колективна акција, незадовољство, идеологичност, политичност, јавност, спонтаност и дифузност.

Подела друштвених покрета:

1.С обзиром на постојање/непостојање класне и политичке свести друштвени покрети могу бити: претполитички и политички. Претполитички су миленијски покрет (месијански покрети у родовским заједницама), сељачке буне, устанци, завере, прогони, инквизиције, док се у политичке покрете сврставају покрети који делују као резултата класне и политичке свести, друштвене и политичке акције.

2.Према класној припадности друштвени покрети могу бити: хомогени (припадници друштвеног покрета припадају сличном класном положају) и хетерогени (присталице различитих социјалних слојева и класа).

3.Постоји подела на еманципативне( то су друштвени покрети који проширују просторе људсе слободе и демократије) и нееманципативне (сужавају те просторе).

4.Према односу према друштвеним променама друштвени покрети могу бити: револуционарни (инсистирају на радикалној измени темеља друштва), реформистички (инсистирају на постепеним променама прихватајући основне темеље на којима почива друштвена заједница), конзервативни (онемогућавају промену постојећег друштва) и реакционарни (инсистирају на променама које враћају унатраг у превазиђену прошлост).

5.Према основи окупљања: класни, политички, расни, верски, спортски, омладински, студентски...

6.Према територијалном критеријуму организовања:локални, регионални, национални и интернационални.

7.Према уптреби средстава за реализацију сопствених интереса: насилни и ненасилни.

8.Историјски и хронолошко посматрано друштвени покрети могу бити: стари и нови друштвени покрети.

3.МОРАЛНА СТРУКТУРА

•Морал потиче од латинске речи mos, moris – обичај, правило, закон. Он је један од начина регулисања међуљудских односа; скуп неписаних правила и предоџби о добру и злу, правди и неправди који утичу на понашање људи. Морал се темељи на свести и савести, знању и осећајањима која су претпоставка добра и зла. Полазећи од морала људи процењују шта треба, а шта не треба чинити и шта је морално, а шта неморално у људским односима. Морал представља такође и облик друштвене свести и сегмент нормативне културе у којој особе у својој свести и савести интериозирају етичке норме исудове изграђујући и обликујући своју етичку свест и савест. Он је с једне стране одређен друштвеним односима у којима настаје и развија се, а с друге стране одређен је психолошком матрицом људи.

Морал се састоји из моралних норми, моралних санкција и моралног суда.

Моралне норме- правила која одређују, допуштају или забрањују човекове поступке и понашање. Морални суд- однос друштва или појединца према поступцима који имају одређено морално значење, а моралне санкције- позитивно или негативно реаговање на моралне поступке, односно подразумева постојање реакције на одређене поступке или понашања која крше моралну норму и изазивају моралну осуду.

Морал игра веома значајну улогу у друштву у којем може да представља структуралну компонебту друштвене структуре.

XII

1.ЕТНИЧКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

•Етничке заједнице воде порекло од грчке речи "ethnos"- народ. Етничке заједнице су трајне, више-функционалне и глобалне друштвене групе које најпре настају заједничким животом на некој територији већег броја проширених сродничких група, а које касније повезује развијена глобална друштвена, државна и политичка организација, заједничка култура који се стварају, развијају и обликују у току заједничке историје.

Врсте:

1.Хорда је први облик примитивне друштвене заједнице људи, односно први облик етничке заједнице, представља прелаз из животињске групе у људску, с њом започиње историја; карактеристике су јој: енодогамија, сакупљачка привреда и природна подела рада, заједничка активност и заједничка својина.

2.Род-генс је заједница заснована на крвном сродству, постоји тзв. брак паналуа, породица није постојала, то је период матријархата, поред природне јавља се и друштвена подела рада која се изражавала кроз постојање грана производње:

земљорадње, лова и сточарства. За род је карактеристично постојање заједничке свести и осећаја, образовања и религије; веровали су у заједничко порекло.

3.Племе подразумева облик повезивања родова. Карактеристише га: патријархална моногамна породица, територијална организација друштва, развијена је магија као веровање у поступке којим се може утицати на ток жељених догађаја, на врху се налази поглавица који заједно са врачем доноси битне одлуке за племе, развијао се и заједнички језик који је такође појачао осећај идентитета.

4.Народ се појављује у периоду распадања првобитне заједнице и појаве класно организованог друштва. Настаје под утицајем територијалних, економских и културних фактора који су омогућили уједињавање више племена у народ као етничку групу. Карактерише га постојање: територијалности, индивидуална породица, држава која има централну власт, војску и репресивне институције којима обезбеђује поредак, производњу и трговину робе; постојање заједничког језика условљеног политичком разлозима – стварањем централних политичких органа власти и администрације, али и културним разлозима - -стварањем народне књижевности.

5.Нација је настала распадом феудализма, производних снага, поделе рада и тржишта који су повезивали више територија у једну јединствену територију, те стварањем једног језика и изградњом духовног профила, културе, нације. Њена појава је резултат демографских (пораст густине становништва), економских (развој поделе рада и унутрашњег и спољашњег тржишта), политичких(стварање националних држава са грађанско демократским поретком) и културних промена (заједнички језик и народна традиција.

2.МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ НОВОНАСТАЛИХ ДРЖАВА

•Признање држава је установа Међународног јавног права везана за промене унутрашњег правног поретка једне земље. Да би се једној држави могло дати признање, потребно је да та држава има три конститутивна елемента: утврђена територија, постојано становништво и стабилизована власт. Признање државе је дискреционо право, а сам акт признања има политички карактер. Држава која даје признање мора се кретати у границама међународног права. Постоје две теорије признања државе: конститутивна и декларативне теорија. По конститутивној теорији држава настаје актом признања и тим моментом она постаје субјект међународног права, док према декларативној теорији признање је слободан политички чин којим се просто констатује постојање одређене државе. Признање може бити de jure и de facto. Признање de jure се врши путем изричитог формалног акта, док de facto признање настаје када држава ступа у дипломатске односе без претходног изричитог акта о признању.

Један од видова признања држава јесте и пријем државе у међународне организације (нпр. Уједињене нације).

3.ТЕХНОКРАТИЈА

•Технократија је облик олигархијске владавине или систем организације где све одлуке доносе високо обучени професионални стручњаци. Због тога се технократија преводи као владавина стручњака. Овај појам се често користи и за стручњаке и политичаре

који одређеном проблему прилазе само са стајалишта своје струке, занемарујући економске, политичке, културне и друге научне обзире. Израз технократија се у СФРЈ користио за стручњаке који су у вођењу подузећа и других организација одбацивали догматска начела самоуправног социјализма.

XIII

1.БИРОКРАТИЈА И ЊЕНА РЕТРОСПЕКЦИЈА

• Бирократуја у буквалном преводу значи- владавина канцеларије. Бирократија је формална организација која обавља послове у администрацији, и у којој људи располажу одговарајућим монополом и имају одређену моћ. Прве велике бирократске државне

машине биле су створене већ у старом веку: кинеско, вавилонско и египатско царство имала су у доба своје највеће моћи врло развијену бирократску хијерархију. Касније, израстајући у светску империју, Римска држава је такође добила изразито бирократску структуру.

2.ПРАВНА ДРЖАВА И ЊЕНИ ПРИНЦИПИ

•Под појмом правна држава се подразумева држава у којој су обезбеђена формална и правна једнакост грађана, држава у којо су управна и судска власт подвргнуте законима, те правно-политички оквир у којем је обезбеђена претпоставка за организовање цивилног (грађанског) друштва, аутонмног и одвојеног од државе. Идеја правде је вредност коју праведна држава треба да оствари и штити. Праведна држава треба да оствари одређене вредности у којој уместо аутократије постоји демократија, уместо јединства подела власти, уместо самовоље власти и свемоћне бирократије- рационална демократска држава са функционалном демократијом, уместо владавинељуди, владавина права и она мора бити прецизно правно нормирана и праведна. Ред, мир, правда, сигурност и извесност, опште добро и сл.су основне вредности које право и држава требају да остваре и испуне.

Правна држава подразумева демократију (као облик владавине у којем је врховна власт производ воље народа, која остварује консензус, владавину права, и прокламовање једнакости људи и једнакости пред законом; демократија успоставља плурализам и поделу на врху власти, где плурализам представља конкуренцију политичких личности, идеја, мишљења, погледа...), цивилно друштво (које представља подручје друштва које представља самоорганизујуће плуралистичко друштво независно од државе, њиме се остварује превласт, консензус, легитимитет. Припада приватном подручју, јер постоји као заједница приватних људи и функционише на идеологији), јавност и јавно мњење (манифестују активно критичко учествовање грађана у јавним пословима државе), људска права и слободе (људска права су права која човек стиче рођењем); и партиципативну политичку културу (у оквиру које су индивидуе субјекти политичког одлучивања и политичког живота, оваква политичка култура значи негацију културе подаништва, анонимности једних и манипулативности других, неодговорности и једних и других).

3.СЕКУЛАРИЗАЦИЈА И ЊЕНИ ЧИНИОЦИ

•Секуларизација је процес постепеног слабљења цркве и вере у друштву. То се огледа у слабљењу деловања и утицаја на друштвене установе. Секуларизација се појављује у оним

срединама које се ослобађају од религијске доминације у друштвеном животу. Показатељи секуларизације су: смањење броја верника, смањење и ишчезавање наких верских обреда, веровање у Бога, али не и загробни живот, рај, пакао, чуда и сл.

Институције, вредности и веровања постају лаичка, световна, долази до индустрализације и урбанизације, долази до појава нових институција: болнице, социјалне установе, полиција, судство, школе, државе. Људи обављају различите улоге, појављују се различити стилови живота, различите животне концепције (религијски ангажман не захвата више читаву личност), долази до развоја науке, губитка заједништва (миграције, урбанизације), наступа глобализација и ревитализација религије.

XIV

1.ПОЈАМ ПОЛИТИКЕ

•Не постоји јединствена дефиниција о томе шта је политика, због тога што постоји мноштво дефиниција које подједнако валидним аргументима претендују да постану једине општеприхваћене. Половином 50-тих година прошлог века констатовано је да је политика суштински споран појам. А суштински спорни појмови су појмови који одржавају радикалне и дуготрајне расправе о начинима живота. Политику можемо дефинисати као:

1.вођење државних послова,

2.сукоб и борба интереса,

3.моћ,

4.вештина владавине,

5.усаглашавање и компромис,

6.економска експлоатација,

7.рационални избор.

У античко доба се политика везивала за етику и имала је карактер "највише науке". Она је била једина активност која је била достојна слободног грађанина. Усредњем веку хришћанство изражава отворену одбојност према политици и проповеда повлачење из јавног живота. Модерно схватање политике заснива се на одвојености од етике, на подели на јавну и приватну сферу, на одвојености политичког друштва од грађанског друштва.

У ширем смислу под појмом политика се подразумева делатност којом се регулишу НЕКЕ област друштва, (економска, социјална, образовна); а у ужем смислу служи као ознака за државну делатност којом се регулишу РАЗЛИЧИТЕ области друштва.

2.ПРАВНЕ НОРМЕ И КЛАСИФИКАЦИЈА

• Правне норме су повезане са правом и оне представљају део друштвених норми које одржавају друштво и државу, норме које су наметнуте државном принудом. Оне су прописана правилом о понашању људи помоћу којих законодавни органи друштва и државни органи регулишу друштвени живот, а за чије непоштовање прописују санкције.

Класификација правних норми се врши према различитим критеријима (нпр.састав норми, временско важење норми, интензитет норми итд.). најчешћа класификација правних норми је према критеријуму условљености и према критеријуму броја субјеката којима су упућене (адесанти).

Према условљености: условне (које се доносе за друштвене односе који у моменту њиховог стварања још увек нису настали- не постоје, али се очекује да у будућности настану) и безусловне (које се доносе за већ насталу ситуацију и примењују се одмах).

Према броју адресаната: опште се доносе унапред за неодређени број субјеката права који се могу наћи у идентичној ситуацији, док се појединачне доносе за тачно одређен број субјеката права и тачно одређене ситуације.

3.КАСТЕ,СТАЛЕЖИ

•Од давнина су постојале међусобне разлике и неједнакости људи. Приватна својина над средствима за производњу и на њој заснована експлоатација радне снаге биле су преображене тако да класе као самосталне и хомогене друштвене групе нису ни постојале. Уместо њих су постојале масе експлоататора и експлоатисаних, које су се међусобно диференцирале и јављају се као касте, сталежи, слојеви.

Касте су се јављају на прелазу из првобитне родовске заједнице у прву класну формацију. Њихов непосредни узрок је професионална подела рада. Издвајање главних друштвених, професионалних улога, на основу професионалне поделе рада, чине непосредну структурну основу за формирање каста. Као водеће касте издвајали су се професије управљача, ратника и свештеника; средњу касту чине трговци, занатлије и друге сличне професије, а последње место заузимају пољопривредници и физички радници. Друштвени положај каста је њихово место у расподели друштвене моћи, материјалних и других друштвених вредности и угледа.

Сталежи су настали касније и њихова појава се везује за феудалну формацију. Од каста се разликују по томе што су отворенији, тако да је могућност напредовање из нижег у виши сталеж била већа него у кастама. Имамо три главна сталежа (у Француској) сталеж племића, сталеж свештеника и трећи сталеж је сталеж сељака и кметова. За сталеже је карактеристична хијерархија друштвених улога по њиховом значају и одговарајући систем строго подељених права и обавеза.

XV

1.ДРУШТВЕНИ СЛОЈЕВИ

•Постојање друштвених слојева подразумева да се запослени у друштвеном сектору разликују по месту у друштвеној подели рада, по висини дохотка или по месту у расподели друштвене, а посебно политичке моћи. Појмом друштвени слој можемо означити или део (сегмент) неке класе или групу која не припада ниједној класи, нити има основне класне особине, већ заузима посебно место у систему расподеле економске и друштвено- политичке моћи. У првом случају се мисли на ситну, средњу или крупну буржоазију, а удругом случају се мисли на посени друштвени слој или тзв. бирократију.

Интереси људи као припадника некога слоја произилазе из њиховог друштвеног положаја. Постоје 4 фактора који утичу на формирање и обликовање интереса друштвених слојева:

1.људске потребе

2.групни положај индивидуа

3.систем друштвених вредности

4.идеологија.

Главни слојеви у Југословенском социјалистичком друштву:

1.Слој политичких, државних и привредних функционера (професионални политичари и привредни руководиоци)

2.Средњи социјалистички слој (стручњаци, административни и слични службеници)

3.Слојеви непосредних произвођача

4.Слој ситних сопственика (пољопривредници, занатлије, сељаци)

2.ТЕОРИЈЕ НАЦИЈЕ

У етимолошком значењу назив нација потиче од латинске ријечи natio што у дословном преводу значи заједничку припадност према месту рођења. У старом Риму, израз natio је попримио дисперзивну конотацију с бројним значењима: племе, народ, класа, мјесто рођења. У средњoвековном периоду, нација је била синоним за привилеговану, аутаркичну корпорацију. У току 17-ог и 18-ог вијека, нација стиче политичку конотацију конституисањем националних држава, путем којих нација стиче свој дигнитет. У њеном савременом значењу, нација се конституише са настанком грађанског друштва и његове привредне и техничке цивилизације. Другим ријечима, она се образује успостављањем

робноновчане привреде, на одређеној јединственој територији, где је буржоазија развијала производњу, трговину, с циљем да стекне профит и да се тако у материјалном смислу што више обогати.

Јоже Горичар, у елаборацији нације заступа економски детерминизам. Она је еманација капиталистичких, друштвено-економских односа. То је имало за последицу појаву, не само уже техничко-економске, већ и шире друштвене повезаности становништва на одређеној територији. Управо та комуникација међу људима, изазвана економским разлозима, ће детерминисати настанак народног језика, а потом и јединственог књижевног језика, заједничке културе, националне свијести и посебне психичке конституције људи. Сви ови назначени елементи су својим експандирањем од нације начиниле специфичне

друштвене индивидуалности, из које потиче и њихово право на самоопредјељење до отцјепљења, ако је дотична

нација незадовољна својим статусом у оквиру једне вишенационалне државе.

Љубиша Р. Митровић: Нације су, дакле, глобалне друштвене заједнице, које чине заједничка територија, језик, историја, као и економска, културна и поли-

тичка интегрисаност.

МиланТурјачанин, истиче: У савременој социолошкој теорији ... преовлађује схватање да је нација историјска категорија, тј. да је настала на одређеном степну развоја људског друштва који се историјски поклапа са настанком грађанског друштва. Она је и друштвена категорија што даље значи да је својствена само људском друштву.

За Хегела нација је идеалистичка категорија будући да је манифестација « народног духа « који се у својој процесуалности опредмећује у држави. Отуда је Хегел извео један доста полемичан закључак, да оне нације које немају своју државу као супстанцијалну вриједност, немају право на своју егзистенцију. И као такве лишене су своје прошлости и пројекције очекиване будућности.

Представници аустро-марксистичке теорије нације Ото Бауер и Карл Ренер, посматрају нацију културалистички, наглашавајући да је она синоним за језичку и културну заједницу. Овде треба нагласити да је њихово схватање нације, као културолошке категорије, имало за циљ да буде рационализација политике.

Спиритуалистичко поимање нације налазимо код Бенедикта Андерсона, који каже да је нација « имагинарна заједница « ( замишљена заједница ). Живимо у времену апсолутног отуђења и постварења, гдје су покидане све непосредне и интимне везе међу људима. Сведоци смо тоталне инструментализације међуљудских односа, гдје други постоји за мене једино ако с њима могу манипулисати и искориштавати за своје партикуларне циљеве и личне интересе. Управо та деструкција непосредних контаката међу људима, и било каквих присних односа међу њима, рађа потребу за једном « имагинарном заједницом «- нацијом, да би се надокнадила емоционална празнина

која је наступила растакањем стварних људских заједница, гдје су односи међу појединцима били непосредни, блиски, пријатељски а не посредни, формализовани и интересно артикулисани. Несумњиво оваквој интерпретацији на-

ције припада и религиозно.

Светозар Стојановић сматра да се нација не може дефинисати путем језика, религије, етничког поријекла, државе, териорије, историје, традиције, обичаја,вриједности, симбола. Под феноменом нације могу се подразумевати сроднички сличне велике друштвене групе из којих се екстрахују два идеалнотипска модела нације државно-територијално и културно-етничко.

3.МОНОТЕИСТИЧКЕ РЕЛИГИЈЕ

•Монотеистичке религије ( хришћанство, будаизам, ислам) карактеристише:

-универзалност, ове религије имају наднационални карактер јер их прихвата више народа и јер делују на просторима више држава и друштвених заједница;

-објављеност, ове религије су утемељили пророци (Христ, Буда, Мухамед), и оне су "откривене" јер их је Бог преко пророка објавио;

-есхатологија, оне проповедају идеју о настанку, развоју и нестанку, односно крају света. Овај свет је пун зла и човек је у духовном смислу у могућности да на оном свету нађе избављење и искупљење;

-сотерологија, ове религије проповедају спас, избављење и искупљење (на оном свету).

Антропоморфне религије и религије спаса су: тзв."западне религије" (хришћанство са православљем и католичанством, јудаизам и ислам) и тзв. "источне религије" (браманизам, будизам, зендуизам, таоизам, шинтоизам).

Оно што је карактеристично за ове религије је то што будизам и хиндуизам за себе не истичу да су једино исправне и истините религије, нити полажу право на религијски монопол, као што то за себе истичу јудаизам, хришћанство и ислам.

XVI

1.ТИПОВИ МОРАЛА

•

2.ВРСТЕ ДРУШТВЕНИХ ПОКРЕТА

• Друштвени покрети су последица демократије модерног доба за које је карактеристично одвајање грађанског друштва од политичког друштва, они обезебеђују

формално-правну једнакост људи гарантујући им основна права и слободе, укључујући и право удруживања и организовања.

Врсте:

1.Нова љевица, која је настала као одговор на теорију о "крају идеологије", лењинизам, теорија о настанку класа, на институционализацију политичких партија одбацујући гледишта о пролетерској партији као једином освештеном субјекту револуције. Она је

резултат хладног рата, страх од атомске бомбе и протеста виетнамског рата. Такође је представљала критику радничке класе и полтичке организације радничке класе који нису схватали значење културе и духновних потреба људи, она је заговарала ослобођење човека и човековог живота од репресивне цивилизације. Карактеристише је дубоко неповерење према свим идеологијама, састоји се од интелектуалаца, то је био покрет критике вредности потрошачког друштва и постојећег начина производње, система образовања, облика грађанске породице и брака, расизма итд.

2.Нова десница, инсистира на тзв. културној хегемонији и настоји да преко културних институција делује на свест и понашање индивидуа. Човек- то је појединачна особа а људска природа је не промењива, природни закон је закон неједнакости.

3.Неоконзерватизам се залаже за снажну власт, ауторитарну државу, дисциплиновано друштви подређеност појединаца и свих друштвених сфера држави. Индивидуална слобода је подређена ауторитету власти, судови су постали органи за оправдавање неправде- чиме се "држава права" све више приближава "полицијској држави".

4.Еколошки покрет је настао као последица обликовања свести о беспоштедном уништавању природе разарајућим технологијама. Присталице овог покрета критикују капиталистички начин производње, нуклеарно наоружање и коришћење "прљавих технологија". Инсистирају на начелима тзв. "нове политике" која уважава значај еколошког знања (инсистира на привреди која води рачуна о деловања на околину, не загађујући воду, ваздух и земљу.

5.Антинуклеарни и мировни покрети су израз постојања револта окренутог против модернизације и наоружавања за које се сматра да су "јахачи Апокалипсе". Антинуклерални покрет се противи свакој употреби нуклеарне енергије и инсистира на коришћењу алтернативних технологија. Док мировни окупља присталице које осуђују "преговоре о миру" сматрајући да они стварају страх. Захтева потпуно укидање нуклеарних арсенала и репресивне цивилизације којом владају бирократе и технократе.

6.Покрети за алтернативну економију су покрети који критикују потрошачко друштво које намеће вештачке људске потребе.

7.Феминистички покрет који се залаже за успостављање равноправности жена, као и за њихову економску и политичку еманципацију. Развио се у ХIX и XX веку, када су се жене залагале за право на самосталну зараду, право на школовање, право да бирају и да буду изабране. Феминзам је извео жену из стања пасивности.

3.НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ И ЊИХОВА ПРАВА

• Национална мањина је део припадника једне нације или народа који не живи у својој националној (матичној) држави, већ у другој, заједно са другим нацијама.

Положај националних мањина одређен је данас међународним правом, али увек уз велики утицај друштвених прилика и политичких карактеристика државе у којој националне мањине живе. Данас је уобичајено да се положај и права националних мањина регулишу на највишем нивоу уставним одредбама, уз прецизирање закона.

У погледу концепта постојања националних мањина, разликују се грађанске и националне државе. У грађанским државама не врши се подела на етничке заједнице у оквиру државе, већ се сви грађани формално сматрају једном нацијом и као таквима им се гарантују права.

Често се сматра да је решење политичког, правног, културног и друштвеног положаја мањина у неком друштву мерило демократизације и модернизације тог друштва.

Државе својим Уставом и низом закона уредеђују начин остваривања уставно гарантованих права и слобода припадника националних мањина. Поред правакоја су зајамчена свим грађанима, јемче и додатна, индивидуална или колективна права. Индивидуална права остварују се појединачно, а колективна у заједници са другима, у складу са Уставом, законом и међународним уговорима. Путем колективних права припадници националних мањина, непосредно или преко својих представника, учествују у одлучивању или сами одлучују о појединим питањима везаним за своју културу, образовање, обавештавање и службену употребу језика и писма, у складу са законом. Ради остварења права на самоуправу у култури, образовању, обавештавању и службеној употреби језика и писма, припадници националних мањина могу изабрати своје националне савете. Користећи то право, припадници националних мањина конституисали су своје националне савете , и њихови национални савети укључени су у процес сарадње са надлежним државним органима. Припадницима националних мањина јемчи се равноправност пред законом и једнака законска заштита. Забрањена је било каква дискриминација због припадности националној мањини. Припадници националних мањина имају, под истим условима као остали грађани, право да учествују у управљању јавним пословима и да ступају на јавне функције. Забрањена је насилна асимилација припадника националних мањина, као и предузимање мера које би проузроковале вештачко мењање националног састава становништва на подручјима где припадници националних мањина живе традиционално и у значајном броју. Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Јемчи се слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору. Забрањено је и кажњиво свако изазивање и подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, мржње и нетрпељивости. У Републици Србији живе припадници великог броја националних мањина, од којих су најбројније Албанци, Мађари и Бошњаци.

XVII

1.ПРИРОДНО И ПОЗИТИВНО ПРАВО

•Природно право је право које сваки човек има на основу људске природе, а позитивно право се своди на законе, а закон је скуп норми у којима је садржана заповест појединцима и државним органима који су дужни и имају обавезу да га поштују.

Природно право је демократско, хумано право и нико га не може отуђити од човека. За природно право се често каже да је неписано, вечно (божје) право које произилази из природе људи. У природна права спадају: право на живот, једнакост, слободу, равноправност свих људи без обзира на пол, верску, националну, расну, политичку и

идеолошку припадност. То је истински закон, општи, непромењив, вешан, чије наредбе позивају на дужност, чије забране удаљавају од зла. Том се закону не могу противити други закони, нитии се може пренети на некога, нити сасвим укинути. За разлику од природног права, које има демократску и хуманистичку конотацију, позитивно право је неправедно и конзервативно право, јер се њиме легакизује и легитимује онакав друштвени поредак који одговара интересима оних који владају. Ова два права се налазе у сукобу, позитивно се никад не доводи у сагласност са неким вишим начелима и универзалним људским вредностима (то су слобода, једнакост, праведност, солидарност, хуманост).

2.ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ И ПОДЕЛА

Термин партија води порекло од латинске именице" pars"- део и речи partire- делити. Политичке партије се могу дефинисати као друштвено организоване групе преко кијх класе воде борбу за остварење политичких, економских и културних интереса; то су добровољне политичке организавије људи који имају исту идеологију и циљ им је да ту своју идеологију шире и тако освоји или задрже власт добијену већином на изборима; дакле, политичке партије су организације вођења и вршења власти.

Подела политичких партија према политичким и идеолошким ставовима: конзервативне, домохришћанске,либералне, републиканске, народњачке, радикалне, демократске, социјалистичке, комунистичке.

Подела политичких партија према положају у политичком систему и начину деловања партије: партије левице, партије деснице и партије које припадају политичком центру.

Подела политичких партија према величини (броју чланова): мале и велике (масовне) партије.

Подела политичких партија према унутрашњим односима и степену комуникације чланства и руководства: централизоване и децентрализоване.

3.ПОЈАМ ИДЕОЛОГИЈЕ

•Идеологија подразумева систем идеја, схватања, веровања и вредности једне друштвене групе којом она настоји да изрази своје интересе и да те интересе представи или наметне као интересе целе заједнице. Она представља поглед на друштво, свет и стварност. Идеолигија има 3 значења: надградња- укупност духовне културе и облика друштвене свести, као што су право, морал, обичај, уметнист итд., преко идеологије друштво обезбеђује сопствену организацију; крива свест- пристрасна, погрешна, искривљена и интересно утемељена свест, која је одвојена и супротна истинитом сазнању; веровање неке друштвене групе- кохерентан и хомоген систем идеја, схватања, веровања и убеђења одређене друштвене групе у којем се израчавају интереси те групе.

Елементи идеологије су група, интерес, рационалчизација интереса, наметање рационализације и вредоносна интерпретација.

Функције: орјентација, мобилизација; доминација; идентификација; интеграција; контрола мишљења, понашања и осећања људи; адаптација на одређену реалност; солидарност; трансформација; легитимација.

XVIII

1.СЕКТЕ

•Реч секта долази од латинског глагола "secare" – одвајати. Секта је група која се одваја од верске заједнице и постаје самостална, она се супроставља традиционалној верској заједници (посебно хришћанској)., њеном ушењу, црквеној организацији и црквеној власти.. Секта се може дефинисати и као мањи рњлигијски покрет који је настао окупљањем истомишљеника који следе и подржавају вођу, оснивача секте или истакнутог следбеника.

Основне карактеристике секте: одбацују црквену институције, симболе и хијерархију; у секту људи приступају као одрасли; улазак у секту захтева раскид са ранијим веровањем и начином живота; чврста идентификација са групом и вођом; понекад се захтева и уступање имовине и новчних примања секти; из секте се тешко излази када се припадник на то одлучи.

Узроци настанка секти: незадовољство стањем у цркви или њеним односом према друштву и окружењу; психолошко стање и криза појединаца (емоционална несигурност, умор, неостварене жеље,тешкоће и тескобе у свакодневном животу); потреба за припадањем некоме и трагање за идентитетом; трагање за смислом живота; лоше стање у породици; недостатак пријатеља; опште стање у друштву (криза, сиромаштво); вештина вође и технике којима задобија поданике , харизма, имиџ...

Подела секти:

1.Секте хришћанско-јудејског порекла, настале одвајањем од главног тока цркве, ослањају се на другачије тумачење Библије, пророчанства, одбацују црквене симболе институције и ритуале.

2.Секте источњачког порекла, које говоре о доласку новог учитеља који ће основати једну светску религију, говоре о настанку треће цивилизације.

3.Секте гностичког, езотеричног порекла у коју спадају разне терапијске групе, школе медитације,групе за психичко и телесно вежбање којим се ослобађа оно божанско и успаваноу човеку.

2.ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ

•Друштвене групе су скуп мањег или већег броја људи повезаних одређени потребама и интересима, врше одређене функције и успостављају одређене односе. Друштвене групе своју одређену структуру, па су структурални елементи друштвених група:

1.људи;

2.процеси и делатности,које обављају полазећи од захтева сопствених интереса и потреба;

3.односе,које се при том стварају;

4.норме и правила понашања, кроз које се стварају одређене групне врендости, ставови, гледишта, идеали, убеђења;

5.унутрашња структурисаност, што значи поделу на одређене улоге;

6.средства, којима се тај процес или делатност обавља;

7.резултат, којим треба да се задовоље потребе људи

Карактеристике су: величона и састав; организованост и унутрашња структурисаност; постојање правила, норми, циљева, интереса, идеала и вредности; осећај групне повезаности и припадности групи.

Функције друштвених група су: формирање погледа на свет; одређивање норми понашања; контрола осећања, мишљења и понашања;примењивање санкција због (не)прихватања групних норми, схватања и образаца понашања.

Подела:

1.према величини/броју чланова:

• мале групе (дијаде, тријаде, брак, породица, професионалне, радне и производне групе)

• велике групе (класе, нације, политичке партије, друштвени покрети);

2.према функционалности и карактеру друштвених процеса:

•парцијалне (микро)- које обављају делимичне друштвене процесе и делатности који не могу обезбедити комплетну егзистенцију групе, то су групе које нису саме себи довољне (породица, држава, класа, партија)

•глобалне (макро)- обављају све друштвене процесе колективне егзистенције (народ, нација, човечанство);

3.према значају:

•примарне- имају изражену индивидуалност и персоналност, то су репродуктивне групе и карактеристише их мали број људи (породица, дечије групе, групе вршњака, групе пријатеља)

•секундарне- веже интерес, карактеристише их велики број људи, имперсоналне су (класе, партије, синдикати, професионална друштва);

4.према постанку:

•природне- настају спонтано

•инструменталне- интересне и радне групе (комисија , одбори, савети);

5.према организованости:

•организоване- утемељене на подели рада, имају тачно одређену врсту послова, имају своја правила, принципе и циљеве (секундарне групе)

•неорганизоване- формирају се спонтано и неплански, карактеристише их одсуство поделе рада и унутрашње организације;

6.према начину организованости:

•демократске

•ауторативне (хијерархијске)

7.према уједначености/неуједначености крактеристика:

•хомогене- су по саставу уједначене

•хетерогене- су по саставу неуједначеније;

8.према структурисаности унутрашњих односа:

•струкрурисане- постијање заједничких циљева, акција и интеракција, поделе функција и улога (организације, мале и велике друштвене групе),

•неструктурисане- неорганизована активност и непостојање поделе на положаје и улоге (публика, маса, гомила);

9.према степену регулисаних односа, положаја и улога:

•формалне- чврсто и унапред регулисани односи, положаји и улоге чланова групе (породица, политичке партије),

•неформалне- положај и односи нису регулисани, већ се успостављају и формирају у групи;

10.према могућности уласка у групу:

•отворене,

•затворене

11.према временском трајању:

•привремене

•сталне

12.према степену и квалитету повезаности:

•скупови- лабаве, површне, краткотрајне и случајне везе,

•заједнице- присне, солидарне и трајне везе између њених чланова;

13.етничке групе:

•хорде

•род

•племе

•народ

•нације.

14.добровољне и недобровољне.

3.НАЦИЈА И НАЦИОНАЛИЗАМ

•Нација је историјска категоријанастала на одређеном сепену друштвенео-економског и цивилизацијског развоја друштва; као највиши тип етничке заједнице она је истовремено и територијална заједница; припадници једне заједницесу међусобно повезани заједничком културом, језиком, традицијом; она поседује јединствени економски простор, где се преко заједничког националног тржишта успостављају економски, комуникацијски и други односи; Свој идентитет еманира путем државе, језика, културе и религије. Национализам је друштвено-политички икултурни покрет грађанске класе усмерен ка стварању нације и јединствене националне државе; он је виша фаза капитализма под називом империјализам који се одликује поробљавањем мањих и неразвијених замаља;процес стварања националне економике и свести код замаља особођених од

колонијализма. Уобичајено је да се национализам посматра са два различита аспекта, афирмативног и негацијског. У првом случају национализам се идентификује са патриотизмом који означава љубав према отаџбини, земљи у којој се живи, народу којему припадамо. У другом случају национализам се манифестује у идолопоклонству према својој нацији, њеној култури, традицији, што истовремено имплицира потребу мржње према припадницима других нација само због тога што њима припадају. Уколико се овакав патолошки облик национализма доведе до крајњих граница онда његова ирадијација еманира шовинизам који значи отворени међунационални сукоб. Другим ријечима, тим чином отпочиње грађански рат у оквиру једне вишенационалне државе са трагичним посљедицама по њену егзистенцију.

Карактеризација:

а ) Национализам није униформан појам, већ један неодређени појам, који се у дисперзивном смислу јавља у « хиљаду цвјетова « са различитим значењем.

б ) То је један комплексан феномен и да бисмо га сагледали у тоталитету неопходан је интердисциплинарни приступ између научних дисциплина социологије, политологије, психологије, историје и књижевности.

в) Национализам се, у своји манифестацијама, јавља изнијансираном контексту, почев од благе несимпатије према припадницима других нација, па до агресивног по-

нашања према њима.

г) Национализам се најчешће узима у негативном значењу етномобилизације да би се исказао јасан анимозитет према припадницима других нација, а мање у позитивном,

патриотском смислу љубави према свом народу и отаџбини.

д ) Као искључива идеологија он се настоји рационализовати познатом манихејском подјелом на « добро и зло«, « свјетлост и таму «, на « морално ми» и « неморално они « где се противник проглашава демоном, главним кривцем за све невоље, јер се једино на тај начин може осигурати углед и добар пријем код својих.

XIX

1.УЗРОЦИ НАЦИОНАЛНИХ СУКОБА У ЈУГОСЛАВИЈИ

•Узроци настанка националних сукоба у Југославији су економски (а самим тим и социјални) чиниоци. Први економски разлог је асиметрични однос између развијених и неразвијених република и покрајина унутар Југославије. У Словенији и Хрватској економски развој је био бржи, за разлику од БиХ, Србије, ЦГ, и Македоније. Други економски разлог су знатне осцилације у кретању стопе раста друштвеног бруто производа. Трећи економски разлог је у инверзији између привредног и политичког система, уместо да политички систем буде у функцији економског система, догодило се обрнуто да се он прилагођавао захтевима политичког система. Неки теоретичари истичу да је економска криза темељни извор национализма, економска криза се испољава у низу појава: опадањем производње, повећање незапослености, опадање животног стандарда... Поповић сматра да су социјалне неједнакости и сукоби у оквиру структуре истог глобалног система чиниоци који рађају међунационалну напетост и нетрепљивост. Следећи узрок националчних сукоба у Југославији је инверзија класног и националног,

где се у условима националне хомогенизације наметнуте од стране националних олигархија по републикама и покрајинама, радничка класа све више идентификовала са својим политичким елитама. Па су конституисана национална руководства настојали да се изграде појединачне, националне, хомогене државе. Следећи узрок је догматска, стаљинска, комунистичка идеологоја која је социјализам посматрала као идеално друштво у којем постоји склад између производних снага и производних односа. Потом, следећи узрок сукоба је клерикализам, односно злоупотрба вере и верских осећања у националне и политичке сврхе. Спољашњи чиниоци националних сукоба су: огромне промене у свету (пад Берлинског зида, хладни рат, пропаст комунизма у

западној Европи и дезинтеграција Совјетског савеза); Германски блок замаља који је настојао да распарча Југославију како би остварили своје газдовање Балканом; Америка је настојала да буде непосредно присутна где се год појаве конфликти на земаљској кугли, и да успостави доминацију над Балканом, јер би тиме поставила брану западној Европи и Немачкој да они успоставе доминацију на Балкану, потом ј настојала да камуфлира своју амбивалентну и противречну политику коју води деценијама; Европска унија која је легитимовала сецесију Словеније и Хрватске; и последњи спољни узрок је улога Ватикана који је подржао сецесију Словеније и Хрватске, а потом и БиХ.

2.ПОЛИТИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ И ФУНКЦИЈЕ

•Термин партија води порекло од латинске именице pars- део и речи partire- делити. Политичке партије се могу дефинисати као друштвено организоване групе преко кијх класе воде борбу за остварење политичких, економских и културних интереса; то су добровољне политичке организавије људи који имају исту идеологију и циљ им је да ту своју идеологију шире и тако освоји или задрже власт добијену већином на изборима; дакле, политичке партије су организације вођења и вршења власти.

Елементи политичких партија су: -идеологија,

-организација,

-циљеви и интереси.

Кроз политичку организацију се одвија целокупна активност, успостављају се односи између чланства и руководства, односи унутар руководства, остварују се задаци и улоге, решавају се проблеми и спорови и остварује се сарадња са другим партијама. Идеологија је покретачка снага сваке партије и представља збир идеја, мисли, погледа на друштво, свет, промене итд. На основу ње се закључује да ли је она демократска, либерална, конзервативна, социјалдемократска, да ли у њој доминирају националистичке, комунистичке или милитаристичке идеје и намере. Свака партија истиче циљеве и намере свог деловања, а то су освајање власти и учешће у њој.

Функције политичких партија:

1.синтеза политичких ставова и захтева;

2.демократизација политичких процеса преко којих грађани учествују у вршењу јавних послова;

3.идентификација сопственог чланства, присталица и симпатизера са програмским идејама, вођама и члановима партије;

4.политичка социјализација, тј. социјализација чланства ширењем идеологије;

5.политичка интеграција чланства у партијама и друштву;

6.политизација друштва путем политичке пропаганде и укључивање маса у политички живот;

7.освајање политичке и државне власти

8.агрегација која подразумева да партија у мноштву интереса делује на остваривању оних најзначајнијих;

9.учвршћивање постојећег поретка институција

10.предлагање програма државне политике (када оне имају своје представнике/посланике у парламенту онда настоје да кроз парламентарно организовање државе предлаже одређене програме државне политике)

11.остваривање ширих друштвених интереса, што подразумева да партије заступају и шире интересе друштвених група и друштва у целини).

3.ПОЛИТИЧКА КУЛТУРА И ПОДЕЛА

•Политичка култура представља део опште култура који обухвата идеје, вредности, мишљења, ставове, убеђења и симболе који се односе на политику и политичко организовање друштва.

Политичка култура се може поделити на: политички језик, политичку традицију, политичку социјализацију и аполитичност.

Политички језик је појавна манифестациј политичке културе. Он најављује њен садржај, циљевњ, облике и манифестације. Најчешће је наметљив, пун емоција претворених у фразе. Политичка традиција укључује период кроз који је једно друштво прошло од свог првог конституисања и формирања институција до данас. У његовој колективној свести су записане нагле промене, искушења, ратови, револуције, сеобе, али и мирни периоди, успон, економски развој итд. Политичка традиција обухвата колективне друштвене и политичке догађаје, процесе и искуства из прошлости. Политичка социјализација подразумева процес учења политичке културе у одређеном политичком систему. Кроз политичку социјализацију се формирају партије и политички покрети, политичке институције по угледу на некога ко има дугу традицију и проверено постиже добре резултате у демоктратизацији друштава. Спроводи се кроз школе, васпитање у породици, кроз активности разних политичких субјеката (партије, покрети) и институција (влада,

парламент, држава). Негативне појаве су манипулација интересима, потребама и могућностима грађана. Антиполитичност је стање свести, расположења и понашања који показују незаинтересованост појединаца или група за учешће у политици.

Узроци аполитичности могу бити различити, то су: изражена политичка динамика која не може да се прати, јер се све одвија брзо, па се догађаји свакодневно смењују што доводи до одустајања многих од њиховог праћења, политички догађаји су понекад ретки, неприметни, па политички посао постаје досадан, одсуство директне и извесне користи (материјалне, професионалне).

XX

1.ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ И ПОДЕЛА

•Политичке партије имају велику улогу, јер обликују политичке системе који изражавају најопштију слику политичких прилика и демократских односа. Политички системи могу бити једнопартијски, двопартијски и вишепартијски.

Са становишта постојања или непостојања опозиције, партијски системи могу бити:

-партијски системи с опозицијом (двопартијски и вишепартијски) и

-партијски системи без опозиције (једнопартијски).

2.ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА И ЊЕНЕ ДИМЕНЗИЈЕ

•Друштвена струкрура- мање или више стабилна целина односа између појединих елемената једне ствари, појаве или ширег подручја реалности.

Елементи друштвене структуре:-друштвени положаји,

-друштвене улоге

-друштвена организација и друштвене институције

-друштвене групе.

Друштвени положаји-места која појединац има у друштвеној структури;

Особине: углед (престиж), врста рада и плата.

Врсте: приписани и стечени.

Приписани (арбитрарно додељени) су они које друштво додељује појединцу без обзира на његове способности, вољу, труд или резултате његовог рада. То су најчешће насљеди положаји, а стечени су они који су настали на основу постигнутог успеха појединца.

Положаји имају две димензије, хоризонтална (егалитарни односи и контакт с особама у истом нивоу) и вертикална (хијерархијски односи и контак с особама вишег или нижег ранга). Друштвени положаји који су рангирани или вредновани на хијерархијској лествици чине друштвени статус, који представља скуп положаја које особа има и на основу којег заузима одређени положај у друштвеној структури. Сваки положај је одређен нормама кој одређују понашање особе и тако образују друштвену улогу.

Друштвене улоге- очекивано понашање од особе која заузима одређени положај у друштвеној структури. Оне одређују понашање особе која припада неком друштвеном положају. Она је повезана са друштвеним угледом који представља друштвену процену и оцену вредности друштвене улоге појединаца,

Врсте улога: полне, добне, радне.

Друштвене организације- друштвене групе у оквиру којих су људи повезани формализованим односима. Карактеристишу их: формализовани односи,писани и

прецизно дефинисани односи и улоге,послови и положаји појединца у друштвеним организацијама. Оне настају са циљем да својим организованим деловањем обављају одређене друштвене активности и послове.

Друштвене институције- регулишу друштвене обрасце понашања, прописују одређене поступке за постизање циљева и обезбеђују услове и претпоставке за њихово постизање.

Друштвене групе- Друштвене групе су скуп мањег или већег броја људи повезаних одређени потребама и интересима, врше одређене функције и успостављају одређене односе.

3.ЕЛИТА И ТЕОРИЈЕ ЕЛИТА

• Корен речи елита налази се у латинском и француском језику са значењем изабрани. У раној фази развоја капитализма појмом елита означавала се роба изванредног квалитета, којој нису могли конкурисати друге робе, без обзира на цену. Данас се појам елита употребљава у ширем значењу и заузима једно од центаралиних места у савременим теоријама о структури и динамици друштва, па су се развиле и тзв. елитистичке теорије о друштву (Рајт Милс, Елита власти). Овде се појам елита употребљава да се њиме означи врхушка друштва- група људи која доноси значајне одлуке или пропушта да их донесе, што задире у интересе свих припадника тог друштва. Техничкој (технократској) елити припада група врхунских стручњака која, због монополистичког положаја, намеће ставове и решења о регулисању друштвених односа на начин како то одговара тој повлашћеној групи. Ту спадају разне монополистичке групе (бирократија и технократија).

Суштина елитистичких теорија се изражава у следећем:

-друштво је састављено од елита и не-елита (људи који владају и они којима се влада), а равнотежа се одржава деловањем контра-елита (опозиције).

-елита власти најразвијенијих држава савременог индустријског друштва састављена је у врху од три пирамиде: корпоративна привреда, државна администрација и војна хијерархија.

ХXI

1.КУЛТУРА И ЦИВИЛИЗАЦИЈА

•Култура је целина која укључује знање, веровање, уметност, морал, право, обичај и сваку другу способност коју човек стиче као члан неког друштва, култура подразумева и начин живота одређеног народа који живи на једном месту и оглада се у њиховој уметности, друштвеном систему, обичајима, навикама и религији. А цивилизација подразумева скуп друштвених појава, различитих од природе, које су религиозног, моралног, научног и естетског и техничког карактера, а које су заједничке за све делове једног већег друштва; то је период вишег степен културе који долази после периода дивљаштва и варварства. Цивилизација је шира и свеобухватнија категорија од културе, она означава антитезу примитивизму и варварству, она обухвата историјско-географски простор (вавилонска, персијска, египатска, грчка, римска цивилизација),

има глобални и интегрални карактер и обухвата културу, економију, екологију, политику, социјалне односе и укупну човекову практичну делатност. Она означава ниво до кога је достигао развој и напредак људског рода. А култура је изражавање наше природе у нашим формама живљења и мишљења, у нашем свакодневном понашању, уметности, религији, књижевности, рекреацији, разоноди.

2.ПОЈАМ И ОБЛИЦИ ИДЕНТИТЕТА

•Живимо у постиндустријском друштву које се одликује плурализмом идентитета. Ови идентитети су процесуална категорија. То значи да је друштвено-економским и цивилизацијским развитком број идентитета у непрекидном порасту. Отуда их је тешко

идентификовати и извршити њихову класификацију.

Без обзира на то, ипак се може рећи, да се у тој лепези идентитета, по свој вриједности издвајају лични, професионални ( делатни ), вјерски и национални идентитет.

Потреба за личним идентитетом произилази из неоспорне чињенице да је човек истовремено комунално и индивидуално биће ( генерички и индивидуални живот се не

могу одвојити ). Према томе човек није само друштвено биће, већ и особена персонална реалност која нас штити од конформизма, односно утапања у различите форме колективитета, где апсолутно губимо своје ја, по којем нас други препознају. Другим

ријечима, индивидуалност је контрапозиција униформности, путем које се настоји поништити наша индивидуалност, с обзиром да појединци у масовном друштву нису креатори своје егзистенције, већ креатуре ( еманација друштва и отуђених деперсонализо-

ваних творевина- државе, нације, класе, партије ). Овдје морамо скренути пажњу да су бројни филозофи, социолози истицали значај феномена персонализације, која је од

значаја за развитак друштва и његов прогрес. Још је Спиноза писао о томе да је насилна свака власт која људима настоји ускратити слободу мишљења. Тамо гдје она не постоји људи губе идентитет, будући да једно мисле, друго осјећају, треће

говоре.

Слично размишља и Стјуарт Мил, који брани слободу, демократију и при-

родна права човјека, а међу њима посебно право на слободу мишљења, савести, удруживања, начина и стила живота. У том погледу, он заступа један екстреман инди-

видуалистички став, којим брани идентитет човјека. Нека човјечанство у цјелини има једно мишљење а само један човјек друкчије мишљење- оно нема легитимно право од-

узимати слободу мишљења оном појединцу чије је мишљење у колизији са мишљењем човјечанства.

И Брајс упоређује личну слободу са кисеоником у ваздуху, јер представља елеменат који обезбјеђује живот. И Маркс, је у оквиру своје хуманистичке антропологије, поставља категорички императив, да се укину сви они отуђени и постварени односи у класном друштву у којима је човјек« неслободан, презрен, одбачен и напуштен «.

Социјализацију друштва мора да прати и његова персонализација ( развитак идентитета ). Она је од великог значаја јер живимо у вријеме настанка недемократских тоталитарних

система, који на сваком кораку негирају људску слободу.

Да бисмо опстали морамо се у максималној мјери индивидуализирати. Према томе, без снажних личности и њихове развијене персоналности нећемо се моћи супротставити поплави масовизације друштва, гдје се од јединке тражи да буде аутомат који је сличан милионима других аутомата.

Професионални ( делатни ) идентитет има есенцијални значај, јер се путем њега исказује суштина човјека. Прави битак човека је његово дело. Човјек није оно што мисли о себи да јесте, него је човек оно што други мисле о њему. Други своје мишљење о неком човеку темеље на основу његове практичне делатности, којом се потврђује диференцијално својство човјека у односу на друга бића ( човјек је homo praksis-основни вид те праксе је људски рад). Професионални идентитет произилази из радне улоге појединца, која је од значаја , не само за њега, него и за успјешно функционисање друштва у тоталитету.

Верски идентитет има своје исходиште у томе да човек није само биолошко биће него и спиритуалистичко. То значи да је религиозност иманенција човјека, путем које се потврђује у духовној сфери. Религија у животу човека има велики значај. Њена улога, са психолошког аспекта, је терапеутска, јер омогућује човјеку да се лакше суочи са егзистенцијалним неугодностима као што су патња, бол, смртност, јер он од рођења, сваким даном, бивствује ка смрти. Ако на њих човјек не може да утиче, јер долазе од стране више надприродне силе, Бога, онда се лакше мири са овим егзистенцијалним тешкоћама и тако преоваладава осјећање страха и очајања.

Национални идентитет настаје са настанком нације, независно од тога који модел нације доминира приликом њеног конституисања, државно-територијални или културно-етнички. Оно се увијек изнова поставља, с обзиром на чињеницу да данас нема једнонациналних држава у свијету, него су оне све, више или мање, мултинационалне. Отуда се и поставља питање усклађивања националних идентитета у вишенационалним државама. Оно може бити успјешно једино под предпоставком да постоји равноправност нација. Ако је обрнуто, онда настају национални конфликти, који могу имати запосљедицу дисолуцију заједничке државе.

3.КРИЗА МОРАЛА

•Морал је промењива категорија и кроз друштво и историју он се развија и мења, али и запада у кризу. Морална криза је једна од показатеља и значајних димензија укупне кризе и назадовања једног друштва, као и целог света. У времену кад влада егоизам, трка за богатством, манипулација, лаж и превара, систем вредности се мења толиком брзином да већина грађана и група нису у могућности да га прате. И тад наступа стање

несналажења, збуњености, непоштовања норми и правила. Под појмом "морална криза" подразумева се криза човековог бића, односно криза смисла људске егзистенције, савести, човековог достојанства, смисла за истинитост и праведност, част и смелост. У кризним ситуацијама друштве се дезинтегрише, дотадашњи систем вредности се распада, а не појављује се нови којем би се људи могли прилагодити. Аномија (која представља кризу моралних норми, прописа и вредности) тако постаје врста друштвене и индивидуалне болести која се манифестује у незадовоству због немогућности идентификације. Последице овог обољења могу бити индивидуална изгубљеност, незадовољство, очај, тескоба, губитак смисла живљења...Фактори који утичу на настанак моралне кризе су сиромаштво, развој наоружања, еколошка загађеност планете Земље, корупција, тероризам, криминал, трговина људима.

СРЕЋНО!

ДАБОГДА СВИ ПОЛОЖИЛИ, А НАРОЧИТО ОНИ КОЈИ НАВИЈАЈУ ЗА РЕАЛ МАДРИД!