slavomir nastasijevic - gvapo

8/17/2019 Slavomir Nastasijevic - Gvapo

1/174


2/174

2

SLAVOMIR NASTASIJEVIĆ

GVAPO

DELTA PRESS · PROSVETABEOGRAD, 1983.

By


3/174

3

Posveć

eno Milici Milovanović

,dobrom drugu i prijatelju.

Autor


4/174

4

UVOD

Na Iberijskom poluostrvu1 već je bilo na izmaku neolitsko doba.2 Pouvalama i klisurama, gde su bili naselja nije su se horde3 još služilekamenim oruđ em, ljudi su prič ali sedeć i uveč e pored vatre, da se negdedaleko, č ak preko Velike planine.4 pojavila strela s metalnim vrhom,toliko oštrim, da izdaleka može probiti kožu debelog bika i grudi surogmedveda. Ona pogađ a srnu na velikoj daljini i obara kraguja u visokomletu. Pored vatre se prič alo o noževima i sekirama koje ljudiupotrebljavaju s one strane Velike planine. Govorilo se da su ti ljudisurovi ratnici, da uništavaju č itave horde, da su stalno u pokretu, da zasobom vuku zarobljenike i na odmorištima ih kolju u č ast svojih bogova,da piju ljudsku krv koja im daje hrabrost i snagu.

Sve ovo prič ala su č etiri mladić a iz jedne horde koju su uništili Kelti.Te se reč i proneše od horde do horde, od vatre do vatre, dok ne obiđ ošecelo Iberijsko poluostrvo. Mladić i su bili zarobljeni. Posle mnogo mukauspeli su da pobegnu pobivši stražare. Krijuć i se i probijajuć i se kroz

šume i moč vare, jedva su stigli živi do prve horde srodne njihovoj. Ljudiodeveni u životinjske kože prihvatiše ih, nahraniše i saslušaše njihovuprič u. Gotovo cela horda s nevericom prihvati pripovest o tome kakosurovi došljaci upotrebljavaju oružje od metala, kako šišaju ovce, preduvunu i od nje prave tkanine za odelo.

Ipak, prič a što su je doneli č etiri mladić a, pronese se, od usta dousta, meć u druge horde i dobi konač an oblik.

Istina je da su Kelti u to doba lutali tražeć i dobru ispašu za stoku,zdravo podneblje i mesto gde ima dosta divljač i, posebno bizona i divljih

konja. Tada su prvi put prešli preko Pirineja, iz Galije,5

„zemlje č uda". Išlisu dolinom Amre, gde je u to vreme bio jedini put za Španiju.Kelti su bili na konjima. Naoružani kopljima, strelama i mač evima od

metala, izazivali su užas meć u domorocima.Potrebno je nešto više reć i o Keltima i izneti ono što istorija

pouzdano zna o njima.Bili su indogermanskog porekla, hrabri, lukavi i živahni. Njihov

nemirni duh uvek ih je podsticao na pokret, pljač ku i rat. Savršeniukrotitelji divljih konja, u sve svoje pohode išli su na konjima. Iza povorke

ratnika išla su kola prepuna žena, dece i staraca. Za vreme borbe oni subili podstrekač i boraca i svedoci njihovog junaštva. Svaki ratnik je znao


5/174

5

da ne sme popustiti pred neprijateljem, jer je cela njegova porodica bilau opasnosti da padne pod neprijateljski mač ili u več ito ropstvo. Zavreme borbe žene su bodrile svoje muževe i sinove kricima i lelekanjemiza borbenog reda, dizale decu uvis i zaklinjale svoje borce da ne

popuste pred navalom neprijatelja. Snažnije i odvažnije žene tukle su serame uz rame s muškarcima zbog č ega su izazivale divljenje i uživaleposebno poštovanje.

Do treć eg veka pre nove ere niko ih nije mogao pobediti, jer su imalinajsavršenije oružje toga doba. Stari pisci pišu o njima da su bili pravimajstori u topljenju metala i pravljenju legura. Nač in njihove izradeoružja bio je rezultat izvrsne tehnič ke veštine.

U ranije doba upotrebljavali su kratke mač eve, ukrašene i smešteneu nožnice išarane inkrustacijama.6 Njihova koplja imala su talasaste ilicik-cak ivice da bi mogla zadati širu i opasniju ranu neprijatelju u borbi, au miru potvr đ ivala su smisao Kelta za ukus i lep oblik. Oružje suukrašavali biserima, ć ilibarom i crvenim koralima. Od odeć e nosili suč akšire i vunene bluze ukrašene šarama. Grudi im je štitio pancir odgvožđ a, a na glavi su imali kacigu7 s rogovima koju su nosili u ratu i umiru. Voć e su se isticale velikim i kosmatim zulufima i ukrasima od zlata.

Kelti su bili visoki i snažni, plahoviti i lukavi ljudi. Imali sucrvenkastosmeđ u kosu i plave oč i. U starom veku smatrali su ihduhovitim ljudima. Od božanstava najviše su poštovali boginju Eponu,zaštitnicu konja, mazgi i magaraca. Njoj su podizali žrtvenike, molili joj

se i obožavali je.Najpre su naseljavali predele oko Vezera, sve do srednje Francuske

i do Alpa, a istoč no stizali su do Mađ arske pustare i Visokih Tatri,obalama Rajne, u Bretanji i na Britanskim ostrvima.

U treć em veku pre nove ere napravili su nekoliko već ih pohoda:upali su u Makedoniju i Gr č ku. Tamo se nisu dugo zadržali — robeć i ipljač kajuć i povlač ili su se u svoja sigurna staništa na Rajni. Sledeć ipohod preduzeli su ponovo preko Gr č ke, i stigli do Male Azije gde supobedili pergamskog kralja Atala Prvog.8 Tada su ih Grci nazvali

Galatima, od č ega je svakako postala reč Kelti.U treć em veku pre nove ere na Iberijskom poluostrvu pobedio je

Hazdrubal,9 u sukobu koji je po broju žrtava bio nezapamć en za obestrane.

Posle toga poraza, rastureni po celoj Evropi, mešaju se sa drugimnarodima, ili stupaju u najamnič ku vojsku kao vođ e koje su ratovali protivRimljana. Kad bi pali u ropstvo č esto su postajali gladijatori ginuvši naarenama zabavljajuć i rimsku svetinu.

Oko hiljadite godine pre nove ere prva grupa Kelta prešla je na

Iberijsko poluostrvo. Tu su stupili u oštre borbe sa starosedeocimaIberima, sve dok se nisu s njima ujedinili i stvorili jedan narod:


6/174

6

Keltoibere. To doba, puno surovih borbi, u kojima su se isticali hrabrost ilukavstvo, teški ratni napori i junaštvo, tema je ovog romana. Bistri ineustrašivi Iberi imali su da izdrže teško iskušenje u borbama sa lukavimi krvoloč nim Keltima, koji su doneli na Iberijsko poluostrvo plodove

ljudskog napretka i kulture, a u isto vreme i strahoviti rat. Oni suzapuštene i poludivlje horde nauč ili da tope metale, naveli ih da seujedine i da silom okolnosti prime borbu na život i smrt.


7/174

7

I GLAVA

Uništiti ili biti uništen; jač i i sposobnijiostaje, a slabiji i nesposobniji propada.

To je zakon prirode.

Na padinama Velike planine mnoge rečice probijale su se izmeđugustih vrbaka i šiblja i blizu mora razlivale se u močvare obraslebarskom trskom i rogozom. Kroz šiblje i ritove provlačila se vitka telalisica koje su vrebale šljuke i divlje plovke. Iz močvara su izletale hiljadeptica, kružile po vazduhu krešteći i nanovo padale u gustiš. A gore, ubistrom vazduhu, krstarili su beloglavi kraguji, orlovi krstaši i jastrebovi,uvek željni plena.

Ponekad, otud s padina Velike planine čula bi se potmula rikaogromnih bizona, koji su se spuštali i, tražeći bolju ispašu, stizali čak izagermanskih prašuma. Pred njima je sve živo bežalo u paničnom strahu.Žuti ris je režeći tražio svoju duboku jazbinu među žilama ogromne vrbe,

prestravljeni jelen lopatar gazio je svojim kopitama po močvari razbijajućigrudima guste redove trske. Bežao je, jer je svojim raširenim nozdrvamaosećao poznati miris bizona. Velika zmija izležavajući se na suvojuzvišici među vrbama, oseti tutanj i komešanje u okolini i tromo odmile umočvaru. Podmukli vukovi zbijali su se u gomilu i skičali, gledajući svojimstaklastim očima ogromnog mužjaka, predvodnika stada i pobednika nasvim megdanima. Iz daljine osećali su miris bizona, gledali ih gladnimočima, škljocali zubima i ujedali se između sebe. Ogromni bik diže glavui hvata širokim nozdrvama mirise prirode; riče i kopa prednjom nogom

zemlju; zakrvavljenim očima gleda vukove u daljini, a njegovo stado jeišlo za njim.U blizini močvare, između dva brda, pružila se klisura koja se

završavala provalijom Na popodnevnom suncu blistale su se stene puneliskuna i rude. Tu, među liticama, bile su dve pećine gotovo jedna uzdrugu. Ispred oba ulaza načičkane kolibe, napravljene od borovih oblica,pokrivenih granjem i barskom trskom. Tu je boravila horda Gava odnekoliko stotina ljudi, žena i dece. Bili su to snažni lovci, naoružanikamenim sekirama savršene izrade, kopljima i strelama. Umeli su vešto

da hvataju na zamku ptice i životinje, da pletu mreže od like i da loveribu po močvari. Pravili su čamce od divlje loze i pruća, oblepljivali ih


8/174


9/174

9

doteraše desetak ovaca i svinja, zaklaše ih i natakoše na ražnjeve; trećisu ašovima kopali grobove pod obalom gde će sahraniti svoje mrtvedrugove. U borbi su ubijena i tri konja. Za njih su iskopali zasebnu rakugde će ih zakopati u čast i slavu boginje Epone.

Pored zažarene vatre pekle su se na ražnjevima zaklane ovce isvinje. Uskoro otpoče gozba i proslavljanje pobede. Polupečeni komadimesa kidani su jakim zubima, a piće je klokotalo iz mešina. Bila je to jedna vrsta rakije napravljena od sokova oskoruša i divljih jabuka,začinjena travama i medom. Samo vođa horde Valok i vates10 Oms pilisu iz pehara od bivoljih rogova.

Odjeknu pesma, divlja i surova. Mešala se sa kukanjem žena kojesu skupa uglas oplakivale svoje mrtve. A dole, u provaliji krkljalo je odvukova i šakala, koji su se klali između sebe otimajući se i rastržući telaljudi, žena i dece uništene horde.

Kad se veliki mesec, sav crven, pojavi iza vrhova klisure umukoše iljudi i žene. Tada se između starešina izdvoji Oms, sveštenik i prorok.On dade znak rukom i svi se u tišini uputiše prema iskopanim rakama.Tela mrtvih namazana uljem i poprskana vodom11 ležala su poređanapored grobova. Vates okrete lice prema Mesecu, podiže obe ruke uvis iotpoče:

„Veliki brate Sunca! Pozdravljamo tvoje svetlo lice koje si uvekokretao prema nama, tvoje blage zrake i božanstvenu belinu kojomobasjavaš zemlju i ljude. Ti gledaš narod koji pobeđuje i koji će uništiti

sva plemena i sve horde sveta. Molimo te da nikad svoje svetlo lice neokreneš od nas. O, mani,12 idite u visine i pomešajte se sa rujemvečernjeg neba, sa svetlošću meseca, tamo daleko, tamo visoko gdezemlja ne upija ljudsku krv i ne razjeda meso i kosti, gde se ne ose ćatežina i vreme, gde nema drugog mirisa osim nebeskog. Postanite dahbogova koji štite nas, koji vrhove naših kopalja upravljaju u srceneprijatelja, koji lovcu daju čvrstu ruku da može probiti kožu debelogbika Idite spokojno, o mani, jer tela vaših ubica neće pokriti majkazemlja, već će ih razvući vukovi i šakali. Njihove duše večito će lutati i

nikad neće naći utočište.13 Naša svetla i beloruka boginja Epona dobila je kao žrtvu tri konja koji će biti u njenu čast zakopani u zajedničku raku."

Vates zastade i dade znak rukom.Kosmati ljudi spustiše tela u grobove. Pored pokojnika položiše

izlomljeno oružje i navališe da zatrpavaju ašovima. Uskoro narastošehumke, jedna do druge, i na svaku bi postavljen po jedan kamen.14

Tada vates uzviknu:„Putujte vi koji ste čisti, i ne vraćajte se više među nas, a koji su zli

neka se njihove duše privežu za mesto."

Nekoliko ratnika dunu u rogove u znak da je pogrebna svečanostzavršena. Ti zvuci zlokobno odjeknuše u klisuri, odbiše se o njene litice i


10/174

10

sliše sa urlikom vukova i šakala.Živi odoše da nastave proslavljanje pobede, a mrtvi, zgr čeni, ležeći

porebarke svaki u svom grobu, ostadoše da borave večiti san podobalom ispod razgranatog hrasta.

Toplota je izbijala iz zemlje i kamenja i visila nad klisurom. Dvepećine sa svojim mračnim otvorima bile su puste. Iz rasturenih kolibaovde-onde štr čale su oblice. Jedna sova, kao kakav glasnik smrti, huknunekoliko puta. Vapijućim glasom odazva joj se jedna sa vrha omorike.Sova oblete nekoliko puta oko ulaza prve pećine i ulete u svoje mračnoždrelo.

Toj pećini približavala se devojčica Mumu, ćerka Valoka, vođekeltske horde. Još pred zalazak sunca našla je jedan sjajan kamenčićkoji se presijavao u svim bojama. Očarana njime pošla je da nađe joškoji i put je navede pred ulaz u pećinu. Mesec je već prosipao svojubeživotnu svetlost. Stene, drveće i litice imale su drugačije oblike i bojaim je bila sivopepeljasta. Tako se izmenjuju dan i noć u doba punogmeseca. Kao inje treperi mrtva svetlost i sipi po brdima i uvalama.

Devojčica oseti strah. Učini joj se da je neko vreba. Tajanstvenodisanje prirode navede je da se seti vatesovih reči da u ovo doba, kadasumrak prelazi u noć, izlaze duše nedavno poginulih ljudi i kruže okonaselja živih.

Sova još jednom huknu i izlete iz pećine. Svojim mekanim krilomgotovo dodirnu lice devojčice. Mumu se sa užasom seti strahovitog

pokolja toga dana i da su tu stanovali oni koji su poubijani. I upravo togtrenutka začu se iz pećine glas:

— Gvapo!... Gvapo!…Devojčicu uhvati toliki strah da nije mogla da napravi ni koraka.

Snaga je potpuno izdade. Pokuša da vikne, ali slab glas ne dopre ni dostena.

Iz pećine se začuše koraci. Neko se približavao. U mraku senaziralo neko ljudsko biće.

— Gvapo!... Gvapo!... — opet se ču glas, ali mnogo bliže. Na ulazu

pećine pojavi se jedan dečak od desetak godina.Mumu ga je gledala neko vreme zanemela od straha. Ali, kad

primeti da dečak plače, ona se ohrabri. — Gvapo! — reče mališan i uhvati je blago za ruku. — Mumu! — prošaputa devojčica.


11/174


12/174


13/174

13

II GL AVA

Sila je u snazi, ali hrabrost pobeđ uje.

Narednih dana ljudi iz keltske horde pravili su kolibe od trske kojusu sekli po baruštinama oko močvare i Oblepljivali ih ilovačom. Žene suobrađivale zemlju ašovima i bacale zrnevlje pšenice i ovsa, koje su Keltisa sobom doneli kolima.

Deca su se igrala u dolini pored potočića. Dečak pobeđene hordebio je s njima. Njega je štitila devojčica Mumu i, osim ruganja, toga dananišta mu se r đavo nije desilo. Ali sutradan, kad su deca ponovo ostalasama, nekoliko njih gađali su ga kamenjem. Jedan dečak pogodi ga učelo i dečakovo lice obli se krvlju. Mumu nije uspela da ga zaštiti. Odvelaga je plačući do potočića i prala mu lice hladnom vodom.

Posle toga mališan ostade sedeći pored potoka, a ona otr ča dosvoje kolibe da donese komad krpe da mu zavije glavu. Međutim,najstariji dečak, zvani Kiz, napravi od like zamku i vitlajući njom više

glave pođe prema Gvapu. Cereći se doviknu: — Sad ćemo obesiti maloga divljaka!Njegove sitne, žućkaste oči pakosno su se širile i skupljale. Ostala

deca veselo su skakutala oko njega i vikala: — Obesi Gvapa! Obesi pećinskog pacova!Svi napraviše krug oko mališana i stadoše ga sužavati. Kao

opkoljena zver čica gledalo je dete svoje mučitelje. Pokuša da pobegneizmeđu njih, ali oni uz vrisak i smejanje navališe na njega, zgrabiše ga iponeše prema oskoruši koja je bila u blizini i čije su grane nisko padale.

Kiz nabaci dečaku zamku oko vrata, drugi kraj like prebaci preko jednegrane i povuče. Uže se zateže i telo maloga Gvapa zakoprca se uvazduhu. Mumu izdaleka vide šta se događa, potr ča što je mogla brže,uhvati dečaka oko struka i podiže ga uvis. Uže se malo olabavi.Devojčica je naprezala svu snagu da jednom rukom održi telo mališana,a drugom da mu skine omču s vrata. Napor je za nju bio veliki i izgledalo je da je uzaludan. Od drugova i drugarica niko joj ne priteče u pomoć.Mumu oseti kako je snaga ove više izdaje. Njene male ruke već supočele da podrhtavaju a telo joj je sve više malaksavalo.

Ostala deca su bila ushićena ovim prizorom. Skakala su okooskoruše i divljački se smejala i vikala:


14/174

14

— Pusti ga, Mumu, da vidimo kako se koprca naToliko puta gledala su ta deca kako njihovi stariji uživaju u takvim

prizorima gledajući na konopcu tela neprijatelja koje su hvatali i vešali odrveće.

Mumu je skupila poslednju snagu, omča malo olabavi, de

čak seosvesti i svojim rukama je skide s vrata. Teško dišući, oboje padoše na

zemlju. Gvapo skoči i stade uz oskorušu. — Napred, Kiz! Uhvati ga! Obesi Gvapa! — vikala su deca.Gvapo je stajao oslonjen leđima o drvo. Oči su mu besno sevale. Ni

jedno dete ne usudi se da mu priđe. Prestadoše poklici i smeh. Sve očibile su uprte u Kiza. A on se podmuklo osmehivao.

— Kiz ne sme da mu priđe! — viknu jedna devojčica. — Da ga gađamo izdaleka kamenjem! — dobaci zrikavi deran i

dohvati kamen sa zemlje. — Ne, nije potrebno — reče Kiz. — Obesićemo ga. Kad bude

mrtav, bacićemo ga u provaliju neka ide svojima.Rekavši go, pođe prema Gvapu raširenih ruku. Ponovo se zaori

smeh. Kiz priđe dečaku i upravo kad je hteo da ga ščepa, umeša seMumu. Ona stade između njih vukući Kiza za ruku. Međutim, kad se nikonije nadao, Gvapo priskoči. Njegovi zubi, beli i oštri kao u tvora, zatrenutak blesnuše i zabiše se mučitelju u mišicu. Uzalud je deranpokušavao da se oslobodi. Zubi su sve dublje zadirali u meso. Krv jecurila niz Kizov lakat. Ostala deca navališe da ih razdvoje. Zrika je

vrebao trenutak da Gvapu razbije glavu kamenom, ali kad se približi,dete uništene horde udari ga nogom u trbuh. Zrika ispusti kamen i jaučući sede na zemlju.

Kiz je vrištao i previjao se od bola. Udarao je maloga pesnicom poglavi i na kraju Gvapo se odvoji od njega skočivši ponovo uz stablooskoruše. Stojao je krvavih usta i besna pogleda spreman da svakogtrenutka kao ris skoči na neprijatelja.

Jedna devojčica kojoj je Mumu izgrebala lice drala se kao da jekolju.

Na vrisku i zapomaganje dotr čaše ljudi koji su u blizini pravili kolibe.Deca im potr čaše u susret vičući:

— Mali divljak odgrizao Kizu ruku! Udario Zriku nogom u trbuh. — Gvapo je šakal koga ću ja ubiti i baciti u provaliju! — vikao je Kiz

stavljajući zemlju na ranu.Među ljudima koji su prišli deci bio je Kizov otac. On istrže ma č i

pođe prema Gvapu. Ali Mumu skoči između njih, mališan pobežeustranu i jurnu prema pećinama. Bežao je koliko mu snaga dopuštala,iako ga niko nije gonio. Malo zatim, zamače za borove i nestade ga iza

kamenja što je bilo ispred otvora prve pećine. Ratnik, Kizov otac,nasmeja se, zavuče mač u korice i udalji se s ostalim ljudima.


15/174

15

*

Dani su prolazili. Kolibe su bile napravljene. Žene su zasejaleproplanke i dolinu oko močvare, ošišale ovce i otpočele da predu vunu.

Naiđoše noći bez meseca. Iza vrhova klisure sunce je pravilo svemanji luk i naglo zapadalo a noć se pojavljivala od istoka prema zapadu,najpre u provaliji zatim po uvalama i jarugama dok se ne raširi iznadmočvare i prerije. Ljudi i žene ložili su vatre ispred koliba i sedeli nakladama ili po kamenju, ili su kao utvare osvetljenih lica prolazili tamoamo.

Mali Gvapo je iščezao. Niko ga od onog dana nije video, jer niko sene usudi da ode do pećine. Vates je na njih bacio prokletstvo istogadana kad je bilo osvećenje hrasta u klisuri.

Tajanstveni krikovi noći dopirali su iz nepoznatih daljina. Hujanječvornovatih borova koji su se gorostasno uzdizali oko ulaza u pe ćineizazivalo je mučno osećanje kod ratnika. Kad padne mrak na zemlju,mislili su na pobijene ljude, žene i decu čija su tela bacili u provaliju.Sujeverni, strepeli su od ovakog šušnja koji je dopirao noću od onestrane gde su zjapili mračni otvori pećina. Vates je prokleo i pećine i

svakog ko se usudi da se njima približi.Stravične su bile njegove reči:„Tamo stanuju duše ljudi, žena i dece uništene horde. Njihovi mani

mogu naneti zla svakom živom čoveku. Naši stari su nas učili da krv nijeobična tečnost i da oni koji je proliju treba dobro da se čuvaju osvetemrtvih."

Zbog tih reči strah je hvatao odrasle, a deca su se pribijala uz svojematere i šaputala:

— Gvapo je umro od gladi i žeđi. Sad će nam svima popiti krv!

Izdaleka odjeknu vuč ji urlik, oštar i divlji. — Duša mu se pretvorila u vuka pa sad luta i zavija oko močvare — grcala su deca u strahu.

— Poješće nas sve! — dodade jedna devojčica drhteći. — Poješće najpre Kiza i Zriku! — reče druga. Kiz je sedeo šćućuren

uz svoju majku i glasno se molio bogovima da što pre prođe noć. Zrika jecvokotao zubima, cvileo kao vuč je štene, buljio u mrak i stezao kamen uruci.

Mumu je skupljala usta na plač, jer je i nju hvatao atavistički15 strah

od noći. Sedela je pored dece i bacala sve više suvog granja na vatru,iako je znala da se Gvapo neće njoj svetiti.


16/174

16

Pored najveće vatre sedeli su na uštavljenim kožama vođa hordeValok i vrač, prorok Oms. Oko njih su bili natmureni ratnici preplanulihlica. Njihove kosmate glave svetlost vatre je obasjavala i izduživala ih ufantastične senke.

Toga dana našli su lovci jednog svog mrtvog ratnika. Mladić je bioubijen na grozan način: glava mu je bila gotovo razmrskana od udara

kamene sekire, a telo izbodeno na više mesta i bačeno u močvaru. Sleša je bilo skinuto odelo. Ratnici su doneli mladićevo telo u naselje i poobičaju sahranili ga pod obalom ispod hrasta. Valok je odmah poslaodeset ljudi da tragaju za neprijateljem koji se verovatno skriva u blizini.Tragali su sve do mraka i sad su bili svi na okupu. Premoreni i utu čenisedeli su kraj vatre vođe horde i mrgodna lica očekivali prekore.

— Govorite, ko je ubio mladića i njegovo mrtvo telo bacio umočvaru? — upita Valok.

Svi su ćutali. Na deset strelometa unaokolo tražili su gotovo celogdana i nisu našli nikakav trag. Vođa horde produži:

— Ili niste tražili kako treba, ili ste se uplašili od nevidljivogneprijatelja. Da li u vašim grudima kuca junačko srce? Majka ubijenogmladića s pravom traži da se uhvati ubica i da njegovu krv upije zemljana grobu njenog sina. Svi ostali ljudi našeg plemena isto to traže, jer znaju da će bogovi jedino na taj način milostivo prihvatiti dušu našegpokojnika.

Izvidnici su gledali ispod oka jedan u drugog. Niko se od njih ne

usudi da progovori, jer je vođa horde govorio glasom koji ih je porazio.Ali Rok, ratnik sa zgr čenom levom rukom i velikim ožiljkom na licu, reče:

— Ja nisam išao u potragu za ubicom našega mladića, ali tvrdim:da je neprijatelj u blizini, naši bi ga momci otkrili. Ovaki od njih ima srcerisa, a oči kao u jastreba. Znamo da je ovde uništena cela horda i da nijeostao niko. Ipak, moje je mišljenje da treba pregledati obe pećine.Možda se tamo neko skriva.

Drugi ratnik prihvati: — Od njih je ostalo samo jedno dete i ono je sigurno dosad umrlo

od gladi i žeđi. Međutim, na pećine je bačeno prokletstvo i niko živi tamone sme prići. Od dana pokolja nijedan čovek nije bio tamo.

— Pećine treba dobro pretresti! — dodade treći ratnik.Tako su govorili kosmati ljudi obasjani svetlošću vatre i čekali da

čuju reč proroka. Vates je gladio retku bradicu i grickao gornju usnuiznad koje su bila usukana dva tanka brka. Njegove oči, zelene kao umačke, žmirkale su. Znao je on da će njegova reč biti poslednja iodlučna. Znali su to i prisutni i svi su tu reč i očekivali. On džarnu štapomvatru, svetlost blesnu jače i obasja sva lica. Kad vide da niko ne želi više

da govori, on poče: — Nema među vama nijednoga koji ne zna da je na pećine bačeno


17/174

17

prokletstvo. Naši stari dobro su se čuvali da im se mani ubijenihneprijatelja ne svete. Želim da i vi to znate i da uvek mislite na to. U timpećinama sad stanuju samo senke ubijenih neprijatelja. Među njimanema mesta onima koje sunce greje. Moja poslednja reč glasi: klonite se

prokletog mesta i neka se niko od vas ne usudi da prekrši običaje našihpredaka, jer bogovi će ga kazniti, a mi ćemo ga proterati iz plemena.

— Valok je tamo tražio svoje dete i nije mu se desilo ništa r đavo — reče Rok.

— Jeste — odgovori vates. — Valok je tražio tamo svoje dete, alitada još nije bilo bačeno prokletstvo na to mesto. A sad, sa tim jesvršeno: sa bogovima nema šale. Dakle, čujte moju poslednju reč: naširatnici da tragaju i sutra i svakog dana dok ne pronađu neprijatelja kogaćemo ubiti na grobu ubijenog mladića i umiriti njegovu dušu koja, željnaosvete, luta i pati.

Ljudi su klimali glavama odobravajući, jer je vates jedina vezaizmeđu ljudi i bogova.

*

Sutra zorom izvidnici su pošli u novo traganje. Predvodio ih je Rok,

stari ratnik sa zgr čenom levom rukom i ožiljkom na licu. Bilo ih je ukupnodvanaest. Na izlasku iz klisure podeliše se u četiri grupe po trojica ipođoše na četiri strane. Devet njih bilo je na konjima. Oni su imalizadatak da odu što dalje u poteri za neprijateljem. Poslednja trojica imalisu zadatak da pretresu močvaru i najbližu okolinu. Njih je predvodio Rok.

Kad je sunce prevalilo veliki deo svog nebeskog puta, ova trojica,posle uzaludnog traganja oko močvare, sedoše da se odmore na uzvišiciispod jedne granate topole. Kao na dlanu, širila se pred njima celamočvara sa ostrvcima, obraslim vrbama i bokorima šiblja, trske i rogoza.

Ratnici spustiše na zemlju koplja i mačeve, iz torbi izvadiše suvomeso i tvrd hleb, umešen od ovsenog brašna i počeše da jedu.Rok je govorio drugovima: — Neprijatelja nismo našli. Nećemo ta ni naći, jer se krije u

pećinama. Vates zabranjuje da se tamo ode. Dobro. Nećemo ni ići. Nekamu je slava i hvala. Ali naš posao neće uroditi plodom.

Iznad sparušene trave treperila je jara koja je izbijala iz ispucalogtla. Vlaga oko močvare nije se prostirala daleko, jer su vreli sunčani zraciisisali svaku kap iz zemlje. Preko isušenih blatišta polegla je žuta trska i

zukva.Bio je to trenutak kad sunce prelazi zenit. Tada je priroda kao mrtva.


18/174


19/174

19

Rok ispusti luk, jer pas poče radosno da skiči i umiljava se. Zatimnavali da jede kosti koje su ratnici bacili posle obeda.

— Ovo je pas uništene horde — reče Rok. — Odvešćemo ga unaselje, jer je pitom i navikao na ljude.

Pas, izgladneo, krckao je kosti svojim snažnim zubima. — Dobar je za lov — produži Rok. — Brz je za goniča i ima jakuvilicu za hvatanje.

Krupne kapi kiše već su počele da padaju. Od zapada odjednomgrunu strahovita oluja. U prvom naletu izlomi nekoliko stabala u blizini.Crni oblaci gomilali su se jedan preko drugog i sasvim zatvoriše nebo.Ratnici pobegoše od topole i sjuriše se pod obalu uz močvaru. Tupolegoše po zemlji potrbuške. Pas se pribi uz njih.

Niski oblaci, zasićeni vlagom, izliše čitavu bujicu gotovo odjednom,tako da je zemlja jedva stizala da ulije nešto vode. Začas se stvoriše brzipotočići i potoci koji su se niz brdo slivali u močvaru.

Toga trenutka između proređenih trski u močvari promače mali čun iizgubi se iza okuke jednog ostrvca obraslog gustim šibljem. U čunu jebio mladić od osamnaest godina sa malim Gvapom.

*

Onoga dana kad je pobegao od svojih mučitelja da se skloni upećinu Gvapo se sakrio u najmračniji ugao. Tu u tami očekivao jeneprijatelje stežući svojim malim rukama dršku kamene sekire koju jenašao na ulazu u pećinu. Bio je uveren da će ga goniti. Spreman dapogine, očekivao je da se na slaboj svetlosti koja je prodirala spoljapojavi neprijatelj. Međutim, vreme je prolazilo. Na ulazu u pećinu niko sene pojavi. Dečak se već povratio od straha. Pronađe jednu postelju uuglu, napravljenu od suve paprati. Sede na nju i poče da razmišlja o

užasima koje je proživeo za dva dana. Grlo mu se steže od bola zaizgubljenim roditeljima. Ostavljen samom sebi, oseti da će kad tad pastiu ruke neprijatelja koji su zauzeli dolinu i u njoj napravili svoje naselje.Dobro je znao da se njih treba više čuvati nego zmija i divljih zverova.Dečak se reši da se živ ne predaje.

Pored postelje napipa jedan zemljani lonac gotovo pun sira, iodmah poče da jede. Tog trenutka ču neki glas u blizini. Dečak skoči idobro steže sekiru. Glas mu je dolazio iz pećine, s leve strane. Gvaporazume reči i seti se da je to neko od njegovih. Pođe na tu stranu i naiđe

na jednog mladića koji je ležao u uglu pe

ćine. De

čak jedva nazrenjegovu siluetu.16


20/174

20

Za vreme borbe mladić je ležao u groznici i bez svesti. Nije ni znaošta se dogodilo u klisuri. Gvapo mu ove ispriča.

Kad je doznao za užasan pokolj i neprijatelje koji su uništili njihovuhordu, mladić bolno jeknu i pade na uzglavlje od paprati. Neprijatelji su

mu ubili oca, majku, dva brata i dve sestre.Iznemogao, ležao je još dva dana u mračnom uglu pećine, ječao iprizivao bogove:

„Bogovi naših predaka! Vi koji ste videli prosutu krv nevinih, dajte misnage da se osvetim, da neprijatelj desetostruko plati za nepravdu koju je učinio! Kad se osveta zadovolji, neka se, u slavu i čast vas bogova, imoja krv pomeša sa zemljom!"

Niz njegovo grubo lice slivale su se suze.Pećina je imala jednu pukotinu kroz koju se s mukom mogao

provući čovek na drugu stranu brda. Pukotina je bila iza nekoliko uglovau pećini i nije se ni primećivala, jer je spoljni otvor bio potpuno zarastaou krupnu divlju lozu. Dečak se tuda provlačio noću i donosio uzemljanom ćupu vodu. U pećini je pronašao suvog mesa u nekolikolonaca sira. Hranio je i pojio mali Gvapo svoga druga dve nedelje, svedok mladić nije potpuno ojačao i stao na noge.

Tako od cele horde Gava ostadoše samo dva člana: mladić Stib idečak Gvapo.

— Snaga mi se vratila. Dan osvete se približava — govorio je Stib.Uveče su stajali na ulazu u pećinu, zaklonjeni senkom borova, i

gledali neprijateljsko naselje. Videli su načinjene kolibe ispred kojih susvetlucale vatre, poređana kola i torove za ovce i svinje. U daljini, naprostranim livadama pasli su čopori pripitomljenih konja.

Stib i Gvapo gledali su plećate ratnike koji su imali na glavi kacige srogovima, a o bedru pripasan; mačeve. Gledali su i čudili se što niko odnjih još nije prišao pećinama.

Ipak, njih dvojica rešiše da napuste pećinu, jer su se stalno bojali daih neprijatelj ne iznenadi. Jedne noći izađoše kroz pukotinu i nađoše sena drugoj strani brda.

Posle toga lutali su oko močvare sve dok nisu pronašli jednoostrvce pogodno za skrivanje, jer je bilo obraslo gustom i gotovoneprohodnom trskom. Tu Stib i Gvapo u mekoj zemlji iskopašezemunicu i pokriše je vrbovim granjem i trskom. Unutra napraviše dvepostelje od rogoza i paprati. Sve čunove koji su bili ostali od njihovehorde uništili su. Samo jedan, napravljen od divlje loze, oblepljen blatomi debelim slojem smole ostaviše za sebe. I za čun su našli skrovište,zgodno i tako zaklonjeno da ga ni najbolje oko ne bi moglo uo čiti sobale.

Tako skriveni provodili su dane loveći ribu i hvatajući na zamkubarske ptice. Vatru su ložili samo noću i to na dnu zemunice koju su


21/174


22/174

22

III GL AVA

Tako pogibe pobednik na svim poprištima,potomak ogromnih bikova iz mrač nih šuma

Germanije

Kelti su rešili da ostanu u dolini. Pronašli su u blizini nekoliko vrstaruda, a isto tako i naslage uglja i već počeše da prave u obali peći zatopljenje metala. Jedni su rezali kalupe u kamenu gde će se izlivatimetalna tečnost od koje će postati mačevi, ašovi, vrhovi za koplja istrele, narukvice, kacige, fibule itd. Drugi su ispitivali okolinu i pronašli da je zemlja plodna, a pašnjaci za konje i ovce sočni. Između proplanakaširile su se prostrane šume obrasle raznovrsnim drvećem i pune divljači,posebno divljih svinja, jer je bukovog žira bilo u izobilju.

Uz reku, čitavi rojevi riba dolazili su iz mora do močvare, da unjenim blatnjavim dubinama ostave ikru. Ljudi su gledali u daljininekoliko stada krupnih papkara i čopore divljih konja i već uveliko

smišljali veliki lov da bi pripremili rezervnu hranu, jer se zimapribližavala. Dani su još uvek bili topli, ali sve kraći, a noći sve duže ihladnije.

Izvidnici koji su sa svih strana dolazili govorili su da se ovo obiljeprirode širi u nedogled. Zbog toga na velikom savetovanju bi odlučenoda se pošalje jedna grupa ratnika preko Pirineja, istim putem kojim su idošli, da se prebace u Galiju i na Britanska ostrva, obaveste ostaleKelte, čije su horde bile rasturene svuda po Evropi, da na svaki načindođu ovamo, da im se pridruže, da zajedničkim snagama unište horde

domorodaca i da uživaju sva dobra koja im pruža neiscrpna prirodaovoga kra a. Ovo su rešili, jer su znali da im predstoje borbe sarasturenim i poludivljim hordama. Odabrani ljudi odmah krenuše nadaleki put da još jednom pređu grebene, strašne uvale i provalije Velikeplanine i da se bore s br đanima koji su s litica na okukama bacalikamenje na njih.

U to vreme Kelti su jedini imali smisla za veću zajednicu. Njihovehorde udruživale su se i imale mnoštvo ratnika koji su u tako velikombroju nepobedivi. Ujedinjeni, uništavati su i satirali čitava plemena i

nemilosrdno ubijali ljude, žene i decu koji su primitivno životarili pouvalama i pećinama.


23/174

23

Ova grupa koja je prva došla na Iberijsko poluostrvo očekivala jesvakoga časa da ih domoroci napadnu. Kelti su dobro upoznali tu vrstuneprijatelja koji se služi kamenim oružjem. Doznali su iz jednog sukobaza njihovu hrabrost i preziranje smrti. Zbog toga je na velikom

savetovanju bilo rešeno da se postavljaju i jake straže oko naselja i dase šalju na sve strane izvidnice.Vates je ovo zasedanje završio sledećim rečima:„Sve horde u ovoj zemlji, do poslednjeg čoveka, moramo uništiti.

Tek onda ćemo živeti bezbedno u ovim krajevima koji nam pružaju sveblagodeti."

Kelti su radili. Kad se svi smestiše u privremene kolibe, otpočeše sagradnjom brvnara u kojima se moglo ugodno stanovati.

Pušnice za sušenje mesa bile su spremljene, a so iz morske vodestalno je vađena. More je od klisure bilo udaljeno desetak kilometara.

Svi su se spremali za veliki lov.Određenog dana konji su vođeni sa pašnjaka. Jedni su uprezani u

kola, a druge pojahaše ratnici.Još sunce nije izašlo, kad povorka krete u lov. Ljudi su nosili dobro

naoštrene sekire, koplja, strele, mačeve i harpune.Jedno stado bizona paslo je ispod retkih jela kojima se završavala

šuma. Izvidnici utvrdiše da je tu bilo nekoliko stotina grla. Lovci koji sunekada lovili po Galiji i Germaniji znali su da prvo treba ubitipredvodnika. Kad on padne, onda se lov pretvori u obično klanje.

Ratnici su već izlazili u široku preriju. Preko stotinu lovaca bilo je nakonjima, a pratilo ih je dvadesetak kola.

Kad ugledaše u daljini stado, podeliše se u četiri grupe da navale sačetiri strane. Prvu grupu predvodio je Valok. Pored njega jahao je Rok,ratnik sa zgr čenom rukom i ožiljkom na licu. Ostale grupe se razmestišetako da razbijeno stado mora naići na njih.

Ljudi iz Valokove grupe obiđoše stado u velikom luku i zađoše ušumu. Vetar je bio povoljan, duvao je od stada prema njima. Neko vremesu išli bezbrižno kroz šumu, pošto su znali da se čelo stada nalazi na

padini gde su rasle raštrkane jele.Uskoro, vetar poče da donosi oštar miris bizona koji su pasli na

proplanku. Lovci se zaustaviše. Rok sjaha s konja i stade se opreznopribližavati padini. Vukući se po zemlji, stiže do jednog gustog žbuna. Tuse pritaji. Na pedesetak metara od njega paslo je nekoliko junaca. Paslisu gotovo svi skladno podvijajući jezikom u usta čitavu gužvu sočnetrave i lagano se približavali žbunju iza koga je Rok bio sakriven. Malodalje od njih, ulevo, bio je predvodnik, silan bizon-bik zadrigla vrata isavijenih rogova. Uz njega je paslo nekoliko krupnih mužjaka, ogromnih

glava obraslih u čekinjastu dlaku. Između razmaknutih očiju visio im je po jedan čuperak guste i grgurave dlake koji je zaklanjao više od pola


24/174

24

tvrdog čela. Njihova blizina ulivala je strah u srca i najneustrašivijihratnika. Predvodnik je povremeno dizao glavu i osmatrao. Izgledalo je dato više kini čulom mirisa, jer je njušku podizao uvis, dok su mu oči tupogledale napred. Pošto je vetar duvao od njega prema lovcu, činilo se da

ne oseća nikakvu opasnost. Sakriven iza žbuna Rok, se jedvauzdržavao da ne pusti jednu strelu u oko bika. Lagano puzeći, zaklonjen

visokom travom i šibljem, povuče se ratnik prema svojim drugovima. — Predvodnik je tu, odmah ispod grebena — reče šapatom. —

Pored njega pasu još nekoliko snažnih bikova. Krave i telad su u gomiliiza njih.

On i Valok odmah napraviše plan kako da izvrše napad.Vođa horde se obrati ratnicima:„Napašćemo bikove sa tri strane. Predvodnik je najkrupniji. On je

malo izdvojen od ostalih. Rok, Mrki i ja napašćemo njega, a vi ostalebikove. Dobro pazite, koplje mora da se zabode ispod leve plećke ili dapogodi vrat bika. Pogledajte da li vam se mačevi lako vade iz korica, jer jedan trenutak oklevanja znači smrt. Spremite koplja i polako napred."

Posle toga se svi razrediše i na poklič vođe grupe sjuriše se nizbrdo i odjednom navališe s podignutim kopljima na stado.

Bik predvodnik ih prvi ugleda. Najpre muknu, na okrenuvši senekoliko puta u mestu kao da hvata zamah, strahovito riknu, zaklimataogromnom glavom i spremi se za borbu. Ostali bikovi, zakrvavljenihočiju, gledali su čas u predvodnika, čas u konjanike. Zalupavši prednjim

nogama o zemlju podjarivali su jedni druge. Sve se ovo dogodi zanekoliko trenutaka. Razjareni od besa i rešeni da ostanu na mestu borbedo poslednjeg daha, čekali su bikovi da predvodnik prvi napadnekonjanike. Samo nekoliko mladih junaca pobeže ustranu, ali behusmesta opkoljeni od lovaca koji ih oboriše kopljima i sekirama.

Međutim, tri koplja sa tri strane upraviše se na predvodnika. Ratnik,zvani Mrki, zabode koplje u plećku životinje. Kost škripnu i uz prasakmotka se slomi, a bik svojim rogovima probode konja ispod trbuha itresnu ga o zemlju zajedno s jahačem. Mrki ostade na zemlji pritisnut

mrtvim konjem i nepomičan. Drugo koplje upravi Rok u debeo vratživotinje. Zalet je morao biti silan, jer koplje ostade zabodeno u vratubika, a ratnik pade s konja, prevrnu se nekoliko puta i skoči na noge.Treće koplje upravio je Valok u oko bika, ali promaši. Metalni šiljakskliznu niz tvrdo čelo, a konj pod jahačem posrte. Činilo se da vođi hordenema spasa. Ali, hitri konj u poslednjem trenutku odskoči ustranu, bikprolete pored njega pa u zaletu svom težinom svojom nalete na drugogkonja, smrska nogu jahaču i strovali ih obojicu sebi pod noge. Iakoranjen na dva mesta, duvajući kao pakleno čudovište, silni predvodnik

stada na stavi borbu. Na leđima mu je zjapila široka rana, iz debelogvrata ispalo je koplje, a krv je šikljala na sve strane. Još uvek snažan i


25/174

25

pun besa, mukao je i skakao u mestu spremao da navali na lovce.Ratnici se pokolebaše i behu gotovi da se razbeže, naročito kad

videše da predvodnik ubi dva njihova druga, dok je trećeg drugi biksmrskao nogama i rogovima. Sve se to dogodilo za nekoliko trenutaka,

ali sasvim dovoljno da lovce uhvati užas.Ali, Rok pokliknu nekoliko puta optr čavajući oko pobesnele životinjei, kad se jednog trenutka nađe iskosa, tresnu sekirom bika izmeđurogova. Od silnog udarca držalica puče, a bik bez svesti pade i opruži sepo zemlji. Ratnik priskoči i zabode mu mač u grlo. Šiknu debeo mlazkrvi. Moćni predvodnik stada još jednom poskoči, zatim nanovo klonu ioseti hladno umiranje.

Tako pogibe pobednik na svim poprištima, potomak ogromnihbikova iz mračnih šuma Germanije.

Međutim, Rok umalo nije platio glavom svoju hrabrost, jer drugi bik jurnu na njega. Ali, prekaljeni lovac ne izgubi prisustvo duha. Naglo ležeiza leša ubijenog predvodnika i izbeže strašne rogove pobesneleživotinje. Napadač u svom zaslepljenom besu zabode rogove u trbuhubijenog bika. Valok mu zari koplje u slabinu. Bik bolno riknu, klonu naprednje noge i pade. Ohrabreni lovci nastaviše borbu, jed se stado ve ćbeše pokolebalo. Četiri bika i šest junaca već su ležali na zemlji. Ratnicinavališe u gomile krava i teladi. Napraviše pravi pokolj.

Oko pedeset grla toga dana bi oboreno, ali tri ratnika i pet konjanađoše smrt pod rogovima bikova.

Celoga dana Kelgi su prenosili u naselje velike komade mesa i kožepobijenih papkara. Preneli su, takođe, i mrtve ratnike da ih sahrane pozalasku sunca.

Poslednja natovarena kola kretoše prema dolini kad je sunce većbilo blizu svoga zalaska. Njih je sprovodio Rok sa tri ratnika. Za kolima jekaskalo pseto uništene horde. Kola su išla lagano, jer su bilapretovarena. Ratnici su jahali na konjima ne žureći. Tako stigoše domočvare. Odjednom pas pojuri prema trskama, zatim se vrati i opetodjuri. To ponovi nekoliko puta.

Rok zaustavi kola i cela povorka stade. Čudno ponašanje psaizazva kod njega podozrenje. Skinuvši s ramena luk, reče:

— Sigurno je osetio vidru.Sjaha s konja i uputi se prema obali. Pas je obletao oko ratnika i

radosno skičao. Kad stiže do obale, Rok stade da osmatra. Svojimoštrim okom primeti krajičak od čuna iza jednog velikog bokora zukve irogoza. Čun se nalazio uz obalu ostrvca.

Priđoše još dva ratnika. — Tamo ima nekoga. Preći ćemo na ostrvce i pogledati — reče

Rok.Nemamo potrebe — dodade drugi ratnik. — To je čun koji je ostao


26/174

26

od uništene horde. Močvara je ovde duboka. Ne možemo preći.Međutim, pas je stalno skičao, veselo lajao i skakutao oko ljudi. Na

kraju skoči u vodu i otpliva prema ostrvcu. — Pogledaj, — reče Rok — da je samo čun, pas ne bi ovako

postupao. Ubijeni mladić č

iji smo leš našli u močvari još nije osve

ćen.Mislim da se tamo nalaze njegove ubice.

Rekavši to, uze konopac koji je nosio obavijen oko sebe, priveza gaza kraj od koplja koji odmah hitnu prema čunu. Drugi kraj konopca držao je u svojoj zgr čenoj ruci. Prvi i drugi pokušaj propade, ali treći put kopljese zabode u čun i Rok ga privuče uz obalu. U čunu su bila dva vesla.

— Tu smo! — reče ratnik. — Dva neprijatelja nalaze se na ostrvcu.Uhvatićemo ih žive i ubiti u naselju.

Rekavši to, sede u čun. To isto učini još jedan ratnik. Pas je plivao.Stib i Gvapo bili su u zemunici. Toga jutra su videli kad su

neprijatelji otišli u lov. Celog dana, skriveni iza žbunova na svom ostrvcu,slušali su otegnuto dovikivanje, kloparanje kola i topot konja. Ali, oviglasovi koji su dolazili iz neposredne blizine iza redova trski naterali su ihda siđu u zemunicu. Tu su čekali da se neprijatelj udalji.

Međutim, pas prvi ispliva na ostrvce. Dva druga čuše glasove ljudiviše svojih glava. Stib je rešio da se bori. Držao je isukan mač, zaplenjenod ubijenog mladića.

Ko se prvi pojavi probošću ga — govorio je svome malome drugu.Keltskim ratnicima pade u oči nagomilano trnje preko trski. Odmah

navališe da kvare krov od zemunice. Kad napraviše otvor, ugledašeStiba i Gvapa šćućurene u uglu. Stib poskoči i zabode mač u butinuRokovog pratioca. Ratnik jauknu i klonu na zemlju. Mladić istrgnu mač izrane i zamahnu na Roka, ratnik vrdnu ustranu, mač proseče prazanprostor. Stib od zamaha posrnu i udari glavom o ivicu zemunice. Togatrenutka iskusni ratnik zgrabi ga svojom zdravom rukom za vrat i kaozmiju izvuče iz rupe. Stisak je bio strašan, jer mladić ispusti mač i gotovoizgubi svest. Ranjeni ratnik lako mu sveza ruke. Rok se nadnese nadzemunicom nanovo, ali tog trenutka oseti žestok bol u ramenu. Gvapo je

odapeo strelu.Stegnuvši zube da ne jaukne, Rok iščupa strelu iz ramena i uskoči u

zemunicu. Gvapo se branio ujedajući ga za ruke, ali ipak podleže. — Tvoji su zubići oštri kao u risa! — govorio je ratnik. — Pričali su

meni gore u klisuri kako ti umeš da ujedaš. Onda su te pustili dapobegneš, ali odsad nećeš ujesti više nikoga na ovom svetu.

Stib se beše povratio. Ležao je na zemlji i batrgao se vezanih rukuuzalud pokušavajući da prekine konopac.

— Ako bude volja bogova, svojom ću rukom prerezati grlo ovom

sakatom medvedu! — reče škrgućući zubima.Rok nije razumeo ni reči, ali je osetio pretnju.


27/174

27

— Ćuti, pećinski pacove i pokoravaj se sudbini! Sutra ćeš biti zaklanna grobu mladića koga si ubio u močvari! — reče Rok, zgrabi ga za grudii odnese do čuna, zatim ubaci i Gvapa kome je vezao ruke i zavesla

prema obali. Istovari ih, vrati se, uze svog ranjenog druga pa i njegapreveze.Nabravši pored obale nekog mirišljavog lišća, Rok njime obloži

rane, i svoju i svoga druga. Ostala dva ratnika popeše se na kola gdeposedaše preko mesa. Sad tek Rok otcepi rukave i dobro priveza oberane. Posle toga ona dva zdrava ratnika namakoše konopcezarobljenicima oko vrata i privezaše ih za kola. Povedoše Rokovog konjai konja njegovog pratioca i povorka lagano krete prema klisuri gde je bilokeltsko naselje.


28/174

28

*

Kad u naselju Kelti ugledaše dva zarobljenika, svi se iznenadiše.Neočekivano im se pružila prilika da prisustvuju prizoru ljudske žrtve, ato su voleli i ljudi i žene. Zbog toga nastade opšta radost. Deca suskakutala oko vezanih zarobljenika, smejala se i bacala na njihkamenčiće i grudve zemlje.

„Tu je i Gvapo! Živeo Gvapo do sutra ujutru!" vikala su deca.Rok ispriča ukratko kako ih je uhvatio. Njegova priča izazva

grohotan smeh kod mlađih ratnika, dok su stariji ozbiljno klimali glavamai govorili:

„Nije dobro! Nećemo mi lako pobediti horde koje imaju ovakve

ratnike. Nisu to plašljivi br đani koji na jedan poklič beže na sve strane."Ranjeni ratnik zahtevao je da on izvrši žrtvu klanja, što su svi

smatrali potpuno opravdanim. Rok, iako je i sam bio ranjen, prepusti muvrlo rado go zadovoljstvo.

Zarobljenike privezaše leća uz leđa za jedno drvo u blizini Valokovekolibe. Sve do zalaska sunca dolazili su ljudi, žene i deca da ih gledaju ida uživaju u njihovim mukama. Mali Gvapo podnosio je mučenje čvrstostegnutih vilica, a iz očiju su mu sevale varnice. Nijedna suza ne kanu iznjegovog oka. Deca su ga posmatrala izdaleka, kreveljila se i plazila, ali

se samo Kiz usudi da mu priđe. On ošinu nekoliko puta mališanadugačkim prutom po licu.Gvapo ga je s takvom mržnjom gledao da su ljudi govorili između

sebe:„Ovo je vuč je štene! Trebalo bi ga što pre ubiti!"Međutim, sunce je zašlo i sumrak se spuštao nad klisuru. Kelti su

već završili posao oko spremanja mesa. Sve je bilo urađeno, usoljeno istavljeno u pušnice da se suši.

Pri svetlosti buktinja Kelti sahraniše pod obalom tri poginula ratnika.

Ispred Valokove kolibe gorela je velika vatra. Ratnici posedašenaokolo da većaju. Ovoga puta prvi progovori vates:„Zahvalni smo bogovima koji gledaju na nas i štite nas i pomažu.

Ovaj obilan lov omogućio nam je da se snabdemo mesom i dobrimkožama. Po tome se vidi koliko smo u volji naših bogova, neka im jeslava i hvala! Pod našim svetim hrastom podići ćemo žrtvenik i krvžrtava koje ćemo prinositi učiniće da nas bogovi još više zavole. Maninaša tri ratnika koji su poginuli u lovu već su s njima i uživaju sveblagodeti neba. Oni su pomogli našem hrabrom ratniku Roku da na đeubice mladića čiji smo leš nedavno doneli iz močvare i sahranili poobičaju predaka. Ubice su u našim rukama. Vezani su za drvo i tako će


29/174

29

ostati celu noć da im se srca napune strahom. A sutra, pri izlasku sunca,obradovaće se bogovi, jer će zarobljeni neprijatelji biti zaklani pod svetimhrastom. Majka ubijenog mladića uhvatiće u zdelu njihovu krv i prosutina grob svoga sina. Pod hrastom, gde mani ubijenih mladića budu

napustili njihova tela, mićemo podi

ći žrtvenik našoj belorukoj boginjiEponi".

Tu vates zastade. Njegov pogled pređe preko lica prisutnih. Kad seuveri da niko ne protivreči nastavi:

„Naša tri ratnika koji su na konjima otišli u pravcu zalaska suncapreko velike reke da izviđaju i traže neprijatelja, još se nisu vratili. Sutra,kad sunce bude vrh naših glava, poći će druga trojica da ih traže."

Vates završi. Ratnici su odobravali.Stib i Gvapo, čvrsto vezani za drvo, slušali su reči prorokove, ali ih

nisu razumeli. Međutim, dobro su znali surovi zakon prirode, gde jači isposobniji ostaje, a slabiji i nesposobniji propada. Ipak, nasle đeni nagonza samoodržanjem deluje do poslednjeg daha, misli se ukrštaju,gomilaju, rađaju se jedna iz druge i stvaraju niz planova i kombinacija,od kojih ništa nije ostvarljivo.

Stib pokuša da, ko ana po koji put, olabavi veze na rukama, aliuzalud.

— Sutra će nas ubiti! — reče promuklim glasom svom malomdrugu.

Gvapo ne reče ništa. Ovo dete divljine kao kurjačić umelo je da se

brani prema svojoj snazi. Ali, sada njegove oči koje su žudno upijale usebe lepotu prirode, sklapale su se tiho pred neumitnim zakonom smrti.Veze na rukama zasecale su duboko u meso i izazivale silan bol. Nijeplakao, ali mu je glava često padala na grudi.

— Umrećemo a nismo se valjano osvetili! — ponovo reče Stibškrgućući zubima.

Žeđ za osvetom kao zmija otrovnica duboko im se uvukla u dušu.Ta žeđ bila je jača od bolova i poniženja, čak i od smrti. Zakonprimitivnog čoveka je kao kod životinje: boriti se do smrti.

Kad vođe Kelta završiše savetovanje, odoše svaki svojoj kolibi.Vatra ispred Valokove kolibe se smanjila i samo još neznatna svetlostprobijaše se kroz mrak. Glasovi noći dopirahu sa svih strana: gore naproplanku iznad litice bolno pisnu zec, otimajući se uzalud iz oštrih zubakune zlatice; prerijske veverice kao drekavci drale su se i skakale pogranama borova. Iz pravca močvare začu se prodoran glas, zlokobnokikotanje hijene; odgovori mu zavijanje gladnog vuka negde u daljini, ugustom šipražju.

U naselju je bivalo sve tiše. Jedan ratnik pojavi se iz mraka, priđe

vatri koja je još malo tinjala i pošto razgrte pepeo ustranu, skupi žar nagomilu i baci na njega nekoliko suvih grana. Po laganim pokretima


30/174

30

vojnika videlo se da je određen za stražara i da će tu, pored vatreprobdeti celu noć.

To je bio Pit, Alkov sin, snažan ratnik od dvadeset pet godina. Kosamu je bila crvenkasta i bez uvojaka pokrivala vrat i ramena. Tanki brkovi

opuštali su se pored krajeva usta.Kad se vatra razbukta i plamen razbi mrak, on priđe vezanimnekako tromo i poslovno. Pošto se uveri da su veze na njihovim rukamačvrste, vrati se i sede na jednu kladu pored vatre. Mač, luk i tobolacnabijen strelama spusti pored sebe na zemlju. Neko vreme ratnik jerazmišljao gledajući u mrak, zatim izvadi iz torbe komad sirovog mesa,razgrte vatru i baci ga na žar. Oba zarobljenika posmatrala su svakipokret stražara. Kad pečeno meso zamirisa, oni osetiše strahovitu glad.Učini im se da su njihove muke sad tek počele. Stib je gunđao:

— Kada bi bogovi dali da mu prvi zalogaj zapadne u grlo i da sezadavi!

Gvapo pljunu ispred sebe i ne reče ništa.Stražar izvadi iz torbe komad tvrdog hleba i poče da jede, stavljajući

velike komade u usta. Pečeno meso diže s vatre i, pošto s njega skidezalepljenu žar, stade da jede polako i sa uživanjem.

Valok je spavao u svojoj kolibi. Premoren od lova i utisaka togadana, tvrdo je zaspao. Njegovo duboko disanje uskoro se pretvori ubučno hrkanje. U suprotnom uglu bila je postelja na kojoj je ležalanjegova ćer čica Mumu. Ona je tri dana bila u groznici. Pored nje sedela

je žena Azur koja je zamenjivala njenu majku. Ta žena bila je tolikosnažna, da se borila s muškarcima rame uz rame, a od mnogih je bila ihrabrija. Iako je imala preko četrdeset godina, mogla Je da hitne koplje idesnom i levom rukom; zaustavljala je konje u najvećem trku ščepavši ihza uzdu. Kad su se jednom poklala dva pastuva strahovito ričući i grizući jedan drugog, od deset ratnika koji su bili prisutni nijedan se ne usudi daim priđe i da ih razvadi. Pastuvi su se ujedali kao zveri, propinjali se,njištali i rikali. Sa izgriženih vratova prskala je krt. Azur dohvati motku iulete među njih. Tukla ih je dok se motka nije sva izlomila u njenim

rukama. Pastuvi se umiriše. Onda su tek ratnici prišli i odveli ih na raznestrane.

Azur je imala dva muža. Obojica su poginuli boreći se pored nje uborbama koje su bile vođene na život i smrt. Oba slučaja desila su se urazmaku od deset dana. Ona je obojicu osvetila odmah, na licu mesta, ada ne bude čak ni ranjena. Bila je glupa i gruba. Valokovu ćer čicu volela je više nego svoj život, pa je zbog toga vođa horde, kad je ostao bezžene, nju izabrao za čuvarku svoga deteta.

Imala je krupne, graoraste oči, malo šopav nos i velika usta. Kao i

svaki ratnik, opijala se ponekad do besvesti, ali je mogla i mesecima dane pije.


31/174


32/174

32

dođe i da ti iskopa oči. Ona je bila veštica. Ovoliki kamen su joj stavili nagrob kad su je sahranili.

Žena se bojažljivo osvrte i primiče vatri.Mumu produži:

— Prošle noći sanjala sam da si umrla, da su te zakopali u zemlju istavili kamen na tvoj grob zato što si r đava. I, da znaš, spavala sam na

desnoj strani, a kad se tako spava, san se uvek ispuni. — Naslutićeš ti neko zlo i sebi i meni! — reče žena bojažljivo. — Ja to i hoću. Rešila sam da umrem od gladi. Za inat neću više

ništa da jedem — reče Mumu plačnim glasom, iako je žudno udisalamiris čorbe kojim je bila ispunjena cela koliba.

Malo posle nastavi: — Ja znam gde je otac ostavio onaj mali meh s rakijom, ali ti neću

reći. Ne moraš ti baš svakog dana piti!Valok je tvrdo spavao, ali nije više hrkao. Iz jednog ugla čulo se

jednolično cvr čanje cvr čka. Klada pored koje je gorela vatra pušila se.Dim je tromo izlazio kroz vrata i otvor na krovu i nesnosno štipao oči.

Noć se bila uveliko spustila. Iz daljine se čulo rzanje konja koji supasli na livadama u blizini klisure. Oštro njištanje jednog ždrepca zaparatišinu. Dopreše i glasovi konjušara i pucanje dugačkih bičeva. Konjušarisu rasterivali vukove i šakale koji su se šunjali oko konja.

Stražar ispred kolibe sedeo je na kladi i dremao. Vatra je tinjala ipomalo osvetljavala njegovo lice.

Iz kolibe izađoše Mumu i Azur.Devojčica je govorila: — Neću više da trpim dim koji mi ujeda oči. Više volim da sedim

napolju, kad već ne mogu da spavam.Azur je pod miškom nosila mali meh sa rakijom. — Sešćemo pored stražara — reče — i njemu ćemo dati da pije.Pit se prenu pa sanjivo i ravnodušno ih pogleda. Ali, kad primeti

meščić s rakijom, sinuše mu oči. Odmah ustade i baci nekoliko suvihgrana na vatru. Plamen obasja sve troje i dva zarobljenika koji su

oborenih glava kunjali privezani za drvo. — Ne možemo da sedimo u kolibi zbog dima — reče Mumu i sede

na kladu pored vojnika. — Što ne ugasite vatru? — upita on. — Zato što se kuva čorba u velikom loncu. Rešile smo da sedimo s

tobom i da ti pravimo društvo. — I meni će biti bolje, da ne zadremam — dodade vojnik, gledajući

užagrenim očima u meh s rakijom.Azur sede s druge strane od njega. Ispod miške izvuče nabrekli

meščić i stade da ga gladi po trbuhu. Zatim mu odreši grlić i poče dapije. Zatim ta pruži vojniku.


33/174

33

— Žena Azur može da pije bolje nego svi naši ratnici! — rečestražar i nateže meh.

— Dabome da može — dodade Mumu. — Ja joj uvek dajem rakijukad otac ne vidi.

— I Mumuće da bude dobra devojka! — re

če vojnik. — Blagoonome ko je uzme za ženu!

— Zar ti ne znaš? — iznenadi se devojčica. — Ja ću biti posvećenabogovima. Neću biti ničija žena. Tako su rešili moj otac i vates. Prorokće me odvesti čak tamo preko Velike planine gde ima hramova punihbogova. Ja ću biti s njima i moliću se za sve vas. U molitvama uvek ćupominjati tebe i tvoju devojku Belinu, da se uzmete i imate puno dece,toliko mnogo koliko ima prstiju na moje obe šake...

— Belina će uskoro biti moja žena — reče Pit. Azur i vojnik natezalisu meščić nudeći ga jedno drugom. Pili su u kraćim gutljajima, ali svečešće, sve dok meh nije splasnuo. Žena je pokušavala da govori, ali jeveć bila pijana, pa je samo blebetala:

— Ja neću... Mumu kaže... Zarobljenici.. da ih pustim... Valok spavai vates spava... Svi spavaju...

Ovda nasloni glavu na Pita. On prebaci ruku preko ramena žene istade kolutati očima…

— Podvalili ste mi... Ova rakija smrdi na kožu!... Azur je dobražena.. Svi mi nju volimo... I Mumu volimo, ćerku velikog poglavice koji senikoga ne boji... Idi, mala, pa donesi još jedan meh s rakijom!...

— Ne smem da idem do kolibe, mrak je! — Evo ti moj mač i ko te napadne odseci mu glavu. Ja ti

dozvoljavam... Ja sam Pit, Alkov sin, i ne bojim se nikoga... Moga oca suubili Gali... Sedam njih napalo ga odjednom... Četvoricu je ubio, ostali suubili njega...

Azur je već spavala naslonjene glave na ratnikovo rame. On seprenu i mljacnu ustima. Poslednji put nateže meščić s rakijom, ispi ga dodna i baci splasnutog iza sebe. Zatim mu glava klonu na grudi i onmrmljajući zaspa.


34/174

34

Mumu se dobro zagleda u ženu i stražara. Kad se uveri da su tvrdozaspali, uze mač i, uzbuđena, izađe iz svetlosti koju je vatra širila na svestrane i okrete prema drvetu gde su bili vezani Stib i Gvapo. Brzo napipaveze na njihovim rukama i preseče ih mačem. Vatra je ponovo utrnula inaokolo je vladao mrak. Začuđeni, Gvapo i Stib su stajali nekoliko

trenutaka trljajući otečene zglavkove na rukama. — Mala ćerka vođe horde presekla je veze na našim rukama —

reče Gvapo.Stib oprezno otr ča do vatre i uze luk i tobolac sa strelama koji su bili

na zemlji pored zaspalog stražara. — Bežite... Bežite tamo preko pećina! — šaptala je devojčica. —

Tamo vas niko neće goniti, jer je na pećine bačeno prokletstvo.Mada nisu razumeli reči, ipak su shvatili šta je htela da kaže. Stib

zadenu mač za pojas, prebaci luk i tobolac se strelama preko ramena i

uputi se prema pećinama. Gvapo zagrli devojčicu koja mu je već podrugi put spasila život i potr ča za Stibom koji se već gubio u mraku.


35/174

35

Mumu je gledala za njima sve dok su se njihovi oprezni koraci mogličuti u noćnoj tišini, zatim ode u kolibu i leže na svoju postelju. Ali, oduzbuđenja nije dugo mogla da zaspi.


36/174

36

IV GL AVA

Bežali su nasumce kroz mračnu noć. Stib je krupnim koracimaodmicao, a Gvapo je kaskao za njim spotičući se o žile i kamenje.Uspeše se uz strmu liticu klisure i nađoše se pred ulazom u prvu pećinu.Tu tek stadoše i prvi put pogledaše na neprijateljsko naselje. Sve je bilomirno i utonulo u mrak. Samo daleko, na ulazu u klisuru, videla se jednasvetla tačka. To je bila vatra konjušara koji su čuvali konje na noćnojispaši i ovce u torovima. Na mračnom vidiku u beskrajnoj daljinipovremeno su bljeskale munje nagoveštavajući sušu.

— Pobeći ćemo! — reče Stib i uđe u pećinu. Gvapo je zurio u noć,pokušavajući da vidi kolibu vođe horde u kojoj je bila plava devojčicabožanskog lika i plemenite duše. Ali mrak je bio isuviše neproziran.

Stib je išao kroz pećinu pipajući rukama zidove dok ne naiđe napukotinu kroz koju se izlazilo na drugu stranu brda. Tu zastade i okretese da vidi ide li Gvapo za njim. Odjednom se trže i uzdrhta. Dečak jestajao iza njega. Oči su mu kao u vuka u tami blistale zelenim sjajem.

Bila je to osobina nasleđena od davnih predaka. U celom plemenu Gavatu moć imale su samo dve žene i Gvapov otac. Ali oni su već bili mrtvi.

Stib ga opipa rukama, pa kad se uveri da je to zaista on i da stoji živpred njim, reče:

— Tvoji preci su bili vukovi i ti si nasledio njihovu moć da ti se svetleoči zelenim sjajem i da možeš videti u mraku.

— Ja to ne znam, — odgovori dečak — ali je istina da vidim krozmrak samo ne na velikoj daljini.

Obojica su već izašli iz pećine. Gledali su u zvezdano nebo. Blistavi

Aldebaran17

raskošno je rasipao svoju crvenkastu svetlost, a tridijamanta Orionovog18 pojasa bleskala se belim sjajem. Alfa19 ovogasazvežđa smatrana je kao zvezda sreće.

Stib progovori: — Moramo se dočepati one strane Velike planine kuda sve zvezde

žure i gde sunce zalazi. Naići ćemo na Veliku reku.20 Pre nego štoneprijatelji pronađu naš trag, mi je moramo preći i biti na drugoj strani.Imam mač i strele sa oštrim vrhovima što sam uzeo od stražara. Sad meneće niko uhvatiti živog.

— I ja umem dobro da pogodim strelom! — dodade Gvapo žurećiza njim. — Ako tebe ubiju, ja ću umeti da se branim.


37/174

37

— Zašto baš mene da ubiju? — začudi se Stib. — Pa... tako, slučajno!Vlašići su se već klonili zapadu, a oni su još uvek išli. Nailazili su na

potoke, rečice i baruštine, gazili ih i prolazili kroz trske i šiblje.

okrvavljenih nogu i gotovo sasvim iznemogli od umora i gladi išli su i išlisa jednom željom da što pre naiđu na Veliku reku.Kad se na istoku pojavi traka blage svetlosti, begunci sa jedne

uzvišice ugledaše vijugave okuke Velike rake koja se belasala. Reka jetekla između ogromnih topola i vrba pod samim padinama planine. Madasu bili premoreni, mladići ipak ubrzaše korak.

Uskoro silna svetlost sa istoka rastera tamu i sinu sunceveličanstveno obasjavši šumu, reku, baruštine i džinovske hrastove kojisu se dizali polukružno od podnožja prema vrhovima planine. Ptice suletele na sve strane pevajući, cvrkućući, pišteći u svim tonovima. Jatočvoraka kao lesa pojavilo se, pravilo lukove, dizalo se uvis i ponovospuštalo gotovo dodirujući zemlju. Skakavci su zrikali otresajući rosu sasvojih malih krilaca. Radost jutra i svetlost sunčanog dana širila se nasve strane. Samo jedna kukavica, usamljena, čučala je na glogu i samo je njen glas tužno odjekivao. U blizini rečne obale vresovi i divlja lozatoliko su se isprepletali oko trski i šiblja da je Stib morao mačem da kr čiprolaz.

— Probijamo se i približavamo reci, — reče — ali će neprijatelj lakopronaći naš trag.

— Samo napred i što dalje — dodade Gvapo. — Kad zađemo ugustu šumu planine, neće nas lako naći.

Kad stigoše do vode, Stiba uhvati očajanje: — Reka je široka i duboka. Tetiva na mom luku napravljena je od

telećeg creva i ne sme da se kvasi. Kako ćemo preći? — Ja ću da plivam, — reče Gvapo. — A ja? — Plivaj i ti? — A moj luk?

— Drži ga u zubima, a tetiva neka bude okrenuta gore. — Tako ću i uraditi! — obradova se Stib. — Ali prvo moramo da se

malo odmorimo da se ne bismo udavili u reci.Sedoše pored same vode da se odmaraju.Gvapo je neko vreme grickao travku, zatim se lagano spusti u vodu.

Posle izvesnog vremena uhvati jednog raka i izbaci ga na obalu. Stib gauze, otkide mu zadnji deo i štipaljke i odmah to pojede. De čak uhvati jošnekoliko komada. Pojedoše ih i rešiše da se bace u reku i da jepreplivaju. Stib zadenu mač za pojas, pričvrsti tobolac sa strelama na

grudi, luk stavi u zube i siđe u vodu. Gvapo je već odmakao desetakmetara.


38/174

38

U početku, plivali su lako, jer je reka kod obale bila tiha, Ali, nasredini zahvati ih matica i obojicu ponese niz vodu. Brzi tok reke sve višeih je zanosio. Umorni begunci plivali su s naporom i izađoše na druguobalu nekoliko stotina metara nizvodno. Dočepavši se obale, legoše na

pesak i, teško dišući, neko vreme ne progovoriše ni re

či.Topole, gusto zbijene, širile su svoje grane koje su se ukrštale i

isprepletane pravile čitav svod. Sa njih su kao mreža visili izukrštanikraci divlje loze i bršljana čiji su koreni bili daleko.

Stib je i dalje kr čio put mačem. Iscepani i premoreni begunci supadali, podizali jedan drugog stalno idući napred, jer su dobro znali šta ihčeka ako se ne dohvate planine pre nego ne naiđe neprijateljska potera.Bežali su kao da ih goni smrt.

— Oni su na konjima i stići će nas — govorio je Stib i vukao sedalje.

— Ne znaju na koju smo stranu otišli — dodade Gvapo. — Dok onipronađu naš trag, koji je reka prekinula, mi ćemo biti daleko u planini.

Iznemogli, izgrebeni i otečenih lica i ruku od ujeda komaracaizađoše iz čestare i dohvatiše se polja.

— Ja više ne mogu — reče Gvapo i sede u gustu travu.Stib zastade i pažljivo se zagleda ispred sebe: — Vidim stado bivola, — reče — moramo ga zaobići. jer će nas

bikovi ubiti rogovima i izgaziti nogama.Dečak je sedeo u travi i gledao dremljivo i bezizrazno. Gotovo da

nije ni čuo šta je Stib rekao. Otečeni zglavci na rukama su ga boleli. Danije bilo toga, on bi zaspao sedeći. Njegov drug je posmatrao stado koje je bilo nešto razvučeno i mirno paslo na nekoliko stotina metara od njih.

— Privući ću se stadu i ubiti jedno tele — reče Stib i sede u travu. — Samo ću najpre dobro da se odmorim da bih mogao dobro dananišanim strelom.

Sedeli su neko vreme i odmarali se. Bili su gladni pa su kidali liš ćeneke trave koja je obilno rasla po celoj preriji. Lišće je imalo kiseo ukus inije bilo hranljivo

U blizini se čulo nekoliko prepelica koje su se dozivale provlačeći sekroz travu. A gore, u vazduhu, lebdeo je kobac mašući svojim krilima umestu i upirao oštar pogled u zemlju tražeći ptice u gustoj travi.

Gvapo je dremljivo žvakao kiselu travu i ovlaš trljao otečene zglavkena rukama koji su već bili pomodreli. Stib je ležao na leđima i žmirkajućigledao u plavo nebo.

Tako su se neko vreme odmarali. Najzad Stib se pridiže i reče: — Privući ću se stadu i ubiti tele!Njegov mali drug ga pogleda ravnodušno i nemarno dobaci za njim:

— Ubiće te krave i bikovi!Stib je već čučeći išao kroz visoku travu. Za pojasom mu je bio


39/174

39

zadenut mač, a u rukama je nosio luk i strele. Kad je odstojanje izmeđunjega i stada skratio na polovinu, leže na zemlju i stade da se vuče kroztravu. Vetar mu je duvao u lice pa ga stado nije moglo osetiti. Kad mu seučinilo da se već dovoljno primakao, polako podiže glavu iz trave. Bio je

svega dvadesetak metara udaljen od stada. Jedan poveći junac bio mu je najbliži. Stib namesti strelu na tetivu, kleče i zateže luk. Junac ga je

tupo gledao ne mogavši da se odluči da li da napadne lovca, ili da seumeša u stado. Mladić ga je nišanio pravo u desno oko. Tetiva zvrknu,strela zviznu kroz vazduh i pogodi junca u tvrdo čelo. Tup udaracodjeknu i strela pade u travu. Životinja poskoči nekoliko puta u mestu pauplašena jurnu u stado i napravi pometnju. Stib leže u travu i ne usudi seda ustane sve dok stado ne poče odmicati prema jugu. Mladić je strpljivočekao trenutak da se može podići. Tek što se bio podigao na kolenaspremajući se da pođe natrag, oseti kako ga Gvapo vuče za nogu i tihoreče:

— Lezi u travu i ne diži se! — Šta je? — upita Stib. — Video sam konja tamo između drveća gde počinje planina.

Dopuzao sam dovde tvojim tragom da ti to kažem. Sigurno tamo imaljudi i to naših neprijatelja. Šta da radimo?

Stib je sedeo na zemlji, pomaljao je glavu iz trave i gledao naoznačenu stranu. Razmišljao je o tome šta treba da rade, ali nije mogaonaći rešenje. U hladu, ispod drveća, video je konja kako pase.

Gvapo i Stib su virili iz trave i stalno gledali konja i okolinu gde jepasao, ali ništa sumnjivo nisu mogli da primete.

— Možda je ono divlji konj? — reče Stib. — Ne verujem — odgovori njegov mali drug. — Divlji konji uvek idu

u čoporima. Ako se koji odvoji,odmah ga rastrgnu vukovi. Koliko znam, otac mi je pričao, nikad nije

viđen usamljen divlji konj. Mislim da su naši neprijatelji u blizini, u nekoj jaruzi, ili spavaju pod drvećem u travi. Oni nas ne mogu videti dokle godležimo na zemlji. Zato ću ja da spavam, a ti radi šta znaš.

Kad to reče, Gvapo se izvali u travu. Njegov drug je i dalje izvirivao igledao na onu stranu gde je bio konj.

— Ti si r đav lovac — reče mu Gvapo. — Da si ubio tele, sad bismo jeli džigericu i ne bismo bili gladni. Meso bismo pekli kasnije. Osim toga,upropastio si jednu strelu, a dobro znaš da ih nemamo mnogo. Ja dasam išao mesto tebe, pogodio bih bolje.

Stib se pravdao. — Nišanio sam ga u oko, ali je junac u poslednjem trenutku mrdnuo

glavom. Pogodio sam ga u čelo. Strela je odskočila kao od kamena.

Međutim, stado bizona je sve više odmicalo prema jutu i gubilo seiza neravnina i gustog žbunja. Stib stade da puzi prema mestu gde je


40/174

40

pogođeni junac poskočio kad je dobio strelu u čelo. Po papcimautisnutim u zemlju nađe to mesto i posle dužeg traženja pronađe strelu utravi. Uze je i vrati se na staro mesto gde je Gvapo već tvrdo spavao.Umoran mladić spusti se pored njega pa uskoro i on zaspa.

Iako je bio stariji sedam godina, Stib je osećao da se pomalopribojava Gvapa, dečaka sa očima koje vide u mraku, koji poseduje

bistrinu, dovitljivost i hrabrost. Nekoliko puta se desilo da je Gvapovolukavstvo spaslo obojicu od sigurne smrti. To je bilo u ono vreme kad suse skrivali po močvari. Jednom su Kelti svega nekoliko koraka biliudaljeni od njih. Izvidnica koja je tragala za ubicom njihovog mladićagledala je naokolo i u daljinu, a Stib i Gvapo ležali su na dnu mo čvare satrskom u ustima. Dečak se setio da su stari ljudi iz njihove horde pri čalida se na taj način duže može ostati pod vodom.

Stiba je čudilo i to što je mala ćerka vođe Kelta presekla veze nanjihovim rukama i omogućila im bekstvo. Mladić je osećao da je ona toučinila zbog Gvapa, čiju je moć za nametanjem svoje volje drugome i onlično primetio već nekoliko puta.

Sunce je visoko odskočilo kad se Gvapo probudi. Iako je bio gladan,oseti da mu je san povratio snagu. Odmah pogleda prema šumi, ali konjviše nije bio tamo. Dečak pomisli da probudi svoga druga i već pružiruku da ga drmne, ali se predomisli. mu na pamet da se sam uputiprema šumi u izviđanje. Ne rešavajući se dugo, uze luk i nekoliko strela,mač zadenu za kao što je i Stib radio, pa pognuvši se krete prema mestu

gde je ranije bio konj. Posle dugog puženja kroz visoku travu nai đe nakonjske tragove. Tu dečak zastade da se odmori i malo pribere. Kopitesu bile utisnute u meku zemlju. Odatle je počinjala planina. Svežina jedolazila iz šume i hladila zajapureno lice dečaka. Plašilo ga je šuštanjelišća i šum koji je vetar izazvao u granama žbunja i drveća. Najzad muse učini da u neposrednoj blizini nema nikakve opasnosti. Zbog gogaustade i tr čeći stiže do prvog drveta i zakloni se iza njega. Tako je išaood drveta do drveta sve po tragu konja i najedanput stade kao ukopan.Iza jednog velikog kupinovog žbuna frktao je konj kidajući zubima travu.

Dečak namesti strelu na tetivu i polako se približi žbunu, kleče i pažljivorazgrte bodljikavo trnje i lišće. Kad Je napravio dovoljno veliki otvor,pogleda i lepo vide u neposrednoj blizini konja. Konj je bio zaularen. Naleđima mu je bilo ćebe pritegnuto kolanom. Desno je bila privezana malatorba, a levo mač u koricama.

Gvapa nanovo uhvati strah. Bilo je očevidno da je konj pripadaoKeltima. A oni mora da su negde u blizini. Dugo je razgledao na svestrane, ali ne primeti ništa sumnjivo. U blizini je bila jedna poveća klada.Dovuče se i leže iza nje. Tako zaklonjen stade da razmišlja. Pade mu na

pamet da bi Stib na njegovom mestu bez ikakvog razmišljanja odapeostrelu konju u trbuh i ubio ga, samo za to da bi pojeo džigericu. Ili bi ga


41/174

41

ranio i naterao u bekstvo. Razume se da od toga ne bi bilo nikakve ilivrlo male koristi. Međutim, konj je tu, a od neprijatelja nema nikakvihtragova. Dečak uzdrhta od uzbuđenja kad pomisli koliko bi se njegovdrug iznenadio kad bi ga video na konju. Srce mu je jako lupalo od

radosti i trenutno zaboravi na strah. Video je on kako Kelti bez bojazniprilaze konjima, zauzdavaju ih, prežu u kola i jašu na njima. Čak se ninjihova deca nisu plašila. Seti se da je video Kiza, za koga je bio siguranda je plašljivac, kako je uzjahao konja svoga oca i terao ga po naselju.

Pošto je neko vreme pažljivo osmatrao i još jednom se uverio danikoga nema u blizini, odluči se da priđe konju. Oprezno zađe iza žbunjai kad je bio sasvim blizu, konj frknu i mahnu glavom terajući muve, adečak uplašen odskoči ustranu. Posle malo kolebanja pokuša opet,priđe i bojažljivo pipnu konja. Ohrabren uhvati ga za ular koji je visio ipovuče. Konj poslušno pođe za njim. Gvapo se sasvim oslobodi. Privezaular za jednu granu i odreši torbu koja je visila sa strane privezana zakolan i odmah je istrese. Torba je bila gotovo puna osušenog mesa ikomada pogače. Dečak odmah navali da jede. Konj ga je gledao svojimpametnim očima i nije mu ni padalo na pamet da beži. Odmahivao jeglavom terajući muve i grickao sočnu travu koja je obilno rasla

Kad utoli glad, Gvapo pokupi ostatke, strpa ih u torbu i prebaci jesebi preko ramena. Sad već gotovo bez straha priđe konju, odreši ular iprebaci ga na vrat, pope se na kladu i uzjaha konja. Neko vreme nijeznao šta da radi od uzbuđenja. On je bio prvi iz svoga plemena koji se

usudio da skoči konju na leđa. Kad se malo pribra, povuče za uzdu i konjpođe.

Za to vreme, kad se probudio, Stib vide da mu nema druga i pođenjegovim tragom. Sad je stajao iza jednog drveta i zaprepašćeno gledaošta radi Gvapo. U sebi je sa zavišću priznavao da njegova hrabrost ne bimogla ići do podviga te vrste, — a konj je bio osrednje veličine i potpunopripitomljen. Gledao je svojim pametnim očima i svakako se čudio štomu ne stavlja đem u usta koji je jezikom isterao dok je pasao travu.

— Priđi i ne boj se! — viknu Gvapo ponosito s konja. — Ono što

mogu naši neprijatelji možemo i mi.Rekavši to dobaci mu torbu: — Evo ti! Vidiš li da sam bolji lovac od tebe! Stib uhvati torbu, izvadi

iz nje komade pogače i meso i odmah poče da jede, vrteći glavom i jošuvek čudeći se hrabrosti svoga malog druga. Na kraju upita:

— A neprijatelji? — U blizini ih nema, ali ipak moramo biti oprezni — odgovori Gvapo

i potera konja. Stib se uputi za njim peške.


42/174

42

*

Spuštali su se podnožjem planine između hrastova i bukava. Debelisloj lišća koje je godinama padalo sa drveća i pravilo naslage po zemljiotežavao im je put. Oko debelih stabala rasla je gusta i visoka trava, iakosunce tu gotovo nije ni dopiralo. Osećala se vlaga i miris trulog lišća.

Gvapo je uz veliko savlađivanje straha uspeo da konju ugura đem uusta. Stib i Gvapo jahali su naizmenično, obilazeći čemprese i kupinovožbunje čiji su bokori bujno rasli između drveća.

Sunce se klonilo zapadu. U šumi je već bio sumrak. Oni suneprekidno išli napred u težnji da se što više udalje od neprijateljskoglogora. Mislili su na poteru, koja sigurno ide za njima pošto je naišla na

njihovPrebaciše se preko prvog brda i već su se spuštali niza stranu gde

je drveće bivalo sve ređe kad najzad ugledaše jedan proplanak.Gvapo prvi primeti kako čopor šakala i hijena zamače u šumu,

svakako uplašen njihovim dolaskom. Kevtanje pomešano sa režanjemdopiralo je do ušiju begu naca. Nekoliko hijena nakostrešene dlake nagrbini gledalo ih je zlobno, oklevajući da pobegnu. Jedan krupniji mužjakpodmukla pogleda besno je režao spreman da napadne došljake. Gvaposkoči s konja, uperi strelu na njega i odapne. Životinja odskoči i pobeže

u šumu sa strelom u trbuhu. Tamo među žbunjem režeći pade i stade dase valja po zemlji. Čopor jurnu na njega i začas desetak vilica kidalo jemeso sa još živog vođe čopora.

Stib se glasno smejao gledajući ovo. Gvapo pođe malo napred.Ispod jedne divlje kruške primeti ljudske i konjske kosture. Užasansmrad dopirao je s te strane. Dečak uzviknu. Stib priđe.

Mladići najpre naiđoše na dve konjske glave potpuno oglodane,zatim primetiše kako iz trave izviruju rebra i butne kosti na koje su mravisvojski navalili. Dva ljudska leša bila su gotovo potpuno pojedena, a treći

je bio prislonjen leđima uz drvo. Noge su mu bile ve

ć oglodane i jednaruka istrgnuta. Lice ovoga mrtvaca bilo je potpuno crno. Uprkos

neizdržljivom smradu, Stib i Gvapo priđoše bliže i osetiše kako im odužasa nestaje krv u licu.

— Crna smrt!21 — reče Stib šapatom. — Ne prilazi! — dodade Gvapo.Tri pacova odvojiše se od leša i šmugnuše u gustu travu.Nekoliko supova kao ukleti čučali su na vrhu jednoga hrasta. Krivili

su svoje okrvavljene glave i spremali se da nastave gozbu.Međutim, konj koga su bili ostavili, osetivši u blizini mesoždere,

udari natrag u šumu. Stib i Gvapo potr čaše za njim. Posle mnogo muka i


43/174

43

tr čanja jedva uspeše da ga uhvate.Hijene, naboranih njuški i ukočenog pogleda, gledale su iz čestare i

čekale da se putnici udalje. Iza njih plašljivi šakali svrstavali su seujedajući se među sobom.

Kao bez duše mladići su bežali kroz šumu. Gvapo je jahao konja, aStib je tr čao držeći ga za uzdu. U šumi e već bio potpun mrak kad se

zaustaviše pored jednog potoka. Gvapo sjaha, a konj navali da pijevodu.

— Dalje se ne može po mraku! Ovde ćemo prenoćiti — reče dečak. — A crna smrt? — upita Stib. — Ona je ostala iza nas!Stib se zagleda u mrak i poče da drhti. — Ako nas stigne, propali smo! — reče. — Od nje se još niko nije

spasao. Za nekoliko trenutaka ubija svakog čoveka.Slušali su oni kad su njihovi stariji, sedeći uveče pored vatre,

šapatom govorili o crnoj smrti, kako uništava čitave horde i naseljaostavlja pusta. Nju samo ljudske žrtve mogu umilostiviti.

— I konje je ubila — dodade Stib. — Meni je otac pričao da crna smrt napada samo ljude — odgovori

Gvapo. — Prema tome, konje su zaklali vuci pošto su ljudi pomrli, a ovajkoga smo mi uhvatili pobegao im je.

Sedeli su pored potoka, jeli ostatke suvog mesa i pogače i ćutali.Konj je pasao pored njih. Mlad mesec, tanak kao srp, nazirao se kroz

granje i lišće visokog drveća.Stib prvi progovori: — Možda u blizini ima još neprijatelja? Zbog toga nećemo ložiti

vatru. Ti ćeš da spavaš, a ja ću čuvati konja da ga vuci ne rastrgnu.Spremiću luk i strele da su mi pri ruci.

Dečak ne reče ništa. Odmah ode do konja, odreši kolan i skidećebe. Zatim ga prostre po travi i leže na jednu polovinu, a drugom sepokri.

— Šta radiš? — začudi se njegov drug. — Kako ćemo ga sutra

namestiti na konja? — Onako kako je i bilo! — reče Gvapo i okrete se nastranu.Stib je sedeo pored njega i gunđao: — Crna smrt!. . . Nju mogu jedino da umilostive ljudske žrtve. Pričali

su meni da ona proždire sve. Treba prineti žrtvu, jer stići će nas sigurno,možda još noćas.

Gledao je dečaka ispod oka i rukom stezao mač: — Ako ubijem njega, ostaću sam i ko zna šta će sa mnom biti. Ipak

sutra ćemo zaklati konja. Kad nema ljudi ona će biti zadovoljna i sa

životinjom koju ćemo prineti na žrtvu.Gvapo se promeškolji:


44/174

44

— Konja nećeš klati! — reče. — Pa šta ćemo? Poješće nas crna smrt! Od nje niko nije pobegao.

Moramo žrtvovati konja. — Ako ti je baš stalo do toga, ubi samoga sebe. Ja konja ne dam!

Isto tako i jaću se

čuvati od tebe. — Zašto?

— Zato što sam malo pre video kako si stezao mač i pogledao meispod oka. Znaj da ću te oterati od sebe pa idi sam i lutaj kroz planinu,neka te pojede i crna smrt i vuci i zli duhovi!

Stib se uplaši: — Nisam ti ništa r đavo učinio, samo sam razmišljao. Ti ne smeš da

me ostaviš, jer ti ćeš propasti ako ostaneš sam. Uostalom, ako meoteraš, ja ću ići za tobom a ti mi ne možeš ništa.

Neko vreme obojica su ćutali. Ujednačeno disanje Gvapovopokazivalo je da je dečak već zaspao.

Stib reši da čuva stražu do svanuća.U šumi je počinjao tajanstveni život noći. Glasovi, jasni i

neodređeni, dopirali su sa svih strana. Odnekud se čuo pupavac koji je upotpuno jednakim razmacima i uvek po tri puta uzvikivao: pu-pu-pu. Ublizini je bolno pištala neka ptičica kojoj je zmija pojela mladunce. Stib jedobro poznavao taj glas koji neće prestati sve do izlaska sunca. Izdalekase čuo urlik šakala i kikotanje hijena. Gnusna gozba na proplanku sedovršavala. Zveri su se otimale o kosti.

Odjednom u blizini, sa one strane potoka, ču se režanje risa. Dvakao smaragd zelena oka zablistaše u mraku. Stib stavi strelu na tetivu izateže luk, ali ne stiže da odapne, jer zver šmugnu u šiprag. Konj seuznemiri i poče da se udaljava. Mladić potr ča za njim lupajući se odrveće. Spotače se nekoliko puta, jednom pade, diže se, pojuri zakonjem i uhvati ga za ular. Posle toga seti se da ga priveže za drvo.

Vreme je lagano odmicalo. Gvapo je tvrdo spavao, a Stib je sedeopored njega i buljio u mrak. Iz daljine dopre glas šumskog lava. Zavijao je u noći gonjen glađu i nagonom za sparivanjem. Odjednom, u šumi

nastade tišina. Sve zamre od straha. Glas podmuklog krvoloka naterujeu bekstvo i najkrupnije životinje. Šakali i hijene umukoše. Nekakvaorlušina koja je u blizini odvratno kliktala ućuta.

Posle nekoliko trenutaka urlik se opet začu, ali mnogo bliže. Konj,izbezumljen od straha, trzao je ular. Stib ču tutanj i topot kroz granje i totako naglo da nije imao vremena ni da ustane, a pored njega u najvećemtrku projuriše tri srne. Odmah za njima u istom pravcu bežale su divljesvinje. Cikale su i groktale probijajući se kroz trnje uz potok. Ogromninerast pognute glave i nakostrešene dlake jurio je u najvećem trku. On

se gotovo skoro očeša o privezanog konja koji je još uvek trzao ular. Stibpriđe konju i stade da ga umiruje.


45/174

45

Šumski lav urliknu još nekoliko puta u kratkim razmacima. U tomtrenutku odgovori i drugi, i to mnogo jače, jer je bio bliže. Dozivajući se,zveri su se kroz tamu približavale jedna drugoj. Stib je cvokotao zubimaod straha. Znao je dobro kolika je snaga šumskog lava, koji nije prezao i

bizona da napadne i da ga savlada. Mladić probudi Gvapa: — Čuješ li? — reče tiho.

Dečak se pridiže i ostade sedeći.U noćnoj tišini već se čulo drhtanje zveri. — Bežimo na drvo! — reče Stib. — A konj? — Neka ga rastrgnu. Bolje on da strada nego mi. — Dockan! — reče Gvapo. — Pogledaj!Dva zelena oka bljeskala su s druge strane potoka. Stib dokopa luk

i strelu i odmah zateže. Gvapo se pribi uz njega i prošaputa: — Gađaj i pogodi! Ako promašiš, propali smo! Mladić je zatezao luk

iz sve snage i odapne. Ču setup udar, strahovita rika i lomatanje kroz granje. Strela je našla svoj

cilj.Gvapo je stezao isukan mač, a Stib je već stavio drugu strelu na

tetivu. Luk je opet bio zategnut. Prestravljeni, dva druga očekivali sunapad ranjene zveri, ali s one strane potoka ništa se više nije čulo.

— Šumski lav je pobegao i odneo strelu duboko zarivenu u telo.Pošto nas odmah nije napao, neće se više vraćati — govorio je Stib.

Gvapo odahnu i opusti mač u travu. Urlik drugog šumskog lavaodjeknu još nekoliko puta.

— Moramo naložiti vatru — reče Stib i poče odmah da čupa suvutravu i naokolo skuplja granje. — Zaklonjeni smo ovde. Valjda nasneprijatelji neće ugledati.

Pošto je napravio gomilicu od suve trave i grančica, Stib uzekremenje i trud koje su našli u torbi privezanoj na konja.

Gvapo je sedeo na prostirci, ćutao i gledao varnice koje je njegovdrug izbijao iz kremena. Kad se zapali trud mladić ga spusti u suvu travu

i obojica stadoše da duvaju. Malo zatim trava buknu i uhvati grančice.Kad vide vatru, konj zarza nekoliko puta i već smiren stade nanovo dapase oko drveta za koje je bio privezan.

Begunci nakupiše naokolo dosta suvog granja i rešiše da presededo svanuća. Kad vatra buknu jače, plamen osvetli prostor preko potoka.Tada obojica primetiše, zaglavljeno u trnju, telo ogromne zveri. Sazapaljenim ugarkom oprezno priđoše: šumski lav bio je mrtav. Strela ga je pogodila u gušu, probila skroz i ostala zaglavljena u vratu. Svakako da joj je disanje prekinuto odjednom.

— Dobro pogođeno! — reče Stib ponosito. — Jeste, — dodade dečak — jer je strela sa oštrim vrhom. Da je na


46/174

46

njoj bio kameni šiljak, naša bi tela sad ovde ležala rastrgnuta, a više njihbi se kezili šakali i hijene.

S mukom prenesoše ubijenog šumskog lava preko iotoka i donešedo vatre. Stib odmah otpoče da mu dere kožu.

— Zima se približava, a lav ima toplo krzno — govorio je. Sutra, nasvetlosti dana, posuću pepelom sirovu stranu kože.Vreme je

slavomir nastasijevic - gvapo

Documents