seminarski rad iii stvaralaČko vaspitanje i · pdf fileČovek iz tebe će iznići...

Udruţenje za sistemsku porodičnu terapiju i sistemska rešenja

Srbije i Crne Gore

Seminarski rad III

STVARALAČKO VASPITANJE I POREDAK LJUBAVI

Mentor: Student:

Vlado Ilić Jasmina Bogovac

Beograd,

Maj, 2014.godine

Seminarski rad III


2

Sadržaj:

1. Uvod…………………………………………………………………………………..3

2. Tradicionalna,delimično autoritativne, preko savremene potpuno autoratativne,

do stvaralačke, čovečne porodice, porodice za treći milenijum…………………...4

3. Autoritarni vaspitni modeli i njihove posledice……………………………………6

3.1. Realna prinuda…………………………………………………………………..7

3.2. Pozitivno uslovljavanje………………………………………………………...10

3.3. Prezaštićivanje………………………………………………………………….12

3.4. Verbalizam……………………………………………………………………...13

3.5. Zloupotreba imitatorskog oblika učenja……………………………………..14

4. Ključ za ljubav su harmonizovane emocije……………………………………….16

4.1. Sloboda………………………………………………………………………….18

4.2. Muškarci i njihova položaj danas……………………………………………..19

5. Šta umesto pet autoritativnih oblika vaspitanja………………………………….21

5.1. Duboko razumevanje i poverenje……………………………………………..21

5.2. Samorad………………………………………………………………………...23

5.3. Harmonija………………………………………………………………………24

5.4. Samovaspitanje………………………………………………………………...25

5.5. Ne pothranjujte negativnost drugog…………………………………………26

5.6. Prihvatite roditelje u sebi……………………………………………………...26

5.7. Istinsko, dubinsko partnerstvo………………………………………………..27

6. Zaključak…………………………………………………………………………....28

7. Literatura……………………………………………………………………………29

Seminarski rad III


3

1. Uvod

SEBE VOLI- (Nane Coha, muzika iz filma “Cigani lete u nebo”)

Sebe voli srcem svim

Takav kakav si baš Ti

Kada si bez maske znaj

Tada si stvarno najlepši

Samo razvi seme to

Čovek iz Tebe će iznići

Volećeš ljude, prirodu

Dobrotom duše živiš Ti

Druge voli kakvi su

Nemoj ih silom menjati

Stvaraj tople uslove

Strah će se otopiti

Nikog nemoj kupiti

Čekaj ga i voli ga

Pohlepa brzo nestaje

Život Radost postaje

Čovek kada se razvije

Veruj sve je spašeno

Blago prirode postaje

Ko voli život razume to

Ova pesma je početak jednog divnog put ka svom ličnom izvoru. Na ovo putovanje

krećem u ţelji da sa vama i sa sobom podelim spoznaje stvaralačkog vaspitanja. Ideju

o stavralačkom vaspitanju i uopšte samom ţivotu razvila je Milica Novaković, u

svojoj knjizi “Porodični bukvar”. Čitajući knjigu uvidela sam povezanost sa Poredkom

ljubavi, isti je izvor znanja, samo različit pristup načinu ţivljenja.

Poletimo zajedno, s ljubavlju u još jedan svet spoznaje samog sebe.

Seminarski rad III


4

2. Tradicionalna, delimično autoritativna, preko savremene

potpuno autoritativne, do stvaralačke, čovečne porodice,

porodice za treći milenijum

Vekovima je porodica lako, odgajala potomke jer su u mirnodopskim uslovima bila

vidno upotrebljavana samo dva, od mogućih pet autoritarnih vaspitnih modela.

Odobravana je klasična, realna kazna, gde je bilo normalno upotrebiti i fizičko i verbalno

nasilje nad detetom, ili nad članom porodice koji nije bio na vrhu porodične piramide.

Unapred je svaki clan porodice znao jasna pravila, koja su se morala poštovati, a koja su

bila uvek u skladu sa pravilima koja je postavljalo društvo tog vremena.

“Dakle, ako je tradicionalna porodica milom, lepom rečju ili silom, batinom, kaznom,

verbalnom prinudom, postizala poslušnost i poštovanje društvenih, pisanih i nepisanih

pravila, onda je ona bila delimično autoritarna. Ako je od mogucih pet autoritarnih

vaspitnih modela (kazna, nagrada, prezaštićivanje, verbalizam i zloupotreba imitatorskog

oblika učenja), tradicionalna porodica koristila samo dva, (klasičnu kaznu i verbalizam,

kao lepu reč), onda je jasno da je ona bila, manja autoritarna od savremene porodice, jer

savremena koristi svih pet autoritarnih vaspitnih modela, zovemo ih “plišani”, jer su

batine i verbalna prinuda zakonom zabranjena. i pored zabrane fizičko i verbalno nasilje

su prisutni vise nego ikad” (Milica Novaković, 2012).

Posledice autoritarnosti su se skrivale, u doba tradicionalne porodice, sve što društvo

nije dozvoljavalo da isplava na površinu ţivota, da se manifestuje kao problem, to nije ni

postojalo. Mnoge devijacije danas slobodno plivaju na ploči ţivota a i tada su postojale

samo su bile prikrivene. Bilo je patologij, nasilja, emocionalnih, fizičkih i mentalnih

bolesti, lenjosti, otuĎenosti, ali ne u ovolikoj meri u kolikoj ih ima danas.

“U nekom trenutku u istoriji je došlo do transformaciji tradicionalne porodice u

savremenu, do zabrane batina i prelaska na “plišanu” prinudu. Čovek je izgubio strah od

drugog čoveka, kada je batina zakonom zabranjena. Na površinu ţivota je izašlo sve što

je do tada bilo prikrivano u krilu tradicionalne porodice. Autoritarni sistem se urušio, ali

se ostale sluge sistema, plišana kazna i nagrada. Sluge su se odrţale i danas prave haus na

Seminarski rad III


5

planeti, unose strah u svaku ćeliju čovekovu. Uzroci nasilja u savremenoj porodici i

savremenom društvu, u celini su “plišani” vaspitni modeli koji su legalno ušli u upotrebu,

kao zamena za fizičko i verbalno nasilje, nad čovekom. “Plišano” vaspitanje je ponuĎeno

u zamenu za realnu prinudu I sa neverovatnom lakoćpom je svako čovek prihvatio ovi

“promenu”, verujući da je reč o promeni. Ustvari, nema nikakve promene”(Milica

Novaković, 2012).

Da li se moţe iz ovog začaranog kruga? Naravno da moţe, ali sve ima svoj redosled

koraka. Treba krenuti od porodice, primarne i sekundarne. Polako će se svest čoveka širiti

u random okruţenju, u društvu kao celini. U skorijoj budućnosti nesvesni i nasilni će biti

u kategoriji bolesnih tako da je pitanje da li će im mesto biti u bolnicama, u zdravim

porodicama ili u zatvorima. Suština nije u njihovom osuĎivanju, kaţnjavanju i

nagraĎivanju već u stvaranju pozitivnih uslova kako bi se vratili svom izvornom biću.

Vreme stvaralačke porodice dolazi. Dolazi vreme u kojem će svi naši odnosi biti

utemeljeni na ljubavi i dobroti. Planeta će zasijati punim sjajom i lepotom, jer će čovek i

planeta biti konačno u harmoniji.

“Tek kada do kraja otpusimo teret života moći ćemo da prihvatimo ono što nam božanska

sila nudi kao alternative – ljubav”

Seminarski rad III


6

3. Autoritarni vaspitni modeli i njihove posledice

Autoritarni sistem je roĎen u porodici iz koje se proširio na sve delove društva. Danas

je ugroţen sam opstanak porodice, njenih članova pa i društva u celini. Otud vapaj,

pitanja i potraga za krivcem. Kako porodica poseje, tako i poţanje. Velike vojskovoĎe su

odljuljane u autoritarnim porodicama. U ranom detinjstvu, dugo su veţbali male

porodične ratove, a onda prešli u osvajanje sveta.

“Ljudi tvrde kako su političari krivi za nesrećno stanje u društvu, za moralnu krizu i

za pohlepu koju poseduju. Zaboravili ste da je pohlepa nastala onog trenutka kada sui h

roditelji počeli uslovljavati da pojedu ono što ne vole, nudeći im šarenu laţu. Od tada,

znajte pohlepa buja u njima, narasta, traţeći uvek veće za “manje”. Zaboraviste da baš

vaš sin, kojeg ste plašili Baba-rogama, vešticama, Badţama, duhovima, moralnim i

fizičkim nakazama, ureĎuje zabavni i filmski program na televiziji, bira filmove strave i

uţasa, a nekim novim, plišanim klincima nudi najgore moguće crtane filmove, posle

kojih vase dete moţe biti samo monstrum, ili nešto još gore.

Savremena porodica razvijenog sveta odavno se prilagodila haosu u kojem ţivi,

zaboravila je na doba tradicionalne porodice i njenog vrednosnog sistema. Razvijeni

imaju već treću generaciju, koja je odnegovana u plišanim porodicama, koja je utemeljeli

svoj smisao ţivota na novcu i isključivo na materijalnom blagostanju, na hedonizmu, kao

jedinim vrednostima iz kojih proističu sve ostale vrednosti. Razvijeni su prezaštitili svoje

potomke od večne istine, da je duhovni rast, rast ljubavi istinski cilj našeg ţivota.

Prihvaćena je laţ, da je novac jedini i sam sebi cilj, umesto da je novac isključivo u

funkciji duhovnog rasta čoveka i čovečnosti. Razvijeni čak ni ne naslućuju da su kazna i

nagrada uzročnici muka i njihovih i naših” (Milica Novaković,2012).

Ono što nas uči Poredak ljubavi jeste prihvatenj svega takvog kakvo jeste. To je prvi

korak ka isceljnju. Da se vidi sve onakakvo kako jeste. Ne trebamo vrednovati ovo je

ovako ili onako, sve je to deo našeg razvoja čovečanstva i ljudske svesti. To nam je bilo

neophodno da bismo danas otvorili oči krenuli sa istinom u ţivot.

“ Ne bavimo se posledicama, otklonimo uzroke i ljubav raste”

Seminarski rad III


7

3.1. Realna prinuda

“Ceo vek se lečimo od batina, a ipak se ne izlečimo” (Ivo Andrić)

Da li postoji dete u u tradicionalnoj porodici koje nije osetilo, na vlastitoj koţi, fizičku

i verbalnu prinudu? Fizičko kaţnjavanje, omalovaţavanje, kazne, predstavljaju oruţje

koji se koristi u klasičnoj prinudi.

“Ukoliko u vaspitanju deteta dominira klasična prinuda stvara se podreĎeni tip deteta i

to:

Povučeni tip ili autoagresivni i

Agresivni tip

Povučen tip je nastao, iz svog večito podreĎenog poloţaja u porodici. Maltretiran,

fiziči i verbalno kaţnjavan, omalovaţavan, frustriran i uvek u poreĎenju sa “boljim”

bratom, sestrom ili komšijom. Vremenom se isključuje iz porodice i otuĎuje od nje.

Vaspitna zanemarenost zaustavlja pozitivan rast ovog deteta. Dete se usamljuje, zatvara,

socijalno izoluje, ali je često u sukobu, sa svim članovima porodice. Čega god da se lati,

u bilo kom pravcu da krene, roditelj vrši pritisak na dete, sa ciljem da dete promeni

aktivnost i smer kretanja. To dovodi do gubitka volje za bilo kakvim radom, za

druţenjem ili samoinicijativom.

Povučen tip deteta prepun je strahova, osećanje bespomoćnosti, pritajane agresije i

zavisnosti. Dete je prepljavljeno iskrivljenim ili potisnutim emocijama i zna, da će uvek

biti kaţnjeno, ako ih ispolji. Plašeći se kazne dete potiskuje agresiju, okrenuvši je ka sebi.

Gricka nokte, sisa prst, za početak. Nesvesno, ovo dete beţi u bolest, kada shvati da

mrvice brige i neţnosti dobija samo u tim trenucima. Dete je roĎenjem donelo veliki

potencijal inteligencije, ali se ona blokira stalnim prisustvom negativnih emocija.

Posledica toga su neuspeh u školi i ţivotu uopšte. Njegovu autoagresivnost uvećavaće svi

dogaĎaji u svakodnevnom ţivotu, koji postaju njegov nesvestan izbor. Za prijatelje, ili

supruţnika traţiće, ili pravog agresivca, koji će nastaviti da igra roditelja, ili će traţiti

nadreĎenog, kako bi ispunio svoju ţelju za osećanjem inferiornosti.

Seminarski rad III


8

Agresivan tip deteta je takoĎe proizvod ţestoke prinude koju cela porodica

upraţnjava nad detetom. Dete se ne predaje lako, jer ima izuzetno jak izvorni nagon

pozitivne, stvaralačke borbenosti. Svakodnevno izvodi prave male revolucije, braneću

ţestoko svoju harmoniju. Vremenom se iskrivi nagon pozitivne borbenosti i pretvori u

silovitu potrebu za agresijom. Agresija deteta raste i pojačava agresiju roditelja. Ubrzo će

ovakvo dete sebe doţiveti kao negativca i briţno će negovati tu ulogu.

Dete počinje da traţi i nalazi grupe, sebi slične dece, jer su mu u porodici iskrivili

izvorne nagone za pozitivnom pripadnošću porodičnoj zajednici. Očigledno je reč o

detetu koje je nasvet donelo jaču vitalnu energiju i veću inteligenciju. Naţalost, sav svoj

napor dete ulaţe da pobedi roditelja, a potom i sve ostale koji mu se naĎu na put za koji

se on “opredelio”. Najagresivnije dete svu svoju energiju troši da bi postao lider

negativne društvene grupe.

Autoagresivni i agresivni tip deteta gomilaju potisnuti bes. Ova dva tipa su često u

vezi, dolazi i do sklapanja prijateljstva pa kasnije i brak izmeĎu ova dva tipa. Jedan

drugog hrane tako što pomaţu da se, s vremena na vreme, oslobode potisnutog besa. U

jednom trenutku podreĎeni tip, postaje agresivan lider, jer se našao u blizini slabijeg od

sebe” (Milica Novaković, 2012).

Na primer: suprug je podreĎen tip u odnosu na svog oca, iskaljuje bes na supruzi i nad

njom ima ulogu lidera, supruga iskaljuje bes na detetu i malopreĎašnji podreĎeni tip je

postao lider, dete iskaljuje bes na drugom detetu ili stavrima i tako je dete podreĎeni tip

postalo lider. Reč je o lancu negativnosti koji se ne zaustavlja, samo se prave pauze.

Na temu agresivnosti Poreadak ljubavi gleda još dublje od Stavaralačkog vaspitanja,

zato što se bavi izvorom gde je nastala ta agresuvnost. U prošlosti su se dešavala ratovi i

većina naših predaka je učestvovalo, neki su se ogrešili i ubili nekog, ne mora to biti rat,

bilo kakvo oduzimanje ţivota ima velike posledice koje se menefestuju kroz agresiju u

današnjem društvu na naredna pokolenja. To je jedna od razloga a mogu biti različiti.

Kada se jednom stekne pravo na pripadanje porodičnom sistemu niko nema pravo to da

mu oduzme. Jednostavno postoji ravnoteţa u Univerzumu koja se trudi da Pravda bude

zadovoljeno i to obično na onom članu porodice koji niije kriv. Posledica je da taj čovek

ţivi ţivot ţrtve. On ima priliku da se suoči sa tim i da mu to bude prilika da dalje nastavi

Seminarski rad III


9

nesvesno da prenosi na naredna pokoljenja tu agresiju ili da bude prilika za lični razvoj

kako bi napravi pomak u sebi i čitavoj porodici. Da poteče ljubav tamo gde je stala.

Poredak ljubavi na to gleda i kao na odsustvo ljubavi, unatar sebe kao čoveka. Ono

sto sam pročitala u mnogim knjigama je i to da mi biramo naše roditelje i sve ono što oni

sa sobom nose, uključujući metode vaspitanja i sudbinu te porodice. Ovo ne govorim kao

izgovor ili opravdanje ali je bitno pogledati na sve ovo sa mesta razvoja svih nas i

napraviti preokret za nove generacije sa poštovanjem ovog starog.

“Sve što ljudi čine možemo posmatrati kao dela ljubavi ili kao potrebu za ljubavlju”

Seminarski rad III


10

3.2. Pozitivno uslovljavanje

Vaspitni model kupovine deteta je daleko gori od modela klasične prinude. Naţalost o

ovom uslovljavanju se govori kao o nečemeu pozitivnom i naprednom. To je danas

društveno priznat, hvaljen vaspitni model. Sve što dolazi spolja, sve čime se menja

izvorna priroda čoveka, sve čime se čovek dresira, zarad nečijih interesa, sve je to

prinuda, sve je to autoritarno.

“Roditelji koji koriste model pozitivnog uslovljavanja su superiorni u odnosu na one

koji koriste prinudu. Njima se ne moţe ništa prigovoriti. Brinu o deci, gledaju da im

priušte sve “najbolje”, ne grde ih, često govore da se ţrtvuju za njihovo dobro, ne

kaţnjavaju ih štapom, uvredama.

Ako ţelimo da omogućimo zdrav, pozitivan rast svome detetu potrebno je stvoriti

čovečne uslove za samospoznaju svih izvornih nagona. Autoritarni vaspitni modeli

naručito “plišani” zaustavljaju unutrašnji rast deteta, rušeći mu harmoniju, kriveći izvorne

emocije, odvajajući dete od njegove suštine. Čim se dete rodi roditelj počinje da

primenjuje delove modela pozitivnog uslovljavanja. Na primer: ako pojede ovo, dobiće

ono, ako uradi ono, pokloniće mu ovo. Kada se stvari analiziraju, učini se da je ono, što

dete mora da ispuni, relativno lako i ne tako vredno, a ono što roditelj nudi detetu je

mnogo vrednije. Umesto da dete radii iz ljubavi, radii iz interesa. Gde je interest tu

ljubavi nema. Dakle, roditelj je prvi u lancu koji nesvesno, usvajajući ovaj “slatki” model,

zaustavlja razvoj klice ljubavi koju svako dete donosi roĎenjem. Tu je koren formiranja

pohlepe, koji hara svetom..

Detetu je mnogo teţe da shvati negativnost pozitivnog uslovljavanja, ukoliko potiče iz

siromašne porodice. Dete vidi kako se njegovi roditelji “ţrtvuju”, odriču se svih svojih

zadovoljstava, samo da bi dete ostvarilo svoj cilj, koji su uglavnom oni zacrtali. Samom

činjenicom ovakvog ţrtvovanja, zaustavlja se pozitivan rast roditelja i deteta. Roditelj je

nezadovoljan, jer svoj ţivot pretvara u odricanje, zbog čega i dete nesvesno pati. Roditelji

ulaţu ogroman novac, vreme da bi se dete školovalo, bavilo sportom, manekenstvom,

unosnim zanimanjem. Akon a kraju price njihova ţrtva ne bude nagraĎena novcem koje

dete zaraĎuje, ne zna se kome je teţe. Detetu, jer je godinama bilo motivisano

Seminarski rad III


11

potkupljivanjem, jer je samo tako moglo da izdrţi dugogodišnje napore od rada koji ne

voli, od rada koji će moţda biti “nagraĎen” u budućnosti.

IzmeĎu roditeja i deteta koje je uslovljeno, stvara s prećutni dogovor, kompromis, pri

kojem se svako odriče sebe, Roditelj se odriče nagona pozitivnog roditeljstva, jer ne

dozvoljava da dete bude ono što jeste, već ono što je poţeljno. Sve potrebe deteta, a i

svoje, roditelj pretvara u iskrivljene ţelje, a binary ţelja je dubok” (Milica Novaković,

2012).

Dete, na primer, ima snaţnu potrebu da realizuje nagon za glumom, ali je roditelj

odredio da dete treba da završi studije mendţmenta, jer je to društveno poţeljan i isplativ

posao. Dete pati, ali ne pruţa otpor i ispunjava ţelje roditelja. U detetu postoji strah od

gubljenja sveukupnih privilegija, koje donosi pozitivno uslovljavanje, zbog čega nikada

neće ni pokušati da se usprotivi.

Ono što nas uči Poredak ljubavi jeste da u okviru svake poredice meĎu članovima

porodice postoji lojalnost. Ona je najača izmeĎu detete i roditelja. Dete je u stanju sve da

učini samo da ne bude odbačeno od strane roditelja, pa čak i da da svoj ţivot u korist

roditelja. Lojalnost je nešto nas moţe dovesti na pogrešno mestu u našoj porodici.

Zadatak svakog od nas je da damo roditeljima njihovo dostojanstvo da se nose sa

problemima koje imaju a ne da se mi mešamo. Preuzimanje tuĎeg tereta moţe se desiti ne

samo od roditelja već i od drugih predaka iz naše porodice. Svako od nas danas ţivi ţivot

sa svim našim precima u nama. Snagu koju danas osećamo u sebi, nije samo od nase

zasluge u ovom ţivotu već u nama teče snaga svih naših predaka.To nas sve podseća da

treba da imamo poštovanje na naše nasleĎe i da prihvatanjem njihovih ţivota kakvi god

da su bili, mi ţivimo svoj ţivot uz njihovu podršku.

“Pre nego što naučimo da uzimamo moramo da naučimo da pustimo”

Seminarski rad III


12

3.3. Prezaštićivanje

“Prezaštićivanje, kao vaspitni model, mogu reći, donosi nepopravljivu štetu detetu i

celoj porodici. Vrlo često, roditelji su skloni da prezaštićivanje deteta od rada, reda,

samog ţivota i istine, posmatraju kao oblik ţrtvovanja, ljubavi i neţnosti prema detetu.

Roditelji štite takvo dete, u svim mogućim situacijama, naručito je to izraţeno u

situacijama u kojima dete moţe potpuno samostalno da radi i opsluţuje sebe i druge. Dete

postaje lenjo, parazitira i naravno da se zaustavlja rast svesnosti, jer se svesnost isključivo

razvija kroz samorad i svaki rad koji dete obavlja s ljubavlju. IzmeĎu roditelja i deteta je

prećutan dogovor, po kojem dete treba samo da prima usluge roditelja, da se oseća

“carski” i da ne sagledava svoje mane i nedostatke. Roditelji takvoj deci stvaraju iluziju

da su nadreĎen i zato nije redak slučaj da prezaštićena deca imaju visoko mišljenje o sebi

i nerealne ţelje, pa kada ne mogu da realizuju ţelje, doţivljavaju strašnu frustraciju.

Danas se prezaštićuje i muško i ţensko dete od rada, (neka sine, mama će) od reda,

(mali je, naučiće, sve će to proći i na svoje mesto doći), od ţivota (sakriću od deteta

nemaštinu, bolest voljenih…, da ne bude u patnji), od izvorne, večne istine da novac nije

cilj, da je materijalno samo u funkciji rasta duha i samoostvarenja kroz ljubav i dobrotu,

kao krajneg cilja ţivota, koji je sam sebi svrha. Posledice prezaštićivanju su kobne. Ova

decasu potpunobezosećajna prema onome ko ih prezaštićuje. Roditelj odlazi u ogromnu

patnju jer i dalje misli da je, sve što je činio za dete, bio izraz ogromne ljubavi i čude se

što im deca nisu zahvalana. Takvi roditelji postaju tamničari dečjih duša, a onda ih deca

do groba kaţnjavaju za greške koje nisu smeli počiniti u vaspitanju” (Milica novaković,

2012).

Sve to moţemo posmatrati sa aspekta Poredka ljubavi, prezaštićivanje moţe biti

posledica i toga da naši roditelji nisu bila deca u svom detinjstvu, i iz tog straha i

neispunjenosti oni ţele to da priušte svojoj deci. Njihova polazna osnova je da sve ono

što oni nisu imali je deo detinjstva i da to treba da daju svojoj deci. Ključ u tome je da

roditeljji kada su svesni toga daju sebi ono sto nisu dobili od svojih roditelja i na taj način

su na pravom mestu u odnosu na svoje dete.

“Put prema ljubvi i blagosti prema sebi, put je duhovnog rasta i samospoznaje koji

će za svakoga biti drugačiji”

Seminarski rad III


13

3.4. Verbalizam

“Verbalizam je moćno oruţje plišane prinude, koje ne dozvoljavlja pozitivan rast

čoveka, jer bi čovekovim duhovnim ostvarenjem izumrla autoritarna svest. Šta je zapravo

verbalizam? To je poseban oblik “fine”, “meke” prinude. To nije verbalna prinuda. Treba

praviti razliku. Tada vreĎamo, vičemo, psujemo, povreĎujemo najgorim rečima, gaĎamo

u najslabije tačke naših najmilijih, ogovaramo, omalovaţavamo, poredimo sa najgorima.

Verbalizam se odvija kroz savetovanje roditelja prema deci. Oni savetuju da dete bude

u ljubavi, da bude dobro, vredno, pošteno, puno vrline, i sve to blagim rečima, sa dobrom

namerom. Naţalost , zbog neprestane upotrebe plišane ili realne prinude sve ostaje na

lepim rečima. Dete ţeli da da bude u miru sa svima, ne ţeli podele i sukobe i zato

neprestano obećava da će ispuniti sve zahteve roditelja. Naţalost, kada dete malo poraste

i shvati da te zahteve ne moţe ispuniti, ono vrlo drsko prekida roditelje rečima: “Prestani

da me gušiš, smaraš!” Kako moţe lenjo dete, koje vi neprestano prezaštićujete od rada da

vam obeća da će od sutra biti vredno, kada kod njegovog neispunjenog zadatka vi odmah

podmećete vasa leĎa.

Nemoćni roditelj koristi verbalizam za stvaranje čvrstih stavova. Stavovi su neophodni

samo ljudima koji nisu u harmoniji. Detetove reakcije su pozitivne, u skladu su sa

izvornim potrebama, dete reaguje iz bića, a ne iz glave. Samo su glavi potrebni stavove,

biću ne. Naravno da nije svaki razgovor sa detetom verbalizam. Ako se porodica

dogovori i voljno ukine upotrebu plišanih, onda razgovori postaju pravi, čovečni, posle

kojih i dete i roditelji uzrastaju u dobroti i ljubavi. To više nije verbalizam, več čovečan

razgovor koji detetu osvetljava puteve teškog ţivljenja u autoritarnosti, koje svuda oko

nas, u ovom prelaznom period, posle kojeg nas čeka vreme ravnoteţe izmeĎu

materijalnog i duhovnog” (Milica Novaković, 2012).

“Upravljanje drugim zahteva silu, upravljanje sobom zahteva prosvetljenje”

Seminarski rad III


14

3.5. Zloupotreba imitatorskog oblika učenja

“Verbalizam je uskoj vezi sa najniţniţim oblikom učenja, učenjem podraţavanjem,

zapamćivanjem, imitiranjem. Dete autoritarnog sistema skoro nikada ne spozna snagu i

lepotu višeg oblika učenja, samoučenja, samorad i samovaspitanja, tako dolazi do

zaustavljanja rasta svesnosti, do narušavanja emocionalne harmonije i krivljenja izvornih

potreba.

Krajem dvadestog veka učenje podrţavanjem se maksimalno razvilo, naručito

pojavom medija i mogućnošću da se sve prikaţe na njima i sve kopira. Šta se sve

podrţava? Podrţavanjem se usvajaju sva gotova verbalna znanja, koji stiţu od autoriteta.

Usvajaju se, podrţavaju, pamte, imitiraju: utvrĎeni stavovi, verbalni zahtevi, gotovi

modeli ponašanja, stilovi, modeli vaspitanja, negitivni i pozitivni uzori, idoli, ideje,

moda, muzika, politika, stil ţivljenja, emocionalno stanje drugih, naručito roditelja, a

danas sve vise emocionalna stanja svojih virtuelnih uzora.

Sadašnje generacije konzumiraju najnegativnije virtuelne sadrţaje, usvajaju ih i

počinju da ţive. Ne vidim nikakvu opasnost u tehnologiji, naprotiv, opasnost leţi u

negativnim virtuelnim i auditivnim sadrţajima, koja deca gutaju. Kada porodica shvati da

je za razvoj deteta poţeljno da u prve tri godine gotovo ne konzumira virtuelne sadrţaje,

da knjiga, kao niţa virtuelna stvarnost mora imati primat, da sve do devete godine

moramo kontrolisati šta dete gleda, sluša, čita…(daljinski ne bi smeo, do sedme godine,

biti u rukama deteta), tada stvari dobijaju drugi tok.

U prve tri godine je poţeljno da se izvorne emocije razvijaju što vise u realnim

okolnostima. U protivnom dete će se utemeljiti u virtuelnim emocijama. Osim toga, do

sedme godine detetov um je otvoren. Prima neselektivno i nekritički sve što mu se

ponudi. Ukoliko ga punimo negativnim virtuelnim sadrţajima, prirodno je da će takvi

sadrţaji, otići u podsvest, a podsvest će, takav kakva je kreirati ličnost odraslog čoveka.

Pala je piramida porodica, pao je i muškarac sa njenog vrha. Za vrh nepostojeće

piramide otimaju se dete i ţena. Sve je bilo pripremljeno za pomirenje muškarca i ţene,

za pomirenje strogih očeva sa svojom decom, sve je bilo pripremljeno za rast ljubavi i

dobrote. Od svega se nije ništa dogodilo.

Seminarski rad III


15

Danas je dete stavljeno na vrh porodične “piramide”, i otud toliki haos. Dete je

stavljeno i na vrh društvene, opet nepostojeće “piramide”. Svi se ulaguju najboljem

potrošaču. Kako je moguće da vas tako “plišano” dete vodi u kreiranju igara, kupovine,

dokolice, školskih programa, kada to nije dete već virtuelni junak, koji sve što traţi od

odraslih jeste zadovoljenje njegovih iskrivljenih potreba.

Ne uobraţavajte da su ove generacije pametnije od prethodnih. One ţive u

informatičkom društvi, u virtuelnom svetu krcatom informacijama, svetu poluistine i laţi.

Njihov otvoren um sve to nekritički usvaja, vešto reprodukuje, manipuliše odraslima i

stvara laţnu sliku o svojoj “velikoj” pameti.

Dete bi bilo srećno da ga stavimo na mesto koje mu odgovara, to svakako nije taj vrh.

Dete nije ţelelo da postane diktator, a mi smo diktatora od njega stvorili. Dete sve ovo

nije traţilo od nas, ono čeka da roditelji prepoznaju uzročnike njegovih muka i spusti ga u

dolinu, u svoje krilo. Dete je danas, već sa sedam godina starac virtuelne mudrosti, koji

zapoveda, odreĎuje i naraeĎuje.

Stvaralačka porodica je ta koja će prva ukinuti autoritarnost, spontano formirati

čovečnu piramidu, unutar svakog čoveka, pa će se svi odnosi biti proţeti ljubavlju i

dobrotom. Sve strukture i oblici organizovanja koji su postojali u autoritarnom sistemu,

postojaće i u vremenu duhovnosti koje je pred nama. U stvaralačkoj porodici, ma kojeg

oblika ona bila, ljudi će čuti jedni druge, ţiveće u dolini, sa čvrstim unutrašnjim

dijamantima, svesni i prepuni ljubavi i dobrote. Gde su ljubav i dobrota, tu je čvrsta veza

meĎu ljudima. Tu je harmonija pojedinca, tu je harmonija u odnosima, sve se sustiče i

potpomaţe da se svi samospoznaju, samorealizuju i samoostvare, uvek kroz ljubav”

(Milica Novaković, 2012).

“Srećni smo tamo gde naša priroda dolazi do svog punog izražaja”

Seminarski rad III


16

4. Ključ za ljubav su harmonizovane emocije

“Čovek se raĎa sa pet izvornih emocija, koje imaju zaštitnu funkciju. RoĎenjem

donosimo: ljutnju, radost, brigu, tugu, strah. Malo dete je čisto, na izvoru je i lako

uspostavlja emocionalnu harmoniju jer se kreće u okviru ovih pet emocija. Vremenom u

autoritarnim uslovima ţivota emocije se naslojavljaju, menjaju svoju strukturu, od

izvornih, zdravih, zaštitnih emocija, preko potisnutih, naslojenih, zaglavljenih i

iskrivljenih.

Koliko i kakvo će se krivljenje izvornih emocija dogoditi, zavisi od broja autoritarnih

vaspitnih modela, njihove jačine i učestalosti njihove primene, nad čovekom i naravno

sve zavisi od prirodne konstitucije čoveka. Nisu svi ljudi jednako otporni na pojedine

vaspitne modele. Kada imamo razloge da u realnom svetu budemo ljuti, radosni, briţni,

tuţni, uplašeni, takvi treba i da budemo. Neka realna ljutnja stasa i u bes ali neka ne traje

predugo, neka se brzo vrati izvoru, da se ne bi zaglavila, naslojila, iskrivila ili potisnula.

Briga je vrlo bitna emocija jer ima ogromnu zaštitnu funkciju. Ona nas umiri, da nam

vremena da razmislimo šta i kako dalje, ali ako bi se zaglavila na emociji brige, teško bi

razrešili svoje problem i ţivot kao da staje za nas. Vaţno je što pre da se vratimo izvoru.

Ovo znanje nam pomaţe da ne činimo greške koje su činili naši roditelji. Mi nećemo biti

uzrok emocionalnih patnji naše dece, a svojim roditeljima ćemo sa lakoćom oprostiti

greške koje su činili u neznanju.

Kada je protok izvornih emocija nesmetan, dobar, a dobar je ako u odnose sa drugima

i sa samim sobom ne umećemo ni jedan oblik prinude. Naručito je poţeljno oslobaĎati se

svesno unutrašnje prinude (samoprinude) koji su naši roditelji ugradili u nas. Bilo je

dovoljno da nas neko kaţnjava spolja nekoliko godina, a potom nastavljamo sebe sami da

kaţnjavamo. Kada počemo svesno da se oslobaĎamo samokaţnjavanja, tada, iz dana u

dan radimo na jačanju emocionalne inteligencije. Jačajući harmoniju vraćamo se

izgubljenom miru. Ako ukolonimo prinudu u našim odnosima, pokrenuće se unutrašnja

motivacija, ljubav.

Emocionalno inteligentan čovek, onaj kome je omogućen slobodan protok izvornih

emocija, je u stanju dobrote, dobrote koja nema granica, koja nje interesna, koja ne zna

šta je front, šta su podele na dobro i zlo. Čovek stvaralačke dobrote je dobar u celosti,

Seminarski rad III


17

neselektivno, svuda na svakom mestu. Čovek čiji se um spustio u harmonizovano “srce”,

zna da ne treba kaţnjavati, nagraĎivati a naručito ne treba čoveka prezaštićivati.

Nekada će takva, osvešćena dobrota, ta prava emocionalna inteligencija, ličiti na sve,

samo ne na dobrotu, u očima čoveka autoritarne svesti. Neka vas to ne brine. Da li je vaše

činjenje ili nečinjenje istinska dobrota dokazuje sa samo mirom i zadovoljstvom oba

čoveka. Ovi pokazatelji dolaze vremenom, a nekad se vrlo brzo pokaţu.

U stavaralačkom je sve iznutra. Klice dobrote i ljubavi su u nama. Unutrašnjost se ne

dresira. Odgoj za stvaralaštvo stvara uslove u kojima klice izrastaju. Vaše dete, jede

manje u odnosu na drugo, ali vi ne poredite vaše dete ni sa kim, jede ovo, a odbija ono,

što vi poštujete, ne raste u pohlepnog čoveka jer ne jede iz interesa, jede kada je gladno, a

ne kada ga podstakne reklama, vaše dete je zdravo, iako mršavo, vaše dete je zadovoljno,

kao i vi. Zadovoljstvo, dobrota i ljubav dolaze iznuta, što je nepogrešivo osećaju svi u

vašem okruţenju, a to je najjače osećate vi i vaše dete” (Milica Novaković, 2012).

Rad u polju Poretka ljubavi orjentisana je prema rešenju, ali prema rešenju bez

namere, i podvrgava se prirodnim porecima i zakonitostima koji deluju unutar porodice

ili sistema. Povreda tih zakonitosti moţe da dovede do teških patnju i bolesti, a njihovo

novo uspostavljanje do isceljenjea. Mi najčešće ne znamo šta se desilo, ali svaka emocija,

pogotovo proţivljena trauma, zapisana je u energetskom polju našeg porodičnog sistema.

Osnovni preduslov za prevazilaţenje problema jeste lična odluka da se okanemo

vlastitih predstava, čak i svojih patnji u koje se ponekad zaljubljujemo, i suočimo se sa

njihovim dubljim značenjem. Pogledajmo u sebe i vidimo šta se dešava u nama.

Dozvolimo da emocije budu, ali nemoj te se identifikovati sa njima. Mi smo mnogo više

od samih emocija, uma, ega, mi smo svest i ljubav.

“Bit u ljubavi znači da sve, onakvo kakvo jeste, bude voljeno, da je sve, onakvo

kakvo jeste, primljeno u dušu” (Bert Helinger)

Seminarski rad III


18

4.1. Sloboda

“Dobrotom i ljubavlju ulazi se u slobodu koja je bila večni ne dosanjan san čoveka.

Sloboda, u odsustvu autoritarnosti, nikada ne prerasta u anarhiju, jer je stvaralačka

dobrota i ljubav donese duboku svesnost, uz koju, sve i da hoćemo ne moţemo ništa činiti

što je protiv sebe izvornog, protiv ljudi, protiv Boga i prirode. Unutrašnji potencijal se u

stvaralačkim uslovima, samo spoznaje, samorealizuje i samostvaruje, uvek i jedino kroz

dobro i ljubav, u apsolutnoj slobodi” (Milica Novaković, 2012).

Kada govorimo o slobodi sa aspekta Poredka ljubavi, moţemo reći da je to

prihvatanje tj, dopuštanje. Prihvatanje svega i svakoga. Ja sam ono što jesam i zadovoljna

sam time. Vi ste ono što jeste i mada se to moţda razlikuje od onoga što sam ja, takoĎe je

dobro! U ovaj svet niste došli da biste naterali druge da slede istinu koju vi smatrate

istinom. Prihvatatjte raznolikost, sa svešću da su kreativnost i kretanje mogući samo u

raznolikosti, slobodi postojanja i nikada istovetnosti. Niti je istovetnost sama po sebi

moguća. Ključni trenutak je poverenje (vera) u ţivot, to znači da smo tog trenutka

osloboĎeni od svojih uverenja, ograničenja, podela i očekivanja. Samo tako razvijamo

svoju suštinu.

“Kada se osećamo osloboĎeni, opušteni smo i osećamo se povezani i jedno sa svime

što nas okruţuje. Što pre svega, našim zamrznutim odnosima daje ponovo teći? To je

meĎusobna ljubav i sloboda. Osećamo njen osloboĎen tok u svakoj stanici svoga tela.

Osećamo je u svetlucavim očima i svojim raširenim rukama. Osećamo je opet u svojim

koracima jednim za drugim. Ona ostavlja prošlost iza sebe” (Bert Helinger, 2012).

“Ni život ni ljubav ne mogu se posedovati. Ne možete ih držati u šaci. Ako želite da

ih imate, morate držati ruke raširene”(Ošo)

Seminarski rad III


19

4.2. Muškarci i njihov položaj danas

“Muţa, koji je do nedovno, bio na vrhu porodične piramide, nemilosrdno spuštaju san

je ili još slikovitije urušila se piramida, a sa njom i otac. Kada se pada sa vrha mnogo

boli. Pri tome mu niko nije dao razumno i prihvatljivo objašnjenje zašto je do pada došlo.

Niko mu se nije zahvalio za sve dobro koje su učinili on i njegovi muški preci, kroz

istoriju. Niko se nije zahvalio ţeni i njenim ţenskim precima što su očuvale ognjište i

porodicu, kroz vekove.

Miškarac je skinut sa prestola, grubo, na šta on reaguje grubošću, u svom ogromnom

strahu. Njegovo mesto pokušava da zauzme savremena ţena, koju društvo podtiče na

otvoreni front protiv muškaraca. Najveći favorit za nepostojaće visoko mesto je dete.

Dete ne zna šta je piramida porodične vlasti, ali sasvim dobro glumi ulogu šefa jer ga

podrţava društvo sa svojim Zakonima i batoljoni boraca za Prava deteta i ţene. Svi

zakoni, sva prava nikako da zaţive u praksi. Neće ni zaţiveti dok se ne ukloni vladavina

pet plišanih, kazna i nagrada, u vaspitanju.

U najvećem čudu bašao se muškarac, vekovni gazda. Danas on samo pokušava da

sam odbrani svoja prava, jer su se svi urotili protiv njega, a stali na stranu ţene i deteta,

koji više nisu ţrtve kao što su bili. Istovremeno, ţenu edukuju da bude emancipovana,

slobodna, ravnopravna, zahtevna, moderna i da pprva počne sa primenom “plišanih”

vaspitnih modela u porodici. Ona to čini ne kritički, jer prihvata gotove sve, srećna što je

konačno u centru paţnje celog društva.

Ubrzo mnogi očevi odustaju od batine, jer vide da je batina zakonom zabranjena,

uplaše se da ih ţena i deca ne prijave vlastima. Vidi on da ţenu i decu podučava

televizija, štampa, razne organizacije, nastavnici, kako da se brane od eventualnog nasilja

u porodici. A ko je nasilnik, pita se on, muškarac. Jedini kojeg valja proglasiti nasilnikol

je muškarac, jer tradicionalna svest, samo muškarca pamti kao nasilnika, pamti da su

ţene i deca uvek bile ţrtve.

Niko ne pomišlja da bi ţena i deca mogli biti nasilnici. Stvari ne stoje baš tako.

Moderna ţena dobro uči lekcije iz časopisa, od raznih ţenskih nevladinih organizacija,

vaspitava decu plišano i to očekuje i od muškarca. Prihvata sve što je u trendu.

- ţena mora biti u parlamentu bar trideset posto, za početak

Seminarski rad III


20

- dobila je slobodu koju je oduvek imao samo muškarac. Kafane, druţenje, izlasci,

putovanja.

- neraĎanje dece

- traţi od muškarca da ravnopravno sa njom obavlja sve kućne poslove poslove oko

dece

Sve to i nije lose, ali ako sve to ţena ostvari, a izgubi muškarca, porodicu, decu, sebe,

onda sve to gubi ljudski smisao. Muškarc i ţena trebaju postati ljudi stvaralačke svestu

koji će zajednički, ljubavlju i dobrotom odgajati potomke” (Milica Novaković, 2012).

Prema Poredki ljubavi u nama teče i ţenska i muška energij, naši mama i tata. Da

bismo u ovom ţivotu funkcionisale kao celina moramo prihvati obe naše strane

podjednako. Danas su ţene postale otuĎene od svoje prave istinske prirode. Tempo

ţivota, prezauzetost, preuzimanje uloga muškarca, one postaju muškarci i na taj način se

odriču najlepšeg dela sebe, svoje ţenstvenosti, senzualnosti i emotivnosti.Onog trenutka

kada odlučite da se odreknete tog dela sebe, vaš ţivot postaje siromašan u svim svojim

aspektima. Priroda je lepo uredila tu polarnost jedne i druge energije i uspostavljenje

celovitosti kada se sjedine. Nemoj te zaboraviti vaţnost muške i ţenske snage, ona

predstavlja temelj zdravog partnerstva i roditeljstva.

“Ljubav je volja da sebe proširimo kako bismo potpomogli sopstveni i tuđi duhovni

razvoj i sazrevanje” (Skot Pek)

Seminarski rad III


21

5. Šta umesto pet autoritativnih oblika vaspitanja

5.1. Duboko razumevanje i poverenje

“Danas kao nikada do sad, čovek ima ogromno znanje o sbii kao delu prirode, o

drugim ljudima, o prirodi. Istovremeno čovek nikada nije manje razumeo sebe, društvo i

prirodu. Nikada nije bilo manje harmonije u porodičnim, društvenim odnosima, u

odnosima meĎu polovima, u odnosima ljudi u radnom okruţenju, u odnosima vlasti i

naroda…

Samo dubokim razumevanjem čovek moţe saznati i prihvatiti da je jedina prepreka

čovečnom rastu, danas, realna prinuda i pet autoritarnih oblika vaspitanja. Blaga prinuda,

pozitivno uslovljavanje, verbalizam, prezaštićavanje, zloupotreba imitatorskog oblika

učenja ruše harmoniju koju čovek donosi roĎenjem. Bez samoučenja, samorada, rada s

ljubavlju ne moţe se u novi milenijum.

Danas polako “nestaju” i pozitivne i negativne emocije, čovek sve više liči na

bezosećajnog robota. Racionalna i emocionalna ravnoteţa je narušena u korist

“negativnih”, iskrivljenih emocija, nakaznih misli i pogubnih akcija.

Treći milenijum je milenijum duhovnosti jer je rast materijalnog završen. Vreme je da

se isharmonizuje materijalno i duhovno, prvo u čoveku, a potom da se ta lepota

manifestuje u spoljašnjem svetu.

Duboko poverenje je u stvari, ljubav. To je viši oblik ljubavi od ljubavi koje

čovečanstvo poznaje. Ona ima tri dela koja se stapaju u jednu celinu:

- Početnu informaciju, o svemu što je od značaja za moj pozitivan rast. Informacija

mora biti emocionalno pozitivna, bez upotrebe i jednog autoritarnog, vaspitnog

modela.

- U sve, dokle god traje samorad deteta, morate uneti celog sebe, bez trunke sumnje

u pozitivan ishod rada deteta

To duboko poverenje, kao celina, prenosi se na dete. Dete spontano duboko poverenje

unosi u sam proces rada. Dok radite dete oseća savršeni mir, jer mu ga vi šaljete. Oseća

vašu ljubav, jer mu je vi šaljete. Tako osloboĎeno, počinje da kreira, jer mu vi niste dali

celu informaciju o radu. On nalazi nove puteve, nova rešenja. Strpljivo čekajte, sve će

Seminarski rad III


22

proći i na svoje mesto doći. Budite uvek pozitvna akcija, nikada negativna reakcija”

(Milica Novaković, 2012).

Duboko razumevanje podrazumeva prihvatanje svega onoga onakvog kakvo jeste.

To je prvi korak, posle toga, ide spoznaja da sve što nam se dešava u ţivotu ima razlog

zašto je to tako. Poznavanje dinamiku i zakonitosti ţivota i pravila porodičnog sistema je

osnova za duboko razumevanje. Niko ništa ne radi iz svog ličnog hira već iz duboke

potebe da izrazi ono što je u njemu. Posmatranje svega i svakoga sa mesta ljubavi je ključ

za spoznaju sebe, ţivota, situacija i ljudi.

Ono što verujem da će se dogoditi jeste empatija. Saosećanje za ograničenja

drugog ljudkog bića. Prihvatanje njegove nesavršenosti (koje uvek znači prihvatanje

sopstvene nesavršenosti). Nismo naučili da prepoznajemo ni sopstvene ni tuĎe poruke

duše. Lepota ţivota leţi u prepuštanju njemu. Bez kontole i pomisli da mi moţemo da

upravljamo, već samo da naučimo da pustimo uzde koje nas guše. To znači da imamo

duboko poverenje, da sve što nam doĎe u ţivot je neophodno za naš liči razvoj i rast.

“Prihvatanje neprihvatljivog je najveći izvor milosti na ovom svetu” (Ekart Tol)

Seminarski rad III


23

5.2. Samorad

“Izvorni nagon za samoradom je jedan od jačih nagona u detetu, nagon koji ga prati i

zakoji ze ţestoko bori, sve dok mu roditelji, iz ne znanja, ne ugasiti i taj vilkan. Kada dete

krene da dohvati igračku, ne skačite. Dohvatiće je, budite sigurni. Kada dete uzme kašiku

da se sam hrani, ne otimajte mu je iz ruke, samo zaštite vase skupi tepih i ostvarite

njegovu silnu potrbu za samorad.

Ne budete li ispunili detetova očekivanja da realizuje potrebu za samoradom, platićete

ceh, i vi i dete. Imaćete uskoro parazita, a nije roĎen za to. Greškom ste propustili pravi

trenutak da počne sa samoradom I razvijanjem ljubavi prema njemu, prema radu, prema

vama.

Kada dete nauči da govori, kada vas razume, tada ulazi u svet odraslih.Tada je vaţno

da dete ne prepuštate neznalcima, onima iz autoritarnog sveta. Samo vi znate koliko je

vaţno vase planiranje, motivacija, duboko poverenje, bezuslovno čekanje, ohrabrenje,

vasa strpljiva priča šta je šta, ko je ko,šta sluţi i mnogo toga što će dete uvesti u haotičan

svet odraslih. Samo je vaţno sprečiti sukobe, ne tući, ne grditi, ne omalovaţavati, ne

potkupljivati ili dopuštati haos. Pstavljajte granice ali bez kazneni nagrade.

“Što više znate manje će vam biti potrebno”

Seminarski rad III


24

5.3. Harmonija

“Harmonija je sklad, usaglašavanje delova u jednoj celini. Sklad ste detetu podarili

roĎenjem. Sve funkcioniše besprekorno. Svi delovi njegovog biološkog i duhovnog bića

se potpomaţu, ali im treba vasa pomoć daa bi se početni sklad očuvao i razvio. Potrebna

je vaša odluka da zaboravite na autoritarnost, koja je jedna od najjačih uzročnika koji ruše

harmoniju donesenu raĎanjem.

Dete je došlo na svet kao biće potencijalne dobrote. Donelo je klicu dobrote koje će se

razviti ili deformisati. Pitanje je vaše odluke. Učinite maksimum da te dobrote postane

svestan. Ako bi svi članovi porodice, podrţali očuvali detetuvu harmoniju, ono bi postalo

umetnik ţivota. Za početak se odrecite ideje da je dete vaš objekat koji vi treba da

dresirate, vaspitavate, osamostaljujete, na prevaziĎen način” (Milica Novaković, 2012).

Harmonija podrazumeva jednu unutrašnju celovitost, povezanost sa samim sobom.

Birno je da osećamo mir unutar sebe, a onda se to reflektuje na našu stvarnost. Da bi smo

bili srećni i potpuni neophodno je da prihvatimo naše roditelje takve kakvi jesu sa svime

onim što nam se ne dopada ( to pogotovo) i dopada. Kada integrišemo njih u nama, onda

moţemo da se osetimo celovito i da ţivimo našu svrhu i smisao. Ono što nikako ne mogu

preskočiti a to je ljubava. Ljubav otvara sva vrata. Naš put je da doĎemo na mesto ljubavi

unutar nas samih.

“Zagledajte se u sebe i otkrite neponovljivu arhitekturu svoga bića”

Seminarski rad III


25

5.4. Samovaspitanje

“Vekovima su naši preci vaspitavali, preciznije dresirali svoje potomke, ne znajući da

je čovek predoreĎen za samovaspitanje, u uslovima dobrote i ljubavi. Pravite razliku

izmeĎu pravila, u spoljašnjem svetu, koja su neophodna, radi sigurnijeg i lakšeg ţivljenja

i nametnutih stavova, koji su potpuno u suprotnosti sa detetovim izvornim potrebama,

koje ste vi iskrivili.

Dragi moji, mi smo ipak ljudi a ne kuce. Kuce se dresiraju, a ljudi samovaspitaju

zahvaljujući sposobnosti samoučenja. Ovom prilikom moram ukazati na fazu samoučenja

koja dovodi do samovaspitanja. Ukoliko vaš mališa poţeli, ravnopravno sa vama, da

učestvuje u prolećnom velikom spremanju dvorišta, ne sputavajte ga. Moţda će početi da

vam otima metlu. Bez nervoze. Neka vaša početna informacija bude obaveštenje gde se

nalazi metla. Ostalo prepustite njemu. Strpljivo čekajte, ne ljutite se ako rastura vašu

sakupljenu gomilu. Moţda će gurati smeće ka sebi, ali sve je to proces samorada, proces

samovapitanja. Uţivajte u njegovom traţenju vlastitog puta.

Ne zaboravite, dete nije objekat kojeg vi dresirate, dete morate vas-pitati, ,,hraniti”

ljubavlju, u svim segmentima ţivota” (Milica Novakovi, 2012).

“Mnogi ne vide boju nego ono što misle da je boja.

Ili je vide onako kako su naučili napamet.

I tek, u časima straha, poneko konačno pogleda” (Mika Antić)

Seminarski rad III


26

5.5. Ne pothranjujte negativnost drugog

“Ukidanjem svih rečenih vaspitnih modela i autoritarne hijerarhijske organizacije

ţivota u porodici, na putu ste da ukinite vlastitu negativnost, vlastitu autoritarnost,

nesvesnosti. Do stvaranje ravnoteţe u porodičnim odnosima dete će bezbroj puta pokazati

znake negativnosti koje roditelj ne sme da pothranjuje. Dok dete ne bude osetilo blagodet

izvornog nagona da ljubav primi i ljubav da, ono će bezbroj puta, po inerciji, upasti u

zamku autoritarnosti. Hladno, bez vike, komentara, ubeĎivanja, grdnje, skretanja paţnje

na drugo, bez pravdanja, sasvim smireno ostanite pri svojoj odluci.

Kada se dete smiri, kada prestane da plače, ponudite mu razgovor o preĎašnjoj

situaciji, ako ga ţeli i kada ga ţeli. Razgovor moţete pretočiti u glimu, pričicu, pesmu i

indirektno naučite dete pozitivnosti” (Milica Novaković, 2012).

Kako god okrenemo sve je u nama. Da li ćemo da vidimo lepotu u ljudima i oko nas

zavisi da li je vidimo u sebi. Kada naš um izveţbamo da vidi samo dobro iz svake

situacije, onda smo ušli u pozitivnu energiju. Čovek treba da radi na sebi kako bi sve

svoje trame i unutrašnje bolove integrisao i osvesti, jer naj taj način se isceljujemo od

sopstvene negativnosti, a ujedno i od drugih ljudi jer ne dajemo tom zanačaj.

5.6. Prihvatite roditelje u sebi

“Ceo ţivot, provedite u patnji, ljutnji, nezadovoljstvu, jer osećate da vaša očekivanja

nisu ispunjena. Oni koji su vapitavani prinudom (batinom) imaju jasnu svest da su

roditelji uzrok njihove patnje. Uslovljeni (kockom šećera) su u mnogo teţoj situaciji, jer

gotovo ništa nema da zamer svojim roditeljima”(Milica Novaković,2012).

Za ljutnju nema razloga, jer se ne moţe zameriti čoveku koji nije dobio znanje. Bez

čina opraštanja ne moţemo u pozitivan rast. Oprostiti roditelju u sebi znač prihvatiti sebe

i otvoriti jedan novi, zdraviji način kreiranja odnosa prema ţivot, a kasniji i svojoj deci.

Kada budete oprostili, svako svomo roditellju, iz korena će se promeniti odnosi u celoj

porodici i šire. Ako čovečanstvo ţeli ubrzani pozitivni rast neophodno je da i ţena oprosti

muškarcu, i muškarac ţeni.

“Opraštanje je onošto vam donosi slobodu da bez duševnog tereta i gorčine živite.To

je ono što vam daje sposobnost da prihavatite i mudrost da birate”

Seminarski rad III


27

5.7. Istinsko, dubinsko partnerstvo

“Danas se sve češće govori o potrebi partnerskih odnosa meĎu ljudima. Partnerstvo

koje trenuto propagira Zapad je kompromis. Pravila igre su jasna, da bi se izbegao sukob

i jedna i druga strana se odriču sebe, u korist onog drugog, a istovremno niko nije

zadovoljan. Sve potisnuto osuĎeno je na eksploziju. Ukoliko se slabiji pobuni ţeleći da

ostavrai svoju potrebu, jači ima batinu izmeĎu leĎa, bez obzira na sve zabrane klasične i

verbalne prinude. Slabiji zna za to, neće ni pokušati da da otpor. Nezadovoljstvo potiče

od laţnih odnosa, takozvanih kompromisnih u kojima svako ţivi ţivot koji ne ţeli.

Ostvarivši svoje potrebe, ispunili ste najveća očekivanje očuvanje harmonije, bez koje

nema pozitivnog rasta. Čuvajte se kompromisnih odnosa, oni nikada neće zadovoljiti vase

istinske potrebe. Naprotiv, moraćete da ih se odričete, u ime mira kući. Vodićete jedan

miran, ali laţan ţivot. Ispunjavaćete samo iskrivljene ţelje sebi i drugima, i sve više se

udaljavati od vlastitih, izvornih potreba.

Ako se opredelite za dubinsko partnerstvo, zajednički otkrijte koji su vulkani u vama

ugušeni. Ako se istinski volite naći ćete način da pomognete jedno drugome da svako

ostvari svoje potrebe, da pročisti i oţivi već ugašene vulkane” (Milica Novaković, 2012).

Formiranje zrelog i odgovornog partnerskog odnosa je proces na kome treba stalno

raditi. Prema Poredku ljubavi svaki partner u ovom trenutku je najidealniji. Partneri se ne

biraju slučajno, već se meĎusobno privlače i zaljubljuju porodični poreci. i na taj način se

daje šansa svakom od partnera na osvetljavanje najtamnijih delova njihove unutrašnje

senke. Partner nam je učitelj i ogledalo u isto vreme. Shvatanje veze, braka i zajedničkog

ţivota kao prostor za lični razvoj, je pravi put za zdravo i uspešno partnerstvo. Kada smo

u partnerstvu imamo priliku da vidimo dokle smo stigli sami sa sobom (u našem ličnom

razvoju) i gde trebamo da nastavimo. Ljubav je ono što pokreće i oplemenjuje jedan

takav odnos. Cilj ljubavi ţene prema muškarcu i muškarca prema ţeni leţi u spajanju

nečega što je bilo odvojeno i u umeću njegovog ostvarivanja, odrţavanja i razvijanja.

“U meri u kojoj ljubav u tebi raste, raste i tvoja lepota, jer ljubav je lepota duše”

Seminarski rad III


28

6. Zaključak

I na početki i na kraju uvek se vratimo zahvolnosti na svemu. Svako od nas je dobio

priliku da razvije najbolji deo sebe. Iskoristimo poklon od univerzuma, otvorimo oči i

radujmo se našem rastu.

Zahvalnost je takoja čini da dobre pojave osetimo iznutra i dopustimo im da nam

donesu sreću i radost i pomaţe nam da neţeljene dogaĎaje podnesemo bolje i iskoristimo

ih kao naše prilike za rast i sazrevanje; ona tera nesreću daleko od našeg srca, ona nas uči

da sreća i zadovoljstvo nisu iste pojave; ona je naš putokaz do sopstvenog srca i do srca

bliţnjih, ona je naš način davanja i primanja ljubavi.

Ţelela bih da se zahvalim Univerzumu na prilici da upoznam sebe, da se razvijem, da

dotaknem svoje senke, da osetim svoju dušu i da spoznam sebe i ţivot sa jednog

posebnog mesta, mesta ljubavi.

“Zahvalnost je svesnost. To je sposobnost da potpuno prihvatumo i proživimo

spontanost i neponovljivost trenutka”

Seminarski rad III


29

7. Literatura

1. Ilić, V. (2009): Kultura konflikta, Izdanje Paidea, Beograd.

2. Novković, M. (2012): Porodični bukvar, Agencija za izdavaštvo, edukaciju i

trgovinu, Beograd

3. Kuzmanović, I. (2013): Od kada sam se zavolela – Volim, Izdanje Laguna,

Beograd

4. Helinger, B. (2012): NeĎeljnja razmatranja, Izdanje ZG Informatika d.o.o.,

Zagreb

5. Tol, E. (2009): Tišina govori, Izdanje Čarobna knjiga, Beograd

6. Donald Volš, N. (2007): Razgovori sa Bogom, Izdanje Leo commerce,

Beograd

seminarski rad iii stvaralaČko vaspitanje i · pdf fileČovek iz tebe će iznići...

Documents