slike iz ranijih Života - iii, aleksandar prokopiev

8/8/2019 Slike Iz Ranijih Života - III, Aleksandar Prokopiev

http://slidepdf.com/reader/full/slike-iz-ranijih-zivota-iii-aleksandar-prokopiev 1/12

Aleksandar Prokopiev

277

Slike Iz Ranijih Života - III

Anonimni

Do~uo je da mu je Anonimni opet pravio probleme. Za vreme jednog odkonkursa za roman godine, na kome se takmi~ila i njegova knjiga, Anonimni jeposlao mejlove svim ~lanovima žirija i dosta besno i uvredljivo ocrnio ga je kaoproblemati~nu li~nost.

Reakcija mu je bila momentalna: psovka! Samo kad bi se dokopao jednogod tih prokletih mejlova i otpo~eo istragu, od nekog izdajni~kog detalja - napr. da

Anonimni duplira ona latinska slova koja nedostaju na kompjuterskoj tastaturi,umesto “sh” - “ss”, umesto “ch” - “cc”... Ali, kao i uvek, još od daleke 1980-te uBeogradu, još od njegovog prvog traumati~nog iskustva s Anonimnim, oseti nekuobamrlost u telu. A košmarne slike (koje sasvim pogrešno nazivaju uspomenama)po~eše da naviru...

- Tra`i te neki čovek na telefon - doviknu mu cimer Buda izpredsoblja: - Nije se predstavio.

S Budom i Dobricom je delio stan u Gra~ani~koj, u centru Beograda. Dobrica,predstavnik “Kolinske” zauzimao je najveći prostor, dve spojene sobe s balkonom,Buda i on su imali po jednu, no dovoljno prostranu i uzduž i popreko da uzkorišćenje zajedni~ke kujne i kupatila deluju kao apartmani.

- Molim?



âsopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

278

- Dobar dan. Aleksandar Prokopiev?

- Ja sam. Izvinite, s kim razgovaram?

- ...

- Moète li mi bar re}i odakle me zovete?

- Iz SUP-a.

Neko vreme, niko ne progovori. On, zate~en odgovorom, pomisli:”Otkrili su me![ta ću sad?!”. Onaj sa druge strane žice ~ekajući (pretpostavlja, sadisti~ki) kako ćereagovati. Strah je bio sasvim opravdan - bio je neprijavljen u tuđem gradu!

Bili su to meseci posle Titove smrti i u gradu je vladala atmosfera poluvidljivei neprestane prismotre. U mesnim zajednicama, među šalterskim službenicimana fakultetu, možda i među naćuljenim konobarima, moguće je da su svugde biliraštrkani doušnici. âk i kada bi jednom mese~no slao paket s prljavim vešomza Skoplje, ~ovek na šalteru zadužen za isporuke, koji ga je ranije uvek do~ekivaoveselim brbljanjem, sada je ćuteći procenjivao paket.

- A za{to... me zovete?

U to vreme, nezavisno od opšte rastrojenosti posle Titove smrti, bio jesasvim zanesen astrologijom. Istovremeno s poetskim ~lancima o jedinom,neponovljivom, svetskom lideru, gutao je sanovnike, astrološke priru~nike iprognoze. Upravo u tom periodu, pre par meseci, ušao je u prvi Saturnov periodkoji je prema astrološkoj logici, po~etak prvih opasnih životnih iskušenja. Sada,sav zate~en i uplašen, stiže da pomisli kako je ovo što mu se dešava delozlokobnog Saturna.

- Ne mogu sad ni{ta da vam kaèm. Kad se budemo videli, razjasni}e vam se za{to vas zovem.

- ... a kada }emo se videti?



Zeničke sveske

279

- Ovako. Mesto sastanka - Studentski trg, kod Panti}evog spomenika. Vreme - sutra, pola sata posle podneva.

- Mislite, dvanaest i po?

- Upravo tako. Ja }u vam pri}i.

- Ali ja... vas uop{te ne poznajem.

- Va`no je to da vas ja znam! Znači, da ponovim, sutra, pola sata posle podneva. I budite tačni.

Cele noći se prevrtao u krevetu, zamišljajući kako sutra u ovo vremeviše neće biti u stanu u Gra~ani~koj nego zatvoren u nekoj bezimenoj sobi zaispitivanje, sam pred svojim sudijama. Lica tužitelja (Anonimnog) i ~lanovaporote nije mogao da vidi jer je u njegovo bio uperen reflektor, koji ga je, bio jesiguran, za Anonimnog iz mraka ~inilo jos bleđim i ništavnijim. Glas Anonimnog(tužitelja), prigušen kao iz telefonske slušalice, ali mnogo glasniji, naređuje: - Druè Prokopiev, ustanite! Imate li ne{to da kaète u vezi s dosada sprovedenim istra`nim radnjama i suočavanjem sa svedocima?

- Ja nemam ni{ta vi{e da kaèm od onog {to sam ve} rekao na... saslu{anjima... i molio bih vas da mi oprostite {to nisam rekao istinu, jer nisam prijavio svoj boravak u stanu u Gračaničkoj... Shvatio sam pri suočavanju s brojnim svedocima da nisam nikako smeo... da to uradim... da se ne prijavim, naročito zato {to se na{a otad`bina nalazi u jednom tako osetljivom periodu... iako bih èleo da ne budem shva}en kao neprijatelj... to nikada nisam bio niti }u biti...

Iz obrazloženja presude:

“Iz dosada vođenih uviđaja proizilazi da je drug Aleksandar Prokopiev, postdiplomac Filolo{kog fakulteta u Beogradu,tokom letnjih meseci 1980. godine počeo neprijateljski delovati i neprijateljski istupati protiv dràvnog i dru{tvenog uređenjaSFRJ, kao i na{eg dràvnog rukovodstva, čime je kao punoletan i odgovoran građanin SFRJ izdao svoju socijalističku domovinu




280

i pogazio zakletvu vernosti datu na{em Predsedniku i Vrhovnom komandantu, Mar{alu Titu i svome narodu.

Stoga je, zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo, re{eno

da se strpa u zatvor do daljnjeg.”

Tuìlac i egzekutor Anonimni s.r.

Zamislite koliko je Prokopiev bio uspani~en, a i onako nenaspavan, s kolikoje mu~nih predviđanja bio opterećen kada se sutradan, petnaesetak minutapre zakazanog vremena, nacrtao ispred spomenika Josifu Pan~iću. U glavi muse rojilo bezbroj mu~nih pitanja: šta mu sve može u~initi taj ~ovek, kakvim svekaznama srediti zbog njegovog krajnje nedozvoljenog prekršaja. Pa kako je mogaoda u~ini takvu glupost - da ne prijavi mesto svog boravka i to upravo kada sedogodila Maršalova smrt. Vrteo se levo-desno oko spomenika, buljeći u užurbaneprolaznike i majke sa slamnatim šeširima, posedalim po klupama kao po trnju doksu njihova deca jurcala naokolo. Tek posle dvadesetak minuta zaustavi jednog stamnim nao~alama i novinama pod pazuhom:

- Izvinite, da ne traìte mene?

- Mislim da ne - odgovori mu ovaj, podsmešljivo ga mereći.

êkao ga je još ~itav sat. Niko mu nije prišao. Anonimni iz Unutarnjih nije sepojavio.

Klonuo, smanjen, pogureno se vraćao ka Gra~ani~koj. Po ulicama StarogGrada po~e da pada i netom isparava sitna letnja kiša.

Foto fini{

Na književnoj koloniji u jezerskom letovalištu B., bogatoj simpozijumskimzadovoljstvima (puna trpeza plus ležerni razgovori plus šetnje po ekološki ~istojprirodi) ponovo sretnu jednu ženu, nazovimo je Nadica, književnicu koja većdecenijama živi i radi u Parizu, gde su se družili u zimu 84-te. Ovo je, zna~i, bilo



Zeničke sveske

281

njihovo ponovno viđenje, iako su za vreme studija, ne znajući jedno za drugo,studirali na istom fakultetu, sa samo godinu dana razlike. Zamisli, minula je decenija i po, mada mi se čini da nije pro{lo vi{e od, kako ono pesnici ka`u, jednog dodira leptirovih krila, potsetila ga je na pariške dane. Raspri~ali su se o dogodovštinama

i ljudima sa studija, koje su, nezavisno jedno od drugog, poznavali: ovaj je nabaciokilograme i postao ambasador u Gr~koj, onaj po neku sedu vlas u kosi i radi kaovlasnik mini marketa, a onu zgodnu ribu Gordanu, tako li se zvaše, s još zgodnijimglasom, ponekad još slikaju za naslovne stranice po TV dodacima, dok je Brankonapravio karijeru na Zapadu kao menadžer za automobile...

Prividno, razgovor je tekao uobi~ajeno, svako se prisećao nekog imena ili detaljaiz nekadašnjeg studentskog života, iako prili~no rasplinuto (možda zato što susećanja bila indirektna, bez uzajamnog u~ešća). Pa ipak, i u takvim slu~ajevima,razgovor te~e. Ali sada, barem s njegove strane, bilo je ne~eg izvešta~enog uprisilnom gr~u osmeha, kojeg i pored sveg truda nije uspevao da otrgne sa svoglica. Jedna preterana zalizana u~tivost koju prepoznaje kod sebe u izvesnimsituacijama kada glumi “pravilno” ponašanje, a istovremeno je svestan da je falš.

Te noći, kada se povukao u hotelsku sobu, nađe uzrok svom glupavomponašanju. Nadica je nosila drugo lice od onog koje je o~ekivao! To nije više bilaona ista Nadica iz pariških dana. Li~ila mu je na glumicu koja u filmu nosi maskustarijeg lika. Prosto re~eno, ona je za proteklih petnaest godina vidljivo ostarila!

Bio je iznenađen i nekako posramljen - jer je video promene na njenom licu(telo joj je još uvek vitko). Da li se i ona oseća sli~no, gledajući proces starenja nanjemu, na njegovom licu (i telu)?

Palo mu je na pamet da do njihovog sledećeg susreta mogu ponovo da prođugodine, možda i decenije. I tada? Da li će i onda primetiti nove ožiljke, noveizmene, nove tragove prolaznosti na njoj? Iako će možda sledećeg puta biti lakše;pretpostavljajući šta može da o~ekuje, pripremiće se za njen izmenjeni izgled.Ko to može znati? ^ovek se susreće sa sopstvenim starenjem svakoga jutra uogledalu, ali ga ne primećuje, upravo zato što je svakodnevno (osim ako nije biobudan ili pripit prethodne noći, pa i tada zna da će podo~njaci proći posle prvogdobrog sna). Ali susreti s tuđim starenjima, naro~ito ako su između njih prošlegodine, uvek su stresni, priznavali mi to ili ne. Pomišljamo, on je negde tu, u




282

našem, naizgled bezbednom sećanju, kada! on se pojavljuje, smeši nam se, pri~as nama, a mi primećujemo, a takođe i on primećuje na nama - da vreme prolazi.To vreme, kao da nas je namerno razdvojilo i sada nas suo~ava jedno s drugim,jedno u drugom, jer se slika tog drugog, zamrznuta u nama, sada raspada, deli

na dva razli~ita lika (ako, pak imamo zajedni~ku fotografiju, još više je vidljivo daje život duži i složeniji od momenata skladištenih na fotografijama). I nasuprottome, osećaju se neuhvatljive praznine, još uvek se da naslutiti poneka potajnaistovetnost u karakteristi~nom gestu, pokretu ili govoru onog drugog, što samojoš potencira distancu između nekada i sada.

Sutradan pokuca na njena vrata za doru~ak. Pozdraviše se uz pomalo zbunjeneosmehe. Pozvala ga je da uđe, odmah je raskrilila spuštene zavese (pomisli, noćje Nadicu, kao i mene, održala dugo budnom). U sobu granu bljesak svetlosti,kao da se direktno reflektuje s jezera, koje se ispruži pred njihovim o~ima u svojsvojoj dugove~noj lepoti.

Već za doru~kom, i potom, dok su se šetali po obali jezera, sve je bilo“normalnije”, mekše, i pogledi, i razgovor. Dok je sedela na jednoj improvizovanojklupi na plaži, širokoj dasci prikovanoj za dva panja, Nadica ga podseti da jeupravo u njenom pariškom stanu ~uo glas Danila Kiša. Dok je ~ekao da se vrati(bila je nakratko izašla da kupi nešto u susednom marketu), zazvonio je telefon:- Alo? Nadice? ... - posle kratke pauze, bas sa druge strane žice se udalji: - Allo? Est-ce ljue c’est la maison de Nadica? Promrmljao je nešto kao: - Oui, mais elle pas ici. Elle est allee acheter quelque chose en supermarche.

- Elle va revenir bientot? - upita bas.

- Dans une demi-heure.

- Dites elle que Danilo la chercher, qu’elle m’appelle lorsqu’elle reviendra. Merci, au revoir.

- To je bio Ki{ - nasmejala se Nadica ~im joj je rekao za telefonskipoziv: - [ta se čudi{? Ta mi se znamo jo{ od mog dolaska ovde u Pariz.



Zeničke sveske

283

Odmah mu je telefonirala i veselo se šalila, šetajući trpezarijom dokle jojdosezala žica, držeći aparat u ruci.

- Da, Ki{. Kako se ne bi se}ala? Ostao je mladi} celog svog ìvota,

kao moj vr{njak. A tako brzo je oti{ao. Ubilo ga je pu{enje. Zdravljeti je kao bludnik. Ako ne pazi{ na njega, pobegne ti bez pardona(zašto je upotrebila muški rod “bludnik”, a ne uobi~ajeni “bludnica”?Da li je možda ona, u svom, za mene dugom i nepoznatom životu,nekad doživela neprijatno iskustvo s muškarcem, koji ju je zbogdruge žene ostavio bez re~i?): - Umro je s pedeset i četiri. Poslednje godine je proveo vi{e u razgovorima i putovanjima nego u pisanju. Kao da je èleo da nadoknadi izgubljeno vreme. Pa neka mi onda neko kaè da nije va`no koliko je dug pi{čev ìvot. Andri} je posle pedesete, i to usred okupiranog Beograda, nabacio dovoljno iskustva i koncentracije da napi{e “Na Drini }upriju” i “Travničku hroniku”. Ili, uzmimo Thomasa Manna za primer. Startovao je kao zaista mlad pisac i mislim da je “Budenbrokove” napisao kaodvadesetpetogodi{njak, a i “Smrt u Veneciji”, koju, koliko se se}am, mnogo voli{, i “Tonio Kr ö ger” su njegova rana dela. Ali, ve} je imao punih pedeset kada je stvarao “ârobni breg”, sa {ezdeset “Josifa i njegovu bra}u”, a “Doktora Faustusa” je započeo sa sedamdeset. I on, i Andri}, kao i mnogo drugih pisaca, su iskoristili pravu {ansu koju im je pruìo dugi ìvot da stvaraju bez nasilnog prekida. To, na àlost, nije bio slučaj s jadnim Ki{om. Za nas, koje je literaturaugrabila u svoje ruke, start je i te kako vaàn, ali fini{ je, fini{, moj Sa{o, mnogo va`niji.

Kao u nekoj strašno izjedna~enoj trci na 100 ili 200 metara, kada foto-finišrešava ko će biti šampion. Na snimku se usporavaju poslednji koraci trka~a predciljem. Vidljivo je napinjanje bicepsa i gastroknemiusa, dah se skraćuje, postajeisprekidan, iako trka~ guta vazduh. Kapi znoja kotrljaju se niz ~elo, obraze, vrattrka~a. Srcu, toj izvežbanoj pumpi, doturaju se nove koli~ine goriva za brzupotrošnju i kvalitetni primerak La Mettrievog l’homme machine, “mehanizma kojišteluje sopstvenu elasti~nost”, s maksimalnom brzinom uleće u cilj.

Pobednik prolazi cilj, za njim, za samo desetinku sekunde kasnije - drugi. Na




284

snimku, ova u stvarnosti neuo~ljiva razlika postaje vidljiva: lepo se vidi da je on zapola koraka, za jedno stupanje, ispred drugih, i da je trka njegova. I evo, gledamokako se on, usporavajući brzinu posle desetak metara, približava tribinama i spodignutim rukama otpozdravlja navija~ima. Ponekad, posle trijumfa, telo

popušta, kolena klecaju i pobednik, zajedno s ostalim trka~ima, poklekne ili sedana stazu, ispruženih nogu, i dalje mašući svojoj publici. Kamera nam omogućavada budemo svedoci njegovog najintimnijeg trenutka slavlja, kada su radost imuka od napora još uvek istovremeni.

Ali kamera ne prikazuje onog koji se sapleo, pao nasred putanje, a koji je pretrke važio za jednog od favorita. Njegova tuga, njegova utu~enost zbog izgubljenepobede ostaje izvan njenog (našeg) vidokruga, izvan njenog (našeg) interesa. Onje već izuo patiku s povređene noge, i hramljujući i poskakujući, kao ranjeni konj,odlazi do najbližeg izlaza sa stadiona. Pretpostavljamo kako je užasno razo~aran,praznog srca, ali ko još za to mari? On već nije deo ekrana trke, Velikog sveta...

Nadica ga vodi prema jednoj skromnoj drvenoj kolibi na plaži, ostatkuimprovizovanog letnjeg šanka, koji je otkrila prethodnog dana. Ispred nje, jednastolica bez naslona, ukopana u pesak. Jezero je prošarano mlazevima svetlosti saogromne, bronzane viseće sun~eve kugle.

- Lepo je ovo mesto - kaže ona - Zna{ li, kada sam te tu ugledala,odjednom susrela, zbunila sam se! Toliko stvari se pokrenulo u meni...

- Kakvih stvari?

- Pa, uspomene, pa potom misli, {ta je bilo, {ta je pro{lo... Bilo mi je, da ti pravo ka`em, malo nezgodno da te gledam... Ali sada, sada mi je drugačije. Ose}am se nekako spokojnije. A {ta mi mo`emo datu uradimo?

- I tako se sve trke zavr{avaju...

- Trke? - pita ga rasejano, ne o~ekujući odgovor. Najbolje je, kažesebi, da joj ne ispri~a pri~u o foto-finišu.



Zeničke sveske

285

Voter{prejt

S drugog sprata Trgova~kog, sinhrono cupkajući štiklama, silaze dve šizike,u pripijenim mini-suknjama i visokim ~izmama. Gaze ponosno i nespretno kao

mlade, poletne, mada još nesigurne ždrebice, što kopitama paradiraju klizavomtrka~kom stazom. Za njih, i strast i rastanak su laki i slatki, pa, ako se slu~ajno, slakonskim vriskom, spotaknu, već se u istom trenutku do~ekuju na ~vrstoj guzi, sosmehom koji otkriva isto koliko i podignuta mini-suknja, i mnogo, i ništa! Ipak, ione se, na svoj instinktivni na~in, prilagođavaju promenama nazvanim život.

U tom pogledu, njegov otac je bio neprikosnoven. ^inilo mu se da je sposobanda zavlada svakakvom situacijom, da ništa ne radi uzaludno. Jednom, bio je jošuvek u vrtiću, poveo ga je sa sobom na neki sve~ani ru~ak u hotelu “Makedonija”.Na središnjem stolu (u stvari nekoliko spojenih) su zvanice, svi odrasli i veliki,srkale gustu teleću ~orbu iz porcelanskih tanjira. Konobari su klizili ne~ujno, veštipotr~ci s prepunim poslužavnicima, a on se, u plavom mornarskom odelu sazlatnom dugmadi i jasnim razdeljkom koji je delio glatko za~ešljanu kosu, ušunjapod sto. Zajedno sa devoj~icom u beloj balskoj haljini i s belim mašnicama kojesu joj krotile vatrene kovrdže u dve ko~operne kike (detaljnost prošlosti postajesve beskrajnija!), zapo~injući ~etvoronožni dvojni slalom između nogu, obu~enihu ispeglane sive, drap ili crne pantalone, koje su se naizmeni~no menjale s onimrazgoljenim sve do kolena, u svetlucavim najlon ~arapama, koje su skrivaletabane u kožne ili antilop salonke s visokim potpeticama.

Tako su, sa svojom bezimenom avanturisti~kom drugaricom, dopuzali do dvetakve noge u najlonkama, i to s crnim šavom po sredini a, malo ~udo - izuvenih!Cipele fine i sjajne (pomišlja, možda su bile napravljene kao sve~ane “italijanke”od meke ševro-koze) behu malo gurnute napred, a stopala, s crveno obojenimnoktima ispod najlona, polupodignuta na prste, podatno velika i otkrivena, prostosu se nudila njihovom nestašnom uzbuđenju. Devoj~ica je prva zapo~ela onošto je i sam pomislio - vešto se uvukla između nogu i... zagolicala levi taban. Zatrenutak, stopalo se uko~ilo, potom su se prsti dva-tri puta brzo pomerili, gore-dole; sa~ekali smo da se smire, pa s bezglasnim nasmejanim dogovorom ponoviligolicanje, sada zajedni~ki. Reakcija je bila mnogo burnija: stopalo se odlepilo,skoro odsko~ilo s poda, a u nezaustavljivi smeh koji im je poplavio grla takorećiistovremeno se ubacio nervozni kikot žene, dok su noge u nekontrolisanom




286

mahanju, šutnule prema njima desnu cipelu. Ženin vrisak, zadržavajući visinui šokiranost, proteže se na izbacivanje nervoznih salvi nadraženih re~i, kojesu se međusobno gutale. Sve je to, kao u nekoj uzbudljivoj partiji recitivo accompagnato, bilo potkrepljeno rastućim horom soprana i tenora.

Parovi do tada ležerno opuštenih ili prekrštenih nogu povukoše se kao ponaredbi, pa se ispraviše i energi~nim podizanjem ~aršava behu zamenjenigrozdom ozubljenih njuški koje su kakofoni~no keftale na krivce. Dominirali supudlasto, histeri~no lice žene, koja je zgrabivši šutnutu cipelicu imala neskrivenunameru da je upotrebi na licu mesta u vaspitne ciljeve i podnadula, buldog facanjenog pratioca, ~iji je promukli režeći bas nagoveštavao svu važnost i opasnostgeneralnog direktora. Devoj~ica, pokušavajući da se sakrije, zalepila se uz njega.Dlan, kojim mu je stisla lakat, bio joj je znojav i vreo.

I u sebi je osećao sli~nu, zastrašujuću prazninu uhvaćenog plena, ali usvom tom zabezeknutom is~ekivanju provukla se jedna neposlušna, skoronestašna igra veselosti koja se izdajni~ki otkrivala u gr~u osmeha. Verovatno jeo~ekivao sigurni spas koji je ubrzo došao u razigranom baritonu njegovog oca.S nonšalantnom superiornpšću Errola Flynna iz “Robina Huda” izvukao ih jeispod stola, pokroviteljski ih zagrlio, suznu devoj~icu i svog, moglo se primetiti,razneženog sina, i u briljatno vođenoj kadenci, s nekoliko re~enica smirio lebdeću,preteću napetost u kolektivni, skladan smeh i dobrodušna tapšanja po njihovimramenima. Još tada, u epizodi prijema, zgrabilo ga je nejasno, ali dosta prkosnoosećanje, da ću za razliku od svog nepobedivog muškog roditelja, nositi, s ~akpoželjnim maza-mazo zadovoljstvom, Pinokio kompleks. Uvek kada je trebalo dase smesti, da se udomi, da izađe na kraj s uspehom, namerno je sebi praviobelaje i normalno, kada bi mu nos porastao, svim tim zloćama je lepo pokazivaoda mi ne mogu ništa. U tom pogledu, ispala su bezuspešna ubeđivanja o “tatinomsinu” - nije mi uopšte ležala o~eva veština u odnosu na etabliranje, jednostavnoje želeo da gre{i . S druge strane, kao i nosonja Pinokio, bio je siguran da će muveliki zaštitnik pomoći u pravi ~as - pohabano i naj~ešće, neta~no.

U po~etku ga je bajkovita magija ipak služila. Osnovnu je prošao s peticama,bezbedno i pristojno. Ali kao gimnazijalac briše s ~asova - prema bioskopu“Kultura”(Woodstock , Blow up, Amarcord ) ili prema parku, retko sam, ~estosa drugovima, retko s devojkom, a jednom i s kavezom u kom su se gurali



Zeničke sveske

287

preplašeni beli miševi koje je ambiciozni profesor biologije obezbedio za svojepulene, buduće cenjene doktore i hirurge. Odneo je kavez duboko u park, do obaleVardara i pustio frustrirane, eksperimentalne životinjice na slobodu. Oteturalesu se, uzbuđene i zbunjene, u travu, a slu~aj “Beli Pacov” je bio razmatran na

prvom nastavni~kom veću kao eklatantan primer u~eni~ke samovolje. Srećomime njegovog oca je delovalo zastrašujuće na samodovoljnog profesora biologije ina njegove koleginice i kolege, pa se je provukao samo s ukorom.

Ali, u slu~aju “[trc”, zlonamerna porota sastavljena od trojice univerzitetskihglavonja i dvojice asistenata ulizica dugo ga je gnjavila bezbrojnim pitanjima ipotpitanjima, koja su se svodila na jedno: Kako se usudio prsnuti vodenimpištoljem Drenka M. (ina~e jednog iz Votersprejt-komisije)?

Ustvari, sve je bilo toliko obi~no. Pištolj, od onih crvenih plasti~nih, kupio jeu jednoj od trafika “Borbe”, voda je bila sveža, napunjena od ljubaznog konobarau “Buketu”. Neko to naziva predumišljajem, ali tog dana, kao i uvek, zakasnio jeviše od šest-sedam minuta na vežbe iz anti~ke.

- Gospodin Prokopiev nam opet dolazi nasred časa - podsmehnu semagistar Drenko M. Njegova jezuitska bradica, prilepljena za lepo,rumeno lice mladog ~oveka naviknutog na uspeh, nekoliko puta sesamoubeđeno zatrese, što je odmah bilo potkrepljeno neprirodnoglasnim smehom Jane, Ane i Lane, triju studentkinja uvek u prvomredu slušaonice, pogleda fiksiranog u pametnog Drenka.

- Hajde, podseti nas, Aleksandre, koliko je Euripidovih tragedija sačuvano? - ne ~ekajući ni da sedne, upita ga raspoloženi asistent.

Ćutao je.

- Devetnaest, Aleksandre, devetnaest. I jedna satirska igra. Imate neki komentar?

- Želeo bih da vam ka`em jednu minijaturu inspirisanu Hipolitom.




288

Asistent podiže, gluma~ki ubedljivo, levu obrvu, ali je on već po~eo:

No}as sam Hipolit, Artemidin lovac...

- Aleksandre, čitajte va{a stihotvorenija ku}i, ili na ulici, ali ovo jeuniverzitet!

Produžio je: ...čist, siguran u sebe, zvezdočatac...

- Sada ve} preterujete (združeno “hi,hi,hi” iz prvog reda). Ma stani,čoveče! Pa ovo je burleska!

- Burleska? - upita najnevinije.

I tako, desilo se. Napunio je pištolj da prsne Janu, ili Anu, ili Lanu, ali više nijemogao da izdrži. Pogodio ga je ta~no ispod leve podignute obrve.

- Atentat!! - razvikao se asistent.

- Pomo}!!! - vrištao je trio obožavateljki.

Zatim je bilo ispitivanje. Pretnja isklju~enjem i sli~ne trice. Na kraju se,verovatno zbog tajne intervencije S. Velikog, slu~aj “[trc” stišao bez posledica.Lakonski komentar njegovog oca bi neki frojdisti~ki nastrojeni psihijatar sagledaoupozoravajući: “Quo usque tandem?”. Ali, on je već išao kontra podnošenjuautoriteta. Odabrao je, spontatno i ~ak s veselošću, svoju životnu ulogu.

slike iz ranijih Života - iii, aleksandar prokopiev

Documents