Snaga vere i smisao mudrosti u radu Svetog Save

Ako bismo se zamislili šta je vera, došli bismo do mnogih odgovora, a opet nijedan ne

bi bio celovit. Najkraće, rekla bih da je vera ono što nas pokreće napred i gura u nastojanju da

budemo moralni i pomognemo drugima. Prava vera je vera u jednog Boga. Vođen takvom

verom, Sveti Sava je nesebično pomagao ljudima. Malo je naroda koji se mogu pohvaliti

takvom istorijskom ličnošću kao što je Rastko Nemanjić.

Rođen na dvoru kao najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, mogao je da uživa

u svim blagodetima lagodnog života. Ali on, vođen božjom rukom, beži od roditelja i svih

zemaljskih uživanja na jedno pusto mesto, u ruski manastir Svetog Pantelejmona, gde se

zamonašio i dobio ime Sava. Uzdao se u Boga i svima poručivao da se mole Bogu. Roditelji

su mu vremenom oprostili i on, zajedno sa svojim ocem, koji se u međuvremenu zakaluđerio i

dobio ime Simeon, podiže manastir Hilandar, jedini srpski manastir na Svetoj gori, hram

srpske srednjovekovne kulture, a zatim i druge manastire i crkve po čitavoj Srbiji. Sava je na

Svetoj gori živeo mirno, ali burni istorijski događaji u Srbiji nisu mu davali spokoja i on

odlazi da pomiri posvađanu braću i zaustavi građanski rat. Bavio se prosvetiteljski tadom,

nastojeći da svim Srbima približi osnove hrišćanske verske pouke i godine 1219. Izborio se za

nezavisnost Srpske crkve, a patrijarh ga je proglasio za prvog arhiepiskopa. Stvarajući Srpsku

crkvu, stvarao je i srpsku državu. Dva puta je putovao u Svetu zemlju i smrt ga je sustigla u

Velikom Trnovu, prestonici tadašnje Bugarske, na povratku sa drugog putovanja. Pored toga

što je bio prvi arhiepiskop, bio je i prvi prosvetitelj. Napisao je prvo žitije, prvi tipik, crkvena

pravila i pisma, bavio se prevođenjem crkvenih knjiga sa grčkog, stvarajući time srpski jezik i

uzdižući srpsku kulturu. Osnivao je škole i prve bolnice koje su bile pri većim manastirima.

Prva bolnica osnovana je pri manastiru Hilandar, te se Sveti Sava smatra začetnikom

medicine kod Srba.

Dok je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve, uspeo je da stvori čvrstu crkvenu 

organizaciju, što joj je omogućilo viševekovno postojanje. Prolazile su godine i decenije, 

srpska zemlja postajala je snažnija, a o Savi su se pričale legende i pisale pesme. Kada 

se srpska država raspala pod najezdom Turaka, Sava i crkva koju je ostavio našem 

narodu bili su oslonac i vera u opstanak. Spaljivanjem njegovih moštiju Turci nisu uspeli 

da srpskom narodu otrgnu ono što mu je drago – već su samo ojačali duh jednog 

naroda. Много је векова, буна, недаћа и стрепњи прошло од

Савиног рођења и много ће их још проћи, али његов лик

и дело остаће први, прави и једини zaštitnik српске

државе и духовности.