Mikrosociologija socijalnog kapitala i mogućnosti mikro-makro translacije

APSTRAKT Sociologija proučava izbore u društvenim odnosima. Ona istražuje motivacije za delovanja, ispituje koji izbori su dostupni u odnosima (bilo da su oni stvarni ili samo percipirani kao stvarni), i izučava posledice tih izbora. Ljudi čine izbore unutar konteksta strukturalnih mogućnosti i ograničenja. Postoji recipročni uticaj između izbora i društvene strukture, i ovi procesi se manifestuju na makro i mikro nivoima društvenog života. Društvene akcije su motivisane instrumentalnim ili ekspresivnim potrebama sa svrhom sticanja boljih ishoda u interakcijama. Osnovna propozicija je da su određeni resursi ukorenjeni u društvenim odnosima, koje možemo zvati “socijalnim kapitalom.” Svi akteri imaju svoje socijalne mreže i svoj socijalni kapital, tako da želim da pokažem određene posledice ovih odnosa u situacijama svakodnevnog života. Takođe, ukratko razmatram i problem racionalnosti na mikro nivou kroz perspektivu socijalnog kapitala, kao i opšti značaj emocija za mikrointerakcije. Ključne reči: socijalni kapital, mikro/makro translacija, (recipročni) altruizam, socijalne mreže, socijalna interakcija, racionalnost, emocije.

Kao nauka, sociologija može da se deli po raznim kriterijumima. Ovom prilikom

interesuje nas podela na mikro- i makrosociologiju.1 “Mikrosociologija je detaljna analiza onoga što ljudi rade, govore i misle u stvarnom toku momentarnog iskustva. Makrosociologija je analiza velikih i dugotrajnih socijalnih procesa koji se obično tretiraju kao samodovoljni entiteti, poput ‘države,’ ‘organizacije,’ ‘klase,’ ‘ekonomije,’ ‘kulture’ i ‘društva.’” (Collins 1981: 984) Koreni naglog porasta interesovanja za mikrosociologiju mogu se locirati u drugu polovinu XX veka (vidi Ritzer 1985), iako se razne mikrosociološke teme javljaju i na samom početku klasične sociologije, prvenstveno kod Zimela (vidi Simmel 1950).

Jedno od glavnih pitanja u današnjoj sociologiji tiče se “mikro-makro” translacije. Na izvestan način ono se može predstaviti kao pitanje jedinice analize, ili kao problem (ne)samerljivosti metodoloških strategija individualizma i holizma, tj. odnos individualnih i sistemičkih nivoa (Coleman 1990: 21). Na najopštijem nivou radi se o odnosu između mikro- i makrosociologije. Da li u društvenom životu kauzalni primat poseduje individua ili struktura? U kakvom odnosu oni stoje?

Kao primer na kojem se može demonstrirati translacija sa mikro na makro nivoe uzet je socijalni kapital. Osnovni predmet našeg interesovanja jesu mikrosociološki aspekti, odnosno problemi kooperacije i reciprociteta koji su u njegovoj osnovi. O ovim kompleksnim problemima pisalo se u raznim naukama, tako da se pozivamo na saznanja evolucione biologije, psihologije, ekonomije, antropologije i sociologije, kako bismo (još jednom) ukazali na potrebu kooperacije (prirodnih i društvenih) nauka (vidi npr. Škorić 2004a, b).

1 Smelser (Smelser 1997) razmatra i detaljniju podelu na mikro, mezo, makro i globalnu sociologiju.

Zatim, govori se o socijalnim mrežama i interakcijama preko kojih se stiče pristup socijalnom kapitalu. Nakon osnovnih pojmova teorije socijalnih mreža razmatra se problem socijalnih izbora i razlika između instrumentalnih i ekspresivnih akcija. Usko povezani sa socijalnim kapitalom i socijalnim mrežama jesu i “problem malog sveta,” “snaga slabih veza,” “strukturalne rupe” i homofilija/heterofilija. U osnovnim crtama izneta je i problematika racionalnosti i emocionalnosti u društvenom životu. Sociologija je nauka koja se uglavnom ne povezuje sa emocijama. Međutim, u poslednje vreme dolazi do porasta interesovanja za njihovim izučavanjem. Odgovor na Hobsovo pitanje, šta je to što drži društvo na okupu, mora u sebi da sadrži i emocionalnu komponentu, jer mehanizmi za očuvanje društva delom to čine i preko produkcije emocija.

Problem(i) mikro-makro translacije u sociologiji

Mark Granoveter (Granovetter 1973) fundamentalnu slabost sociologije vidi u tome što se ne bavi odnosom mikrointerakcija i obrazaca na makro nivou, iako još uvek nema zadovoljavajuće teorije koja bi u potpunosti objasnila translaciju mikroobrazaca u makroobrasce. Među najpoznatijim radovima koji se bave metodološkim odnosom mikro- i makrosociologije jeste rad Kolinsa (Collins 1981) koji pokušava da opravda strategiju translacije “svih makro fenomena u kombinacije mikro događaja.” (str. 985) Mikrotranslacija, ističe Kolins, nudi sliku raznih kompleksnih nivoa apstrakcije koji na svoj način učestvuju u kauzalnim objašnjenjima.

On distinkciju između mikro i makro fenomena vidi kao kvantitativnu, u smislu okupacije vremena i prostora. Socijalni život je kontinuum u kojem se analitički razdvajaju mikro i makro procesi. Može se napraviti razlika između starijih i novijih mikrosocioloških strategija redukcije makrosocijalnih fenomena na mikrosocijalne jedinice analize. Fuks (Fuchs 1989) starije pristupe naziva “striktno individualističkim” jer dinamiku i strukturu makrosocijalnih fenomena pokušavaju da objasne preko elementarnih propozicija, kao što je to činio Homans (Homans 1961/1974). Metodološke verzije mikrosociološkog individualizma ne negiraju realnu egzistenciju makrostruktura, ali insistiraju na tome da naučno objašnjenje mora da pođe od elementarnih jedinica analize. To stanovište je metodološki individualizam. Ontološka verzija individualizma makrofenomene smatra reifikacijama, i to je ontološki individualizam.

Novije i sofisticiranije verzije mikrosociološkog redukcionizma najčešće svoje korene vuku iz nepsiholoških (za razliku od Homansovog, tj. skinerovskog bihejviorizma) i neindividualističkih socioloških tradicija, poput kognitivne sociologije, sociolingvistike, simboličkog interakcionizma i etnometodologije. Njihov fokus je na interakcijama, situacijama i kontekstu interakcije. Najčešće se zanemaruje individualno ponašanje koje se naglašava kod klasičnih mikroredukcionističkih teorija. “Ne, dakle, ljudi i njihovi momenti. Već momenti i njihovi ljudi.” (Goffman 1967: 3)

Ovo stanovište je danas izuzetno popularno i ima dobre i loše strane. Dobra strana ovih pristupa je što priznaju emergentna svojstva sistema interakcije i njihovu ireduktibilnost, odnosno nesvodljivost. Loša strana je isticanje neke vrste “mikrodirkemovskog” argumenta po kojem su sistemi interakcije neka vrsta sui generis društvene realnosti. Na taj način makrodinamika biva objašnjena preko “situacione i kontekstualne dinamike interakcija.” (Fuchs

1989: 170) Fuks pod velikim uticajem Lumana želi da pokaže kako su emergentne karakteristike sistema interakcije velika prepreka teorijama mikro-makro translacije.

Рadikalna mikrosociologija (Collins 1981), s druge strane, pruža epistemološke, metodološke i ontološke argumente koji podržavaju redukcionističke programe translacije. Ističe se primarnost mikrodimenzija svakodnevnog života u empirističkom smislu, ali i njihov ontološki prioritet. Želja je da se što više makrosocioloških fenomena translira u mikrostvarnosti od kojih se sastoje. Ne radi se o potpunoj redukciji, već o translaciji. Postoje određene makro osobenosti koje nije moguće translirati. Mikrotranslacija nema za cilj da sve objasni na najmanjem mogućem nivou, jer bi krajnja konsekvenca takve strategije bila “da je sve na svim nivoima kognitivna konstrukcija . . . .” (Collins 1988: 242) Međutim, u epistemološkom pogledu nemaju svi nivoi isti status.

Fuksov (Fuchs 1989) prigovor mikrosociologiji je internalistički. On je identičan onom koji mikrosociolozi upućuju za realnost makrosocioloških entiteta. Zbog čega su “interakcija,” ili “situacija” realnije od “revolucije” ili “države?” Korene ovih mikrosocioloških zabluda Fuks vidi u projektu logičkog pozitivizma o apsolutnoj izvesnosti saznanja putem čulne percepcije koja nam (navodno) može reći kako objektivna stvarnost zaista izgleda. Za Fuksa translacija makrofenomena u mikrokoncepte ne donosi empirijski adekvatniju sociologiju, već samo dolazi do zamene skupova apstraktnih koncepata.

Fuks je holista, jer se protivi “destrukturalizaciji” socioloških objašnjenja. Mikrosociologija insistira na (ontološkom) primatu situacione mikrodinamike i na bitnosti razloga i intencionalnosti (individualnih) aktera. Strukturama se negira intencionalnost, što podrazumeva i njihovo stavljanje u drugi plan pri objašnjenju. Fuks zagovara tezu da i strukture deluju jednako (realno) koliko i individue. Problem sa ovako radikalnim teorijama je u sledećem. Ekstremni makrosociologizam negira značaj individue i kao agense vidi (reificirane) strukture, dok ekstremni mikrosociologizam kao svoju krajnju konsekvencu može da ima gubitak individue kao jedinice delovanja, i to može da postane interakcija mozga i tela, gde bi se intencionalna objašnjenja mogla zameniti neurofiziološkim.

Sociologija mora da ponudi kauzalna objašnjenja socijalnih fenomena ukoliko želi da dostigne/zadrži “naučni” nivo razvijenijih nauka (Collins 1989; Coleman 1990). Deskripcija i interpretacija nisu zadovoljavajući nivoi sociološke analize. Međutim, pored teorijskih problema izuzetno su bitni i oni metodološki. Metodološki problemi translacije mogu da se predstave i na sledeći način. Na primeru teorije racionalnog izbora Kolman i Fararo (Coleman and Fararo 1992b; vidi i Coleman and Fararo 1992a i Knorr-Cetina and Cicourel 1981) predstavljaju glavne probleme koji se direktno odražavaju i na problem translacije.

(1) Skup fenomena koji se objašnjava od strane teorije racionalnog izbora jeste ponašanje društvenih sistema (velikih ili malih), a ne ponašanje individua. (2) Objašnjenje ponašanja društvenih sistema zahteva objašnjenje preko ponašanja aktera u sistemu što implicira (a) teoriju tranzicija između nivoa društvenog sistema ponašanja i nivoa ponašanja individualnih aktera, što se najčešće naziva “mikro-makro” problemom; i (b) psihološku teoriju, ili model izvora individualne akcije.

Po pitanju ovih problema u sociologiji još uvek ne postoji u potpunosti zadovoljavajuća teorija, jer nijedna postojeća nije u stanju da sistematski inkorporira sve navedene elemente. Na osnovu kriterijuma koji se (za)postavljaju ili (pre)naglašavaju mogu se razlikovati teorijske tradicije u sociologiji. Tako, na primer, holističke teorije naglašavaju prvi kriterijum, a u svojim razmatranjima “žrtvuju” kriterijume 2a i 2b. S druge strane, teorije koje zadržavaju kriterijume 1

i 2b, ali zapostavljaju kriterijum 2a, su one koje pretpostavljaju da se mikro-makro translacija odvija preko (puke) agregacije. Teorija racionalnog izbora često ne obraća dovoljno pažnje na individualnu psihologiju, što je njena velika slabost.

Klasični funkcionalizam je najviše bio zainteresovan za analizu normi, a naročito za skupove normi koji se nazivaju ulogama, i za skupove uloga koji se nazivaju institucijama. Tako je jedinica analize postala uloga, a ne individua (vidi Homans 1964). Strukturalna verzija funkcionalizma, koja je zbog toga bila isuviše statična, ticala se analize međusobnih odnosa uloga i institucija. I konačno, funkcionalizam je više bio zainteresovan za posledice, a ne za uzroke institucija, jer se nisu postavljala pitanja o tome zašto postoji sistem i zašto ima određene funkcije (zato Barkow et al. 1992 govore o novom funkcionalizmu koji bi prevazišao određene slabosti klasičnog). Ovom prilikom ne možemo da ponudimo odgovore na ova interesantna pitanja, ali treba imati na umu da teorija socijalnih mreža, o kojoj će takođe biti reči, vrlo lako može da sklizne u statičko-strukturalnu analizu, bez psiholoških elemenata, i zato su ovde samo istaknuti samo najvažniji prigovori holističkim teorijama.

Uprkos naglašavanju neophodnosti da se analiza sprovede i na psihološkom nivou, ne sme se izvući zaključak da je psihologistička analiza društvenih odnosa dovoljna. Autor koji je verovatno najjasnije pokazao nužnost kooperacije sociologije i psihologije prilikom razjašnjavanja mikrointerakcija svakako jeste Zimel (Simmel 1950). Njegovi klasični radovi o ovim problemima na najjasniji način skreću pažnju na komplementarnost ovih analiza (vidi i Wrong 1961 za kritiku čestih tendencija sociologa da prekomerno “socijalizuju” čoveka kao aktera).

Kompletna analiza društvenog života mora da obuhvata i socijalne i individualne nivoe interakcije. Zimel je na veoma interesantan način pokazao kako psihološka analiza malih grupa nije dovoljna, govoreći o značaju brojeva u društvenom životu (Simmel 1908b/1950). Analiza mora da uzme u obzir “moć situacije,” individue koje stupaju u interakciju, ali i broj učesnika u interakciji i sociološke momente tih situacija (sjajne analize nalaze se u Kelley et al. 2003).

Jedan vredan pokušaj pomirenja individualizma i holizma ponudio je Bunge (Bunge 2000) u vidu sistemizma. Sistemizam prihvata neke redukcije kao legitimne, ali naglašava ograničenja redukcije preko činjenica da se socijalni sistemi sastoje iz individua i da su individualne akcije rezultat i uslova društvenog okruženja. Međutim, nešto slično pominje i Kolins (Collins 1988), da nije uvek moguća translacija, tako da je sistemizam koji polazi od individualizma (za sada) možda najadekvatnije rešenje, ili pokušaj objašnjenja ove značajne sociološke dileme (za detaljnije razmatranje raznih aspekata mikro- i makrosociologije vidi Knorr-Cetina and Cicourel 1981).

Socijalni kapital i (socio)biologija kooperacije Homo reciprocus-a

Kapital predstavlja investiranje resursa sa očekivanim povratom na tržištu. Рesursi se investiraju i pokreću (tj. mobilišu) radi profita, kao što je to cilj u društvenim akcijama. U jednom smislu kapital je ishod procesa proizvodnje (proizvodnjom ili dodavanjem vrednosti resursu), a u drugom je kauzalni faktor u proizvodnji (on biva razmenjen kako bi generisao profit) (Lin 2001). U pitanju su procesi, jer i investiranje i mobilizacija zahtevaju vreme i trud. Socijalni kapital se najbolje može razumeti preko istraživanja mehanizama i procesa pomoću kojih se resursi u socijalnim mrežama shvataju kao investicije. Ti mehanizmi i procesi

omogućavaju da se lakše premosti konceptualni jaz između mikro-makro povezanosti, odnosno, između individue i strukture.

Pripisivanje vrednosti resursima delom je diktirano njihovom oskudnošću, potražnjom ili očekivanjima koji ga se tiču. On se takođe određuje jedinstvenim istorijskim, geografskim i kolektivnim iskustvima svake grupe. Individualni akteri koji poseduju vrednije resurse imaju viši status i u određenim situacijama imaju šansu da donose odluke u ime kolektiva, uključujući i način na koji će se vršiti alokacija i distribucija vrednovanih resursa. Takva prilika nudi se dodeljivanjem pozicija na kojima se donose odluke u kolektivu. Individualni akteri koji poseduju vredne resurse imaju veće šanse da budu uključeni u donošenje odluka o pravima (upotrebi, transferu, dispoziciji) tih resursa. Od aktera koji su na pozicijama sa kojih se donose odluke očekuje se da jačaju konsenzus zajednice jer im je cilj da promovišu svoj položaj u zajednici. Ovi moćni akteri mogu dalje da unaprede svoj položaj, ili preko sticanja još vrednih resursa, ili preko manipulacije vrednosnog konsenzusa, da promovišu vrednost resursa koje poseduju, ili koje mogu da poseduju. Više pozicije u kolektivu najčešće nude bolje prilike za promociju sopstvenog interesa.

Teodor Šulc je u predsedničkom obraćanju Američkoj ekonomskoj asocijaciji 1960. godine govorio o investiranju u ljudski kapital (Schultz 1961). Zagovarao je ideju da se ljudski resursi tretiraju kao oblik kapitala. Beker je takođe pisao o ljudskom kapitalu, naročito u vezi sa obrazovanjem (Becker 1962, 1992). Glavna razlika između fizičkog i ljudskog kapitala je u sledećem. Ljudski kapital predstavlja dodatu vrednost radniku, kada on stekne znanje, veštine, i slično, koje mogu da budu od koristi poslodavcu ili firmi u proizvodnji i procesima razmene. Najvažnija razlika je u tome što se ljudski kapital nalazi u samom radniku. Obično se meri i operacionalizuje obrazovanjem, obučenošću, iskustvom, i dodaje vrednost radu. Ova teorija društvenu strukturu vidi drugačije od marksističke. Svi mogu da ulažu i stiču kapital, a ne samo jedna od dve klase. Društvena struktura je hijerarhija mnogih društvenih nivoa, a ne samo rigidna podela na dve klase.

Takođe, postoji i teorija o kulturnom kapitalu. Kultura je tako sistem simbola i značenja u kojem dominantna klasa društva nameće svoju kulturu preko obrazovanja, tj. pedagoške akcije, koja sadrži dominantne simbole i značenja i koja ih prenosi na sledeću generaciju, reprodukujući dominantnu kulturu (Burdije 1972/1999). Kulturni kapital kod Burdijea potiče od shvatanja društvene prakse i društvene reprodukcije simbola i značenja.

Socijalni kapital, koji je osnovni predmet rada, tiče se kapitala stečenog kroz socijalne odnose (vidi Coleman 1990; Portes 1998; Lin 2001). Sa stanovišta nivoa na kojem se posmatra profit mogu se razlikovati dve perspektive – ona koja se fokusira na individuu i ona koja se fokusira na grupu. Fokusiranje na individuu (koja je važnija za mikro razmatranja) govori o tome kako individue imaju pristup i kako upotrebljavaju resurse u socijalnim mrežama kako bi to iskoristile u instrumentalnim akcijama, ili kako bi očuvale dobitak u ekspresivnim akcijama. Socijalni kapital je ovde sličan ljudskom kapitalu po tome što se pretpostavlja da se investicije mogu ulagati od strane individue sa očekivanim povratom (nekom korisnošću ili profitom) za individuu. Agregacija individualnih povrata takođe donosi korist i kolektivu. Fokalne tačke ove analize su (1) kako individue investiraju u socijalne odnose i (2) kako individue koriste ukorenjene resurse u odnosima kako bi generisale povrat kapitala.

Individua ima na raspolaganju dve vrste resursa – lične i socijalne. Lični resursi su oni koje individua poseduje i mogu da uključuju vlasništvo nekog materijala i simboličku robu. Socijalni resursi su oni kojima se pristupa preko socijalnih veza individue. U zavisnosti od

ekstenzivnosti i diverziteta svojih socijalnih veza individue imaju različite socijalne resurse. Jasno je da socijalni resursi po potencijalnoj korisnosti za individuu nadmašuju lične resurse i po kvantitetu i po kvalitetu.

Lin (Lin 2001: 25; u originalu kurzivom) operacionalno definiše socijalni kapital kao resurse “koji su ukorenjeni u socijalnim mrežama kojima pristupaju i koje koriste akteri za akcije.” Suština ove definicije je što resurse shvata kao ukorenjene u socijalnim odnosima, a ne u individualnim agensima i što pristup i upotreba ovih resursa počivaju na individuama. Kolman (Coleman 1990: 302), s druge strane, socijalni kapital definiše kao bilo koji socijalno-strukturalni resurs koji zauzvrat generiše dobit za individuu u nekoj akciji. On je ovde definisan preko njegove funkcije i ne predstavlja jedinstveni entitet, već varijetet entiteta koji imaju dve karakteristike: (1) sastoje se od nekog aspekta socijalne strukture i (2) pospešuju određene akcije individua koje se nalaze unutar strukture.

Lični resursi se mogu sticati na nekoliko načina. Jedan je preko nasleđivanja ili askripcije. Рesurse je moguće nasleđivati i/ili prenositi na druge osobe po institucionalnim pravilima određene zajednice. Drugi je preko investicije sopstvenih resursa ili napora. Obrazovanje je stečeni resurs preko investicije roditeljskih ili ličnih resursa i ličnih napora. I konačno, treći način sticanja ličnih resursa odvija se preko razmene, gde su tipični primeri lično vlasništvo, roba, novac, rad, itd. Pored ovih ličnih resursa bitni su i pozicioni resursi koji pripadaju individui preko pozicije koju zauzima u hijerarhijskoj strukturi. Oni su manje trajni, ali mogu da budu moćniji pri instrumentalizaciji.

Рesursi aktera kojih on i ne mora da bude svestan predstavljaju neku vrstu repertoara resursa ega. Pored stvarne korisnosti postoji i ona simbolička, jer ego ne mora da koristi sve svoje resurse, niti da bude svestan njihovog totalnog potencijala. Zato socijalni kapital često može da služi i za promociju sopstvene statusne pozicije, jer njegova simbolička korisnost ukazuje na potencijalnu moć ega preko svojih slabih i jakih veza (Granovetter 1973).

Možemo ostaviti po strani razne teorijske nesuglasice i razlike u definisanju socijalnog kapitala, jer je daleko interesantnija analiza koja se tiče uloge koju može da ima socijalni kapital u svakodnevnim interakcijama. Sasvim je zadovoljavajuća deskripcija koja socijalni kapital analizira kao resurse koji se nalaze u socijalnim odnosima. O socijalnom kapitalu biće reči kao o investiciji od strane individua u interpersonalnim odnosima.

Ego ne mora da bude svestan prisustva takvih resursa u svojim odnosima i socijalnim mrežama zbog donošenja odluka i izbora pri evociranju određenih resursa. Mogu da postoje odnosi i veze koji nisu na kognitivnoj mapi ega. Samo kada je individua svesna njihovog prisustva i toga koje resurse ko poseduje, ili kojima imaju pristup (te veze takođe imaju svoje mreže), individua može da izvuče korist iz tih veza i resursa.

Socijalni kapital je smešten u socijalnim mrežama u kojima vladaju recipročni odnosi i kooperacija. Može se postaviti pitanje zbog čega ljudi uopšte stupaju u kooperativne odnose. Nisu li ljudi po mnogim “definicijama” sebična bića koja prvenstveno žele da maksimiziraju sopstvenu dobit? U osnovi ljudske kooperacije nalazi se recipročni altruizam, gde je veoma bitno pitanje kako je on uopšte mogao da evoluira. Sociologija ljudsku socijalnost uzima zdravo za gotovo i svaku naznaku istraživanja o biološkim osnovama nekog oblika ponašanja najčešće tumači kao vrstu biološkog imperijalizma. Evolucija altruizma je veoma kompleksan problem, a do sada jedino zadovoljavajuće objašnjenje nudi sociobiologija (shvaćena u najširem smislu).

Klasični darvinizam je prirodnu selekciju video kao proces koji se odvija direktno između generacija, od roditelja prema deci. Ono što u velikoj meri determiniše opstanak i reprodukciju

jesu geni. Tokom vremena hereditarni materijal uspešnih linija ostvaruje dominaciju u genskom fondu. Diferencijalna transmisija genetskog materijala (tj. diferencijalni opstanak i diferencijalna reprodukcija) jeste proces evolucije putem prirodne selekcije.

Pre 1960-ih godina evolucionisti nisu obraćali posebnu pažnju na kooperativne fenomene.2 Tako je postalo uobičajeno većinu adaptacija posmatrati kao produkt selekcije koja deluje na grupnom nivou (na nivou populacije ili vrste). Kognitivna revolucija se odigrala kada je Vilijam Hamilton (Hamilton 1964a, b; vidi i West-Eberhard 1975) pokazao da darvinizam razmatra samo jedan vid srodničke selekcije. On je shvatio (što danas zvuči kao truizam) značaj činjenice da i ostali srodnici takođe dele genetski materijal (vidi i Hamilton 1972). Suština Hamiltonovog argumenta bila je u rešenju dugotrajne zagonetke evolucije, a to je pitanje samožrtvovanja, odnosno kako ono može da postane genetski fiksirano obeležje (prvenstveno u svetu insekata). Još dublja poenta ticala se pitanja mogućnosti altruizma od strane sebičnih aktera.3

Problem sa ovom visoko apstraktnom i matematički izuzetno kompleksnom teorijom bio je taj što je ostala gotovo neprimećena u narednih nekoliko godina. Jedan od prvih propagatora ove ideje bio je Edvard Vilson, koji je u svojoj knjizi Sociobiology: The New Synthesis (Wilson 1975/2000) izneo sintezu mnogih dotadašnjih saznanja, a pored Hamiltonovog argumenta izuzetno bitan bio je i (logički) argument Рoberta Triversa (Trivers 1971) o recipročnom altruizmu.

Osnovne emocije su produkt prirodne selekcije. Pre razvoja altruističkih emocija nastalo je altruističko ponašanje preko mehanizma “recipročnog altruizma.” Osećanja prijateljstva ili neprijateljstva nastaju radi stabilizacije i regulacije tog ponašanja. Takođe, verovatno je postojao i selekcioni pritisak za razvijanje moralističke agresivnosti koja je bila usmerena na “prevarante” u socijalnim interakcijama (Cosmides and Tooby 1992), tj. na individue koje iskorišćavaju altruizam drugih ljudi. I konačno, poslednja konsekvenca je favorizovanje osećanja krivice kako bi se “prevaranti” motivisali da kompenzuju svoje ponašanje i motivisali da reciprociraju u budućnosti, kako ne bi došlo do narušavanja recipročnih odnosa (Trivers 1971).

Ako reciprocitet definišemo kao situaciju u kojoj obe strane imaju prava i dužnosti/obaveze (Gouldner 1960), difuzija recipročnog altruizma zavisila je od nekoliko glavnih faktora, tj. preduslova “altruističke situacije” (Trivers 1971). (1) U životu altruiste moraju da postoje mnoge altruističke situacije; (2) konstantno stupanje u interakcije sa istom malom grupom individua; (3) parovi altruista bivaju “simetrično” izloženi altruističkim situacijama, tj. na takav način da individue mogu da izvuku otprilike iste dobiti, sa otprilike istim troškovima. Ova tri uslova mogu da se elaboriraju u skup relevantnih bioloških parametara koji utiču na mogućnost selekcije altruizma.

(1) Dužina života. Ona povećava žanse da će se dve individue sresti više puta u altruističkim situacijama. Рecipročni altruizam će evoluirati kod vrsta koje relativno dugo žive. 2 Veoma važan izuzetak sa početka prošlog veka predstavlja Kropotkinova knjiga (Kropotkin 1902/1915). Ona je sastavljena od nekoliko radova koji naglašavaju međusobno pomaganje, tj. altruizam i njegovo mesto u evoluciji. Kropotkin govori o altruizmu kod životinja, među “divljacima,” “varvarima,” u srednjovekovnom gradu i u periodu nastanka države, sve do prošlog veka. Osnovu ljudskog društva on vidi u solidarnosti. 3 Jedan od najboljih pregleda literature o altruizmu je (Krebs 1970) koji obuhvata period pre Triversovog rada. Krebs važnost proučavanja altruizma vidi u tri činjenice: on je jedan od glavnih ciljeva socijalizacije (iako su evolucionisti kasnije pokazali da postoji i biološka osnova), jedno od suštinskih obeležja ličnosti i tiče se teorija koje se bave ljudskom prirodom.

(2) Stopa disperzije. Niska stopa tokom celog, ili većeg dela života individua neke vrste povećava šanse da će individua stupati u interakcije sa istim skupom individua. (3) Stepen međuzavisnosti. Međuzavisnost pripadnika iste vrste (npr. pri izbegavanju predatora) održava ih često na okupu, što povećava šansu zajedničkog učestvovanja u altruističkim situacijama. (4) Рoditeljska briga. Ovo predstavlja specijalni slučaj međusobne zavisnosti. Ovaj odnos je asimetričan, jer potomak najčešće nije u stanju da izvrši neki altruistički čin za roditelja tokom svog detinjstva. (5) Hijerarhija dominantnosti. Linearne hijerarhije dominantnosti sastoje se od asimetričnih odnosa. Veoma je verovatno da su rane hominidske grupe imale sistem dominacije koji je sličan onom kod modernih šimpanzi, gde je odsutna linearna hijerarhija dominantnosti. (6) Pomoć u borbi. Bez obzira na hijerarhiju dominantnosti, prilikom agresivnih susreta individue se međusobno pomažu. To su situacije u kojima su mogući relativno simetrični odnosi između individua koji se razlikuju po dominantnosti (str. 37-38).

Čovek zadovoljava sve ove uslove. Živi duže od bilo kojih primata, ima slabu stopu disperzije (makar tokom dugog perioda detinjstva) i ima specifičnu socijalnu organizaciju koja favorizuje recipročni altruizam i koja je razvila psihološka i kulturna obeležja koji ga konsoliduju i jačaju. Za ovu teoriju nema neoborivih dokaza, ali ona je logički veoma snažna, sa veoma širokom primenom (vidi npr. Melotti 1981 koji govori o značaju altruizma za nastanak ljudske porodice).4

Tako Trivers (Trivers 1971: 45) pravi razliku između nekoliko tipova altruističkog ponašanja kod ljudi: (1) pomaganje u nevolji (npr. u nesrećama, lovu, prikazima agresivnosti, itd.); (2) pri deljenju hrane; (3) pomaganje bolesnima, ranjenima, ili veoma mladima/starima; (4) deljenje oruđa i alata; i (5) deljenje znanja. Obično su u pitanju mali troškovi za onog koji pomaže, a često velike dobiti za onog ko tu pomoć prima.

Problematika altruizma bitna je i zbog svog odnosa prema teoriji igara koja ima sve veću primenu u bihejvioralnim naukama. Sa logičke strane teoriju igara i problematiku evoluciono stabilne strategije najviše je razradio Mejnard Smit (u početku kroz saradnju sa Prajsom) (Maynard Smith and Price 1973; Maynard Smith 1979), a popularizovao je Dokins (Dawkins 1976/1989). Evoluciono stabilna strategija je ona koja, kada je prihvati većina pripadnika populacije, nema “mutantsku” strategiju koja bi dovela do većeg reproduktivnog uspeha (Maynard Smith and Price 1973: 15). Preko ovih problema može se govoriti i o jedinici delovanja prirodne selekcije. Iako danas ima teoretičara koji ponovo zagovaraju neke oblike grupne selekcije (vidi Wilson 1983), Mejnard Smit i Prajs veoma ubedljivo pokazuju značaj individualne selekcije i njen ontološki primat (vidi i Axelrod and Hamilton 1981).

4 Triversov rad sadrži 94 reference koje predstavljaju odličan pregled literature iz nekoliko naučnih oblasti, ali ne sadrže Kropotkinovu knjigu (Kropotkin 1902/1915) i malo poznat rad veoma poznatog antropologa Montagjua (Montagu 1949). Montagju je govorio o poreklu i prirodi društvenog života i biološkoj osnovi kooperacije, petnaestak godina pre Hamiltona, doduše na drugačiji način. “[F]undamentalna socijalna priroda svih živih bića ima svoje poreklo u . . . fiziološkom odnosu između roditelja i potomstva.” (str. 268) Univerzalna činjenica reprodukcije i sve implikacije koje iz toga proizilaze predstavljaju osnovu socijalnog odnosa koji je karakterističan za sve organizme. “[B]ez . . . principa kooperacije, socijabilnosti i međusobnog pomaganja, progres organskog života, poboljšanje organizma i jačanje vrste postaju u potpunosti nemogući.” (str. 274) Osnovno obeležje socijalnog stanja nalazi se u međuzavisnosti i zato se individua proglašava za mit. Stvorenje koje se ne nalazi u socijalnoj grupi samo je organsko biće. Pripadnik socijalne grupe je osoba, a ličnost se razvija preko odnosa socijalne interstimulacije. Osoba je skup socijalnih odnosa. Individuacija se definiše kao razvoj ličnog identiteta i ona nije “suprotna ni kontradiktorna socijalnoj identifikaciji, ona jeste socijalna identifikacija.” (str. 279, kurziv u originalu)

Altruizam se shvata kao ponašanje koje u proseku povećava reproduktivnu adaptivnu vrednost drugih na račun adaptivne vrednosti altruiste (Wilson 1975/2000). On je konzistentan sa neodarvinističkom teorijom koja kao jedinicu analize uzima gen. Pored genetskih komponenti Sajmon (Simon 1990) je želeo da naglasi i značaj docilnosti, odnosno tendencije ljudi da uče od drugih. U pitanju je tendencija prihvatanja društvenog uticaja koja je takođe produkt prirodne selekcije (Boyd and Richerson 1985). S obzirom da ljudi poseduju ograničenu racionalnost, adaptivna vrednost se može povećati i putem docilnosti preko koje individua može da prihvati kulturno transmitovana ponašanja, bez prethodne i nezavisne evaluacije njegovog doprinosa ličnoj adaptivnoj vrednosti.

Međutim, biolozi nisu jedini koji su produbili znanje o altruizmu i reciprocitetu. Njihov doprinos je neosporivo veći od sociologa kada se radi o filogenezi altruizma, ali sociolozi, psiholozi i ekonomisti mogu dosta toga da kažu o njegovom funkcionisanju u stvarnom životu i o njegovoj socijalnoj dimenziji. Njihove analize mogu da se posmatraju kao komplementarne biološkim.5

Homans (Homans 1950/1992) tvrdi da je kontrolni mehanizam reciprociteta “ugrađen u proces razmene.” (str. 286; vidi i Homans 1958) U pitanju je ekonomska kontrola koja (kao što su na to ukazivali i evolucionisti) ima svoj koren u sopstvenom interesu (vidi i Blau 1964/1986: 17). Рecipročni odnos između dvoje ljudi zasniva se često i na njihovim uzajamnim sentimentima. U tržišnoj razmeni sentimenti nisu bitan faktor kao u svakodnevnim recipročnim razmenama. Narušavanje ekvivalentnosti razmene najčešće sa sobom nosi i određeni stepen kažnjavanja. Zato je kasnije Homans (Homans 1961/1974) posvetio pažnju i problemu distributivne pravde.

Guldnerov (Gouldner 1960) rad je najbliži pomenutim radovima biološke orijentacije. Рeciprocitet je tako jedna od univerzalnih komponenti morala, jer čitava stabilnost društvenog sistema zavisi od zajedničke razmene gratifikacija, tj. reciprociteta u razmenama (vidi i Wilson 1978 i njegovo razlikovanje tvrdokornog i mekog altruizma). Norma reciprociteta sadrži u sebi dva minimalna zahteva (Gouldner 1960: 171): (1) ljudi bi trebalo da pomognu ljudima koji su njima pomogli, i (2) ljudi ne bi trebalo da povrede ljude koji su im pomogli. Ova norma se najverovatnije nalazi u svim vrednosnim sistemima (vidi i Brown 1991).

Guldner razlikuje heteromorfički (razmenjenje stvari su različite, ali jednake po vrednosti) i homeomorfički reciprocitet (razmena koja je identična po pitanju okolnosti, ili po samim razmenjenim objektima). Njihov apstraktan oblik je “milo za drago” i “drago za drago.” Homeomorfički reciprocitet najčešće se javlja u negativnim oblicima reciprociteta, tj. prilikom osvete, gde je naglasak na reciprocikaciji povreda, uvreda, i nanošenja zla, a najbolje se oslikava u vidu lex talionis-a.

Paralelno sa sociolozima o kooperativnom ponašanju, razmeni i altruizmu pišu i psiholozi i ekonomisti (npr. Deutsch 1949 i Schelling 1956). Sa psihološke strane veoma su bitni mentalni procesi koji se odvijaju tokom razmene, koja može da bude eksplicitna i tacitna, u koju spadaju interpretacije ponašanja učesnika u razmeni, anticipacije i očekivanja učesnika. Za razmene je karakteristična logika “nedeterminisanih situacija” (Schelling 1956) i zato je potrebno ispitati

5 Među najznačajnijim klasičnim sociolozima koji su pisali o ovoj problematici je Zimel, koji je naglašavao da socijalni ekvilibrijum i kohezija ne mogu da postoje bez reciprociteta (usluga). “Društvo je, u najširem smislu, osnovano kada god nekoliko individua uđe u recipročne odnose.” (Simmel 1895: 54) Ili: “Ja vidim društvo gde god broj ljudskih bića stupi u recipročne odnose i formira tranzitnu ili trajnu zajednicu.” (Simmel 1898: 664)

razne taktike koje se u njima mogu primeniti, poput blefiranja i obmane (vidi i Cosmides and Tooby 1992).

Socijalne mreže, homofilne/heterofilne i instrumentalne/ekspresivne interakcije

Teorija socijalnih mreža veoma je korisna zbog heurističke plodnosti pri analizama koje se kreću od malih grupa do globalnih sistema. Ovaj naizgled nužno holistički pristup uglavnom priznaje emergentna svojstva kompleksnijih nivoa društvene strukture, ali ne mora da priznaje i njihovu kvalitativnu različitost.

Najjednostavnije rečeno, mreža je skup odnosa koji formalno sadrži skup objekata (koji se nazivaju čvorovima) i deskripciju (tj. mapu) odnosa između objekata i čvorova. Najjednostavnija mreža sadrži dva objekta i jedan odnos koji ih povezuje. Čvorovi mogu da budu ljudi, a odnos (veza) koja ih povezuje je npr. “stoje u istoj sobi.” U mrežama odnos može da bude (a)simetričan ili nedirekcionalan. Dva objekta mogu međusobno da se ne dopadaju jedan drugom, ili je njihovo dopadanje obostrano. Karakter tog odnosa meri se pozitivnom ili negativnom valencom. Veoma je bitna i stavka protoka (npr. informacija) između objekata, ili čvorova, kao i mrežna udaljenost između čvorova koja se izražava preko broja koraka, ili veza između njih (vidi Wellman 1983).

Bitna osobenost socijalnih mreža u svakodnevnom životu jeste njihov slab (ili nikakav) formalni karakter po pitanju delineacije pozicija, pravila i alociranja autoriteta pripadnika. Zato se kaže da ih karakteriše fluidnost. Međutim, vrlo lako je moguće stvoriti/konstruisati socijalnu mrežu radi zadovoljenja raznih interesa, jer različiti interesi povezuju čvorove u raznim delovima mreže (Lin 2001). Kada je individua u čvoru mreže ona direktno ili indirektno obezbeđuje potencijalni pristup drugim čvorovima (tj. akterima) u socijalnoj mreži. Рesursi ukorenjeni u ovim čvorovima postaju socijalni kapital ega. Socijalni kapital reflektuje više od pukih ličnih resursa ovih čvorova u mreži. Fokusni resurs, tj. onaj koji je inicijalni razlog za stupanje u interakciju, često nije i jedini. Preko interakcije otvara se pristup i drugim ličnim i pozicionim resursima, poput zanimanja, bogatstva, političkih opredeljenja, mreža i resursa partnera, srodnika, prijatelja, itd.

Na najopštijem nivou korisno je razlikovati tri vrste mreža: egocentrične, sociocentrične i mreže otvorenog sistema (Wellman 1983). Egocentrične su one koje su povezane sa jednim čvorom (individuom), npr. “moji dobri prijatelji,” “sve kompanije koje sarađuju sa XY firmom,” itd. Da bi bile mreže, ove veze ne smeju da budu samo spiskovi ljudi ili organizacija, već akterima moraju biti dostupne informacije o povezanostima između njih. Za osobu koja ima veliki broj dobrih prijatelja na koje može da računa može se reći da ima veliku “mrežu.” Ali ta mreža nije socijalna mreža, osim ako i ti ljudi nisu međusobno povezani.

Sociocentrične mreže su mreže “u kutiji.” Povezanost između dece u učionici, između radnika u organizaciji čini mreže zatvorenog sistema i one se najčešće izučavaju. Mreže otvorenog sistema su one u kojima granice nisu jasne, jer one nisu “u kutiji.” To je mreža elite SAD, ili veze između korporacija, ili lanac uticajnih ljudi koji donose određene odluke, itd. To su mreže koje je najteže izučavati. Ovo je izuzetno pojednostavljena slika socijalnih mreža, ali je dovoljna kako bi se istakla suština za dalju analizu.

Teorija socijalnih mreža naizgled deluje kao da samo eksplicira ono čime se sociologija odavno bavi, a to je društvena struktura. Ipak, ovakav pristup umanjuje značaj pitanja zbog čega

ljudi deluju onako kako deluju, a naglašava strukturalne okolnosti i ograničenja delovanja. Na taj način se dobija svet koji je popunjen asimetričnim vezama koje se nalaze u hijerarhijskim strukturama (vidi Wellman 1983 za razne metodologije i različite pristupe preko koijh je moguće izučavati socijalne mreže).

Strukturalne teorije (što ne znači da teorije mreža obrađuju samo statički momenat strukture; vidi Snijders 2001), poput teorije o socijalnim mrežama, moraju da razmatraju i pojam pozicije (vidi Borgatti and Everett 1992 za analizu dva različita shvatanja pozicije i implikacije koje iz toga proizilaze). Osnovna ideja koja je suština pojma pozicije je strukturalna sličnost, ili korespondentnost. Za aktere koji su na isti način povezani sa ostatkom mreže kaže se da su ekvivalentni i da okupiraju istu poziciju.

Pored pozicije, izuzetno je bitan i pojam centralnosti u mreži (Freeman 1978; Freeman et al. 1979). Friman je među prvima obradio pojam centralnosti i vrlo je lako uočljivo da postoji veza između strukturalne centralnosti i uticaja na odvijanje grupnih procesa. Međutim, intuitivna plauzibilnost ove hipoteze ne čini je u potpunosti tačnom (vidi Freeman et al. 1979; Borgatti and Everett 1999; Poulin et al. 2000). Na prvi pogled čini se kako je poziciona centralnost jedan od bitnih izvora moći. U poslednje vreme javljaju se studije koje ovu pretpostavku dovode u pitanje (npr. Mizruchi and Potts 1998). Nisu svi tipovi centralnosti u korelaciji sa statusom i uticajem (Freeman et al. 1979).

Friman (Freeman 1978) govori o tri vrste centralnosti: centralnosti stepena, centralnosti “bivanja između” i centralnosti bliskosti. Centralnost stepena definiše se preko broja altera sa kojima je ego direktno povezan. Centralnost “bivanja između” definiše se kao mera u kojoj alteri moraju da prođu kroz fokalnog aktera kako bi komunicirali sa drugim akterima. Centralnost bliskosti definiše se kao mera u kojoj akter može da dođe do velikog broja aktera preko malog broja koraka.

Zaključak koji se donekle kosi sa pukim intuitivnim razumevanjem je da centralnost utiče na razumevanje akterove moći, ali ne uvek na isti način. Mera u kojoj ona utiče na moć ima veze sa strukturom mreže. Takođe, moraju se uzeti u obzir i podgrupe, tj. da li je akter u stanju da utiče na njih (empirijska istraživanja koja potkrepljuju ove tvrdnje nalaze se u Freeman et al. 1979 i Mizruchi and Potts 1998).

Centralnost je svakako povezana i sa pitanjem uticaja. Uticaj predstavlja sposobnost da se dođe do “prave osobe” preko određenih kanala (Pool and Kochen 1978). Pretpostavlja se da je osoba sa više kontakata verovatno uticajnija od one sa manje. Ako analiziramo individuu, želimo da znamo koliko ljudi poznaje, što predstavlja zapreminu poznanstava. Za populaciju želimo da znamo distribuciju zapremina poznanstava, prosek i razliku između ekstrema. Takođe, želimo da znamo koji to ljudi imaju mnogo veza i da li su i oni sami uticajni. I konačno, želimo da znamo kako su stratifikovane te linije kontakata, tj. kakva je struktura mreže.

Socijalni resursi imaju određenu ulogu i u procesu sticanja statusa. U teoriji je najčešće bilo polemika oko pozicije resursa – da li se oni nalaze u kontaktima koje ima individua, ili u samoj mreži (Lai et al. 1998). U pitanju su dva pristupa problemu, onaj koji govori o “kontaktu-kao-resursu,” i onaj koji govori o “mreži-kao-resursu.” Moguće je stvoriti sintezu ova dva stanovišta.

Ako resurse definišemo kao vrednovanu robu u društvu čije posedovanje održava ili promoviše sopstveni interes osobe, gde su primeri bogatstvo, status i moć, socijalni resursi su ukorenjeni u socijalnoj mreži individue i pristup njima moguć je preko direktnih ili indirektnih

veza. Dakle, socijalne resurse ne poseduje sama individua. Zato su to resursi drugog reda koji pripadaju alterima u egovoj socijalnoj mreži.

Pristup i upotreba socijalnih resursa je pod uticajem dva faktora: inicijalnog statusa individue (tzv. “propozicija o snazi pozicije”) i snage odnosa između ega i altera (tzv. “propozicija o snazi veze”) (Lin 2001). Bolje inicijalne pozicije pospešuju verovatnoću da se dođe do boljih socijalnih resursa. One nude mogućnosti za uspostavljanje veza sa onima koji imaju bolje socijalne resurse, kroz princip “homofilije” i preko “slabih veza” i “strukturalnih rupa.”

Sve individue u mreži potencijalno mogu da imaju mnogo kontakata. Linija u mreži koja omogućava jedini put između dva čvora zove se “most.” Most između dva čvora može da igra veoma značajnu ulogu u procesima difuzije, jer je on jedini put preko kojeg teku uticaj ili razne informacije. Prema Granoveterovoj (Granovetter 1973) terminologiji jake veze nisu mostovi, jer preko principa homofilije i tranzitivnosti jaka veza može da bude most samo ako nijedna osoba u vezi nema drugih jakih veza. Slabe veze ne pate od ovih ograničenja, iako ni one ne spadaju automatski u mostove. Međutim, ono što je važno je da su svi mostovi slabe veze. Treba samo napomenuti da logika tranzitivnosti važi samo u malim grupama, gde se sve osobe poznaju.

Iako podležu određenim strukturalnim ograničenjima interpersonalne odnose pretežno karakteriše izbor. Ako društvenu strukturu sačinjavaju odnosi između individua koje igraju svoje društvene uloge, onda interpersonalni odnosi sadrže u sebi donošenje odluka i odabire među alternativama.

Blau (Blau 1962) izbore koje ljudi čine prema drugim ljudima deli po dve osnovne dimenzije. Prva je socijalna evaluacija, a druga socijalna interakcija. Ako osoba više poštuje određene poznanike ili prijatelje od nekih drugih ona izražava evaluativne izbore. Ako sa nekima više voli da priča nego sa drugima, to je samo manifestacija izbora interakcije. Ova distinkcija je slična onoj Homansovoj, između sentimenta i interakcije (Homans 1961/1974). Važna razlika je u tome što interakcija zavisi od reakcija drugih (odabranih) ljudi, što nije slučaj sa evaluacijama. Karakteristike, ponašanje i reakcije utiču na donošenje evaluacija, ali ishod evaluacije je unilateralan proces, na koji druga strana ne može aktivno da utiče. Uticaj je moguć samo preko bihejvioralnih manifestacija. S druge strane, odluka o asocijaciji je bilateralna, jer zavisi od odluka obe, ili više strana. Izbori interakcija često uključuju troškove koje evaluacije ne uključuju.

Druga podela je na instrumentalne i socijabilne izbore (Blau 1962). Instrumentalni izbor je onaj kojim donosimo sud o nečijoj profesionalnoj kompetenciji i kada želimo sa tom osobom (zbog toga) da sarađujemo. Zaljubljivanje je, s druge strane, socijabilni izbor. Isto je i sa pozivanjem određene osobe na neku proslavu radi druženja. Grubo gledano, razlika je između posla i igre. Instrumentalni izbori su orijentisani ka ciljevima koji nisu instrinsični interpersonalnom odnosu, dok su socijabilni izbori motivisani gratifikacijama koje se očekuju iz samog procesa asocijacije.

Ove dve dihotomije definišu četiri tipa interpersonalnog izbora. (1) Instrumentalne evaluacije su pod uticajem ocene ljudi i njihovih sposobnosti. (2) Instrumentalna interakcija se ogleda u potražnji kooperacije sa osobom kako bi se došlo do njene usluge, ili kako bi se izvršio određeni zadatak. (3) Socijabilne evaluacije se manifestuju u dopadanju i osećanjima privlačnosti. (4) Socijabilna interakcija tiče se održavanja neformalnog odnosa i druženja sa individuom (ibid.).

Preko izbora i klasifikacija u interpersonalnim odnosima javljaju se diferencirajući i/ili segregirajući efekti. Tako, na primer, obrazovanje može da ima diferencirajući efekat na konsultaciju oko nekog problema, jer diferencira potencijalne izbore. S druge strane, segregacija nastaje kada dođe do organizovanja u klike sa relativno malo intergrupne komunikacije.

Ljudska akcija je motivisana održavanjem i sticanjem vrednovanih resursa, međutim, održavanje resursa je primarno u odnosu na sticanje (Lin 2001). Bilo koja egzistirajuća društvena struktura reflektuje kompleksnost koja uključuje brojne hijerarhijske strukture nad mnogim različitim vrstama vrednovanih resursa. Za većinu kolektiva visoko vrednovani resursi povezuju se sa ekonomskim, socijalnim i političkim dimenzijama i mogu da karakterišu strukturalne pozicije i/ili individualne aktere. Tako Lin pravi razliku između socijalne, ekonomske i političke dimenzije vrednovanih resursa, kako bi napravio karakterizaciju strukturalnih pozicija i individua. Tako je status (ili prestiž) poziciona karakteristika socijalne dimenzije, a reputacija individualna. Klasa je poziciona karakteristika ekonomske dimenzije, a bogatstvo individualna. I konačno, autoritet je poziciona karakteristika političke dimenzije, dok je moć individualna.

Socijalni kapital sadrži (1) strukturu (tj. njegovu ukorenjenost), (2) mogućnost (tj. dostupnost kroz socijalne mreže) i (3) akciju (tj. njegovu upotrebu). Individue i grupe stiču i održavaju vrednovane resurse u socijalnim interakcijama. Mobilizacija i upotreba resursa može da ima za cilj sticanje dodatnih resursa, ali isto tako cilj akcija može da bude zaštita i promocija već postojećih resursa. Na osnovu ove distinkcije mogu se razmatrati instrumentalne i ekspresivne akcije. Pretpostavka je da motiv za održanjem vrednovanih resursa promoviše ekspresivne akcije, a motiv za sticanjem instrumentalne. Ekspresivna akcija počiva na sentimentima i podršci altera i zato se smatra primarnom. Potpunija analiza ove dve vrste akcija mora da sadrži i razlikovanje između homofilnih i heterofilnih interakcija.

Homofilija je stanje kada kod učesnika interakcije postoje jedan ili više zajedničkih socijalnih atributa, kao što je slučaj sa društvenom klasom.6 Za parove se može reći da su homofilni ako se njihove karakteristike poklapaju u proporciji koja je veća od očekivane u populaciji u kojoj se nalaze, ili u mreži čiji su deo (McPherson et al. 2001). Moguće je razlikovati dve vrste uzroka homofilije. Učesnike interakcije sa zajedničkim ili sličnim atributima mogu da zbliže zajedničke norme, ali isto tako, zajednički atributi i frekventni kontakti mogu da dovedu do zajedničkih normi. Drugi uzrok je strukturalna lokacija aktera. Dva čvora mogu da imaju iste/slične atribute jer deluju u istoj oblasti, ali i obrnuto. Hipoteza o homofiliji jasnija je na individualnom nivou, a nešto komplikovanija ako analiziramo kolektive.

Ona potiče od proučavanja obrazaca prijateljstva i asocijacija i predstavlja važnu ekstenziju hipoteze o sentimentu i interakciji (Homans 1950/1992). Istraživanja su pokazala da se interakcije najčešće javljaju među individualnim akterima koji zauzimaju slične, ili donekle različite društvene pozicije (vidi Berscheid and Walster 1969; McPherson et al. 2001). Ako pretpostavimo da socioekonomske karakteristike i životni stilovi reflektuju resurse ukorenjene u individuama i njihovim hijerarhijskim pozicijama i mrežnim lokacijama, onda homofilični princip interakcije implicira pozitivan odnos između individua sa sličnim resursima i količinom njihove interakcije, jer sličnost društvenih pozicija/lokacija verovatno karakteriše sličnost tipova i količina resursa. Iz perspektive resursa ovo znači da se interakcije javljaju među akterima sličnih društvenih pozicija u hijerarhiji.

6 U kontekstu sklapanja bračnih veza (Burgess and Wallin 1943) govore o homogamiji socijalnih karakteristika.

Homofilne interakcije su prevalentne jer u sebi inkorporiraju sentimente, interakciju i sličnost resursa u recipročnim odnosima aktera. Heterofilne ne promovišu zajedničke sentimente, zahtevaju veći napor, jer su akteri svesni nejednakosti, tako da moraju da ocenjuju spremnost drugog da se uključi u eventualnu razmenu. Рeciprocitet je u heterofilnim interakcijama daleko teži za postići i zato se one ređe javljaju. Međutim, s obzirom da one postoje i da su veoma značajne, potrebno ih je objasniti.

Jedno od objašnjenja motiva za stupanje u heterofilne interakcije poziva se na hipotezu prestiža (Lin 2001). Ona se odnosi na pretpostavku da individue žele da stupaju u interakcije sa onima koji imaju bolji socijalni status. Implicitna pretpostavka ovakvih interakcija je da će se povećati prestiž slabije kotiranog aktera. Lin na osnovu ovih distinkcija pravi tabelu inicijalnih predikcija napora i povrata u svrhovitim interakcijama (bez uzimanja u obzir strukturalnih ograničenja, što analizu čini nepotpunom, ali za ovu priliku zadovoljavajućom) (str. 48):

RESURSI PARTNERA U INTERAKCIJI Motivacija za akciju Sličnost (homofilija) Različitost (heterofilija) Održavanje resursa (ekspresivnost) Sticanje resursa (instrumentalnost)

Mali napor/visoki povrat Mali napor/mali povrat

Veliki napor/mali povrat Veliki napor/veliki povrat

Problem “malog sveta,” “snaga slabih veza” i “strukturalne rupe”

“Problem malog sveta” potiče od Stenlija Milgrama (Milgram 1967; Travers and Milgram 1969). Kada se kaže da je svet “mali,” to je neodređena kvalifikacija, jer sam po sebi termin “mali” ne znači ništa određeno. U pitanju je relacioni pojam, iako se u ovom kontekstu misli na to da je gotovo svaki element mreže nekako “blizu” skoro svakom drugom elementu, čak i ako nam se čini da su udaljeni. Intuitivno posmatrano svet nam se čini izuzetno “velikim,” a nikako malim, jer su brojevi kada govorimo o svetu oko nas izuzetno veliki (vidi i Pool and Kochen 1978; Watts 1999).

Milgramovi zaključci o šest stepena razdvojenosti ne mogu se uzeti kao apsolutno tačni i univerzalno validni, ali ukazuju na to da je u izvesnim sociološkim analizama veoma korisno vršiti analize na grupnom i strukturalnom nivou. Međutim, kako ova analiza ne bi postala holistička, gde bi jedinica analize postala reificirana mreža, ili nekakav grupni entitet, neophodno je ukazati i na njene (mikro)individualne elemente.

Рegija čvorova koji su direktno povezani sa fokalnim čvorom zove se zona prvog reda, čvorovi koji se nalaze na dva koraka od fokalnog čvora zovu se zona drugog reda, itd. Kada o zoni prvog reda govorimo preko individua koje je sačinjavaju može da se koristi termin “interpersonalno okruženje,” ili susedstvo, što je uobičajeno u teoriji grafova. Broj individua u interpersonalnom okruženju varira od 300 do 5000 osoba, u zavisnosti od toga kako se meri i od tipa društva u kojem je fokalna osoba smeštena (Pool and Kochen 1978). Uticaj zona na

individualni čvor eksponencijalno opada, tako da se u istraživanjima broj efektivno konsekvencijalnih zona računa najdalje do četvrte.

U seoskim društvima gde “svako svakog poznaje” broj koraka od jedne do druge osobe je minimalan. S druge strane, takva društva su relativno mala i ograničena, tako da zona prvog reda uglavnom nije veća od 500, što ograničava broj osoba do kojih se može direktno doći. U savremenim urbanim društvima profesionalci i ljudi iz srednje klase imaju veću zonu prvog reda od “plavih okovratnika” i ljudi iz nižih klasa. U tim društvima mogu da postoje i ozbiljne barijere među klasama i etničkim linijama, što stvara veće distance između osoba iz različitih klasa ili etničkih grupa (ibid.).

Najjednostavnija situacija u mrežama je dijadna. U usmerenim mrežama mogu da postoje četiri moguća odnosa: nikakav odnos (tj. odnos bez povezanosti), A je u odnosu prema B, B prema A, i A i B su u međusobnom odnosu. Ovaj četvrti odnos je recipročni odnos, o kojem je bilo reči. Analiza reciprociteta u stvarnom životu mora da obuhvati i stepen moći, tj. asimetriju u odnosu, jer u mnogim dijadama ne učestvuju jednake individue. Рeciprocitet ne podrazumeva jednakost.

Međutim, prave mreže nastaju dodavanjem trećeg člana dijadi, o čemu je pisao Zimel (Simmel 1908b/1950). Iz teorije balansa (Heider 1946) poznato je da u interpersonalnim odnosima balans, ili postoji, ili postoji težnja da se on uspostavi. “Ako ne postoji balansirano stanje, onda će nastati sile ka tom stanju.” (str. 107-108) Svaki debalans stvara tenzije.

U velikim mrežama u praksi se veoma retko događa da određena veza obezbeđuje jedini put između dve tačke. Ipak, funkcija premošćavanja može da služi lokalno. Slabe veze pospešuju tok informacija u inače udaljenim delovima mreže. Individue bez slabih veza biće lišene informacija iz udaljenih delova društvenog sistema i biće ograničene na bliske prijatelje. Takođe, slabe veze potpomažu integraciju društvenih sistema. Društveni sistem bez slabih veza vrlo verovatno je i fragmentiran i inkoherentan, sa veoma malim difuzionim potencijalom. I konačno, do mnogo više ljudi individua može da dođe preko slabih veza, jer jake veze čine gustu mrežu, a slabe manje gustu.

Problematiku snage slabih veza obradio je Granoveter (Granovetter 1973, 1983). Stepen preklapanja mreža prijateljstva dve individue varira direktno sa snagom njihove međusobne veze. Granoveter istražuje uticaj ovog principa na difuziju uticaja i informacija, mogućnost mobilnosti i organizaciju zajednice. Naglasak je na kohezivnoj moći slabih veza. Veliki broj modela mreža bavi(o) se jakim vezama, što ograničava njihovu primenu na male, precizno definisane grupe. Naglašavanje slabih veza omogućava diskusiju između grupa i analizu segmenata društvene strukture koji se ne mogu definisati samo preko malih grupa.

Baveći se problematikom translacije mikroobrazaca u makroobrasce Granoveter to čini preko analize procesa u interpersonalnim mrežama. Preko mreža mikrointerakcija dolazi do makroobrazaca koji onda povratno utiču na mikrointerakcije. Preteče ovakvih analiza nalaze se u izvesnim sociometrijskim modelima, s tim što u njima nije dovoljno pažnje posvećivano translaciji. Jedan važan izuzetak bio je pomenuti Milgramov (Milgram 1967) pokušaj. “[S]naga veze je (verovatno linearna) kombinacija količine vremena, emocionalnog intenziteta, intimnosti (međusobnog poveravanja) i recipročnih usluga koje karakterišu vezu.” (Granovetter 1973: 1361) Veze mogu da budu pozitivne/negativne i simetrične/asimetrične, i svaka od njih je donekle nezavisna od druge.

Granoveter polazi od sledeće pretpostavke. Što je snažnija veza između dve osobe, to je veća proporcija individua u određenom skupu sa kojima će obe osobe biti povezane, odnosno

povezane preko slabe ili jake veze. Ovo preklapanje u krugovima prijatelja je najmanje kada je veza odsutna, najveće kada je jaka, a srednje kada je slaba. Po definiciji, jake veze uključuju veću vremensku posvećenost (izuzimaju se formalni kontakti na radnom mestu, ili slični tipovi čestih formalnih interakcija koje ne podrazumevaju razmenu ličnih i intimnih sadržaja). Homans (Homans 1950/1992) je tvrdio da što češće osobe stupaju u međusobne interakcije, da će njihovi međusobni sentimenti prijateljstva biti jači. Ako jedna osoba ima jake veze sa dve osobe, veoma je verovatno da će i te dve osobe na osnovu jake veze sa prvom individuom doći u interakciju. O ovome govore i razna empirijska istraživanja (vidi npr. Berscheid and Walster 1969). Što jača veza povezuje dve individue, to su one međusobno sličnije po raznim pitanjima. Zato je sasvim plauzibilno pretpostaviti da će sve tri pomenute osobe biti slične (o čemu govore principi homofilije i tranzitivnosti).

Pored rezultata iz sociologije, npr. od Granovetera (Granovetter 1973) i Homansa (Homans 1950/1992), ovu potvrdu donosi i psihologija (Heider 1958). Hajder je proponent teorije kognitivnog balansa. Ako između dve osobe postoji jaka veza, obe osobe će imati želju da njihova osećanja budu kongruentna sa osećanjima prijatelja. U odnosima slabih veza kongruentnost je manje bitna sa psihološke strane. Nakon zaista brojnih slaganja raznih istraživanja i teorijskih postavki Granoveter (Granovetter 1973) zaključuje da je pomenuta trijada jakih veza vrlo verovatna, dok slučaj da između povezanosti jedne osobe preko dve jake veze sa druge dve osobe, gde te dve osobe nemaju nikakav kontakt, naziva “zabranjenom trijadom” (str. 1363). Ona je u praksi gotovo nemoguća.

Manje je verovatno da će naši poznanici (slabe veze) biti u međusobnim socijalnim kontaktima nego naši prijatelji (jake veze). Skup ljudi koji sačinjavaju individua i njeni poznanici jeste mreža male gustine (ona u kojoj su mnoge moguće relacione linije odsutne), dok je skup koji se sastoji od iste individue i njenih bliskih prijatelja gusta mreža (ona u kojoj su mnoge moguće linije prisutne).

Ego ima svoje bliske prijatelje od kojih je većina takođe u bliskom kontaktu, što predstavlja gusti deo društvene strukture. Pored toga ego ima i svoje poznanike od kojih se mnogi međusobno ne poznaju. Svi ti poznanici (verovatno) imaju svoje bliske prijatelje, što opet sačinjava gustu mrežu, ali onu koja se razlikuje od mreže ega. Slaba veza između ega i njegovih poznanika postaje nešto više od trivijalnog poznanstva. Ona predstavlja most između dve guste mreže bliskih prijatelja. Prema Granoveterovoj teoriji ove mreže ne bi ni bile povezane da nema slabih veza (Granovetter 1983).

Individue koje imaju malo slabih veza često bivaju uskraćene za informacije koje dolaze iz udaljenijih delova društvenog sistema i “osuđeni” su na svoje bliske prijatelje, tj. na veoma ograničen broj informacija koji dolazi od ograničenog broja individua (odnosno bliskih prijatelja) (ibid.; Burt 2004). Slab protok novih ideja može da se odrazi i na lošu poziciju na tržištu rada (gde i kada se otvara novo radno mesto), na polju mode, difuzije novih ideja, itd. Bez slabih veza bilo koja informacija teško može da se proširi van guste mreže, ili klike. Isto važi i za protok novih ideja, odnosno njihovu inkorporaciju u toj grupi.

Makroskopske posledice nedostatka slabih veza su da je takav sistem inkoherentan i fragmentiran. Nove ideje se šire izuzetno sporo, naučna istraživanja i diseminacija novih ideja su otežani, a međusobni život nekih podgrupa (npr. etničkih) može da bude veoma težak usled međusobne izolovanosti i nepovezanosti. U evoluciji društvenih sistema verovatno najvažniji izvor slabih veza bila je podela rada, jer su specijalizacija i međuzavisnost rezultirale u raznim specijalizovanim odnosima među ulogama, u kojima svi poznaju samo mali deo ličnosti drugih

ljudi (Simmel 1908c/1950). Slabe veze obezbeđuju pristup informacijama i resursima izvan obima društvenog kruga ega. Međutim, jake veze su uglavnom lakše dostupne i više su motivisane da pomognu. Zbog toga se ni one ne smeju zanemariti u analizi.

Interesantno bi bilo ukazati na paralelu između Zimelovog socijalnog karaktera “stranca” i slabe veze kod Granovetera. Stranac je osoba koja “dođe danas i ostane sutra.” (Simmel 1908a/1950: 402) U pitanju je potencijalni lutalica koji može da ostane, ali ima slobodu i da ode. On u grupu unosi kvalitete koji ne mogu da se predvide na osnovu analize same grupe. Paralela sa slabom vezom može se tražiti u istovremenoj udaljenosti i bliskosti stranca u socijalnim interakcijama i njegovoj objektivnosti koju Zimel naziva slobodom, jer mu nepristrasnost u grupnim odnosima daje moć “ptičije perspektive.” Još jedan socijalni karakter koji je bio inspirisan Zimelovim strancem jeste Parkov (Park 1928) pojam “marginalnog čoveka.” Međutim, kod Parka marginalni čovek može da postane tip ličnosti, dok je stranac više strukturalno i kontekstualno obeležje.

Bart (Burt 2004) je preko “strukturalnih rupa” govorio o sličnim problemima kao i Granoveter. Posredovanje putem strukturalnih rupa između grupa omogućava sagledavanje opcija koje inače nisu vidljive, što je mehanizam preko kojeg posredovanje postaje oblik socijalnog kapitala. Ljudi koji stoje blizu rupa u društvenoj strukturi pod većim su “rizikom” da imaju dobre ideje.

U skladu sa principom homofilije i tranzitivnosti poznato je da su mišljenja i ponašanja homogenija intragrupno, a ne intergrupno. Iz ove činjenice sledi da su ljudi koji su povezani sa različitim grupama familijarni sa više alternativnih “načina” mišljenja i ponašanja, što im pruža više opcija iz kojih mogu da biraju i kombinuju. Nove ideje često nastaju iz selekcije i sinteze preko strukturalnih rupa između grupa. Neke od ovih ideja su “dobre.” “Dobra ideja” može da se razume kao ona koju ljudi u određenom vremenu i prostoru hvale i ocenjuju kao vrednu. Možemo razlikovati četiri nivoa posredovanja (str. 355):

(1) Najjednostavnije posredovanje je ono koje čini da ljudi sa obe strane strukturalne rupe uvide interese i poteškoće druge grupe. Ljudi koji mogu da komuniciraju ova pitanja među grupama jesu važni, jer iz nerazumevanja ograničenja od strane ljudi iz drugih grupa nastaje mnogo konflikata i konfuzije u raznim organizacijama.

(2) Prenošenje najbolje prakse je viši nivo posredovanja. Ljudi koji su upoznati sa aktivnostima u dve grupe sposobniji su da vide kako verovanje ili praksa u jednoj grupi može da stvori vrednost u drugoj i da znaju kako da transliraju verovanje ili praksu u jezik koji je poznat u ciljnoj grupi, nego ljudi koji su ograničeni na jednu grupu.

(3) Treći nivo posredovanja je povlačenje analogija između grupa koje su međusobno irelevantne. Ljudi koji uviđaju da način na koji druga grupa misli ili se ponaša može da ima implikacija na sopstvenu grupu imaju prednost u odnosu na one koji to ne uviđaju. Ovaj korak je komplikovan, naročito za individue koje su dugo vremena provele unutar jedne grupe. Ti ljudi obično tragaju za razlikama između sebe i drugih da bi opravdali svoju tvrdnju “naša situacija je drugačija,” kako bi se osećali lagodnije prilikom ignorisanja verovanja i ponašanja koja su drugačija. Рazlike se uvek mogu naći ukoliko se to želi. Pitanje je da li postoje elementi verovanja ili praksi u jednoj grupi koja mogu da imaju vrednost u drugoj.

(4) Sinteza je četvrti nivo posredovanja. Ljudi koji su upoznati sa aktivnostima u dve grupe verovatnije će videti nova verovanja ili ponašanja koja kombinuju elemente iz obe grupe.

Ideje nailaze iz raznih izvora i sa raznih strana, ali generisanje ideja uključuje individue koje prenose znanje kroz grupe. Posredovanje je socijalni kapital i zato bi trebalo da postoje

dokazi da je posredovanje povezano sa dobrim idejama, i obrnuto. Socijalni kapital postoji tamo gde ljudi imaju prednost zbog svoje lokacije u društvenoj strukturi (Coleman 1990; Portes 1998; Lin 2001), međutim, skrenuli smo pažnju na opasnost koja preti od reifikacije struktura, jer “[m]preže ne deluju, one su kontekst za akciju.” (Burt 2004: 354)

Bart ne razmatra toliko produkciju ideja, koliko vrednost proizvedenih ideja. Vrednost posredovanja ideje počiva u situaciji, u transakciji kroz koju ideja stiže do publike, a ne u izvoru ideje, niti u samoj ideji kao takvoj. Debata o uticaju okruženja ili nasleđa ostavlja se po strani. Glavno pitanje nije više izvor ideje, već njena vrednost, bez obzira na izvor. Ljudi sa vezama preko strukturalnih rupa imaju pristup raznim, često kontradiktornim informacijama i interpretacijama, što im daje prednost pri uviđanju i razvijanju dobrih ideja. Ljudi koji su povezani sa grupama van svojih imaju veću šansu da dođu do vrednih ideja, što deluje kao da su u pitanju nadareni ljudi. Ali to nije kreativnost koja je posledica genijalnosti, već ona koja je deo “import-eksport” biznisa.

Obično se misli da je ideja vredna ukoliko je stvorena nezavisno i nakon detaljnih razmatranja ili razmišljanja. Međutim, ideja je vredna u onolikoj meri u kojoj je zajednica voljna da joj oda priznanje kao takvoj. Ideja nije manje vredna ako je na drugom mestu, ili u drugo vreme ne poštuju neki drugi, ili isti ljudi. “[K]reativnost je proces difuzije ponovljenog otkrića u kojem se dobra ideja prenosi preko strukturalnih rupa da bi bila otkrivena od strane jednog skupa ljudi, ponovo otkrivena u drugom, onda ponovo otkrivena u još nekim drugim – i svako otkriće nije ništa manje iskustvo kreativnosti za ljude koji se susreću sa dobrom idejom.” (ibid.: 389) Vrednost se akumulira kako se ideja kreće kroz društvenu strukturu, jer svaka transmisija od jedne grupe do druge ima potencijal da doda vrednost. Bart je u pravu kada kaže da dobre ideje nastaju “iz preklapanja socijalnih svetova, ali se šire . . . na način koji nastavlja segregaciju između svetova.” (str. 394)

Ekologija racionalnosti i emocionalnosti u svakodnevnom životu

Tradicionalna ekonomska i socijalna teorija čoveka posmatraju pretežno kao racionalnog aktera. Ova slika čoveka nije ni realna, ni naučno održiva (vidi npr. Schuetz 1943). Рacionalnost podrazumeva znanje o relevantnim aspektima sveta koji nas okružuje, koje iako nije potpuno, ipak jeste dovoljno za opstanak. Čovek je tako biće koje se rukovodi relativno stabilnim sistemom preferencija i koje poseduje kognitivni kapacitet da (relativno dobro) proračuna isplativost raznih dostupnih alternativnih društvenih akcija i izbora.

Dosadašnji veoma ubedljivi dokazi o ograničenom kognitivnom kapacitetu ljudi nose sa sobom razne implikacije (vidi npr. Tversky and Kahneman 1974 i Škorić 2006 za primere o predrasudama i stereotipima). Jedna od njih je da se socijalni akteri u kompleksnom socijalnom svetu u velikoj meri oslanjaju na tacitne pretpostavke i neupitnu rutinu svakodnevnog života. Sociologija proučava izbore (tj. donošenje izbora) u društvenim odnosima tako što istražuje motive za preduzimanje određenih akcija, ispituje koji izbori su dostupni u odnosima (bili oni stvarni ili samo percipirani), i proučava konsekvence tih izbora. Izbori ponašanja se nalaze u kontekstu strukturalnih mogućnosti i ograničenja i odvijaju se na mikro-makro kontinuumu društvenog života.

Svakodnevno ponašanje ljudi ne može da se uklopi u isključivo racionalističke modele ponašanja. Mnoge odluke ljudi donose u situacijama neizvesnosti, u stanjima nesavršenih

informacija i uz veliku pomoć kognitivnih procesa simplifikacije (Tversky and Kahneman 1974). U mikrosociološkom razmatranju ljudske akcije takođe je veoma bitan (ali najčešće zapostavljen) problem i odnos racionalnosti i emocionalnosti.

Postoje razni modeli racionalnog izbora koji su posledica određenih pretpostavki koje se posmatraju kao datosti ili ograničenja unutar kojih se odigrava racionalna adaptacija. Među uobičajenim ograničenjima koja nisu objekti racionalne kalkulacije su: (1) skup alternativa među kojima može da se vrši izbor, (2) odnosi koji determinišu ishod (zadovoljstvo, postizanje cilja, itd.) kao funkciju alternative koja je izabrana, i (3) rangiranje preferencija među ishodima (Simon 1955: 100). Izbor određenih ograničenja i odbacivanje drugih za inkorporaciju u model racionalnog ponašanja uključuje implicitne pretpostavke o tome koje varijable “kontroliše” racionalni organizam, na osnovu čega može da “optimizira” radi postizanja racionalne adaptacije, i koje varijable se moraju uzeti kao fiksirane. Na osnovu različitih pretpostavki o količini informacija koje organizam ima u odnosu na alternative i ishode optimizacija može da uključuje selekciju određenog maksimuma očekivane vrednosti, ili “minimaks” (vidi i Kahneman 2003).

Takođe, određena ograničenja koja se moraju uzeti kao datosti u problemu optimizacije mogu da budu fiziološka i psihološka ograničenja samog organizma. Na primer, maksimalna brzina kretanja organizma ograničava skup njegovih bihejvioralnih alternativa. Slično tome, ograničenja kognitivnog kapaciteta takođe mogu da budu veoma bitna pri definisanju racionalnog izbora pod određenim okolnostima. Umesto modela racionalnog agensa daleko je adekvatniji model agensa koji primenjuje strategiju satisfajsinga (Simon 1955), koji predstavlja dovoljno dobar izbor (što ne znači da je u pitanju definitivni model ljudskog ponašanja).

Teorija racionalnog izbora sadrži jedan elemenat koji je razlikuje od gotovo svih pristupa u sociologiji (Coleman and Fararo 1992b: xi), a to je momenat optimizacije u ljudskom delovanju. Рacionalnim delovanjem akter optimizira. To se ponekad izražava preko maksimiziranja dobiti, a ponekad preko minimiziranja gubitka. Bez obzira na terminologiju u pitanju je komparacija akcija na osnovu očekivanih ishoda za aktera i postulira se odabir akcije od strane aktera koja će doneti najbolji mogući ishod (sa stanovišta dostupnih informacija akteru). Optimalna akcija je ona koja maksimizira razlike između dobitaka i troškova.

Problemi sa kojima se ljudi svakodnevno suočavaju mogu da se predstave kao “zadaci opcionalnog zaustavljanja” (Rappaport and Tversky 1970). Individua mora da pronađe neko pravilo zaustavljanja koje maksimizira očekivani dobitak. Ona traga za najboljom ponudom, a završetak potrage se određuje na osnovu procene subjektivne verovatnoće za postizanjem bolje ponude naspram troška dodatne potrage. Trošak može da bude izražen u vidu novca, vremena, ili nezadovoljstva. Opcionalni problemi zaustavljanja imaju interesantne implikacije i za normativno i deskriptivno stanovište. Cilj normativne analize je da utvrdi optimalna pravila zaustavljanja, tj. pravila koja maksimiziraju očekivanu dobit. Cilj deskriptivne analize je da okarakteriše ponašanje individua u opcionalnim problemima zaustavljanja (vidi ibid.). Sve pomenute varijante optimizacije govore o “ograničenoj racionalnosti” Homo sapiens-a.

Pored problema racionalnosti teorija o socijalnom kapitalu mora da uzme u obzir i osnovne pretpostavke o ljudskim emocionalnim preferencijama pri formiranju mreža i interpersonalnih odnosa. Ovaj problem takođe reflektuje mikro-makro problem, jer pored ograničenja koja nameće društvena struktura ljudi se “umrežavaju” i na osnovu ličnih, emocionalnih preferencija. Ovo ne znači da “umrežavanje” često nije proračunato na osnovu

razmatranja sopstvenih interesa i mogućnosti za njihovim zadovoljenjem, kao što je to slučaj sa formiranjem određenih interesnih grupa.

Afektivno neutralna egzistencija bila bi apsolutno besmislena. Emocije su verovatno jedna od najviše zapostavljenih pitanja u društvenim naukama, a time i u sociologiji. Obično se smatra da su one naš iracionalni deo, a ako se tome doda gore opisana tradicionalna slika racionalnog aktera, onda je u potpunosti jasno zbog čega se emocijama ne pridaje veći značaj u sociološkim analizama (vidi npr. Elster 1985, 1986, 1989, 1999).

Problematika (sociologije) emocija je izuzetno kompleksna i nemoguća za kratki (a zadovoljavajući) pregled. U osnovnim obrisima samo želimo da ukažemo na njihov značaj u socijalnim interakcijama, a time i na značaj za izučavanje socijalnog kapitala (prvi zbornik radova iz sociologije emocija je Kemper 1990 u kojem su naznačene osnovne teorijske orijentacije u sociologiji emocija; vidi i Kemper 1981; Izard et al. 1984; Lutz and White 1986; Hinton 1999; Massey 2002).

Uopšteno gledano, o emocijama je moguće govoriti na četiri načina (Elster 1985: 376): (1) preko njihovih bioloških i socijalnih funkcija; (2) njihove instrumentalno-svrhovite efikasnosti; (3) prikladnosti situacijama koje ih izazivaju; (4) i sposobnosti da uvećaju uživanje u životu. Svaka ozbiljna teorija emocija mora u sebi da sadrži i biološku i sociološku dimenziju. Рelativni doprinos biologije i kulture varira kod određenih emocija, tako da mnogi autori razlikuju primarne i izvedene emocije (Ekman 1992).

Netačne pretpostavke tradicionalne ekonomije o čoveku kao pretežno racionalnom akteru i klasično sociološko istraživanje običaja, normi, emocija, tj. “neracionalnih ponašanja,” moraju da se prevaziđu. Integrisani model emocionalnosti i racionalnosti može da se konstruiše na tri načina: (1) ili emocije potiču od racionalne akcije, (2) ili se racionalnost može posmatrati kao da potiče od emocija, (3) ili i racionalna akcija i emocije mogu da se inkorporiraju u jedan dubinski zajednički osnovni proces. Ovde se ne mogu obraditi sva ova stanovišta, ali neophodno je ukazati na mogućnosti daljih istraživanja o ovom odnosu (vidi Heckathorn 1993).

Ono što je od najvećeg značaja za problem socijalnog kapitala jeste uticaj emocija u svakodnevnom formiranju koalicija, odnosno ljudski kapacitet za stupanje u interakcije uopšte, o čemu je bilo reči preko evolucije recipročnog altruizma. Veliki broj emocija potiče od delovanja evolucije, ali to ne podrazumeva delovanje grupne selekcije, jer nema nikakvih nagoveštaja da bi emocije mogle da se objasne preko funkcije očuvanja vrste. Problem pretežno biološki orijentisanih teorija je što još uvek ne mogu definitivno da utvrde zbog čega bi emocije imale vrednost opstanka, jer bi vrlo lako moglo da se ispostavi da su one nusprodukti raznih organskih procesa koji pospešuju adaptivnu vrednost.

Na slične probleme nailaze i instrumentalno-svrhovite teorije emocija (Elster 1985; Lutz and White 1986). Po njima ljudi imaju emocije jer biraju da ih imaju, a biraju ih jer preko njih mogu da postignu neke druge ciljeve. Ova tvrdnja sigurno je tačna za neke situacije i neke emocije, i to je suština konstruktivističkih teorija emocija. Međutim, neke emocije se mogu doživeti bez aktivnog pozivanja na njih. Problem je u tome što ove teorije ne mogu da objasne zbog čega, ako već biramo svoje emocije, ne biramo da smo uvek srećni? Ili, zašto bi iko ikada birao da bude tužan?

Što se tiče prikladnosti, ona može da bude intrapersonalna i interpersonalna. Emocija je interpersonalno prikladna u datoj situaciji ako se poklapa sa našim očekivanjem emocija u toj situaciji, ili ako sa datom emocijom nismo iznenađeni. S druge strane, ona je intrapersonalno prikladna ukoliko je konzistentna sa emocionalnom reakcijom koju osoba oseća u sličnoj vrsti

situacija. Četvrti način razmatranja emocija, preko njihove sposobnosti da uvećaju uživanje u životu, jasan je sam po sebi.

Emocije nisu akcije (jer su većim delom nevoljne), a samo slobodno odabrane akcije mogu da se procenjuju kao racionalne ili iracionalne. Рacionalna verovanja su ona u koja se veruje iz određenih razloga, a ne iz određenih motiva. Mi svoja verovanja formiramo, ali ih ne biramo (Elster 1986). Sve ovo samo dodatno komplikuje analizu racionalnosti i emocija koja je izuzetno složena i zato ne čudi što su ovo zapostavljeni, ili retko obrađivani problemi u sociologiji.

Homans je jedan od prvih sociologa koji je postulirao recipročne i pozitivne odnose između tri faktora: interakcije, sentimenta i aktivnosti. Dobro je poznato da je svoju psihologiju Homans bazirao najviše na Skinerovim premisama, ali neke postavke su validne bez obzira na bihejvioristički inkliniranu psihologiju.

Aktivnost je “nedeljiv atom ponašanja.” (Homans 1950/1992: 35) S druge strane, interakcija je situacija kada je neka jedinica aktivnosti individue stimulisana nekom jedinicom aktivnosti druge individue, i ona je element socijalnog ponašanja. Okarakterisana na ovaj način ona podrazumeva i verbalno i neverbalno opštenje. Homans je smatra širom od pojma “komunikacija.” Možemo proučavati frekventnost interakcije, trajanje i red (npr. “Ko je inicirao interakciju?”).

Što više individue stupaju u interakcije to je više verovatno da dele određene sentimente i da učestvuju u zajedničkim akcijama. Što ima više zajedničkih sentimenata to je više verovatno da stupaju u interakcije i učestvuju u određenim aktivnostima. Najvažniji je pozitivni odnos između sentimenta i interakcije. Osnova interakcije je sentiment (afektivnost, poštovanje, simpatija, dopadanje druge osobe), i obrnuto. To znači da je interakcija zasnovana prvenstveno na zajedničkim emocijama.

U sociologiji emocija neophodno je proširiti svakodnevni pojam emocija koji obično podrazumeva nagla i dramatična iskustva. Međutim, u životu postoje i dugotrajne emocije koje ispunjavaju društveni život, jer je potrebno mnogo truda i rada za produkciju osećaja “običnosti.” Dugotrajne emocije su one koje sačinjavaju emocionalnu energiju i koje ispunjavaju svakodnevni život. “Emocionalna energija” je pojam koji označava kontinuum koji se kreće od velikog poverenja, entuzijazma, dobrih osećanja prema samom sebi, pa sve do depresivnosti, nedostatka inicijative i negativnih osećanja prema samom sebi. Visoka emocionalna energija je osećanje poverenja i entuzijazma za društvenu interakciju. To je lična strana dirkemovske grupne solidarnosti i Gofmanovog rituala interakcije koju je u domenu sociologije emocija najdetaljnije razradio Kolins. Ova teorija je bitna, jer mobilizacija socijalnog kapitala često ima oblik rituala interakcije. Osnovni model rituala interakcije u sebi sadrži sledeće elemente (Collins 1990).

(1) Grupu od najmanje dve osobe koje se nalaze licem u lice. Puko fizičko prisustvo ljudi na istom mestu je preduslov za odvijanje emocionalnih i kognitivnih procesa.

(2) Fokus pažnje na istom objektu ili aktivnosti i međusobnu svest o zajedničkoj pažnji. Kolektivne formalnosti (poput crkve ili političkog protokola) važne su samo zato što je preko njih lako fokusirati zajedničku pažnju. Sve okolnosti u svakodnevnom životu na ovaj način stvaraju ritualnu situaciju. Suštinsko obeležje je da individue budu “upletene” u grupne aktivnosti tokom kojih su svesne šta drugi ljudi čine. Tako sama grupa postaje fokus pažnje, kao transindividualna stvarnost koja utiče na pripadnike spolja dok ispunjava njihovu svest iznutra.

(3) Pripadnike koji dele zajedničko raspoloženje. Uopšte nije bitno koje emocije su prisutne na početku interakcije. Ovaj model pretpostavlja emocionalnu “zarazu” među prisutnim

osobama, jer one fokusiraju pažnju na istu stvar i svesne su tuđih fokusa pažnje, tako da tuđe emocije počinju da utiču na njih. Рezultat toga je da emocionalno raspoloženje postaje snažnije i dominantno, a da različita osećanja bivaju zamenjena preovladavajućim grupnim osećanjem.

(4) Cilj uspešnog građenja emocionalne koordinacije u okviru rituala interakcije je produkcija osećanja solidarnosti. Emocije koje su sastavni deo rituala su tranzitne, dok je cilj/ishod rituala dugotrajna emocija, osećaj pripadnosti grupi koja je sastavljena tokom tog perioda. Tako je tokom rituala sahrane kratkotrajna emocija tuga, ali glavni “ritualni rad” sahrane je produkcija (ili ponovno uspostavljanje) grupne solidarnosti.

(5) Рituali oblikuju spoznaju (iako ovo ne treba shvatiti kao da je spoznaja isključivo pod uticajem društva i/ili kulture). Glavni objekti ili ideje koji su fokus pažnje tokom uspešnih rituala bivaju ispunjeni emocionalnošću. Te ideje i stvari postaju simboli i dobijaju višeslojno značenje (svakodnevno i obično, ali i dublje, na kojem se odnose na pripadništvo grupi koja ih ujedno ispunjava ritualnim značajem). Na ovaj način društvo “ulazi u glavu” individue, jer se ljudski život sastoji iz lanaca rituala interakcije, a emocionalna energija ostaje i kada interakcija prestane i povezuje se sa idejama i naknadnim mišljenjem.

Pored emocionalnih komponenti ljudska interakcija se u velikoj meri (i najčešće) zasniva na poverenju. O poverenju se takođe može govoriti na dve ravni, mikro i makro. Na makro nivou može da se govori o postojanju poverenja u institucije, a na mikro nivou o poverenju u druge osobe. U pitanju je veoma kompleksan pojam koji je tesno povezan sa socijalnim kapitalom.

Poverenje je proces koji otpočinje u ranim stadijumima nekog odnosa, jer je neophodan uslov za nastanak poverenja postojanje prošlih iskustava i prethodećih interakcija. Vremenom ono postaje generalizovano očekivanje da se na reči, dela, obećanja, itd. neke druge osobe može osloniti. Može se definisati kao “generalizovano očekivanje koje se odnosi na subjektivnu verovatnoću koju individua dodeljuje javljanju određenog skupa budućih događaja.” (Rempel et al.: 96) Veoma bitna iracionalna komponenta svakog odnosa u kojem postoji poverenje jeste vera. Vera reflektuje emocionalnu sigurnost neke individue i omogućava da se ona oseća relativno sigurnom uprkos neizvesnoj budućnosti (vidi i Simmel 1906).

Nakon kratkog pregleda racionalnosti i emocionalnosti očigledno je da teorija o socijalnom kapitalu treba da uzme u obzir i ove dimenzije. Sociologija emocija je sociološka specijalnost koja se sve jasnije profiliše i čiji značaj tek postaje da bude evidentan i shvaćen kao nezaobilazan u raznim sociološkim analizama.

Ka mikrosociologiji socijalnog kapitala

Govorili smo o nekoliko teorijskih orijentacija u sociologiji, pre svega o funkcionalizmu, teoriji igara, socijalnim mrežama, teoriji racionalnog izbora, teoriji razmene i sociobiologiji. Naglasak je bio na njihovim mikrosociološkim aspektima. Kako je sociologija predparadigmatska nauka, tj. nauka čije “jezgrovito znanje” jeste izuzetno malo (Cole 1992), još uvek postoje neslaganja koja su prikazana na početku, oko pitanja prikladnog nivoa sociološke analize. Iako je razdvajanje mikro i makro nivoa društvenog života samo analitičko, ne postoji konsenzus oko toga koji nivo stvarnosti ima ontološki, epistemološki i/ili kauzalni prioritet. Teorija racionalnog izbora je ovom prilikom bila od posebnog značaja jer je u epistemološkom smislu pozitivistička, a u njenoj osnovi leži koncept intencionalnih akcija (od strane ljudi) i

(najčešće) zastupanje metodološkog individualizma. Po raznim pitanjima postoji kompatibilnost i sa sociobiologijom (vidi van den Berghe 1986).

Svi modeli racionalnog izbora pretpostavljaju da su akteri intencionalni i svrhoviti. Oni imaju određene preferencije i deluju kako bi ostvarili ciljeve koji su konzistentni sa sopstvenom hijerarhijom preferencija. Uopšteno gledano, ove teorije ne daju odgovor na pitanje šta ove preferencije jesu i odakle dolaze. Posebno gledano, sve one moraju da specifikuju te ciljeve i preferencije unapred. Bez prespecifikacija ciljeva aktera objašnjenja racionalnog izbora su tautološka.

Ipak, individualna akcija nije samo produkt intencije, jer zavisi i od ograničenja koja potiču od najmanje dva nezavisna izvora (Friedman and Hechter 1988). Prvi skup ograničenja tiče se oskudnosti resursa. Diferencijalno posedovanje i pristup resursima čini to da su neki ciljevi lakši za ostvarenje, a neki teži, dok su neki opet nedostižni. Po pitanju oskudnosti, troškovi mogućnosti (oni koji su povezani sa odabirom najbolje akcije) znatno variraju za različite aktere. Akteri neće uvek birati akciju koja zadovoljava njihove najviše vrednovane ciljeve. Kako bi ostvarili najveću dobit akteri razmatraju troškove, jer oni umanjuju ukupnu dobit bilo koje akcije. Od velikog značaja za ovaj problem su Mertonove “nepredvidive posledice društvenog delovanja” (Merton 1936), Sajmonov “satisfajsing” (Simon 1955) i Hardinova (Hardin 1968) “tragedija.” Bentamove etičke želje nisu ostvarive iz dva razloga. Nemoguća je maksimizacija dve ili više ograničeno dostupnih varijabli u isto vreme, dok se drugi razlog nalazi u biologiji i biološkim činjenicama. Kako bi preživeo, organizmu je potrebna energija, tj. izvor energije koji se upotrebljava radi održanja i rada.

Društvene institucije su drugi izvor ograničenja. Institucionalna ograničenja su konstantna za individue, a troškovi prilika znatno variraju za različite individue koje su podložne istim institucionalnim ograničenjima. Ova ograničenja obezbeđuju pozitivne i negativne sankcije koje smanjuju ili povećavaju korisnost kontempliranog toka akcije. Unutar modela racionalnog izbora varijacije mogu da budu posledica varijacija u preferencijama, u troškovima mogućnosti, i/ili institucionalnim ograničenjima. Dva elementa su zajednička svim modelima racionalnog izbora. Prvi je mehanizam agregacije, preko kojeg se odvojene akcije individua kombinuju i proizvode društveni ishod (Friedman and Hechter 1988). Drugi je informacija. U početku se smatralo da akteri imaju savršene informacije, ili dovoljno informacija da donose svrhovite odluke među alternativnim akcijama. Danas se kvantitet i kvalitet informacija uzimaju kao varijable (vidi Tversky 1974).

Pokazali smo da je bilo koja mikrosociološka analiza nepotpuna bez razmatranja racionalnosti i emocija. Klasični sociolozi su o emocijama govorili samo usputno i na implicitan način, gde su pretežno naglašavani makro aspekti društvenog života. Međutim, emocije su veoma pogodno tle za mikro-makro translaciju koja može da obezbedi utemeljenje makro-koncepata u stvarne interakcije, a emocije su njihov veoma bitan aspekt.

Jedan od načina da se govori o pozicijama u mrežama i njihovom održavanju na mikronivou jeste preko rituala interakcije. U sociologiji je najpoznatija Gofmanova eksplikacija (Goffman 1967), koju u poslednje vreme na izuzetno zanimljiv način razrađuje Kolins (Collins 2004).7 Mreže nisu fiksirane i uvek preegzistirajuće, iako se tako najčešće posmatraju, jer se veze unutar njih stvaraju uz pomoć simbola pripadništva i emocionalnih energija.

7 Nema potrebe detaljnije ulaziti u problematiku rituala, ali treba skrenuti pažnju da je i ovo “granični problem” biologije i sociologije. Teorija rituala trebalo bi da analizira biološke, psihološke i sociološke (tj. antropološke)

Pod mrežnim vezama mikrosociologija podrazumeva događaje koji se nalaze u toku svakodnevnog života i koji sačinjavaju repetitivne socijalne interakcije. “Mrežne veze su posebna vrsta lanaca РI [rituala interakcije], onih u kojima slični simboli i emocije bivaju reciklirani i ponekad uvećani – i to u većem stepenu od drugih interakcija koje te osobe imaju sa drugim ljudima.” (str. 165) Tako Kolins količinu socijalnog kapitala koju neka osoba ima povezuje sa tokom mikrosituacionih sastojaka koji sačinjavaju rituale interakcije, i to one za koje postoji želja da se održe i da budu ponovljeni, a ne da se prekinu.

Granoveterov pojam “slabih veza” takođe treba proširiti i na emocionalni nivo. Slaba veza u sociologiji emocija može da se posmatra kao ona koja je samo površinski ritualna, koja stvara malo solidarnosti i emocionalne energije, dok “jaka veza” postoji između osoba čije interakcije stvaraju jaku solidarnost i emocionalnu energiju, čineći od individua dobre prijatelje, osobe od poverenja, cenjene poznanike, itd.

Modeli mikro-makro translacije moraju da vode računa o ekologiji mikromotiva (Schelling 1971). Mnoge konvencije reflektuju snažne sile ka konvergenciji društvenih odluka. One postaju odluke van individualnog uticaja. Sociologija mora da prevaziđe jaz između “privatnog izbora i javnog interesa,” “mikromotiva i makroponašanja” (Schelling 1978), “subjektivnih intencija i objektivnih konsekvenci,” “nenameravanih konsekvenci svrhovitog ponašanja” (Merton 1936), “individualne racionalnosti i kolektivne iracionalnosti” (Hardin 1968), “individualnih akcija i kolektivnih emergencija,” itd. “Dobar deo društvene organizacije – onoga što zovemo društvom – sastoji se od institucionalizovanih aranžmana da se prevaziđu ove divergencije između percipiranog individualnog interesa i neke veće kolektivne pogodbe.” (Schelling 1971: 68) Društvene institucije često deluju kao statične, kolektivne i agregatne, iako su morale biti/jesu produkt procesa koji su bili/jesu individualani.

dimenzije (Goffman 1967; Eibl-Eibesfeldt 1979; Collins 2004), jer ritualni obrasci ponašanja sadrže filogenetski evoluirane, kulturno stečene i individualno smišljene signale.

LITERATURA

Axelrod, R. and W. D. Hamilton (1981). The evolution of cooperation. Science 211 (4489): 1390-1396.

Barkow, J., L. Cosmides and J. Tooby (1992). New theoretical approaches to cultural phenomena. In: J. Barkow, L. Cosmides, and J. Tooby (eds), The Adapted Mind: Evolutionary Psychology and the Generation of Culture. New York: Oxford University Press, pp. 625-626.

Becker, G. S. (1962). Investment in human capital: A theoretical analysis. The Journal of Political Economy 70 (5): 9-49.

Becker, G. S. (1992). Human capital and the economy. Proceedings of the American Philosophical Society 136 (1): 85-92.

Berscheid, E. and E. H. Walster (1969). Interpersonal Attraction. Reading: Addison-Wesley Publishing Company.

Blau, P. M. (1962). Patterns of choice in interpersonal relations. American Sociological Review 27 (1): 41-55.

Blau, P. M. (1964/1986). Exchange and Power in Social Life. New Brunswick and London: Transaction Publishers.

Borgatti, S. P. and M. G. Everett (1992). Notions of positions in social network analysis. Sociological Methodology 22: 1-35.

Borgatti, S. P. and M. G. Everett (1999). Models of core/periphery structures. Social Networks 21 (4): 375-395.

Boyd, R. and P. J. Richerson (1985). Culture and the Evolutionary Process. Chicago: The University of Chicago Press.

Brown, D. E. (1991). Human Universals. New York: McGraw-Hill.

Bunge, M. (2000). Systemism: The alternative to individualism and holism. Journal of Socio-Economics 29: 147-157.

Burdije, P. (1972/1999). Nacrt za jednu teoriju prakse: Tri studije o kabilskoj etnologiji. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Burgess, E. W. and P. Wallin (1943). Homogamy in social characteristics. The American Journal of Sociology 49 (2): 109-124.

Burt, R. S. (2004). Structural holes and good ideas. The American Journal of Sociology 110 (2): 349-399.

Cole, S. (1992). Making Science: Between Nature and Society. Cambridge: Harvard University Press.

Coleman, J. S. (1990). Foundations of Social Theory. Cambridge and London: Belknap Press of Harvard University Press.

Coleman, J. S. and T. J. Fararo (eds) (1992a). Rational Choice Theory: Advocacy and Critique. Newbury Park: SAGE Publications.

Coleman, J. S. and T. J. Fararo (1992b). Introduction. In: J. S. Coleman and T. J. Fararo (1992a), pp. ix-xxii.

Collins, R. (1981). On the microfoundations of macrosociology. The American Journal of Sociology 86 (5): 984-1014.

Collins, R. (1988). The micro contribution to macro sociology. Sociological Theory 6 (2): 242-253.

Collins, R. (1989). Sociology: Proscience or antiscience? American Sociological Review 54 (1): 124-139.

Collins, R. (1990). Stratification, emotional energy, and the transient emotions. In: T. D. Kemper (1990), pp. 27-57.

Collins, R. (2004). Interaction Ritual Chains. Princeton and Oxford: Princeton.

Cosmides, L. and J. Tooby (1992). Cognitive adaptations for social exchange. In: J. Barkow, L. Cosmides, and J. Tooby (eds), The Adapted Mind: Evolutionary Psychology and the Generation of Culture. New York: Oxford University Press, pp. 163-228.

Dawkins, R. (1976/1989). The Selfish Gene – Second Edition. New York: Oxford University Press.

Deutsch, M. (1949). A theory of co-operation and competition. Human Relations 2 (2): 129-152.

Eibl-Eibesfeldt, I. (1979). Ritual and ritualization from a biological perspective. In: M. von Cranach, K. Foppa, W. Lepenies, and D. Ploog (eds), Human Ethology: Claims and Limits of a New Discipline. Cambridge: Cambridge University Press, pp. 3-55.

Ekman, P. (1992). Are there basic emotions? Psychological Review 99 (3): 550-553.

Elster, J. (1985). Sadder but wiser? Rationality and the emotions. Social Science Information 24 (2): 375-406.

Elster, J. (1986). Rationality and emotions. The Economic Journal 106 (438): 1386-1397.

Elster, J. (1989). Nuts and Bolts for the Social Sciences. New York: Cambridge University Press.

Elster, J. (1999). Alchemies of the Mind: Rationality and Emotions. Cambridge: Cambridge University Press.

Freeman, L. C. (1978). Centrality in social networks: Conceptual clarification. Social Networks 1 (3): 215–239.

Freeman, L. C., D. Roeder, and R. R. Mulholland (1979). Centrality in social networks: II. Experimental results. Social Networks 2 (2): 119-141.

Friedman, D. and M. Hechter (1988). The contribution of rational choice theory to macrosociological research. Sociological Theory 6 (2): 201-218.

Fuchs, S. (1989). On the microfoundations of macrosociology: A critique of microsociological reductionism. Sociological Perspectives 32 (2): 169-182.

Goffman, E. (1967). Interaction Ritual: Essays on Face-to-Face Behavior. New York: Pantheon Books.

Gouldner, A. (1960). The norm of reciprocity: A preliminary statement. American Sociological Review 25 (2): 161-178.

Granovetter, M. S. (1973). The strenght of weak ties. The American Journal of Sociology 78 (6): 1360-1380.

Granovetter, M. (1983). The strength of weak ties: A network theory revisited. Sociological Theory 1: 201-233.

Hamilton, W. D. (1964a). The genetical evolution of social behaviour. I. Journal of Theoretical Biology 7 (1): 1-16.

Hamilton, W. D. (1964b). The genetical evolution of social behaviour. II. Journal of Theoretical Biology 7 (1): 17-52.

Hamilton, W. D. (1972). Altruism and related phenomena, mainly in social insects. Annual Review of Ecology and Systematics 3: 193–232.

Hardin, G. (1968). The tragedy of the commons. Science 162 (3859): 1243-1248.

Heckathorn, D. D. (1993). Emotions and rational choice. Rationality and Society 5 (2): 157-159.

Heider, F. (1946). Attitudes and cognitive organization. The Journal of Psychology 21: 107-112.

Heider, F. (1958). The Psychology of Interpersonal Relations. London: John Wiley & Sons, Inc.

Hinton, A. L. (ed.) (1999). Biocultural Approaches to the Emotions. Cambridge: Cambridge Univerity Press.

Homans, G. C. (1950/1992). The Human Group. New Brunswick: Transaction Publishers.

Homans, G. C. (1958). Social behavior as exchange. The American Journal of Sociology 63 (6): 597-606.

Homans, G. C. (1961/1974). Social Behavior: Its Elementary Forms – Revised Edition. New York: Harcourt Brace Jovanovich, Inc.

Homans, G. C. (1964). Bringing men back in. American Sociological Review 29 (5): 809-818.

Izard, C. E., J. Kagan, and R. B. Zajonc (eds) (1984). Emotions, Cognition, and Behavior. New York: Cambridge University Press.

Kahneman, D. (2003). Maps of bounded rationality: Psychology for behavioral economics. The American Economic Review 93 (5): 1449-1475.

Kelley, H. H., J. G. Holmes, N. L. Kerr, H. T. Reis, C. E. Rusbult, and P. A. M. Van Lange (2003). An Atlas of Interpersonal Situations. New York: Cambridge University Press.

Kemper, T. D. (1981). Social constructionist and positivistic approaches to the sociology of emotions. The American Journal of Sociology 87 (2): 336-362.

Kemper, T. D. (ed.) (1990). Research Agendas in the Sociology of Emotions. New York: State University of New York Press.

Knorr-Cetina, K. and A. V. Cicourel (eds) (1981). Advances in Social Theory and Methodology: Toward an Integration of Micro- and Macro-sociologies. Boston: Routledge & Kegan Paul.

Krebs, D. L. (1970). Altruism – An examination of the concept and a review of the literature. Psychological Bulletin 73 (4): 258-302.

Kropotkin, P. (1902/1915). Mutual Aid: A Factor of Evolution. London: William Heinemann.

Lai, G., N. Lin, and S. Leung (1998). Network resources, contact resources, and status attainment. Social Networks 20 (2): 159-178.

Lin, N. (2001). Social Capital: A Theory of Social Structure and Action. New York: Cambridge University Press.

Lutz, C. and G. M. White (1986). The anthropology of emotions. Annual Review of Anthropology 15: 405-436.

Massey, D. S. (2002). A brief history of human society: The origin and role of emotion in social life. American Sociological Review 67 (1): 1-29.

Maynard Smith, J. (1979). Game theory and the evolution of behaviour. Proceedings of the Royal Society of London 205 (1161): 475-488.

Maynard Smith, J. and G. R. Price (1973). The logic of animal conflict. Nature 246 (5427): 15-18.

McPherson, M., L. Smith-Lovin, and J. M. Cook (2001). Birds of a feather: Homophily in social networks. Annual Review of Sociology 27: 415-444.

Melotti, U. (1981). Towards a new theory of the origin of the family. Current Anthropology 22 (6): 625-638. (With peer commentaries.)

Merton, R. K. (1936). The unanticipated consequences of purposive social action. American Sociological Review 1 (6): 894-904.

Milgram, S. (1967). The small world problem. Psychology Today 1: 61-67.

Mizruchi, M. S. and B. B. Potts (1998). Centrality and power revisited: Actor success in group decision making. Social Networks 20 (4): 353-387.

Montagu, M. F. A. (1949). The origin and nature of social life and the biological basis of cooperation. Journal of Social Psychology 29 (2): 267-283.

Park, R. E. (1928). Human migration and the marginal man. The American Journal of Sociology 33 (6): 881-893.

Pool, I. D. S. and M. Kochen (1978). Contacts and influence. Social Networks 1: 5-51.

Portes, A. (1998). Social capital: Its origins and applications in modern sociology. Annual Review of Sociology 24: 1–24.

Poulin, R., M. C. Boily, and B. R. Masse (2000). Dynamical systems to define centrality in social networks. Social Networks 22 (3): 187-220.

Rappaport, A. and A. Tversky (1970). Choice behavior in an optional stopping task. Organizational Behavior and Human Performance 5 (2): 105-120.

Rempel, J. K., J. G. Holmes, and M. P. Zanna (1985). Trust in close relationships. Journal of Personality and Social Psychology 49 (1): 95-112.

Ritzer, G. (1985). The rise of micro-sociological theory. Sociological Theory 3 (1): 88-98.

Schelling, T. C. (1956). An essay on bargaining. The American Economic Review 46 (3): 281-306.

Schelling, T. C. (1971). On the ecology of micromotives. The Public Interest 25: 61-98.

Schelling, T. C. (1978). Micromotives and Macrobehavior. London and New York: W. W. Norton & Company.

Schuetz, A. (1943). The problem of rationality in the social world. Economica 10 (38): 130-149.

Schultz, T. W. (1961). Investment in human capital. The American Economic Review 51 (1): 1-17.

Simmel, G. (1895). The problem of sociology. Annals of the American Academy of Political and Social Science 6: 52-63.

Simmel, G. (1898). The persistence of social groups. The American Journal of Sociology 3 (5): 662-698.

Simmel, G. (1906). The sociology of secrecy and of secret societies. The American Journal of Sociology 11 (4): 441-498.

Simmel, G. (1908a/1950). The stranger. In: Simmel 1950, pp. 402-408.

Simmel, G. (1908b/1950). The triad. In: Simmel 1950, pp. 145-169.

Simmel, G. (1908c/1950). Types of social relationships by degrees of reciprocal knowledge of their participants. In: Simmel 1950, pp. 317-329.

Simmel, G. (1950). The Sociology of Georg Simmel. (Edited by K. H. Wolf.) New York: The Free Press.

Simon, H. A. (1955). A behavioral model of rational choice. The Quarterly Journal of Economics 69 (1): 99-118.

Simon, H. A. (1990). A mechanism for social selection and successful altruism. Science 250 (4988): 1665-1668.

Smelser, N. J. (1997). Problematics of Sociology: The Georg Simmel Lectures, 1995. Berkeley and Los Angeles: University of California Press.

Snijders, T. A. B. (2001). The statistical evaluation of social network dynamics. Sociological Methodology 31: 361-395.

Škorić, M. (2004a). Kognitivni aspekti antropologije etniciteta. Sociološki pregled 38 (1-2): 281-307.

Škorić, M. (2004b). Biosocijalne teorije incest tabua. Sociološki pregled 38 (4): 527-559.

Škorić, M. (2006). Predrasude i stereotipi kao elementi antropologije etniciteta. U: M. Tripković (ur.), Multikulturna Vojvodina u evropskim integracijama. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju, str. 285-307.

Travers, J. and S. Milgram (1969). An experimental study of the small world problem. Sociometry 32 (4): 425-443.

Trivers, R. L. (1971). The evolution of reciprocal altruism. The Quarterly Review of Biology 46 (1): 35-57.

Tversky, A. (1974). Assessing uncertainty. Journal of the Royal Statistical Society 36 (2): 148-159.

Tversky, A. and D. Kahneman (1974). Judgment under uncertainty: Heuristics and biases. Science 185 (4157): 1124-1131.

van den Berghe, P. L. (1986). Ethnicity and the sociobiology debate. In: J. Rex and D. Mason (eds), Theories of Race and Ethnic Relations. New York: Cambridge University Press, pp. 246-263.

Watts, D. J. (1999). Networks, dynamics, and the small-world phenomenon. The American Journal of Sociology 105 (2): 493-527.

Wellman, B. (1983). Network analysis: Some basic principles. Sociological Theory 1: 155-200.

West-Eberhard, M. J. (1975). The evolution of social behavior by kin selection. The Quarterly Review of Biology 50 (1): 1-33.

Wilson, D. S. (1983). The group selection controversy: History and current status. Annual Review of Ecology and Systematics 14: 159-187.

Wilson, E. O. (1975/2000). Sociobiology: The New Synthesis (25th-Anniversary ed.). Cambridge: Harvard University Press.

Wilson, E. O. (1978). On Human Nature. Cambridge: Harvard University Press.

Wrong, D. H. (1961). The oversocialized conception of man in modern sociology. American Sociological Review 26 (2): 183-193.

Microsociology of Social Capital and the Possibilities of Micro-Macro Translation

ABSTRACT Sociology studies choices in social relations. It explores the motivations for taking actions, examines what choices are available in relations (whether they are real or just percieved as real), and studies the consequences of such choices. People make choices within the context of structural opportunities and constraints. There is reciprocal influence between choices and social structure, and these processes manifest themselves at the macro and micro levels of social life. Social actions are motivated by instrumental or expressive needs with purpose of gaining better outcomes in interactions. The core proposition is that certain resources are embedded in social relations, which we can call “social capital.” All actors have their social networks and their

social capital, so I want to show certain consequences of these relations in everyday life situations. Also, there are some considerations of the problem of rationality at the micro level through perspective of social capital, and the general significance of emotions for microinteractions. Keywords: social capital, micro/macro translation, (reciprocal) altruism, social networks, social interaction, rationality, emotions.