Skripta je uradjena po knjizi Obligaciono pravo, Oliver Antic, izdanje 2010, po ispitnim pitanjima koja

vaze od juna 2010. (229 pitanja), sadrzi i posebne ugovore od Perovica.

Nadam se da ce nekom biti od pomoci. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 12:48

1. ОБЈЕКТИВНО И СУБЈЕКТИВНО ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО

Објективно облигационо право je скуп правних правила и норми који уређују облигационо право.

Израз „скуп правних правила и норми" треба схватити у најширем смислу, јер ту спадају како

одредбе прописа које доносе државни органи (нпр. законици, закони, подзаконски прописи), тако

и писана и неписана правила која потичу од недржавних организација, као и правила која су

спонтано настала дуготрајним понављањем или потичу из сфере морала.

За европско право правило je да се највећи део норми облигационог права налази или у

законицима или у посебним законима. Први европски грађански законици, као и грађански

законици доношени под утицајем тих грађанских законика, без обзира на то да ли прихватају

институциону, пандектну или оригиналну поделу, у својим оквирима уређују и облигационо право.

Тако су поступили: Code civil, аустријски Грађански законик, холандски Грађански законик, српски

Грађански законик, црногорски Општи имовински законик, немачки Грађански законик, грчки

Грађански законик… С друге стране, у Швајцарској и у бившој Југославији, односно у државама

насталим на тлу Југославије, постоји посебан закон који уређује облигационе односе.

У англо-америчком праву je судска пракса извор права, тако да се бројна правила уговорног

права, накнаде штете и др. налазе у прецедентима, чији се број мери стотинама хиљада. Ипак, и у

државама које припадају том систему постоје бројни законски прописи који уређују облигације,

посебно у области трговинског права. Широки хоризонт облигација обухваћен je делом и у другим

законима чија je намена уређивање других делова грађанског материјалног права, нпр.: у

законима о наслеђивању, законима који уређују материју стварног права, породичним законима,

али и у законима који се односе на грађанско процесно право (код нас, нпр. у Закону о парничном

поступку). Ти посебни закони имају у односу на општа правила садржана у грађанском законику

или закону о облигацијама, карактер lex specialis-а. Постоје и бројни релевантни извори

облигационог права који нису државног карактера, што облигационо право чини још сложенијим о

односу на друге правне дисциплине и предмете. У ту групу извора спадају обичаји, кодификовани

трговински обичаји (узансе), затим тзв. општи услови пословања предузећа, које у оквирима

законских прописа доносе сами привредни субјекти, али и моралне норме, које се у конкретној

држави, односно средини сматрају битним, те улазе у појам јавног поретка.

Субјективно облигационо право јесте конкретно овлашћење повериоца које, на основу објективног

Docsity.com

права, има према дужнику. To je субјективно облигационо.право у ужем смислу, јер обухвата само

активног субјекта, тј. повериоца. У ширем смислу, субјективно облигационо право јесте и дужност

пасивног субјекта, дужника да се понаша у складу са субјективним правом активног субјекта, тј.

повериоца.

Наука Облигационог права се, у своме трајању, мери миленијумима, a у своме обиму, у

бескрајним низовима радова и у небројеним библиотекама. To je дало повода неким ауторима да

науку Облигационог права означе технички најразрађенијом и „најтеоретскијом" правном

дисциплином.

2. ЗНАЧАЈ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Савремено облигационо право представља физиологију права. Облигационо право делује, за

опажање лаика најчешће неприметно, јер су посреди свакодневни послови без којих се савремени

живот не може ни замислити: од купопродајних уговора на пијаци, преко купопродаје горива на

пумпама, до купопродаје непокретности, затим, закључивање уговора о превозу у возилима јавног

превоза... Наравно, ту су и уговори који су видљиви и оку неправника: промет непокретности,

нпр. купопродаја земљишта или зграда, уговори о доживотном издржавању, уговори везани за

ауторска права, права индустријске својине... Савремена техничка цивилизација није замислива

ни без свакодневних ризика и штета, a они су сваког дана све већи, што je такође предмет

регулисања облигационог права - накнада штете, осигурање од разних ризика и сл.

У античким правима и у средњем веку стварно и наследно право имали су већи значај у односу на

облигационо право. Стабилност друштава с натуралном привредом зависила je од стабилних и

готово непроменљивих правила стварног и наследног права. Ta правила одржавала су економску и

политичку моћ владајућих кругова. Својина на непокретностима чешће je преношена завештањем

него облигационим уговорима, a и када су коришћени уговори, они су подвргавани врло строгим и

сложеним правилима места и времена закључивања, односно бројним захтевима форме, који су

знатно отежавали и успоравали правни промет. Међутим, у развијенијој тржишној привреди било

je неопходно убрзати правни промет. Размена ствари, услуга, рада, али и брзина те размене

постају императив. Облигационо право, које правно уобличава облике те размене, у новим

условима добија прилику за нови и бржи развој. Строге форме се знатно ублажавају, јављају се

нови облици правних послова, настају и консензуални уговори. Даљим развитком тржишне

економије и њој одговарајућег правног промета, посебно зајмова с каматом, те уговора који

обезбеђују такве зајмове, разних банкарских послова, али и закупа, уговора о делу, о раду, о

налогу, о осигурању и др., облигационо право добија на значају, a трансформација његових

правила иде у правцу све веће брзине, али и захтева за све вишим степеном правне сигурности.

Због ове антиномије, односно потребе да се правни промет убрза, али и да се повећа правна

сигурност, облигационо право постаје најдинамичнији, али и најсложенији део грађанског права.

Тржишна привреда једноставно се не може замислити без примене бројних и сложених правила

Docsity.com

облигационог права. Што je једно друштво развијеније и богатије, то je и примена правила

облигационог права чешћа и значајнија. У ствари, целокупан промет свих богатстава овог света

врши се путем правила облигационог и наследног права, првог међу живима, другог за случај

смрти. Облигационо право, у својој правној динамици, представља за право и тржишну економију

оно што енергија значи за материју: енергија материји удахњује кретање, a тиме и сам живот.

Облигационо право je управо кинетичка сила у економским односима и правним пословима inter

vivos. У времену тзв. Глобализације значај облигационог права биће све већи. Taj повећани значај

облигационог права на међународном плану основано je претпоставити, кретаће се у правцу

унификације на законодавном пољу, нарочито путем мултилатералних конвенција, али и на пољу

његове примене, што ће се одразити и на плану подизања степена правне сигурности, a то je

прворазредни захтев међународног капитала. С појединачне стране, из угла потрошача, то може

довести до повећања животног стандарда у одређеним деловима света, нпр. повољнији кредитни

услови, што ће довести до даљег развоја и још шире примене облигационог права.

Значај облигационог права огледа се и у томе што je оно више или мање повезано и с друтим

грађанскоправним предметима, нпр. са стварним, наследним, породичним, трговинским правом.

Када je реч о повезаним предметима, облигација je само средство да се постигне циљ, сврха која

je битна за тај предмет, нпр. да се развргне режим заједничке својине брачних другова приликом

развода брака, да се испуни испорука (легат) како би дошло до остварења последње воље

оставиоца, да се купопродајом акција оствари управљање над једним предузећем и сл. У

облигационом праву сама облигација je битна, централна категорија и њено испуњење je основни

циљ, односно сврха. И управо зато што je у облигационом праву облигација сама пo себи битна, то

се у свим сродним предметима, где се јављају различите облигације у свим случајевима када

посебним правилима и прописима није одређено што друго, примењују општа правила

облигационог права.

3. ОДНОС ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА ПРЕМА ДРУГИМ ГРАНАМА ПРАВА

1. Облигационо и Стварно право

Стварна права се непосредно односе на ствари: у објективном смислу подразумева се скуп

правних норми које уређују како фактичку власт, тако и права на ствари, односно у субјективном

смислу правни положај конкретног субјекта према одређеној ствари. Воља субјекта je уперена на

ствар.

Облигационо право подразумева најмање два субјекта, при чему се на поверилачкој или

дужничкој страни, или на обе истовремено, може наћи већи број субјеката. Ту je воља субјекта

управљена на једно или више лица.

Стварно право подразумева једног субјекта, односно једног титулара права који то своје право

врши непосредно на ствари која je објект његовог права. Подразумева се и дужност других

Docsity.com

правних субјеката да поштују права титулара стварног права.

Облигационо право делује само између две стране које се налазе у конкретном облигационом

односу: облигација делује inter partes. Чак и ако дужник, преваром, не преда ствар повериоцу у

својину, пошто je већ примио купопродајну цену, већ je преда трећем лицу, поверилац не може да

тужи треће лице и да захтева предају ствари.

Када je реч о стварном праву, његово непосредно вршење има апсолутни карактер, што значи да

титулар има право да било кога (свакога) спречи у његовим претензијама према ствари: оно

делује erga omnes. Отуда произлази и право слеђења (следовања), односно право титулара

стварног права да своје право остварује према било ком лицу код кога се његова ствар нађе, нпр.

власник има право да тужбом захтева повраћај ствари која му je украдена и која je неколико пута

препродавана.

Облигационо и Стварно право баве се настанком права у случајевима у којима таква права нису

раније постојала и оба одређују поља примене таквих права.

Интимност односа између облигационог и стварног права огледа се и у томе што неки

стварноправни институти имају разлог свог настанка непосредно у материји облигација, нпр.

обезбеђење дуга путем хипотеке. У ствари, у свим случајевима оптерећења неког стварног права,

дакле када постоји конститутивни пренос права, увек je реч о блиском односу стварних и

облигационих права. У неким случајевима и фактички однос поводом стварних права, нпр.

случајно спајање ствари различитих власника ствара одређене облигационе односе.

Све то указује на релативност сваке поделе, na чак и ове основне, на Стварно и Облигационо

право, која се prima facie чини тако убедљиво оштром.

2. Облигационо и Породично право

Породично право разматра права и обавезе који проистичу из брачне и ванбрачне везе, затим из

сродства, као и заштите деце без родитеља, старатељства, брачног уговорног режима, те

поступака у вези са остваривањем тих права и обавеза, нпр. брачни спорови, спорови из односа

родитеља и деце, спорови из издржавања.

Многи породични односи представљају изворе облигација, нпр. законске облигације издржавања

које произлазе из брака, сродства, облигације које настају на основу утовора између вереника,

супружника и сл., као и облигације које као основ имају накнаду штете, a тичу се повреде

породичноправних обавеза, нпр. неплаћање или неуредно плаћање алиментације.

3. Облигационо и Наследно право

Облигационо право je усмерено на правни промет inter vivos, a Наследно право на правни промет

mortis causa. Облигационо право, дакле, изучава пренос имовинских права међу живима, a

Наследно право тај пренос, али за случај смрти. И у наследном праву постоје уговори, прави

Docsity.com

наследно правни уговори (нпр. уговор о наслеђивању, уговор о располагању наследном надом) и

уговори са одређеним наследноправним дејствима (нпр. уступање и расподела имовине за

живота, уговор о доживотном издржавању), a sedes materiae, уговора je, наравно, у Облигационом

праву. Оно што je уговор за Облигационо право, то je завештање (тестамент) за Наследно право,

али завештање je уједно и извор облигација. Приликом сингуларне сукцесије (испорука, односно

легат), реч je непосредно о извору облигација, јер испорука у свим савременим правима и није

ништа друго до једна чиста облигација: то je однос између повериоца и дужника. Одговорност за

оставиочеве дугове, посебна права оставиочевих поверилаца у случају презадужености

наследника, све се то решава инструментима облигационог права. Наследноправни односи могу

бити и знатан извор облигација.

4. Облигационо и Трговинско право

Облигационо право јесте lex generalis за трговинско право. Трговинско право je посебно,

специјално облигационо право. Блискост односа облигационог и трговинског права недвосмислено

произлази и из начела јединственог регулисања у нашем праву, односно чињенице да су општа

правила облигационог права, као и правила трговинског права, уређена једним и јединственим

прописом: Законом о облигационим односима. Трговинско право показује више посебности

нарочито у статусном праву (предузећа, трговци...), банкарском праву, праву хартија од

вредности, застарелости. У уговорном праву, правила су у основи иста као у облигационом, уз

одређене специфичности, нпр. уговори се закључују само у одређеном кругу лица, нема места за

доброчине уговоре, велики je број уговора пo приступу, a постоје и одређени изузеци у појединим

уговорима, нпр. приликом продаје, цена не мора бити уговором одређена.

4. ЗАКОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА

Врхунац хиљадугодишњег развоја римског права крунисан je кодификацијом, Јустинијановом

кодификацијом. Ta кодификација била je полазиште средњовековних правних мислилаца у

критици феудалног партикуларног права, које je било засновано на начелу специјалности,

односно неједнакости заснованој пo различитим основима: сталешкој, политичкој, имовинској, пo

вероисповести, полу, реду рођења, занимању, образовању, затим врсти, пореклу и квалитету

добара која улазе састав имовине и др. Ha том плану се посебно истиче школа природног права,

која полазећи од Јустинијанове кодификације, тежи стварању права које би било засновано на

начелу универзалности, односно равноправности субјеката и праведности.

Правна техника успостављања једног таквог универзалног и правичног права, којом се савлађује и

превлађује вековна партикуларност и неправедност, јесте кодификација. Рушење старог,

краљевског, режима, које се и само претворило у неправду и злочин, француски револуционари

су ипак успели да оправдају задужујући правну цивилизацију Декларацијом о правима човека и

Docsity.com

грађанина и Грађанским закоником. Србија je, доношењем Грађанског законика из 1844. године, у

том покрету имала част да се нађе на четвртом месту, после Француске, Аустрије и Холандије. To,

наравно, није било случајно, јер je у српском, као старом историјском народу било кумулирано

велико правно искуство. Нека буду поменути само Крмчија Светог Саве и Душанов законик који су

уграђени у основе европске цивилизације и који су се одржали у правној свести народа и у време

вишевековне турске окупације.

Неопходност доношења кодификације схватила je и власт којој, у идеолошком опису, грађанско

право није много значило, напротив. Ипак, нужност деловања економских законитости, чак и

ограниченог тржишта и посебно међународни економски, a тиме и правни односи наметали су

неопходност доношења кодификације на плану приватног права. Нацрт закона о накнади штете,

израђен 1951. године, требало je касније да уђе у кодификацију, a 1955. донет je Савезни закон о

наслеђивању који je, поред промета mortиs causa, предвидео и неке облигационе уговоре са

извесним наследноправним дејствима, нпр. уговор о доживотном издржавању, уступање и

расподелу имовине за живота, одрицање од будућег наследног права. 1960, др Михаилу

Константиновићу, професору Правног факултета у Београду, учињена je, од савезних органа, част

и дужност да сачини преднацрт закона којим би се обухватили облигациони односи. Професор

Константиновић je, својим готово десетогодишњим радом, ову обавезу испунио на начин који га,

пo неподељеном мишљењу у науци, сврстава у ред значајних кодификатора права. Његово велико

дело, под скромним називом Скица за законик о облигацијама u уговорима, изашло je у јавност

почетком 1969. године у издању Правног факултета у Београду. Исте године, Савезна скупштина

Југославије образовала je Заједничку комисију свих већа за цивилни кодекс, a Комисија je

формирала Поткомисију за израду дела кодекса који би обухватио облигационоправне односе.

Промене у нормативној надлежности које су потом уследиле, a које су уједно наговештавале

отпочињање процеса разбијања савезне државе, онемогућиле су стварање грађанског законика,

те се приступило раду на доношењу појединачних закона. Како су облигације остале у оквиру

савезне надлежности, то je 1973. и 1974. године Поткомисија за израду закона о облигацијама и

уговорима припремила две верзије Нацрта закона, a после одговарајуће скупштинске процедуре

1974. године, текст Нацрта закона постаје Предлог закона. Међутим, после усвајања Устава из

1974. године, којим je правно фрагментирана савезна надлежност, која се ограничавала на

уређење основа облигационих односа и уговорне и друге облигационе односе у области промета

робе и услуга, рад на закону о облигацијама и уговорима враћен je у Поткомисију, која je 1975.

године припремила Нацрт закона о облигацијама и уговорима 1976. године, a исте године Савезно

Be¬ћe Скупштине СФРЈ усвојило je тај текст као Нацрт закона. Савезно веће Скупштине СФРЈ

усвојило је Закон о облигационим односима, 30. марта 1978, с даном ступања на снагу 1. октобра

1978. године (у даљем тексту ЗОО).

Садржина ЗОО подељена je на Део први - Општи део и Део друти - Уговори; унутар тих основних

делова ЗОО je подељен на главе, одељке и одсеке, a унутар одсека су тачке означене римским

бројевима.

Docsity.com

Општи део уређује основе облигационих односа: основна начела, изворе облигација, дејства

облигација, престанак облигација, разне врсте облигационих односа, као и промене субјеката у

облигационим односима.

Други део Уговори, представља регулисање облигационих односа који настају у вези са

именованим утоворима, и то класичним грађанскоправним уговорима као што су продаја

(купопродаја), размена, зајам, закуп, уговор о делу, остава, налог, залога, јемство, затим

трговинским именованим утоворима као што су ускладиштење, комисион, трговинско заступање,

шпедиција, посредовање, превоз лица и ствари, уговор о лиценци, осигурање...

Обимност Закона (1109 чланова) условљена je и чињеницом да су њиме обухваћена како општа

правила, тако и сви извори облигација, као и уговорна правила класичног грађанског права, и

правила трговинских уговора. Обимност je у одређеној мери условљена и тежњом да се избегну

упућивања на друге чланове закона.

Одредбе ЗОО су диспозитивног карактера, тако да учесници у облигационим односима имају

слободу да пo сопственој иницијативи уређују своје односе, нпр. путем неименованих уговора,

стварајући такве облике уговорних односа који најбоље одговарају њиховим интересима и

околностима конкретног случаја. У том смислу, странке могу ограничити, na и искључити примену

правила ЗОО. Ипак, и та слобода учесника у облигационим односима није неограничена. Ta

начелна слобода и њене међе су на општи начин утврђене чланом 10. ЗОО: „Стране у

облигационим односима су слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих

обичаја, да своје односе уреде no својој вољи."

Али и поред своје обимности, ЗОО не обухвата све облигационе односе. Неки делови облигација

уређени су другим прописима, нпр. промет непокретности, одговорност за штете од грађевина и

животиња, уговор о доживотном издржавању, уговор о уступању и расподели имовине за живота,

уговор о поклону, послузи, облигације које су везане за друмски, железнички, ваздушни и

поморски саобраћај. Неки од ових уговора уређени су посебним прописима, a неки нису

регулисани послератним прописима. Најбоље решење било би, уређење целокупне материје

грађанског, односно имовинског права на јединствен начин, грађанским закоником. Ово питање

се посебно актуелизује у тренутку када je Србија постала самостална држава, тако да се уставни

основ регулисања грађанскоправне материје више не може доводити у питање. Влада Републике

Србије на својој седници од 16. новембра 2006. године је донела одлуку о образовању Комисије за

израду Грађанског законика.

5. ОСНОВНА НАЧЕЛА ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Два су основна принципа, најопштија начела грађанског права:

1. начело приватне аутономије (аутономије воље) и

2. начело савесности и поштења.

Начела нису никада сама себи циљ, напротив, она представљају средства да би се постигли

Docsity.com

одређени циљеви које право ставља себи у задатак.

Начело приватне аутономије (аутономије воље) изражено je у члану 10, a начело савесности и

поштења у члану 12. ЗОО. Међутим, постоје и ужа начела, специфична за облигационо право, као

део грађанског права. Ta специфична начела су посебна начела која произлазе, деривирају из

једног од ова два општа начела грађанског права.

Основна начела представљају прихваћен метод и филозофију облигационог права у датој држави,

она дају како општу слику, тако и опште упутство за сналажење и тумачење неких установа и

конкретних правних односа који се јављају у конкретном облигационом праву. Основна начела

откривају главне циљеве које једно друштво жели да постигне у области облигационог права. У

нашем праву основна начела садржана у Закону о облигационим односима представљају

супституцију за општи део грађанског законика. Основна начела се mutatis mutandis примењују и у

свим другим деловима грађанског права. Отуда je значај основних начела у нашем праву изузетан.

Према Закону о облигационим односима, деривати начела приватне аутономије (аутономије воље)

јесу:

1. начело општости и диспозитивности (чл. 20, 23. и 25);

2. начело равноправности страна (члан 11) и

3. начело забране стварања и искоришћавања монополског положаја (члан 14).

Деривати начела савесности и поштења су:

1. начело забране злоупотребе права (члан 13);

2. начело једнаке вредности давања (члан 15);

3. начело забране проузроковања штете (члан 16);

4. начело дужности испуњавања обавеза (члан 17);

5. начело повећане пажње у извршавању обавеза и остваривању права (члан 18);

6. начело поштовања добрих пословних обичаја (члан 21);

7. начело поступања правних лица у складу са општим актима (члан 22) и

8. начело мирног решавања спорова (члан 19).

6. НАЧЕЛО ПРИВАТНЕ АУТОНОМИЈЕ (аутономије воље, самоодређење)

Софисти и Сократ својом филозофијом наговештавају значај воље појединца, али тек Аристотел

чини велики обрт, у смислу да сазнајни однос управља према људском етичком систему, a

вредносни систем полази од воље појединца, слободе избора, дакле, слободне воље.

У време владавине античког и средњовековног права, може се сматрати да воља огромне већине

није била правно релевантна. Ауторитет права долазио je од божанстава, односно Бога, или воље

минорног броја божанских земаљских представника: световних или црквених великодостојника.

Но, у сваком случају, правне обавезе имале су првенствено божанско порекло.

Слабљењем феудалног система, слабе и догме које су подржавале тај поредак, јавља се све већи

Docsity.com

број филозофа и правника који траже рационалан основ слободе и њених ограничења. Велику

улогу у том коперниканском обрту, од небеских ка земаљским разлозима права и слобода,

одиграла je школа природног права. Тако Хуго Гроцијус већ у XVII веку, уместо природних

божанских права, истиче субјективна људска права као извориште саме човекове природе. Крајњи

извор права није никакав спољашњи ауторитет, већ аутономна воља човека; суштински разлог не

треба тражити изван субјекта, напротив. Воља je аутономна јер поседује „моћ сопствене

каузалности наспрам спољашњег света"..., она je „истински стваралачка сила која у свету

обликује сама из себе..." зато се аутономија воље означава и изразом самоодређење. Отуда

аутономија воље појединца јесте суштина права. Како се људи, пo самој природи ствари, рађају

слободни и једнаки, тако je основ сваког друштва и његове организације, дакле и права,

сагласност узајамно повезаних воља. Из тога мора следити закључак да je људско друштво,

организовано у државу, плод сагласности воља појединаца, односно основа државе и права je сам

уговор, друштвени уговор. Ha тај начин и основ права je воља појединца, аутономна воља. У

суштини, два су битна елемента грађанског права: слобода личности и слобода својине, a ова

друга подразумева и слободу уговарања и слободу завештања. Ограничавање слободе појединаца

путем правних обавеза могуће je само на основу његове слободне воље, a опште границе слободе

појединца су слободе других појединаца. Воља појединца je креациона снага сваке облигације,

она je одлучујући фактор не само при настанку правних послова већ и у погледу њихове форме,

садржине, тумачења, измене и престанка. Lex мора да подразумева ius, штавише ius гради lex. To

су били разлози да je старија теорија ово велико начело називала начелом аутономије воље.

Ова теорија je боловала од неотклоњивих мана. Нпр. власник вршећи своје право својине, у

оквиру своје аутономије воље, нити може другоме сметати, нити други може њега ометати.

Власник може своју имовину завештати коме хоће, неограничено, јер он користи своја својинска

овлашћења. Pacta sunt servanda - уговор се мора поштовати, без обзира на правичност, савесност

и поштење. Аутономија воље подразумева да сви правни субјекти имају могућност стицања,

измене и преношења својих субјективних права, a то подразумева да сваки од њих поседује

имовину, која je претпоставка за стицање и пренос права, али и гаранција за испуњење обавеза и

др.

И поред свих несумњиво позитивних вредности, аутономија воље полази од појединаца, a

појединци имају своје појединачне, индивидуалне интересе и циљеве. To су били разлози који су

отворили озбиљну критику теорије аутономије воље. Доношењем сваког следећег грађанског

законика, аутономија воље се повлачила пред новим фактима: императивне норме, јавни поредак,

правила морала, добри обичаји, „ренесанса формализма" посебна правила тумачења, промењене

околности које утичу на измену или престанак уговора, нужни део или право на издржавање из

заоставштине, забране пленидбе одређених делова имовине, забрана злоупотребе права и сл.

учинили су да се аутономија воље у свом изворном облику потпуно напусти, чак je измењено и

њено име у смислу начела. Савремена наука, уместо аутономије воље, говори о начелу приватне

аутономије.

Docsity.com

Начело приватне аутономије има универзалан карактер, јер je његово постојање од суштинског

значаја за свако право које се заснива на савременим правним, етичким и економским

вредностима модерног света. Универзалност приватне аутономије je и conditio sine qua поп

тржишне привреде, оно je уједно услов постојања модерног облигационог права.

7. НАЧЕЛО САВЕСНОСТИ И ПОШТЕЊА

Приватна аутономија мора имати своју противтежу, a то су управо савесност и поштење. Начело

савесности и поштења супротставља се начелу аутономије воље у смислу неопходности борбе

супротности, a тиме и равнотеже, између егоистичког у праву, с једне, и етичког и социјалног,

односно заједничког, друштвеног, колективног, с друге стране. Kao што су теретни уговори,

најнепосредније везани за приватну аутономију, тако су доброчини утовори најнепосредније

повезани са савесношћу и поштењем у најширем смислу, у којима не може бити таквих преговора

и предострожности као у теретним уговорима

Начело савесности и поштења било je у минулим вековима различито формулисано, али оно je

било увек присутно, као добра вера (bona fides), поштовање дате речи, поштовање преузетих

обавеза све док су околности у основи исте као у тренутку уговарања, обавештавање о битним

својствима ствари приликом преговора и сл. Ово начело има посебан значај у облигационом

праву. Савесност и поштење су таква обавеза која претходи свим другим обавезама које ће тек

настати настанком облигације, али и прати облигацију, у извесном смислу њен je део, све до

њеног престанка.

У Закону о облигационим односима начело савесности и поштења постављено je императивно,

стране су дужне да се придржавају овог начела. Ова дужност обухвата како период заснивања

облигационог односа, тако и период остваривања права и обавеза из тих односа. Савесност и

поштење налажу и обавезују да се правни субјекти већ у преговорима, чији je циљ заснивање

облигационог односа, држе овог начела, да другу страну обавештавају о свим релевантним

својствима ствари и околностима случаја који су од значаја за заснивање облигације. То отвара

могућност да управо зато што облигација није настала, и то због огрешења о начело савесности и

поштења једне стране, она тада настане, само у другом облику и без намере правних субјеката.

Ово начело се примењује и пошто je облигациони однос већ настао. Оно обавезује не само

дужника већ и повериоца. Дужник који, нпр. хоће да испуни своју обавезу о року, али тако што

пред саму поноћ, на неколико минута пред истек рока, понуди повериоцу исплату великог износа

новца у ситним апоенима кованог новца, не поступа у складу с начелом савесности и поштења, те

поверилац има право да такво „испуњење обавезе" одбије, a дужник ће трпети последице доцње.

Поверилац који je овлашћен да одреди време дужникове престације, не поступа у складу с

начелом савесности и поштења ако то захтева у тренутку када дужник лежи болестан с високом

температуром или када се налази далеко од обале на целодневном рибарењу.

Начело савесности и поштења прожима цео Закон о облигационим односима, a у појединим

Docsity.com

његовим одредбама Закон му, непосредним навођењем поводом конкретног односа, даје уже

значење.

Угавори правног лица

Правна лица имају ограничену, специјалну правну способност и могу закључивати уговоре само у

оквирима те способности. Међутим, ако правно лице закључи уговор изван оквира своје

способности, такав je уговор ништав, a друга страна може захтевати накнаду претрпљене штете,

али под условом да je савесна.

Битна заблуда

Aко je једна страна, приликом закључења уговора, била у заблуди о битним својствима предмета,

у погледу лица, или околности које су у конкретном случају одлучне, она je овлашћена да тражи

поништај уговора због битне заблуде, али друга страна, у случају поништаја, има право на накнаду

претрпљене штете, али под условом да je била савесна.

Привидан yгoeop

Привидан (фиктивни) уговор je неважећи посао, без дејства међу учесницима, јер стране нису

имале намеру да створе облигацију, већ само њен привид, лажну представу код трећих лица да je

уговор настао. Због поверења у правни промет, због сигурности правног промета, привидност

уговора се не може истицати према трећем лицу, али уз услов његове савесности.

Услови u њихово дејство

Уговор je закључен под условом ако његов настанак или престанак зависи од неизвесне

чињенице, али ако страна, на чији je терет услов одређен, противно начелу савесности u поштења

спречи његово остварење, приступиће се правној фикцији да je услов остварен. И vice versa, ако

остварење услова, противно начелу савесности u поштења, проузрокује страна у чију je корист он

одређен, сматраће се, односно приступиће се правној фикцији да услов није остварен.

Последице нишшавосши

У случају ништавости странке су дужне да изврше натуралну или новчану реституцију. Међутим,

ако je уговор пo својој садржини или каузи (циљу) био противан принудним прописима, јавном

поретку или добрим обичајима, суд може да одбије захтев за враћање чинидбе несавесне стране,

a приликом одлучивања о последицама ништавости суд мора да води рачуна о савесности обеју

страна.

Околности од значаја за одлуку суда (при раскиду или измени уговора због промењених

околности)

Уговор се закључује тако што се рачуна на стабилност, непроменљивост одређених околности, али

ако се после закључења уговора околности битно измене тако да отежавају испуњење обавезе

једне стране или се због њих не може испунити сврха уговора, суд може, на захтев стране којој je

отежано испуњење обавезе или која не може остварити сврху уговора, да одлучи да уговор

раскине или га измени.

Одрицање од позивања на промењене околности

Docsity.com

Уговарачи се могу својим уговором унапред одрећи позивања на одређене промењене околности,

али само под условом када je такво одрицање у складу с начелом савесности u поштења.

Накнада трошкова (при стицању без основа)

Стицалац без основа je дужан да врати део имовине осиромашеног лица који je стекао без

одговарајућег правног основа, путем правног посла или закона, али има право на накнаду нужних

трошкова које je учинио у вези с тако стеченим делом имовине осиромашеног лица. Међутим,

када су у питању корисни трошкови, право стицаоца на висину накнаде зависи од његове

савесности, односно уколико je био несавестан, накнада иде само до висине износа који

представља увећање вредности у тренутку враћања.

Испуњење обавезе u последице неиспуњења

Поверилац je у облигационом односу овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, a

дужник je дужан испунити je савесно у свему како она гласи, у супротном, дужан je повериоцу да

накнади штету.

Уговорно проширење одговорносши (за причињену штету)

Уговором се може проширити одговорност дужника и на случај за који он иначе не одговара, али

само ако je то у складу с начелом савесности u поштења.

Одговорност за наплативост (за цесију)

Уступилац одговара за наплативост уступљеног потраживања ако je то уго-ворено, али до висине

онога што je примио од пријемника, као и за наплативост камата, трошкова око уступања и

трошкова поступка против дужника, a то je уједно и највише што се може уговорити када je у

питању савесни уступилац.

Опозивање налога за посредовање

Налогодавац може да опозове налог за посредовање пo својој вољи ако се тога права није

одрекао, као и под условом да опозивање није противно савесности.

Ha већ насталу облигацију примењује се и низ ужих, специфичних начела која деривирају из

начела савесности и поштења.

8. ПОСЕБНА (УЖА) НАЧЕЛА ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

9. НАЧЕЛА КОЈА ДЕРИВИРАЈУ ИЗ НАЧЕЛА ПРИВАТНЕ АУТОНОМИЈЕ

1. Начело општости и диспозитивности

Docsity.com

Правила Закона о облигационим односима су lex generalis у односу на друге прописе, те се

примењују у свим случајевима у којима посебни закони нису предвидели што друго, при чему се

његове одредбе које се односе на уговоре примењују и на друге правне послове, али стране могу,

у складу са својом приватном аутономијом, свој облигациони однос да уреде и другачије него што

je то Законом прописано, ако из поједине одредбе овог закона или из њеног смисла не произлази

што друго.

2. Начело равноправности страна

Стране у облигационом односу су равноправне. To je conditio sine qua non приватне аутономије. У

античким и феудалним правима приватна аутономија, односно аутономија воље била je

специјална привилегија најужег социјалног слоја. Једнакост странака и равноправност њихових

воља постаје опште правило, начело уграђено у саме основе модерног права. Да би постојала

равноправност учесника у облигационим односима, било je неопходно прихватити чињеницу да

право не почива на неком спољашњем извору, основу изван самог субјекта, већ обрнуто, да je сам

субјект, његова појединачна воља извор субјективних грађанских права. Отуда je логички следило

да индивидуалне воље морају бити равноправне како би могле да заснивају међусобна права и

обавезе.

Новац тражи правну једнакост, a ствара и одржава економску неједнакост. Локална тржишна

привреда и локални новчани токови траже локалну једнакост и сигурност, a савремена глобална

привреда и глобални новчани токови траже глобалну једнакост и глобалну правну сигурност. To je

основни разлог све већег броја међународних конвенција које су посвећене једнакости субјеката и

правној сигурности.

3. Начело забране стварања и искоришћавања монополског положаја

Уколико неки учесник у облигационом односу има монопол на тржишту робе или услуга, ту нема

равноправности странака и једнакости њихових воља. Аутономну вољу би у том случају имала

само монополистичка страна, док би остали морали да пристану на њене услове. To би створило

потпуно исте односе као у средњовековним правима. Постојање монополског положаја

подразумева и могућност повреде начела једнаке вредности давања у двострано обавезним

(теретним) уговорима. Закон предвиђа да у заснивању облигационих односа стране не могу да

установљавају права и обавезе којима се за било кога ствара или искоришћава монополски

положај на тржишту.

4. Начело неформалности (консензуализма)

Заснивање облигационих односа je неформално, не подлеже никаквој форми, осим ако je законом

Docsity.com

другачије одређено. Чак и када закон предвиђа одређену форму, пуноважне су неформалне

измене и допуне о споредним тачкама о којима у формалном утовору није ништа речено, a

пуноважне су и доцније неформалне погодбе којима се смањују или олакшавају обавезе једне или

друге стране, ако je посебна форма прописана само у интересу уговорних страна. Учесници у

облигационом односу, у складу с начелом приватне аутономије, могу и уговорити форму правног

посла.

10. НАЧЕЛА КОЈА ДЕРИВИРАЈУ ИЗ НАЧЕЛА САВЕСНОСТИ И ПОШТЕЊА

1. Начело забране злоупотребе права

Титулар права може и да врши право, a онај ко своје право врши не може поступати злонамерно,

нити другоме наносити штету. Међутим, развојем правног искуства појавиле су се ситуације када

титулар, који одређено субјективно право несумњиво има, у конкретном случају то право врши на

начин којим омета уживање, остваривање неких других права, других титулара. Апсолутна

слобода једног субјекта значила би неслободу, ропство другог. Зато je и „најапсолутније од свих

права", право својине, у свим модерним правима ограничено: оно се врши у границама одређеним

позитивним прописима. Ограничења се односе и на апсолутна и на релативна права, јер би се

њиховом злоупотребом негирало начело савесности и поштења. Забрана злоупотребе права

морала je бити посебно издвојена, како би се раздвојило формалноправно право власника - који

би, имајући само тај формални критеријум, био овлашћен и на злоупотребу - од суштине (циља)

права, због кога оно уопште постоји као такво.

Непосредна одредба која уређује питање злоупотребе права у материји апсолутних (стварних)

права предвиђена je Законом о основним својинскоправним односима, где се наводи да власник

остварује право својине у складу с природом и наменом ствари, и у складу с друштвеним

интересима одређеним законом, као и да je забрањено вршење права својине противно циљу због

кога je законом установљено или признато, или противно моралу друштва.

Забрана злоупотребе права посебно je уређена и за релативна (облигациона) права. Законом о

облигационим односима предвиђена je забрана вршења права из облигационих односа, противно

циљу због кога je тaкво право законом установљено или признато. Када je реч о злоупотреби

права са становишта облигационог односа, несумњиво je да постоји корелација између

субјективног права повериоца и обавезе дужника, између потраживања и дуга, али постоји

поремећај у корелацији између захтева и одговорности. Taj поремећај условљен je не захтевом

повериоца или испуњењем одговорности дужника, већ начином испуњења, односно извршења

престације. Злоупотреба права je тачка тангенте у којој се спајају право и етика.

2. Начело једнаке вредности давања

Docsity.com

Двострани уговори (с накнадом, теретни) заснивају се на идеји размене (do ut des): разлог, основ,

кауза чинидбе једне стране je противчинидба друге. Отуда претпоставка да у заснивању

двостраних уговора стране полазе од начела једнаке вредности узајамних давања, али како je

једнака вредност узајамних давања у дословном смислу, пo правилу, немогућа и фактички

недоказива, Законом се одређује у којим случајевима нарушавање тога начела повлачи правне

последице. Сам појам облигације чији je извор воља, у извесном смислу, подразумева постојање

овог начела. Облигација подразумева корелацију потраживања и дуга, што када су посреди

двострано обавезни уговори, у ширем смислу, подразумева и једнакост узајамних давања. Право

предвиђа неколико конкретних инструмената заштите овог начела:

одговорност за материјалне недостатке;

одговорност за правне недостатке;

прекомерно оштећење;

зеленашки уговор;

промењене околности.

а) Одговорност за материјалне недостатке. - У уговорима с накнадом сваки уговарач одговара за

материјалне недостатке свог испуњења, a при том се

сходно примењују правила уговора о продаји (купопродаји), односно правила

о обавезама продавца.

Материјални недостаци постоје: ако ствар није имала потребна својства за редовну употребу или

промет; ако није имала потребна својства за нарочиту употребу у погледу сврхе набавке, a која je

била или je морала бити позната продавцу; ако ствар нема својства и одлике који су изричито или

прећутно уговорени, односно прописани; када je продавац предао ствар која не одговара узорку

или моделу, осим ако узорак и модел нису показани само ради обавештавања. Продавац, пo

правилу, одговара за материјалне недостатке ствари које je она имала у часу прелаза ризика на

купца, без обзира на то да ли je то продавцу било познато. Изузеци се тичу случајева када je

купац знао за недостатке или му они нису могли остати непознати. Несавесни продавац ће увек

одговарати за ове недостатке. Одговорност продавца се огледа у корелацији права купца да

захтева испуњење уговора (отклањање недостатка или предају друге ствари без недостатка),

снижење цене, раскид уговора, a у сваком случају купац има право на накнаду претрпљене штете.

б) Одговорност за правне недостатке. - Уколико неко лице врши фактичко узнемиравање титулара

права, титулару стоји на располагању тужба због

сметања поседа, државинска тужба. Међутим, правно узнемиравање je нешто сасвим друго.

Продавац, наиме, одговара ако на продатој ствари постоји неко право трећег које искључује,

умањује или ограничава купчево право, a о чијем постојању купац није обавештен, нити je пристао

да узме ствар оптерећену тим правом. Уколико je у питању пренос неког другог права, продавац

гарантује да оно постоји и да нема правних сметњи за његово остварење.

в) Прекомерно оштећење (laesio enormis). - Уговарач, у двостраном уговору, који у време

закључења уговора за праву вредност обавеза није знао нити

Docsity.com

je морао знати, пa je на своју штету закључио уговор у којем постоји очигледна

несразмера чинидби, има право да у року од једне године захтева поништење таквог уговора.

Друга страна, при том, има facultas alternativa, те може понудити допуну до праве вредности,

чиме ће уговор остати на снази.

г) Зеленашки уговор. - Ако се једна утоворна страна користи стањем нужде или тешким

материјалним стањем или недовољним искуством, лакомисленошћу или зависношћу друге стране,

те закључи у своју корист или у корист другог такав уговор да су престације у очигледној

несразмери, уговор je ништав. Оштећена страна може, у року од пет година, да захтева смањење

обавезе на правичан износ и ако суд, пo могућности, таквом захтеву удовољи, тако измењен

уговор остаје на снази.

д) Промењене околности. - Уколико после закључења уговора наступе околности које отежавају

испуњење обавезе једне стране, или се због тих околности не може остварити сврха уговора, a

све у тој мери да je очигледно да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би

га, пo општем мишљењу, било неправично одржати, страна којој je отежано испуњење, односно

страна која не може да испуни сврху уговора, може захтевати раскид таквог уговора. Ипак, утовор

се неће раскинути уколико друта страна понуди или пристане да се уговор правично измени.

ђ) Начело монетарног номинализма. - Када je предмет обавезе одређени износ новца, дужник

мора да исплати онај број новчаних јединица на који обавеза гласи, осим када закон одређује што

друго. Ако, пак, новчана обавеза гласи на плаћање у страној валути или у злату, њено испуњење

може да се захтева у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавеза.

3. Начело забране проузроковања штете

Свако je дужан да се уздржи од поступака којим се може другом проузроковати штета.

4. Начело дужности испуњавања обавеза

Стране у облигационом односу су дужне да изврше своју обавезу и одговорне су за њено

испуњење, a обавеза се може угасити само сагласношћу воља страна у облигационом односу или

на основу закона.

5. Начело одређене пажње у извршавању обавеза и остваривању права

Страна у облигационом односу je дужна да у извршавању своје обавезе поступа с пажњом која се у

правном промету захтева у одговарајућој врсти облигационих односа. Када je у питању страна у

облигационом односу која извршава обавезе из своје професионалне делатности, она je дужна да

поступа с повећаном пажњом према правилима струке и обичајима. У сваком случају, страна у

облигационом односу je дужна да се у остваривању свог права уздржи од поступака којим би се

Docsity.com

отежало извршење обавезе друге стране.

6. Начело поштовања добрих пословних обичаја

Стране су дужне да поступају у складу с добрим пословним обичајима. Будући да су одредбе ЗОО

диспозитивне природе, стране могу уговорити и примену кодификованих обичаја (узанси) на

конкретан случај, a узансе ће бити примењене и уколико из околности произлази да су уговарачи

хтели њихову примену.

7. Начело поступања правних лица у складу са општим актима

Правна лица су дужна да при заснивању облигационих односа поступају у складу са својим општим

актима. Уговор који je закључен супротно општем акту или правна радња предузета супротно

таквим актима остаје на снази, осим ако je друга страна била несавесна, тј. знала или морала

знати да je поступљено противно општим актима, као и када je Законом прописано што друго.

8. Начело мирног решавања спорова

Стране у облигационом односу треба да настоје да спорове решавају усаглашавањем,

посредовањем или на други миран начин. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

Docsity.com

od Ribica » 10 Sep 2011 12:51

12. ПОЈАМ ОБЛИГАЦИЈЕ

Облигација je правна веза између две стране, повериоца (creditor, активна страна) и дужника

(debitor, пасивна страна), на основу које поверилац има право да захтева од дужника одређено

понашање, одређену престацију, a овај je то дужан да учини. Две стране су увек одређене, a

често су оличене у два лица. али могуће je да буде и више лица. Ha поверилачкој страни

облигација се појављује у активи, у виду потраживања, док се на дужничкој страни та иста

облигација, као дуг, налази у пољу пасиве имовине. Из тога следи да je облигација једна

узајамност, корелација, у којој права једне стране одговарају обавезама друге стране. Ta

корелација може бити двострана када су обе стране истовремено и у положају повериоца и у

положају дужника, нпр. купопродаја или једнострана, нпр. накнада причињене штете, у којој je

једна страна искључиво у положају повериоца, a друга искључиво у положају дужника.

Лица која „везује" облигација могу бити како физичка, тако и правна. Престација на коју има

право поверилац, односно коју мора испунити дужник, може се састојати у давању, чињењу,

нечињењу, уздржавању или трпљењу. Правна веза најчешће настаје на основу правног посла,

затим као последица наношења штете другоме, али може настати и на други начин. Облигација се

може извршити и принудним путем.

Римљани су веома дуго одржали правило ex nudo pacto inter cives Romanos actio non nascitur,

дакле, само обећање не ужива правну заштиту, обећање не подразумева и могућност принуде.

Облигација подразумева да je дужников вољни пристанак на обвезивање, ergo принуду, заснован

на неком претходном чину, који представља разлог обавезе. Taj одлучујући разлог обвезивања,

кауза обавезе, у античким правима био je спољашње природе: дужник се у свечаној, религијској

форми обавезао према боговима, односно самом Богу, да ће обавезу испунити. Зато ју je и морао

извршити пo сваку цену, чак и у одсуству савесности друге стране у облигацији, која своју обавезу

није извршила. Тек зрело римско право, полако долази до тога да обавезујући разлог мора бити

тражен изнутра, на плану воље која проузрокује чинидбе, односно само облигацију.

13. ПРАВНЕ ОСОБИНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ

Облигација je имовинске природе, субјекти у облигацији су одређена лица, облигација има

одређену садржину, облигација je релативног карактера.

1. Облигација je имовинскоправна веза (однос)

Облигација спада у имовинска права и представља имовинскоправну везу (однос) између

повериоца и дужника, што претпоставља и могућност да се свака облигација може, у крајњој

линији, свести на новчани еквивалент. Облигација настаје, остварује се и гаси ради

Docsity.com

задовољавања имовинских интереса повериоца и дужника. Мотиви за настанак и престанак

облигације могу бити различити, онерозног или лукративног карактера, али се увек реализују

преко имовине. Основна функција имовине (дужника) јесте да служи као општа залога која

гарантује испуњење права хирограферних поверилаца. Имовина одређеног правног субјекта јесте

та која у крајњој линији гарантује заштиту облигације нарочито накнадом штете и повраћајем у

пређашње стање (реституција). Правило je да поверилац

своје право може да оствари путем кондемнаторне тужбе. У том случају, ако нађе да je тужбени

захтев основан, суд ће кондемнаторном пресудом присилити дужника да своју обавезу испуни. У

случају да дужник не испуни своју обавезу ни после правноснажне и извршне судске одлуке,

принудно извршење биће управљено на његову имовину, у смислу њеног одређеног смањења,

односно сразмерног увећања повериочеве имовине. Из тога следи да се заштита облигације у

крајњој инстанци своди на новчани еквивалент. To je правило. Правило je да се накнада штете

или повраћај у пређашње стање може егзактно утврдити. Нпр. материјална штета у виду стварне

штете и измакле добити може се сасвим тачно утврдити, односно накнадити. Постоје и извесни

облици штете, нпр. неимовинска штета или pretium affectionis, чија висина накнаде није подобна

да се утврђује егзактним методама.

Правило je да за повреду облигације постоји непосредна санкција, која се, остварује путем

кондемнаторног захтева (цивилне облигације). Постоје и облигације које нису снабдевене

непосредном, већ само посредном санкцијом (натуралне облигације). Натуралне облигације нису

подобне за принудно остварење, али ако дужник добровољно испуни чинидбу, макар у заблуди,

није овлашћен да захтева повраћај датог, јер се сматра да je платио дутовано.

И друга права спадају у имовинска права: стварно, наследно и део породичног права. Међутим, у

тим деловима грађанског права реч je, пo правилу, о апсолутним правима. Наравно, постоје и

значајни изузеци, нпр. повреда одређених стварних права, издржавање, брачни уговори, испорука

(легат)…

2. Облигација je правна веза између две одређене стране

У облигацији постоје увек и само две стране: поверилачка и дужничка. Разуме се да како на

једној, тако и на другој страни може бити више лица. To je логичка последица корелације, јер

једна страна потражује од друге стране, a та друга дугује управо то што прва потражује. Уколико

облигацији одузмемо другу страну, она престаје да буде облигација. Да би постојала облигација,

поверилац мора имати право на захтев од неког другог лица, односно поверилац и дужник морају

бити различита лица.

Број субјеката у облигацији који се налази на једној, поверилачкој, или другој, дужничкој страни,

правно je ирелевантан за њихов квалитативни правни положај. Њихов правни положај je

дефинисан само чињеницом што се налазе или на активној, поверилачкој, или пак на пасивној,

дужничкој страни. Број субјеката, с једне или друге стране, има утицај само на квантитативни

Docsity.com

распоред права, односно обавеза. Постоје облигације са више субјеката у којима, у зависности од

права поверилаца према дужницима, овлашћења имају и квалитативно другачију улогу. У тзв.

заједничким облигацијама, односно дељивим облигацијама, повериоци могу од дужника захтевати

само свој, тачно одређен удео у потраживању, a дужници дугују само свој део престације. У

таквим, заједничким, облигацијама број субјеката утиче на квантитет обавеза. Међутим, у

солидарним облигацијама поверилац може од сваког дужника да захтева испуњење облигације у

целини, односно сваки дужник je дужан да на захтев повериоца изврши престацију као да je само

он дужник, што значи да таква облигација подразумева посебан квалитет права, односно обавеза

на страни поверилачке (активне), односно дужничке (пасивне) стране.

Извор облигације такође није релевантан за правни положај страна у облигацији. Без обзира на то

да ли je у питању уговор, накнада штете, или неки други извор облигација, поверилац je активна

страна која потражује, која има право да од дужника захтева одређено понашање, a дужник je

страна која je дужна да то давање, чињење, уздржавање или трпљење у односу на повериоца

испуни.

У извесним врстама облигација једна страна, поверилачка, само потражује, a друта, дужничка,

само дугује одговарајућу престацију. To су једностране облигације, нпр. оштећени, као

поверилац, захтева накнаду штете од штетника, као дужника. У другој врсти облигација,

двостраним облигацијама, обе стране се истовремено налазе и у положају повериоца и у положају

дужника, нпр. у уговорима о купопродаји купац je поверилац у односу на предају одређене

ствари, a дужник у погледу предаје цене; продавац je поверилац у погледу предаје цене, a

дужник у погледу предаје ствари.

3. Облигација je правна веза са одређеном садржином

Сам појам облигације подразумева да je у питању одређени правни однос, однос између дужника

и повериоца. Облигација увек има одређену садржину и у науци je уобичајено да се садржина

објашњава врстом престације коју у конкретном случају дутује дужник, односно потражује

поверилац. Другим речима, давање, чињење, нечињење, уздржавање, трпљење које у

конкретном случају има право да захтева поверилац од дужника, што значи да je дужник обавезан

управо тако да се понаша, чини садржину конкретног облигационог односа, дате облигације. To

даље значи да садржину облигације чине права и обавезе повериоца, односно дужника, односно у

конкретном облигационом односу конкретне престације, конкретна давања, чињења, нечињења,

уздржавања или трпљења.

Садржина и предмет облигације најчешће се у основи изједначују, јер права и обавезе у

облигацији и јесу оно на шта се облигација односи, дакле, одређено давање, чињење нечињење,

трпљење. Неки аутори сматрају да je предмет облигације оно што je дужник обавезан да учини

или не учини повериоцу, односно да je предмет само скраћени назив за означавање предмета

дужникове обавезе, a с друге стране, садржина облигације значи не само обавезу дужника него и

Docsity.com

право које поверилац има према дужнику.

Садржина открива о којој je облигацији реч: ако поверилац потражује од дужника цену, a дужник

истовремено потражује предају одређене ствари у својину, што значи да je дужник истовремено и

поверилац, као што je и поверилац истовремено дужник, јасно je да je посреди купопродајни

уговор и да су у питању облигациони односи између продавца и купца. Облигација je апстрактан

појам, као и пратећи појмови поверилац и дужник, и било би веома непрактично и неправницима

потпуно неразумљиво да нема конкретне садржине облигације која указује о чему je реч у

конкретном случају. Конкретизовање облигације преко њене одређене садржине, односно њен

одређени предмет омогућава прво препознавање датог облигационог односа, као и конкретну

примену правила облигационог права на дати практичан пример.

Оно што je од посебног значаја за сваки конкретан облигациони однос јесте да његова садржина,

односно предмет испуњава одређене услове: да je одређен или одредив, могућ и допуштен. Да би

облигација уопште настала, мора се знати шта je њен предмет, односно садржина, јер у

противном, чим се не може одредити о каквој je престацији реч, нема ни правне обавезе, нема

облигације. Престација, тј. престације морају бити могуће, јер у супротном, облигација не може

настати. Предмет, односно садржина облигације подразумева да су престације допуштене са

становишта права, a под тим се подразумева поштовање принудних (императивних) прописа,

јавног поретка и добрих обичаја. У противном, облигација не настаје, с обзиром на то да je ab

initio апсолутно ништава.

У делу немачке теорије, прихваћеној и од неких наших аутора, сматра се да je облигациони однос

скуп правних последица које се односе на повериоца и дужника. У том смислу, садржина

облигационог односа састоји се из: једне или више облигација, споредних права, обавеза узајамне

обзирности, права преображавања, права на приговоре.

Облигација садржи једну престацију, али, у пракси облигација најчешће подразумева обостране

престације. Престације могу бити примарне и секундарне. Примарне настају истовремено са

настанком облигације, a секундарне не морају ни настати (у случају добровољног испуњења), a

уколико настану, то се догађа касније, и то у тренутку повреде примарне престације, нпр. услед

повреде уговорне обавезе, секундарна престација се састоји у реституцији (нпр. замени уништене

ствари или повраћају датог) или накнади штете.

Наиме, нема сумње да и „секундарна" престација има свој основ у „примарној" облигацији и зато

њу не треба посматрати као нешто посебно, накнадно, евентуално новонастало, и то због повреде

првобитне чинидбе. У ствари, тзв. секундарна облигација и чини облигацију правном установом,

јер да није ње, дужник никада не би испунио „примарну" престацију, јер не би ни постојала

правна обавеза. Примарна и секундарна престација чине неодвојиво јединство, јер je

„секундарна" управо санкција за повреду обавезе, која и чини облигацију правном установом.

Према поменутом схватању које усвајају неки немачки аутори, садржину облигације чине и

споредна права, обавеза узајамне обзирности, права преображавања и права на приговоре.

Када je реч о споредним правима која служе за обезбеђење повериочевог потраживања, посреди

Docsity.com

су споредне облигације које трају док потраживање не буде намирено и у том смислу

представљају посебан елемент садржине облигације.

Обавеза узајамне обзирности јесте посебна обавеза која, пo правилу, није одређена у тренутку

настанка облигационог односа, већ зависи од будућег понашања повериоца, односно дужника.

Отуда обавеза узајамне обзирности не улази у садржину чинидбе, али стоји с њом у унутрашњој

вези. Нама се чини да je обавеза узајамне обзирности само други назив за начело савесности и

поштења.

Заступници наведеног схватања истичу да у један од елемената садржине облигационог односа

спадају и права преображавања. У случају алтернативних облигација, то би било право избора или

на страни повериоца или дужника, затим право на одустанак од уговора уз накнаду штете, као и

право опозивања налога, право пребијања и сл. Нама се чини да ни ово нису нека специфична

права која се морају посебно издвојити из садржине облигације. Облигација једноставно не може

настати ако предмет није одређен. Тек одређивањем, тј. у конкретном случају, вршењем избора

настаје и конкретно право, односно обавеза, односно облигација. Предмет облигације ће настати

тек избором (зато je избор неопозив), односно тек када једна алтернативна облигација постане

индивидуално одређена. Слично je и са другим правима преображавања, a све то зависи од

садржине конкретне облигације, односно њене врсте.

Заступници наведеног схватања наводе право на приговоре, као посебно право које улази у

садржину облигације. Нама се чини да све оно што je речено у претходном ставу о питању права

преображавања, mutatis mutan¬dis, стоји и овде. Ипак, постоји и извесна разлика, јер се одређени

приговори односе не само на спољашњи однос између две или више облигација већ могу потицати

из саме облигације у питању, нпр. застарелост, преклузија, недоспелост потраживања и сл.

Пошто смо видели да појам предмета улази у појам садржине облигације, поставља се питање: да

ли предмет облигације исцрпљује њену садржину? Садржина је ипак шири појам од појма

предмета облигације. To даље значи да мора постојати најмање још један елемент садржине

облигације, који би уз предмет градио тај виши појам. Наука не може да се задовољи само појмом

предмета, она мора поставити под своју лупу и проблем узрока, разлога због којег се уопште

јавља одређени предмет.

Садржина облигације садржи два научна питања која, свако на свој начин, утиче пре свега на

њену истоветност (идентитет), a затим и на судбину конкретне облигације. Једно je питање

предмета облигације, a друго je питање узрока њеног настанка, дакле питање разлога, каузе саме

облигације.

Предмет облигације везан je за питање шта то дужник дугује повериоцу (quid debetur), односно на

какво понашање поверилац може да присили дужника, a то су одређене престације (давање,

чињење, нечињење, трпљење). To питање je веома значајно, јер се на основу предмета открива

садржина и врста конкретне облигације. Ту се отвара једно логично и уједно суштинско питање:

зашто je уопште настала дужникова обавеза? Одговор на то питање (cur debetur), пружа теорија

каузе, најспорније питање у науци облигационог права. Основ je српски израз за реч латинског

Docsity.com

порекла - каузу, при чему наш ЗОО користи израз „основ", a наука најчешће израз „кауза".

Понекад се користи и израз правни циљ, понекад узрок, или разлог обавезе, a некад, истина

ретко, и правни наслов или правно оформљена сврха уговора. Иако кауза свој настанак дутује

римском праву, исти израз нема исто значење. Извесни аутори чак и у уговорном праву негирају

каузу, сматрајући да се све може решити преко предмета, односно да je предмет једино

меродаван са становишта садржине уговора, односно muta¬tis mutandis, са становишта садржине

облигације.

У науци није јединствен став о односу предмета и каузе, односно о проблему садржине облигације

уопште. Ha овом месту довољно je истаћи да je предмет правног посла, дакле и предмет уговора,

исто што и предмет облигације, јер je правни посао креатор облигације, a то значи да je она

његов предмет. Облигацију чине престације: чињења (где спадају и давања) и нечињења (где

спадају и трпљења). Отуда, логично, следи да je предмет облигације уједно и предмет уговора. С

друге стране, кауза објашњава зашто je предмет настао. Она даје одговор на питање да ли je

промет који се одиграо или треба да се одигра између две имовине два одређена лица, имао свој

смислен, разуман и допуштен разлог или није. Кауза je, дакле, посебан правни „контролор"

ваљаности правног промета in concreto. Из тога следи да спој ова два елемента садржине

облигације даје њену праву слику без које правник не би био у стању нити да je правилно тумачи,

нити да просуђује њену допуштеност, односно њен опстанак у правном животу.

Кауза je универзалан правни институт уговорног права, јер je у крајњој линији један од

инструмената који деривира из једног од два основна начела грађанског права, начела савесности

и поштења, јер се промена у субјективним грађанским правима мора заснивати на ваљаном

основу, на разлогу који признаје право. Кауза je манифестација потребе потврђивања и заштите

праведне узајамности, равномерности у материји свих извора облигација.

У каузи je садржана идеја једнакости давања, еквивалента, a та идеја je садржана у идеји правде

и правичности, које пак чине суштинске елементе сваког права. Кауза je једно од средстава

заштите начела савесности и поштења, a тиме и установа које деривирају из тог начела: јавног

поретка, добрих обичаја, као и начела еквивалентности престација у домену реализације приватне

аутономије, тј. аутономије воље у материји правних послова и посебно уговора. Кауза je

обавезујући разлог понашања друге стране, јер ако тога нема, нема каузе, a када нема каузе нема

ни саме облигације, нпр. уговор једноставно не постоји.

Садржина облигације се, дакле, састоји из два елемента - предмета и основа (каузе). Предмет и

основ творе и истоветност (идентитет) конкретне облигације. Отуда je могуће вршити различите

промене субјеката (повериоца или дужника) у облигационом односу, a да не дође до промене

саме облигације. Промена облигације настаје тек променом њене садржине, и то или предмета,

или основа саме облигације.

4. Облигација je правна веза релативне природе

Docsity.com

Облигациона права спадају у релативна права, што значи да облигациони однос везује само

повериоца и дужника у конкретној облигацији, и има дејство inter partes, док су сви остали, тзв.

трећа лица, у односу на која облигација, no правилу, не утиче ни у смислу користи ни у смислу

терета. Уколико продавац прода исту ствар двојици купаца, купцу A и купцу Б, a потом je пре да

купцу A, купац Б не може да тражи ништа од купца A, јер с њим није ни у каквом облигационом

односу. Купац Б може од продавца да захтева накнаду штете. Али, будући да je A постао власник

ствари, он може да тужи било кога, пa и продавца и купца Б, уколико би га ометали у уживању

своје ствари. Ово зато јер својина, као стварно право, делује erga omnes.

Облигација je право повериоца да од дужника захтева одређено понашање. To стање не може

бити непримерено дуго, отуда je свака облигација подложна застарелости. Својина je, као

апсолутно право, намењена да траје неограничено и зато није подложна застарелости.

Иако je релативно дејство облигације једна од њених основних правних особина, од тог правила

постоје извесни изузеци. Ти изузеци се, пре свега, односе на случајеве уписа облигационих права

у јавне књиге. Уколико се закуп упише, нпр. у земљишне књиге, његово дејство није више

релативног, већ апсолутног карактера, тако да би сваки нови власник морао да поштује права

закупца све до истека закупа. Облигациона права имају дејство и према трећим лицима када су

испуњени услови за побијање дужникових правних дела (actio Pauliana), у ком случају поверилац

може да усмери свој захтев (тужбу) према трећем лицу, коме je његов дужник пренео одређено

право. Апсолутно дејство облигације je могуће и пo посебном законском пропису, нарочито када

се предвиђа да преношењем својине не престаје облигациони однос.

14. ОБЛИГАЦИЈА И (ИЛИ) ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОС

Облигација je правни однос који обухвата две стране, од којих je једна овлашћена да од друге

захтева одређену престацију, односно чинидбу. Чинидба се може јавити у неколико облика:

давање, чињење, нечињење, уздржавање, трпљење.

Облигација подразумева, правни однос (везу), између две стране, активне и пасивне, поверилачке

и дужничке. Поверилац има право да захтева од дужника одређено понашање, a дужник je

обавезан да то испоштује. Однос повериоца и дужника je узајаман, реципрочан: оно што je за

повериоца право, то je за дужника обавеза. Између њих, дакле, постоји однос корелативности. To

je последица чињенице да између субјективног права и обавезе (дуга) увек мора постојати

корелација, a она подразумева истовременост настанка права и обавезе. Поверилац има

субјективно право које се у материји облигација испољава као потраживање, али он уједно има и

право на захтев (тужбу). Дужник, са своје стране, има обавезу која се у материји облигација

испољава као дуг, али тај дуг прати и дужникова одговорност. Повериочевом потраживању увек

одговара дуг, што значи да између потраживања и дуга увек постоји веза корелативности; таква

веза je правило и у захтеву (кондемнаторне тужбе) и одговорности.

Између повериочевог права на захтев и дужникове одговорности не постоји ни у савременим

Docsity.com

правима увек однос корелације.

Између повериочевог права на захтев и дужникове одговорности може се јавити троструки однос,

у виду следећих правних ситуација:

1. корелација;

2. ограничена корелација;

3. одсуство корелације.

Први случај се још назива потпуна облигација, a у друга два случаја реч je о непотпуним

облигацијама.

1. Корелација

Захтев и одговорност редовно стоје у узајамно одговарајућем, корелативном односу. Поверилац

има право да захтева од дужника одређено понашање. Уколико се дужник оглуши о своју обавезу,

поверилац, сматрајући да je његово право у конкретном случају повређено, подиже тужбу.

Уколико суд оцени да je повериочев захтев основан, пресудиће у његову корист и дужник ће под

претњом принудног извршења своју обавезу морати да испуни у целости. И дужник има не само

дужност већ и право да своју обавезу испуни о року, јер je то у његовом интересу, a то значи да je

поверилац дужан да прими испуњење обавезе. Ha тај начин корелација ће бити испуњена и

облигација угашена. Корелација подразумева правни и етички елемент. Са правног становишта,

корелација постоји уколико постоји правни идентитет, престациона истоветност између захтева и

одговорности. Са етичког становишта, корелација постоји ако се начин испуњења, облик у коме се

захтева извршење обавезе, како повериоца, тако и дужника, врши тако да у конкретном случају за

другу страну не представља шикану, да субјекта на друтој страни корелације (облигације) не

ставља у гори положај при вршењу права из облигационог односа него што je био положај једне,

односно друге стране при настанку облигације.

2. Ограничена корелација

Ова врста непотпуне облигације постоји када je одговорност дужника мања од повериочевог

захтева, a она се може јавити у два вида:

предметно ограничена одговорност и

вредносно ограничена одговорност.

а) Предметно ограничена одговорност. - Ова одговорност се може јавити

у два облика:

1) одрицање од својине и

2) одговорност имовинским фондом.

Docsity.com

1. Дереликција, односно одрицање од својине. - To je случај када власник ствари процени да су

већи трошкови које треба да исплати у вези с повраћајем своје ствари од савесног држаоца него

што ствар уистину вреди. Случајеви таквог одрицања од својине нарочито су познати у поморском

праву и тада се називају абандон.

2. Одговорност имовинским фондом, a не имовином као целином (одговорност cum viribus). - У

одређеним случајевима дужник неће одговарати својом имовином као таквом, већ само њеним

одређеним делом, одређеним фондом унутар имовине. To ће, нпр. бити случај када оставиочеви

повериоци, будући да je наследник презадужен и да постоји опасност да се наследникови

повериоци намире тако што ће захватити његову целокупну имовину (што и јесте правило),

захтевају separatio bonorum, односно одвајање заоставштине од имовине наследника. Ha тај начин

се у имовини наследника формирају два фонда, један који се састоји од заоставштине коју je

наследио од оставиоца и његове остале имовине, тако да овај први фонд служи за намирење

оставиочевих поверилаца и они се могу намиривати искључиво из тог фонда, без могућности

захватања у други фонд, али и обрнуто: наследникови повериоци се могу намиривати само из

другог фонда, без могућности захватања у први.

б) Вредносно ограничена одговорност (одговорност pro viribus). - Ова

врста одговорности значи да дужник одговара предметно неограничено, целокупном својом

имовином, али вредносно ограничено, дакле, до висине одређене вредности. У тренутку делације

имовина наследника се спаја са заоставштином и од тог момента имовина наследника je једна и

јединствена целина (уз изузетак separatio bonorum). Kao оставиочев универзални сукцесор,

наследник одговара својом целокупном имовином и за његове дугове, али само до висине

вредности наслеђене заоставштине, a у складу с

принципом савременог права да наследник не може имати штете од субјективног наследног

права.

Израз облигација се може користити у ужем и ширем смислу. Уколико се користи у ширем смислу,

то je једноставно синоним за облигациони однос. Уколико се користи у ужем смислу, онда реч

облигација најчешће значи или дуг, односно дужникову обавезу, или потраживање, дакле,

повериочево право. Треба сматрати претпоставком да се користи шири смисао. Другим речима,

уколико није посебно напоменуто да je реч о ужем смислу, односно уколико то из контекста

несумњиво не произлази, треба узети да су облигација и облигациони однос синоними.

3. Одсуство корелације

У случају одсуства корелације, у ствари, постоји једна корелација између субјективног права и

дуга, али не и између права на захтев и одговорности. У овој врсти облигација постоји етичка

садржина, али je таква облигација из разлога правне сигурности, нпр. услед дуготрајног

невршења права од стране повериоца, изгубила непосредну правну заштиту, изгубила

Docsity.com

кондемнаторност, али се облигација није угасила. Одсуство корелације између захтева и

одговорности, таква облигација, да би била облигација, мора имати неку врсту правне заштите,

неки облик грађанско-правне санкције. Ta санкција je посредна и огледа се у томе да уколико

дужник своју обавезу испуни, макар и у заблуди, тек тада се сматра да je облигација угашена и

пошто je угашена, дужник који je извршио своју престацију не може тражити реституцију или

накнаду штете, јер je за дату промену у субјективним грађанским правима постојао правни основ.

Дакле и ово одсуство корелације je релативно, јер основна

корелација постоји, али не и корелација која води непосредном принудном остварењу -

корелација захтева и одговорности. Ове облигације у којима постоји одсуство корелације у

наведеном смислу називају се натуралне облигације.

С друге стране, одсуство корелације суштински постоји и приликом одговорности за другог, као и

у случајевима јемства, неких заложних права (нпр. хипотека, ломбардни послови и сл.)

4. Закон корелације и закон релативне корелације у облигацији

Облигација подразумева одговарајући правни однос између повериоца и дужника. Отуда се

појмови облигација и облигациони однос поклапају, односно представљају синониме. Облигација

обухвата две равни:

A. повериочеву и

Б. дужничку, које садрже пo два елемента, с тим да постоји и двоструки однос између самих

равни.

A. Посматрана у равни повериоца, облигација обухвата:

а. његово субјективно право (потраживање) и

а1.право на захтев (кондемнаторна тужба).

Б. Посматрана у равни дужника, облигација обухвата:

б. његову обавезу (дуг) и

б1. његову одговорност (трпљење имовинске санкције).

Између ове две равни (А+Б) постоје двоструке везе узајамности, односно корелације:

Прва je корелација (апсолутна корелација) између потраживања и дуга, коју можемо назвати

корелација X. Корелација X je апсолутна, односно безизузетна узајамност, јер сама облигација

постоји тек уколико постоји корелација између a) и б). Другим речима, а+б je conditio sine qua non

облигације. Х=а+б, будући да je апсолутне природе, јесте правило без изузетка, облигациони

закон.

Друга корелација (релативна узајамност) тиче се односа између повериочевог захтева и

дужникове одговорности, коју ћемо означити са Y (корелација Y). Ta корелација се може

представити као Y=al+бl. Међутим, за разлику од корелације X, корелација Y je релативног

карактера, јер правило да б1 прати и одговара al, тако да заједно чине Y, има изузетака. Ти

изузеци су случајеви ограничене корелације и одсуства корелације. To значи да Y може да

Docsity.com

означава и однос у коме je б1 мање од al, јер je захтев квантитативно већи од одговорности у

конкретном случају. Коначно, Y може да значи да б1 квалитативно не одговара al, односно да

захтеву не одговара непосредна одговорност. У том случају постоји однос Y=al+б2, где б2 значи да

постоји само посредна дужникова одговорност, у смислу да уколико дужник добровољно испуни

(дакле - б2) свој дуг (дакле - б), облигација je тим испуњењем угашена, облигациони закон X

престао je да важи испуњењем, те се отуда дужник трајно ослободио обавезе, a тиме je и трајно

изгубио право да у том конкретном односу, у тој облигацији захтева реституцију или накнаду

штете. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 12:55

15. ПОДЕЛА ОБЛИГАЦИЈА (УОПШТЕ)

Значај поделе облигација je вишеструк, како са становишта настанка, затим промена, као и

престанка облигација, али такође и са становишта тумачења садржине облигације.

Облигације се могу поделити po различитим критеријумима, и то према: 1. предмету; 2. каузи; 3.

множини субјеката; 4. множини предмета; 5. санкцији; 6. трајању.

ПОДЕЛА ПРЕМА ПРЕДМЕТУ ОБЛИГАЦИЈЕ

Према предмету, облигације се деле на: позитивне и негативне, облигације циља и средства, као

Docsity.com

и новчане и неновчане облигације.

16.

1. Позитивне и негативне облигације

Позитивне облигације су облигације чињења, a негативне су облигације нечињења. У позитивним

облигацијама реч je о праву повериоца да захтева од дужника да нешто учини, нпр. да преда

одређену ствар, да изради одређени предмет, да му даје издржавање, да га негује... С друге

стране, када je поверилац овлашћен да захтева од дужника одређено уздржавање, нпр.

уздржавање од изградње спрата на згради, уздржавање од пуштања гласне музике и у време када

није кућни мир и сл., тада je реч о негативним облигацијамa.

Позитивне облигације подразумевају облигације давања и облигације чињења. Давање je чињење

у циљу предаје ствари која води стицању одређеног стварног права, нпр. предаја ствари у циљу

стицања својине, a чињење у ужем смислу јесте испуњење облигације на други начин, које,

дакле, не представља предају ствари у циљу стицања неког стварног права, нпр. израда неког

предмета, обрада имања, и сл. Ова прецизнија подела није бескорисна, али нема начелан значај,

пре свега зато што je и предаја ствари обухваћена појмом чињења.

Позитивне облигације су правило, a оно што je правило уређено je именованим уговорима. Отуда

именовани уговори садрже позитивне облигације: размена, купопродаја, продајни налог, зајам,

уговор о делу, уговор о грађењу, уговор о превозу, остава, налог, комисион, уговор о трговинском

заступању, отпремање…

Према правилима која владају у нашем праву, за стицање својине путем уговора потребно je да je

преносилац (продавац) био власник, да je уговор о продаји (купопродаји) пуноважан и да je

извршено чињење у смислу предаје (давање) ствари, као и упис у јавне књиге када су у питању

непокретности. Поставило се питање каква je правна ситуација у правним системима у којима

уговор има транслативно дејство? Јер уколико сам уговор преноси својину, из тога следи да нема

облигације давања. Сличне ситуације се могу јавити и у правима у којима уговор нема

транслативно дејство, као што je то случај и с нашим правом. To су ситуације: када продавац

пренесе својину на купца самим уговором, a ствар не преда, већ je задржи пo другом основу, нпр.

оставопримац или послугопримац (constitutum posesorium); када купац већ држи ствар пo другом

основу, нпр. као оставопримац или послугопримац, a потом стекне својину на тој ствари путем

купопродаје (traditio brevi manu)… У свим наведеним ситуацијама акт давања je непотребан, јер je

сам уговор извршио пренос, те се поставља питање да ли je ту, у ствари, реч о негативној

облигацији, у смислу да продавац мора да се уздржи од аката који би реметили својинска

овлашћења новог власника. Ипак, одговор на ово питање je негативан, јер je преносилац сада

обавезан, као уосталом и сва трећа лица, да се уздржи од узнемиравања власника у вршењу права

својине, јер својина, као стварно право, делује erga omnes, Уговором којим je пренета својина и

сама облигација се угасила, те je престао облигациони однос inter partes. Због тога није у питању

Docsity.com

негативна облигација, али ако није негативна, онда мора бити позитивна. У ствари, позитивна

облигација се у различитим системима само различито испољава. У системима који подразумевају

титулус и модус, предаја je у функцији преноса својине, a у системима са транслативним

преносом, сам уговор je у функцији преноса својине. Циљ je исти: пренос својине,

a то je позитивна облигација.

Негативне облигације се састоје у уздржавању од чињења. Ту je реч о пасивном понашању:

нечињењу, односно трпљењу. Ипак, треба истаћи да постоји један услов правне природе да би ова

врста престације могла бити предмет облигације. Taj услов јесте допуштеност позитивне

облигације поводом које je настала негативна облиgација, односно облигација нечињења у

конкретном случају, a уколико je допуштена позитивна облигација, треба утврдити да ли je и

негативна облигација допуштена in concreto. Да би настала негативна облигација, нужно je прво

утврдити да ли дужник уопште има право на заснивање позитивне облигације?! Таква негативна

облигација биће непуноважна. Да би настала пуноважна негативна облигација, битно je да

императивни прописи изван материје грађанског права не забрањују чињење или уздржавање од

чињења у конкретном случају. Заснивање облигационог односа мора се проверити и кроз призму

грађанскоправних прописа, односно ограничења приватне аутономије , и то принудних прописа,

јавног поретка и добрих обичаја. Неће бити допуштено одрицање од права да се захтева

поништење уговора због прекомерног оштећења.

Треба се подсетити да постоји једно начело које деривира из најопштијег начела - савесности и

поштења, a то je забрана проузроковања штете. Koja налаже дужност уздржавања од поступака

којима се може другом проузроковати штета, као да je посреди нека врста негативне законске

облигације, чијом повредом се ствара конкретан облигациони однос између повериоца

(оштећеног) и дужника (штетника). Поставља се питање односа допуштености позитивне

облигације када се она заснива на пристанку оштећеника и опште забране проузроковања штете.

Уговор између оштећеника и штетника, на основу кога настаје негативна облигација може

отклонити настанак позитивне облигације, али под условом да чињење није законом забрањено.

Сагласност у вези са оваквом негативном облигацијом може настати и прећутно (facta

concludentia). Негативне облигације могу настати уговарањем одређених службености или

њиховим конституисањем на основу завештања, нпр. право пролаза, право узимања воде из

бунара, дужност да се одређена ствар не прода у одређеном року и сл. Негативне облигације могу

бити и несамосталне, нпр. купац се обавеже да купљену ствар не прода одређено време.

Негативна и позитивна облигација често се могу наћи и заједно. Нпр. приликом права прече

куповине продавац се мора уздржати од продаје пре него што понуди ствар титулару права прече

куповине и његовог изјашњења, те уколико титулар наведеног права прихвати понуду, настаје

позитивна облигација за обе стране. У погледу права на накнаду штете услед повреде негативне

облигације, позитивне облигације увек прате повреду негативне. Негативна облигација постоји

управо због постојања позитивне која je обезбеђује, али не и обрнуто. Позитивна облигација

постоји зато што нема негативне облигације у конкретном случају. Услов постојања позитивне je

Docsity.com

одсуство негативне, јер би je, у супротном, негативна поништила. С друге стране, услов постојања

негативне je постојање позитивне, јер би без ње негативна облигација била изван сфере права,

што значи да уопште не би била облигација.

Правни значај поделе. Значај поделе на позитивне и негативне облигације има три аспекта: један

се односи на настанак облигације, други на услове њене трансформације, a трећи на њено

доказивање.

Први аспект односи се на повреду облигације. Када je реч о позитивној облигацији, њена повреда

се врши пропуштањем чињења или делимичним чињењем, односно делимичним нечињењем, пa

чак и чињењем, али које не одговара садржини облигације. Редовно то ће бити нечињењем, или

на други начин, или чињење које je неблаговремено, тако да je противно циљу, каузи саме

облигације. С друге стране, негативна облигација подразумева чињење као услов њене повреде.

Облигација je повређена управо зато што се дужник није уздржао од чињења, нпр. ставио je

запреку тако да титулар права пролаза није могао да прође преко његовог земљишта већ

обилазним путем, што je имало као последицу повећан утрошак горива и времена. Негативна

облигација je у извесном смислу апсолутног карактера, јер уздржавање од повреде мора бити

апсолутно, пошто било какво неуздржавање без обзира на обим, представља повреду негативне

облигације. Када je реч о позитивним облигацијама, повреда може бити различита у вези са

обимом, што ће бити од утицаја и на обим дужникове одговорности, те у том смислу, позитивна

облигација поседује и специјалну релативност у погледу односа обима повреде и обима

одговорности за ту повреду. Доследно томе, не може бити сумње да се разликује правни положај

оног дужника који уопште није испунио своју обавезу чињења, у односу на оног који ју je

делимично испунио, или оног који je није испунио у незнатном делу.

Други аспект односи се на отпочињање тока застарног рока, јер његовим истеком цивилна

облигација се трансформише у натуралну, што значи да се губи моћ принудног остварења.

Правило je да у позитивним облигацијама рок отпочиње да тече првог следећег дана пo истеку

оног дана када je поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, дакле, првог дана после

доспелости. У негативним облигацијама рок отпочиње да тече првог следећег дана пошто je

дужник извршио чињење, уместо нечињења.

Трећи аспект се односи на доказивање за случај спора око повреде облигације. Оnus probandi

лежи на тужиоцу, што значи да je поверилац у облигацији, дужан да докаже да je туженик,

односно дужник крив за повреду облигације. Међутим, када je реч о облигацијама које су настале

повредом уговорне обавезе, будући да није дошло до реализације уговорне обавезе кривица

дужника се претпоставља. У том случају тужилац само треба да докаже своје поверилачко

својство на основу пуноважног правног посла. То правило се ограничава на позитивне облигације,

јер дужник треба да докаже да своју обавезу није испунио из неког разлога који би га ослободио

кривице. Положај повериоца у поступку у вези са спором о позитивним облигацијама je пасиван.

Међутим, када je реч о негативним облигацијама, односно нечињењу, иако се облигација заснива

на уговору, поверилац мора у поступку имати активнију улогу у односу на случај позитивне

Docsity.com

облигације. Поверилац доказује да je дужник учинио оно што, према уговору, није смео, јер

дужник свакако неће то да доказује. Тек када би поверилац учинио вероватним да je дужник

својим чињењем повредио негативну облигацију, тада дужник има интерес да доказује да за

повреду није крив, односно да je до повреде облигације дошло услед више силе, случаја или

кривице трећег лица.

17. 2. Облигације циља (резултата) и средства

Предмет облигације може да подразумева постизање одређеног резултата, циља или само покушај

да се дати резултат, односно циљ постигне.

Облигација циља подразумева такву врсту обавезе којом дужник мора постићи одређени резултат

(obligations de resultat). Начин на који je дужник дошао до циља није битан, осим уколико je (сам

начин) законом забрањен. Да ли je дужник уложио више или мање времена, средстава, енергије и

сл., све je то ирелевантно и облигација ће бити повређена уколико није постигнут циљ који та

врста облигације подразумева, односно који je уговорен. Неостварење одређеног резултата, без

обзира на савесност или кривицу дужника, представља повреду облигације и конституисање

облигације накнаде штете. Већина облигација су облигације циља.

Облигације средства (obligatins de moyens) стварају обавезу која подразумева предузимање радњи

које треба да доведу до одређеног циља, али постизање датог циља, односно резултата није битно

за испуњење дужникове обавезе. Битно јесте да je дужник поступао у складу с начелом

савесности и поштења, и показао одговарајући степен пажње који je у конкретном случају нужан

када je покушавао да постигне дати резултат, a ако су за чињења у том правцу потребна и

посебна, стручна знања - у овој врсти облигације најчешће je управо о томе реч - неопходно je да

дужник поступа lege artis, пo правилима одговарајуће струке. Када je, нпр. уговорено лечење од

неке тешке болести, na дође до фаталног исхода, у судском поступку о начину лечења који je

применио тужени лекар изјасниће се судски вештаци медицинске струке, тако да ће од њиховог

налаза и мишљења зависити прихватање или одбијање основа тужбеног захтева. Понекад општи

развој друштва, нарочито технике, утиче да се некадашња облигација средства претвори у

облигацију циља. To je, нпр. био случај са утовором о превозу.

Подела на облигације циља, односно резултата и облигације средства нарочито je продубљена у

француској науци.

Правни значај поделе. Правни значај поделе огледа се у два правца: у вези с проценом положаја

повериоца и дужника, као и у вези са одређеним императивним прописима који ограничавају

облигације циља.

Када je реч о облигацији резултата, односно циља, постоји претпоставка о одговорности дужника.

Одсуство постигнутог циља (резултата) аутоматски проузрокује одговорност дужника, који може

истицати само опште услове за ослобођење од одговорности, нпр. деловање више силе у

конкретном случају или искључиве кривице трећег лица. Поверилац се у контрактуелним

Docsity.com

облигацијама налази у привилегованом процесном положају - јер дужник мора да доказује да није

крив за неиспуњење обавезе - остаје у целини очуван.

У облигацијама средства кривица дужника се не претпоставља. Поверилац je у оваквим

облигацијама дужан да докаже да je одсуство резултата било узроковано делањем дужника без

довољно пажње, труда, рада или непоштовањем правила струке. Процесни положај повериоца у

облигацијама циља (резултата) знатно je повољнији у односу на положај повериоца у

облигацијама средства. Наравно, и vice versa, положај дужника je знатно неповољнији у

облигацијама циља у односу на његов положај у облигацијама средства, што произлази већ из

чињенице да je onus probandi у облигацијама циља на дужнику.

Када се уговара облигација циља, постоје одређена ограничења која се тичу принудних прописа,

јавног поретка и добрих обичаја, што непосредно сужава могућности настанка таквих облигација.

Тако постизање одређених неморалних циљева, али и циљева који представљају повреду права из

личних и породичних односа, или уопште не могу бити део садржине допуштене облигације, или

пак може бити реч само о облигацији средства. Уговор којим би се неко обавезао да ће предузети

одговарајуће активности како би развео одређени брак, није допуштено, ни као облигација циља

ни као облигација средства.

18. 3. Новчане и неновчане облигације

Облигациони однос претпоставља и могућност да се свака облигација може свести на новчани

еквивалент. То je посредно свођење облигације на новац. Када je реч о подели облигација,

критеријум поделе мора бити непосредан. Предмет облигације може бити предаја одређеног

износа новца или пак престација која не гласи на новац. У свим тржишним привредама, новац je

роба од посебног значаја, јер je то општи еквивалент у коме се изражава маса свих осталих врста

робе. Новац има двоструку функцију: као платежно средство и као опште прометно средство. Да

би се било које добро нашло у оквирима грађанског права, оно мора бити, макар и не сасвим

адекватно проценљиво у новцу. Новац у том смислу подлеже правилима грађанског права, али

подлеже и одређеним императивним прописима јавног права. Новац има своју номиналну

вредност, која je непроменљива, и своју прометну, тржишну вредност, која je променљива.

Управо због ове друге особине новчане чинидбе се у савременим правима сматрају чинидбама

вредности, јер промене у тржишној вредности имају и последице на плану права. Новац је с

разних аспеката подвргнут посебним законским правилима принудног карактера, пa ова подела

има не само теоријски већ и велики практични значај. Закон о облигационим односима садржи

посебне одредбе о новчаним облигацијама.157

ЗОО je донет у време беспоговорне владавине једне идеологије која je на грађанско право, у

већој или мањој мери, гледала с неповерењем. У таквом амбијенту новчане трансакције,

уговарање индексних клаузула, клизних скала,,златних клаузула и сл., које би штитиле повериоца

новчане облигације од инфлаторних тенденција које су у различитим периодима указивале на

Docsity.com

разлику у схватању да je новчана облигација „само" давање заменљивих ствари. Одредба којом je

било утврђено да кад обавеза има као предмет своту новца, дужник je обавезан да исплати онај

број новчаних јединица на који обавеза гласи, изузев кад закон наређује што друго, представљала

je недвосмислено утврђивање начела монетарног номинализма. Њу су пратиле и друге законске

рестрикције, нпр. правило забране индексне клаузуле и сл. Једина одредба у ЗОО, у то време,

која je пружала могућност извесне заштите повериоцу новчане облигације била je „Клизна скала"

која je ипак имала ограничено дејство јер се односила само на утоворе у којима се једна страна

обавезивала да изради и испоручи одређене предмете.

Сви ти разлози условили су одговарајуће измене ЗОО у материји новчаних облигација. Одредба о

новчаном номинализму je релативизована на начин да се могу уговорити и клаузуле које новчане

обавезе утврђују као чинидбе вредности, пa се сада обавезе које гласе на плаћање, нпр. у

иностраној валути може захтевати у динарима, a према важећем курсу на дан испуњења, с тим

што се ново правило примењује и на новчане облигације настале пре ступања на снагу ових

измена, наравно, уколико нису угашене до тренутка примене ових измена. Данас се могу

засновати облигациони односи у новчаним обавезама који теже очувању интереса поверилаца у

условима инфлације, на начин да je могуће уговорити одговарајуће индексне клаузуле, na и раст

цена на мало у време испуњења, односно исплате.

Интереси дужника су заштићени максимирањем камата, забраном анатоцизма, забраном

зеленашких уговора и др. Стопа уговорене камате између физичких лица не може да буде виша од

каматне стопе која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге no виђењу, док се за правна лица

примењују посебни прописи. Уколико je уговорена камата која je виша од допуштене, примениће

се највиша дозвољена каматна стопа. Заштита интереса дужника je предвиђена и могућношћу да

дужник новчане обавезе ову исплати пре рока, јер се у том случају одбија износ камате за време

од дана исплате до доспелости обавезе, ако je то предвиђено уговором или обичајем. Ова

повољност je за дужника учвршћена тако што Закон предвиђа ништавост одредбе уговора којом би

се дужник овог права одрекао.

Новчане су оне облигације које за предмет имају предају одређеног износа новца који je према

позитивним прописима допуштен (новац у оптицају), док су неновчане све остале облигације, све

остале престације које за свој предмет не подразумевају новац који je у званичном оптицају, нпр.

предаја старог новца, који није у оптицају, a има нумизматичку вредност, није новчана, већ

неновчана облигација. Непосредна обавеза исплате новца у законитом оптицају као што je обавеза

купца у погледу цене, обавеза даваоца ренте у уговорима о доживотној ренти или даваоца

издржавања ако je уговорена исплата новца у уговорима о доживотном издржавању, обавеза

закупца да плати уговорену закупнину, и др. јесу новчане облигације.

Могуће je да облигациони однос обухвата више различитих облигација, како новчаних, тако и

неновчаних, нпр. дужник je обавезан да исплати одређени новчани износ и преда одређену ствар.

У погледу предаје ствари важе правила за неновчане облигације, a за предају новца, наравно,

правила која уређују новчане облигације.

Docsity.com

Често се јављају и такви облигациони односи који у свом саставу представљају једновремено

постојање како новчане, тако и неновчане облигације. (у уговорима о доживотном издржавању).

Мора се водити рачуна о вољи уговарача, односно њиховој заједничкој намери, али и о

објективном критеријуму који у конкретном случају указује на превагу једног или другог елемента

таквог споја, што у крајњој линији упућује на метод теорије апсорпције. Ако je у једној облигацији

новчано давање доминантно, онда новчана облигација апсорбује неновчану, те се in concreto

примењују правила која уређују новчане облигације. Уколико je реч, нпр. о утовору о размени уз

доплату, питање je да ли je новчани део облигације веће, исте или мање вредности у односу на

ствар која се размењује. Ако je доплата при размени незнатна, реч je о неновчаној облигацији,

ако je пак доплата знатна, посреди je новчана облигација.

У време доношења Закона о облигационим односима новац je био релативно стабилан, у смислу

да инфлација није прелазила предвидљиве границе. Отуда je Закон предвиђао да je дужник

новчане обавезе морао да исплати онај број новчаних јединица на који je обавеза гласила, и то,

ако je обавеза гласила на страну валуту, њено испуњење се могло захтевати у динарима, према

курсу који je важио у тренутку настанка обавезе. To je у условима високе инфлације, доводило

повериоце у незавидан, често и апсурдан положај. Дужник се богатио сваким даном већ на основу

чињенице што je (још) дужник! Уследиле су измене ЗОО-а из 1993. године, којим je извршена

корекција одредаба и у вези с испуњењем новчаних облигација, тако да се испуњење такве

облигације сада може захтевати у динарској проиввредности пo курсу у тренутку испуњења.

Наведени разлози утицали су и на укидање одредбе која je забрањивала уговарање индексне

клаузуле. To значи да je сада знатно проширена могућност уговарања клизних скала, али свакако

у границама основних начела која прописује Закон. Закон прописује да je у уговорима у којима се

једна страна обавезује да изради и испоручи одређене предмете дозвољено уговорити да ће цена

зависити од цена материјала и од рада, као и других елемената који утичу на висину трошкова

производње у одређено време на одређеном тржишту.

Правни значај поделе. Значај поделе облигација на новчане и неновчане изузетан je у савременим

тржишним привредама. Ту се поставља питање камата, исплате пре рока, места испуњења и

проблем односа начела монетарног номинализма и изузетака од тог начела.

Камата je прва специфичност новчаних облигација, јер се она, у случају доцње, подразумева у

свим новчаним обавезама уколико што друго није уговорено. С друге стране, дужник ће плаћати

камату на главницу због саме употребе новца, што, дакле, нема везе са доцњом, уколико je то

уговорено, a уколико су у питању уговори у привреди, дакле, уговори којима се заснивају новчане

облигације између правних лица, камата се подразумева иако није уговорена. Уколико je реч о

новчаној облигацији, дужник падом у доцњу аутоматски и безизузетно дугује затезну камату, a то

je камата утврђена пo Закону о висини стопе затезне камате. Чак ни општи разлози за ослобађање

од одговорности пo основу кривице, нпр. виша сила, не примењују се када je реч о доцњи у

новчаној облигацији. Могуће je да поверилац услед доцње дужника трпи и одређену штету, нпр.

неко предузеће изгуби одређени посао због неблаговремене исплате кредита од банке, у ком

Docsity.com

случају ће кривица дужника бити релевантна. Како поступити када je штета учињена повериоцу

виша од износа затезне камате? Уколико поверилац докаже дату висину штете, која превазилази

затезну камату, дужник ће бити обавезан да накнади ту разлику, у складу с начелом интегралне

накнаде штете.

Облигација која садржи камату може се заснивати и на уговору. Када je реч о уговореној камати,

треба истаћи да стопа уговорене камате, за физичка лица, не може бити виша од каматне стопе

која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге no виђењу. Када je реч о правним лицима,

максимирање камата je уређено посебним законом. У случају да je камата уговорена, али je

пропуштено утврђивање њене висине или време доспелости, онда су пo Закону могуће две

ситуације: једна се односи на физичка, a друга на правна лица. Када су посреди физичка лица,

примењује се каматна стопа која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге no виђењу. Када се

новчана облигација односи на правна лица, међу њима се примењује каматна стопа коју банка или

друга банкарска организација плаћа, односно уговара за такву или "сличну врсту посла и доспева

no истеку године, ако за одређени случај није предвиђено што друго.

Уговарање камате трпи још једно законско ограничење. Ништава je одредба уговора којом се

предвиђа да ће на камату, када доспе за исплату, почети да тече нова камата ако не буде

исплаћена стара. Може се унапред уговорити да ће стопа камате бити повећана уколико дужник

благовремено не исплати доспеле камате.

Питање које je везано за време испуњења новчане обавезе јесте исплата дуга пре рока. Ту je

посреди интерес повериоца који може доћи у питање, јер je поверилац рачунао с временском

димензијом исплате камате, која долази у питање исплатом пре рока. Таква исплата пре рока, пo

Закону je могућа и представља још једну врсту заштите дужника. Дужник може новчане обавезе

испунити пре рока и та одредба има императивни карактер, јер je ништава одредба уговора којом

би се дужник овог права одрекао. Дужник који своју обавезу испуни пре рока има право, ако je на

то овлашћен уговором или то произлази из обичаја, да захтева одбитак износа камате за време од

дана исплате до доспелости обавезе. У уговорима о продаји са оброчним отплатама цене у којима

се покретна ствар предаје купцу пре него што му цена буде потпуно исплаћена, купац увек може

да исплати одједном остатак дуговане цене. Taj остатак се исплаћује чист, без уговорних камата и

без трошкова, и ова одредба je императивна, јер je супротна одредба ништава.

Место испуњења такође има одређени значај када je реч подели облигација на неновчане и

новчане пa отуда Закон предвиђа одређена правила и у овој материји. Закон у овој материји, с

једне стране, разматра општа правила испуњења, дакле, заједничка правила која се односе на

неновчане и новчане облигације, a с друге стране, посебно уређује извесне специфичности везане

само за новчане облигације.

Када je реч о општим правилима која важе за неновчане облигације, дужник своју обавезу, свој

дут треба да испуни повериоцу у месту које je одређено правним послом или законом. Али, ако

место испуњења није одређено ни правним послом ни законом, a не може се одредити ни пo врсти

посла ни пo природи обавезе или осталим околностима, испуњење обавезе врши се у месту у коме

Docsity.com

je дужник у време настанка обавезе имао своје седиште, односно пребивалиште, a у недостатку

пребивалишта, своје боравиште. У случају да je дужник правно лице, које има више јединица у

разним местима, као место испуњења сматра се седиште јединице која треба да изврши

престације неопходне за испуњење обавезе ако je повериоцу та околност при закључењу уговора

била позната или морала бити позната.

С друге стране, када je реч о новчаним облигацијама, као место њиховог испуњења сматра се

место у коме поверилац има своје седиште, односно пребивалиште, a уколико поверилац нема

пребивалиште у нашој земљи, релевантна чињеница je његово боравиште. Када je реч о правним

лицима a плаћање се врши вирманом, новчане облигације се испуњавају у седишту организације

где се воде повериочева новчана средства.

Када je предмет обавезе одређени износ новца, правило je да дужник мора да исплати онај број

новчаних јединица на који обавеза гласи, a изузетак je када закон одређује што друго. Ако

новчана обавеза гласи на плаћање у страној валути или у злату, њено испуњење може да се

захтева у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавеза, a дужник који

задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и законску затезну камату. Према

схватању начела монетарног номинализма, новчана обавеза се испуњава истим бројем новчаних

јединица без обзира на измену вредности новца, што подразумева и ограничење приватне

аутономије странака, у смислу забране уговарања одређених корелација које би утицале на

очување куповне вредности новца, нпр. везивање за курс одређених валута, или за цену злата…

Ниједан закон или законик који уређује материју облигација не може бити потпуно доследан у

очувању монетарног номинализма. Доказ за то je и постојање једног броја општеприхваћених

установа које управо треба да релативизују последице монетарног номинализма, али и шире

последице измењених услова до којих je дошло у периоду између настанка обавезе и њеног

испуњења. To су правила о промењеним околностима (rebus sic stantibus), када после закључења

уговора наступе такве промене које отежавају испуњење обавезе једне стране, или ако се због

њих не може остварити сврха уговора, a све у мери да je очигледно да уговор више не одговара

очекивањима повериоца и дужника и да je, пo општем мишљењу, таква облигација неправична.

Начело монетарног валоризма води рачуна о променама куповне моћи новца, тако да je не само

могуће већ и сасвим легално да дужник, приликом испуњења своје обавезе, преда различит број

новчаних јединица у односу на онај који je својевремено примио, нпр. на основу утовора о зајму.

Доследно поштовање начела монетарног номинализма води једностраности, што значи

неправедности, јер води рачуна о интересима само једне стране, и то дужничке. У условима

високе инфлације оправдана очекивања повериоца, односно његова права у погледу новчане

облигације могу бити веома угрожена, чак и обесмишљена. To je разлог што свако право мора

наћи извесну меру којом би били задовољени и обезбеђени права и интереси обеју страна у

облигационом односу, дакле, како дужника, тако и повериоца. Због тога je извршена и измена

оригиналног текста ЗОО у смислу ублажавања начела монетарног номинализма, односно отварања

могућности боље заштите повериочевих права када je реч о новчаним облигацијама. С друге

Docsity.com

стране, неограничено уговарање одређених клизних скала, које би водиле рачуна само о интересу

повериоца, који no дефиницији има повољнији положај у односу на дужника, такође може одвести

на терен неправде. Зато je, када су посреди новчане облигације, неопходно наћи праву меру

између ова два начела - начела номинализма и валоризма.

Треба истаћи да ЗОО у својој основној одредби која уређује начело монетарног номинализма

предвиђа правило исплате од стране дужника оног броја новчаних јединица на који обавеза гласи,

уз могућност одступања, у једном или другом правцу, у складу са законским прописима, било

самог ЗОО или посебних закона. Пракса показује да се, управо због смањења куповне вредности

новца које je постало уобичајено, када су у питању новчане обавезе, најчешће уговарају валутне

обавезе. Како je код нас законско средство плаћања динар, није могуће кондемнаторном тужбом

захтевати исплату у страним средствима плаћања, већ искључиво у динарима. Изменом Закона

омогућено je постизање одређене мере између интереса повериоца и дужника, с обзиром на то да

када je уговорена валутна обавеза, њено испуњење се може захтевати у динарима, али пo курсу

који се примењује у тренутку испуњења новчане облигације. Када je реч о накнади материјалне

штете, њена висина се одређује не према ценама у време штетног догађаја, већ према ценама у

време доношења судске одлуке, изузев када закон одређује што друго. И наведени изузетак који

предвиђа сам Закон, a који се односи на могућност уговарања клизне скале када се дужник

обавезао да изради и испоручи одређене предмете, али тако да ће цена зависити од цена

материјала и рада, као и других елемената који утичу на висину трошкова производње у одређено

време и на одређеном тржишту, није ништа друго до вођење рачуна о интересима таквог дужника

у условима очекиваних промењених околности које могу озбиљно да утичу на такву новчану

облигацију.

ПОДЕЛА ПРЕМА КАУЗИ ОБЛИГАЦИЈЕ

Подела према каузи подразумева ужу поделу: на основу изјаве воље и на основу закона; на

каузалне и апстрактне облигације; личне и неличне облигације.

19.

1. Облигације које настају на основу воље и на основу закона

Све облигације имају у крајњој линији основ у закону. Међутим, овде je у питању непосредни

узрок, разлог, кауза настанка конкретне облигације. Уколико je настанак облигације непосредно

везан за изјаву воље правног субјекта, значи да су у питању правни послови, a у материји правних

послова кауза je другачија у односу на основ облигација чији настанак није везан за изјаву воље.

Облигације чији се непосредни настанак везује за законске прописе садрже каузалну везу која се

базира или на узрочно-последичном, каузалном низу чињеница које непосредно воде до дужника,

или je узрок одговорности дужника непосредно законски пропис, као што je случај приликом

Docsity.com

објективне одговорности за штету или одговорности за другог.

Правни значај поделе. Када je узрок, кауза облигације непосредна примена закона, нпр. приликом

објективне одговорности, пo правилу се не улази у доказивање каузалне везе у вези с настанком

облигације, јер je у питању претпостављена одговорност. И у тим случајевима претпоставка

одговорности није необорива, иако су изузеци ретки. Ипак, могуће je доказивање да je запослени,

према околностима случаја, поступао како je требало, што значи да ће се ићи на доказивање

узрочно-последичног ланца, односно у питање кривице.

Истраживање узрочно-последичне везе између штетног догађаја и понашања штетника je правило,

без обзира на коме лежи терет доказивања у конкретном праву. Према ЗОО олико узрочно-

последична веза указује на одређено лице као штетника, оно ће бити дужно да докаже да je штета

настала без његове кривице, што значи да ће питање каузалности бити предмет судског спора.

Чак и када се одговара по основу правичности, мора се утврдити узрочно-последична веза између

штетника и штете, без обзира на то што je штетник неодговоран.

Када су у питању облигације чији je непосредни основ изјава воље правног субјекта, питање каузе

сложеније je и зависи од врсте правног посла, a пре свега од поделе на једностране и двостране,

као и теретне и доброчине правне послове. Примена правила о каузи у материји облигација које

настају на основу изјаве воље захтева посебна знања правне науке и како су то правна питања,

вештачење није могуће због правила iura novit curia. Без каузе у случају спора није могуће

утврдити садржину облигације.

20.

2. Каузалне и апстрактне облигације

Свака облигација има свој основ, своју каузу. Критеријум поделе није постојање или непостојање

каузе, већ њена видљивост, односно скривеност. У неким пословима je кауза истакнута тако да je

јасно због чега je такав правни посао настао, a тиме je знатно олакшано његово сврставање у

посебне поделе, као и његово тумачење. Нпр. једно лице даје другом одређену количину новца, и

то зато да би му овај други предао виолину у својину. Основ каузалне облигације je непосредно

видљив и јасан.

Апстрактне облигације имају скривен основ, односно кауза није непосредно видљива и јасна, a то

онемогућава сврставање такве облигације у одговарајуће посебне поделе, с једне, и онемогућава

тумачење одговарајућих права и обавеза дужника, односно повериоца, с друге стране. Тако, нпр.

за меницу je познато да поверилац потражује одређени износ новца од дужника, али није познато

због чега, јер je кауза невидљива. Ипак, и такав правни посао зависи од постојања и

допуштености каузе, јер ако дужник уложи приговор, суд je дужан да истражи каузу.

Правни значај поделе. Значај поделе огледа се у томе што je у каузалним облигацијама

непосредно јасан разлог њиховог настанка, што олакшава решавање спорних питања међу

странкама и, посебно, када су у питању правни послови, омогућава правилно тумачење спорних

Docsity.com

одредаба посла.

Апстрактне облигације се у случају спора увек морају свести на каузалне, јер je правилно решење

спора управо у непосредној вези с постојањем и допуштеношћу каузе. У савременим правима

судбина апстрактне облигације увек зависи од ваљаности каузе. У сваком случају, апстрактне

облигације побољшавају правни положај повериоца, јер он у случају спора, као тужилац, неће

бити обавезан да доказује да je дужник у обавези да испуни чинидбу, већ обрнуто, дужник je тај

који ће морати да доказује да ли уопште нема обавезу или ју je већ испунио. Апстрактне

облигације убрзавају прави промет, нпр. већ тиме што се не мора сачињавати уговор у писаном

облику, с посебним одредбама које би штитиле повериоца, јер у многим случајевима сама

апстрактна облигација чини довољну заштиту.

21.

3. Личне и неличне облигације

Подела се заснива на интензитету везе између престације и дужника. Уколико престацију може да

испуни само дужник лично, у питању су личне облигације, облигације intuitu personae. To су

облигације које настају на основу воље правних субјеката, при чему су личне особине и квалитети

дужника били одлучујући мотив конкретне садржине облигације, што значи да су такви мотиви

ушли и у поље каузе. Нпр. уговор о делу je закључен управо са Урошем Предићем, као

послеником, јер наручилац сматра да ће његов портрет најбоље насликати управо тај посленик.

У неличним облигацијама престација није везана за дужника. У ствари, у неличним облигацијама

битно je да престација буде уредно испуњена, a то, у крајњој линији, може да учини и неко други,

a не сам дужник. Нпр. када се престација састоји у исплати новчаног износа, за повериоца није

битно да ли je исплату извршио сам дужник или његов пуномоћник, или у његово име јемац, или

пак неки његов пријатељ или рођак.

Има и таквих чинидби које подразумевају лично ангажовање дужника, али ипак не спадају у личне

облигације. Нпр. приликом преноса својине на непокретности продавац мора лично дати изјаву

којом допушта измену титулара својине у земљишним књигама, односно другим јавним књигама, a

у корист купца. Међутим, ако он то неосновано одбије, та његова изјава може се заменити

одговарајућом судском одлуком.

Правни значај поделе. Личне облигације може испунити само дужник лично и отуда њихово

неиспуњење није могуће непосредним средствима принуде. Дужник се може натерати на

испуњење на два начина. С једне стране, ако дужник не изврши о року неку своју неновчану

обавезу која je утврђена правноснажном судском одлуком, суд може, на захтев повериоца,

дужнику одредити накнадни примерени рок за извршење престације и независно од сваке штете,

одредити да ће дужник морати да исплаћује повериоцу одређени износ новца за сваки дан

задоцњења, или коју другу јединицу времена, почев од истека примереног рока. Ово средство се

зове судски пенали чија je сврха управо посредни утицај на дужника личне облигације да чинидбу

испуни. Повериоцу личне облигације увек стоји на располагању право на накнаду штете, ако

Docsity.com

дужник својом кривицом не изврши дуговану чинидбу. У случају да дужник без своје кривице није

у могућности да испуни своју обавезу, облигација се гаси. Облигације су подобне за наслеђивање,

али су личне облигације изузетак од тог правила. Наследници дужника личне облигације нису

обавезни да испуне дуговану чинидбу, јер се лична облигација угасила смрћу дужника.

Неличне облигације су правило у правном промету. Оне су подобне за наслеђивање, што значи да

су универзални сукцесори обавезни да испуне престацију коју je дуговао оставилац. Дужник може

бити непосредно натеран да испуни неличну облигацију путем кондемнаторне тужбе, односно

пресуде на осуду на чинидбу. Уколико поверилац трпи и неку врсту штете због неиспуњења или

неуредног испуњења дуговане чинидбе, има право да захтева накнаду претрпљене штете.

Повериоцу у неличним облигацијама стоји на располагању шири спектар правне заштите у односу

на повериоца у личним облигацијама. Поверилац има и неке посебне могућности да оствари свој

интерес. To су нека посебна правна средства у оквиру тзв. повериочевих права у неким посебним

случајевима. Тако, поверилац може када je дужник у доцњи с предајом генеричних ствари да, пo

обавештењу дужника, сам прибави такве ствари, a све на рачун дужника, уз право на накнаду

штете. Уколико се престација дужника састоји у чињењу, a дужник je у доцњи, поверилац, пo

обавештавању дужника, може сам учинити оно што je дужник био у обавези, све на његов рачун,

уз задржавање права на накнаду причињене штете. Ако je негативна облигација, a дужник поступи

противно обавези, поверилац има право на накнаду штете, a уколико je дужник облигације нешто

саградио, поверилац има право да захтева уклањање објекта и накнаду штете, Уколико дужник не

испуни о року своју обавезу која je утврђена правноснажном судском одлуком, поверилац га може

позвати да je испуни у примереном року и изјавити да пo протеку рока неће примити испуњење,

већ ће захтевати накнаду штете.

ПОДЕЛА ПРЕМА МНОЖИНИ СУБЈЕКАТА ОБЛИГАЦИЈЕ

У облигацији, односно у облигационом односу могу бити најмање два лица, али и бројчано

неодређен, али одредив круг лица. И на поверилачкој и на дужничкој страни може се наћи више

лица: више поверилаца, a један дужник; један поверилац, a више дужника; више поверилаца и,

истовремено, више дужника. Ta лица могу бити како физичка, тако и правна.

Облигациони однос у коме учествује минималан број субјеката, односно два лица назива се

дуалистичким. У дуалистичкој облигацији поверилац и дужник се могу наћи у

једностранообавезном или двостранообавезном односу. Уколико je само једна страна поверилац,

a друга страна само дужник, реч je о једностранообавезној облигацији, нпр. штетник, као дужник,

обавезан je да оштећеном, као повериоцу, исплати одређени износ новца на име накнаде штете.

Уколико je реч о таквој облигацији у којој се поверилац и дужник налазе у двострукој улози, у

потпуној узајамности, тако да се у погледу једне престације лице A, у односу на лице Б, налази у

својству повериоца, али се у погледу друге престације, такође у односу на лице Б, налази у

својству дужника, као и обрнуто, лице Б се у односу на A налази реципрочно у својству дужника,

Docsity.com

односно повериоца, реч je о двостранообавезном односу, нпр. утовор о трампи, купопродаји,

закупу и др.

У савременим условима, посебно у трговинском праву, у области осигурања, накнаде штете и сл.,

све су чешће и облигације с више субјеката на дужничкој, или поверилачкој страни или на обе

стране. Тада je реч о множини субјеката у облигацији, односно о плуралистичким облигацијама. У

оквиру плуралистичких облигација нужно се јављају сложенији правни односи. Ти односи

непосредно зависе од врсте престација у конкретном случају: да ли je реч о дељивим или

недељивим облигацијма, солидарним или здруженим облигацијама.

22.

1. Дељиве и недељиве облигације

Ta подела je чисто правне природе. У дељивим облигацијама предмет може бити подељен на два

или више делова који задржавају својства и сразмерну вредност чинидбе као целине. У

недељивим облигацијама чинидба се не може разделити на делове, a чак и када je то могуће, ти

делови у свом збиру не одговарају чинидби као целини, тако да je и њихова збирна вредност мања

у односу на дату чинидбу као целину. Правило je да су облигације уздржавања недељиве, a

облигације чињења и посебно давања ствари одређених пo роду јесу дељиве. У правном промету

су најчешће дељиве новчане облигације. Дељиве су и облигације чији je циљ стицање својине.

Правило je да се обавеза, односно потраживање у дељивој обавези која има више дужника или

више поверилаца дели на једнаке делове, односно одговарајуће квоте, уколико што друго није

уговорено. Дељиве обавезе су у суштини посебне и самосталне облигације које могу имати

различиту судбину. Може се поставити питање због чега се онда дељиве облигације једноставно

не третирају као потпуно самосталне? Разлог због кога се дељиве обавезе, уз неке изузетке,

узимају као целина облигационог односа јесте тај што потичу из истоветног правног основа.

Када у облигационом односу стоје, један наспрам другог, само један поверилац и један дужник,

пo правилу, и не поставља се питање дељивости престације. Ипак, и тада je могуће да једна

страна, пo правилу, дужник, постави питање дељивости облигације, при чему ће поверилац имати

супротан интерес, исто може довести до спора.

Проблем дељивости облигације јавља се нарочито у случају када се на једној страни,

поверилачкој или дужничкој, или на обе стране, поверилачкој и дужничкој, јавља више субјеката.

Уколико се према овој множини субјеката облигација може сразмерно поделити посреди су

заједничке облигације. Заједничке облигације настају на основу воље правних субјеката било

правним пословима inter vivos, било mortis causa, a могу настати и путем законске универзалне

сукцесије или на други начин. Заједничка облигација која подразумева више субјеката на

поверилачкој страни назива се активном заједничком (дељивом) облигацијом, a када je већи број

лица на дужничкој страни, реч je о пасивној заједничкој (дељивој) облигацији. У активној

заједничкој облигацији сваки поверилац може да захтева испуњење свог, сразмерног дела

Docsity.com

дуговане чинидбе. И обрнуто, када je реч о пасивној заједничкој облигацији, престација се дели

на дужнике у одговарајућој сразмери. Уколико није другачије одређено, и у активној и у пасивној

заједничкој облигацији претпоставка je да се престације деле на једнаке делове.

To значи да je сваки део престације самостална целина и да евентуална инсолвентност неког од

дужника погађа оне повериоце који нису успели да приме чинидбу. Значи да повериоци који су се

наплатили нису дужни да сразмерно намире повериоце који то нису успели. Прекид застарелости

се односи само на оног повериоца који се позвао на прекид. Дужничка доцња у односу на једног

не важи према другим повериоцима. Новација једног повериоца и једног дужника не обухвата

остале, било повериоце, било дужнике. Отпуст дуга који je учинио поверилац у споразуму с

једним дужником не ослобађа остале дужнике.

У облигационом праву оборива je правна претпоставка да када постоји више субјеката у

облигационом односу, реч je о заједничким, дељивим облигацијама. У трговинском праву, када

има више дужника у некој дељивој обавези, важи претпоставка солидарности. To значи да такви

дужници одговарају повериоцу, односно повериоцима солидарно.

Када су посреди недељиве облигације, сваки субјект je, било на поверилачкој страни (активна

недељива облигација), било на дужничкој страни (пасивна недељива облигација), субјект такве

облигације као целине: поверилац може да захтева престацију као целину; дужник може да

испуни престацију само као целину. Нпр. предаја уметничке слике, музичког уређаја, краве,

моторног возила, дијамантске огрлице и сл. (тзв. апсолутна недељивост). Недељивост облигације

може бити и уговорена (тзв. релативна недељивост). To су случајеви када je облигација пo

природи ствари дељива, али су странке, због неког свог специфичног интереса, уговориле

недељивост, нпр. изградња куће no систему „кључ у руке".

Уколико je у питању недељива обавеза са више дужника, не примењују се правила која важе за

заједничке облигације, већ правила која се односе на солидарне облигације. Када у недељивој

обавези има више поверилаца, при чему солидарност није ни уговорена нити je на закону

заснована, један поверилац може да захтева да дужник испуни облигацију њему, али под условом

да je на то овлашћен од других поверилаца. У супротном, сваки поверилац може да захтева од

дужника да обавезу испуни свим повериоцима заједно, или да je положи суду.

Недељиве облигације имају различите правне последице у зависности да ли je више субјеката на

поверилачкој или дужничкој страни.

1.1 Недељиве облигације с више поверилаца

Облигациони однос у којем постоји недељива обавеза с више поверилаца подразумева да захтев

којим се тражи извршење такве обавезе могу поставити сви повериоци такве чинидбе. Нпр. два

лица у галерији купе уметничку слику и изврше исплату, a галерија не изврши своју обавезу

предаје у уговорено време, уговорену чинидбу од галерије не може да захтева само један

поверилац. Пошто je чинидба недељива, то логично значи да je сваки од поверилаца, субјект

Docsity.com

потраживања као целине. То не значи да уколико постоји више поверилаца да се сви они обавезно

морају договорити о подизању тужбе. Сваки поверилац, будући да je субјект целе (недељиве)

чинидбе, може и сам поднети тужбу, али тужбени захтев мора обухватити и остале повериоце.

Захтев у недељивој облигацији мора бити кумулативан.

Дужник своју недељиву обавезу с више поверилаца може испунити на три начина: истовремено

свим саповериоцима; једном или само неким који захтевају у име свих и на то су овлашћени;

путем одговарајућег депозита. Може се догодити и случај када постоји несагласност поверилаца,

a дужник жели да што пре испуни своју обавезу. Уколико на позив дужника повериоци недељиве

обавезе не желе да приме извршење обавезе дужника о року, они ће пасти у поверилачку доцњу,

a дужник се, уколико се његова обавеза састоји у предаји ствари, ослобађа обавезе уколико ствар

преда у депозит.

У случају недељивих обавеза с више поверилаца може бити утоворена или законом предвиђена

солидарност, у ком случају се примењују правила солидарних облигација.

1.2. Недељиве облигације с више дужника

Уколико више дужника дугује испуњење недељиве обавезе, сваки садужник je обавезан да

престацију испуни у целини. To налаже и логика ствари: облигација je недељива и отуда се не

може испунити у деловима! Из тога следи да поверилац може захтевати од сваког садужника

испуњење (целе) облигације. Недељивост обавезе подразумева да испуњењем од једног дужника,

обавеза престаје, односно облигација се гаси ipso facto и у односу на остале садужнике.

Правни односи између самих садужника, тзв. интерни односи, у недељивој облигацији

разрешавају се пo правилима регреса. Уколико je један од садужника испунио обавезу на захтев

повериоца, он има право да од осталих садужника захтева сразмерно учешће, сразмерну накнаду.

Према правилима ЗОО, за недељиве обавезе у којима има више дужника, сходно се примењују

правила о солидарним облигацијама.

Правни значај поделе. Значај поделе на дељиве и недељиве облигације je вишеструк. С

материјалноправног становишта, у дељивим облигацијама могуће je испуњење престације у

неколико делова, нпр. исплата у ратама, испорука робе сукцесивно сваких седам дана и сл. У

недељивим обавезама то није могуће: у апсолутно недељивим то je апсолутно немогуће, a у

релативно недељивим странке се могу накнадно споразумети да облигација постане дељива.

Делимично испуњење у недељивим обавезама, под претпоставком да се странке, у релативној

недељивости, нису накнадно споразумеле супротно, представља разлог за раскид уговора и

накнаду штете. Дељива облигација може бити под правним режимом заједничких или солидарних

облигација. Недељива облигација потпада под правила солидарних облигација. С процесног

гледишта, положај тужиоца у недељивим облигацијама je специфичан, јер он не може да тужи

само у своје име, већ тужбеним захтевом увек мора да обухвати све повериоце заједно, без

обзира на став појединих поверилаца.

Docsity.com

23.

2. Солидарне облигације

Солидарна облигација подразумева дељиву обавезу, али која се треба испунити in solidum, у

целини. Престација јесте дељива, али под одређеним условима ставља се под правни режим као

да je недељива. Сваки саповерилац има право да захтева испуњење обавезе у целини од сваког

садужника, a сваки садужник има обавезу да томе захтеву удовољи; испуњењем обавезе од једног

садужника било ком саповериоцу, облигација се гаси. Солидарне облигације се не

претпостављају, напротив, оне могу настати на основу воље овлашћеног лица или на основу

закона.

У зависности од тога да ли je у облигацији више поверилаца или више дужника, солидарне

облигације се деле на активне и пасивне.

24.

2.1. Активне солидарне облигације (солидарност поверилаца)

Активна солидарна облигација je она у којој постоје саповериоци, који могу, сваки за себе, да

захтевају испуњење чинидбе у целини. Поверилац, у складу с правилом ко може више може и

мање, има право, али не мора, да захтева испуњење целе престације, јер je она пo својој природи

дељива. Поверилац може тражити испуњење сразмерног дела дужникове обавезе. Нпр. на основу

уговора о зајму, повериоци A и Б, као солидарни повериоци, потражују од лица В 20.000 евра. И A

и Б, сваки за себе, могу захтевати исплату дуга у целини, али исто тако A може тражити 10.000

евра. Са становишта дужника испуњење обавезе у целини једном повериоцу значи гашење

облигације. Дужник има право избора, facultas alternativa, коме ће повериоцу испунити обавезу.

To je погодност за дужника, јер може, у складу са својим интересом, сам изабрати место и време

испуњења. Aли facultas alternativa престаје када један поверилац захтева испуњење, јер у таквом

случају дужник има обавезу да чинидбу изврши њему, у складу с правилом prior tempore, potior

iure. Солидарна облигација се гаси испуњењем од дужника солидарном повериоцу, кога он

одабере, или повериоцу који je први тражио испуњење. Солидарност се огледа и на плану доцње,

јер ако дужник падне у доцњу према једном солидарном повериоцу, у доцњи je према свим

повериоцима, али и обрнуто, ако je један поверилац у доцњи према дужнику, у доцњи су сви.

Такође, признање дуга учињено једном, користи свим повериоцима. Приликом застарелости je

другачије: ако један поверилац прекине застаревање, или ако према њему оно не тече, то не

користи осталим солидарним повериоцима, односно према њима рок и даље тече, али одрицање

од застарелости према једном повериоцу користи и другима.

После испуњења солидарне облигације од дужника, настају одређена права и обавезе међу

солидарним повериоцима. To су регресни односи: сваки поверилац има право да захтева од оног

Docsity.com

повериоца који je примио испуњење да му преда сразмерни део који му припада, с тим да,

уколико што друго не проистиче из солидарности, постоји претпоставка да сваком повериоцу

припада једнак део.

2.1.1. Смањење и гашење солидарне обавезе

Солидарна облигација се редовно гаси испуњењем од било ког садужника (гашење, престанак

исплатом). Солидарна облигација може престати и на други начин, пo општим правилима (нпр.

застарелошћу), a чинидба може бити и смањена.

Дужник може и у солидарној облигацији користити институт пребијања, односно може истаћи

компензациони приговор према повериоцу који je тражио испуњење или неком другом

солидарном повериоцу, али пребијање може ићи само до висине дела солидарног потраживања

које припада повериоцу с којим се пребијање врши. Приликом опроштаја (отпуста) дуга и новације

(пренова) умањује се солидарна обавеза сразмерно висини потраживања тог повериоца. Када je

реч о конфузији (сједињењу), односно случају када се у лицу једног солидарног повериоца

сједини и својство дужника, односи солидарности престају, те остали повериоци могу од њега да

захтевају само свој део потраживања. Ако један од солидарних поверилаца закључи са дужником

поравнање, оно, уколико није прихваћено од осталих, нема правног дејства према другим

повериоцима. Међутим, ако се то поравнање односи само на део дуга према повериоцу с којим je

поравнање закључено, дуг се сразмерно смањио за то потраживање, али остатак, и то као

солидарна облигација, важи према осталим повериоцима.

25.

2.2. Пасивне солидарне облигације (солидарност дужника)

Пасивна солидарна облигација je она у којој постоје садужници, који су обавезни да испуне

чинидбу у целини било ком повериоцу, иако je престација дељива. У пасивним солидарним

облигацијама одговорност дужника кумулативна, док je сам дуг алтернативан.

Пасивне солидарне облигације су пo своме циљу управљене на побољшање правног положаја

повериоца. Отуда поверилац има право да тражи и испуњење

дела обавезе, a дужник тада може да испуни само део обавезе, нпр. онај део који сразмерно

терети њега. Ако je у питању пасивна солидарна облигација која се састоји у исплати износа од

30.000 евра, при чему постоје три дужника, поверилац може no свом избору да захтева исплату

само од једног, нпр. најсолвентнијег дужника. Поверилац je овлашћен и, нпр. да захтева од

једног 10.000 евра, a касније од другог да захтева 20.000 евра. По намирењу (целокупног) дуга,

нпр. само од једног солидарног дужника, облигација се гаси и према осталим садужницима. У том

случају било који од солидарних дужника не само онај који je обавезу извршио, може тражити да

поверилац изда исправу да je дуг намирен.

Docsity.com

Постоји могућност да за све солидарне дужнике не буде исти рок за испуњење, a могу бити и

различити услови испуњења, нпр. различита места испуњења према пребивалишту, односно

седишту дужника и сл.

Када у пасивној солидарној облигацији поверилац падне у доцњу према једном солидарном

дужнику, он je у доцњи и према осталим садужницима, али доцња једног солидарног дужника

нема дејства према осталим садужницима. У случају признања дуга који би извршио један од

солидарних дужника, нема дејства према осталим дужницима солидарне облигације.

2.2.1. Смањење и гашење солидарне обавезе

Солидарна облигација може престати извршењем чинидбе од ма ког садужника, пo општим

правилима, али може престати или бити умањена и из посебних разлога.

Солидарни дужници могу вршити пребијање потраживања према повериоцу, с тим да се сваки

садужник може позвати на пребијање другог садужника, a такво пребијање иде до висине износа

дела дуга тог садужника с којим je пребијање извршено. Слично je и у случају конфузије, односно

сједињења. Када се у једном лицу сједини својство повериоца и дужника у истој солидарној

облигацији, обавезе осталих дужника умањују се за износ тог дела обавезе.

Уколико поверилац у пасивној солидарној облигацији отпусти (опрости) дуг споразумом с једним

дужником, облигација се гаси. Отпуст дуга једном, значи отпуст за све. Изузетак се односи само

на случај када отпуст дуга има циљ да ослободи обавезе само тог дужника с којим je компензација

извршена. У таквом случају солидарна облигација ће бити умањена за висину пребијене чинидбе,

a остали садужници и даље одговарају солидарно за тако умањену обавезу. Слично je и с

новацијом (преновом), јер уколико поверилац изврши пренов с једним дужником, то важи за све,

осим ако je новација била ограничена на једног дужника, у ком случају се облигација умањује за

тај део, a солидарност осталих дужника остаје, али умањена за висину новације.

Поравнање повериоца с једним од солидарних дужника нема дејство према осталима.

Могуће je да застарелост не тече или буде прекинута у односу на једног дужника, али тече у

односу на остале садужнике. У том смислу, могуће je да наступи застарелост обавезе према

свима, осим према једном солидарном дужнику. Поверилац je у односу на солидарне дужнике у

вези с којима je наступила застарелост, изгубио право на остварење захтева, a облигација се из

цивилне претворила у натуралну. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Docsity.com

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 12:56

ПОДЕЛА ПРЕМА МНОЖИНИ ПРЕДМЕТА ОБЛИГАЦИЈЕ

Према множини предмета, облигације се деле: на индивидуализоване и генеричне, као и на

кумулативне, алтернативне и факултативне облигације.

26.

1. Индивидуализоване и генеричне облигације

Индивидуализоване су, у ствари, оне облигације које су посебно одређене тако да се prima faciae

препознаје њихов предмет. Ако je у питању акт предаје ствари, уколико je реч о

индивидуализованој облигацији, то ће нпр. бити предаја

уметничке слике Јована Бјелића „Предео са кућама", уље на платну, 56 х 68,5 cm… С друге стране,

ако je обавеза продавца да преда нов аутомобил одређене марке и боје, није реч о

индивидуализованој, већ о генеричној облигацији. У генеричној облигацији реч je о релативно

неодређеном, али одредивом предмету. Уколико би предмет био апсолутно неодређен,

облигације једноставно нема, она не може пуноважно настати. У генеричним облигацијама je при

самом њиховом настанку престација одређена само пo роду, односно врсти. Ту je реч о предаји

генеричних (заменљивих) ствари: нов концертни клавир „Стенвеј и синови"; вагон жита средњег

квалитета… За генеричну облигацију je битно да предмет није посебно, конкретно одређен. С

друге стране, у генеричним облигацијама релативна неодређеност, односно одредивост може

бити шира или ужа. Стављањем ознаке квалитета на заменљиве ствари, једноставно се

поједностављује и сужава избор. Ако нема ближе ознаке квалитета, узеће се у обзир намера

странака и околности случаја, што ће no правилу значити да je уговорен средњи квалитет.

У индивидуализованим облигацијама предмет који je in obligatione у потпуности се поклапа с

предметом који je in solutione, односно између предмета облигације и њеног испуњења постоји

потпуна истоветност, потпуни идентитет. У генеричним облигацијама то пo природи ствари није

Docsity.com

могуће, јер ће конкретни предмет испуњења бити накнадно одређен. Ако се избор сузи само на

две могућности, тј. ако су само два предмета in solutione, није реч ни о индивидуализованој, нити

о генеричној облигацији, већ о алтернативним облигацијама. Ту се поставља значајно питање: ко

ће накнадно одредити конкретан предмет испуњења - поверилац или дужник, или пак треће лице?

Ко има право избора у генеричним облигацијама? Право избора је у овим правним ситуацијама

ограничено, и то управо одредљивошћу облигације. Одредивост подразумева да постоје одређени

параметри којих се лице на коме je право избора мора држати. У генеричним облигацијама то

значи да се лице овлашћено на избор мора држати одређеног рода ствари, тј. врсте, количине и

квалитета. To значи да је његов избор „техничке" природе. Избор се мора вршити у складу с

најопштијим начелом савесности и поштења. Право избора зависи од начела приватне аутономије.

Саме странке могу својим уговором предвидети да ли поверилац, дужник, или треће лице имају

право избора. Уколико није предвиђено које лице има право избора, претпоставка je да избор

врши дужник, који се такође мора држати наведених стандарда приликом избора. У случају спора,

коначну реч даће парнични суд. Извршење престације и у генеричним облигацијама подразумева

њихово индивидуализовање, тако да се испуњењем, генерична облигација претвара у

индивидуализовану облигацију. Отуда следи да акт испуњења увек значи индивидуализовану

облигацију.

Правни значај поделе. Неке врсте уговора увек подразумевају индивидуализоване облигације,

други увек генеричне, а у неким су отворене обе могућности. Нпр. зајам подразумева генеричну

облигацију (новац, жито, нафта), закуп има за предмет одређену ствар, што значи да je у питању

индивидуализована облигација, a продаја може се односити како на индивидуализовану

облигацију, тако и на генеричну облигацију.

Правни значај поделе се првенствено односи на престанак облигације и ризик случајне пропасти

објекта престације.

У индивидуализованим облигацијама пропаст предмета доводи до гашења облигације услед

објективне немогућности испуњења. To значи да се дужник ослобађа обавезе. Ако je до пропасти

предмета дошло вишом силом или случајем, ризик сноси власник ствари.

Генеричне облигације носе претпоставку о немогућности пропасти. Дакле, без обзира на разлог

пропасти објекта генеричне облигације (нпр. услед више силе), дужник се не ослобађа

одговорности за испуњење такве облигације. Проблем пропасти генеричне ствари може се

догодити и у трајним облигацијама, нпр. предаја пара ретких птица из њиховог природног

станишта сваке године у наредних десет година, пa после пет година тај род у природи нестане.

2. Алтернативне, факултативне и кумулативне облигације

Када обавеза дужника има више предмета, односно када он може да испуни обавезу избором

најмање две чинидбе, реч je о сложеној облигацији с више предмета. Такве облигације могу бити:

алтернативне, факултативне и кумулативне.

Docsity.com

27.

2.1. Алтернатнвне облшације

Aко je дужник у обавези да испуни две или више престација, али се ослобађа обавезе испуњењем

једне, онда je реч о алтернативној облигацији. Чинидбе cy y алтернативној облигацији повезане са

„или": ако се дужник обавезао да ће одређеног дана брати грожђе у повериочевом винограду или

му исплатити 30 евра, у складу са својим интересом може изабрати повољнију солуцију. Правило

je да право избора припада дужнику, али актом којим je конституисана оваква облигација може

бити предвиђено и другачије решење. У случају делимичне евикције (одговорност за правни

недостатак), постоји законска алтернативна облигација са избором повериоца. Ако постоји неко

право трећег на продатој ствари које умањује или ограничава купчево право, купац, као

поверилац, може пo свом избору да раскине уговор или да захтева сразмерно снижење цене.

Лице на коме je право избора задржава то право све до тренутка обавештавања повериоца о свом

избору, a после тога избор je дефинитиван и не може се мењати без сагласности повериоца. Исто

je и када je дужник отпочео са извршењем једне чинидбе. Иначе, дужниково право избора може

престати и тако што ће у поступку принудног извршења једна од дугованих ствари бити предата

повериоцу, и то пo његовом избору. Ако je право избора припадало повериоцу, a он се не изјасни,

дужник га може позвати да изврши избор у примереном року, a пo истеку тог рока избор прелази

на дужника.

У случају да због неког догађаја, за који није одговорна ниједна страна, извршење једне обавезе

постане немогуће, облигација се своди на преосталу чинидбу, односно постаје једноставна

облигација. Ако за немогућност испуњења одговара једна страна, постоје две могућности:

одговорност дужника и одговорност повериоца.

Уколико je за немогућност испуњења једне обавезе одговоран дужник, постоје две правне

ситуације:

ако je право избора припадало дужнику, што ће редовно бити случај, облигација се своди на

преосталу могућу престацију;

ако je право избора имао поверилац, његов избор се своди или на захтев за испуњење преостале

(могуће) престације или на захтев за накнаду штете.

Ако je за немогућност испуњења једне обавезе крив поверилац, облигација ће се угасити, односно

дужник се ослобађа обавезе. Ипак, ако je право опције припадало дужнику, он може испунити

преосталу чинидбу, али тада и сам постаје поверилац накнаде штете према свом повериоцу из

првобитне облигације. Али и обрнуто. Aко je поверилац крив за немогућност испуњења једне

обавезе из алтернативне облигације, али je на њему било право избора, он може дужнику

накнадити штету, али и захтевати испуњење преостале чинидбе.

28.

Docsity.com

2.2. Факултативне облигације

Факултативне облигације имају један предмет, једну једину обавезу, али овлашћено лице може ту

правну ситуацију изменити тако што ће извршити другу чинидбу или ће захтевати извршење друге

чинидбе. Отуда факултативне облигације постоје с обзиром на обавезу или с обзиром на

потраживање, у зависности да ли je овлашћено лице дужник или поверилац.

Aко je дужник у обавези да испуни само једну престацију, али се ослобађа обавезе испуњењем

друге одређене престације, реч je о факултативној облигацији. Дужник има алтернативно

овлашћење - право замене чинидбе (престације) јесте на дужнику, на њему je facultas alternativa.

Облигација je, у ствари, проста, јер поверилац може да захтева испуњење само једне престације.

Повериочев захтев није у корелативности са одговорношћу дужника, јер дужник може да испуни

своју обавезу и другом чинидбом, a не чинидбом која одговара повериочевом захтеву. Чак и када

дужник обавести повериоца да ће уместо дуговане испунити факултативну обавезу, облигација не

мења садржину, она и даље остаје иста. Поверилац и даље може да захтева само дату престацију,

a дужник није обавезан да се држи своје речи; он je, у сваком случају, обавезан само да испуни

облигацију онако како она гласи, али се може ослободити те обавезе испуњењем друге. To његово

право престаће тек у поступку принудног извршења.

Факултативне облигације могу настати правним пословима или законом.

Правило je да facultas alternativa припада дужнику, али то може бити и повериочево право.

Завешталац, нпр. може оставити испоруку лицу A, и то колекцију од 31 аутопортрета (три уља на

платну и 28 цртежа) сликара Миодрага Петровића, с тим да се наследник може ослободити

обавезе ако лицу A исплати износ од 30.000 евра. Лице A, као поверилац (испорукопримац) има

право да захтева (само) предају колекције слика, a нема право да постави алтернативни тужбени

захтев и на исплату 30.000 евра. Међутим, наследник, који je као универзални сукцесор обавезан

да испуни испоруку овлашћен je да, уместо предаје колекције слика, преда повериоцу 30.000 евра

и на тај начин угаси облигацију, односно ослободи се обавезе.

У случају да предмет обавезе постане немогућ услед догађаја за који дужник одговара, поверилац

може да тражи само накнаду штете, али се дужник може ослободити обавезе дајући предмет који

je овлашћен да да уместо дугованог.

Постоје и законске факултативне облигације које, нпр. могу настати у случају прекомерног

оштећења. Ако je између обавеза уговорних страна у двостраном уговору постојала, у време

закључења уговора, очигледна несразмера, оштећена страна може захтевати поништење уговора,

ако за праву вредност тада није знала нити je морала знати, али ће уговор остати на снази ако

друга страна понуди допуну до праве вредности. To овлашћење друге уговорне стране да отклони

знатан поремећај у узајамности давања, односно поремећај у каузи, у ствари je facultas

alternative.

Слични су правни односи када facultas alternativa припада повериоцу, тада поверилац може,

уместо дугованог предмета, захтевати од дужника неки други одређени предмет. Дужник je у

Docsity.com

обавези да испуни одређену чинидбу, али je поверилац овлашћен да уместо те чинидбе захтева

другу. Дужник може да изврши само једну чинидбу и не може се ослободити те обавезе

извршењем друге, осим на тражење самог повериоца. Aко није друкчије одређено правним

послом, дужник не мора да тражи од повериоца да се изјасни о чинидби. Извршењем своје

обавезе, облигација престаје. Само уколико се поверилац јави са захтевом да се испуни друта

чинидба, на коју je овлашћен, дужник мора поступити у смислу повериочевог захтева. Ако

немогућност испуњења дуговане чинидбе настане кривицом повериоца или из другог разлога за

који дужник не одговара, облигација се гаси. Али, ако je дужник одговоран за немогућност

испуњења, накнаду штете дугује повериоцу.

29.

2.3. Кумулативне облигације

У кумулативним облигацијама дужник je обавезан да изврши две или више различитих чинидби,

при чему их мора извршити све заједно (кумулативно). Нпр. дужник je обавезан да повериоцу

преда одређену колекцију слика у својину и одређени галеријски простор у трогодишњи закуп.

Дужник се не може ослободити обавезе ако преда уговорене слике, али понуди повериоцу друту

галерију, осим, наравно, ако поверилац на то пристане.

Aко извршење кумулативне облигације постане немогуће из разлога за кo¬je дужник не одговара,

облигација се гаси. Поверилац може да захтева испуњење обавезе коју je могуће извршити. Ако

услед пожара буде уништена колекција слика, у вези с наведеним примером, поверилац нема

више интереса да прихвати закуп галерије. Али, ако галерија изгори до темеља, али слике

преостану јер су чуване на другом месту, поверилац ће имати интерес да захтева предају

колекције слика у својину и дужник ће бити дужан да поступи no захтеву повериоца.

ПОДЕЛА ПРЕМА ТРАЈАЊУ ОБЛИГАЦИЈЕ

Тренутне и трајне облигације

Уколико се облигација може извршити у једном тренутку, који уједно представља и тренутак

гашења те обавезе, реч je о тренутним облигацијама; ако се испуњење простире на одређен, дужи

или краћи период, реч je о трајним облигацијама. Исплата купопродајне цене и предаја ствари пo

истом уговору карактеристични су примери тренутних облигација. Позитивне облигације су

најчешће и тренутне облигације.

Трајне облигације подразумевају одређено давање, чињење, уздржавање које има одређени

временски континуитет. Негативне облигације су, пo правилу, уједно и трајне облигације. Нпр.

трпљење службености пролаза je no природи ствари трајна облигација. Наравно, чак и у таквим

случајевима могући су изузеци, нпр. уговорено je због селидбе да се може проћи само једном

Docsity.com

преко одређене непокретности. Постоје и позитивне облигације које су трајне. Нпр. обавезе

даваоца издржавања у уговорима о доживотном издржавању су трајне, a њихово трајање се не

може унапред одредити. И неке врсте купопродаје могу бити трајне облигације, нарочито у

трговинском праву. Трајне облигације произлазе и из престација које су засноване уговором о

доживотној ренти, о раду, о делу, о остави, послузи, ортаклуку и сл. Накнада штете понекад може

бити и трајна облигација, нпр. штетник je у обавези да, због инвалидитета оштећеног, исплаћује

доживотну ренту.

Могуће je да су неке облигације пo природи ствари подобне да буду тренутне, али да их странке, у

складу с начелом приватне аутономије, уреде као трајне. Нпр. реализација купопродаје може се

уредити различито. Могуће je и обрнуто, да неке облигације, нпр. уздржавања, које су пo правилу

трајне, уговором буду одређене као тренутне.

Правни значај поделе. Значај поделе на трајне и тренутне облигације огледа се пре свега на плану

њиховог престанка. Тренутне облигације престају актом испуњења, односно испуњење и

престанак таквих облигација се, и суштински и временски, једноставно поклапају.

Трајне облигације престају актом испуњења последње чинидбе. Taj тренутак може бити уговорен,

нпр. сукцесивна облигација у трајању од пет година,a може бити и законом одређен, нпр. то je

тренутак смрти примаоца издржавања у уговорима о доживотном издржавању. Трајна облигација

са одређеним роком трајања престаје кад тај рок истекне, осим кад je уговорено или законом

одређено да се после истека рока облигација продужава на неодређено време, ако он не буде

благовремено отказан. Уколико престанак трајне облигације није одређен правним послом,

законом или обичајем, за њен престанак биће релевантна изјава воље поверилачке или дужничке

стране. Ta изјава воље којом престају трајне облигације назива се отказ. Сам отказ има свој основ

или у правном послу или у законској одредби. Према Закону, кад трајање облигације није

временски одређено, свака страна га може прекинути отказом, с тим да отказ мора бити

достављен другој страни. Отказ je у таквом случају могућан у свако доба, осим у невреме. У

случају отказа, поверилац има право да захтева од дужника све доспеле обавезе пре отказа.

Поставља се проблем примене установе промењених околности, која треба да заштити ону

уговорну страну која би због непредвидивих околности, које су накнадно наступиле, претрпела

претерано велики губитак, a тај проблем се може везати управо за трајне облигације.

У трајним облигацијама, посебно када je реч о новчаним обавезама, као и о сукцесивним

испорукама, поставља се питање застарелости појединих оброка издржавања, односно појединих

испорука. Повремена потраживања која доспевају годишње или у краћим размацима (камате,

издржавање, ануитети и сл.), потраживања закупнине, накнаде штете (субјективни рок)

застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања. Само право из којег проистичу

повремена потраживања,

право на накнаду штете (објективни рок), застарева за пет година од доспелости најстаријег

неиспуњеног потраживања. За облигације везане за исплату тзв. комуналних услуга рок

застарелости je једногодишњи. Општи рок застарелости je десет година, али међусобна

Docsity.com

потраживања правних лица у трговинском праву (из промета робе и услуга), застаревају за три

године, с тим да застаревање тече одвојено за сваку испоруку робе, извршени рад или услугу.

ПОДЕЛА ПРЕМА САНКЦИЈИ ОБЛИГАЦИЈЕ

30.

Цивилне и натуралне облигације

Облигација je правна установа, отуда je право на кондемнаторни захтев, односно на тужбу за

осуду на одговарајућу престацију, нешто што се подразумева и с чим се у правном промету

рачуна. Зато се такве облигације, облигације снабдевене непосредном правном санкцијом,

понекад називају и правним обавезама, односно цивилним облигацијама.

Натуралне облигације не поседују моћ непосредне правне принуде и зато се називају и непотпуне

или несавршене облигације. По неким ауторима, њима недостаје право на тужбу, друти истичу да

оне не поседују моћ судског принудног извршења. Закон о облигационим односима не уређује

питање натуралних облигација на општи начин, у смислу посебног одељка, али његова одредба

којом изриче да се не може тражити оно што je дато или учињено на име извршења неке

природне обавезе или неке моралне или друштвене дужности, ипак има све одлике опште

одредбе о натуралним облигацијама. Закон наводи и конкретне случајеве натуралних облигација:

ако дужник испуни застарелу обавезу, нема право захтевати да му се врати оно што je дао, чак и

ако није знао да je обавеза застарела; суд се не обазире на застарелост ако се дужник на њу не

позива; поверилац се може намирити из застарелог потраживања кo¬je je обезбеђено залогом или

хипотеком и др.

Натуралне облигације су побудиле пажњу науке која се концентрисала у неколико различитих

ставова.

Према теорији о несавршеним цивилним облигацијама, иако специфичне, натуралне облигације

су, пре свега, облигације и зато теоријски одговор на тај проблем треба тражити на плану права.

Натуралне облигације cy, у ствари, бивше цивилне облигације које су се из неког разлога

„дегенерисале" и претвориле у несавршене облигације, којима недостаје непосредна могућност

принуде. У вези са свим другим елементима, осим санкције, натуралне облигације одговарају

цивилним облигацијама: могуће je признање дуга, отпуст дуга; ако je облигација обезбеђена

залогом или хипотеком, поверилац се може намирити и из натуралне (застареле) облигације…

Теорија која у натуралним облигацијама види моралне дужности знато проширује поље примене

таквих облигација. Натуралне облигације нису само оне које су некад биле цивилне пa се касније

„дегенерисале", јер ту спадају све обавезе које се заснивају на некој врсти етичких, односно

моралних дужности, дужности савести. Према заступницима ове теорије, чак и неки ништави

правни послови могу доћи у домен ових облигација, нпр. ништавост услед повреде добрих

обичаја, пословне неспособности, na чак и због сукоба с јавним поретком. Основна слабост ове

Docsity.com

теорије je у томе што покушава да правне установе објасни ванправним категоријама, и то потпуно

се удаљавајући са хоризонта права.

Према схватању професора Перовића, у обе наведене теорије има нечег прихватљивог, с обзиром

на то да je свако позитивноправно правило под лупом моралног закона из ког je проистекло. Наш

ЗОО својом одредбом да се не може тражити повраћај датог или учињеног на име извршења неке

природне обавезе, или моралне или друштвене дужности, у ствари, покушава да споји две

наведене теорије, ипак сматрамо да треба наћи ужу, конкретнију правну установу на којој се

темељи постојање натуралних облигација. Ta установа je кауза облигације. Наиме, из обе

наведене теорије, као и схватања проф. Перовића, произлази да натурална облигација заиста

мора имати неки одговарајући основ, узрок, каузу која оправдава посредну санкцију која постоји у

натуралним облигацијама. Дужник je заиста некада дуговао одређену престацију и у заблуди,

сматрајући да рок застарелости није протекао, испунио своју обавезу. Накнадно тражи повраћај

путем кондикцијске тужбе. Тужилац ће спор изгубити, јер кауза чинидбе доиста постоји. Кау-за je

у том смислу јача од застарелости. Кауза je тај централни облигациони појам који одлучује и у

питању одсуства непосредне правне санкције, каква постоји у цивилним облигацијама. Одсуство

каузе спречава принудно остварење у цивилним облигацијама, с једне, a њено присуство спречава

принудни повраћај добровољно датог, чак и у заблуди, у натуралним облигацијама, с друге

стране.

Правни значај поделе. Цивилне облигације су правило и оне се остварују путем кондемнаторних

тужби, односно њима одговарајућих пресуда на осуду на чинидбу. Престације у цивилним

облигацијама подобне су за принудно извршење, јер садрже и могућност непосредне примене

санкције.

Натуралне, природне облигације имају све особине облигације, али и једну специфичност за

санкцију: оне нису увек подобне за принудно остварење. У ствари, до принудног остварења

натуралне облигације може доћи у два случаја. Прво, поверилац може поднети кондемнаторну

тужбу и у случају да дужник не истакне перемпторни приговор, суд ће такву натуралну облигацију

да снабде санкцијом преко своје пресуде на осуду на чинидбу. Ипак, уколико дужник истакне

приговор застарелости, поверилац ће изгубити спор. Друго, уколико дужник добровољно испуни

облигацију, макар и у заблуди, неће бити овлашћен да захтева повраћај учињене престације ни

применом кондикцијске тужбе, што значи да су натуралне облигације снабдевене посредном

санкцијом, односно перемпторним приговором који отклања дејство кондикцијске тужбе.

Натуралне облигације дају суду слободу креативности, јер законске одредбе које говоре о

„природним обавезама" и „моралним или друштвеним дужностима", отварају широке могућности

тумачења, посебно преко установе каузе, односно подвођења различитих скупова чињеница који

се налазе у граничном подручју права и етике под појам натуралних облигација.

31. ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИЈА

Docsity.com

У свакодневном заснивању правних односа извори облигација заузимају најзначајније место.

Римско право познавало је два основна извора облигација:

1. облигације чији je узрок уговор - obligationes ex contractu и

2. облигације чији je узрок деликт - obligationes ex delicto,

док cy ce остале облигације, које ce нису могле подвести под ове две основне групе узрока,

сврставале у различите видове узрока - variae causarum figurae. Касније cy додате и две подврсте

према критеријуму сличности са уговорима, односно деликтима:

1. квазиуговори и

2. квазиделикти.

Према Code civil-y, извори облигација ce деле у две основне групе:

1) yговор као сагласност воља између повериоца и дужника који има циљ стварање облигације и

2) друге чињенице које стварају облигације (вануговорне облигације), a тo cy:

1. деликти u квазиделикти, односно противправне радње или непажња које су другоме

проузроковале штету;

2. квазиконтракти, који су слични уговорима, али није било „праве" сагласности воља, нпр.

исплата недугованог или незвано вршење туђих послова;

3. законске облигације, - облигације чији je основ законска одредба, нпр. законска обавеза

издржавања.

У теорији облигација XX века истицано je да француско право, познаје три велика извора

облигација - уговор, деликт и неосновано обогаћење, чему треба додати и оне облигације које

настају на основу посебних законских прописа, a не могу се сврстати у претходна три велика

извора. Српски Грађански законик није посебно уредио изворе облигација, али се из његових

одредаба види да je разликовао облигације које настају из уговора, проузроковања штете другом

и исплату недугованог, као облика правно неоснованог обогаћења.

У Скици за законик о облигацијама u уговорима проф. Константиновић предвиђа посебна правила

за уговоре, проузроковање штете, неосновано обогаћење, незвано вршење туђих послова и

једностране изјаве воље, с тим што je на својим предавањима заступао тезу да постоје и законске

облигације, a то су оне које свој настанак непосредно везују за закон. Проф. Перовић оспорава

ову поделу, јер сматра да треба да постоји јединствен критеријум поделе, те ако су извори

облигација правне чињенице из којих настају облигације, у изворе не треба убројати закон, већ

поред уговора, проузроковања штете, неоснованог обогаћења, незваног вршења туђих послова,

једностране изјаве воље, треба додати и друге правне чињенице, нпр. сродство, брачна веза,

суседски однос.

Чини се да остаје стари проблем који су још Римљани уочили и покушали да разреше преко групе

извора облигација које настају ех variis causarum figuris. Ту спадају (без)бројне и веома

разноврсне чињенице за које нема заједничког именитеља. Постоји велика група чињеница која je

у практичној примени мала, која измиче свакој доследној подели и једини проблем јесте њен

назив.

Docsity.com

Ако знамо суштину - то су врло разноврсне чињенице које не трпе заједнички критеријум, као и да

je њихов једини заједнички именилац законска одредба - има смисла ту разнолику групу

једноставно сврстати у законске облигације, односно облигације чији je непосредни извор сам

закон. Ha тај начин закон ce појављује у двоструком својству: као извор облигационог права и као

непосредни извор облигација у свим оним случајевима када чињенице или чињенични скупови не

пружају довољно основа за сврставање у једну од познатих група извора облигација.

Савремене поделе извора облигација заснивају се на непосредном правном основу, који

подразумева постојање одређене правнорелевантне чињенице или чињеничног скупа, који мора

имати заједнички именилац из кога проистиче критеријум сврставања, јер тај заједнички

именилац даје основ за примену одређених општих правила за сваку посебну групу извора. Извори

облигација се могу поделити на:

1. уговор;

2. проузроковање штете;

3. стицање без основа;

4. пословодство без налога;

5. једностране изјаве воље;

6. закон, односно друге правнорелевантне чињенице које непосредно, преко закона, представљају

извор облигација. (нпр. сродство, брачна веза, ванбрачна веза, и сл.).

Свака подела je, разуме се, релативна. Тако, можда би се уговор и једнострана изјава воље могли

сврстати у једну групу под називом облигације које настају на основу правних послова, која пак

садржи две подгрупе - једностране и двостране правне послове, односно једностране изјаве воље

и уговоре и сл. Иако су облигације које настају на основу изјаве воље најбројније и у правном

промету најчешће, и данас у науци постоји спор о правној природи таквих облигација. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

Docsity.com

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 12:57

32. ПРОМЕНЕ ОБЛИГАЦИЈА

Понекад ce јавља потреба да ce изврше измене на поверилачкој, a некад на дужничкој страни.

Има случајева када je потребно изменити читав правни положај једног субјекта у облигацији, тако

да његов следбеник улази у сва права и обавезе конкретне облигације чији je један од твораца

управо био следбеников правни претходник. Te промене некад не утичу на саму облигацију, тј. на

њену истоветност (идентитет), јер ce тичу само титулара права, односно обавеза, при чему

садржина облигације остаје иста. Понекад долази до промена у садржини облигације, у самој

њеној правној структури, и тада више није реч о истој (идентичној) облигацији. Промене у

облигационим односима могу да иницирају како физичка, тако и правна лица. Te промене у

облигационим односима посебно су значајне за платни промет, домаће и међународне банкарске

послове, промет хартијама од вредности и др.

ИСТОВЕТНОСТ (ИДЕНТИТЕТ) ОБЛИГАЦИЈЕ

Одређеност облигације битна je и са становишта садржине и са становишта субјеката. Облигација

увек има одређену садржину, дакле, одређеност предмета и одређеност основа (каузе). Са

становишта предмета, то je врста престације коју у конкретном случају дугује дужник, односно

потражује поверилац. Другим речима, чињење, укључујући давање, или нечињење, укључујући

уздржавање и трпљење, које у конкретном случају има право да захтева поверилац од дужника,

што значи да je дужник обавезан управо тако да ce понаша, чини садржину конкретног

облигационог односа, дате облигације. Са становишта основа, облигација може настати на основу

воље субјеката и тада je посреди causa finalis, a када je облигација настала изван домена воље

повериоца и дужника, посреди je causa efficiens.

Облигација подразумева увек и само две стране, поверилачку и дужничку. To подразумева да ce

како на једној, тако и на другој страни може наћи више лица. To je логичка последица корелације,

јер једна страна потражује од друге стране, a та друга дугује управо то што прва потражује.

Одређеност и одредивост облигације како са становишта престације, тако и активне и пасивне

стране у погледу дате престације, даје идентитет, истоветност, што je само други израз за

конкретну одређеност облигације.

Ta одређеност престације и одређеност поверилачке, односно дужничке стране, нужна je како би

један облигациони однос заиста настао, у смислу да ce из једне апстрактне могућности настанка

облигације она стварно и конкретизује у правном животу. Идентитет облигације je њен појавни

облик у правном животу, јер ако je у питању облигација без идентитета, реч je само о облигацији

Docsity.com

у апстрактном виду, као апстрактном појму који je предмет научног испитивања. Дакле,

облигација per se, in abstracto може бити и јесте предмет теоријског проучавања, a облигација

која има конкретну одређеност, конкретан идентитет, облигација in concreto, јесте облигација

која ce јавља непосредно у правном животу, увек поводом конкретних купопродаја, закупа,

зајмова, поклона и др.

Свака конкретна облигација има свој двоструки идентитет: идентитет садржине и идентитет

субјеката. Идентитет садржине значи одређеност каузе и предмета, a идентитет субјеката значи

одређеност поверилачке и одређеност дужничке стране. Уколико ce изврши нека промена у

предмету или каузи, или ce промени поверилачка, или дужничка страна, очигледно je дошло до

промена у облигацији. Поставља ce питање какве правне последице изазива одређена промена у

облигационом односу, a нарочито да ли су исте последице када je промена извршена у погледу

субјеката и када je промена извршена у погледу садржине?

Теорија облигација je на ово питање дала начелан одговор: промене у субјектима не утичу на

идентитет облигације, али промене у садржини доводе до одговарајућих промена у идентитету

облигације.

33.

1. Промене субјеката у облигацији

Промене субјеката у облигацији су промене које могу обухватити поверилачку или дужничку

страну.

34.

1.1. Промена повериоца

1.1.1. Појам

Промена повериоца се врши уступањем потраживања уговором које се традиционално назива

цесија. У том правном односу учествују три лица, два су везана за поверилачку страну, a једно за

дужничку. To су следећа лица:

1. цедент, односно уступилац - поверилац који преноси своје потраживање (стари поверилац);

2. цесионар, односно пријемник - представља лице на које се преноси потраживање (нови

поверилац);

3. цесус - дужник.

Цесија je деривативан и транслативан начин стицања права, као и двострани правни посао, уговор

у коме учествују, с једне стране, уступилац (цедент) и, с друге стране, пријемник (цесионар),

којим цедент преноси на цесионара своје потраживање које има према дужнику (цесусу).

Уговарачи су искључиво стари и нови поверилац, цедент и цесионар. Учешће дужникаce огледа

само у акту нотификације, односно обавештавања о чињеници да je потраживање уступљено.

Docsity.com

После нотификације дужник има обавезу да свој дуг исплати цесионару, као свом новом

повериоцу. Од дужника ce не тражи сагласност, јер његов правни положај не може бити

погоршан, он, напротив, остаје потпуно исти.

1.1.2. Предмет

Предмет цесије мора бити облигација, и то потраживање које je допуштено и подобно за пренос

(преносиво). Потраживања чији je пренос законом забрањен, потраживања intuitu personae, као и

потраживања чија ce природа противи преношењу на другога не могу бити предмет цесије. Уговор

којим je предвиђено уступање потраживања неће имати правно дејство према дужнику ако између

повериоца и дужника постоји пуноважан уговор којим ce цесија забрањује, као и у случају да

постоји уговор којим ce предвиђа дужников пристанак на цесију, a дужник такав пристанак није

дао. Потраживања из недопуштених правних послова не могу бити ни предмет цесије.

Потраживања која су везана за издржавање, законско или уговорно начелно су непреносива.

Уколико je цесија пуноважна, поставља ce питање каква je правна судбина споредних права, нпр.

права на камате, на уговорну казну и др? Правило je да заједно с потраживањем на цесионара

(пријемника) прелазе и споредна права: првенство наплате, хипотека, залога, права из уговора са

јемцем, права на камату, на уговорну казну и сл. Цедент може, према Закону, да преда цесионару

заложену ствар само ако залогодавац на то пристане. Уколико залогодавац не пристане на

преносзаложене ствари, она остаје код цедента који je чува за рачун цесионара.

1.1.3. Правни односи међу субјектима уступања потраживања

Међу субјектима који се јављају у уговорном уступању потраживања могу се јавити различити

правни односи. Ти различити односи везани су за случајеве вишеструког уступања, за односе

пријемника и дужника, уступиоца и пријемника и посебне случајеве уступања потраживања.

a) Однос уступиоца (цедента) u пријемника (цесионара). –Правни односи између цедента и

цесионара зависе од поделе уговора на теретне и доброчине. Када je цесија извршена уговором с

накнадом, цедент одговара цесионару за постојање (веритет) потраживања, и то у часу када je

уступање извршено. Битно je да je потраживање постојало у тренутку цесије, a ако касније

отпадне из било ког разлога, цедент за то није одговоран. Уколико je цесија заснована на

доброчином уговору (нпр. поклон), цедентове одговорности за веритет потраживања једноставно

нема.

Одговорност цедента за наплативост (бонитет) потраживања може се заснивати само на уговору.

Али и ако je бонитет уговорен, његова висина je увек ограничена: до висине онога што je цедент

примио од цесионара, као и за бонитет камата, трошкова уступања и трошкова поступка против

цесуса. Бонитет цесије може се заснивати само на уговору, a чим се уговара бонитет,

претпоставка je да je уговор теретан.

Docsity.com