ЕМПИРИЗАМОсновна сазнајна слабост нашег емпиризма је у томе што не примењује знање о структури друштва у испитивањима политике. Представници емпиризма не укључују теоријске ставове о природи, основи, као ни о чиниоцима одржавања и законима развоја друштва, у својим испитивањима. Што доводи до тога да, овакав емпиризам поприма карактер манипулативних техника, којима се утиче на ширу јавност. Одсуство теоријског оквира отвара простор за снажан утицај наручилаца истраживања на истраживање. А као резултат свега тога јавља се велики број дескриптивних и прогностичких промашаја. Дакле, на овај начин се не обезбеђују адекватни описи постојећих политичких појава и процеса и резултати оваквих истраживања утичу на обликовање пара-стварности, и на тај начин испуњавају потребе наручилаца и извођача пројекта. На овај начин примењиван, емпиризам има дубоко антидемократски смисао. Такође, емпиризам код нас, почива на теоријском ставу, који пориче класни карактер политичког понашања. На овај начин се испољава антидемократски и анти-социјалистички смисао емпиризма код нас.ТЕОРИЈСКА НЕИЗГРАЂЕНОСТ ЕМПИРИЗМАУкључивањем појмовно-теоријског аспекта у емпиризам, требало би да се повећа његов сазнајни домашај и трајност његових резултата. Илић у свом раду истиче научну неприхватљивост неисторичног формализма који се осликава у емпиризму.ПРОБЛЕМИ ИСКУСТВЕНЕ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕВеома важну улогу у анализи политичких збивања имају појмови као што су политичка левица и десница. Има доста разлога који отежавају дефинисање и постизање једнозначности садржаја ових појмова. Један од разлога је тај што се политичке појаве мењају кроз историју, као и њихов смисао, а други би разлог био тај што различити ваннаучни садржаји утичу на дефинисање и примену ових појмова. Ове појмове је разрадио С. Бранковић, који одбацује самоодређење политичких партија у Србији, на левицу и десницу јер сматра да се све партије залажу за вредности грађанског друштва и парламентарне демократије. Даље, Бранковић као две најзначајније карактеристике левице и деснице наводи ставове за или против промена, односно за или против вредности социјализма тј комунизма. Према његовом виђењу ствари, за промене – тј против социјализма су опозиционе странке, а пртив промена тј за социјализам је владајућа странка (са чиме се Илић касније неће сложити тј не слаже се). Илић сматра да одсуство теоријски утемељеног одређења појмова левица и десница, води у формализам. Илић истиче да критеријум одређивања положаја политичких партија на основу односа према променама, није употребљив у коректно вођеном емпиријском истраживању. Илић сматра да је Бранковићево решење неприхватљиво, пошто не пружа једнозначјне и садржајне одговоре. Делимично прецизним истраживањем страначких економских програма бавила се Ј. Минић.ПОЈМОВИ ЛЕВИЦЕ И ДЕСНИЦЕОднос према левици и десници данас је однос према социјалистичким, односно према либералним идејама. Темељна вредност социјализма јесте друштвено-економска једнакост, а основна вредност либерализма јесте слобода. У оној мери у којој конкретне политичке снаге наглашавају једну од ових вредности, на рачун друге, оне се налазе више или мање лево или десно, у политичком простору. Остваривање једне од ових вредности смањује могућност остваривање друге. Илић истиче критеријум непријатеља, као значајан за одређивање места које одређена политичка снага заузима на скали између левице и деснице. Десница је некада своје главне идеје оправдавала верским разлозима, данас се као поузданији критериј може узети однос према нацији. Левица бар повремено може бити националистичка, али је код ње тај набој по правилу мање трајан него што је то случај код деснице, где је он непоколебљив. Илић истиче да овдашња политичка наука нема и није имала, сувише способности за диференциранији однос према непријатељу. Некада су све снаге које су се супротстављале режиму олако проглашаване антисоцијалистичким. Идеје које се супротстављају наслеђу просветитељства, њихови носиоци су конзервативци.Идеје које прихватају просветитељско наслеђе, али оспоравају идеје социјализма уопште, и марксизма посебно, њих заступајју либерали. Идеологије које се позивају на Маркса, али се непријатељски односе према лењинистичком (комунистичком) наслеђу су социјал-демократи. Ова схема је крута али осветљава битне разлике између основних савремених идеологија.ЕМПИРИЗАМ КАО КРИТИКА РАЦИОНАЛНОСТИДомаћи емпиризам оспорава рационнални карактер бирачког понашања и рационалну аутономну способност

1

гласача да се определе у складу са својим интересима, сматрајући да је изборна кампања пресудно утиче на избор бирача. Емпиризам сматра да је веома велика моћ/утицај пропаганде, са чиме се Илић не слаже. Тадић указује на то да у либералној демократској идеологији стоји идеја слободе, а идеја једнакости врши негативну улогу. Такође се однос према Русоовим идејама може узети као дискриминативан показатељ конзервативне или (нео)либералне струје. У нашој средини последњих година је често умањивање значаја класног чиниоца у анализама бирачких опредељења, што практикују емпиристи, а Илић критикује. Илић сматра да је изборно понашање класно детерминисано и да се занемаривањем класног основа политике, она доживљава безазленије и да се политички резултати тумаче као плод маркетиншко-манипулативних акција, са чиме се он никако не слаже, а што опет емпиристи потенцирају.ЕМПИРИЗАМ И ПОЛИТИЧКИ МАРКЕТИНГ: НЕКА СПЕЦИФИЧНО МАТОДСКА ПИТАЊАПолитички маркетинг није настао у вишепартијском систему. Свет маркетинга је подложан утицајима моде, као и емпиризам, према Илићу. И склон подцењивању „нестручњака“, односно наручилаца истраживања и публике којој се представљају резултати. На овај начин се оспоравају идеје о рационалном друштвеном понашању појединаца, емпиризам критикује рационалност и критикује тезу о класној условљености политичког понашања. Данашња југословенска истраживања у области политичког маркетинга имају следећа својства: верује се у свемоћ медијске манипулације, склоност да се о неким од кључних питања политичког понашања расуђује само на основу једног или два индикатора. Има више методских слабости услед коришћења што краћих упитника из финансијских разлога и недовољног теоријског познавања политичких појава, што доводи до великих грешака свих врста, долази до оскривљене представе о стварном мњењу. Илић саветује примену питања са отвореним одговорима, што би смањило могућност пружања конформистичких одговора, али се избегава због стручних и финансијских разлога-неопходан је високостручан кадар који је скуп.КРИТИКА СОЦИЈАЛИЗМА КАО КРИТИКА КЛАСНОГ ПРИСТУПАИлић сматра да су тврдње о власти без идеолошког залеђа засноване на практично-политичким ставовима њихових заговорника. Он истиче да су ти ставови антидемократски и анти-социјалистички. Љ. Баћевић у свом чланку о медијској, социолошкој и психолошкој условљности изборних опредељења оспорава врло раширено схватање о превасходној медијској детерминисаности изборних резултата у Србији.ШТА ИЗМИЧЕ ИЗ ВИДОКРУГА СА ЕМПИРИСТИЧКЕ ПОЗИЦИЈЕ?Емпиризам представља научну оријентацију, која је оспорава социјализам и представља политичку десницу, почива на несвесном антрополошком песимизму који му је заједнички са либерално аристократским теоретичарима, у критици социјализма. Тај антрополошки песимизам, између осталог огледа се у ставу о неспособности групација у друштву, да рационално артикулишу властите интересе, услед уверења о свемоћи медијске манипулације и пропаганде. Представници екстремног емпиризма, су изашли из партијских и пара-партијских организација једностраначког система, док су представници либералног аристократизма и старији грађански критичари социјализма бивши левичари, из праксисовске критичке школе... Ова разлика у полазиштима, објашњава различита епистемолошка опредељења и разлике у критици социјализма, поменуте све струје. Заједничка особина им је темељни антрополошки песимизам и десна политичка позиција.Анти-социјализам је најпрепознатљивија одлика политичке деснице.У контексту ових анализа, савремено србијанско друштво сагледава се као суштински социјалистичко друштво, без обзира на велико присуство несоцијалистичких елемената у економски, социјалним и културним сегментима.КО САЧИЊАВА ДАНАШЊУ СРПСКУ ДЕСНИЦУ?Одређивање основних карактеристика левице и деснице зависи од практичног становишта с којег се оно изводи. Смисао ових појава, различит је за заговорнике и за противнике идеје социјализма. У радовима представника конзервативне идеологије либерализма заступа се уверење о нескладу између вредности које покривају политичка левица и десница. Тврди се, да је левици својствено залагање за економску једнакост и за друштвену правду, што се према овом схватања не може остварити без сужавања људских права и политичких слобода. Социјалисти сматрају да не може бити речи о међусобном искључивању остваривања друштвене правде и политичких слобода. Неки од њих сматрају да је могуће стварање друштвено-економског система у коме би постојали јавни облици

2

власништва и својеврсна беспартијска демократија. Данас се, код већине наших интелектуалаца, демократија поистовећује са вишепартијском демократијом. Идеје левице су непопуларне међу нашим водећим интелектуалцима, социјализам се сагледава као ствар прошлости, код нас и у свету. У основне догме наше десне мисли о друштву, спада и став о привредном систему заснованом на друштвеном власништву као економски неефикасном, такође се пориче модернизацијски потенцијал сваког типа ауторитарне власти, као и оспоравање сродности између вишепартијских и једнопартијских капиталистичких режима. Ови ставови се третирају као неупитне истине, историјски не-условљене и универзално важеће. Све политичек снаге које предност дају вредностима грађанског, капиталистичког друштва посматрају се као облици наше деснице. Партијски програми левих и десних странака су веома слични, а њихова дневно-политичка савезништва и сукоби не пружају довољно чврст основ за бољу процени и разврставање.КО ПОДРЖАВА НАШУ ДЕСНИЦУ?Бројне групације, које свој основни интерес виде у раду, а не у знању или у приватној својини, представљају основу неосоцијалистичког поретка у Србији. Пошто десничари подршку социјализму везују само за уске кругове руководилаца, бораца, војних лица и сл. уже групе, они имају недовољно диференциран приступ слојевима запослених у јавном сектору. Уколико би десничари обећали бољи положај и веће награде мајсторима на рачун неквалификованих радника, могла би се пољуљати већинска подршка радничке класе социјалистичком режиму. Такође је привремени прелазак србијанске левице на националистички курс, сузио могућност масовне подршке нижих слојева десним националистичким партијама. Десничарске партије не увиђају да великом броју људи у Србији политичке слободе представљају мању вредност од одређених економских бенефиција. Грађани Србије се јављају као субјекти ширих видика од многих професионалних социјалних аналитичара, према Илићу, због тога што увиђају да су различити ауторитарни режими дали значајан допринос модернизацији српског друштва и побољшању положаја бројних друштвених група. Овакав модернизацијски учинак се може повезати са именима носилаца личне валсти какви су били Обреновићи или касније Тито. Модернизација према мишљењу Манзила, не мора нужно водити до демократизације, што не значи да треба примеивати недемократска средства за усмеравање развоја српског друштва. На реалне шансе политичке деснице, значајно утичу сељаци, они су изборна база деснице. Дакле, десница своју најизгледнију перспективу тражи у раслојавању сељаштва.УТИЦАЈ СПОЉАШЊИХ ЧИНИЛАЦАБазу политичких покрета усмерених ка изградњи капитализма чине млађи људи и припадници средњих слојева у нашем друштву. Градски приватници, високообразовани стручњави различитих усмерења такође су језгро подршке странкама деснице, као и бројне националне мањине. Највећи број присталица деснице регрутује се из редова припадника нижих друштвених слојева. Прситалице деснице врло су бројне и може се очекивати пораст њиховог броја. Утицај спољашњих чинилаца се испољава преко угледања на већ виђене обрасце понашања из земаља Источне Европе. Тешко може бити речи о дуготрајнијој сарадњи страних сила са овдашњим социјалистичким режимом. Према Илићу будућност наше деснице припада пре њеном либералном/конзервативном грађанском него националном делу.ОДСНОС ИДЕЈНО-ПОЛИТИЧКОГ ОПРЕДЕЉЕЊА И СТВАРАЛАШТВАОвде је реч о односу идејно-политичког опредељења и стваралаштву у социолошком роучавању политике. Емпиризам је као што је већ наглашено теоријски неразвијен, истраживачка подручја су изван домашаја емпириста будући да су они настали из редова публициста и новинара, они су представници београдске политичке науке тј. емпиристичке струје. Београдски политиколози, посебно старији су без поузданијег ослонца у научној теорији били приморани да своје радове на брзину прилагођавају измењеним околностима, што говори о одсуству контуинуитета и оставља простора за процену да ни садашње становиште неће бити коначно. Разлике у одређењу појмова левице и деснице и у приступу основама социјалистичке власти у Србији у деведесетим годинама, великим делом изражавају опште разлике између социолошког приступа социолошким појавама и приступа карактеристичног за идеологизовану и теоријско недовољно изграђену београдску политиколошку школу.У раширеном тренду конвертитства пример представника емпиристичке струје није најупадљивији и сваки емпиризам се да успешно користити у друштвено-интегративне, па и у

3

апологетске сврхе.2POGLAVLJE:LEVIČARSKE KRITIKE:Klasične leve kritike socijalizmaLevičarske kritike socijalizma imaju dosta dugu tradiciju u jugoslovenskoj društvenoj nauci.Оsnovni pojam levice,shvata kao suštinsko prihvatanje socijalističke ideje i doskora postojećih oblika socijalizma.Posle određenih promena levičarskih tokova u svetu,stanje se izmenilo tako da je od rušenja berlinskog zida zastupanje levičarskih ideja u Srbiji postalo u izvesnom smislu retkost,ako se izuzmu ideolozi sadašnjeg neosocijalističkog režima.Stupanj kritike birokratijeJugoslovenska leva misao o društvu,razvijana u vreme jednopartijske vlasti,poslednjih se deceniju ipo često sagledava kao komanditno društvo u kojem su javne članove predstavljali oficijelni ideolozi,a tajne predstavljali su disidenti.U ovim nezvaničnim kritikama levičarske službe i disidentske misli tvrdi se da se levi disidentski pisci nikada nisu u celini sporili sa komunističkom partijom i da su od stavova službene politike odstupali isključivo u ličnim sekundama,a nikada u stupnjevima.Istoričar P.Mrković primećuje da je na planu razvijanja jugoslovenske leve misli politika prednjačila ispred filozofije.On takođe navodi da je Srpsko filozofsko društvo osnovano 1951.god,i da su na osnivačkoj skupštini podneta 3 referta:1.)O istočnom skretanju2.)O zapadnom skretanju3.)O ,,pravom, autohtonom putu,,U shvatanjima pomenutog autora i drugih koji su se bavili ovom tematikom,postojale su razlike koje se ne mogu smatrati beznačajnim.Kao ključ za tumačenje tih razlike,najbolje je primenjivati posmatranje,viđenje prioritetnog neprijatelja-odnosno kapitalizma.Kritika birokratije i pokušaja ekonomskog liberalizovanja socijalizma koje je izvodila vladajuća partija,predstavljala je osnov zamisli neprijatelja u Markovićevim spisima.On pise da je u datom času opasnost nije u kineskom asketizmu,već u napuštanju kolektivnih i u zadovoljavanju individualnih potreba.Kao glavni neprijatelj razaranja integriteta društvene svesti i moralnog integriteta pojedinca,javlja se birokratija.S.Stojanović,tvrdi da dok bude robno-novčanih odnosa,biće i birkorata u čije se džepove sliva višak.Slično kao i Marković,on primećuje da se socijalistička privreda sve više oslanja na tržište i da stvara veštačke potrebe.On se poziva na Lenjina u kritici desnih shvatanja,tražeći da se svi radnici socijalističkog društva poštuju u svojim primanjima u srazmeri prema radničkom dohotku.Stojanović takođe,skreće pažnju na velike socijalne razlike između elite i najvećeg broja zaposlenih,posebno onih sa najnižim prihodima.On kritikuje,,Anarholiberale,,tvrdeći da tržište stvara novu vrstu eksplotacije i privilegija zasnovanih na monopolu.Kada je reč o kritici kapitalizma,Marković pominje monopoliste kao,,osnovno zlo savremenog sveta,,pa kao takve navodi kapitaliste i birokrate.Pored birokratije u socijalizmu,osporava se i buržoaski liberalizam,zbog progona komunista u SAD.Osporavanje socijalističkog karaktera istočno-evropskih sistema i upotreba posebno sačinjenog pojma etatizam za njihovo označavanje,pokazuje promenu u dubini zahvata u prošlost u kritici socijalizma.Jugoslovenska klasična leva kritika socijalizma se nije svodila na kritiku birokratije.Ona je u sebe uključivala i naučno-istorijski dosta zanimljivu,ali danas uglavnom napuštenu teorju otuđenja koja je predstavljala unošenje ne suviše izdiferenciranog personalizma u tadašnju levu misao.U karakteristike klasične leve kritike ulazi i osporavanje tržišnih odnosa i društvenih nejednakosti,i kritika komformizma.Opšti je utisak da je domaća leva misao posle 1968.god,upravo u vreme kada je i stekla najveći ugled u svetu,u izvesnom smislu iscrpela svoje idejne potencijale.Novije levičarske krtike:Temeljno je uverenje da je naučna teorija rodno mesto mnogih vrlina i slabosti nauke uopste i njenih relativno autonomnih ogranaka i disciplina ponaosob.U slučaju sociološkog proučavanja politike,posebno u poslednjim godinama,ovo uverenje ima posebno značajne implikacije.Radi se o tome da na planu sociološkog istraživanja politike ne postoji toliko razrađena teorija kakva je ona koja usmerava neka druga područja soc. istraživanja u našoj zemlji.Jedna od bitnih osobina naših savremenih socioloških proučavanja politike je često ispoljavan normativizam.Ova karakteristika u velikoj meri je uslovljena nerazvijenom teorijom političkog sistema u domaćoj društvenoj nauci,što ne treba da čudi jer je za najveći broj domaćih autora proučavanje politike dugo predstavljalo pre potragu za neprijateljima nego priliku za analizu.Normativizam je posebno svojstven novijoj jugoslovenskoj politikologiji.Rane devedesete:Važan je tekst D.Mrkšića,koji u proučavanju predstava o društvenoj jednakosti i društveno-ekonomskom sistemu,pokušava da na osnovu anketnih podataka iz 1986. i 1988.god.zapaža tendencije ka polarizaciji vrednosnih orijentacija u Srbiji i ka obrazovanju dva suprotstavljena bloka.Sa jedne strane srž čine upravljački,visokoobrazovni i privatnički slojevi kod kojih se zapaža otvorenost prema prihvatanja zapadno-evropskog poretka,dok drugi blok koji čine niži slojevi imaju viziju društva usmerenog ka marksističkim

4

varijantama.S.Bolčić je na osnovu realnog sagledavanja koalicione socijalne osnove socijalističkog društva,budućnost video u znatnoj meri određenu delovanjem različitih interesnih koalicija.Socijalizam kao društvo blokirane modernizacije:Vidojević pišući o sistemu realsocijalizma i o uzrocima njegove propasti,tvdi da je taj sistem doživeo unutrašnje truljenje,a zatim i krah prvenstveno usled institucionalizacije monopola političke ideološke i ekonomske moći nije bio u stanju da uspešno rešava ni civilizacijsko-razvojno ni demokratsko,nacionalno,ni državno pitanje.On nije bio samo sistem parcijalne,nego i blokirane modernizacije.Vidojević se slaže da je ipak neophodno proći kroz neke oblike kapitalističkih odnosa.On smatra da je pogrešno izjednačavati realni socijalizam posmatran u celini,sa totalitarizmom.Ova diferencirana primena teorija o totalitarizmu povezana je sa vrlo izraženim nastojanjem da se bude nepristrasnim i odmerenim u zaključivanju i sa odsustvom inače raširene trijumfalističke užarenosti u kritici komunističke i socijalističke prakse.Levičarska usmerenost Vidojevićeve misli postaje još jasnija kada se njegova analiza usredsredi na ključni problem modernizacije u socijalističkim društvima.Za sam pojam modernizacije ovaj autor napominje da se on kreće između formule izbavljenja i satanizovanih pojmova simbola,odnosno da je to imperijalni pojam,čijom se primenom zaboravljaju protivrečnosti modernizacije i njena protivrečna celovitost.On kapitalističku modernizaciju vidi kao superiornu onoj koja je postojala u socijalizmu.Usredsređivanje analitičke pažnje na značaj političke kulture konkretnih područja i zemalja istovremeno je neophodno i rizično.Vidojević kaže:,,istorijsko iskustvo je pokazalo da nema modernizacije bez razvijanja tržišta,,.Real-socijalističke zemlje su težile netržišnoj modernizaciji,a modernizacija se zasniva na policentričnosti društvenog odlučivanja.Na kraju, vezano za ovog autora,primetno je da njegova upotreba pojmova ,,real-socijalizam,, itd..govori o relativno niskoj osudi celog sistema.Njegova diferencirana kritika socijalizma kao istorijskog oblika oslonjena je na nedvosmislenu kritiku kapitalizma.Levičarske kritike,,tranzicije,,poslednjih godina postaju područje interesovanja.Za Pečujlića i Vidojeviča,post-socijalizam predstavlja povratak u proslost i zatvaranje punog istorijskog kruga.Nova kritička teorija ne napušta težnje za ljudskom emancipacijom,ali je ne vidi kao osvajanje jednog konačnog stanja,nego kao beskrajni proces osvajanja širih prostora ljudske slobode i zdravlja društva.Za M.Popovića,tranzicija(prelaz državne u privatnu svojinu) predstavlja istorijsku nužnost.Pečuljić,iako smatra da je tranzicija istorijski nužna,i da se kao alternativa javlja društvena stagnacija socijalizma,čime se približava socijaldemokratskim shvatanjima,on ipak predstavlja savremene leve zamisli.Kritika procesa tranzicije kao odbrana samoupravljanja:Tranzicija se određuje kao ideološki pojam koji označava neminovnost prelaska u liberalni kapitalizam;u tom smislu se ovom pojmu dosta često suprotstavlja pojam transformacija.U kritici tranzicije tvrdi se da se iza češkog modela krije masovna prodaja nacionalnog bogatstva nemačkom kapitalu,koji Češku ocenjuje kao viševekovni deo nemačkog prostora,kaže M.Marković.Navodi se da ni jedna od istočnoevropskih zemalja nije dostigla nivo nacionalnog dohotka iz 1989.god. na osnovu statističkih podataka pokazuje se da je apsolutno siromaštvo naglo poraslo u svim zemljama osim u Češkoj i Sloveniji,a da isto važi i za porast nezaposlenosti.M.Marković se ponovo javlja kao najznačajniji predstavnik ovih levih kritika,sada usmerenih ka takozvanom postsocijalizmu.Njegovo shvatanje ovih procesa je usmereno na odbranu samoupravljanja kao modernizacijskog dostignuća.Zalagao se za radnička samoupravljanja!(60'ih 20.veka).Kao glavne protivnike ideje i prakse radničkog samoupravljanja,Marković izdvaja privatne i državne nosioce svojina,i birokratiju.Njegova temeljna ideja je ukidanje prinudne dominacije i stvarno podruštvljavanje sredstava za rad.Pomenuta ideja sadrži i kritiku takozvanog buržoaskog parlamentarizma,mada ne isključuje zalaganje za političke slobode.Kada je pisao o uzrocima raspada Jugoslavije,Marković piše da je ustavom iz 1974. Jugoslavija bila osuđena na propast.On je pristalica nacionalističkog stereotipa i smatra da je Jugoslavija najveća greška u istoriji srpskog naroda.Kaže da je osnovni uzrok sukoba iz 1991.god. leži u separatizmu.Markovićev levičarski nacionalizam pokazuje da svi tokovi u okviru posmatrane opštije levičarske struje nipošto nisu istovetni i da u njenom slučaju,kao u svim drugim,valja prihvatiti neophodna diferenciranja.3.POGLAVLJE: SOCIJALDEMOKRATSKE KRITIKE:Savremena levičarska prorežimska društvena misao u Srbiji povremeno je sklona pokušavanjima da sebe predstavikao socijaldemokratsku,pokazuje nerazumevanje političke suštine socijaldemokratije.Deklarativno pozivanje na izvore socijalističkih ideja i na potrebu nekog oblika šireg društvenog posezanja u svojinske odnose,karakteristika je najznačajnijih

5

savremenih socijal-demokratskih partija,mada je ona izraženija u rečativno ezoteričnim radovima njihovih teoretičara.V.Ilić socijaldemokratiju u ovoj knjizi predstavlja kao formalno sličnu fašizmu.Borbena socijaldemokratija u sklopu borbene demokratijeNezavisno od praktično-političkog aspekta razmatranog problema,teorijsko određenje pojma socijaldemokratija u izvesnoj meri može da se osloni na tvrdnju autora Bibioa(1997.god),da ,,distinkcija između levice i desnice odgovara razlici između egalitarizma i neegalitarizma,,.Prema ovom shvatanju levica se prepoznaje po zalaganju za društvena prava,kao što su obrazovanje,rad i zdravlje.U kontekstu ovog stanovišta za socijaldemokrate bi bilo tipično samorazumevanje sopstvene struje kao umerene levice gde se kao razlika između desnice i levice javlja odnos prema jednakosti,a razlika između umerenog i desnog krila i na levici i desnici se traži u odnosu predstavnika ovih ideja prema slobodi kao prema temeljnoj vrednosti.K.V.Brand piše da teme novih socijaldemokratskih pokreta nisu istorijski zgusnute ideologije,već neposredni praktični problemi industrijskog načina života.Njihov cilj nije neko novo ili staro drugačije društvo,već pokušaj ponovnog uspostavljanja kontrole nad mogućim uslovima našeg života koji su prodiranjem kapitalističkog načina života i industrijske podele rada,korak po korak razvlašćeni.Po Brandovom mišljenju,osetan uspeh ovih pokušaj levičarskog organizovanja sastoji se u tome što im je pošlo za rukom da razbiju monopol raspolaganja tehnokratskih i ekspertorskih arena odlučivanja o naglo naraslim socijalno-tehničkim mogućnostima mešanja i upravljanja,kao i da pitanje kako o vrsti daljeg industrijskog razvoja tako i o obliku društveno-političkog upravljanja tim razvojem načine predmetom javne diskusije i političkom temom.Ukazivanje na antilevičarski karakter savremene socijaldemokratske pozicije,može se učiniti nepotrebnim u sredini u kojoj degenerisana levica dominira i ometa dalju mordernizaciju društva.Ilić kaže:Mogućnosti kritike socijalizma su vrlo široke;one se kreću od proganjanja alternativnih levičarskih zamisli koje ne korespondiraju sa oficijelnom komunističkom doktrinom,kao što je bio slučaj u Jugoslaviji u vreme jednopartijskog režima,do stigmatizovanja međusobno potpuno različitih nekomunističkih idejnih i optičkih političkih opcija prema kojima se sadržaji kritika mogu u manjoj ili cvećoj meri modifikovati.Socijaldemokratija kao kritika komunizmaInsistiranja Kauckog na neophodnosti parlamentarne demokratije,boljševičko rasterivanje ruske ustavotvorne skupštine i učešće socijaldemokrata u gušenju komunističke revolucije u Nemačkoj,doveli su socijaldemokratiju do geriličkog programa iz 1921.god u kojem nemačka socijaldemokratska partija uprkos zaklinjanju na marksizam kao na pogled na svet,posmtara građansku demokratsku republiku kao vrednost po sebi i to je jedini oblik države koji podržava socijaldemokratija.Prihvatanje ključnih idejnih vrednosti poput podele vlasti,ljudskih prava i političkih sloboda od tada u okviru socijaldemokratske misli sapostoji sa manjim ili većim odstupanjima dnevno-političkog kursa često uslovljenim oslanjanjem na Marksovo nasleđe.Po mišljenju autora Sekeljeva,međuratni socijaldemokratski teoretičari su jednostrano idealizovali liberalizami demokratiju.Kada je reč o samim sadržajima socijaldemokratske kritike,ne čini se osnovanom Sekeljeva ocena prema kojoj i socijaldemokratija i komunizam napuštaju Marksovu viziju ljudske zajednice,da bi prihvatili Lasalov pogled na državu kao političku zajednicu čiji je zadatak da slama kapitalizam.Odnos prema Marksu uopšte uzet,danas predstavlja vodočelnicu iumeđu levih i desnih socijaldemokrata.Sistematsko izbegavanje neposrednog osporavanja Marksovog nasleđa kao idejnog uporišta socijaldemokrata i dalje predstavlja vrlo prepoznatljivo mesto u teorijskim radovima predstavnika ove struje.Osavremenjivanje socijaldemokratske pozcicjeSocijaldemokratski idejni sadržaju usmereni ka kritici socijalizma u Srbiji?Poluvekovno razdoblje nepodeljene vlasti dovelo je do prekida kontinuiteta sa zanimljivim idejnim i političkim nasleđem,ali ipak levičarska misao je iz sopstvenog okvira izgradila relativno razvijeno socijaldemokratsko shvatanje autora S.Stojanovića.Stojanović uz levičarsko okruženje iz 70-ih godina obligatnu kritiku socijaldemokratskog shvatanja društvenog determinizma zamera boljševicima jer su zanemarili značaj ličnih osobina.Vešta upotreba levičarskih autora poput Lenjina,Trockog i Lukača,ne uspeva da sakrije piščevo temeljno prihvatanje socijaldemokratskih kritika socijalizma.Kada je reč o stanovištu ovog pisca,on pokazuje zanimljivo kretanje shvatanja u okviru iste osnovne pozicije od onih koja su bila karakteristična za praksisovsku kritiku birokratije.Socijaldemokratske kritike u devedesetim godinamaKada je reč o novim socijaldemokratskim kritikama socijalizma nastalim u okviru domaće misli o društvu,izdvaja se stanovište M.Bogdanović.Autorka čija se istraživanja u disciplinarnom pogledu kreću na osetljivom terenu

6

između istorijske sociologije i društ.istorije,slično domaćem liberalno umerenim istoričarima,pominje u elitističkom maniru,nezamenljivu ulogu gornjih slojeva društva koji postavljaju i prefinjuju određeni standard civilizacije.Ona upozorava da je mali broj onih ljudi koji su kroz više generacija u kontinuitetu bili pošteđeni materijalne ili duhovne oskudice.Elitizam je ovde povezan sa neistoričnošću,pošto autorka analizirajući modrenizacijske procese u Srbiji u 20 veku tvrdi da se jugoslovensko društvo u suštini nije mnogo promenilo od osnivanja države do konačne propasti.Za razliku od pomenutih konzervativnih liberala,Bogdanović pokazuje mnogo više sklonosti prema socijaldemokratiji,što ostavlja jasne posledica i na njeno viđenje modernizacijskih procesa u Srbiji.Ona pominje dva pokušaja modernizacije jugoslovenskog društva:kapitalistički i socijalistički.Za nju dakle nema neminovnog međusobnog isključivanja modernizacije i socijalizma.Diferenciranijom i odmerenom kritikom socijalističke modrenizacije jugoslovenskog društva,ona predstavlja jednog od najsavremenijih pisaca jasnog socijaldemokratskog opredeljenja.Za nju je socijalizam jedan pokušaj modernizacije,a sama kritika realnog socijalizma dubinom ide do Lenjina,ali ne i do Marksove misli.Socijaldemokratija kao diferencirana odbrana novog kosmopolitizmaJedno od pitanja koje najveci broj jugoslovenskih autora ignorise je pitanje i problem društveno-ekonomske uslovljenosti modernog neoliberalnog kosmopolitizma.Za predstavnike obe glavne varijante domaće liberalne misli ovo pitanje gotovo da se i ne postavlja.Zagovornicima kosmopolitizma je sa druge strane tesko da se upuste u razmatranje ove problematike.Odnos savremenog kapitalizma i današnjih u svetu preovlađujućih kosmopolitskih shvatanja donekle osvetljava sledeće:Veza kosmopolitizma i multinacionalnog kapitala dosta je ispoljena u zalaganju socijaldemokratskog pisca C.Koha.On tvrdi da pojam kapitalizam nije više neophodan u društveno-naučnoj analizi,već da je dovoljno govoriti o kapitalistima.Perspektive socijaldemokratije on vidi isključivo u kontekstu jedne političke ekonomije koju kapitalizam već sadrži.Bezuslovan prioritet socijaldemokratije po njemu je spas kapitalizma od njega samog.Koh tvrdi da masovna nezaposlenost jasno pokazuje da je kapitalizam na nizbrdici.On govori o samoubilačkim sklonostim kapitalizma i o kapitalističkom duhu koji nadvladava hrišćanstvo i humanizam prosvetiteljske tradicije.Njegov zaključak je da bez političkog shvatanja Evrope,socijaldemokratija ima još neznatne šanse.J.Bekert i V.Fortkamp upozoravaju na velika očekivanja koja je na planu afirmacije univerzalističkih zapadnih vrednosti doneo slom socijalizma*Pitanje demokratizacije izvesno je jedno od ključnih pitanja savremenog sveta,a njegovog istočno-evropskog dela posebno.Ista ocena mora se pridati i zanačaju procesa kosmopolitizacije.Treba pomenuti i Hangtintonovu ideju koja sadrži obeshrabrujuće upozorenje de će demokratija biti neminovno ograničena na geopolitičke regione.Pitanja kosmopolitizacije se često povezuju sa teorijom svetskog sistema,čije naučne sadržaje koriste levičari i socijaldemokratski pisci.Ova teorija poslužila je kao jedan od okvira za razvijanje koncepcije M.Lazića kao jednog najuticajnijeg jugoslovenskog sociologa.Socijalizam kao statično društvoSociološko proučavanje politike se ne oslanja samo na specifilne sadržaje primerene podsistemu koji je neposredni predmet ovih studija o kritici socijalizma.Ono se nalazi i pod više ili manje neposrednim,ali svakako delatnim uplivom sadržaja koji spadaju u trenutno stanje opšte sociološke teorije.Preobraćaj jugoslovenskog društva je zajednička tema Lazićevih i Bolčićevih istraživanja.Lazićev Sistem i slom je nastao iz autorovog uvida u nedostantnost naučnog poznavanja socijalističkih društava.Relevantna literatura nastala u socijalističkim zemljama,bila je često apologetski nastrojena,dok su se kritička istraživanja oslanjala na nepouzdanu građu.Kao teorijsku slabost dosadašnjih proučavanja socijalizma,Lazić vidi političku pretpostavku o naddeterminaciji sistema,suprotstavljajući joj shvatanje Markuša,Fehera i Helera o celini reprodukcije sistema kao teroijski celovitije i istraživački plodnije.Cilj Lazićeve studije je da objasni način proizvodnje društvenog života u socijalističkim društvima da bi se tako došlo do uzroka sloma u Istočnoj Evropi.Po njemu trenutno obeležje društvenog života u socijalizmu jeste prisilno stapanje različitih sistematskih segmenata u kontekstu komandno planskog načina proizvodnje.Još jedan motiv Lazićeve analize predstavlja njegovo preispitivanje mogućih aktera promene.On nije optimista i za njega ukidanje socijalizma ne podražumeva nužno i prihvatanje savremenog kapitalističkog pravca razvoja,već uočava mogućnost koegzistencije slobodnog tržišta sa nedemokratskim političkim sistemima u bivšim socijalističkim društvima.Za razliku od kapitalizma koji se javlja kao dinamično društvo,socijalizam ima osobine statičnog društva bez ijednog modernizacijskog procesa.Iz tog stava vidi se

7

oštra ocena socijalizma.Kod svojih istraživanja iz 80'ih i početka 90'ih godina,Lazić konkretizuje svoje viđenje socijalizma.Kao osnovni izvor obaveštenja koristi iskustvena istraživanja anketnog tipa koje je većinu sam rukovodio.Kao problem proučavanja jugoslovenskog društva on navodi stratifikaciju.Sam stratifikacijski model je troklasni jer se javlja i posredna klasa (visokoobrazovni stručnjaci koji imaju specijalistička znanja ali su lišeni komandno-planskih ovlašćenja).Kao temelj društvenog strukturisanja Lazić navodi podelu na komandno-planski i izvedbeni rad.Jedna od autorovih temeljnih tema se odnosi na zatvaranje strukture socijalističkog društva i smanjenje društvene pokretljivosti.U tom smislu preuzima ispitivanje statusne konzistencije osnovnih društvenih klasa u socijalističkoj Jugoslaviji.Razlike Lazić vidi na 4 osnovna plana:u sferi rada,na planu materijalnog statusa,na polju obrazovanja i na planu potreba vezanih za kulturne obrasce.Statusnu konzistenciju,ispituje preko položaja supružnika,društ. pokretljivosti i na planu prijateljskih (neformalnih)veza.Glavni rezultat istraživanja govori o postepenom zatvaranju društ. strukture u socijalističkoj Jugoslaviji ali i o izrazitoj nehomogenosti vladajuće klase koja nije uspela da oformi jasnu svest o parcijalnim interesima.Svoje proučavanje vladajuće klase u Jugoslaviji autor upotpunjuje ispitivanjem njenog iracionalnog delovanja koje tretira kao preduslov kolapsa socijalizma.Zaključno razmišljanje o budućim pravcima razvoja,Lazić izvodi u duhu makroteorije svetskog sistema.Kaže da će suštinsko obeležje većine tih zemalja predstavljati njihova ,,periferijalizacija,, pri čemu pravi razliku između zemalja srednje i istočne Evrope,i predviđa bolju budućnost Mađarskoj,Češkoj,Sloveniji.Jugoslavija kao razoreno društvoKolektivna studija Razaranje društva nastala je na osnovu organizovanog anketnog istraživanja kojim je Lazić rukovodio na teritoriji smanjene Jugoslavije krajem 1993.god.Ispitivao je i nove privredne elite u to vreme na posebnom uzorku.On tvrdi da u jugoslovenskom socijalističkom društvu nije bilo osvešćenog interesnog diferenciranja.On izričito naglašava homologiju između socijalističkog kolektivizma i tradicionalne patrijahalne društvene svesti.Naglašava opasnost od stvaranja totalitarnog društva u smanjenoj Jugoslaviji.Ipak,njegovo shvatanje viđenjem društvenog determinizma pokazuje znatne razlike u odnosu na poziciju konzervativnih liberala.U istoj studiji Razaranje društva pominje se D.Mrkšić čije je istraživanje zasnovano na uvidu da se bar polovina jugoslovenskog stanovništva bavi nelegalnim ekonomskim aktivnostima.U njenom istraživanju su pored anketne građe korišćeni i podaci iz službene statistike.Nju zanimaju 4 obeležja sive ekonomije:ko su njeni akteri,koje glavne oblike privrednih aktivnosti siva ek uključuje,koliki je njen doprinos povećanju ukupnih prihoda domaćinstva i koje su specifične karakteristike ove pojave.Rezultati govore o sledećim uzrocima sive ekonomije-smanjena sposonost formalnog sektora da zadovolji potrebe stanovništva,pravani poredak ne funkcioniše dobro,privredna regulativa je neefikasna i komplikovana,raspad države,ekonomska blokada deluju kao dodatni činioci.Kao pozitivne strane sive ekonomije,Mrkšić izdvaja njen značaj za omogućavanje opstanka velikog dela stanovništva u vrlo teškim ekonomskim uslovima,dok su negativne strane preusmeravanje rada u neformalni sektor što vodi ka opterećenju formalnog sektora i državnog budžeta,slabljenje njegove konkurentske sposobnosti.S.Vujović u svom prilogu ispituje promene u materijalnom standardu i načinu života društvenih slojeva u Jugoslaviji u uslovima drastične društvene krize na početku 90'ih godina.Način života određuje kao oblik ukupne svakodnevne prakse pojedinaca i društvenih grupa koje sagledava kroz proces menjanja,zadovoljavanja i razvijanja potreba.Zbog velike bede i oskudice u to vreme on se usredsređuje na analizu zadovoljavanja osnovnih potreba.Koristio je indikatore:prihodi,stanovanje,ishrana,opremljenost doma,posedovanje automobila i potrošnja benzina,potrošnja različitih dobara i usluga,korišćenje slobodnog vremena i godišnjeg odmora.Rezultati su potvrdili pretpostavku o masovnoj pauperizaciji ali i pokazali da produžena društvena kriza i blokada zemlje nisu doveli do brisanja slojnih razlika niti do utapanja srednje klase u najniže društvene slojeve.Ipak sa druge stane se ispostavilo da je ekonomska kriza bila jaz između manjine,,novih bogataša,,i velike većine stanovništva koje je osiromašilo i u apsolutnom i relatinom smislu.Lazić u drugom prilogu ispituje preobražaj jugoslovenske ekonomske elite na posebnom uzorku.Izvodi zaključak da bi jedino grupa privatnih preduzetnika mogla da dugoročnije gledano odigra ulogu aktera radikalnog preobražaja postojećih društvenih odnosa.Pretpostavka autora je da su javna i privatna preduzetnička elita dve odvojene grupe,dok su njihove interesne pozicije različite.Svi autori studije o kojoj je bilo reči,izvesno ne spadaju u pisce određene kao predstavnike socijaldemokratskih kritika socijalizma.Novi preduzetnici kao mogući nosioci

8

promenaShvatanje S.Bolčića konkretizovano je na osnovu dva njegova istraživanja s početka 90'ih.U jednom su ispitivani sami novi preduzetnici,dok su preko drugog istraživane preduzetničke inklinacije kod širokih slojeva stanovništva u Sbriji.Predmet Bolčićevih studija je isti u osnovi kao kod Lazića.Njega zanima proces tranzicije iz socijalizma u novi društveni oblik za koji se nada da bi se mogao nazvati preduzetničkim društvom.Strukturalne osobine jugoslovenskog društva sagledava kao razdrobljeno društvo,a osnovna postvaka je da je krajem devete decenije društvo u Srbiji ostalo bez uobičajene strukture.On analizira opširno neuspele društveno-ekonomske reforme i njegov osnovni zaključak je da za neuspeh reforma odgovornost ne snose anti reformske snage,već odsustvo društvenih slojeva koji bi imali interesa za promenom društveno-ekonomskog sistema i snage da tu promenu izvedu.Značajan odeljak u drugom delu studije,autor posvećuje razmatranju različitih strategija preobražaja svojinskih odnosa pri čemu autor opisuje realne društvene snage koje se mogu svrstati u promotere reforme ili u njene više ili manje odlučne oponente.*Posebno mesto zauzima autorovo istraživanje ,,preduzetničkih inklinacija,,.Jedan od nalaza govori da spremnost za upuštanje u preduzetništvo raste sa obrazovanošću ispitanika.Zanimljivo je da samo 9% direktora firmi u društvenoj svojini ne razmišlja o otpočinjanju nekog privatnog posla.Ova tendencija je potvrđena i u Lazićevim studijama.Pristupi,pretpostavke i pojmoviPristupi istraživanja se razlikuju od autora do autora gore navedenih.Uočljivo je da između njih između ostalog postoje i sličnosti koje se ispoljavaju uglavnom na planu predmeta istraživanja i polju pristupa.Između 3 studije koje Ilić opisuje u ovoj knjizi, postoje razlike u širini obima.Sistem i slom se bavi socijalizmom uopšte,razaranje društva sadrži posmatranje jedne faze u razvoju jugoslovenskog društva,a tegobe prelaza u preduzetničko društvo ispituje jedna posebna grupacija u pogledu potencijalne sposobnosti da posluži kao nosilac suštinske društvene promene.Ovo su pojmovi koji određuju fokus determinacije u sistemu i slomu i u razaranju društva: ,,komandni položaji,,,komandno-planski način proizvodnje,,,,,komandno društvo,, ,, totalizacija društvenog života,,, ,,populizam,, , ,,reprodukcija društvenog života,, , ,,višak rada,, , ,,proizvodnja upotrebnih vrednosti,, ,,periferijalizacija,,Idejni izvori ovih pojmova i njihov naučni smisao dosta su različiti.Suštinski odnos između polaznih pretpostavki naučnog istraživanja,njegovog toka i njegovih rezultata nije se u istoj meri ispoljio u svim interpretiranim istraživanjima.Studije S.Vujovića i D.Mrkšića u primetnoj meri karakteriše ideološki netransparentan pristup njihovih autora,potvrđen u njihovim ranijim proučavanjima osnovne teme.Zaključno razmatranje smisla i dosega socijaldemokratskih kritika socijalizma treba da u sebe uključi i neke sadržaje koji su zajednički socijaldemokratskim i liberalnim stanovištima,otkrivajući njihovu obostranu ukorenjenost u tradiciji prosvetiteljstva.Neki socijaldemokrati smatraju da su i neoliberalisti i socijaldemokrate u poslednje 2,3 decenije istrošili svoje potencijale,i da birači posebno na zapadu Evrope traže alternativu koja se neće kretati u okvirima socijaldemokratske pozicije.U poređenju sa liberalnom,socijaldemokratska kritika socijalizma javlja se kao primetno odmerenija.4Poglavlje: LIBERALIZAM:Najveci broj nasih sadasnjih liberalnih pisaca proistekao je iz marksisticke tradicije.Mada kod mnogih postoji drastican nesklad izmedju shvatanja izlozenih u njihovim ranijim I novijim radovima,treba reci da je idejna srodnost izmedju liberalizma i marksizma donekle olaksala konverziju ovih autora.Socijalisticke I liberalne ideje proisticu iz istog idejnog nasledja racionalisticke prosvetiteljske filozofije,zajednicko je uverenje da je ljudima moguce da pomocu racionalnog saznanja urede svoj zivot na coveciji I dostojniji nacin.Protive se veri u neprikosnovenost tradicije.No pored zajednickog zagovaranja vrednosti kao sto su sloboda,jednakost,racionalnost I drustvena pravda,pomenute ideje ispoljavaju znacajne razlike.Levicarski autori,poput Lj.Tadica,ukazuju na jednu vrstu srodnosti izmedju liberalnih I konzervativnih ideja,buduci da je savremena teorija liberalne demokratije I njoj imanentna kritika totalitarizma poduprta tradicionalnom kritikom mase I masovnog pokreta koju su odavno primenili Le Bon,J.Burkhart,T.S.Eliot.Kao suštinske karakteristike liberalne ideologije Hajek navodi zalaganje za pravnu državu,afirmaciju prirodnih prava,podelu vlasti,slobode misljenja,govora,okupljanja,štampe I formalnu jednakost koja ukljucuje svaku diskriminaciju zasnovanu na socijalnom poreklu,rasi,veri ili polu.Ovakvo odredjenje liberalizma prilicno je jednostrano,posto treba imati u vidu dugotrajnu liberalnu praksu diskriminacije pripadnika nizih slojeva,obojenih rasa I zena,koja je isla do prihvatanja crnackog ropstva I trgovine robljem.S obzirom na to da liberalni pisci prvenstveno naglasavaju gradjanska prava I

9

politicke slobode,levicarski kriticari redovno im zameraju zapostavljenje socioekonomskih prava.Levicari kritikuju liberalizam I zbog tzv. antiplanskog efekta ili “liberalne planofobije”.Rec je o tome da liberalizam oseca otpor prema racionalnom drustvenom planiranju,naglasavajuci spontani,nesputani aspect ljudske prirode I afirmisuci ga u drustvenom zivotu.Liberali I konzervativci,za razliku od socijalista,naglasavaju znacaj iracionalnog aspekta ljudske prirode,Hajek razlikije liberalizam od demokratije,ukazujuci na to da liberalizam trazi da svaka vlast bude ogranicena,a demokratija moze biti I neogranicena.Prema ovom shvatanju u suprotnosti prema demokratiji stoji autoritarizam,a u suprotnosti prema liberalizmu nalazi se totalitarizam.Demokratija moze da bude totalitarna,a liberalizam autoritaran,a cini se I da demokratija naginje ka nekoj vrsti komandne ekonomije koja vodi ka autoritarnoj vladi.Liberalizmu se ne upucuju kritike samo s leva,nego I s desna.U tom smislu Moska tvrdi da je autokratija stabilniji sistem od liberalizma.Zbog toga su liberalne kritike socijalizma najcesce manje iskljucive I manje nasilnicke od konzervativnih.U njima sadrzana mera agresivnosti povecava se samo u situacijama kada liberalnim rezimima I drustvenim grupacijama koje u njima nalaze svoj interes zapreti opasnost s leva.U takvim situacijma dolazi do priblizavanja liberalne I konzervativne misli,a u ovkiru same liberalne ideologije jacaju antidemokratski sadrzaji.S druge strane,kada se liberalizam oseti ugrozenim s desna,kao sto je bio slucaj u vreme uspona fasistickih pokreta I Drugog svetskog rata,on pokazuje vise trpeljivosti prema socijalistickim shvatanjima I u takvim situacijama doktrinarno liberalna poistovecivanja ili bar prenaglasavanja formalnih slicnosti izmedju levih I desnih ekstremizama gube na snazi.POJMOVNI OKVIR JUGOSLOVENSKE LIBERALNE KRITIKE SOCIJALIZMAJedan od najvaznjih istrazivackih prioriteta liberalne misli jeste proucavanje razvoja demokratije.Demokratija se najcesce povezuje sa “raskidom sa ilegitimnim stanjem monopartijske diktature” I sa visepartijskim politickim sistemom”.U tom smislu,uvodjenje visepartijskih isbora sagledava se kao “najveci I najznacajniji iskorak ka demokratiji”.Decembarski izbori iz 1990.na taj nacin se shvataju kao napustanje “post-totalitarizma” I prelazak u “parlamentarnu demokratiju”.Zanimljivo je kako se sagledava samo pojam demokratije kako se taj pojam koristi u specificnim ispitivanjima.U ovom pogledu zanimljivo je shvatanje O. Pribicevica o modelima konsenzualne I vecinske demokratije I o razlozima za njihovu primenu u Srbiji.On istice da demokratija za razliku od komunistickih rezima,svoju legitimnost zasniva mnogo vise na postovanju pravila politicke igre I na ustavnoj I zakonskoj proceduri nego na ekonomskim rezultatima.Ovoj odredbi Pribicevic dodaje jos 2 elementa:postojanje rasirenog drustevnog konsenzusa oko najvaznijih komponenti ekonomskog I politickog sistema I odgovarajucu zastitu prava manjina.Pribicevic zapaza da se aktuelne politicke borbe u Srbiji vode oko promene postojeceg sistema,ne oko smene vlasti u okviru istog sistema.Osnovnu liniju drustevene podele on vidi izedju penzionera,oficira,boraca iz Drugog svetskog rata,dela radnika I belih okovratnika,koji su bilo iz materijalnih ili ideoloskih razloga suprotstavljeni opozicionim partijama I drustvenim grupacijama koje ove partije podrzavaju.Zbog heterogene strukture drustva u Srbiji,on se zalaze za uspostavljanje siroke koalicije kao resenja za mirno I postepeno odvijanje drustvenih promena.On kao resenje za duboko podeljeno dustvo vidi u vecoj spremnosti politickih elita za saradnju.U liberalnim kritikama,pojam demokratije se vrlo cesto suprotstavlja pojmu totalitarizam.Ovaj pojam nastao je u okviru fasisticke ideologije I izvorno je bio koriscen u opravdanju fasistickih rezima.Ovaj pojma javlja se u istrazivanjima savremene jugoslovenske politike u brojnim svojim oblicima I cesto sa razlicitim znacenjem.U svom proucavanju odnosa nacija I drzave u srednje-istocnoj Evropi,D. Janjic koristi izraze:“tottalitarna drzava”,“komunisticki totalitarizam”,demontiranje totalitarizma.Zanimljiva je delatna upotreba ovog pojma u proucavanju savremene jugoslov. politike.U ovom pogledu treba pomenuti 2 napisa B.Jaksica.U 1. koji je nastao krajem 90ih on koristi 2 oblika totalitarizma:“titoisticki” I “šovinisticki” totalitarizam.Titoisticki totalit. je sistem permanentnog vrednosnog stanja,suspendovanih drustvenih procesa I odnosa,laznog monolitnog jedinstva ritualizovanog bratstva plebiscitarnog cezarizma,sistem ekonomske neefikasnosti,nerada,materijalne bede.On smatra da u sovinisticki utemeljenom totalitarizmu se ne moze ziveti demokratski I da ce gradjani Jugoslavije veoma brzo uociti da sovinisticki totalitarizam nije dobra zamena za prethodni titoisticki totalitarizam.Kao pogodnu I plodnu osnovu za nastanak sovinis. totalit. autor navodi nezadovoljstvo I strahove gradjana Jugoslavije.Poslednjih godina jos jedan pojam postao je vrlo pomodan u sociolos. Istrazivanju savremenih politickih pojava u nasoj zemlji.Misli se na pojam

10

“populizam”.On se najcesce koristi za karakterisanje politickog ponasanja sirokih slojeva stanovnistva u pogrdnom,narodnjackom smislu.Ova proucavanja,u sebe ukljucuju ispitivanje postupaka politicke manipulacije.Siroka istrazivacka upotreba ovog pojma povezuje se sa prihvatanjem razlicitih elitistickih ideoloskih stanovista.U ovom pogledu znatno je prihvatljivija upotreba plebiscitarni cezarizam.Primena pojma populizam ima male analiticke dosage.Pocetkom 90 ih S.Gredel pise o rasclanjivanju polulistickih pokreta u Srbijji na 2 dominantne orijentacije:nacionalsocijalizam I nekonzervati(vi)zam.Ovaj posledni javlja se u 2 oblika:kao neofasisticki korporativizam I kao neotradicionalizam.Autor pokusava da elemente pomenutih orijentacija pronadje u politickom delovanju savremenih srbijanskih stranaka.Govoreci o 3 osnovne moderne ideologije (konzervativizam,liberalizam I socijalizam) ovaj autor koristi pojmove na izrazito formalan nacin.Odredjenje liberalizma kao vrednosne orijentacije izvedeno je takodje krajnje formalno.Liberalizam se izjednacabva sa modernizom.Liberalizam kao anitdemokratizamAntidemokratizam se danas retko javlja u svom najotvorenijem obliku,u smislu ideologije vanrednog stanja I neposrednog zagovaranje autoritarnih obrazaca drustvenog zivota I politickog pokreta.Njega u danasnje vreme najcesce izrazavaju razliciti oblici teorije manipulacije,ispoljeni preko precutnog ali nedvosmislenog osporavanja onih temeljnih shvatanja racionalistickog nasledja filozofije prosvetiteljstva,koja naglasavaju sposobnost ljudi da deluju autonomno I odgovorno u skladu sa svojim racionalno spoznatim interesima.Antidemokratizam se obicno iskazuje u vidu teorijskog elitizma I osude politickog ponasanja sirokih masa kao populistickog.Liberalni elitisticki antidemokratizamJedan od kljucnih pojmova cijem nacinu primene u kontekstu liberalnih kritika do sada nije posveceno dovoljno paznje jeste modernizacija.Ona se ponekad olako poistovecuje sa kosmopilitizacijom,a jos cesce sa demokratizacijom.Manzila smatra da modrenizacija ne mora nuzno da void demokratizaciji.Sa ovim se slazeHantington I N.Lehner koji pokazuje da modernizacija I demokratizacija ne moraju da se podudaraju u konkretnom drustvu.Istoricar L.PEROVIC U SVOM TRETIRANJU ODNOSA POLITICKE ELITE I MODERNIZACIJE U Srbiji iz druge polovine proslog veka polazi od prepoznatljivog stava o presudnoj ulozi elite u modernizaciji svakog drustva.Ona pise da se vec samo njihovo postojanje uzima kao znak modernih drustava.Ona smatra da bez bogatih klasa nema elite,niti modernizacije.U Srbiji su se prema ovom shvatanju od 60 ih 20. Veka do danas razvile 2 osnovne ideologije.Prva od njih je narodnjacka,dok drugu predstavlja liberalizam.U okviru narodnjacke ideologije razlikuju se 3 varijante:socijalisticka,radikalska,komunisticka.Neki od predstavnika su N.Popov I S. Antonic.Jedan od znacajnih problema s kojima se predstavnici ove struje susrecu proistice iz njihovog bar donekle osnovanog nepoverenja u sposobnost sirokih slojeva stanovnista u balkanskoj zemlji da se jave kao nosioci masovne podrske demokratskoj perlamentarnoj vlasti.O antidemokratskom smislu liberalnog elitizma utemeljeno je pisao Lj.Tadic.U tendenciji ka potpunoj jednakosti,u nastojanju da se nizi uzdignu na rang visih,kao I u tzv tiraniji vecine,video je Tokvil,a za njim I Mil opasnost od modernog despotizma.Otuda je I formulisano opste mesto liberalne misli koje naglasava da preterana jednakost vodi totalitarizmu.Pozicija konzervativnog liberalizma, posmatrana u svojoj celini, jeste danas najrasireniji I najuticajniji oblik antidemokratske misli u nasoj zemlji.Kao kljucna osobina ovog stanovosta izdvaja je njegova neoriginalnost, koje predstavnici ove orijentacije , zbog svoje nedovoljen obavestenosti , najcesce nisu svesni..Njihovu poziciju karakterise dualisticka teorija drustva koja s jedne strane vidi privilegovane, izabrane a s druge strane mnostvo iskorenjenih , beslovesnih koji cine vecinu svakog drustva. Njihovo stanoviste pociva na anti-prosvetiteljskoj tezi o “ moralnoj a afektivnoj prosecnosti covecanstva”.Socijalizam kao totalitarizam s ljudskim likomMonografiju M.Popovica o totalitarnim sistemima karakterise izrazit pokusaj da se ovima pristupi diferencirano, bez sematskog prenaglasavanja njihovih organizacionih I institucionalnih formalnih slicnosti.On govori o pozitivnom nasledju socijalizma nazivajuci ga humanim oblikom totalitarizma, koji je u Jugoslaviji dugo vremena pokusavao da se liberalizuje I demokratizuje.Prema njegovom shvatanju “kao jedan oblik totalitarnog sistema realsocijalizam je znacio bitan nazadak prema kapitalistickom, gradjanaskom drustvu, I kao takav socijalizam se nije mogao reformisati.Popovic ukazuje na bitne razlike izmedju levih I desnih totalitarnih sistema.Kaze da je najveca ideoloska razlika izmedju marksizma I fasizma u tome sto je prvi bio prozet humanism idejama , teznjom za oslobodjenje radnicke klase I coveka uopste, dok je Hitlerov ideoloski program bio u velikoj meri

11

antihuman, rukovodjen idejom rasne dominacije I mrznje prema drugim narodima.Popovic u tom smislu pise o socijalizmu kao o klasnom I fasizmu kao o natklasnom,populistickom pokretu.Kao specificnost socijalizma navode se humani politicki ciljevi kao sto su stvaranje pravednog drustva I oslobodjenje radnicke klase od ekspoloatacije.Popovic smatra da su I fasizam I sacijalizam reakcija na razvoj I protivrecnosti kapitalizma,ali da za postizanje razlicitih ciljeva uglavnom koriste ista sredstva.On smatra da je socijalizam morao da se raspadne zato sto je bio jedan oblik totalitarnog drustvenog uredjenja.Za konacno rusenje realsocijalizma bio je odlucujuci prelaz na trzisnu privredu.Do propasti socijalistickog totalitarnog sistema doslo je kroz njegovo postepeno omeksavanje I degeneraciju.Socijalizam kao zastrasujuci ekonomisticki misticizam Čvorno mesto Molnarove kritike marksizma jeste osporavanje teze da je istorija covecanstva istorija klasnih borbi.U svom osporavanju temeljne teze klasicnog marksizma, on se oslanja na Brodela, nastojeci da minimalizuje znacaj konkretnih klasnih sukoba, u korist shvatanja istorije kao sukoba carstva, religioznih grupa, gradova.U aksiome njegove kritike ulazi svodjenje Oktobarske revolucije na puku borbu za vlast, odredjivanje drustvene revolucije kao metafizike, svodjenje ucinka komunisticke vlasti na isnustirajalizatorsku despotiju, uz zapostavljanje modernizacijskih socijalnih afekata.Ova kritika socijalizma kao doskorasnje istocno-evropske stvarnosti zasnovana je na kritici marksizma koju odlikuju nediferencirano svodjenje slozene idejo- politicke I teorijske struje na vulgarnizacije, neistoricno uproscavanje apologija statusa quo-a.Molanarovim kritickim vokabularom dominiraju pojmovi kao sto su: notorno,puko, rigidna dogmatika ekonomskog determinizma, puki agensi, revolucionarno prrokovanje, zastrasujuci ekonomski misticizam , bankrotirana ideologija.Najopstiji teorijski razlog slabosti Molnareve kritike marksizma pociva na njegovoj nominalistickoj poziciji koja je najslabija od najjacih varijanti nominalizma u socioloskoj tradiciji.Opsti je utisak da Molanarova kritika marksizma kao ekonomizma I eshatologije odise svojevrsnim mesijanstvom I uproscenim bipolarnim shvatanjem drustvenog sveta u kojem se jedna od u njemu nastalih intelektualnih tradicija odbacuje demonizacijom, dok se izvorna teorija proglasava odgovornim za svu potonju praksu.Poseban ton ovoj kritici daje trijumfalizam, odnosno uverenje da je socijalizam definitivno stvar proslosti.SPECIFICNOSTI RAZLICITIH VARIJANATA U LIBERALNOJ KRITICI SOCIJALIZMASlicnost konzervativne I liberalne kritike marksizma kao ideje je razumljiva na nasim prostorima, s obzirom na teske izborne poraze doslednih I konzervativno liberalnih partija I na slom nase militaristicke pozicije.Razlike izmedju pojedinih varijanti liberalnih kritika socijalizma vidljive su, pre svega na planu kritickih pretenzija.Kao motive ovih kritika preplicu se saznanje I ideoloske pobude; ove poslednje u slucaju pisaca podloznijih nacionalizmu mogu da poprime privid patriotskih motiva. Ove kritike variraju od ogranicavanja na osporavanje marksizma do osude znacajnog dela neomarksisticke tradicije zasnovane na idejnom nasledju prosvetiteljstva.Njihov zajednicki osnov predstavlja kritika drustvene svojine I odsustva pravnog poretka u jednopartijskim rezimima.Obris socijalnog profila ucesnica ProtstaBeogradski Protest javlja se kao bitno gradjanski, pre svega u tom smislu sto predstavlja pokret pripadnika velegradskih srednjih slojeva.U njemu godoto I da nema radnika, niti seljaka, odsustvo ovih drugih delimicno je objasnjivo samim mestom desavanja. Od ukupnog broja ucesnika samo njih 2% radilo je kao radnici u proizvodnji, pored njih se javlja jos 4% radnika u uslugama.Relativno visok udeo penzionera ne bi smeo da zavara analitiara, od ispitanih penzionera cak 55% bili su penzionisani strucnjaci, a samo 7% njih zavrsilo je srednju skolu kao najvisu.Kada je rec o unutargrupnim rasclanjivanjima, treba istaci da medju I inace veoma malim brojem ispitanih radnika- ucesnika protesta nije bilo nijednog bez srednjoskolskog obrazovanja, odnosno bez kvalifikacije.Beogradski protest bio je obelezen ne samo jasnim klasnim, nego I vrlo izrazenim velegradskim urbanism karakterom.Cak 845 njegovih ucesnika izjavilo je da stanuje u centru prestonice.Zanimanje I drustveno – politicka svestPretpostavlja se da zanimanje ispitanika utice na njohova politicka shvatanja I na njohovo ponasanje.Ukupan socijalni profila ucesnika Protesta jasno upucuje na njegov gradjanski, urbani I srednje slojni karakter.Kada je u pitanju ispitivanje autoritrizma kod ispitanika, ovo obelezje ispitivano je preko mereenja slaganja 2 stava. Prvi- da li je za uspeh grupe najvaznije da ima vodju koga ce slusati.Sa ovim stavom uopste se nije slozilo 29% ispitanika, a potpuno se slozilo 28%.Posmatrano prema strukturi zanimanja u potpunom odbacivanju ovog stave prednjacili su strucnjaci (52%), dok su se iznad prosecne mere odbijanja nalazile kategorije rukovodilaca, strucnjaka prirodno-tehnickog usmerenja I nezaposlenih, a

12

najmanje je bilo studenata (18%) I penzionera (26%). Drugi stav – da je narod bez vodje kao covek bez glave.Ovaj stav odbacilo 31% a u potpunosti se slozilo 35%.Potpuno odbacivanje opet je bilo najprisutnije kod strucnjaka drustvenog I humanistickog progila 25%, zatim kod preduzetnika 44%. Ovaj stav studenti su odbacili u samo 21%. Sa njim se potpuno slozilo 56% penzioneraZanimljivo je da je ambivalentan odnos ispitanika prema autoritarizmu bio udruzen sa vrlo visokim prihvatanjem parlamentarizma, merenim preko stave da predsednik mora biti podredjen parlamentu.Stav prema kome narod koji neguje tradiciju zasluzuje da propadne, moze da posluzi kao indicator tradicionalizma.Sa njim se uopste nije slozilo 7%, a potpuno se slozilo 65%.U odbacivaju prednjace strucnjacu humanistickog I drustvenog profila 17% I strucnjaci prirodnjackog tehnickog usmerenja 12%.U prihvatanju prednjacili su penzioneri 85% , sluzbenici 81% I preduzentici 72%. Sa stavom da covek u strance ne sme da ima poverenja uopste se nije slozilo 22%, a potpuno se slozilo 29%.Slaganje s tvrdnjom da bi Srbija trebalo da izgradjuje drustveni slican onome u Zapadnoj Evropi iskazalo je cak 93% ispitanika.Njih sest sednimabili su cvrsto za parlametarizam, ali samo manje od jedne trecine pokazalo je izraziti antiautoritarizam; tradicionalista je medju njima bilo 9 puta vise nego radikalnih antitradicionalista , dok su svi oni na manifestnoj ravni bili proevropski orijentisani,ali uz visoku meru ksenofobje.5POGLAVLJE:NACIONALIZAM:Danas je nacionalizam pogotovo kod nas najuticajniji oblik konzervativne misli. I zato predstavlja specificnu pojaviu koja izmice racionalnoj analizi obzirom na velike emotivne investicije koje su u nju ukljucene. Hladan diferenciran i nijansiran pristup nacionalizmu predvidja njegovo razumevanje. Savremeni srpski nacionalizam ima nekoliko opstih mesta: u njegova osnovna polazista ulazi kritika marksistickog internacionalizma, naglasavanje ugrozenosti vlastite nacije, slabljenje kriticnosti prema konzervativnim uticajima i vrednostima, zanemarivanje drustveno-ekonomske dimenzije drustvenog zivota.Nacionalisticka orijentacija je relativno novo usmerenje socioloskih I politikoloskih istrazivanja u nasoj zemlji zato sto se sociologija vise interesuje za pojave opstijeg karaktera nego pojedinacnih fenomena, koji su vise privlacili istorijske naucnike. Jugoslovenska sociologija se zainteresovala za odredjena pitanja tek kada su ona postala problemi od zivotnog znacaja. Nacionalizam na Balkanu je plodno tlo za nastanak I razvoj etnickog eksluzivizma I militantnog sovinizma. Sprecificnost sovinizma u odnosu na nacionalizam je tretiranje “odnarodjenih” pripadnika vlastite nacije kao vecih I znacajnijih protivnika od etnickih konkurenata. Ne mora svaki nacionalizam biti nuzno pretvoren u sovinizam. Razlicita ekstremno-reakcionarana sovinisticka I rasisticka nastojanja u danasnjoj zapadnoj evropi po pravilu se iscrpljuju u antiamerikanizmu I antiarapizmu u zalaganju za ,,Evropu Evropljana”, u reakcionom pozivanju na obnovu evropskog duhovnog zajednistva I novog carstva Karla Velikog. Protivnici ovih sovinista su globalizacijski I amerikanizacijski trendovi I stranci-migranti u Zapadnoj Evropi. Na Balkanu je drugacije, ovde sovinizam podrazumeva razvijeni etnicki ekskluzivizam I istiskivacki pristup prema inorodnicima u sopstvenoj zemlji I veliki rizik od fasizacije.Razlika izmedju zalaganja za Evropu Evropljana I nastojanja da se stvore etnicki homogene drzave je kljnucna razlika izmedju savremenih evropskih I balkanskih sovinizama. Ali jos vaznije je da su razliciti oblici balkanskig nacionalizama pa I srpskog utkani u osnovne sadrzaje tri velike ideologije: liberalne, socijalisticke I konzervativne, pa se grubo govoreci mogu razlikovati levicarski, liberalni I konzervativni srpski nacionalizam.NACIONALIZAM SRPSKE LEVICEDa bi se razumelo zbog cega ovaj tekst nazivaju najrazvijenijim izrazom levicarskog oblika srpskog nazionalizma potrebno je pogledati zamisao neprijatelja koja je u Memorandumu sadrzana. Tu se radi o nediferenciranoj kritici nacionalne politike Tita I jugoslovenskih komunista, sa tezom prema kojoj je Titova vlast kao vladavina iracionalnog harizmatskog autoriteta dovela drustvo pred potpuni raspad I ponor. U tekstu Memoranduma upozorava se na politicku I ekonomsku dominaciju Slovenije I Hrvatske pod uticajem Tita I Kardelja u komunistickoj vlasti. Naglasavanje znacaja Titove I Kardeljeve anti-srpske politike govori o personalizaciji istorije I teorijskom nazadovanju u odnosu na predmemorandumsku misao o nacionalizmu. Pisci memoranduma u predratno vreme smestaju korene navodnog komunistickog revansizma prema Srbima. Takodje se kao osnovni uzrok krize YU drustva u osamdesetim godinama navodi poraz koji je nacionalizam naneo socijalizmu. Tvrdi se da je Srbima nametnuto neosnovano osecanje istorijske krivice. No uz sve moralne cinioce koje se navode kao pogubni po srpski narod drzi se da najvecu nevolju cini to sto srpski narod nema drzavu kao sto imaju ostali narodi.Potrebno je objasniti zasto se ovaj uglavnom prevazidjeni oblik ideologije naziva levicarskim

13

nacionalizmom kada je ocito da se on temelji na kritici komunisticke nacionalne politike u Jugoslaviji. Temeljni levicarski karakter ove ideologije vidljiv je preko oba osnovna kriterijuma analize: pozeljna vizija drustva I shvatanje neprijatelja. Prvi otkriva da je temeljni uzor oblikovanja medjunacionalnih odnosa u YU trazen u razdoblju koji je obelezen padom Aleksandra Rankovica I njegove grupe. Prema Memorandumu da zacetke krize treba traziti u sezdesetim godinama kada pocinje da opada privredni razvoj koji je konacno stao 1980.Na odredjenje pozeljne vizije drustva u proslosti ukazala je Zagorka Golubovic koja objasnjava da je glavni preokret u godinama uvodjenja ekonomskih reformi 1965-1966 rezultat toga sto su razmatrani ekonomski I kulturni razvoj a zanemarena konkretnija analiza politicke strukture. Zbog toga su preomene u politicom sistemu ocenjene vise pozitivno nego sto to zaista jesu. Ona smatra da je polozaj srpskog naroda u drugim republikama ugrozen zbog nedostatka demokreatije I uskracivanja prava da se slobodno organizuju. Dakle to nije prvenstveno nacionalni problem.Kao osobenost memorandumske levicarske varijante srpskog nacionalizma izdvaja se ideja cvrste federacije sa vodecom nacijom, a kasniji razvoj nacionalizma ce ovu ideju zameniti koncepcijom etnicki homogene drzave. Ideja visenacionalne drzavne zajednice sa vodecom nacijom sa obzirom na politicku kulturu I istoriju na Balkanu predstavlja vrlo rizicno prizivanje medjunacionalnog sukoba. U Memorandumu se ova ideja ne javlja u otvorenom obliku ali jejasno prepoznatljiva preko zalaganja za napustanje kritike nacionalizma I preko zagovaranja jednistvanog edukativnog sistema u visenacionalnoj I visejezicnoj zajednici.Ovaj oblik nacionalizma je svojom neizdiferenciranom kritikom jugoslovenstva I internacionalizma, zanemarivanjem drustveno-ekonomske osnove politickih I medjunarodnih odnosa I precenjivanjem ugrozenosti sopstvenih naroda uveliko pripremio teren za liberalni oblik srpskog nacionalizma 90ih godina. Prelaz izmedju liberalnog ilevicarskog nacionalizma jesu shvatanja razvijana u periodu pocetka Gorbacovljeve prestrojke 1985. I rusenja Berlinskog zida 1989. Antisocijalisticke sadrzaje oblikovala je uglavnom kritika marksistickog internacionalizma kao u shvatanjima S.Stojanovica. Dok je prepoznatljivi antikomunizam vidljiv iz stava K. Cavoskog koji navodi da ideolosko pitanje nikad nije bilo osnovno pitanje vec da je izvedeno iz pitanja osvajanja vlasti. D.Cosic o istom ptoblemu navodi da je malo evropskih naroda koje toliko muci istorija kao sto muci srpski narod. Oduvak su u Srbiji u pitanju teritorija I vera, identitet iintegritet, proslost I buducnost. Prema ovom shvatanju komunizam u YU negira I porice srpstvo a srpski narod je danas nacionalno neravnopravan, ekonomski I kuturno dezintegrisan, izlozen albanskim nasiljima I progonima sa Kosova, pritisnut ka asimilaciji Hrvatske I islamskom pritisku BIH.Preobrazaj levicarskog nacionalizma u devedesetim godinamaV.Vratusa-Zunjic kada pise o gradjanskom ratu u Yu smatra da su visi I srednji slojevi imali kljucnu ulogu u procesima dezintegracije Yu. Ova autorka koren sukoba u SFRJ vidi u borbi za odrzavanje povoljnog ili za promenu nepovoljnog polozaja u dr.podeli rada. Njenu viziju pozeljnog drustva, slucnu onoj u Memorandumu, nagovestava neslaganje sa Brionskim plenumom 1966.koji se povezuje sa snazenjem drzavnih elemenata na Kosovu radi realzacije iredentistickog I rasistickog programa velike etnicke Albanije.Da bi iskustveno proverila temelje svoje teze ona sprovodi analizu stavova koji izrazavaju nacionalizam kroz anketno istrazivanje. Rezultati upucuju na nizak stepen uzajamnog poverenja izmedju pripadnika razlicitih etnickih grupa vec 1989/1990 kada su I prikupljeni podaci. Ona primecuje da autori kao sto su V.Ilic I S.Cvejic grese kada odsustvo poverenja izmedju razlicitih etnickih grupa tumace samo kao prikriveni nacionalizam I predvidjanje bliske buducnosti. Njeno je misljenej da nepoverenje lezi I u refleksiji kolektivnog pamcenja stvarnog istorijskog iskustva bratoubilackih ratova, koje se ponovo probudilo u uslovima ekonomske krize. Takodje dodaje da je nezahvalno na osnovu podataka dobijenih gotovo neposredno pred gradjanski rat suditi o stanju nacionalnih odnosa I razvijenosti nacionalizma uopste.Levicarski nacionalizam I klerikalizamPrema misljenju V.Vratuse tradicionalizam pravoslavnih zemalja posledica je njihovog mesta u dr.podeli rada a ne pravoslavne culture I njenih osobina shvacenih kao veberijanske tradicije. Odsustvo radnog eleana I discipline proizvodjaca je priridna posledica destimulativnih radnih uslova a ne tradicionalisticke privredne etike pravoslavlja. Ona cak u odredjenoj meri smatra da sadrzaji pravoslavne hriscanske religije mogu upotrebiti za razumevanje ubrzanog razvoja istocno-evrpskih drustava koji podesacu na obrasce primenjene u istocno-azijskim zemljama. Ona poziva na rehabilitaciju tradicionalne orijentacije na racionalnost upotrebne a ne prometne vrednosti. Njena ideja je udruzenje ekonomskog, politickog, kulturnog I vojnog odgovora istocno-hriscanskih naroda na izazove nove

14

verzije starog svetskog poretka. Po njenom misljenju izmedju vizantinsko-pravoslavne tradicije dozivljaja licnog Bogai rimsko-katolicke I protestantske objektivne racionalnosti. Zanimljivo je da je autorka u osnovi predstavnik marksisticke orijentacije, dok svoje zagovaranje pravoslavnog zasnivanja autonomnog razvojnog modela na jedan sustinski nemarksisticki nacin.LIBERALNI OBLIK SRPSKOG NACIONALIZMAJavlja se u osamdesetim godinama, a procvat dozivljava posle rastakanja jednopartijske vlasti. On se oslanja na memorandumsko a sadrzaj izlaze na jos otvoreniji nacin. Negova srodnost sa konzervativnim oblikom nacionalizma vidljiva je kroz neslektivno gloririkovanje tradicije I na planu trazenja uporista u crkvi(nacionalnoj), a cesto I dinastiji. Njegova specificnost je zalaganje za liberalne vrednosti, gradjanska I ljudska prava, podelu vlasti I pravnu drzavu. Ovaj liberalni nacionalizam najcesce je izrazito antidemokratskog karaktera posto je sklon da tretira gradjane srbije kao neograniceno manipulabilno biracko telo nesposobno za autonomno I racionalno odlucivanje cime objasnjava sopstvene politicke neuspehe. NA taj nacin ovaj oblik srpskog nacionalizma etnicku homogenizaciju Srbije vidi kao preduslov razvoja demokratije. Oni su prinudjeni da private neke izrazito konzervativne ideje da bi pomirili svoju poziciju sa vizijom ostvarivanja nacionalnog interesa.S. Antonic osporava mogucnost postojanja konsocietalne domokratije u multi etnickoj zemlji tvrdeci da ona funkcionise samo do prve vece krize. On se slaze sa Šmitom da liberalizam poznaje jedino pojedinca, a komunizam poznaje jedino proleterijat, a obe ove ideologije zaboravljaju narod. Po njemu se konsocietalna demokratija kao po misljenju mnogih pisaca primerena visenacionalnim zemljama vidi kao samo prividno humaniji I prihvatljiviji obrazac politickog uredjenja: jedini problem sa ovim obrascem je to da on nedovoljno dobro radi a njegova glavna mana je to sto on pogresno shvata prirodu politicke zajednice kakva je drzava. Piscev je zakljucak da uspeh demokratije podrazumeva rzavnu podelu ili razgranicenje izmedju ostro suprotastavljenih etnickih grupa, s obzirom na to da su etnicke podele najrazornije I najopasnije po demokratiju.Antonic navodi da suoceni sa teskim uzastopnim porazima nacionalni liberali u zelji da ostvare svoje temeljne vrednosti prihvataju gledista svojih uspesnijih konzervativno-sovinistickih protivnika (u Srbiji su to radikali) I zagovaraju karakteristicna krajnje konzervativna Šmitovska resenja, nastala upravo u kontekstu fasistickog usporavanja liberalizma. Prikazano liberalno nacionalisticko stajaliste u svetu bi figuriralo kao primer istiskivackog konzervativnog sovinizma. U poredjenju sa ekstremnijim oblicima srpskog nacionalizma on u datom kontekstu opravdava svoje liberalno odredjenje.Potrebno je napomenuti da su svi domaci predstavnici konzervativnog liberalizma ma koliko velicali istorijske uloge politickih vodja ne traze obavezno nacionalnog vodju. Kao predstavnici anacionalne varijante konzervativno liberalne ideologije pominjani su i N. Popov, J. Trkulja i A. Molnar. V. Stanovcic podseca na strah manjinskih grupa u Vojvodini od dominacije koja je postojala u prošlosti. Dok se u Zapadnoj Evropi etnizacija politike uglavnom svodi na iskazivanje mrznje prema strancima na Balkanu ona podrazumava prihvatanje vrlo visokog stepena rizika od podsticanja novih ratova izmedju medjusobno etnicki srodnih grupaLiberalni nacionalizam na periferiji EvropeHomogenišuca nastojanja srpskog liberalnog nacionalizma posebno su pojacana specificnostima balkanskih prostora I na njima izrasle netrpeljive politicke culture. Medjutim ne treba zaboraviti da sam liberalizam u sebi sadrzi I izrazito anti-liberalne potencijale. Tako autor Lj. Tadic(otac Borisa Tadica) predlaze da treba ukazati da liberalizam I nacizam uprkos svim odbojnostima I medjusobnom iskljucivanju izrastaju na istom drustvenom tlu. I jedan I drugi su ideologija moci kao gospodarenja, samo je pitanje inteziteta I velicine te moci.Nacionalna orijentacija liberalnih polazista prisutna je I u pogledu T. Glintic na odnos politike Evrope prema srpskom narodu. Ova autorka dominantne evropske vrednosti vezuje za supretstavljanje nacizmu I boljsevizmu I za duhovni kulturni politicki I privredni pluralizam. Ona izdvaja odnos nemacke politike prema krizi na jugoslovenskim prostorima pri cemu postoji tendencija Nemacke da dominacijom pokazuje bezobzirnost kojoj ne treba opravdanje. Autorka upozorava na mogucnost nastanka ovakvih alternativa u Evropi koje bi bile opasnije od nacizma a ujedno I teze.Kada govori o srpskoj strani ona tvrdi da je ujedinjenje srpskog naroda I njegovih teritorija uslov opstanka samog ovog naroda. Ona smatra da srpski narod hoce sopstvenu drzavu ne bi trpeo prinudu i da u svom razvoju ne bi bio sprecavan.Srpska razdeljenost I rasparcanost vide se kao vecita pretnja evropskom miru. Autorka objasnjava da politokratski utilitarizam sprecava vlast Srbije da se uzdigne do evropskih duhovnih vrednosti pa ona postaje lak plen utilitarnih evropskih opredeljenja. Ovde se Evropi

15

pristupa iz perspektive duhovnosti a ne iz ugla realpolitike. Liberalizam se posmatra kao cilj a ne kao sredstvo ostvarivanja interesa.Domaci liberalni nacionalizam svojom opsednutoscu podele vlasti predvidja prednosti nepodeljene vlasti na planu modernizacije I kosmopolitizacije na etnicki uzarenim balkanskim prostorima. KONZERVATIVNI NACIONALIZAMKod nas se javljao u razlicitim oblicima pre nastanka jednopartijske vlasti. Treba imati u vidu da savremeni srpski nacionalizam kao I mnogi drugi sistemi ideja retko kada sluzi izvornim tezama I oblicima. Autor smatra da je zanimljivo uporediti interpretaciju kljucnih ideja predratnog (1937-1941) Srpskog kulturnog kluba, koji iznosi Lj. Dimic sa novim sadrzajima srpskog nacionalizma.Clanovi Srpskog kulturnog kluba smatrali su da je nakon zajednicke drzave preovladala svest da je srpsko nacionalno pitanje reseno. Prestala je briga za srpski nacionalni razvoj. Izvrsena nacionalna demobilizacija, plasirana je ideja narodnog jedinstva, itd.Srpska nacionalisticka inteligencija je u predvecerje Drugog svetskog rata smatrala, da je potrebno na ovom kraju odrzati I ojacati Bosansku krajinu kao zivi zid I da je potrebno okupiti Srbe koji ceo vek cuvaju mrtvu strazu, zatim izgraditi Vrbasku banovinu a Banja Luku osposobiti da bude snazan kulturni centar koji ce paralisati uticaj Zagreba I Sarajeva. Znatno veca mera ostrine u savremenim kritikama jugoslovenstva u odnosu na one predratne razumljiva je zbog bar tri razloga. Prvo, delatnost Srpskog kulturnog kluba odvijala se u okviru jugoslovenske drzave I usledila je periodu afirmacije ideje jugoslovenstva. Zato je njihova ideja delovala manje potrosena. Drugo, predstavnici predratne srpske nacionalisticke inteligencije nisu imali iskustva ustaskog genocida niti dva razbijanja jugoslavije. Trece, restauracija Jugoslavije izvedenja je posle Drugog svetskog rata u okrilju komunistickog autoritarnog internacionalizma. Nasa nacionalisticka inteligencija ideju Jugoslavije svesno dozivljava kao protivnost interesima srpskog naroda, a nesvesno ili polu svesno kao svog partikularnog klasnog neprijatelja.Šovinisticki post modernizamPrikazni oblik srpskog konzervativnog nacionalizma nije imao mogucnosti da se razvija u periodu jednopartijske vlasti. Racionalisticki sadrzaj prevazidjene marksisticke ideologije stvorili su ociti prekid kontinuiteta. Ovo shvatanej se vezuje I za obiman filozofski opus M. Djurica kao pisca koji je samostalno napravio poseban put razvoja poperovskog konzervativnog liberalizma ka sumnji u vrednost racionalisticke tradicije I trazenjuy uporista u radovima pisaca poput Hajdegera i Ničea. Danasnji sovinizirani postmodernisti jos su iskljuciviji od konzervativnih liberala poput Antonica, konzervativnih socijalista kao sto je V. Vratuša ili predstavnika duhovnog aristokratizma M. Djuric. Njih moze da ocrta konzervativni nacionalizam koji sadrzi srozavanje razuma I uma, nekriticko divljenje instituciji, poricanje drustveno istorijskog napretka, stvaranje mitova itd.Njihova sovinisticka kritika marksizma kao ideologije podseca na Molnarovu ali je svojom zestinom I ulaganjem velikih emotivnih investicija uveliko prevazilazi. M. Brdar, najstrasniji predstavnik ove struje, zalaganje za emancipaciju drustvene nauke od marksizma temelji na oceni da se s pocetka svoje edipovske istorije marksizam finalizuje kao prepreka emancipovanju. Pad marksizma uslov je dovrsenja emancipacije koju je on utopijski obecavao. Ovaj autor je posle pocetne marksisticke faze, donedavno zastupao dosledne I dosta krute liberalne stavove. On uz svu kritiku marksizma, moderni humanizam sagledava kao cvet na povrsini zla Moderne. Brdar opisuje odnos Evrope prema Srbima kao pogled na poslednji I nesanjani skandal racionalnosti uma, filozofije I drustvenih nauka u ovom veku.Nacionalizam kao istrazivacki okvirV.Djuric traga za odgovorom na pitanje Da li postoje sanse za trajniji beskonfliktini zivot Srba sa drugim etnickim grupama na multietnickim prostorima Srbije??? Ovaj autor razmatra neophodne uslove za preobrazaj naroda u naciju I anglasava postojanje superiorne nacionalne grupe. Pisac zatim ispituje izvore problema srpskog nacionalnog pitanja., zato on I preduzima istrazivanje stavova pripadnika nacionalnih manjina u multietnickim krajevima Srbije.Nacionalnu elitu vojvodjanskih Madjara vidi kao okupljenu oko VMDK a on ocenjuje da ova elita strateski podrzava ideju odvajanja svih teritorija nastanjenih Madjarima I njihovo pripajanje matici Madjarskoj. On ove stavove ispituje postavljanjem ankete o njihovoj spremnosti da putem braka uspostave najtesnje socijalne kontakte sa pripadnicima srpske etnicke grupe. Na osnovu stavova da ova manjina kaze da je cvrsto vezana za svoju zemlku bilo gde da je trenutno I ne razmislja o Madjarskoj kao takvoj, autor Duric je zakljucio da ne postoji izrazena zelja za secesijom ove manjine u Vojvodini.Pri oceni separatististickih nastojanaj albanske superiorne nacionalne grupe na Kosmetu,autor navodi izjave celnika o separatistickim ciljevima. On je ustanovio na osnovu stavova da postoji nacionalna distanca jer bi ziveli u komsijskim odnosima sa Srbima I

16

drugim manjinama.Kod stavova Sandzackih muslimana, Djuric takodje postavlaj pitanje o prihvatanjau Srba kao komsija I koega na poslu. Dosao je do zakljucka da je razvoj kriticke svesti putem obrazovanja bitan factor borbe protiv manipulacije. Autorov zakljucak na kraju istrazivanja je da velika vecina pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji ne misli kao elite koje ih vode. Te da bi s tim u vezi iskren dijalog lidera srpske elite I lidera manjinskih grupa mogao predstavljati promenu dosadasnjeg ponasanja.SRPSKA KULTURNA ELITA POSLE SLOMA NASE MILITARISTICKE POLITIKE Vizija srpskog narodaRazumljivo je sto kvalitativna analiza rezultata zapocinje interpretacijom temeljne vizije srpskog naroda, kao posebnog etniciteta, u shvatanjima respendenata. Srpski narod se sagledava kao narod slobodoljubiv, gostoprimljiv, otvoren prema svetu, talentovan uknjizevnsoti I slikarstvu, I ne na poslednjem mestu kao hrabar narod. On se takodje vidi I kao nedovoljno oprezan, nempromisljen u psotupcima, sklon lakom sklapanju prijateljstva, I poverenju u tradicionalne prijatelje, zbog cega je pretrpeo brojna stradanja I razocarenja. S druge strane on se vidi I kao narod sa manama u organizaciji unutrasnjeg zivota u drustvu, kao slobodan narod bez ideje I vodje, I kao anarhican narod bez smisla za organizaciju. Ispitanici svoj etnicitet sagledavaju I kao narod koji je u svojoj kolektivnoj samosvesti precenio svoje objektivne istorijske mogucnosti odnosno kao narod koji u sovjoj modernoj istoriji nije racionalno posmatra svoje duhovne energije.Ispitanici koji pokazuju sklonost ka sadgledavanju nacije I odredjenu iste prvenstveno u politickom smislu, srpski narod se sagledava najbrojniji narod izmedju Beca i Istambula – tragican zbog geopolitickog polozaja, politicki I kulturno veoma zapusten. Zatim kao nadrzavotvorniji narod u Yu osinjaku koji je u istoriji sitio hriscansku civilizaciju, ratoboran I hrabar ali pocepan politickim strankama, I stranim ideologijama pa I osakacen bez kralja. Shvatanje ovog naroda potkrepljuje se njegovim shvatanjem da je jos nekonstituisana nacija koja ne zna da odredi svoje nacionalne interese I nije u stanju da doprinese zajednici jer boluje od fobija I narcizma. Autor je dalje u istrazivanju ispitivao stavove o tome sta za ispitanike predstavlja srpski nacionalni identitet. Obicno ga svrstavaju u stav o svom istorijskom poreklu ili ocuvanje vere I jezika. Ali I pravoslavlja, cirilice I tradicije, teritorijalna celina, kultura, slovenofilstvo pravoslavnog tipa, krsna slava, visoka eticnost, istorija odnosno ponisna pripadnost svetosavskom jeickom I kulturnom I istorijski dominantnom etnickom krugu. Shvatanje neprijateljaKao najvaznije prepreke vide se Novi svetski poredak, destrukcije usled cestih poraza, odsustvo jedinstva, sloge I doegovora, narodno nejedinstvo, odsustvo raskida sa komunistickom prosloscu I slicne pojave. U okviru ove teme zanimljivi su I neki od retkih sadrzajnih odgovora na pitanej o slabostima I promasajima srpske kulturne elite. U njih se ubrajaju na primer njena politizovanost konkretno misleci na politikanski angazman ili fasciniranost vodjom, kao I razjedinjenost I nedovoljno snazna I uporna borba za svoj nacionalni identitet. Zanimljivo je I odsustvo spremnosti da se traga za domacim izdajnicima.

17