skripta ekonomija javnog sektora

UNIVERZITET U PRIŠTINI

KOSOVSKA MITROVICA

EKONOMSKI FAKULTET

S K R I P T A I ZEKONOMIJE JAVNOG SEKTORA

(Predavanja, kolokvijum)

Predmetni profesor: Autor skripte:

Dr Slobodan Bracanović, docent Anđić Srđan, 68/11

SADRŽAJ1. UVODNI DEO....................................................................................................................3

1.1. FILOZOFSKI PRISTUP..............................................................................................3

2. METODOLOGIJA................................................................................................................5

2.1. FAZE NAUČNO ISTRAŽIVAČKOG RADA................................................................6

3. ISTINA KAO CILJ NAUKE..............................................................................................6

4. POJAM DRŽAVE...............................................................................................................7

4.1. ISTORIJSKI ASPEKTI ULOGE DRŽAVE....................................................................7

5. TRANZICIJA......................................................................................................................8

6. DRŽAVNE STRATEGIJE, POLITIKA I PLANOVI......................................................10

7. METOD EKSPERSTSKE OCENE...................................................................................10

8. DELFI METODA..............................................................................................................10

9. OPŠTE SHVATANJE STRATEGIJA..............................................................................11

10. DRŽAVNE STRATEGIJE............................................................................................11

11. EKONOMSKI PRINCIPI I MERNI SISTEMI.............................................................12

12. EKONOMSKI POKAZATELJI....................................................................................12

13. NESAVRŠENOSTI TRŽIŠTA......................................................................................13

14. PODSISTEMI DRŽAVNOG SISTEMA......................................................................15

15. DRŽAVNO UPRAVLJANJE FAKTORIMA RAZVOJA............................................17

15.1. PRIRODNI RESURSI KAO FAKTOR RAZVOJA..............................................17

15.2. STANOVNIŠTVO I KADROVI............................................................................18

15.3. KAPITAL KAO FAKTOR RAZVOJA.................................................................19

15.4. INFRASTRUKTURA............................................................................................19

16. KONFILIKTI.................................................................................................................20

2Kosovska Mitrovica, 2015. godina

I DEO – I KOLOKVIJUM

1. UVODNI DEO

Cilj predmeta je:

Funkcionisanje države,

Funkcionisanje privrednog sistema i privrednog razvoja,

Pod ekonomijom javnog sektora podrazumevamo proučavanje proizvodnje i usluga, u sklopu državne organizacije i upravljanja povezano sa ostalim relacijama državnih oblasti nauka.

Suština ovog predmeta jeste državna oblast ekonomije – država, da to ne bih mešali sa privatnim sektorom, mada i privatno dobro može da bude javno dobro.

U literaturi se koriste pojmovi:

1) Ekonomija,2) Ekonomika.

Nije pogrešno koristiti i jedan i drugi naziv, jer ekonomika podrazumeva primenjenu naučnu disciplinu, a ovde primenu na državni sektor.

Javni sektor je širi pojam u odnosu na državni, jer obuhvata i privatna javna dobra. Međutim, suština je državna privredna aktivnost.

1.1. FILOZOFSKI PRISTUP

Filozofija je najopštija nauka o objektivnoj stvarnosti koja se bavi onsnovnim pitanjima ljudskog postojanja i života na zemlji. Za potrebe ovog predmeta nije neophodno ulaziti u toliko širok spektar, već samo da naglasimo stanovišta bitna i neophodna za sam predmet.

Filozofski apsekt podrazumeva kreiranje vizija budućnosti, posebno u dugom roku. Sa filozofskog aspekta su relevantni sledeći pristupi:

1) Optimizam,

2) Realni optimizam,

3) Pesimizam,

4) Realni pesimizam,

5) Realizam.


1) Optimizam podrazumeva, da na budućnost čovečanstva i nauke gledamo u povoljnoj perspektivi. Ovo će reći da ne priznajemo granice razvoja tehnike, nauke i tehnologije i stanovnište, da se mora zaustaviti razvoj čovečanstva i nauke što će reći, civilizacije u celini. Ovaj pristup polazi od prioriteta celine u odnosu na delove, što će reći države u odnosu na pojedinačne privredne i društvene objekte. Priznaje se delovanje objektivnih ekonomskih zakonitosti, ali i stepen delovanja čoveka na njihove tokove. Ukoliko dođe do prepreka razvoja nauke, tehnike i tehnologije sama nauka će otkrivati metode i načine za njihovo prevazilaženje. Ovaj postupak je karakterističan za ekonomske politike onih zemalja sa naglašenom ulogom države u regulaciji tokova društveno – ekonomskog života.

2) Realni optimizam predstavlja umereniju varijantu optimističkog postupka. Drugim rečima se polazi, ipak od određenih ograničenja razvoja nauke, tehnike i tehnologije, kao npr. mogućnosti zagađivanja čovekove okoline, nuklearnih i ostalih opasnosti, eksplozija i sl. Međutim, ipak se ne postavljaju granice koje se ne mogu prebroditi. Zastupamo (kao ekonomisti) realni optimizam.

3) Pesimizam je filozofski pravac, koji na razvoj čoveka, civilizacije, nauke i tehnologije gleda u svetlu bez perspektivnosti. Naime, razvoj nauke i tehnologije se mora zaustaviti usled narastajućih opasnosti, koje prete opstanku čoveka na zemlji. Misli se na terije katastrofe: poplave, zemljotresi, požari i zagađenja, kao i sve opasnosti koje nosi razvoj nauke i tehnike. Ovaj pristup je karakterističan za zemlje trežišne ekonomije i njihove ekonomske škole. Rezimirajući ovaj postupak, on se svodi u suštini na neophodnost zaustavljanja dinamičnosti i razvoj nauke u budućnosti. U pogledu odnosa celine i delova primat se daje delovima, što će reći pojedinačnim privrednim subjektima, a ne celini tj. državi. Na delovanje običnih zakonitosti, se posmatra sa aspekta nemogućnosti, bilo kakvog drugog uticaja.

4) Realni pesimizam je takav filozofski pravac, koji predstavlja umereniju varijantu u odnosu na prethodnu. Polazne pretpostavke, isto sumonrih i crnih perspektiva u razvoju nauke, čovečanstva i tehnologije, ali dozvoljavajući određene mogućnosti prevazilaženja problema.

5) Realizam je takav filozofski pravac, koji predstavlja središnu poziciju između optimizma i pesimizma, što će reći da se temelji na realnim faktorima, uzimajući u obzir mogućnosti razvoja, nauke i civilizacije, ali i rizike i opasnosti koje taj razvoj nosi sa sobom. Potrebno je naglasiti da ovaj pristup veoma malo vodi računa o emocionalnom stanju, a veći značaj daje realnim aspektima stvarnosti.


2. METODOLOGIJA

U nauci se primenjuje veliki broj verifikovanih metoda analitičkog rada. Računa se da je moguće primeniti oko 100 važnih metoda, prikladnih za potrebe analize. Navešćemo samo najvažnije metode, među kojima se ističu sledeće:

1) Metod/analiza dedukcije – kao metoda koja polazi od opšte, preko posebnog i

specifičnog do pojedinačnog obeležja te pojave;

2) Metod/analiza indukcije – koji polazi obrnutim smerom, od pojedinačnog

preko specifičnog i posebnog do opšteg obeležja te pojave;

3) Kombinovani metod/analiza(deduktivno-induktivni);

4) Progresivni metod/analiza – isti smer kao i deduktivni metod;

5) Regresivni metod/analiza – isti smer kao i induktivni metod;

6) Kombinovani metod/analiza (progresivno-regresivni);

7) Filozofski metod/analiza;

8) Istorijski metod/analiza – analiza pojava kroz istorijski aspekt;

9) Logički metod/analiza;

10) Metod/analiza prostorne i vremenske analogije;

11) Komparativni metod/analiza;

12) Strukturni metod/analiza;

13) Statistički metod/analiza;

14) Matematički metod/analiza;

15) Kibernetski metod/analiza;

16) Ekonometrijski metod/analiza (povezuje matmatiku i statistiku);

17) Metod deskriptivne analize;

18) Metod pozitivističe analize;

19) Medot simulacije (proveravamo stvarnost ekonomije kroz eksperimente);

20) Metod ekstrapolacije vremenskih serija.


2.1. FAZE NAUČNO ISTRAŽIVAČKOG RADA

1) Problem (da postignemo produktivnost, da povećamo stopu rada) – definisanje

problema,

2) Relevantne činjenice (činjenice – dela stvarnosti – koliko postoji zaposlenoig

kapaciteta),

3) Pretpostavke – hipoteze (nedokazane nabacane činjenice),

4) Dokazi (u ekonomskom smislu),

5) Obrazloženje,

1) Uočavanje problema/pojave,

2) Shvatiti,

3) Razumeti,

4) Protumačiti,

5) Izložiti.

U analizi polazimo od genetičko - determinističkog pogled na privredni razvoj, koji polazi od pretpostavke da je razvoj usaglašenosti određen tokovima prošlosti, a sadašnjost je orijentir za budućnost.

Optimističko – volontaristički pristup, polazi od pretpostavke da razvoj prošlosti ne utiče na sadašnjost i budućnost.

3. ISTINA KAO CILJ NAUKE

Utvrđivanje pune istine jeste glavni cilj naučnog istraživanja. Međutim potrebno je istaći da je puna istina često nedostupna i da se sastoji od sveukupnosti (tj. totaliteta). U nauci je uvek postojalo problema u smislu ispravnosti shvatanja, odnosno uvek su postojale zablude, iluzije ili utopije. Tako na primer, dugo je postojala zabluda da sagorevanje izaziva flogistol, sve dok nije otkriven kiseonik kao uzrok sagorevanja. Znači istina se sastoji u totalitetu, ali postoji tzv. Krnji totalitet koji ne predstavlja istinu jer se radi o parcijalnosti.


Povezano sa tim/shodno tome

4. POJAM DRŽAVE

Država je ukupnost institucija, ustanova, organa i tela u domenu upravljanja, rukovođenja, usmeravanja i kontrole, tokova društveno – ekonomsog života. Ovo je aparat, mehanizam koji je u službi vladajućih struktura. Državu ne poistovećujemo sa vladajućom strukturom.

Bitne oblasti države i državne politike su:

1) Oružane snage (vojska, policija, službe bezbednosti),

2) Sudstvo,

3) Tužilaštvo,

4) Finansijske ustanove,

5) Statističke ustanove,

6) Kreditno – monetarne ustanove,

7) Fiskalne i poreske ustanove,

8) Investicione,

9) Razvojne, i dr.

Politički organi jedne države su:

1) Predsedništvo (Monarhija – apsolutna ili relativna),

2) Vlada,

3) Parlament.

4.1. ISTORIJSKI ASPEKTI ULOGE DRŽAVE

U istoriji ekonomske misli uloga države u ekonomiji se različito tumači. Poznati pravci su:

1) Merkantilistički pravac ekonomske misli, koji je polazio od naglašene uloge trgovine, odnosno izražene uloge države u tokovima razmene i proizvodnje.

2) Fiziokratski pravac ekonomske misli, koji su se zalagali za dominantniju ulogu poljoprovredne proizvodnje i poljoprivredni rad kao jedini proizvodni rad koji je stvarao višak vrednosti. Oni nisu favorizovali naglašenu ulogu države.


3) Liberalna doktrina Adama Smita, koji je polazio od stanovišta da što je dobro u interesu pojedinca dobro je i u interesu društva. Poznat je po doktrini „Nvidljive ruke tržišta“, tj. tržište iza ledđa potrošača reguliše količine i cene robe na najbolji mogući način.

4) Lesefer doktrina kao pravac ekonomske misli, slobodna konkurencija, nesputano privatno vlasništvo, slobodnog delovanja tržišta i tržišnih zakonitosti, i dr.

5) Marksizam kao pravac ekonomske misli, naglašava ulogu države ali samo u početnoj fazi komunističkog društva, tj. u socijalizmu, kada radnička klasa po pravilu nasilnim putem tj. revolucijom formira svoju državu odnosno diktaturu proletarijata, urušenjem buržoazije sa vlasti. Međutim, po ovom pravcu u kasnijem periodu država odumire (postepeno nestaje) zajedno sa klasama i elementima robne proizvodnje.

6) Kejnzijanizam kao pravac ekonomske misli, je rezultat velike krize kapitalističkog društvenog sistema (1929.-1933.) kada je došlo do kraha berzi, nezaposlenosti i bankrotstva i sloma finansijskog sistema. Kejnz u svom delu „Opšta teorija zaposlenosti kamate i novca“, proklamuje umereneu intervenciju države.

7) Savremeno shvatanje države, podrazumeva aktivnu ulogu države u regulaciji tokova društveno – ekonomskog života, ali ne u kejnizijanskom smislu koji je imao u vidu kapitalistički sistem, već u savremenom smislu jednog novog društva kojem mi idemo, informatičkog društva, sa prevaziđenim odrednicama klasičnog kapitalizma i klasičnog socijalizma.

5. TRANZICIJA

Pod tranzicijom podrazumevamo prelazni period, ka transformisanom i novom društveno – ekonomskom sistemu. Otpočelo je u početnoj fazi 1991. godine, nestankom bivše Jugoslovenske države a što je tragično zajedno sa SSSR-om, odnosno propadanje socijalističkog i komunističkog sistema u istočnoj Evropi. Preciznije, težilo se uspostavljanju tržišne ekonomije i napuštanju centralno planskog sistema, tj. reformisanju države iz prethodnog perioda.

Krenulo se u proces transformacije restrukturiranja i privatizacije velikih državnih ekonomskih sistema i privrednih subjekata. Angažovani su takozvani eksperti sa zapada koji su predlagali tzv. „šok terapiju“, koja se suštinski svodila na brzu liberalizaciju svih cena i narodnu i ubrzanu privatizaciju, praktično svodeći na prodaju i rasprodaju u bescenje privrednih subjekata. Posledice ovakve politike su bile katastrofalne, tako da se ne može govoriti o pravom periodu tranzicije, po postignutim efektima.

Sada se nalazimo u jednom novom periodu kada se traga za jednom novom ulogom države i njene ekonomske i šire razvojne politike. Paralelno sa procesom privatizacije je tekao proces deregulacije što će reći decentralizacije državno – upravljačke aktivnosti.

U prethodnom periodu razvijanja sistema socijalizma i komunizma indikativan primer je SSSR-a sa snažno naglašenom ulogom države i centralno planskog mehanizma. Istorijski posmatrano ni jedna kapitalistička zemlja nije postigla takve stope privrednog rasta kao što ih je postigao SSSR u periodu socijalističke izgradnje. Naime, formirana je visoka akumulacija


iz koje su vršene investicije u teškoj industriju, kapitalno intezivne grane, energetike, metalurgije, saobraćajne infrastrukture. Kritičati ističu da ovaj period nije imao tržišne kriterijume i da je ostvaren po visokoj ceni, i da je ostvaren progonom velikog broja ljudi u Sibir. Ali uprkos tome, ostaje činjenica snažnog industrijskog i prirednog razvoja i jaka uloga države. Kako je poznato sa svetske istorijske scene nestala je SSSR 1991. godine kao država sa:

1. Velikim kapacitetima,

2. Privrednim resursima,

3. Nuklearnim naoružanjem,

4. Kadrovskim potencijalom.

Ovo je bio događaj katastrofalnih posledica za pravoslavne narode, posebno Ruse, Srbe i druge, koji niko nije mogao da predvidi i sa teško narušenom ravnotežom odnosna snaga u svetu. U pogledu odnosa centralizacije zastupamo stanovište da mora postojati određen stepen centralizacije privrednih i društvenih aktivnosti. Kao dokaz za ovo navodimo primer biše SFRJ koja je ušla u preteranu decentralizaciju još iz vremena Ustava iz 1974. godine, kada su biše republike dobile visok stepen autonomije koje su kasnije pretvorile u svoje države. Danas sa istorijske distance od 25 godina, konstatuje se da je prethodni sistem propao jer je otišao u preteranu decentraizaicju i nije pronađena prava mera odnosa između celine i delova, tj. između uloge države kao sistema i državnih podsistema tj. republika i pokrajina i privrednih subjekata. Posoji shvatanje paternalizam koji polazi od naglašene uloge države u regulaciji privrednog života i društvenih tokova, i libertilizam koji podcenjuje ulogu države u regulaciji društveno – ekonomskog života, i postoji tzv. kombinovani pristup sa elementima i jednog i drugog pogleda.

Naše shvatanje je da sa veličinom državne teritorije treba da raste stepen centralizacije u upravnoj srazmeri, kako se uočava na primeru velike države – Rusije. Naime, ruska carica Katarina II je istakla da za veliku državu kao što je Rusija nema druge forme vladavine osim autokratske, tj. vlast koja je oličena ličnosti jednog vladara. Ova konstatacija je po našem shvatanju ispravna, s obzirom da se radi sa zemljom sa najvećom teritorijom sveta, površine 17 miliona km2 , i 150-170 miliona stanovnika.

Poznato je shvatanje socijlista i utopista, kao naprimer Sen-Simona, Ovena Furijea, koji su smatrali da je država suvišna tvorevina i da će nestati sa razvojem ljudskog društva, odnosno po njima država je izvor svog zla u društvu i nastaće društvo bez države. Sada se pokazuje sva težina ovih zabluda, uključujući i marksizam koji je kritikovao socijal-utopiste za zabludu, zatim je i on sam postao utopija tj. zabluda.


6. DRŽAVNE STRATEGIJE, POLITIKA I PLANOVI

Pod državnom strategijom podrazumevamo načine, sredstva, metode i puteve ostvarivanja strateškog cilja. Politika u najširem smislu predstavlja razumski odnos prema stvarnosti. Planiranje je oblik svesne koordinacije, usmeravanja i razvoja.

II DEO – II KOLOKVIJUM

7. METOD EKSPERSTSKE OCENE ispitno pitanje

Ovaj metod podrazumeva ocene eksperata, stručnjaka po pojedinim pitanjima u ovom slučaju problemima javnog sektora. Radi se o iznenadnim odlukama za koje se konsultuje stručnjak koji podrazumeva lice koje je priznato i poznato pre svega u svojoj zemlji a i van granica, tj. lice koje je objavilo knjige iz ove oblasti ili publikovalo radove iz ove oblasti iako se radovi ne mogu porediti sa knjigom.

Mišljenja stručnjaka se usvaja za pomenuti problem od iznenadnosti potrebe dešavanja pa i u slučaju da je ovo mišljenje pogrešno, jer svi ljudi greše pa i stručnjaci. Međutim, bolje je i pogrešno mišljenje stručnjaka nego mišljenje laika. Pravih stručnjaka je malo ali ih ima. Pod njima podrazumevamo ljude koji znaju.

8. DELFI METODA ispitno pitanje

Ovaj metod podrazumevausklađiovanje mišljenja stručnjaka iz pojedinih oblasti o pojedinim problemima, koje trebaju rešavati. Radi se o interaktivnom postupku usklađivanja raznih mišljenja tj. nalaženja koncenzusa o pojedinačnom problemu, koje se kao takvo prihvata kao relevantno. Prema svemu navedenom osnovna razlika između ova dva metoda je u tome što metod ekspertske ocene polazi od pojedinačnog mišljenja a defli predstavlja uskalđivanje mišljenja stručnjaka o pojedinačnom problemu ovde iz domena javnog sektora.


9. OPŠTE SHVATANJE STRATEGIJA

Pod strategijama podrazumevamo metode, načine, sredstva, i pravce za ostvarivanje određenih ciljeva. One proizilaze iz državne politike koju možemo shvatiti kao razumski i svesni odnos prema društvenoj odnosno ekonomskoj stvarnosti. Strategije se realizuju u praksi procesom državnog planiranja, kao oblika svesne i razonske koordinacije i usmeravanja razvoja.

Pod ekonomskim rastom podrazumevamo kvanitifikaciju eknomske stvarnosti koja se izražava funkcijom agregatne proizvodnje, tj. ponude.Pod ekonomskim razvojem podrazumevamo u suštini proces preobražaja, odnosno transformacije struktura. Strukture su delovi objektivne privredne realnosti koje se sastoje iz niza elemenata, a mogu biti: proizvodne usluge, primarne, sekundarne, tercijalne, naučne, tehnološke, obrazovne, socijalne, kulturne, istorijske i dr. Pojam rasta je uži pojam od razvoja i rast se može ostvariti bez razvoja a razvoj se ne može ostvariti bez rasta, npr.: rast privrede bez razvoja u periodu od 1991. do 1995. za vreme sankcija i blokada i ratnih razaranja na teritorjii bivše države. Naime, u ovom periodu gotovo svi najvažniji državni agregati su bili u silaznom trendu, osim određenog rasta poljoprivredne i industrijske proizvodnje u kvantitativnom smislu.

10. DRŽAVNE STRATEGIJE

Poslednji oblici državne strategije su:

1) Balansirani, uravnoteženi, i nebalansirani razvoj,2) Strategija akumulacije ili potreošnje, tj. štednje i investicija i potreošnje,3) Strategija tehničke opremljenosti rada i zaposlenosti tj. produktivnosti i zaposlenosti,4) Operativne aktivnosti kratkog roka i strategije dugog roka,5) Granskog i regionalnog razvoja,6) Sela i grada, tj. poljoprivrede i industrije; smatramo da prioritet dugoročnog

privrednog razvoja Srbije leži u razvoju počljoprivrede uzimajući u obzir da raspolažemo svim resursima za ovu oblast,

7) Otvorena i zatvorena privreda; koja podrazumeva da li određena privreda ostvaruje spoljno trgovinsku razmenu tj. da li ima uvoza i izvoza. Privreda treba biti otvorena u optimalnoj meri.

8) Ekološki održivi razvoj.


11. EKONOMSKI PRINCIPI I MERNI SISTEMI

Osnovni ekonomski principi koji se primenjuju u teriji i praksi su:

1) Produktivnost rada, koju računamo P=Q/R, gde je P-produktivnost, Q-obim proizvodnje, R-broj zaposlenih; ovaj naturalni tj. fizički pokazatelj možemo predstaviti kao vrednosni, gde je P=D/R, gde je D-dohodak, a ostali parametri su isti; fizički pokazatelji u domenu javnog sektora se može primeniti samo na državne subjekte koji posluju u oblasti državne proizvodnje. Vrednosni pokazatelj se primenjuje kod ne proizvodnje, tj. administrativno-tehničke režije koja je takođe u obuhvatu javnog sektora. Naime, fizički pokazatelj nije moguće prikazati u administraciji.

2) Rentabilnost, R=D/S, gde je R-rentabilnost, D-dohodak, S-angažovana sredstva; i ovde moramo imati u vidu proizvodne porivredne subjekte u javnom sektoru kao i sektor usluga koje ulaze u obuhvat administrativno tehničkog i režijskog sektora.

3) Ekonomičnost, E=UP/T, gde je E-ekonomičnost, UP-ukupan prihod, T-troškovi.4) Stopa akumulativne sposobnosti, a=AK/S, gde je AK-akumulacija, S-angažovana

sredstva,5) Stopa reproduktivne aktivnosti, r=(AK+AM)/S, gde je AK-akumulacija, S-

angažovana sredstva, AM-amortizacija.6) Stopa reinvesticione sposobnosti, i=(AK+AM-K)/S, gde je K-otplata kredita, a ostali

parametri su isti.7) Koeficijent obrta, k=UP/OS, gde je UP-ukupan prihod, OS-obrtna sredstva.8) Koeficijent efikasnosti, e=DP/K, gde je DP-društveni proizvod, K-kapital.9) Kapitalni koeficijent, e=K/DP, gde su parametri isti.

Za ekonomsku aktivnost je važno da je koeficijent efikasnosti veći, a ovo će reći da se po jedinici angažovanog kapitala ostvaruje više jedinica društvenog proizvoda. Za razliku od njega za ekonomsku delatnost je povoljnije da je kapitalni koeficijent niži, jer je manje jedinica kapitala utrošeno po jedinici društvenog proizvoda.

12. EKONOMSKI POKAZATELJI

Jedan od najvažnijih ekonomskih pokazatelja je bruto domaći proizvod (BDP), koji obuhvata vrednost svih proizvoda i usluga proizvedenih i realizovanih u određenoj zemlji bez obzira da li je reč o domaćim proizvođačima ili strancima.

Sledeći je bruto nacionalni proizvod (BNP), obuhvata vrednost svih realizovanih proizvoda i usluga u određenoj zemlji ali samo domaćih proizvođača i ulagača, ne računajući strane ulagače. Ovaj pokazatelj je sa ekonomskog stanovišta ispravniji pokazatelj u odnosu na BDP, jer realnije prikazuje privredne i ekonomske tokove jedne zemlje.


Naime, BDP pruža velike mogućnosti za ekonomske mahinacije, tako da u vrednost ove kategorije ulaze mnoge friktivne usluge, a svodeći se na usluge koje imaju samo cenu, odnosno vrednost, tj. cenu kao novčani izraz vrednosti.

Kategorija bruto domaćeg proizvoda ima političke efekte sa ciljem da se prikaže povoljnije stanje u privredi nego što jeste. Tipičan primer zloupotrebe ovog pokazatelja imamo u privredi SAD koja npr. prikazuje stanarine sa nepostojećim stanarima kao BDP.

Neto domaći proizvod(NDP), se dobija kada se od bruto proizvoda oduzme amortizacija kao fiksni trošak osnovnih sredstava.

Pokazatelje možemo posmatrati apsolutno (u masi), i relativno (po stanovniku) koji je prema našem shvatanju ispravniji.

13. NESAVRŠENOSTI TRŽIŠTA

Pod tržištem podrazumevamo ekonomski prostor sučeljavanja

a) Ponude i tražnje, b) Privilegovane konkurencije, koja često može biti nekorektna.c) Rizika, nepoznanica i neizvesnosti,d) Delovanja ovih i drugih ekonomskih zakonitosti, i dr.

Glavne nesavršenosti tržišta koje uzrokuju nužnost uloge države u regulaciji tokova društveno – ekonomskog života su sledeći:kolokvijumsko pitanje

Javna dobra (dobro koje sliuži šđirem društvenom interesu - telekomunikacije), Nekonkurentnost tržišta (u praksi su tržišta uvek konkurentna), Nepotpunost informacija, Javne investicije, i Ostale investicije a posebno dugoročne u osnovne ili fiksne fondove. Eksterni efekti (spoljašnji efekti), Demografska kretanja (stanovništvo), Trajna potrošna dobra (stanovi, nepokretna imovina), Regionalni razvoj (favorizovanje razvijenijih regiona), Zaštita privrednog okruženja (ekološka ravnoteža), Prirodni monopoli (samo jedan subjekt na tržištu koji diktira ponudu i cene), Nauka i obrazovanje (privatni univerziteti, privatno obrazovanje), Socijalno i zdravstveno osiguranje.

Pod javnim dobrom podrazumevamo dobro od šireg društvenog i državnog interesa koje se karakteriše nerivalitetom, najšira dostupnost svima iz čega je teško isključiti bilo kog korisnika. Posebno prikladan primer javnog dobra je sistem nacionalne odbrane.

U domenu tržišta postoje teorije:


a) Savršene konkurencije,b) Nesavršene konkurencije,c) Monopolističke konkurencije (Čemberlejn, Ričard Robinson),d) Ograničena konkurencija (Čemberlejn, Ričard Robinson),e) Nepotpuna konkurencija.

U praksi nema savršenog tržišta niti savršene konkurencije.

Informacije su razvojni resursi koji predstavljaju viši nivo podatka i karakteriše ih selektivnost, pravovremenost, istinitost, kompleksnost, i dr. Informacija je specifičan resurs jer se upotrebom informacije ne troši i neuništava njen sadržaj. Informacija se može primeniti neograničeni broj puta od strane neograničenog broja korisnika, tj. nije limitirana ni u pogledu vremena niti u pogledu inteziteta.

Investicije su ulaganja. Ovde u vidu imamo javne investicije koje mogu biti: investicije u osnovna sredstva, investicije u orbtna sredstva, kratkoročne, srednjoročne i dugoročne investicije.

Osnovna sredstva obuhvataju: zemljište, zgrade, objekte, opremu prateće infrastrukturne kapacitete, mašine, uređaje, aparate, mehanizme i postrojenja, i sl.

U literaturi se ovaj pojam naziva osnovni ili fiksni fondovi, a to sredstva za rad.

Obrtna sredstva su: roba (proizvod rada na tržištu), materijal, potrošni repromaterijal, novac, nedovršena proizvodnja, nenaplaćena potraživanja i dr.

U domenu eskternih efekata podrazumevamo efekte koje pojedinačni privredni subjekt nanosi drugima, tj. prirodnim subjektima ili pojedincima bez odgovarajuće nadoknade u koliko im nanosi štetu ili bez odgovarajuće kompezacije ukoliko ima koristi. Tržiše posebno zakazuje kod ovih efekata jer produbljuje tj. svojim delovanjem podstiče njihovu ekspanziju. Poseban je problem eksternalizacije internih efekata, i internalizacije eksternih efekata.

U pogledu demografskih kretanja, posebno su indikativne migracije stanovništva, koje mogu biti: prirodne, mehaničke i kombinovane. Tržišni mehanizam produkuje haos ovim kretanjima i nema nikakave uloge npr. kod pojave „bele kuge“, tj u situcijama kada je mortalitet stanovništa veći od nataliteta.

U pogledu trajnih potrošnih dobara, tržište isto tako nema presudnu ulogu u domenu ponude i tražnje ovih dobara.

Kod regionalnog razvoja podrazumevamo dinamični razvoj regiona u određenoj državi, intezivniji razvoj privrede i ekonomije ukupne države, kao i smanjivanje raspona (jaza) između privredno razvijenih i razvijenih područja. Tržište po svojoj ekonomskoj logici favorizuje ekonomski jače regione i na ovaj način produbljuje jaz između regionalnih ravnomernosti.

U domenu ekološke ravnoteže je objektivna činjenica da industrijskim razvojem savremenog doba dolazi do pojava ozbiljnih narušavanja prirodne sredine. Naime, usled emisije štetnih gasova, posebno ugljen dioksida, fluoro-vodonika ozbiljno je narušen ozonski omotač zemlje sa posledicama na globalno zagrejavanje, otopljavanje, efekat staklene bašte, porast temperature u određenim delovima sveta, pojave kiselih kiša. U ovom domenu je nužna aktivna državna politika.


Monopol je situacija kada postoji samo jedan proizvođač na tržištu. Stanje u kome postoji dva ili više proizvođača u teoriji se naziva oligopol. Ovo su situacije na strani ponude, ili proizvodnje. Na stranji tražnje imamo monopson i oligopson. Prirodni monopol je stanje u kome postoji isključivo samo jedan proizvođač na tržištu. Monopoli mogu biti: državni, privatni, kombinovani, koji odudaraju od klasičnih tržišnih zakonitosti.

Nauka i obrazovanje je oblast od najvećeg značaja za čovečanstvo i civilizaciju, koja je oblast koja ako se prepusti delovanju tržišta i privatnih subjekata došlo bi do zastoja i negativnih efekata ako imamo u vidu da privatnik gleda samo svoj interes, zanemarujući šiti interes.

Socijalno i zdravstveno osiguranje isto tako je oblast, koja ako se prepusti privatnom sektoru dolazi do poremećaja na nivou privrede i društva. U pojedinim zemljama je ovaj sistem privatizovan, ali u ovom slučaju efekti na nivou društva ne mogu biti optimalni jer u temeljnim odrednicama ovu oblast mora kontrolisati i regulisati država. Oblast zdravstvenog osiguranja mora biti u domenu kontrole i regulacije države, iako u nekim zemljama je i ova oblast privatizovana.

14. PODSISTEMI DRŽAVNOG SISTEMA

Najvažniji podsistemi državnog sistema su sledeći:

Sistem nacionalne odbrane – ovo je ključni podsistem državnog sistema koji podrazumeva posebne sisteme oružanih snaga: vojske, policije, njima pripadajućih javnih i tajnih službi bezbednosti. U ovom pogledu je indikativan vojni budžet koji predstavlja iznos sredstava izdvojenih za naoružanje vojnom opremom u strukturi nacionalnog dohodka. Kod visoko razvijenhi zemalja, visoki su i izdaci za vojni budžet u strukturi društvenog proizvoda i nacionalnog dohodka, čiji podaci faktički predstavljaju oblast vojne tajne, ali se kreću u rasponima oko 1/5 društvenog proizvoda, ili čak više. U novo vreme dolazi do izražaja najveći izvoznici oružja, u prvom redu navodimo Rusiju. Kod ekonomista postoje nesuglasice, da li izdaci za vojni budžet deluju pozitivno na razvoj tehnike i tehnologije, odnosno da li deluju pozitivno u tolikoj meri kakvi efekti imaju izdaci za civilne svrhe. Jasno je da vojni budžet podrzumeva izdvajanje sredstava u razvijanje najsavremenije vojne tehnike i tehnologije, koja ima svod odličnog odraza na celokupni razvoj tehnike i tehnologije. Naše je stanovište da razvojem vojne tehnike i tehnologije svojim uzročnim efektima deluje na razvoj ukupne tehnike i tehnologije, a samim ovim i civilnog sektora. Ima se u vidu razvoj vojne kosmičke tehnologije.

Pravosudni sistem – sudstvo, tužilaštvo - je bitan aspekt svake države. Često se u literaturi upotrebljava pojam pravna država koji je po našem shvatanju suvišan jer svaka ozbiljna država je pravna, jer ukoliko nije pravna onda nije država. U ovom pogledu imamo u vidu najvažnije državne zakonske pravne akte, zakone države. Uloga savremene države je da stvori pravni okvir za funkcionisanje privrede, tj. za pored ostalog i stvaranje poslovne klime, ambijenta, izvršenja obaveza po ugovorima,


zaštitu patenata, licenci i dr. Na ekonomskoj osnovi države je jasno da formira se njen pravni sistem.

Fiskalni sistem –podrazumeva u suštini njenu blagajnu koja se temelji na poreskom sistemu kao izvoru prihoda državnog ili javnog budžeta. Porezi su glavni izvor državnih prihoda. Postoji više vrsta i oblika poreza, kao npr: porez na imovinu, porez na poklone i nasledstvo, porez na ukupan prihod, porez na dohodak, porez na dobit, porez na akumulaciju, porez na štednju, porez na promet, porez na dodatnu vrednost (razlika između vrednosti proizvođača i vrednost nabavljenog materijala drugih gde se isključuje rad. Naplaćuje se u pojedinim fazama proizvodnje, za razliku od poreza koji se plaća na celokupnu proizvodnju koja se realizuje u procesu prometa), porez na akcize, porez na druge luksuzne poroizvode i predmete. U raznim zemljama je različit značaj ovih kategorija poreza a posebnu značaj dobija poredz na dohodak, dobit i dodatnu vrednost. Porezi mogu biti: linearni, progresivni (rastuća stopa), regresivni. U terojiji postoje shvatanja u pogledu mimoilaženja pojedinih vrsta poreza sa aspekta efikasnosti i pravičnosti kao ciljeva koji su međusobno konfliktni pogotovo u kratkom roku. Međutim u dugom roku se minimizira konfliktnost ciljeva poreske politike. Sa stanovišta pravičnosti odnosno uspostavljanja jednakosti u društvu zastupamo stanovište progresivnih poreza tj.bogatiji pojedinci trebaju plaćati više poreske stope. Regresivni porezi podrazumevaju da slabiji i siromašniji pojedinci plaćaju više što nije pravično. U literaturi postoje različite vrste poreza: jedinstveni, proporcionalni, kombinovanih stopa i dr. Jasno je da su porezi osnovna stavka državnog budžeta, pored carina, taksi, doprinosa. Tokom izbora političari obećavaju niže poreze.

Kreditno - montarna politika, Investiciona politika, Statistika, Javne informacije, Spoljna trgovina, Regionalni razvoj.

III DEO – III KOLOKVIJUM


15. DRŽAVNO UPRAVLJANJE FAKTORIMA RAZVOJA

15.1. PRIRODNI RESURSI KAO FAKTOR RAZVOJA – ISPITNO PITANJE

Pod prirodnim resursima podrazumevamo izvore koji se nalaze neposredno u prirodi, kao sirovine. Ovo je uže tumačenje prirodnih resursa, a u ovu kategoriju treba uključiti i zalihe koje podrazumevaju određeno vršenje raznih operacija nad klasičnim sirovinama.

Prirodni resursi obuhvataju neposredne sirovine i zalihe. U domneu prirodnih resursa imamo sledeće pojmove.

1) Supstitucija,2) Kompenzacija.

Supstitucija predstavlja zamenu jednog prirodnog resursa drugim, prelazak na manje kvalitetnije izvore po pravilu je moguće i na kvalitetnije izvore.

Kompenzacija je prelazak sa jednog prirodnog resursa na drugi, po pravilu kvalitetniji. Kao što obično biva u ekonomskom životu su moguće i kombinacije, tj. supstitucije i kompenzacije.

U vremenu tehnoloških revolucija novog veka posebno je došlo do izražaja pretvaranja klasičnih predmeta rada u sintetičke sirovine, kao na primer, novi materijali, hemijske supstance i ostali surogati, koji poseduju svojstva otpornosti, izdržljivosti, a čestu su jeftiniji u odnosu na neposredne klasične prirodne sirovine. Obično se dobijaju veštačkim labaratorijskim putem sa programiranim svojstvima.

Prethodni vek je epoha novih materijala, posebno druga polovina, koji se razvijao napretkom tehnologije i nauke i tehnike.

Postavlja se pitanje šta bi bilo ukoliko bi ovi materijali bili u sferama isključivo privatnog sektora? Jasno je da bi privatni sektor gledajući maksimizaciju profita zablokirao proces produkcije ovih materijala. Na ovaj način je nužna adekvatna uloga države, usmeravanju tokova ove proizvodnje.

I marksistička i liberalna teorija podcenjuju značaj prirodnih resursa, smatrajući ih kao obeležje nedovoljno razvijene države. Međutim, u praksi se pokazuje suprotno, naimeda su pojedine zemlje zahvaljujući bogtstvu prirodnih potencijala ostvarile visoki nivo privredne razvijenosti. Primer za ovo su zemlje: Australija, Kanada i Novi Zeland u novom periodu, sa izuzetno naglašenim primerom Rusije u novijem periodu. Preciznije, Rusija je zahvaljujući bogatstvu u prirodnim potencijalima, posebno u nafti i prirodnom gasu, postigla


je inzvanredan nivo privredne razvijenosti i dobre finansijske efekte. Ovo ne znači da se treba oslanjati samo na prirodne resurse već i na razvijanje tehnike i tehnologije na ovoj osnovi.

Znači, mi kao ekonomsiti zastupamo stanište da su prirodni resursi važni za privredni razvoj u čijoj kontroli i usmeravanju ima naglašenu ulogu savremena država. U pogledu prirodnih resursa, Srbija ima izuzetno poovoljne prirodne potencijale za razvoj svih vidova poljoprivredne proizvodnje, na koje potencijale strategijom razvoja treba da valorizuje u budućnosti.

15.2. STANOVNIŠTVO I KADROVI

Ljudski resurs je najdragoceniji razvojni faktor u čemu postoje nedvosmislena slaganja u nauci. Stanovništvo predstavlja ukupnu populaciju na prostoru određene države. Od posebnog su značaja, tokovi i kretanja stanovništva, kao npr.: emigracije, i imigracije.

Emigracije su odlivanje stanovništva van svoje zemlje izrazličitih razloga: ekonomskih, političkih, kulturnih i dr.

Pod imigracijom podrazumevamo suprotne tokove, tj. dolazak ljudi na prostore određene države, bilo domaćih ili stranaca.

Navedena kretanja mogu biti izazvana: prirodnim činiocima, mehaničkim, državno – političkim i drugim. U kretanju stanovništva se koriste različiti analitički pokazatelji, kao npr. stope natalitea, tj.broja živorođenih na 1000 stanovnika, mortaliteta kao broja umrlih na primeru 1000 stanovnika, fertiliteta koji predstavlja razliku između ovih stopa.

Poseban problem, jedan od najtežih je depopulacija srpskog naroda, imajući u vidu kretanja navedenih stopa i opadanja broja stanovnika. Srbiju je u periodu od 1991. godine za narednih 20 godina po procenama napustilo oko 40000 školovanih ljudi. Pod kadrovima podrazumevamo uži deo stanovništva, tj. ljude obrazovane i kvalifikovane za svoj posao.

Prema prihvaćenim metodologijama uzima se sledeća računica, da celokupno obrazovanje i školovanje jednog stručnjaka iznosi oko 300000$, što daje iznos gubitaka od 12 milijardi$. Ovo su ogromni gubitci u pogledu investicija kadrova, jer stručnjaci odlaze u inostranstvo i tamo se afirmišu.

U pogledu odnosa stanovništva i kadrova, možemo istaći da favorizujemo mlade ljude, koji poseduju energiju, entuzijazam, volju i ambicije, kao i hrabrost. Na drugoj strani stara populacija ima životno iskustvo, međutim fali joj radni životni polet koji imaju mladi ljudi. Neke grane nauke favorizuju starije i stručnije ljude sa iskustvom.


15.3. KAPITAL KAO FAKTOR RAZVOJA

U ekonomskoj teoriji postoje različita tumačenja kapitala, u užem i širem smislu. Po jednom tumačenju kapital predstavlja

a) proizvodne fondove, koji se karakterišu ulazom i izlazom (inputom i autputom); b) po drugom tumačenju kapital obuhvata osnovne ili kapitalne fondove, tj.

1) zgrade,2) opremu (mašine, uređaje, alate)3) zemljište,4) infrastrukturne objekte (puteve, pruge, kapacitete, i dr.),5) zalihe.

c) Treće tumačenje kapitala, kao šira definicija je humani kapital ili kadrovski kapital,

d) Po četvrtom tumačenju, prirodni kapital – prirodni resursi, ie) Peto tumačenje je informatički kapital.

Na ovaj način se prevazilazi se markstističko shvatanje kapitala, po kom kapital predstavlja sredstva koja se oplođuju u procesu proizvodnje, što stvara višak vrednosti.

Po našem tumačenju kapital obuhvata šire tumačenje, resursa, izvora i kadrova koji se nalaze u vlasništvu države ondnosno određenog društva, tj. koje predstavljaju faktore razvoja privrede i društva.

15.4. INFRASTRUKTURA

Pod infrastrukturom podrazumevamo delatnosti, koje su od posebnog značaja za odvijanje privrednih aktovnost, i praktično predstavljaju kičmu privredne strukture. Najvažnije grane ifrastrukturnog karaktera u savremenim uslovima su:

1) Energetika,2) Saobraćaj,3) Telekomunukacije,4) Informatika.

Ove grane su odlikuju velikim eskternim efektima, što će reći spoljašnjim efektima, u privredi i male su uvozne zavisnosti. Infrastruktura određuje, krupne tehno-ekonomske sisteme koji po našem shvatanju trebaju biti ili u vlasništvu ili pod kontrolom države.

Drugim rečima, smatramo da krupni tehno-eknomski sistemi ne mogu biti u privatnom vlasništvu ili ne mogu biti u većinskom privatnom vlasništvu (51%) po čemu se razlikujemo od zapadnih zemalja.


Osnovni oblici svojine su:

1) Državna,2) Privatna (lična, kolektivna, grupna, akcionarska, deoničarska, i dr),3) Mešovita svojina.

Tzv. mala privreda, mikro ili mali privredni subjekti, kao i srednja preduzeća, mogu biti u privatnom vlasništvu, ali da isključimo mogućnost javnog sektora i u ovim privrednim subjektima.

U vremenu socijalističkog samoupravljanja u bivšoj jugoslovenskoj državi je postojala društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju, koja je podrazumevala svojinu svih članova društva, nad određenim sredstvima, što se u pravom smislu na neki način moglo pravdati, ali u faktičkom smislu se nije moglo održati, jer kad su svi vlasnici u suštini onda niko nije vlasnik. Iz ovog razloga je društvena svojina bila objekat napada i otimanja, odnosno pljački u bukvalnom smislu reči i tadašnji društveno-ekonomski sistem kažnjavao je samo sitne prestupnike, dok krupni prestupnici ostaju bez kazni i van zakona. Svaki sistem koji nema snage da se suprotstavi elemntima koji ga razaraju i da ih odstrani u budućnosti mora da propadne. Težilo se originalnosti, ali bez nekog utemeljenja.

Društveno vlasništvo je bilo jedan od osnovnih uzroka propadanja takvog sistema.

16. NAUČNO – TIHNIČKO – TEHNOLOŠKI PROGRES I NAPREDAK

Ovde podrazumevamo process kontinuiranog usavršavanja postojećih i pronalaska novih:

1) Sredstava rada,2) Predmeta rada,3) Metoda organizacije rada i proizvodnje,4) Metoda upravljanja proizvodnje,5) Tehnološke kompozicije elemnats proizvodnje.

Mi pravimo razliku između tehnike i tehnologije i pod tehnikom podrazumevamo odrednice sredstava za rad, a pod tehnologijom podrazumevamo porcesne konstalacije proizvodnih činilaca.

Nauka je u celini posmatrano sistem ljudskog znanja, ideja pronalazaka otkrića koji su dostignuti u određenom nivou društveno – ekonomske razvijenosti.u domenu nauke postoje:

1) Fundamentalna istraživanja,2) Primenjena istraživanja,3) Razvojna istraživanja.


Fundamentalna istraživanja su bazična naučna istraživanja koja se ondose na rezultate prevashodno teoretskog vida ali nije isključena mogućnost primene u praksi, jer je smisao nauke njena praktična primena. Primenjena istraživanja predstavljaju oblik istraživanja koji ima neposrednu primenu u praksi, ali sa teoretskom pozadinom. Razovojna su takav vid naučnog istraživanja koja se prevashodno odnose na oblast neposredne praktične primene.

Ovde je bitno istaći razliku između:

a) Ideje (invencije),b) Otkrića, izumi, pronalasci kao primena tj. realizacija idje,c) Process difuzije (širenja) naučnog pronalaska.

U savrmeneim uslovima razvoja posebno je kritičan period između ideje, tj. invencije i pronalaska (inovacije) koji se sve više skraćuje i uspešnost naučnog razvoja jednog društva, odnosno države koliko uspe da skrati vreme između ideje i pronalaska. U ovo vreme u savremenim uslovima razvoja pronalasci sve brže zastarevaju i vreme iznosi manje od 5 godina.

17. KONFILIKTI

Pod konfliktima podrazumevamo protivurečnosti koji se javljaju u različitim sferama proizvodnje, uslugama i ekonomije u celini. Smatramo da je proizvodnja suština eknomije, ali povezana sa oblašću usluga, i sa relacijama državne i društvene nadgradnje.

Konflikti su neminovni u razvoju. Međutim, težimo da ih ekonomskom politikom ublažavamo, prevazilazimo i relativiziramo. U koliko oblast konflikata matematički definišemo u intervalu od (0,...,1) povoljnija je varijanta da se konflikti nalaze bliže nuli nego jedinici. Međutim, potpuno bezkonfliktno društvo i država kao predstavnik tj. reprezent, ne postojoje u realnosti. Ukoliko konflikti postignu maksimalan nivo tom društvu preti propast.

Konflikti su predpostavka razvoja i kretanja napred, jer ukoliko nema konflikata dolazimo u stanje privrednog mrtvila i stagnacije.

Država, svojim sistemom upravljanja svodi konflikte na prihvatljivu meru.

Najvažniji tipovi ekonomskih konflikata jesu:

1) Štednja (akumulacija) i potrošnja,2) Balansiran i nebalansiran razvoj,3) Otvorena i zatvorena privreda,4) Strategija poljoprivrede i industrije, 5) Produktivnost i zaposlenost,6) Ekonomski i socijalni interes,7) Ekonomija i politika,8) Konflikti sa stanovišta kratkog roka,


18. DRŽAVNI PROGRAMI I PROJEKTI

Pod državnim programom podrazumevamo kompleks sredstava, moptiva, determinant koji skupa vode u ostvarivanju glavnog strateškog cilja privrednog I ekonomskog razvoja. Po našem shvatanju državni projekat je užeg obuhvata I odnosi si se planske faze I etape realizacije u praksi određenog programa.

Program su više obeležje centralno planske privrede, dok projekti imaju više odrednica tržišnog privređivanja. U okviru programa društveno ekonomskog razvoja poseban značaj dobijaju strateški pravac privrednog razvoja dugog roka.Kod projekata više je reč o pojedinim tržišno verifikovanim odrednicama, koje imaju sadašnju prođu na tržištu Ili buduće tržišne šanse. Ruski ekonomista Fedorenko poistovećuje programe i projekte. U pogledu programa je poseban značaj investicionih programa, pogotovo investicija u osnovne fondove bez kojih nema privrednog rasta I razvoja, jer bez investicija je privreda mrtvo more.

18.1. OSTALE BITNE EKONOMSKE KATEGORIJE18.1.1. STOPA PRIVREDNOG RASTA

Stopa privrednog rasta je kvantitativni pokazatelj tokova koji se može prikazati na sledeći numerički način:

spr = SPR + Sz,

gde je spr – stopa privrednog rasta, SPR – stopa produktivnosti rada, Sz – stopa rasta zaposlenosti. U teoriji se smatra da je u stopa rasta od 5% prihvatljiva. Ukoliko je kacenat na produktivnosti rada radi se o intezivnom tipu razvoja, a ako je akcenat na zaposlenosti onda je ekstenzivan tip razvoja. Postoji druga formula za račun stope privrednog rasta:

spr = A/K,

gde je spr – stopa privrednog rasta, A – štednja/akumulacija, K – prosečni kapitalni koeficijent, ili,

spr = I*E,

gde je I – investicije, E - koeficijent efikasnosti.


19. EFEKAT SINERGIJE

Pod sinergijom se podrazumeva ekonomsko stanje u kojem je zbir efekata na nivou celine sistema, već je viši nego što je prosti zbir pojedinačnih elemenata toga sistema. Pod sistemom podrazumevamo pre svega državu, kao makroekonomski upravljački sistem.


skripta ekonomija javnog sektora

Documents