Glavni urednik Predrag Uljarević

Urednici Šonja Živaljević Šimo Eiić

Likovni urednik Ana Matić

Prevod Vladeta Jerotić

ISBN - 86 - 7420 - 043 - 8

trag u vremenu

Sigmund Frojd autobiografija

NOVA KNJIGA

Bosanska riječ Bosnisches Wort Wuppertal

Tuzla

I

Nekolicina među saradnicima ove Autobiografi­je, u uvodu svoga priloga, stavljaju neke ozbiljne na­pomene u vezi s osobenošću i teškoćama preuzetog zadatka. Mislim da smem da kažem daje moj zada­tak bio još više otežan, jer sam izlaganja kakva se ov-de zahtevaju već više puta objavio, a iz prirode pred­meta proizlazi da je u njima bilo više reči o mojoj ličnoj ulozi nego što je to uobičajeno ili potrebno.

Prvi prikaz razvoja i sadržaja psihoanalize dao sam 1909. godine, u pet predavanja na Klark univer­zitetu u Vorčestru, Mas., na koji sam bio pozvan po­vodom dvadesetogodišnjice osnivanja institucije.1

Tek pre kratkog vremena popustio sam isku­šenju da napišem članak sličnog sadržaja za jedan američki zbornik, pošto je ova publikacija, O poče­cima dvadesetog veka, priznala značaj psihoanalize odvajanjem jednog posebnog poglavlja za nju.2

1 Objavljeno na engleskom u Američkom psihološkom žurnalu, 1910. na nemačkom, pod naslovom () psihoanalizi, kod F. Deuticke, Beč. 7. izdanje. 1924 (sadržano u Vil i knjizi Sabranih dela).

2 These eventful years. The twentieth Cenlury in the та-king as told by maпу of its makers. Two volumes. London and New York, The Encyclopaedia Britannica Сompany. Moj članak koji je preveo dr A. A. Bril (A. A. Brill), čini L X X I I I poglavlje druge knjige. (Na nemačkom u Sabranim delima, knjiga X I I I , sirana 403.)

5

Između ta dva spisa pada i rasprava iz 1914. o Istoriji psihoanalitičkog pokreta, koja donosi sve ono bitno što bih imao da saopštim na ovome me-stu.1 Pošto ne bih smeo da sebi protivurečim, niti bih hteo da se bez izmena ponavljam, moram poku­šati da nađem nov odnos ravnoteže između subjek­tivnog i objektivnog prikazivanja, između biograf­skog i istorijskog interesovanja.

* *

Rođen sam 6. maja 1856. u Frajburgu, u Morav­skoj, jednom malom gradiću današnje Čehoslovačke. Moji su roditelji bili Jevreji i ja sam ostao Jevrejin. Što se očevih predaka tiče, mislim da znam da su du­go živeli na Rajni (u Kelnu), da su zbog proganjanja Jevreja, u četrnaestom ili petnaestom veku, pobegli na Istok i da su u toku devetnaestog veka počeli da se vraćaju iz Litvanije, preko Galicije, u nemačku Austri­ju. Kao dete od četiri godine, dospeo sam u Beč, gde sam završio sve škole. U gimnaziji, bio sam u toku se­dam godina najbolji đak, imao sam povlašćen položaj i jedva su me ponekad propitivali. Iako smo živeli u skučenim prilikama, moj otac je zahtevao da životni poziv izaberem jedino prema svojim naklonostima. Nisam osećao neku naročitu ljubav prema položaju i delatnosti lekara ni u onim mladim godinama, kao,

3 Objavljeno u Psihoanalitičkom godišnjaku, VI knjiga

(X knjiga Sabranih deki).

6

uostalom, ni kasnije. Naprotiv, pokretala me je neka vrsta žeđi za znanjem, koja je, međutim, više bila upravljena na odnose medu ljudima nego na objek­te prirode i nisam bio spoznao vrednost posmatranja, kao glavnog sredstva za zadovoljavanje te žeđi za zna­njem. Pri svemu tome, snažno me je privuklo tada aktuelno Darvinovo učenje, jer je ono obećavalo iz­vanredno napredovanje u shvatanju sveta, i znam da sam, neposredno pre mature, odlučio da se upišem na medicinu slušajući na jednom popularnom predava­nju raspravu o Geteovom lepom eseju Priroda.

Studije na Univerzitetu, koje sam započeo 1873, donele su mi najpre nekoliko osetnih razočaranja. Pre svega me je pogodilo to što se od mene očekiva­lo da se osećam manje vrednim a ne kao pripadnik toga naroda, jer sam Jevrejin. Ono prvo odbio sam najodlučnije. Nisam nikada shvatio zašto bi trebalo da se stidim svoga porekla, ili, kako je to počelo da se govori: svoje rase. Odrekao sam se, bez mnogo žaljenja, uskraćenog mi pripadništva tome narodu. Mislio sam da za revnosnog saradnika, i bez ova­kvog uvršćivanja, mora da se nađe neko mestašce među ljudima. Ali je za budućnost značajna posle-dica ovih prvih utisaka sa Univerziteta bila da sam se vrlo rano upoznao sa sudbinom čoveka koji se nalazi u opoziciji i koji je isključen od „kompaktne većine". Na ovaj način bila je pripremljena izvesna nezavisnost u donošenju suda.

Osim toga, u prvim godinama studija morao sam iskusiti da su mi osobenost i uskost mojih sklo-

7

nosti onemogućile svaki uspeh u više naučnih pred­meta, u koje sam bio utonuo s preteranom mladalač­kom revnošću. Tako sam uvideo istinitost Mefisto-ve opomene:

Uzalud ćete naučno uokolo kružiti Svako nauči samo ono što može.

U fiziološkoj laboratoriji Ernsta Brikea (Ernst Brücke) našao sam konačno mir i puno zadovolje­nje, kao i osobe koje sam mogao da poštujem i da se na njih ugledam. Brike mi je dao zadatak iz histo­logije nervnog sistema, koji sam mogao da resim na njegovo zadovoljstvo i da nastavim samostalno. Sa kratkim prekidima, radio sam u ovome Institutu od 1876- 1882. i svi su smatrali da sam unapred odre^ den za buduće slobodno mesto asistenta. Sami medi­cinski predmeti, sa izuzetkom psihijatrije, nisu me privlačili. Medicinu sam studirao prilično nemarno, tako da sam tek 1881. godine, dakle sa znatnim za­kašnjenjem, promovisan za doktora celokupne me­dicine.

Preokret je došao 1882, kada je moj osobito uva­žavani učitelj korigovao širokogrudu lakomislenost moga oca, opominjući me da, s obzirom na moju materijalnu situaciju, napustim teorijsku karijeru. Poslušao sam njegov savet, napustio fiziološku labo­ratoriju i stupio kao kandidat u opštu bolnicu. Tamo sam posle izvesnog vremena unapređen za sekun­darnog lekara; radio sam na raznim odeljenjima, vi-

8

še od pola godine kod Majnerta (Meynert), čije su me delo i ličnost još kao studenta očarali.

U izvesnom smislu, ja sam još uvek ostao veran pravcu u radu od koga sam pošao. Brike me je uputio na proučavanje kičmene moždine jedne od najnižih vrsta riba (Ammocoetes-Petromyzon), a sada sam prešao na centralni nervni sistem čoveka, na čije je složeno grananje upravo tada bacilo jasnu svetlost Fleksigovo otkriće o nejednovremenom razvoju mi-elinskih omotača. I to što sam kao objekt istraživa­nja izabrao jedino i samo medulu oblongatu značilo je nastavljanje onoga sa čime sam započeo. Sasvim suprotno difuznosti mojih univerzitetskih studija u prvim godinama, razvio sam sada naklonost prema isključivom usredsređivanju rada na jedan predmet ili problem. Ova naklonost mi je ostala, i kasnije mi je donela prekor jednostranosti.

Bio sam sada isto onako marljiv saradnik u In­stitutu za proučavanje anatomije mozga kao ranije u Fiziološkom. Tokom ovih bolničkih godina nastali su mali radovi o toku nervnih puteva i poreklu jeda­ra u oblongati, koje je bio zapazio Edingen Jedno­ga dana predložio mi je Majnert, koji mi je stavio na raspolaganje laboratoriju, čak i onda kada nisam kod njega radio, da se konačno posvetim anatomiji mozga, a on obećava da će mi ustupiti svoja preda­vanja, jer se oseća suviše starim da bi mogao da radi po novim metodama. Odbio sam, uplašen težinom zadatka, a verovatno sam već tada pogodio da mi genijalni čovek nipošto nije bio naklonjen.

9

U praktičnom pogledu, anatomija mozga nije bila nikakav napredak u poređenju sa fiziologijom. Vodio sam računa o materijalnim zahtevima, time što sam otpočeo studije nervnih bolesti. Ova speci­jalna grana se tada u Beču malo negovala, materijal je bio rasturen po različitim internim odeljenjima, nije bilo povoljne prilike za usavršavanjem, čovek je morao da bude svoj sopstveni učitelj. Čak i Not-nagel (Nothnagel), koji je, kratko vreme pre ovoga, bio izabran, zahvaljujući svojoj knjizi o moždanoj lokalizaciji, nije izdvajao neuropatologiju od osta­lih oblasti interne medicine. U daljini je blistalo ve­liko Šarkoovo (Charcot) ime, pa sam postavio sebi plan da steknem docenturu za nervne bolesti i tada odem u Pariz na dalje usavršavanje.

Tokom sledećih godina rada, u svojstvu sekun­darnog lekara, objavio sam više kazuističkih zapaža­nja o organskim bolestima nervnog sistema. Poste­peno sam se dobro upoznao sa ovom oblašću; bio sam jednom u stanju da tako precizno lokalizujem žarište u oblongati da patološki anatom nije imao šta da doda; bio sam prvi u Beču koji je jedan slučaj sa dijagnozom Polyneuritis acuta poslao na secira­nje. Usled vesti o mojoj dijagnozi, potvrđenoj autop­sijom, počeli su da me traže američki lekari, kojima sam držao neku vrstu Pidžin-ingliš kursa sa bole­snicima moga odeljenja. O neurozama nisam ništa znao. Kada sam jednom svojim slušaocima predsta­vio nekog neurotičara sa fiksiranim glavoboljama kao slučaj hroničnog, cirkumskriptnog meningitisa,

10

svi su se okrenuli od mene u opravdanoj kritičkoj pobuni i moja prevremena nastavnička delatnost do-živela je svoj kraj. Treba da primetim, kao za svoje izvinjenje, da je to bilo doba kada su i veći autoriteti u Beču imali običaj da kod neurastenije postave di­jagnozu moždanog tumora.

Početkom 1885. godine dobio sam docenturu za neuropatologiju, na osnovu mojih histoloških i kliničkih radova. Uskoro potom, zahvaljujući to­plom zauzimanju Brikea, dodeljena mi je prilična stipendija za putovanja. U jesen te godine otputo­vao sam u Pariz.

Stupio sam kao „eleve" u Salpetrijeri, ali sam na početku, kao jedan od mnogih došljaka, nailazio na malo pažnje. Jednoga dana čuo sam kako se Šarko žali da se od rata nije više javio nemački prevodilac njegovih predavanja. Bilo bi mu drago kada bi neko preuzeo prevod na nemački njegovih Novih preda­vanja. Pismenim putem ponudio sam se; znam još da je pismo sadržavalo jezički obrt da imam samo „Aphasie motrice", ali ne i „Aphasie sensorielle du francais". Sarko me je primio, uveo i u svoje privat­ne odnose i od tada sam imao pun udeo u svemu što se na klinici dešavalo.

Dok ovo pišem, primam bezbrojne rasprave i novinske članke iz Francuske, koji svedoče o žesto­kom opiranju da se prihvati psihoanaliza i često po­stavljaju najnetačnija tvrđenja o mome odnosu pre­ma francuskoj školi. Tako čitam, na primer, da sam svoj boravak u Parizu iskoristio da se upoznam sa

11

učenjem P. Žanea (P. Janet) i da sam onda pobegao sa svojim plenom. Zbog toga hoću izrično da spome­nem da se ime Žaneovo, za vreme moga boravka u Salpetrijeri, uopšte nije pominjalo.

Od svega što sam kod Šarkoa video, na mene su najviše uticala njegova poslednja istraživanja 0 histeriji, koja su delimično bila izvođena još za vreme moga prisustva. Dakle, dokaz o istinitosti i zakonitosti histeričnih fenomena („Introite et hic dii sunt"), često javljanje histerije kod muškaraca, izazivanje histeričnih oduzetosti i kontraktura hipno-tičkom sugestijom, kao i rezultat istraživanja da ovi veštački produkti pokazuju do u najsitnije detalje isti karakter kao i spontani, često traumom izazvani slučajevi. Poneke od Šarkoovih demonstracija izazi­vale su kod mene, kao i kod ostalih gostiju, najpre iznenađenje i sklonost za protivurečjem, koje smo pokušavali da potkrepimo jednom od priznatih te­orija. On je uvek prijateljski i strpljivo, ali takođe i vrlo odlučno, otklanjao ovakve sumnje; u jednoj ovakvoj diskusiji pala je reč: „Ca n'empeche d'exi-ster", koja mi se nezaboravno urezala u sećanje.

Danas je poznato da se nije održalo sve čemu nas je tada učio Šarko. Ponešto je postalo nesigur­no, drugo očevidno nije izdržalo probu vremena. Ali je, ipak, dovoljno od toga preostalo što se ceni kao trajna svojina nauke. Pre nego što sam napustio Pariz, dogovorio sam se sa učiteljem o planu jed­nog rada, koji bi se bavio poređenjem histeričnih i organskih oduzetosti. Hteo sam da dokažem da se

12

kod histerije oduzetosti i anestezije pojedinih delo-va tela tako ograničavaju kao što to odgovara opštoj (ne anatomskoj) čovekovoj predstavi. On je bio sa time saglasan, ali je bilo očigledno da u osnovi ne­ma nikakvu naročitu naklonost za dublje ulaženje u psihologiju neuroza. On je ipak u ovu oblast došao od patološke anatomije.

Pre nego što sam se vratio u Beč, zadržao sam se nekoliko nedelja u Berlinu, da bih stekao neka znanja o opštim bolestima dečjeg uzrasta. Kasovic (Kassowitz), koji je u Beču vodio Institut za dečje bolesti, obećao mi je da će mi urediti odeljenje za nervna oboljenja dece. U Berlinu sam naišao kod Ad. Baginskog (Ad. Baginsky) na prijateljski pri­jem i potporu. Sa Kasovicovog Instituta, tokom idu­ćih godina, objavio sam više većih radova o jedno­stranim i obostranim moždanim oduzetostima kod dece. U vezi sa ovim mi je, kasnije, 1897, Notnagel (Nothnagel) poverio obrađivanje odgovarajuće ma­terije u svom velikom Priručniku opšte / specijalne terapije.

U jesen 1886. smestio sam se u Beču kao lekar i oženio se devojkom koja je u jednom udaljenom gradu čekala na mene više od četiri godine. Vraćaju­ći se unazad, mogu da kažem da je krivica moje ve-renice bila što nisam već u onim mladim godinama postao slavan. Sporedno ali duboko interesovanje nagnalo me je da 1884. nabavim od Merka tada ma­lo poznati alkaloid kokain, da bih proučavao njego­vo fiziološko dejstvo. Usred ovog rada pojavila se

13

mogućnost da krenem na put i ponovo vidim svoju verenicu, od koje sam bio odvojen dve godine. Brzo sam okončao istraživanja o kokainu, predviđajući u svojoj publikaciji da će se uskoro ukazati moguć­nosti dalje primene toga sredstva. Moga prijatelja, očnog lekara L. Kenigštajna (L. Königstein) nago­vorio sam da ispita u kojoj se meri može primeniti anestetično svojstvo kokaina na bolesne oči. Kada sam se vratio sa odsustva, čuo sam da nije on, već jedan drugi prijatelj, Karl Koler (Carl Koller), (sada u Njujorku), kome sam takođe govorio o kokainu, izvršio odlučne opite na očima životinja i demonstri­rao ih na oftalmološkom kongresu u Hajdelbergu. Koler zbog toga s pravom važi kao pronalazač ko-kainske lokalne anestezije, koja je postala tako zna­čajna za malu hirurgiju; zbog ovog mog tadašnjeg propusta ipak nisam zamerio svojoj verenici.

Vraćam se opet svome nastanjivanju, u svojstvu nervnog lekara, u Beču 1886. Bila mije dužnost da u Lekarskom društvu podnesem izveštaj o onome što sam kod Šarkoa video i naučio. Naišao sam, me­đutim, na loš prijem. Merodavne ličnosti, kao što je bio i predsedavajući, intemista Bamberger, ocenili su kao neverovatno ono što sam ispričao. Majnert je zahtevao da slučajeve kakve sam opisao pronađem u Beču i prikažem Društvu. Ovo sam i pokušao, ali lekari primarijusi, na čijim sam odeljenjima našao takve slučajeve, nisu mi dopustili da ih posmatram ili obradim. Jedan od njih, stari hirurg, direktno je uzviknuo: „Ali, gospodine kolega, kako možete da

14

govorite takve besmislice! Hysteron znači ipak ute­rus. Kako može da bude neki muškarac histeričan?" Uzalud sam prigovarao da mi je potrebno samo raspolaganje bolesnikom, a ne odobravanje moje dijagnoze. Najzad sam pronašao van bolnice slučaj klasične histerične hemianestezije kod jednog mu­škarca i prikazao ga u Lekarskom društvu. Ovoga puta su mi pljeskali, ne pokazujući nikakvo dalje interesovanje za mene. Utisak da su veliki autoriteti odbili moju novost ostao mije nepokolebljiv; našao sam se u opoziciji sa tvrđenjem o postojanju histeri­je kod muškaraca i sa sugestivnim izazivanjem hi­steričnih oduzetosti. Kada mi je uskoro potom bio onemogućen pristup u laboratoriju za izučavanje mozga i kada više nisam mogao da nađem mesta, u toku semestra, za svoja predavanja, povukao sam se iz akademskog života i udruženja. Lekarsko dru­štvo nisam više u svome veku posetio. Ako se htelo živeti od lečenja nervnih bolesnika, očigledno im se moralo u nečemu i pomoći. Moj terapeutski arse­nal obuhvatao je samo dva oružja: elektroterapiju i hipnozu, jer poslati nekoga u banju, posle jedne je­dine konsultacije, ne bi predstavljalo dovoljan izvor prihoda. U elektroterapiji oslonio sam se na Erbov priručnik, koji je stavljao na raspolaganje detaljna uputstva za lečenje svih simptoma nervnih bolesti. Na žalost, morao sam ubrzo iskusiti da pridržava­nje ovih propisa nije nikada pomoglo, jer ono što sam smatrao rezultatom egzaktnog posmatranja predstavljalo je fantastičnu konstrukciju. Uviđanje

15

da delo najpoznatijeg imena nemačke neuropatolo-gije nema više veze sa realnošću nego neki „egipat­ski" sanovnik, kakav se prodaje u našim narodnim knjižarama, bilo je bolno, ali je ono doprinelo da se rešim jednog daljeg dela naivne vere u autoritete, koje se još nisam bio oslobodio. Tako sam ostavio električni aparat još pre no sto je Mebius (Möbius) izrekao odlučujuću reč: uspesi električnog lečenja nervnih bolesnika, onde gde ih uopšte ima, dejstvo su lekarske sugestije.

Sa hipnozom je već bilo bolje. Još kao student prisustvovao sam jednoj javnoj predstavi „magneti-zera" Hanzena (Hansen) i tada primetio daje ogled­na osoba, kad bi zapala u kataleptičnu ukočenost, po­stajala smrtno bleda i tako ostajala za vreme čitavog trajanja ovog stanja. Ovim se učvrstilo moje ubeđe-nje o istinitosti hipnotičkih fenomena. Ovo shvata-nje našlo je u Hajdenhajmu (Heidenhaim), uskoro potom, svoga naučnog pobornika, što međutim pro­fesore psihijatrije nije sprečavalo da još dugo progla­šavaju hipnozu kao neku prevaru, a pored toga još i kao nešto opasno i da sa potcenjivanjem posmatraju hipnotizere. U Parizu sam video da je mogućno bez opasnosti poslužiti se hipnozom kao metodom, koja je u stanju da kod bolesnika stvori simptome i pono­vo ih ukloni. Tada je doprla do nas vest da je u Nan-siju nastala škola koja je u terapeutske svrhe, i to u velikom obimu i sa naročitim uspehom, primenila sugestiju sa ili bez hipnoze. Sasvim je bilo prirod­no što sam se poslužio hipnotičkom sugestijom kao

16

9 . m

glavnim sredstvom rada u prvim godinama moje le-karske delatnosti, ne u/imajući u obzir više slučajne i nesistematske psihoterapeutske metode.

To je, istina, značilo odricanje od lečenja organ­skih nervnih bolesti, ali je to nanelo malo štete. Jer, s jedne strane, lečenje ovakvih stanja nije uopšte ima­lo povoljnih izgleda a, s druge strane, mali broj ova­kvih bolesnika gubio se u gradskoj praksi privatnog lekara prema mnoštvu nervoznih, čiji se broj još i povećavao usled toga što su neizlečeni lutali od jed-nog do drugog lekara. Rad sa hipnozom bio je, ina­če, zbilja primamljiv. Prvi put se doživelo osećanje da je savladana sopstvena nemoć, glas čudotvorca bio je vrlo laskav. Tek kasnije otkrio sam koji su ne­dostaci takvog rada. Za sada, mogao sam da se po­žalim samo na dve tačke; prvo, što ne mogu da se hipnotišu svi bolesnici, drugo, što se kod pojedinaca ne postiže onoliko duboka hipnoza koliko se to želi. U nameri da usavršim svoju hipnotičku tehniku, ot­putovao sam u leto 1889. u Nansi, gde sam proveo nekoliko nedelja. Video sam dirljivog, starog Lieboa (Liebault) pri radu sa siromašnim ženama i decom iz radničkih slojeva; bio sam svedok iznenađujućih Bernemovih (Bernheim) eksperimenata sa njegovim bolničkim pacijentima i poneo najjače utiske o mo­gućnosti snažnih duševnih zbivanja koja ipak ostaju skrivena ljudskoj svesti. U cilju učenja, privoleo sam jednu moju pacijentkinju da dođe za mnom u Nansi. To je bila otmena, genijalno obdarena histerika, koja mije bila prepuštena, pošto nisu znali šta s njome da

17

rade. Hipnotičkim uticajem, omogućio sam joj egzi­stenciju dostojnu čoveka, i mogao sam da je uvek iznova izvučem iz njenog jadnog stanja. To što se njeno stanje posle izvesnog vremena uvek vraćalo, pripisao sam, u svome tadašnjem neznanju, činjenici da njena hipnoza nikada nije dostigla stepen somna-bulizma sa amnezijom. Sada je Bernem sa njome po­kušao nekoliko puta, ali nije ni on više postigao. On mi je otvoreno priznao da postiže velike terapeutske uspehe pomoću sugestije samo u svojoj bolničkoj praksi, ne i kod svojih privatnih pacijenata. Vodio sam sa njime vrlo žive razgovore i prihvatio se da prevedem na nemački njegova oba dela, i to o suge­stiji i njenom terapeutskom dejstvu.

U periodu između 1886-1891. malo sam nauč­no radio i jedva nešto objavio. Postavio sam sebi zadatak da se snađem u novom pozivu i osiguram egzistenciju sebi i porodici, koja je brzo rasla. 1891. pojavio se prvi među radovima o moždanim oduze-tostima kod dece, u suradnji sa mojim prijateljem i asistentom dr Oskarom Rijem (Oskar Rie). Iste go­dine, nalog za saradnju na medicinskom priručnom rečniku pobudio me je da izložim učenje o aluzija­ma, kojim je tada vladalo čisto lokalizaciono gledi­šte Vernike-Lihthajma (Wernicke-Lichtheim). Plod ovoga napora bila je mala, spekulativno-kritička knjiga Prilog razumevanju afazija. Sada treba da izložim kako je došlo do toga da je naučno istraživa­nje ponova postalo glavni interes moga života.

IX

II

Dopunjavajući svoje ranije i/laganje, moram navesti da sam od početka upotrebljavao, osim hip-notičke sugestije, još i hipnozu u jednom drugom cilju. Poslužio sam se njome da bih saznao od bole­snika nešto o istorijatu nastanka njegovog simpto­ma, koji on u budnom stanju ili nije mogao uopšte da saopšti, ili samo nepotpuno. Ovakav postupak iz­gledao je ne samo delotvorniji od obične sugestivne naredbe ili zabrane, već je zadovoljavao i naučnu ra­doznalost lekara, koji je imao prava da nešto sa/na o poreklu fenomena koji je težio da otkloni putem monotone, sugestivne procedure.

Do ovakvog drugačijeg postupka došao sam, međutim, na sledeći način. Još u Brikeovom labo­ratorijumu upoznao sam dr Jozefa Brojera (Josef Breuer), jednog od najuglednijih porodičnih lekara Beča, koji je takođe imao naučnu prošlost, jer od njega potiču radovi od trajne vrednosti, o fiziologi­ji disanja i o organu za ravnotežu. Bio je to čovek izvanredne inteligencije, četrnaest godina stariji od mene; naši odnosi postali su ubrzo intimniji, postao mi je prijatelj i pomagač u teškim životnim situaci­jama. Uobičajili smo da saopštavamo jedan drugo­me sva svoja naučna interesovanja. Naravno, ja sam

19

bio u ovim odnosima onaj deo koji dobija. Razvoj psihoanalize stajao me je kasnije njegovog prijatelj­stva. Nije mi bilo lako da platim ovakvu eenu, ali bilo je to ncizbežno.

Brojer mije saopštio, još pre moga odlaska u Pa­riz, o jednom slučaju histerije koji je on na naročit način lečio, u vremenu od 1880-1882, pri čemu je postigao duboke uvide u uzrok i značenje histerič­nih simptoma. To se dakle odigralo u vremenu ka­da su Žaneovi radovi pripadali još budućnosti. On mi je u više mahova čitao delove iz istorije bolesti, pri čemu sam stekao utisak da je ovde više urađeno za razumevanje neuroza nego ikada ranije. Odlučio sam u sebi da o ovome nalazu obavestim Sarkoa ka­da budem došao u Pariz, što sam zaista i učinio. Ali učitelj nije pokazivao nikakvo interesovanje za mo­ja prva nagoveštenja, tako da se više nisam vraćao na ovu stvar i u sebi je takode napustio.

Kada sam se vratio u Beč, okrenuo sam se pono­vo Brojerovom posmatranju, tražeći da mi o tome priča više. Pacijentkinja je bila mlada devojka, ne­svakidašnjeg obrazovanja i obdarenosti, a obolela je za vreme negovanja svoga oca, koga je nežno vo-lela. Kada ju je Brojer preuzeo, pružala je šaroliku sliku oduzetosti sa kontrakturama, kočenjima i sta­njima psihičke zbunjenosti. Na osnovu jednog slu­čajnog zapažanja, lekar je saznao da ona može da se oslobodi takvih pomućenja svesti ako se podstakne da recima izrazi svoju afektivnu fantaziju koja u da-tom momentu vlada njome. Na osnovu tog iskustva.

20

Brojerje stekao metodu lečenja. On ju je dovodio u stanje duboke hipnoze i svaki put joj je nalagao da priča o onome što je tišti. Pošto su na ovaj način bili savladani napadi depresivne zbunjenosti, on je pri-menio isti postupak za otklanjanje njenih kočenja i telesnih smetnji. U budnom stanju, devojka je isto tako malo kao i ostali bolesnici znala da kaže kako su nastali njeni simptomi, ne pronalazeći nikakve veze između njih i bilo kakvih utisaka iz svoga ži­vota. U hipnozi, međutim, ona je odmah otkrivala traženu povezanost. Pokazalo se da svi njeni simpto­mi proizlaze iz vrlo upečatljivih doživljaja za vreme nege bolesnog oca, dakle da su imali smisao i odgo­varali ostacima ili reminiscencijama ovih afektivnih situacija. Obično se tako dešavalo da je ona morala, kraj očeve bolesničke postelje, da potiskuje neke misli ili impulse; na njihovom mestu. kao njihov zastupnik, pojavljivao se kasnije simptom. Po pravi­lu, simptom nije bio rezultat suzbijanja jedne jedine „traumatske" scene, već ishod zbira mnogobrojnih sličnih situacija. Kada se bolesnica u hipnozi pono­vo, na halucinatoran način, setila jedne takve situa­cije i naknadno, slobodnim razvojem afekta dovela do kraja ranije potisnuti duševni akt, simptom je iščezao i više se nije pojavljivao. Ovakvim postup­kom, Brojer je, dugim i mučnim radom, uspeo da oslobodi svoju bolesnicu svih njenih simptoma.

Bolesnica je ozdravila i od tada ostala zdrava, čak sposobna za značajna ostvarenja. Ali nad isho­dom hipnotičkog lečenja nadvio se mrak, koji mi

21

Brojer nikada nije osvetlio; nisam mogao takođe da razumom zašto je on svoje, kako mi je izgledalo, ne-procenjivo saznanje tako dugo držao u tajnosti, ume-sto da njime obogati nauku. Sledeće pitanje bilo je da li se sme uopštiti ono što je on pronašao na jednom jedinom bolesnom slučaju. Odnosi koje je otkrio iz­gledali su mi tako fundamentalne prirode da nisam mogao da verujem da oni ne postoje u bilo kojem slučaju histerije, kada je već njihovo postojanje bilo dokazano u jednom jedinom slučaju. Ipak, moglo je o tome da odluči samo iskustvo. Počeo sam da pona­vljam Brojerova istraživanja na svojim bolesnicima ne baveći se ničim drugim, naročito od kada mije po-seta Bernemu 1889. pokazala ograničenu sposobnost delovanja hipnotičke sugestije. Kada sam tokom više godina uvek nailazio samo na potvrdu ovoga i to u svakom slučaju histerije koji se mogao lečiti na ovaj način i kada sam već raspolagao znatnim materijalom posmatranja koja su bila slična njegovim, predložio sam mu zajedničku publikaciju, protiv koje se on, na početku, žestoko opirao. Najzad je popustio, naročito od kada su u međuvremenu Žaneovi radovi potvrdi­li jedan deo njegovih rezultata, naime, svođenje hi-steričnih simptoma na utiske iz života, kao i njihovo otklanjanje hipnotičkom reprodukcijom „in status nascendi". 1893. objavili smo prethodno saopštenje: O psihičkim mehanizmima histeričnih fenomena, a 1895. sledovala je naša knjiga: Studije o histeriji.

Ako je dosadašnje izlaganje izazvalo u čitaoca utisak da su Studije o histeriji Brojerovo duhovno

11

mw * •

vlasništvu, u onome što je bitno u njenom materijal­nom sadržaju, onda je to baš ono što sam ja uvek tvr­dio i što sam i ovoga puta hteo da kažem. Danas se više ne može utvrditi u kojoj sam meri sarađivao na razradi teorije koju knjiga izlaže. Ta teorija je skrom­na i ograničava se samo na neposredno izlaganje po-smatranja. Ona ne traži da dokuči prirodu histerije, već samo da osvetli nastanak njenih simptoma. Pri tome, ona naglašava značaj afektivfiog života, va­žnost razlikovanja svesnih i nesvesnih (bolje: svesti pristupačnih) duševnih zbivanja, uvodi jedan dina­mički faktor, pretpostavljajući da simptom nastaje nagomilavanjem nekog afekta, i jedan ekonomski, posmatrajući isti simptom, kao rezultat pretvaranja izvesne količine energije koja se upotrebljava ina­če na drugi način (tzv. konverzija). Brojer je naš postupak nazvao katartičkim; kao terapeutski cilj označen je postupak, kojim se onaj deo afektivnog udela što se upotrebljava za održavanje simptoma, a koji je dospeo na pogrešan kolosek i tamo ostao uklešten, odvodi na normalan put na kojem onda uspeva pražnjenje (abreagovanje). Praktični uspeh katartičke procedure bio je izvanredan. Nedostaci koji su kasnije utvrđeni bili su nedostaci svakog hipnotičkog lečenja. Još i danas postoji mnoštvo psi­hoterapeuta koji su ostali pri katarzi u Brojerovom smislu, hvaleći je. U lečenju ratnih neurotičara, u nemačkoj vojsci za vreme svetskog rata, ona je po­novo potvrdila svoju vrednost u rukama E. Zimela (E. Simmel), kao skraćena metoda lečenja. U teoriji

23

katarze nema mnogo reči o seksualnosti. U istorija-ma bolesti koje sam ja priložio Studiji, momenti iz seksualnog života igraju izvesnu ulogu, ali bivaju jedva drugačije ocenjeni nego druga afektivna uzbu­đenja. O svojoj prvoj pacijentkinji, koja je postala slavna, Brojer priča da je seksualno kod nje bilo za­čudo nerazvijeno. Na osnovu Studija o histeriji nije se lako moglo odgonetnuti kakav značaj ima seksu­alnost u etiologiji neuroza.

Sledeći deo razvoja - prelaz od katarze na stvar­nu psihoanalizu - već sam toliko puta opširno opi­sivao da će mi teško pasti da ovde iznesem nešto novo. Događaj kojim počinje ovo razdoblje bilo je Brojerovo povlačenje iz naše radne zajednice, tako da sam se jedino ja morao starati o njegovom nasle-đu. Razlike u mišljenju između nas počele su da se pojavljuju, istina, već rano, ali one nisu dovodile do razdvajanja. Po pitanju kada neki duševni tok posta­je patogen, tj. isključen iz normalnog toka reakcije, Brojer je dao prednost jednoj, tako reći, fiziološkoj teoriji; on je smatrao da ovakva zbivanja, koja su nastala u izuzetnim - hipnoidnim - duševnim stanji­ma, ne podležu normalnoj sudbini. Ovim je nabače­no novo pitanje i to o poreklu ovakvih hipnoida. Ja sam, naprotiv, pre naslućivao da je reč o igri snaga, o dejstvu namera i težnji, kao što se to vidi u nor­malnom životu. Tako je „hipnoidna histerija" staja­la nasuprot „neurozi odbrane". Ali ovakve i slične protivrečnosti ne bi ga odvratile od stvari da se nisu pojavili i neki drugi momenti. Jedan od njih bio je

24

taj štuje on, kao internista i porodični lekar, bio vrlo zauzet, tako da nije mogao kao ja da posveti svu svo­ju snagu katartičkom radu. Dalje, on je bio pod uti-cajem prijema na koji je naša knjiga naišla u Beču i u zemlji. Njegovo samopouzdanje i otpornost nisu bili na visini njegove ostale duhovne organizacije. Kada su, na primer. Studije doživele oštro kritikova-nje Strimpela (Strümpell), ja sam mogao samo da se nasmejem kritici bez razumevanja, on je, međutim, bio ojađen i postao obeshrabren. Njegovoj odluci doprineli su ipak ponajviše moji sopstveni dalji ra­dovi, koji su se kretali u pravcu sa kojim je on uza­lud pokušavao da se složi.

Teorija koju smo pokušali da izgradimo u Stu­dijama bila je još vrlo nepotpuna, naročito je jedva bio dodirnut problem etiologije, kao i pitanje na ko­me terenu nastaje patogeni događaj. Iskustvo koje je brzo raslo pokazalo mi je da iza pojava neuroze ne dejstvuju bilo koja afektivna uzbuđenja, već da su one po pravilu seksualne prirode, bilo da je to neki aktuelni seksualni konflikt, ili naknadno delo-vanje ranijih seksualnih doživljaja. Na taj rezultat nisam bio pripremljen, moje očekivanje nije imalo nikakav udeo u tome, istraživanju neurotičara pri­stupio sam potpuno bezazleno. Kada sam 1914. pisao Istoriju psihoanalitičkog pokreta, oživeli su mi u sećanju neki Brojerovi, Šarkovljevi i Hrobako-vi (Chrobak) sudovi, na osnovu kojih sam i ranije mogao dospeti do takvog saznanja. Samo, tada još nisam shvatao šta su ovi autoriteti mislili, oni su mi

25

rekli više nego što su i sami znali i bili spremni da zastupaju. Ono što sam od njih čuo dremalo je u meni neaktivno, sve dok, prilikom katartičkih istra­živanja, nije izbilo kao, na izgled, originalno sazna­nje. Ni sam tada još nisam znao da sam svođenjem histerije na seksualnost dosegnuo do najstarijih vre­mena medicine i nadovezao se na Platona. Ovo sam saznao tek kasnije, iz jednog članka Havelok Hlisa (Havelock Ellis).

Pod uticajem svoga iznenađujućeg otkrića, uči­nio sam sada sudbonosan korak. Nisam se zadržao na histeriji, već sam otpočeo da istražujem seksualni život takozvanih neurasteničara, koji su u velikom broju dolazili u moju ordinaciju. Ovaj eksperiment stajao me je, doduše, omiljenosti kao lekara, ali mi je doneo dokaze koji još i danas, skoro trideset godi­na kasnije, nisu oslabili. Trebalo je savladati mnogo pritvorstva i prikrivanja, ali kada je to postignuto, moglo se utvrditi da su u svih ovih bolesnika posto­jale teške zloupotrebe seksualne funkcije. Pri veli­koj učestalosti ovakvih zloupotreba, sjedne strane, i neurastenije s druge strane, njihovo često zajednič­ko pojavljivanje, nije, naravno, imalo veliku doka­znu snagu, ali nije se ostalo samo na ovoj jednoj gruboj činjenici. Oštrije posmatranje nagnalo me je da iz šarolike zbirke bolesnih stanja, koja su bila obuhvaćena imenom neurastenije, izdvojim dva sa­svim različita tipa, koji su se mogli pojavljivati u bilo kojoj mešavini, ali su se pri svemu tome mogli posmatrati i u čistom obliku. U jednom tipu, napadi

26

straha bili su centralni fenomen, sa njihovim ekviva­lentima, rudimentarnim formama i hroničnim simp-tomima-surogatima; zbog toga sam ovaj tip nazvao: neuroza straha. Za drugi tip, ograničio sam se na naziv: neurastenija. Sada je bilo lako ustanoviti da svakom od ovih tipova, kao etiološki momenat, od­govara drugačija abnormalnost seksualnog života (coitus interruptus. uzbuđenje koje sprečeno u akci­ji, česte poluči je u prvom tipu). Za izvesne. naročito instruktivne slučajeve, kod kojih se desio iznenadni preokret slike bolesti od jednog tipa drugome, mo­glo je da se dokaže da mu je uzrok ležao u odgo­varajućoj promeni seksualnog režima. Ukoliko se zloupotreba mogla prekinuti i zameniti normalnom seksualnom delatnošću, dolazilo je do upadljivog poboljšanja stanja.

Tako sam bio doveden dotle da u neurozama uopšte sagledam poremećaje seksualnih funkcija i to tzv. aktualne neuroze, kao direktan izraz toksično­sti, a psihoneuroze kao psihički izraz svih poremeća­ja. Ovakvom postavkom moja lekarska savestoseća-la se zadovoljenom. Nadao sam se da sam ispunio izvesnu prazninu u medicini koja nije htela ovako biološki značajnoj funkciji da prizna nikakva druga oštećenja osim onih infektivne prirode, ili usled ne­ke grube, anatomske lezije. Osim toga, odgovaralo je lekarskom shvatanju da seksualnost nije samo psi­hička činjenica. Ona je posedovala i svoju somatsku stranu, čak joj se smeo pripisati izvestan, naročit he­mizam, a seksualno uzbuđenje moglo se svesti na

27

prisutnost određenih, iako još nepoznatih materija. Morao je postojati dovoljan razlog što prave, spon­tane neuroze nemaju ni sa jednom drugom grupom bolesti toliko sličnosti kao sa pojavama intoksika­cije i apstinencije, koje nastaju ili unošenjem izve-

'snih toksičnih supstancija ili njihovim lišavanjem, ili pak sličnosti sa Bazedovljcvom bolešću, čija je zavisnost od produkata štitnjače poznata.

Kasnije više nisam imao prilike da se vraćam na istraživanje aktuelnih neuroza. Ovaj deo moga ra­da nisu nastavili ni drugi. Ako se danas osvrnem na moje tadašnje rezultate, prepoznajem ih kao prva, gruba shematiziranja, verovatno mnogo kompliko-vanijeg stanja stvari. Ali mi oni i danas još u celini izgledaju tačni. Želeo sam kasnije da podvrgnem psi­hoanalitičkom istraživanju slučajeve čisto juvenilne neurastenije; nažalost, do ovoga nije došlo. Da bih predupredio pogrešna shvatanja, želim da naglasim da sam daleko od toga da negiram postojanje psihič­kih konflikata i neurotičnih kompleksa u neurasteni­je. Tvrđenje se odnosi samo na to da simptomi ovih bolesnika nisu psihički determinisani i analitički raz-rešivi, već se moraju shvatiti kao direktne, toksične posledice ometenog seksualnog hemizma.

Kada sam u sledećim godinama, posle Studija, stekao ovakvo shvatanje o etiološkoj ulozi seksual­nosti u neurozama, održao sam nekoliko predavanja u lekarskim udruženjima, nailazeći samo na neveri-cu i protivljenje. Brojer je pokušao još nekoliko pu­ta da svoj veliki lični ugled stavi na terazije u moju

28

korist, ali nije postigao ništa i bilo je uočljivo da ni on nije bio naklonjen priznanju seksualne etiologi-je. On me je mogao pobiti ili zbuniti ukazivanjem na svoju prvu pacijentkinju. u koje, navodno, seksu­alni momenti nisu igrali nikakvu ulogu. Međutim, to nikada nije učinio; dugo to nisam razumeo, dok nisam naučio da ovaj slučaj tumačim tačno i da re-konstruišem ishod njegovog lečenja na osnovu ne­kih njegovih ranijih primedaba. Postoje izgledalo da je katartički deo lečenja završen, pojavilo še u devojke, iznenada, stanje „prenosne ljubavi", koje on više nije znao da poveže sa njenim bolesnim sta­njem, već se pred njom povukao preneražen. Oče­vidno mu je bilo mučno da se podseća ovog privid­nog neuspeha. U odnosu prema meni, kolebao se izvesno vreme između priznanja i oštre kritike, za­tim su naišle slučajnosti, koje nikada ne izostaju u napetim situacijama, i mi smo se razišli.

Moje bavljenje formama opšte nervoznosti imalo je, sada, za dalju posledicu da sam izmenio tehniku katarze. Napustio sam hipnozu tražeći da je zamenim nekom drugom metodom, jer sam hteo da se oslobodim terapije ograničene samo na histe-riformna stanja. Porastom iskustva, javile su mi se dve teške sumnje u odnosu na primenu hipnoze, čak i u službi katarze. Prva je bila da su čak i najlepši rezultati odjednom iščezavali kada je lični odnos prema pacijentu bivao pomućen. Oni su se, doduše, uspostavljali ako bi se našao put pomirenju, ali je čo-vek bio poučen da su lični, afeklivni odnosi jači od

29

svakog katartičkog rada, a upravo ovim momentom nije se moglo vladati. Tada sam jednoga dana stekao iskustvo koje mi je u oštroj svetlosti pokazalo ono što sam već davno naslućivao. Kada sam jednom jednu od mojih najposlušnijih pacijentkinja, kod ko­je je hipnoza omogućavala najčudnovatije veštine, oslobodio njenih patnji, svođenjem njenih napada bola na njihov povod, ona mi se, pri buđenju, obi-snula o vrat. Neočekivan ulazak nekog od posluge oslobodio nas je mučnog raspravljanja, ali smo se od tada, prećutnim sporazumom, odrekli nastavlja­nja hipnotičkog lečenja. Bio sam dovoljno trezven da ovaj slučaj ne pripišem svojoj ličnoj neodoljivo-sti, već sam misho da sam uspeo da shvatim prirodu mističnog elementa koji je delovao iza hipnoze. Da bih ga isključio ili bar izolovao, morao sam da napu­stim hipnozu.

Hipnoza je ipak izvanredno poslužila katartič-kom lečenju, i to, proširujući polje svesti pacijenta i stavljajući mu na raspolaganje znanje kojim nije raspolagao u budnom stanju. Nije izgledalo lako za-meniti je nečim drugim. U ovoj neprilici pomoglo mije sećanje na jedan eksperiment kome sam često prisustvovao kod Bernema. Kada se ogledna osoba budila iz somnabulizma, izgledalo je da je izgubila svako sećanje na događaje za vreme ovog stanja. Ali je Bernem tvrdio da ona to zna i kada je zah-tevao da ih se seti, kada ju je uveravao da ona sve zna i treba samo da kaže, stavljajući joj pri tome još ruku na čelo, zaboravljeno sećanje zaista se po-

30

javljivalo, najpre oklevajući, onda točno i potpuno jasno. Odlučio sam da i ja tako postupim. I moji su pacijenti morali takođe da „znaju" sve ono što im je tek hipnoza činila dostupnim i moje uveravanje i na-terivanje, potpomognuto stavljanjem ruke, trebalo je da poseduje snagu da vrati u svest zaboravljene činjenice i odnose. Ovo je, naravno, izgledalo muko­trpnije od hipnotiziranja, ali je možda bilo vrlo pouč­no. Napustio sam. dakle, hipnozu, a od nje zadržao samo položaj pacijenta na nekom ležaj u, iza koga sam ja sedeo, tako da sam mogao da vidim pacijen­ta, ali ne i on mene.

31

III

Moja su se očekivanja ispunila, oslobodio sam se hipnoze, ali sa promenom tehnike promenio se način katartičkog rada. Hipnoza je skrivala igru sna­ga koja se sada otkrivala, a njeno je razumevanje pružalo teoriji sigurno obrazloženje.

Šta je uzrok tome što su bolesnici zaboravljali tako mnogo činjenica njihovog spoljašnjeg i unutra­šnjeg doživljavanja, a mogli ipak da ih se prisete kada bi se na njima primenjivala opisana tehnika? Na ova pitanja posmatranje je pružalo iscrpan odgo­vor. Sve ono što je zaboravljeno bilo je na neki na­čin mučno, ili zastrašujuće, ili bolno, ili sramno za zahteve ličnosti. Nametala se, sama od sebe, misao: baš je zbog toga bilo zaboravljeno što se, znači, nije održalo u svesti. Da bi ovo zaboravljeno ponovo uči­nili svesnim, moralo se u bolesniku savladati nešto što se u njemu opiralo, morao se uložiti lični napor da bi se na ovo podstaknuo i primorao. Napor koji se tražio od lekara bio je različito velik za različite slučajeve, on je rastao u direktnom odnosu prema težini onoga čega se trebalo setiti. Napor lekara bio je, očevidno, mera bolesnikovog otpora. Trebalo je još samo odenuti u reči ono što se lično osetilo, i do­bila se teorija potiskivanja.

32

Patogeni proces se sada mogao lako rekonstrui-sati. Ostanimo pri najjednostavnijem primeru; u du­ševnom životu pojavila se jedna jedina težnja, kojoj su se, međutim, druge moćnije protivstavile. Treba­lo je da se po našem očekivanju ovako nastali dušev­ni konflikt odigra tako da se obe dinamičke snage -nazovimo ih za naše svrhe: nagon i otpor - izvesno vreme međusobno bore pri najjačem učešću svesti, dok nagon ne bude odbačen i njegovoj težnji oduzet udeo energije. Ovo bi bio normalan ishod. U neuro­ze, međutim, iz još nepouzdanih razloga, konflikt se odvijao na drugi način. Bolesnikovo se Ja, tako reći, pri prvom sudaru sa nedopuštenim nagonskim stre­mljenjem povuklo, sprečavajući mu pristup u svest i u direktno motorno pražnjenje, ali je pri tome nagon zadržao pun udeo svoje energije. Ovakvo zbivanje nazvao sam potiskivanje; ovo je bila novina, jer do tada ništa slično nije bilo poznato u duševnom živo­tu. Ovakav proces bio je očevidno primarni mehani­zam odbrane, sličan nekom pokušaju bekstva, tek prethodnik kasnijeg normalnog oslobađanja putem rasuđivanja. Ovaj prvi akt potiskivanja povlačio je dalje posledice. Najpre je Ja moralo da se nepresta­nim trošenjem, jednom vrstom kontrainvesticije, brani od uvek spremnog nadiranja potisnutog stre­mljenja, pri čemu je osiromašivalo, dok je potisnuti materijal, koji je sada postao nesvestan, mogao da se zaobilaznim putem prazni i pronađe sebi surogat zadovoljavanja, poništavajući na taj način nameru potiskivanja. U konverzionoj histeriji, vodio je ova-

33

kav zaobilazni put u telesnu inervaciju, potisnuto stremljenje probijalo se ma gde i stvaralo simptome koji su, dakle, predstavljali kompromisno rešenje, doduše kao surogat-zadovoljenje, ali usled otpora Ja, ipak izopačeno i skrenuto od svoga cilja.

Učenje o potiskivanju postalo je temelj za razu-mcvanje neuroza. Terapeutski zadatak morao je biti shvaćen drugačije; njegov cilj nije više bio „abrea-govanje" afekta dospelog na pogrešni kolosek, već otkrivanje potiskivanja i njegovo smenjivanje delat-nošću rasuđivanja, iz koga je moglo da proiziđe pri-hvatanje ili odbacivanje onoga što je ranije bilo od­bačeno. Vodeći računa o novom stanju stvari, ovaj novi postupak pri istraživanju i lečenju nisam više nazvao katarza, već psihoanaliza.

Moglo bi se poći od potiskivanja, kao od nekog centra, dovodeći sve delove psihoanalitičkog učenja sa njime u vezi. Pre toga, hteo bih da učinim jednu primedbu polemičkog karaktera. Po Žaneovom mi­šljenju, histerika je jedna osoba koja usled konstituci-onalne slabosti ne uspeva da vlada svojom duševnom aktivnošću. Zbog toga doživljava duševni rascep i su-ženje svesti. Ali, prema rezultatima psihoanalitičkog istraživanja, ovi fenomeni bili su posledica dinamič­kih faktora, duševnih konflikata i nastalog potiskiva­nja. Mislim da je ova razlika dovoljno dalekosežna i da bi trebalo da okonča uvek ponavljana govorkanja da se ono što je u psihoanalizi vredno ograničava na pozajmljene Žaneove misli. Moje izlaganje pokaza­lo je čitaocu daje psihoanaliza u istorijskom smislu

34

potpuno nezavisna od Žaneovih rezultata, kao što se i sadržajno od njega odvaja i mnogo dalje zahvata. Nikada ne bi na osnovu Žaneovih radova došlo do za­ključaka koji su psihoanalizu učinili tako značajnom za duhovne nauke, pobuđujući za nju najšire intere-sovanje. Prema samom Žaneu uvek sam se odnosio sa puno poštovanja, jer su se njegova otkrića dobrim delom podudarala sa Brojerovim, koja su bila ranije učinjena, ali kasnije objavljena. Ali kada je psihoana­liza postala predmet diskusije i u Francuskoj, Žane se loše poneo, pokazao je nedovoljno poznavanje stvari i služio se nepriličnim argumentima. Najzad sam ga proniknuo i on je svoje delo sam obezvredio, objavljujući da kada je govorio o „nesvesnim" du­ševnim radnjama nije time ništa mislio, da je to bio prosto „une maniere de parier".

Psihoanaliza je, međutim, proučavanjem patoge­nih potiskivanja i drugih fenomena koji će biti pome-nuti, bila prinuđena da izraz „nesvesno" shvati ozbilj­no. Za nju je sve psihičko bilo najpre nesvesno, kva-litet svesti mogao je potom da mu se pridruži, ali i da izostane. Pri tome se, naravno, došlo u sukob sa filozofima, za koje su „svesno" i „psihičko" iden­tični, i koji su tvrdili da ne mogu da zamisle takvu besmislicu kao što je „nesvesno duševno". Uprkos svemu, moralo se preći preko te idiosinkrazije sle-ganjem ramena. Iskustva na filozofima nepoznatom patološkom materijalu o učestalosti i snazi ovakvih duševnih stremljenja, o kojima se ništa nije znalo i koja su se morala tumačiti kao bilo koja činjenica

35

spoljašnjeg sveta, nisu dopuštala nikakav izbor. Ta­da se moglo ustanoviti da se samo sa sopstvenim duševnim životom čini ono što se oduvek činilo sa doživljavanjem drugih. Drugim osobama pripisivale su se psihičke radnje iako se o njima nije imala nepo­sredna svest, već su se one morale naslutiti na osno­vu manifestovanja i postupanja. Ono stoje važilo za druge, moralo je da važi i za sopstvenu ličnost. Ako ovaj argument želi i dalje da se nastavi i iz njega za­ključi da sopstvene skrivene radnje pripadaju nekoj drugoj svesti, onda se nalazimo pred koncepcijom neke svesti o kojoj se ništa ne zna, neke nesvesne svesti, što predstavlja jedva neku prednost prema pri-hvatanju psihički nesvesnog. Ali ako se složimo sa drugim filozofima koji priznaju patološke slučajeve, samo što radnje iz kojih proističu ovakva zbivanja ne treba nazvati psihičkim, već psihoidnim, onda se ova razlika svodi na neplodnu polemiku recima, u kojoj se čovek najradije odlučuje da ostane pri izra­zu „psihički nesvesno". Pitanje - šta je to nesvesno po sebi - onda nije pametnije, niti ima više uslova za rešenje od drugog, ranijeg pitanja - šta je svesno.

Teže bi bilo ukratko prikazati kako je psihoana­liza došla na to da ovo - što je sama priznala - ne­svesno dalje deli na predsvesno i stvarno nesvesno. Dovoljna je primedba da se čini ispravnim da teori­je koje su direktan izraz iskustva treba dopunjavati hipotezama koje služe savlađivanju materije, a koje se dovode u vezu sa odnosima koji ne mogu biti predmet neposrednog posmatranja. Ne postupa se

36

drugačije ni u starijim naukama. Podela nesvesnog zasniva se na pokušaju da se duševni aparat zamisli kao daje izgrađen iz mnoštva instancija ili sistema čiji se međusobni odnosi prikazuju prostorno, ali pri tome se ne traži podudarnost sa realnom anatomi­jom mozga (takozvano topičko stanovište). Takve i slične predstave pripadaju spekulativnoj nadgradnji psihoanalize, u kojoj svaki deo može biti žrtvovan ili zamenjen, bez štete i žaljenja, čim se dokaže ne­ka nedovoljnost. Ostaje da se saopšti još dovoljno drugih stvari, što je pristupačnije posmatranju.

Već sam pomenuo da je istraživanje povoda ne­uroza i razloga neuroza sve češće upućivalo na kon­flikte između seksualnih stremljenja osobe i otpora protiv seksualnosti. Pri traganju za patogenim situa­cijama u kojima je nastalo potiskivanje seksualnosti i iz kojih su proizašli simptomi kao surogati potisnu­tog, morali smo se vraćati na sve ranije bolesniko­ve životne periode, dok nismo konačno dospeli do prvih godina njegovog detinjstva. Ishod je bio - kao što su pesnici i poznavaoci ljudi oduvek tvrdili - da utisci iz ovog ranog životnog perioda, iako sü najče­šće pali u zaborav, ostavljaju neizbrisive tragove u razvoju individue i, naročito, da stvaraju dispozicije za kasnija neurotična oboljenja. Kako se, međutim, u ovim doživljajima iz detinjstva radilo uvek o seksu­alnim uzbuđenjima i reakcijama protiv njih, dospelo se do činjenice o postojanju infantilne seksualnosti, stoje, opet, značilo novost i proti vrečnost sa jednom od najjačih ljudskih predrasuda. Detinjstvo bi treba-

37

lo da bude „nevino", slobodno od polnih prohteva, a borba sa demonom „čulnosti" trebalo bi da započne tek sa burnim periodom puberteta. Ono što se kod de-ce moralo povremeno da opazi od seksualne delatno-sti bilo je shvaćeno kao znak degeneracije, prerane iskvarenosti ili kao osobita ćud prirode. Među psi­hoanalitičkim nalazima retko je koje naišlo na tako opšte odbijanje i pravu bujicu srdžbe, kao tvrđenje daje seksualna funkcija prisutna od početka života i da se već u detinjstvu ispoljava u važnim pojavama. Pri svemu tome, nijedan drugi analitički nalaz nije mogućno tako lako i tako potpuno dokazati.

Pre nego što se upustim u procenu infantilne sek­sualnosti, moram spomenuti jednu zabludu, u kojoj sam se neko vreme nalazio, a koja je mogla da posta­ne kobna za čitav moj rad. Pod dejstvom moga tada­šnjeg tehničkog postupka, moji pacijenti najčešće su reprodukovali scene iz svoga detinjstva čiji je sadržaj bio seksualno zavođenje od strane nekog odraslog. U ženskih osoba uloga zavodnika bila je skoro uvek do-deljena ocu. Ja sam verovao ovakvim saopštenjima i smatrao da sam u ovim doživljajima seksualnog za­vođenja u detinjstvu otkrio izvore kasnije neuroze. Nekoliko slučajeva u kojima se ovakav odnos prema ocu, ujaku ili starijem bratu nastavljao sve do u godi­ne sigurnog sećanja učvrstilo me je u uverenju. Ako je neko sumnjivo vrteo glavom zbog moje lakoverno-sti, morao sam, donekle, da priznam da je u pravu, ali hoću da navedem da je to bilo u vreme kada sam namerno sputavao svoju kritičnost, kako bih ostao

38

nepristrastan i sposoban za primanje mnogih novina na koje sam svakodnevno nailazio. Kada sam, ipak, morao uvideti da se ove scene zavođenja nisu nikada desile i da su samo fantazije koje su moji pacijenti izmislili, koje sam im, možda, i sam nametnuo, bio sam jedno vreme zbunjen. Poverenje u moju tehniku i njene rezultate pretrpelo je težak udar; ta ja sam ove scene dobio tehničkim putem koji sam smatrao korektnim, a njihov sadržaj stajao je u očiglednom odnosu prema simptomima od kojih je pošlo moje is­traživanje. Kada sam se pribrao, izvukao sam iz svo­ga iskustva ispravne zaključke: da neurotični simp­tomi nisu direktno vezani za stvarne doživljaje, već za želje u fantaziji, i da za neurozu psihička realnost više znači od materijalne. Ne verujem ni danas da sam svojim pacijentima nametao, „sugerisao" one fantazije o zavođenju. Ja sam se tada prvi put sreo sa Edipovim kompleksom, koji je kasnije imao da dobije tako prevashodan značaj, a koji još nisam bio prepoznao u tako fantastičnom prerušavanju. Ipak je zavođenje u dečjem dobu sačuvalo svoj udeo u etiologiji, iako u skromnijim razmerama. Zavodnici, međutim, bili su najčešće starija deca.

Moja zabluda bila je slična onoj kao kada bi ne­ko prihvatio kao istorijsku istinu legende iz rimskog kraljevskog doba po pričanjima Livija, umesto da ih drži za ono što one jesu - samo reakcione tvorevine protiv sećanja oskudnih, verovatno ne uvek ni slav­nih vremena i prilika. Posle rasvetljavanja zablude, put ka studiranju infantilnog seksualnog života bio

39

je slobodan. Bili smo u stanju da se psihoanaliza primeni na jednu drugu oblast nauke i da se iz nje­nih podataka odgonetne jedan do tada nepoznat deo biološkog zbivanja.

Seksualna funkcija postojala je od početka, osla­njala se najpre na ostale životne funkcije, a potom se osamostaljivala; ona je imala da prođe dug i kom-plikovan razvoj dok od nje nije postalo ono što je po­znato kao normalan seksualni život odraslog. Ona se najpre ispoljavala kao delatnost čitavog niza nagon­skih komponenata, koje su bile zavisne od erogenih, telesnih zona, pojavljivale se delimično u parovima suprotnosti (sadizam-mazohizam, želja za gledanjem - ekshibicionističko zadovoljstvo), težile, nezavisno jedna od druge, za postizanjem zadovoljstva, i svoj objekt najčešće nalazile na sopstvenom telu. Ta sek­sualna funkcija, dakle, najpre nije bila centrirana, već pretežno autoerotična. Kasnije, pojavljivala su se sažimanja; prvi organizacioni stupanj stajao je pod prevlašću oralne komponente, sledovala mu je sadi-sličko-analna faza, i tek kasno dostignuta treća faza donosila je prvenstvo genitalijama, kojima je seksu­alna funkcija stupala u službu rasplođavanja. Za vre­me ovog razvoja, po neki udeo nagona, kao neupotre­bljiv za ovu konačnu svrhu, ostavljanje po strani, ili je bio upravljen na drugo trošenje; drugi pak delovi skretani su od svojih ciljeva i prebačeni u genitalnu organizaciju. Energiju seksualnih nagona, i to samo njihovu, nazvao sam libido. Sada sam morao pretpo­staviti da libido ne prolazi uvek neometano opisani

40

razvoj. Usled prevelike jačine pojedinih komponena­ta, ili prevremenog doživljaja zadovoljenja, dolazi do fiksiranja libida na određenim mestima u razvojnom putu. U slučaju kasnijeg potiskivanja, libido teži da se vrati upravo ka ovim mestima (regresiju) i baš sa tih mesta nastupiće prodor prema simptomu. Kasnije razumevanje pokazalo je još daje lokalizacija mesta fiksacije odlučujuća i za izbor neuroza, za formu u kojoj se pojavljuje kasnija bolest.

Pored organizacije libida odvija se i proces pro­nalaženja objekta, kome procesu je dodeljena veli­ka uloga u duševnom životu. Prvi objekat ljubavi, posle stadijuma autoerotizma. postaje za oba pola majka, čiji se organ hranjenja na početku verovat-no ne razlikuje od sopstvenog tela. Kasnije, ali još u prvim godinama detinjstva, nastaje Edipov kom­pleks, kada dečak koncentriše svoje seksualne želje na ličnost majke i razvija neprijateljske impulse pro­tiv oca kao suparnika. Na sličan način postavlja se mala devojčica, sve varijacije i posledice Edipovog kompleksa postaju značajne, urođena biseksualna konstitucija izbija na videlo i uvećava broj istovre­meno prisutnih stremljenja.4 Dobar dco vremena je

4 Dodatak iz 1935. godine: Otkrića o infantilnoj seksual­nosti bila su dobijena kod muškarca, a iz njih izvedene teorije podešene su za muško dete. Očekivanje o potpunom paraleli­zmu u oba pola bilo je sasvim prirodno, ali se ono pokazalo netačnim. Dalja istraživanja i rasuđivanja otkrila su duboke razlike u polnom razvoju muškarca i žene. Za malu devojčicu majka je takode prvi seksualni objekat, ali da bi dostigla cilj normalnog razvoja, žena mora da menja ne samo seksualni objekat, već i vodeću genitalnu zonu. Otud proizlaze teškoće i moguće prepreke kojih kod muškaraca nema.

41

potreban dok dete jasno ne occni razliku polova; u ovom periodu seksualnog istraživanja dete stvara tipične seksualne teorije koje, zavisno od nepotpu­nosti sopstvene telesne organizacije, mešaju pravo i lažno, ne uspevajući da reše probleme polnog ži­vota (zagonetku sfmge: odakle deca dolaze). Prvi je, dakle, izbor objekta deteta - incestuozan. Čitav ovde opisani razvoj proteći će brzo. Najčudnovatije svojstvo ljudskog seksualnog života jeste njegovo počinjanje u dva maha, sa pauzom između njih. U četvrtoj i petoj godini života seksualni razvoj dosti­že svoju prvu najvišu tačku, onda prestaje ovo rano rascvetavanje seksualnosti, do tada živahna stremlje­nja podležu potiskivanju i nastupa doba latencije koje traje do puberteta, za koje se vreme izgrađuju reaktivne tvorevine morala, stida, odvratnosti.5 Poči­njanje seksualnog razvoja u dva maha izgleda da se među svim živim bićima javlja samo kod čoveka, ono je možda biološki uslov njegove dispozicije ka neurozi. Sa pubertetom, ponovo će oživeti stremlje­nja i investiranja objekta iz ranog doba, a takođe i osećajne veze Edipovog kompleksa. U seksualnom životu puberteta međusobno se bore podsticaji ra­nog detinjstva i prepreke iz perioda latencije. Još na vrhuncu infantilnog seksualnog razvoja bila je uspostavljena neka vrsta genitalne organizacije, u kojoj, međutim, samo muške genitalije igraju neku

5 Dodatak iz 1935. godine: Doba latencije je fiziološki fenomen. Ali potpuni prekid u seksualnom životu može biti izazvan samo u onim kulturnim organizacijama koje su uklju­čile u svoj plan potiskivanje infantilne seksualnosti. U većine primitivnih ovo nije slučaj.

42

M . M

ulogu, dok su ženske ostale neotkrivene (takozvani primat falusa). Tada suprotnost polova ne znači još muško ili žensko, već: u posedu penisa ili kastriran. Kastracioni kompleks, koji se ovde nadovezuje, po­staje pre svega značajan za formiranje karaktera i neuroze.

U ovom skraćenom prikazivanju mojih otkrića 0 seksualnom životu čoveka prikupio sam sa raznih strana, radi boljeg razumevanja, ono što je nastalo u različitim periodima, a što je objavljeno kao dopuna ili ispravka u uzastopnim izdanjima moga rada: Tri priloga teoriji seksualnosti. Nadam se da se iz njega može lako razabrati u čemu se sastoji često nagla­šavano i kritikovano proširivanje pojma seksualno­sti. Ovo proširivanje je dvojako. Na prvom mestu, seksualnost se oslobađa njene suviše uske poveza­nosti sa genitalijama i postavlja se kao obuhvatnija telesna funkcija, koja teži zadovoljstvu i koja tek sekundarno stupa u službu rasplođavanja; na dru­gom mestu, u seksualna uzbuđenja ubrajaju se i sva ona, samo nežna i prijateljska, za koja se u govoru upotrebljava višesmislena reč „ljubav". Samo što ja mislim da ova proširivanja ne znače novine, već po­novno uspostavljanje pravog stanja stvari, otklanja­nje necelishodnog sužavanja pojma, na koje smo se privoleli. Odvajanje seksualnosti od genitalija ima prednost što nam dopušta da seksualnu delatnost de-ce i perverznih posmatramo sa istog stanovišta kao 1 onu odraslih; dok je ona prva bila do sada potpuno zanemarena, druga je bila prihvaćena bez razume-

43

vanja, sa moralnim negodovanjem. Psihoanalitičko shvatanje objašnjava i najčudnovatije i najodvratni­je kao ispoljavanje parcijalnih seksualnih nagona ko-ji su se otrgli od genitalnog primata i, kao u prvobit­no doba razvoja libida, samostalno traže postizanje zadovoljstva. Najvažnija među ovim perverzijama, homoseksualnost, jedva zaslužuje ovo ime. Ona se svodi na konstitucionalnu biseksualnost i naknadno delovanje falusnog primata; psihoanaliza može da u svakom dokaže delić homoseksualnog izbora objek­ta. Kada je dete nazvano „polimorfno perverznim", to je samo bilo opisivanje izrazima koji su najviše u upotrebi; ovim nije htela da se izrazi moralna pro-cena. Takvo izricanje sudova o vrednosti uopšte je strano psihoanalizi.

Drugo prividno proširivanje pojma opravdano je upućivanjem na psihoanalitička istraživanja koja pokazuju da su sva ova nežna osećanja prvobitno predstavljala stremljenja pune seksualnosti, koja su onda ,,u odnosu na cilj bila sprečena" ili „sublimi­rana". Na ovoj mogućnosti uplivisanja i skretanja seksualnog nagona počiva i njegovo korišćenje za raznovrsna kulturna ostvarenja, kojima oni daju naj­značajnije doprinose.

Iznenađujuća otkrića o seksualnosti deteta bila su najpre stečena analizom odraslih osoba, ali su ka­snije, otprilike od 1908. godine, mogla biti potvrđe­na, do u detalje i u dovoljnoj meri, putem direktnih posmatranja na deci. Zaista je toliko Iako uveriti se u stalnu seksualnu delatnost dece da se čovek mo-

44

ra u čudu pitati kako su ljudi uspeli da ove činjeni­ce previde i da tako dugo održe željenu legendu o aseksualnom detinjstvu. Ovo mora da stoji u vezi sa amnezijom većine odraslih u odnosu na njihovo sopstveno detinjstvo.

45

IV

Osnovni sastavni elementi psihoanalitičkog učenja jesu učenje o otporu i potiskivanju, o nesve-snom, o etiološkom značaju seksualnog života i o važnosti doživljaja u detinjstvu. Žalim što sam ovde mogao da opišem samo pojedine fenomene, a ne i iz čega su sastavljeni, niti kako jedni u druge zahva-taju. Vreme je sada da se posvetimo promenama do kojih je postepeno dolazilo u tehnici analitičkog po­stupka.

Najpre praktikovano savlađivanje otpora putem saletanja i uveravanja bilo je neophodno da bi leka-ru omogućilo prvu orijentaciju u onome što ima da očekuje. Ali je ovo za trajno primenjivanje bilo su­više naporno za obe strane i čini se da nije bilo bez izvesnih lako uočljivih smetnji. Ta metoda, dakle, bila je zamenjena jednom drugom, koja je u izve-snom smislu bila njena suprotnost. Umesto da se pacijenti nagone da nešto kažu o određenoj temi, sada se podstiču da se prepuste slobodnim „asocija­cijama", to znači da kažu sve što im pada na pamet, ako se uzdržavaju od svake svesne, usmerene pred­stave. Pacijent samo mora da se obaveže da zaista sve i saopšti što proiziđe iz njegovog samoopažanja i da ne popusti kritičkim prigovorima koji bi hteli

46

da uklone pojedine pomisli, sa motivacijom da oni nisu dovoljno važni, da nisu na svome mestu ili da su uopšte potpuno besmisleni. Zahtevanje iskreno­sti u saopštavanjima nije trebalo naročito ponavljati, ona je bila preduslov analitičkog tečenja. Može da izgleda čudno što se očekivalo da će ovaj postupak slobodnih asocijacija, uz pridržavanje osnovnog psi­hoanalitičkog pravila, dovesti svesti materijal koji je potisnut i koji se, putem otpora, drži daleko od svesti. Jedino se mora uzeti u obzir da slobodne aso­cijacije nisu uistinu slobodne. Pacijent ostaje pod uticajem analitičke situacije i kad njegova misaona delatnost nije upravljena na određenu temu. Može se s pravom pretpostaviti da mu neće ništa drugo padati na pamet osim onoga što stoji u vezi sa ovom situacijom. Njegov otpor protiv reprodukovanja po­tisnutog ispoljiće se sada na dva razna načina. U prvom redu, putem kritičkih prigovora, na koje je upravljeno psihoanalitičko osnovno pravilo.

Ako on savlada, pridržavajući se pravila, ova­kva uzdržavanja u saopštavanju, onda će otpor pro­naći jedan drugi izraz. Otporu će uspeti da se pro­bije na taj način što analiziranom licu neće nikad pasti na pamet ono sto je potisnuto, već samo nešto što mu je slično, kao neka aluzija i sto je veći otpor, utoliko će se više udaljavati od onoga što se stvarno traži - surogat namenjen saopštenju. Analitičar koji pribrano, ali bez naprezanja sluša i koji je putem ste­čenog iskustva uglavnom pripremljen na ono što će doći, u mogućnosti je da na dva načina proceni ma-

47

terijal koji mu pacijent iznosi. Ili uspeva, pri malom otporu, da sam iz nagoveštaja odgonetne ono što je potisnuto, ili može, u slučaju jačeg otpora, da prepo­zna prirodu tog otpora na osnovu misli pacijenta ko­je izgleda da se udaljuju od teme, i da je ovome sa-opšti. Otkrivanje otpora je, međutim, prvi korak ka njegovom savlađivanju. Tako u okviru analitičkog rada nastaje veština tumačenja, čije uspešno sprovo-đenje zahteva takta i vežbe, što nije teško naučiti. Metoda slobodnih asocijacija ima veliku prednost nad onom prethodnom i to ne samo zbog uštede u naprezanju. Ona analizirano lice izlaže u najmanjoj mogućnoj meri prinudi, ne gubi nikad kontakt sa re­alnom sadašnjicom, pruža najopsežnije jemstvo da se neće prevideti nijedan momenat u strukturi neu­roze i da se neće ništa u nju uneti od sopstvenog očekivanja. U njoj se uglavnom prepušta pacijentu da odredi tok analize i raspored materijala, otud po­staje nemogućna sistematska obrada pojedinačnih simptoma i kompleksa. Upravo suprotno razvoju u hipnotičkom ili podstrekivačkom postupku, saznaje se ono što je povezano jedno s drugim u različita vremena i na različitim etapama lečenja. Za nekog slušaoca - koji u stvarnosti ne sme da postoji - anali­tičko lečenje bilo bi zbog ovoga sasvim nejasno.

Druga prednost te metode je što ona u stvari ni­kada ne mora da izneveri. Teorijski mora uvek biti mogućno da se ima neka pomisao, ako se otklone prigovori u pogledu svojstva ovih pomisli. Ipak se ovakvo izneveravanje redovno pojavljuje u jednom

48

slučaju, ali baš usled ove pojedinačnosti mogućno je i ovakav slučaj protumačiti.

Približavam se opisivanju momenta koji dopri­nosi jedno bitno svojstvo slici analize i koji sme da polaže pravo na veliko tehničko i teorijsko značenje. U svakom analitičkom lečenju uspostavlja se. bez mešanja lekara, intenzivan osećajni odnos pacijenta prema ličnosti analitičara, za koji realne prilike ne pružaju nikakvo objašnjenje. Ovaj odnos je pozitiv­ne ili negativne prirode, varira od strasne, sasvim čulne zaljubljenosti do ekstremnog izraza odbija­nja, ogorčenosti i mržnje. Nazvan skraćeno prenos uspostavlja se kod pacijenta uskoro na mesto želje za izlečenjem i postaje, ako je nežan i inneren, nosi­lac lckarevog uticaja, i aktivna opruga zajedničkog analitičkog rada. Kasnije, kada je strastan ili se pre­obrati u neprijateljski, postane glavno oruđe otpora. Tada se takođe dešava da on parališe delatnost slo­bodnih asocijacija pacijenta i ugrožava uspeh leče-nja. Bilo bi, međutim, besmisleno želeti ga izbeći; analiza bez prenosa je nemogućna. Ne treba misliti da analiza stvara prenos i da se ovaj pojavljuje sa­mo u njoj. Analiza samo otkriva i izoluje prenos. On je opšte ljudski fenomen, odlučuje o uspehu u svakom lekarskom uplivu, on je uopšte odlučujući u jedne osobe u odnosu prema njenoj okolini. Nije teško u njemu prepoznati onaj isti dinamički faktor koji je hipnotičar nazvao sugestibilnost, koji je nosi­lac hipnotičkog raporta, čija je nepredvidljivost bila predmet žalbe i katartičke metode. Tamo gde ova

49

sklonost prema osećajnom prenosu nedostaje ili je postala izrazito negativna, kao u demencije prekoks i paranoji, otpada i mogućnost psihičkog uticaja na bolesnika.

Sasvim je ispravno da se i psihoanaliza koristi sugestijom, kao i ostale psihoterapeutske metode. Razlika je, međutim, što se ovde ne prepušta odluka o terapeutskom uspehu sugestiji ili prenosu. Napro­tiv, ona se koristi da bi bolesnika podstaknula na ostvarivanje psihičkog rada - savlađivanju njegovih otpora u prenosu - što predstavlja trajnu promenu duševne ekonomike. Uz pomoć analitičara, bole­snik će postati svestan prenosa koji se razrešava, time što ćemo ga uveriti da on svojim ponašanjem za vreme prenosa ponovo doživljava osećajne od­nose koji potiču od njegovih najranijih investicija objekata, iz potisnutog perioda njegovog detinjstva. Ovakvim obrtom, od najjačeg oružja otpora, prenos postaje najbolji instrument analitičkog lečenja. Pri svemu tome, njegovo primenjivanje ostaje najteži i najvažniji deo analitičke tehnike.

Uz pomoć postupka slobodnih asocijacija i ve-štine tumačenja, koja se na ovaj nadovezuje, psihoa­naliza je ostvarila podvig koji prividno nije bio prak­tično značajan, ali koji je u stvari morao da dovede jednom potpuno novom stavu i proceni u naučnom radu. Postalo je moguće dokazati da snovi imaju smisla, kao i da im se otkrije značenje. Snovi su još u klasičnoj starini bili visoko cenjeni kao predska-zivanje budućnosti; moderna nauka nije ništa htela

50

da zna o snovima, prepustila ih je praznoverju, pro­glašavala ih je za prosto „telesni" akt, za neku vrstu trzaja inače usnulog duševnog života. Da će neko koje obavio ozbiljan naučni rad moći da istupi kao „tumač snova", izgledalo je isključeno. Ako se, me­đutim, ne osvrćemo na takvu osudu snova, već ih ob­rađujemo kao neki neshvaćeni neurotični simptom, kao sumanutu ili prinudnu ideju, ne obazirući se na njegov prividni sadržaj i stvarajući od njegove poje­dinačne slike objekte slobodnih asocijacija, tada do-spevamo do drugačijeg rezultata. Preko brojnih slo­bodnih asocijacija snevača postizalo se poznavanje jedne misaone tvorevine koja više nije mogla biti nazvana apsurdnom ili zbrkanom, koja je odgovara­la potpunom psihičkom ostvarenju i od koje je ma­nifestan san predstavljao samo izmenjen, skraćen i pogrešno shvaćen prevod, ponajčešće prevod u vi-zuelnim slikama. Ove latentne misli sna sadržavale su njegov smisao, a njegov manifestni sadržaj bio je samo obmana, fasada, na koju se doduše mogla nadovezati asocijacija, ali ne i tumačenje.

Ali sad je trebalo odgovoriti na čitav niz pita­nja, među kojima su kao najvažniji bila: da li postoji neki motiv koji formira san, pod kojim bi se uslovi-ma moglo odvijati ovo formiranje, kojim putevima se događa preinačavanje neke misli sna, uvek pune značenja, u često besmisleni san itd. U mojoj knjizi Tumačenje snova, iz 1900, pokušao sam da resim sve ove probleme. Ovde se može izneti samo naj­kraći izvod iz ovih istraživanja: Kada se istražuju

51

latentno misli sna, do kojih se došlo njegovom anali­zom, nailazi se na jednu medu njima koja se oštro iz­dvaja od ostalih, razumljivih i snevaču dobro pozna­tih. One ostale, ostaci su budnog života; međutim, u onoj pojedinačnoj misli prepoznaje se želja, koja je često vrlo neprilična, koja je strana budnom životu snevača i koju on, stoga, začuđen ili razgnevljen, poriče. Taj impuls je ono što u stvari formira san, od njega potiče energija za produkovanje sna, pri čemu se poslužio ostacima dana kao materijalom; ovako nastali san predstavlja za impuls situaciju zadovolja­vanja, on je ispunjenje želje. Ovaj proces ne bi bio moguć kada ga ne bi potpomagalo nešto što je u pri­rodi samog spavanja. Psihički preduslov spavanja je orijentacija Ja na želju za spavanjem i povlačenje investicija od svih životnih interesovanja; kako je istovremeno zatvoren pristup motilitetu, Ja može da smanji utrošak sa kojim inače održava na snazi po­tiskivanje. Ovim noćnim popuštanjem potiskivanja koristi se nesvesni impuls da bi sa snom prodro u svest. Otpor potiskivanja Ega nije, međutim, ni u snu otklonjen, već samo smanjen. Jedan njegov deo zaostaje kao cenzura sna i zabranjuje nesvesnim im­pulsima želja da se ispolje u formi koja bi im u stva­ri odgovarala. Usled strogosti cenzure sna, latentne misli sna moraju da se podvrgnu preinačavanjima i slabljenjima, koji čine da se zabranjeni smisao sna ne može poznati. Ovo je objašnjenje za izopačenje sna, kojem manifestni san duguje svoj najupadljivi­ji karakter. Otud opravdanost stava: Sanje (preruše-

52

no) ispunjenje neke (potisnute) želje. Sada već vidi­mo da je san sazdan kao i neurotični simptom, on je kompromisna tvorevina između zahteva potisnutog nagonskog impulsa i otpora jedne snage koja u Ja sprovodi cenzuru. Usled istog postanka, on je isto toliko nerazumljiv kao i simptom, i u istoj meri izi­skuje tumačenje. Lako je otkriti opštu funkciju sne-vanja. Ono služi tome da izvesnim načinom umiriva­nja otkloni spoljašnje ili unutrašnje nadražaje koji bi navodili na buđenje i da na taj način obezbedi neometano spavanje. Spoljašnji nadražaj se otkla­nja na taj način što se drugačije tumači i utkiva u ne­ku bezazlenu situaciju; snevač propušta unutrašnji nadražaj nagonskog proliteva, dopuštajući mu zado­voljenje putem sna, ali samo dotle dok se latentne misli sna podvrgavaju kontroli od strane cenzure. Međutim, ako ova opasnost zapreti i san postane su­više jasan, snevač ga prekida i budi se uplašen (stra­šni snovi). Isto ovako izneveravanje funkcije sna nastupa onda kada je spoljašnji nadražaj tako jak da se više ne može otkloniti (san koji budi). Proces ko­ji pod sadejstvom cenzure sna preinačava latentne misli u manifestan sadržaj sna nazvao sam rad sna. On se sastoji u osobenom obrađivanju presvesnog misaonog materijala, čije sastavne dolove zgušnja­va, njegove psihičke akcente pomera, celinu potom preobraća u vizuelne slike i dramatizuje, i na kraju biva dopunjen sekundarnom obradom, koja se po­grešno shvata. Rad sna je odličan primer zbivanja u dubljim, nesvesnim slojevima duševnog života, ko-

53

ji se znatno razlikuje od nama poznatih, normalnih misaonih procesa. On iznosi na videlo izvestan broj arhaičnih crta, na primer primenu ovde pretežno sek­sualne simbolike, na koju se onda naišlo i u drugim oblastima duhovne delatnosti. Pošto se nesvesna na­gonska pobuna sna povezuje sa ostatkom dana, ne­kim nerešenim interesovanjem izjave, ona pribavlja snu koji oblikuje dvostruku vrednost za analitički rad. San koji se tumači javlja se, sjedne strane, kao ispunjenje potisnute želje, s druge strane, on može, nastavivši predsvesnu misaonu delatnost dana i ispu-nivši sebe proizvoljnim sadržajem, da izrazi, neku nameru, opomenu, rasuđivanje i ponovo ispunjenje želje. Analiza se koristi snom u oba pravca, kako za upoznavanje svesnih, tako i nesvesnih zbivanja analizirane osobe. Ona izvlači prednost iz okolno­sti da je snu pristupačan zaboravljeni materijal iz detinjstva, tako da se, u vezi sa tumačenjem snova, ponajčešće savladava infantilna amnezija. San ovde obavlja jedan deo procesa koji je ranije bio određen hipnozi. U vezi s tim, ja nisam nikada tvrdio, što mi se često pripisuje, da svi snovi imaju seksualni sadr­žaj, ili da se svode na seksualne nagonske snage. La­ko je uvideti da glad, žeđ i potreba za pražnjenjem, stvaraju isto tako snove zadovoljavanja neke potre­be kao bilo koja potisnuta seksualna ili egoistična pobuda. Za ispravnost naše teorije o snu, mala deca pružaju zgodnu probu. Ovde, gde različiti psihički sistemi još nisu oštro podvojeni, potiskivanja još ni­su dublje izgrađena, doznaje se često o snovima ko-

54

Mr

ji nisu ništa drugo do sasvim jasno ispunjenje neke želje koja je preostala od dana. Pod uticajem neke imperativne potrebe, mogu i odrasli da produkuju ovakve snove infantilnog tipa.6

Slično tumačenju snova, analiza se koristi i stu­dijom tako čestih, malih omaški i simptomatskih radnji ljudi kojima sam posvetio istraživanje i obja­vio ih najpre 1904. kao knjigu: Psihopatologija sva­kodnevnog života. Sadržaj ovog mnogo čitanog de-la pruža dokaza da ovi fenomeni nisu nikakve slučaj­nosti, da oni izlaze iz okvira fizioloških objašnjenja, da imaju smisla, da se mogu tumačiti i da dozvolja­vaju zaključak o postojanju sprečenih ili potisnutih pobuda i namera. Dominantna vrednost tumačenja snova, kao i one studije, nije u pomoći koju pozajm­ljuje analitičkom radu, već u jednom drugom njiho­vom svojstvu. Do sada se psihoanaliza bavila samo raščlanjavanjem patoloških fenomena i često je za njihovo objašnjenje morala da čini pretpostavke čiji domet nije bio u srazmeri sa važnošću materijala ko­ji se obrađivao. Ali san koga se ona tada latila nije bio neki bolesni simptom, već fenomen normalnog duševnog života koji je mogao da se pojavi kod sva­kog zdravog čoveka. Ako je san isto tako sagrađen kao i simptom, ako njegovo objašnjenje zahteva iste pretpostavke, i to one o potiskivanju nagonskih

" Dodatak iz 1935. godine: Ako se uzme u obzir tako če-sti neuspeh funkcije sna. može se san pogodno okarakterisati kao pokušaj ispunjenja želje. Ostaje neopovrgnuta stara defi­nicija, koju je dao Aristotel, da je san duševni život za vreme spavanja. Ima svoga razloga da mojoj knjizi nisam dao naslov "San", već Tumačenje sna.

55

MW .

prohtcva, o surogatnim i kompromisnim tvorevina­ma, različitim psihičkim sistemima raspoređivanja svesnog i nesvesnog, tada psihoanaliza nije više pomoćna nauka psihopatologije, već, naprotiv, zače­tak jedne nove i temeljnije nauke o duševnom živo­tu, koja postaje takode neophodna i za razumevanje normalnog. Onda se njene pretpostavke i rezultati smeju prenositi na druge oblasti duševnog i duhov­nog zbivanja; otvoren joj je put u daljinu, u zaintere-sovanost za svet.

56

Prekidam prikazivanje unutrašnjeg razvoja psi­hoanalize da bih se okrenuo njenoj spoljašnjoj sud­bini. Ono što sam do sada saopštio o njenim postig­nućima bio je uglavnom uspeh moga rada, ali u vezi s tim pomenuo sam i kasnije rezultate, ne odeljujući priloge mojih učenika i pristalica od sopstvenih.

Više od jedne decenije posle odvajanja od Bro-jera, nisam imao nijednog pristalicu. Stajao sam pot­puno izolovan. U Beču su me izbegavali, inostran-stvo me nije poznavalo. Tumačenje snova iz 1900. bilo je jedva reterisano u stručnim časopisima. U članku Prilog istoriji psihoanalitičkog pokreta saop­štio sam kao primer, za stav psihijatrijskih krugova u Beču, razgovor sa jednim asistentom koji je napi­sao knjigu protiv moga učenja, ali Tumačenje snova nije pročitao. Rekli su mu na klinici da nju ne vredi čitati. Dotični asistent, koji je od tada postao ekstra-ordinarius, dopustio je sebi da pokrene sadržaj onog razgovora i uopšte da dovede u pitanje verodostoj-nost moga sećanja. Ja ostajem pri svakoj reči svoga tadašnjeg izveštaja.

Kada sam razumeo sa kakvim sam se nužnosti­ma sukobio, moja osetljivost je brzo oslabila. Poste­peno je i izolaciji došao kraj. Najpre se u Beču sa-

57

kupio oko mene mali krug učenika; posle 1906, do­znalo se da se za psihoanalizu živo interesuju ciriški psihijatri E. Blojler (E. Bleuler), njegov asistent K. G. Jung (C. G. Jung) i ostali. Uspostavili su se lični odnosi, na Uskrs 1908. sastali su se prijatelji te mla­de nauke u Salcburgu, dogovorili se o redovnim po­navljanjima ovakvih privatnih kongresa i pokretanju jednog časopisa, koji je, pod naslovom Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, redigo-vao Jung. Izdavači smo bili Blojler i ja; izbijanjem svetskog rata, on je prestao da izlazi. Istovremeno sa priključenjem Švajcaraca, probudilo se interesovanje za psihoanalizu svuda i u Nemačkoj, ona je postala predmet brojnih literarnih izjava i živih diskusija na naučnim kongresima. Prijem nije bio nigde prijatelj­ski ili blagonaklon. Posle sasvim kratkog upoznava­nja sa psihoanalizom, nemačka nauka ju je jednodu­šno odbacila.

Naravno, ja ne mogu ni danas znati kakav će biti konačni sud potomstva o vrednosti psihoanali­ze za psihijatriju, psihologiju i duhovne nauke uop-šte. Ali mislim, kada faza koju smo proživeli nade jednom svoga istoričara, ovaj će morati da prizna da držanje tadašnjih predstavnika nemačke nauke nije bilo pohvalno za nju. Pri tome se ne pozivam na činjenicu odbijanja ili na odlučnost sa kojom je ono izvedeno; ijedno i drugo bilo je lako razumeti, odgovaralo je očekivanjima i bar nije moglo da ba­ci nikakvu senku na karakter protivnika. Ali nema nikakvog izvinjenja za meru oholosti i nesavesnog

58

preziranja logike, za grubost i neukusnost napada. Može mi se zameriti da je detinjasto i posle petnaest godina davati maha ovakvoj osetljivosti; ja to i ne bih činio kada ne bih imao još nešto drugo da do­dam. Godinama kasnije, kada se za vreme svetskog rata podigao čitav hor neprijatelja protiv nemačke nacije, prebacujući joj varvarstvo, u kome se stiče i sve što je pomenuto, čoveka je duboko zabolelo što se na osnovu sopstvenog iskustva ovome nije moglo protivurečiti.

Jedan od protivnika glasno se hvalio da on zabra­njuje svoj im pacijentima da govore o seksualnim stva­rima, izvlačeći očevidno iz. ove tehnike pravo da sudi octiološkoj ulozi seksualnosti u neuroza. Nezavisno od afektivnih otpora, koji se prema psihoanalitičkoj teoriji lako objašnjavaju, tako da se ne možemo naći u zabludi, čini mi se da glavna prepreka za razume-vanje leži u okolnosti što su protivnici sagledali u psi­hoanalizi produkt moje spekulativne fantazije, a nisu hteli da veruju u dug, strpljiv rad bez predrasuda, ko­ji je bio utrošen za njeno izgrađivanje. Pošto analiza, po njihovom mišljenju, nije imala ništa zajedničko sa posmatranjem i iskustvom, smatrali su da imaju pravo da je odbace bez sopstvenog iskustva. Drugi, koji nisu bili toliko uvereni, ponavljali su klasični manevar otpora: ne zagledati u mikroskop, da se u njemu ne bi vidclo ono što se poriče. Uopšte je čud­no kako se većina ljudi nekorektno ponaša kada su u nekoj stvari upućeni na sopstveni sud. Godinama, pa još i danas, slušam od „dobronamernih" kritičara ka-

59

koje u mnogo čemu psihoanaliza u pravu, ali da od te tačke, počinje njeno preterivanje, njeno neoprav­dano uopštavanje. Pri tome znam da nije ništa teže nego odlučiti o jednom ovakvom razgraničenju i da su sami kritičari, do pre nekoliko dana ili nedelja, bi­li potpuno neupućeni u stvar.

Zvanična anatema protivu psihoanalize imala je za posledicu da su se analitičari tešnje zbili. Na drugom kongresu u Nirnbergu, 1910, na predlog S. Fercncija (S. Ferenczi), organizovano je „Internaci­onalno psihoanalitičko društvo", koje se podelilo u pojedinačne, lokalne grupe i stajalo pod vodstvom jednog predsednika. Ovo društvo preživelo je svet-ski rat, ono postoji još i danas i obuhvata grupe u Beču, Berlinu, Budimpešti, Cirihu, Londonu, Holan-diji, Njujorku, Pan-Amcrika, Moskvi i Kalkuti. Za prvog predsednika predložio sam C. G. Junga; to je bio vrlo nesrećan potez, kako se kasnije ispostavilo. Psihoanaliza je stekla tada i drugi časopis. Central­ni časopis za psihoanalizu, koji su redigovali Adler i Štekel (Stekel), uskoro potom i treći, Imago, koji su uređivali nelekari H. Saks (H. Sachs) i O. Ran­ke, za primenu analize na duhovne nauke. Uskoro potom Blojler je objavio svoju raspravu u odbranu psihoanalize (Frojelova psihoanaliza, 1910). Ma ko­liko bilo prijatno što su u polemici došli najzad do reči pravednost i poštena logika, ipak me Blojlerov rad nije mogao potpuno zadovoljiti. Taj rad je su­više težio da izgleda nepristrastan; nije bila slučaj­nost što se upravo njegovom autoru ima da zahvali

60

uvođenje đragocenog pojma ambivalencije u našu nauku. U kasnij-im člancima Blojler se tako odboj­no držao prema analitičkoj nauci, posumnjao u tako bitne njene delove ili ih odbacio, da sam se ja u ču­du pitao šta on još uopšte priznaje. Pa ipak, i kasni­je, on je ne samo davao najsrdačnije izjave u prilog „dubinske psihologije", već je na njoj zasnovao i svoje grandiozno prikazivanje šizofrenije. Blojler. uostalom, nije dugo ostao u „Internacionalnom psi­hoanalitičkom društvu", već ga je napustio usled nesuglasica sa Jungom. tako da je analiza izgubila „Burgheleli".

Zvanični otpor nije mogao zadržati širenje psi­hoanalize, bilo u Nemačkoj, ili u drugim zemljama. Ja sam na drugom mestu (Prilog is toriji psihoanali­tičkog pokreta) pratio etape njenog napredovanja, i onde pomenuo takode ljude koji su se istakli kao nje­ni predstavnici. 1909. godine, Junga i mene pozvao je G. Stenli Hol (G. Stanley Holl) u Ameriku, da na Klark univerzitetu, Vbrčester (Worcester). Mas., čiji je predsednik bio, povodom proslave đvadesetogođi-šnjice osnivanja ove ustanove, držimo neđelju dana predavanja (na nemačkom jeziku). Hol je s pravom bio viđen psiholog i pedagog, koji je psihoanalizu već godinama bio uključio u svoju nastavu; bilo je nečeg u njemu od „kraljotvorca", kome se dopadalo da postavlja i ponovo skida autoritete. Tamo smo sreli Džems Putnama (James Putnam), neurologa sa Harvarda, koji se uprkos svoje starosti oduševio psi­hoanalizom i za nju založio čitavom svojom suida

61

poštovanom ličnošću, i to za njenu kulturnu vred-nost i čistotu njenih namera. Ono što nam je smetalo kod ovog izvanrednog čoveka, koji je, kao reakcija na njegovu prinudno neurotičnu dispoziciju bio pre­težno etički orijentisan, bilo je očekivanje da se psi­hoanaliza priključi nekom određenom filozofskom sistemu i stavi u službu moralnih stremljenja. I sa­stanak sa filozofom Viljemom Džemsom (Wiliam James) ostavio je na mene trajan utisak. Ne mogu zaboraviti malu scenu kada je pri jednoj šetnji na­glo zastao, predao mi svoju torbu i zamolio me da pođem napred, s tim što će me stići čim se završi napad angine pektoris koji se približavao. Umro je godinu dana kasnije od srca; ja sam od tada uvck že-leo sličnu neustrašivost pred licem bliske smrti.

Bilo mi je tada pedeset i tri godine, osećao sam se mladalački i zdrav, a kratki boravak u Novom Sve­tu ojačao je moje samopouzdanje; u Evropi sam se osećao kao prognan, ovde, video sam da sam bio pri­mljen od najboljih kao njima ravan. Kada sam u Vor-česteru stupio na katedru da bih održao mojih „Pet predavanja iz psihoanalize", bilo je to kao ostvare­nje nekog neverovatnog dnevnog sna. Psihoanaliza nije, dakle, više bila nikakva sumanuta tvorevina, ona je postala punovredni deo realnosti. Od vreme­na naše posete, ona više nije izgubila tlo u Americi, medu laicima je izvanredno popularna, a priznata je od mnogih zvaničnih psihijatara kao značajan sa­stavni deo nastave. Na žalost, ona je tamo doživela i mnoga razvodnjavanja. Izvesne zloupotrebe, koje

62

sa njome nemaju ničeg zajedničkog, koriste se nje­nim imenom, a nedostaju prilike za temeljnije usavr­šavanje u tehnici i teoriji. Ona se u Americi sudara i sa biheviorizmom, koji se u svojoj naivnosti hvali daje psihološki problem sasvim isključio.

U Evropi su se u godinama 1911-1913. otpadi-la od psihoanalize dva pokreta, koje su vodile osobe koje su do tada igrale vidnu ulogu u mladoj nauci, i to Alfred Adler i C. G. Jung. Oba pokreta izgleda­la su zaista veoma opasna i brzo su zadobila veliki broj pristalica. Ova njihova snaga nije proizlazila iz sopstvenog sadržaja, već od iskušenja da se iz-begnu oni rezultati psihoanalize koji su smatrani za neprilične, iako se više nije poricao njen stvarni ma­terijal. Jung je pokušao da analitičke činjenice preo­krene u apstraktno, bezlično, neistorijsko, nadajući se da će ovako izbeći ocenjivanje infantilne seksu­alnosti i Edipovog kompleksa, kao i nužnosti dečje analize. Adler se, izgleda, još više udaljio od psihoa­nalize, odbacio je uopšte značaj seksualnosti, svode­ći formiranje karaktera, kao i neuroze, isključivo na težnju za moći i njihovu potrebu za kompenzacijom njihove konstitucionalne manje vrednosti, odbacuju­ći sve nove tekovine psihoanalize. Ipak je ovo stoje on odbacio izvojevalo sebi mesto u njegovom zatvo­renom sistemu, samo pod drugim imenom; njegov „muški protest" nije ništa drugo nego neopravdano seksualizovano potiskivanje. Kritika je oba jeretika primila sa velikom naklonošću; mogao sam samo da postignem to da se Adler i Jung odreknu da nazo-

63

MW .

..: svoje učenje „psihoanalizom". Danas, posle jed-ne decenije, može se konstatovati da oba pokušaja nisu nanela štete psihoanalizi.

Kada je neka zajednica zasnovana na saglasno-sti u pogledu nekih osnovnih pojmova, postaje razu­mljivo da se iz. nje izlučuju oni koji su napustili ovo zajedničko tlo. Često se, ipak, pripisivalo mojoj in-toleranciji otpadništvo ranijih učenika, ili je u tome sagledan izraz neke moje naročite kobne sudbine. Nasuprot ovome, dovoljno je ukazati na to da se u odnosu na one koji su me napustili, kao Jung, Adler, Štekel i manji broj drugih, nalazi veliki broj osoba, kao Abraham, Ajtingon (Hitingon), Ferenci, Rank, Džons (Jones), Bril (Brill), Saks, sveštenik Pf ister, van Finden, Rajk (Reik) i drugi, koji su mi već pre­ko petnaest godina privrženi vernom saradnjom, a najčešće i nepomućenim prijateljstvom. Pomenuo sam samo najstarije medu mojim učenicima, koji su već stvorili sebi poznato ime u psihoanatiličkoj lite­raturi, izostavljanje ostalih ne treba nikako da znači njihovo zapostavljanje, jer se upravo medu mladi­ma i onima koji su kasnije pridošli nalaze talenti u koje se može polagati velika nada. Samo, za sebe smem da kažem da neko koje intolerantan i obuzet idejom o svojoj nepogrešivosti nikada ne bi mogao da priveže za sebe tako veliki broj duhovno značaj­nih osoba, pogotovu ako nije raspolagao većim bro­jem praktičnih primamljivosti nego ja.

Svetski rat, koji je razorio tolike druge organiza­cije, nije mogao da naškodi našoj „Internacionali".

64

Prvi sastanak posle rata održanje u Hagu, 1920, na neutralnom tlu. Bilo je dirljivo na kakav se način holandsko gostoprimstvo staralo o izgladnelim i osi­romašenim ljudima iz Srednje Evrope; desilo se ta­da, koliko ja znam prvi put, da u jednom razorenom svetu, Englezi i Nemci, sednu prijateljski za isti sto iz naučnog interesovanja. Rat je čak i u Nemačkoj, kao i u zapadnim zemljama, povećao interesovanje za psihoanalizu. Posmatranje ratnih neurotičara najzad je lekarima otvorilo oči o značaju psihoge-neze za neurotične smetnje; neke naše psihološke koncepcije, „dobit od bolesti" na primer, „bekstvo u bolest", postale su brzo popularne. Na poslednji kongres pred slom, u Budimpešti 1918, savezne vla­de srednjih sila uputile su zvanične predstavnike, ko­ji su odobrili osnivanje psihoanalitičkih stacionara za lečenje ratnih neurotičara. Do ovoga, međutim, nije više došlo. 1 dalekosežni planovi jednog od na­ših najboljih članova, dr Antona fon Frojnda (Anton von Freund), koji je hteo da u Budimpešti osnuje centralu za analitičko učenje i terapiju, propali su zbog političkog preokreta koji je uskoro nastupio, kao i zbog rane smrti ovog nezamenljivog čove-ka. Jedan deo njegovih namera ostvario je kasnije Maks Ajtingon, kada je u Berlinu 1920. osnovao psi­hoanalitičku polikliniku. Za vreme kratkog trajanja boljševističke vlade u Mađarskoj, Ferenci je mogao da razvije uspešnu nastavničku delatnost na Univer­zitetu, kao zvanični predstavnik psihoanalize. Posle rata dopalo se našim protivnicima da objave kako je

65

iskustvo pružilo odlučujući argument protiv isprav­nosti analitičkih tvrđenja. Ratne neuroze pružile su, navodno, dokaz za izlišnost seksualnih momenata u etiologiji neurotičnih poremećaja. Ovo je međutim bio lakomislen i preuranjen trijumf. Jer, sjedne stra­ne, niko nije mogao da sprovede temeljnu analizu ne­kog slučaja ratne neuroze, ništa se, dakle, nije sigur­no znalo o njihovoj motivisanosti, pa se iz ovakvog neznanja nije smeo izvlačiti bilo kakav zaključak. S druge strane, psihoanaliza je već davno ostvarila pojam narcizma i narcističke neuroze, čiji je sadr­žaj, privezanost libida za sopstveno Ja, umesto za objekat. To, dakle, znači da se psihoanalizi obično zameralo da je pojam seksualnosti neopravdano pro­širila; kada je, međutim, u polemici to bilo zgodno, zaboravljalo se na ovu njenu grešku i ponovo joj se prebacivala seksualnost u najužem smislu.

Ako izuzmemo katartičku predistoriju, za me­ne se istorija psihoanalize deli u dva razdoblja. To­kom prvog, bio sam usamljen i sve sam poslove morao sam da obavljam; ovako je bilo od 1895/96. do 1906. ili 1907. U drugom razdoblju, od tada do današnjih dana, prilozi mojih učenika i saradnika postajali su sve značajniji, tako da sada, teškom bo­lešću opomenut na bliski kraj, mogu sa unutrašnjim mirom da mislim na prestanak sopstvene delatnosti. Upravo zato se isključuje da bih u ovoj Autobiogra­

fiji mogao da sa istom opširnošću obradim napretke psihoanalize tokom drugog razdoblja, kao što sam to učinio u odnosu na njeno postepeno izgrađivanje

66

tokom prvog razdoblja, koji je bio ispunjen jedino mojom delatnošću. Osećam da jedino imam pravo da ovde pomencm one nove tekovine na kojima sam ja imao još pretežnog udela, dakle pre svega u oblasti narcizma, učenja o nagonima i njihovoj pri-meni na psihoze.

Treba još da dodam da se sa povećanjem is­kustva, Edipov kompleks sve jasnije otkrivao kao srž neuroze. On je predstavljao kako najvišu tačku infantilnog seksualnog života, tako i čvor iz koga je proizlazio sav kasniji razvoj. Time je, međutim, iščezlo očekivanje da se analizom može otkriti je­dan za neurozu specifični momenat. Moralo je da se kaže, kao što je to Jung u ranom periodu svoga analitičkog rada tačno umeo da izrazi, da neuroze nemaju neki naročiti, isključivo njima svojstven sa­držaj, već da neurotičar ne uspeva da reši one stvari koje normalni uspešno savlađuje. Ovakvo shvatanje nije ni u kome slučaju značilo razočaranje. Ono je stajalo u najboljoj saglasnosti sa onim drugim, da je dubinska psihologija, otkrivena psihoanalizom, bi­la upravo psihologija normalnog duševnog života. Mi smo prošli isto tako kao hemičari; velika kvali­tativna raznolikost produkata svedena je na kvanti­tativne promene u kombinacionim odnosima istih elemenata.

U Edipovom kompleksu libido se pokazao kao vezan za predstavu ličnosti roditelja. Ali pre ovoga postojalo je jedno doba bez svih ovakvih objekata. Iz ovoga je proizlazila, za teoriju o libidu, osnovna

67

koncepcija jednog stanja u kome je libido ispunja­vao sopstveno Ja i njega uzimao za objekat. Ovakvo stanje moglo se nazvati „narcizmom", ili voljenje samog sebe. Sledeća razmišljanja su pokazala da ovakvo stanje u stvari nikada potpuno ne iščezava; u toku čitavog života Ja ostaje veliki rezervoar li­bida, iz kojeg se vrši investiranje objekata i u koji libido može ponova da se vraća. Narcistički libido pretvara se, dakle, stalno u libido objekata i obrnu­to. Izvanredan primer kakve razmere može da po­stigne ovakvo pretvaranje pokazuje nam seksualna ili sublimirana zaljubljenost, koja može da se raz­vije do samopožrtvovanja. Dok se do sada u proce­su potiskivanja poklanjala pažnja samo onom što je potisnuto, ovakvo shvatanje omogućilo je da se ispravno proceni i ono što vrši potiskivanje. Reče­no je da se potiskivanje aktivira od strane nagona samoodržanja („Ja-nagoni") koji su delatni u Ja, a koje se sprovodi na libidinoznim nagonima. Sada, pošto se saznalo da su i nagoni samoodržanja kao i narcistički libido libidinozne prirode, proces potiski­vanja pokazao se kao proces koji se odigrava unutar libida; narcistički libido stoji nasuprot libidu objek­ta, interes samoodržanja brani se od zahteva ljubavi prema objektu, dakle, i od uže seksualnosti.

Ni za čim se u psihologiji ne oseća veća potreba nego za temeljnim učenjem o nagonima, na kojima se može dalje graditi. Ništa slično, međutim, ne po­stoji, pa psihoanaliza mora, pipajući, da pokuša stvo­riti neko učenje o nagonima. Ona je najpre postavila

68

suprotnost između Ja-nagona (samoodržanje, glad) i libidinoznih nagona (ljubav), onda ju je zamenila narcističkim i objekt-Iibidom. Ovim očevidno nije izgovorena poslednja reč: čini se da biološka rasu­đivanja ne dopuštaju da se zadovoljimo pretpostav­kom o jednoj jedinoj vrsti nagona.

U radovima iz mojih poslednjih godina (S one strane principa zadovoljstva, Psihologija mase i ana­liza Ja, Ja i Ono), pustio sam na volju dugo uzdr­žavanoj sklonosti ka spekulaciji i tako uočio novo rešenje problema nagona. Samoodržanje i održanje vrste podveo sam zajedno pod pojam erosa, a nje­mu nasuprot postavio nečujno aktivni nagon smrti ili nagon destrukcije. Opšte uzev, nagon se shvata kao neka vrsta elastičnosti živoga, kao jaka težnja ka uspostavljanju jedne situacije koja je jednom već po­stojala i iščezla usled neke spoljne smetnje. Ova, u osnovi konzervativna priroda nagona, tumači se po­javom prinude ponavljanja. Sliku života nam pruža saradnja i uzajamno delovanje erosa i nagona smrti.

Treba sačekati da li će se ova konstrukcija poka­zati upotrebljivom. Ona je, doduše, bila rukovođe­na težnjom da se fiksiraju neke od najvažnijih teorij­skih postavki psihoanalize, ali ona daleko premaša okvire psihoanalize. Više puta sam čuo omalovaža-vajuće primedbe da se ne može ništa očekivati od naše nauke, čiji su vrhovni pojmovi tako nejasni, kao što su u psihoanalizi, libido i nagoni. Ali ovaj prekor proizlazi iz potpuno pogrešnog shvatanja sta­nja. Jasni osnovni pojmovi i oštro ocrtane definicije

69

mogući su samo u duhovnim naukama i to ukoliko ove žele da obuhvate jedno područje činjenica okvi­rom intelektualnog formiranja sistema. U prirodnim naukama, kojoj pripada i psihologija, ovakva je ja­snost vrhovnih pojmova suvišna, pa i nemogućna. Zoologija i botanika nisu počele sa korektnim i do­voljnim definicijama životinja i biljaka, biologija ne zna ni danas da ispuni sigurnim sadržajem pojam živoga. Čak bi i fizika propustila čitav svoj razvoj da je morala da sačeka dok njeni pojmovi o materi­ji, energiji, gravitaciji i drugi ne postignu željenu jasnoću i preciznost. Osnovne predstave i najvažni­ji pojmovi prirodnonaučnih disciplina ostavljaju se uvek najpre neodređenim, privremeno protumače­nim, samo ukazivanjem na pojavnu oblast iz koje oni potiču i tek uznapredovalom analizom materija­la koji se posmatra postaju jasni, bogati sadržajem i bez protivrečnosti.

Već u prethodnim fazama moga stvaranja ja sam činio pokušaje da, polazeći od psihoanalitičkog posmatranja, dostignem opštija stanovišta. 1911, na­glasio sam, u jednom kratkom članku: „Formulacije o dva principa psihičkog zbivanja", svakako ne na originalan način, preovlađivanje principa zadovolj­stva - nezadovoljstva u duševnom životu i njegovo smenjivanje sa takozvanim „principom realnosti". Kasnije sam se usudio da pokušam izložiti jednu „metapsihologiju". Tako sam nazvao način posma­tranja u kome se svako duševno zbivanje ocenjivalo prema tri koordinate: dinamike, topike i ekonomike,

70

videći u njemu krajnji cilj dostupan psihologiji. Po­kušaj je ostao kao torzo, i posle nekoliko rasprava (Nagoni i sudbine nagona-Potiskivanje-Nesvesno-Žalost i melankolija itd.) prekinuo sam i začelo sam ovo dobro učinio, jer vreme nije bilo još sazrelo za ovakva teorijska utvrđivanja. U mojim poslednjim spekulativnim radovima poduhvatio sam se da raš­članim naš duševni aparat na osnovu analitičkog korišćenja patoloških činjenica, pa sam ga razložio na Ja, Ono i Nad-ja (Ja i Ono, 1922). Nad-ja je na-slednik Edipovog kompleksa i zastupnik etičkih zah-teva čoveka.

Ne bi trebalo da se pojavi utisak kao da sam ja, u poslednjem periodu svoga rada, okrenuo leda str­pljivom posmatranju i sasvim se predao spekulaciji. Naprotiv, ostao sam uvek u tesnom kontaktu sa ana­litičkim materijalom i nikada nisam napustio obrađi­vanje specijalnih, kliničkih ili tehničkih tema. I kada sam se udaljavao od posmatranja, brižljivo sam izbe-gavao približavanje pravoj filozofiji. Uvek sam bio prijemčiv za ideje G. Th. Fehnera (G. Th. Fechner) i na ovoga mislioca oslanjao sam se u značajnim sta­vovima. Dalekosežna saglasnost psihoanalize sa Šo-pcnhauerovom filozofijom - on nije samo zastupao primarnost afektivnog života i dominantno znače­nje seksualnosti, već je poznavao i sam mehanizam potiskivanja - ne može da se pripiše mome poznava­nju njegovog učenja. Šopenhauera sam čitao vrlo ka­sno u životu. Jednog drugog filozofa. Ničea. čija su se naslućivanja i pogledi često na začuđujući način

71

poklapali sa napornim dostignućima psihoanalize, upravo sam zbog ovoga dugo izbegavao; manje mi je bilo stalo do prioriteta nego do toga da sačuvam svoju nepristrasnost.

Neuroze su bile prvi, dugo vremena i jedini objekat analize. Nijedan analitičar nije sumnjao da medicinska praksa nije u pravu kada odvaja neuro­ze od psihoza, priključujući ih organskim nervnim bolestima. Učenje o neurozama pripada psihijatriji, ono je neophodno pri uvođenju u nju. Čini se isklju­čenom analitička studija psihoza, usled terapeutske bezizglednosti jednog takvog napora. Jer, psihički bolesnome nedostaje uglavnom sposobnost za pozi­tivan prenos, pa se tako glavno sredstvo analitičke tehnike ne može primeniti. Pa ipak su mogućni izve-sni prilazi. Često prenos nije tako potpuno odsutan da se pomoću njega ne bi mogao odmaći jedan deo puta i to u cikličnim neraspoloženjima, lakoj parano­ičnoj promeni, parcijalnoj šizofreniji, kod kojih se postižu nesumnjivi uspesi putem analize. Bar je za nauku bila prednost što je u mnogim slučajevima di­jagnoza mogla duže vremena da se koleba između prihvatanja psihoneuroze i demencije prekoks; pred-uzeti terapeutski pokušaj mogao je da pruži značajne uvide, pre nego što je morao biti prekinut. Ponajviše, međutim, dolazi u obzir to što psihoze iznose na po­vršinu tako mnogo materijala, za svakoga uočljivog, koji se u neurozama, u mukotrpnom radu izvlači iz dubine. Zbog toga, za mnoga analitička tvrđenja psi­hijatrijska klinika pruža najbolje objekte demonstra-

72

cije. Analiza je svakako morala uskoro da pronađe put ka objektima psihijatrijskog posmatranja. Vrlo rano (1896) mogao sam da konstatujem, u jednom slučaju paranoidne demencije, iste etiološke mo­mente i prisutnost istih atektivnih kompleksa kao i u neuroza. Jung je objasnio zagonetne stereotipije u dementnih, svođenjem na životnu istoriju bolesnika; Blojler je pokazao u raznih psihoza mehanizme koji su analizom pronađeni u neurotičara. Od tada nisu više prestajali napori analitičara za razumevanje psi­hoza. Naročito od kada je počelo da se radi sa poj­mom narcizma, uspevalo se da se, čas na ovom čas na onom mestu, baci pogled i preko zida. Najviše je, začelo, uspeo Abraham u razjašnjavanju melanho-lija. Na ovome području, trenutno, ne preobražava se, doduše, sve znanje u terapeutsku moć; ali ni če­sto teorijski dobitak nije za potcenjivanje i može još da sačeka na svoju praktičnu primenu. Ni psihijatri neće moći dugo da odole dokaznoj snazi materijala o njihovim bolesnicima. Sada se u nemačkoj psihi­jatriji ostvaruje neka vrsta „penetration pacifique" analitičkih gledišta. Uz neprestano svečano uverava-nje da oni ne žele da budu psihoanalitičari, da ne pri­padaju „ortodoksnoj" školi, niti sudeluju u njenim preterivanjima i da, naročito, ne veruju u svemoćni seksualni momenat, većina mladih istraživača ipak usvaja ovaj ili onaj deo analitičkog učenja i prime-njuje ga, na svoj način, na materijal. Svi znaci ukazu­ju na predstojeći dalji razvoj u ovome pravcu.

73

VI

Sada, iz daljine, pratim pod kakvim se reaktiv­nim simptomima odigrao prodor psihoanalize u du­go retrakternu Francusku. Deluje kao reprodukcija ranije doživljenog, pa ipak to ima i svoje naročite crte. Čuju se neverovatno naivni prigovori, kao na primer da se francuska tananost zgraža nad pedante­rijom i nezgrapnošću psihoanalitičke nomenklature (čovek se mora pri tome setiti Lesingovog besmrt­nog Ševalijea Riccaut de la Marliniere!). Druga jedna izjava zvuči ozbiljnije; ona se čak nijednom profesoru psihologije na Sorboni nije učinila nedo­stojnom: „genie latin" ne podnosi uopšte način mi­šljenja psihoanalize. Pri tome su se odrekli anglosak­sonskih saveznika, koji važe kao njene pristalice. Ko ovo čuje, mora, naravno, poverovati daje „genie teutonique" psihoanalizu, odmah posle njenog rođe­nja, privio na srce kao svoje najdraže dete.

U Francuskoj je interesovanje za psihoanalizu niklo kod ljudi od pera. Da bi se ovo razumelo, tre­ba se setiti daje psihoanaliza, tumačenjem snova, prešla granice čisto lekarske delatnosti. Između njenog pojavljivanja u Nemačkoj i sada u Francu­skoj, odigrale su se raznovrsne primene na oblasti literature i umetnosti, na i storiju religije i preistori-

74

ju, mitologiju, etnografiju, pedagogiju itd. Sve ove stvari nemaju sa medicinom mnogo zajedničkog, sa njome su povezane samo posredstvom psihoana­lize. Zbog toga nemam nikakvo pravo da o njima raspravljam opširnije na ovome mestu. Ipak ih ne mogu sasvim ni zanemariti, jer su one, sjedne stra­ne neophodne za tačno prikazivanje vrednosti i su­štine psihoanalize, a s druge strane sam sebi stavio u zadatak da iznesem svoje sopstveno životno delo. U većini ovih primena počeci se odnose na moje radove. Tu i tamo skrenuo sam, možda, pomalo sa puta da bih zadovoljio ovakvo nelekarsko intereso-vanje. I drugi stručnjaci, ne samo lekari, sledovali su onda moj trag i daleko prodirali u dotične oblasti. Pošto ću se ograničiti, shodno svome programu, na izveštaj o svojim sopstvenim prilozima u primeni psihoanalize, u stanju sam da čitaocu pružim samo sasvim nedovoljnu sliku o dalekosežnosti i značaju ove primene.

Čitav niz podstreka dobio sam od Edipovog kompleksa, čiji sam ubikvitet postepeno sagledao. Ako je oduvek bio zagonetan izbor pa i stvaranje tog užasavajućeg sižea, potresno dejstvo njegovog poetskog prikaza, kao i uopšte suština te sudbinske tragedije, ipak se sve ovo objašnjavalo saznanjem da je ovde uhvaćena zakonitost duševnog zbivanja u njenom punom afektivnom značenju. Kob i proro-štvo bili su samo materijalizacije unutrašnje nužno­sti; to što je junak sagrešio, u neznanju i nenamemo, shvatilo se kao pravi odraz nesvesne prirode njego-

75

vih zločinačkih težnji. Od razumevanja ove sudbin­ske tragedije bio je posle samo jedan korak do rasve-tljavanja tragedije karaktera Hamleta, kojoj se već tri stotine godina divimo, a da nismo bili u stanju da navedemo njen smisao, niti da pogodimo pesnikove motive. Bilo je zaista čudno što je ovaj neurotičan, koga je stvorio pesnik, stradao zbog Edipovog kom­pleksa, kao i njegovi mnogobrojni saputnici u real­nom svetu, jer je Hamlet stavljen pred zadatak da na nekome drugom osveti oba čina koji čine sadržaj cdipovskog stremljenja, pri čemu ga njegovo sop-stveno, nejasno osećanje krivice parališe. Sekspir je napisao Hamleta ubrzo posle smrti svoga oca.7

Moja nagoveštenja za analizu ove tragedije doži-vela su kasnije temeljnu obradu od Ernesta Džonsa. Ovaj isti primer uzeo je tada Oto Rank, kao polaznu tačku svoga istraživanja o izboru materijala dram­skih pisaca. U svojoj velikoj knjizi o Motivu incesta mogao je da pokaže kako pisci često biraju upravo motive edipovske situacije za svoja prikazivanja i da prati preobražaje, menjanja i ublažavanja ovog materijala u svetskoj literaturi.

Lako je pojmljivo što se otuda pošlo u analizu pesničkog i umetničkog stvaranja uopšte. Shvatilo se da je carstvo fantazije „zabran" koji je stvoren

7 Napomena iz 1935. godine: Ovo je konstrukcija koju bih izričito liteo da povučem. Ja više ne verujem da je glu­mac Viljcm Šekspir iz Strarforda pisac dela koja su mu se ta­ko dugo pripisivala. Otkuda je objavljena knjiga Shakespeare Identified od Th. l.unia (Th. Looney) skoro sam ubeden da se iza ovog pseudonima stvarno krije Edvard de Vere. Karl of Oxford.

76

pri bolno doživljenom prelazu sa principa zadovolj­stva na princip realnosti, da bi se stvorio nekakav surogat za nagonske) zadovoljenje, kojeg se čovek morao odreći u stvarnom životu. Umetnik se, kao i neurotičar, povukao iz stvarnosti koja ga ne zadovo­ljava, u ovaj svet fantazije ali, za razliku od neuroti-čara, on je znao da iz njega pronađe put natrag i da u stvarnosti ponovo čvrsto stane na noge. Njegove tvorevine, umetnička dela, bile su u fantaziji zado­voljene, nesvesne želje, sasvim kao i snovi sa koji­ma one imaju zajednički još i karakter kompromisa, jer i one moraju da se klone otvorenog konflikta sa snagama potiskivanja. Ali, za razliku od asocijalnih, narcističkih produkata snova, one su računale na sa-učestvovanje drugih ljudi, mogle su u ovih da ožive i zadovolje iste nesvesne želje. Osim ovoga, pesnici su se poslužili uživanjem u opažanju lepe forme kao „premijom primamljivanja".

Ono stoje psihoanaliza mogla da izvrši bilo je da iz međusobnog odnosa životnih utisaka, slučaj­nih sudbina i umetnikovih dela, konsiruiše njegovu konstituciju i u njoj delatne nagonske pobude, dakle ono što je opšteljudsko u njemu. U ovakvoj nameri uzeo sam, na primer, Leonarda da Vinčija za pred­met jedne studije, koja počiva na jednom jedinom sećanju iz detinjstva, koje je on sam saopštio, i u suštini usmerenom na objašnjavanje njegove slike Sveta Ana. Moji prijatelji i učenici poduhvatili su se potom brojnih sličnih analiza umetnika i njihovih dela. Nije se dogodilo da je uživanje u umetničkom

77

delu bilo okrnjeno ovako stečenim analitičkim razu-mevanjem. Laiku, koji ovde možda suviše očekuje od analize, mora da se prizna da ona ne rasvetljava dva problema koji ga verovatno najviše interesuju. Analiza ne može ništa da kaže o umetničkoj obdare­nosti, niti je njeno da otkriva sredstva kojima umet-nik radi, dakle, umetničku tehniku.

Na jednoj maloj, ne baš naročitoj noveli, Gra-c/ivi od V. Jensena, mogao sam da dokažem da izmi­šljeni snovi dopuštaju isto tumačenje kao i realni, da su, dakle, u pesničkom stvaranju delatni mehani­zmi iz nesvesnog koje poznajemo iz rada sna.

Moja knjiga o Dosetki i njenom odnosu prema nesvesnom direktan je skok u stranu od Tumačenja snova. Jedini prijatelj koji se tada interesovao za moj rad obratio mije pažnju da moje tumačenje sno­va ostavlja često duhovit utisak. Da bih razjasnio ovaj utisak, latio sam se istraživanja dosetke i našao da je suština dosetke u njenim tehničkim sredstvi­ma, koja su ista kao i način rada u „radu sna", dakle, zgušnjavanje, pomeranje, prikazivanje pomoću su­protnosti, pomoću nečeg najmanjeg itd. Na ovo se nadovezalo ekonomsko istraživanje, kako nastaje u slušalaca postizanje zadovoljstva. Odgovor je bio: usled trenutnog otklanjanja napora potiskivanja, posle mamljenja putem ponuđene premije zadovolj­stva (prethodno zadovoljstvo).

Ja lično više cenim svoje priloge psihologiji reli­gije, koji su započeli 1907, konstatacijom iznenađu­juće sličnosti između prinudnih radnji i religioznih

78

obreda. Ne poznavajući još dublje međusobne veze, označio sam prinudnu neurozu kao neku iskrivlje­nu privatnu religiju, a religiju, tako reći, kao univer­zalnu prinudnu neurozu. Kasnije, 1912, ubedljivo ukazivanje Junga na dalekosežne analogije između duhovnih tvorevina neurotičara i primitivnih bio je povod da posvetim pažnju ovoj temi. U četiri član­ka, koji su bili sabrani ujednu knjigu pod naslovom Totem i tabu, izveo sam da je u primitivnih naroda strah od incesta još jače izražen nego u kultivisanih i da on izaziva sasvim naročite mere odbrane; istra­živao sam odnos tabu-zabrana, u kojem obliku se pojavljuju prva moralna ograničenja prema osećaj-noj ambivalenciji i otkrio sam, u primitivnim svct-skim sistemima animizma, princip precenjivanja duševne realnosti, „svemoć misli", što čini osnovu magije. Svuda je bilo sprovedeno uporedenje sa pri­nudnom neurozom i prikazano koliko je još od pred-uslova primitivnog duševnog života na snazi u ove čudne atekcijc. Pre svega, privukao me totemizam, ovaj prvi organizacioni sistem primitivnih plemena, u kome su bili spojeni počeci socijalnog poretka sa rudimentarnom religijom i sa neumoljivim gospoda­renjem nekoliko tabu-zabrana. „Obožavano" biće ovde je uvek prvobitno neka životinja od koje klan tvrdi da potiče. Iz različitih znakova može se zaklju­čiti da su svi narodi, i oni koji stoje na najvišem stup­nju, jednom prošli kroz ovaj stadijum totemizma.

Moj glavni literarni izvor za radove na ovom području bila su poznata dela J. G. Frezera (J. G.

79

Frazer) Totemizam i egzogamija, Zlatna grana, pra­vi majdan dragocenih činjenica i gledišta. Frezer je, međutim, malo doprineo razjašnjenju problema tote-mizma; on je nekoliko puta iz osnova menjao svoja gledišta u ovome predmetu, a ostali etnolozi i prei-storičari kao da su bili u ovim stvarima isto toliko nesigurni koliko i nesložni. Moja polazna tačka bila je upadljiva podudarnost koja je postojala između oba tabu-stava totemizma i to: totem ne ubijati i ne koristiti se polno nijednom ženom istog totemskog klana, kao i oba sadržaja Edipovog kompleksa: uklo­niti oca i majku uzeti za ženu. Tako je nastalo iskuše­nje da se izjednači totemska životinja sa ocem, kao što su to primitivni narodi, uostalom, izričito činili kada su ovu životinju poštovali kao praoca klana. Sa psihoanalitičke strane pomogle su mi tada dve činjenice, i to, jedno srećno Ferencijevo opažanje na detetu koje je dopuštalo da se govori o infantil­nom povratku totemizma, i analiza ranih fobija od životinja u dece, koja je tako često pokazala da ta životinja predstavlja zamenu za oca, na koju je sa­mo prenet, u Edipovom kompleksu zasnovan, strah od oca. Nije više mnogo nedostajalo da se ubistvo oca prepozna kao srž totemizma i kao polazna tačka formiranja religija.

Ovaj delić, koji je nedostajao, pristigao je upo­znavanjem V. Robertson Smitovog dela (W. Robert­son Smith) Religija Semita. Taj genijalni čovek. fi­zičar i istraživač Biblije, postavio je kao bitan dco totemske religije takozvani totemski obed. Jednom

80

u godini, totcmska životinja, koja se inače smatrala svetom, uz sudelovanje svih plemenskih pripadnika svečano se ubijala, pojela i potom ožalila. Ovoj ža­losti sledilo je veliko slavlje. Kada sam, uz to, još priključio Darvinovu pretpostavku da su ljudi prvo­bitno živeli u hordama i da je svakoj od njih gospo­dario jedan jedini, snažni, brutalni i ljubomorni muž­jak, uobličila se iz svih ovih komponenata hipoteza, radije bih rekao vizija, sledećeg zbivanja: Otac pra-horde, kao neograničeni despot, držao je sve žene za sebe, dok je sinove koji su bili opasni kao supar­nici ubijao ili proterivao. Jednoga dana, međutim, udružili su se ovi sinovi, savladali, ubili i zajednički pojeli oca, koji je bio njihov neprijatelj, ali i ideal. Posle učinjenog dela nisu bili u stanju da preuzmu njegovo nasleđe, jer su jedan drugome smetali. Pod uticajem neuspeha i kajanja naučili su da se među­sobno podnose, udružili se u bratski klan pomoću pravila totemizma, koja su imala da isključe pona­vljanje jednog ovakvog dela i svi zajedno odrekli su se posedovanja žena zbog kojih su i ubili oca. Bili su upućeni sada na tuđe žene; ovo je poreklo sa totemizmom tesno povezane egzogamije. Totein-ski obed bio je slavljenje uspomena na grozno delo od koga potiče svest o krivici (praroditeljski greh) čovečanstva, sa kojim ujedno započinju socijalna or­ganizacija, religija i moralna ograničenja.

Bez obzira da li se ovakva mogućnost može uze­ti kao istorijska ili ne, stvaranje religija bilo je ovim postavljeno na teren kompleksa oca i izgrađeno na

81

ainbivalcnciji koja ovim kompleksom vlada. Pošto je očev surogat putem totemske životinje napušten, postao je sam ovaj praotac, koji je ulivao strah i koji se mrzeo, obožavao i zavideo, praslika boga. Prkos sinova i njihova čežnja za ocem borili su se među­sobno, uvek u novim, kompromisnim tvorevinama, kroz koje se, s jedne strane, ispaštalo delo oceubi-stva, s druge strane, potvrđivala pobeda nad njim. Naročitojasnu svetlost baca ovakvo shvatanje religi­je na psihološko zasnivanje hrišćanstva, u kome ce­remonija totemskog obeda, još malo izmenjena, i da­lje živi kao pričešće. Hteo bih izričito da primetim da ovo poslednje saznanje ne potiče od mene, nego da se nalazi već kod Robertson Smita i Frezera.

Th. Rajk i etnolog G. Rohajm (G. Roheim), u brojnim, zapaženim radovima, priključili su se toku misli iz Totem i tabu, nastavljajući, produbljujući, ili ispravljajući ih. I säm sam se kasnije nekoliko puta na njih vraćao, i to pri istraživanju „nesvesnog osećanja krivice", kome pripada veliko značenje i među motivima neurotične patnje, kao i pri napori­ma da socijalnu psihologiju tešnje povezem sa psi­hologijom individue (Ja i Ono - Psihologija mase i analiza Ja). I pri objašnjavanju mogućnosti hipnoti­ziran ja pozvao sam se na arhajsko nasleđe iz vreme­na prahorde.

Neznatan je moj direktan udeo u drugim prime-nama psihoanalize, koje ipak zaslužuju najopštije interesovanje. Širok put vodi od fantazija pojedinog neurotičara ka tvorevinama fantazije masa i naroda,

82

očevidnim u mitovima, predanjima i bajkama. Mi­tologija je postala oblast na kojoj radi Oto Rank, tumačenje mitova, njihovo svođenje na poznate, nesvesne komplekse detinjstva, zamena astralnih objašnjavanja ljudskim motivima bili su u mnogim slučajevima uspeh njegovog analitičkog truda. Tako-de i tema simbolike našla je u mome krugu brojne obradivače. Simbolika je psihoanalizi donela mno­go neprijateljstva; neki i suviše trezveni istraživači nisu nikad mogli da joj oproste priznanje simbolike onako kako je ona proistekla iz tumačenja snova. Ali analiza ne snosi krivicu za otkrivanje simbolike, ona je u drugim oblastima već davno poznata, pa je u folkloru, predan ju i mitovima igrala čak veću ulo­gu nego u „jeziku snova'".

Primeni analize na oblast pedagogije nisam lič­no ništa doprineo; ali, bilo je prirodno da su analitič­ki rezultati o seksualnom životu i psihičkom razvo­ju dcleta privukli pažnju vaspitača, tako da su oni sada svoje zadatke sagledali u novoj svetlosti. Kao neumoran pionir ovog pravca u pedagogiji istakao se protestantski sveštenik O. Pfister u Cirihu. koji je smatrao da može da sjedini negovanje analize sa odr­žavanjem jedne, svakako sublimirane religioznosti; osim njega, i gđa dr Hug-Helmut (Hug-Hellmuth) i dr S. Bernfeld u Beču, kao i mnogi drugi.s Iz pri-mene analize na preventivan odgoj zdrave dece i na korekciju dece koja još nisu neurotična ali su iskli-

8 Od tada je upravo dečja analiza dobila snažan podstrek radovima Melanije Klajn (Melanie Klein) i moje ćerke Ane Frojd (Anna Freud).

83

znula u svome razvoju, proizašle su praktički značaj­ne posledice. Više nije mogućno pravo na vršenje psihoanalize ograničiti samo na lekare, a isključiti laike. U stvari, lekar koji nije prošao kroz naročitu obuku, uprkos svoje diplome, laik je u analizi, dok onaj koji nije lekar može uz odgovarajuću pripremu i povremeno oslanjanje na nekog lekara da ispuni zadatak analitičkog lečenja neuroze.

Na osnovu jednog od onih razvoja protiv čijih bi uspeha bilo uzaludno opirati se, sama reč psiho­analiza postala je višesmislena. Prvobitno oznaka jednog određenog terapeutskog postupka, sada je postala naziv jedne nauke, nauke o nesvesnom psi­hičkom. Ova nauka, sama za sebe, samo retko može da neki problem potpuno reši; ali, čini se daje ona pozvana da pruži značajne priloge različitim oblasti­ma znanja.

Oblast primene psihoanalize dopire isto tako daleko kao i oblast psihologije, za koju ona predsta­vlja dopunu snažnog dometa.

Tako mogu, dakle, da kažem, gledajući unazad na celokupno delo moga životnog rada, da sam mno­go šta započeo, i podelio poneke podstreke, iz kojih bi nešto u budućnosti trebalo da postane. Ja lično ne mogu da znam da li će to biti mnogo ili malo. Ali smem da izrazim nadu da sam otvorio put za znača­jan napredak našeg saznanja.

84

DODATAK „AUTOBIOGRAFIJI" IZ 1935.

Izdavač ove Autobiografije nije pred video, ko­liko je meni poznato, da će neka od ovih, posle is­teka izvesnog vremena doživeti neko produženje. Mogućno je da se to ovde prvi put događa. Povod za ovaj poduhvat bila je želja američkog izdavača da ovaj mali spis predstavi svojoj publici u novom izdanju. On se najpre pojavio 1927. godine u Ameri­ci (kod Brentana), pod naslovom Jedna autobiograf­ska studija, ali je, po nesreći, spojen sa jednim dru­gim esejom, koji ga je svojim naslovom Problem laičke analize prekrio. Dve teme provlače se kroz ovaj rad i to: moja životna sudbina i istorija psiho­analize. One su međusobno najintimnije povezane. Autobiografija pokazuje kako psihoanaliza postaje moj životni sadržaj i sledi potom opravdanu pretpo­stavku da ništa što mi se lično dešavalo ne zaslužu­je interesovanje, pored mojih odnosa prema nauci. Nešto pre sastavljanja Autobiografije izgledalo je da će se moj život uskoro okončati, usled recidiva jedne zloćudne bolesti; samo me je hirurška veština spasla, 1923, tako da sam ostao sposoban za život i delatnost, iako nikada više bez tegoba. Od tada, u toku više od deset godina, nisam prestajao da ra­dim analitički, niti da publikujem, kako to pokazuju

85

Sabrana dela, zaključena XII tomom (u Internaci­onalnom psihoanalitičkom izdavačkom preduzeću u Beču). Ali ja sam nalazim značajnu razliku u od­nosu na prošlost. Niti koje su se u mome razvoju bile međusobno ispreplele počele su da se raspliću, kasnije stečena interesovanja povukla su se, a stari­ja, izvornija, ponovo su se probila. Doduše, preduzi-mao sam u ovome poslednjem deceniju još poneki značajan deo analitičkog rada, kao što je revizija problema straha u spisu Inhibicija, simptom i strah, 1926, ili sam uspeo da potpuno objasnim seksual­ni „fetišizam", 1927; ipak, ispravno je ako kažem da od kada sam postavio dve osnovne vrste nagona (Eros i nagon smrti) i izvršio raščlanjavanje psihič­ke ličnosti na Ja, Nad-ja i Ono (1923) nisam više pružio nikakav odlučujući prilog psihoanalizi, i da je ono što sam kasnije napisao moglo bez štete da izostane ili da bude uskoro izneto sa druge strane. Ovo stoji u vezi sa preobražajem u meni, jednim delom regresivnog razvoja, ako se tako želi nazva­ti. Posle dugog zaobilaznog puta, koji je trajao je­dan čovečji vek, preko prirodnih nauka, medicine i psihoterapije, moje se interesovanje vratilo onim kulturnim problemima koji su nekada snažno obuzi­mali mladića, tek probuđenog za razmišljanje. Već na vrhuncu psihoanalitičkog rada, 1912. godine, po­kušao sam da u Totem i tabu novostečene psihoa­nalitičke poglede iskoristim za istraživanje porekla religije i morala. Dva docnija eseja. Budućnost jed­ne iluzije (1927) i Nelagodnost u kulturi (1930) na-

86

stavila su ovaj pravac rada. Sve sam jasnije uviđao da su događaji u istoriji čovečanstva međusobno delovanje ljudske prirode, kulturnog razvoja i onih taloga pravremenskih doživljaja koje je uzela da za­stupa religija, samo odraz dinamičkih konflikata iz­među Ja, Onog i Nad-ja, koje psihoanaliza studira u pojedinca, u stvari ista zbivanja, ponovljena na široj pozornici. U Budućnosti jedne iluzije, religiju sam ocenio uglavnom negativno; kasnije sam našao formulu koja joj je ukazivala više pravičnosti: njena moć počiva, svakako, na njenom istinitom sadržaju, ali ova istina nije materijalna, već istorijska.

Ove studije, koje su polazile od psihoanalize ali su daleko prelazile njene okvire, našle su možda vi­še odjeka u publike nego sama psihoanaliza. Studije su imale uđela u nastajanju kratkotrajne iluzije da čovek pripada autorima kojima je jedna tako velika nacija kao nemačka spremna da pokloni pažnju. Bi­lo je to 1929. godine kada mi je Tomas Man, jedan od najpozvanijih predstavnika nemačkog naroda, odredio mesto u savremenoj duhovnoj istoriji, reče­nicama isto toliko sadržajnim koliko i dobronamer-nim. Nešto kasnije, bila je svečano pozdravljena mo­ja kći Ana u većnici Frankfurta na Majni, kada se ta­mo pojavila kao moj zastupnik da bi primila podare­nu mi Geteovu nagradu za 1930. Bio je to vrhunski domet moga građanskog života; kratko vreme posle ovoga, naša se domovina suzila i nacija nije htela vi­še ništa da zna za nas. Ovde bih smeo sebi dopustiti da završim svoja autobiografska saopštenja. Što se

87

tiče mojih ličnih prilika, mojih borbi, razočaranja i uspeha, javnost nema prava da o ovome nešto više dozna. I bez ovoga sam u nekim svojim delima - Tu­mačenje snova, Svakodnevni život - bio otvoreniji i iskreniji nego što su to osobe koje opisuju svoj život za savremenike i potomke. Dato mije malo zahval­nosti za ovo; prema iskustvu koje sam stekao, ne mogu nikome da savetujem da postupi isto kao i ja.

Još nekoliko reči o sudbini psihoanalize u ovoj poslednjoj deceniji: Nema više sumnje da će ona i dalje opstati, ona je dokazala svoju životnu i razvoj­nu sposobnost kao grana znanja i kao terapija. Broj njenih pristalica, organizovan u Internacionalnom psihoanalitičkom udruženju, osetno se povećao; sta­rim lokalnim grupama, kao što su Beč, Berlin, Bu­dimpešta, London, Holandija, švajcarska, pridružile su se nove grupe u Parizu, Kalkuti, dve u Japanu, vi­še njih u Sjedinjenim Državama, najzad po jedna u Jerusalimu, južnoj Africi i dve u Skandinaviji. Ove lokalne grupe izdržavaju iz sopstvenih sredstava in­stitute u kojima se sprovodi nastava iz psihoanalize po jedinstvenom nastavnom planu, i ambulatorijc, u kojima iskusni analitičari pružaju siromašnima, kao štićenicima, besplatno lečenje, ili se trude oko osni­vanja ovakvih instituta. Članovi I. P. U. sastaju se svake druge godine, na kongresima, na kojima se dr­že naučna predavanja i odlučuje o organizacionim pitanjima. X111 ovakav kongres, kome ja više nisam mogao da prisustvujem, sastao se 1934. u Lucernu. Nastojanja članova polaze od onoga što je svima za-

88

jedničko. da bi potom išli različitim pravcima. Jedni naročito naglašavaju prečišćavanje i produbljivanje psiholoških saznanja, drugi se trude da održe vezu sa internom medicinom i psihijatrijom. U praktič­nom pogledu, jedan dco analitičara postavio je sebi cilj da postigne priznanje psihoanalize od strane uni­verziteta i njeno uključenje u medicinski nastavni plan, drugi se zadovoljavaju time što će ostali van ovakvih institucija i ne žele da zapostave pedagoški značaj psihoanalize u odnosu na lekarski. S vreme­na na vreme, dešava se uvek iznova da se analitički saradnik u svojim naporima izoluje i da ističe va­žnost jednog jedinog psihoanalitičkog otkrića ili sta­novišta na račun svih ostalih. Celina ipak ostavlja radostan utisak ozbiljnog naučnog rada na visokom nivou.

89

Sigmund Frojd DAUTOBIOGRAFIJA Biblioteka Trag u vremenu Prvo izdanje, 2006.

Izdavačko preduzeće NOVA KNJIGA, Podgorica, Trg Republike 40 e-mail: novaknjiga@cg.yu; www.knjizara.cg.yu BOSANSKA RIJEČ, Tuzla, Miroslava Krleže 11 e-mail: bosanskarijec@bih.net.ba; www.bosanska-rijec.com

Za izdavače Predrag Uljarević Šimo Ešić

Menadžer prodaje Ratko Kešelj

Slog i prelom Radoslav Uljarević

Štampa

Lapčević, Užice

Ti raž

1000 primjeraka