samoniklo voce u srbiji

- Samonikle vrste voćaka u Srbiji

Materijal je preuzet od komercijalnog autora bez odobrenja i dozvoljeno ga je koristiti isključivo interno za obrazovne svrhe. Autoru se izvinjavamo.Zahvaljujemo se pojedincu koji je uložio veliki napor i materijal dostavio u stotinak pisama. Bez njega ne bismo znali…VELIKO HVALA NA NESEBIČNOSTI I POŽRTVOVANOSTI

PIRUS PIRASTER MED.

Divlja kruška

Fam. Rosaceae

Sinonimi: Pirus connmunis var. sativa DC, Piirus domestica med., P. connmunis hortensis Beck. P. achras Gaert., P. piraster (L.) Medic, P. communis achras et piraster NJall., P. communis auct. non L.

Morfološke karakteristike:

Biljka je višegodišnje drvo sa širokom krunom. Visina stabla može biti od 10 do 30 m, a širina krune najčešće od 10 do 15 m, ponekad i do 25 m. Pri generatiivnom razmnožavanju prve godine razvija duboku i slabo razgranatu sržnu žilu i vrlo mali nadzemni deo. Prvih godina kruna je oštro piramidalna sa vrlo razvijenom voðicom, garnirana sa mnogobrojnim skeletnim i poluskeletnim granama. Docnije se intenzitet porasta voðice smanjuje, a bočne grane produžavaju sa intenzivnim rastom. Tako se oštro piramidalna kruna postepeno pretvara u širokopiramidalnu, okruglastu itd. Ukoliko se biljka razvija u šumskim sastojinama, kruna joj je najčešće oštropiramidalna, sa vrlo bujnim stablom koje retko i slavo fruktificira.Divlja kruška predstavlja široku prirodnu populaciju mnogobrojnih feno i genotipovima koji su dobijeni kao rezultat alogamnog oprašivanja. Ova spontana hibridizacija često se vrši i sa drugim vrstama kruške (P. amygdaliformis, P. nivalis, P. elaegrifolia i dr.) kao i sa kulturnim sortama. Na ovaj način polimorfnost ove vrste se povećava. Kao rezultat heterozigotnosti generativno razmnoženog potomstva, u ove vrste srećemo biljke različite bujnosti - od zakržljalih (poput dunje) do stabala ogromnih razmera ponekad i sa prečnikom debla preko 1 m i visinom krune preko 20 m. Meðutim, većina autora je mišljenja da je kod ove vrste najčešća visina stabla od 8 do 15 m (retko 20-15 m), sa prečnikom debla od 8-30 cm (retko preko 60 cm). Pirus communis (L) je trnoliko drvo, naročito u stadijumu mladosti (tzv. juvenilnom stadijumu). Jednogodišnje grančice su gole, retko maljave, tamnožućkaste ili kafeno-mrke boje sa crvenkastom nijansom i sa izraženim belim lenticelama. Pupoljci su sitni, oštri, najčešće pripijeni uz letoraste. Cvetni pupoljci su takoðe mali, sa relativno oštrim vrhom. Kora stabla u mladih voćaka je glatka, a kasnije ispucala sa dubokim pukotinama. Lišće je najčešće sitno, okruglasto, srcasto ili malo izduženo, intenzivno zelene boje, u mladosti maljavo a kasnije sa obe strane golo. Naličje liske je bledozelene boje. Veličina i oblik lišća variraju u širokim granicama, što je od naročitog značaja za sistematizaciju ove vrste. Lisna

drška je tanka i vrlo dugačka, često iskrivljena, te lišće treperi pri malim vazdušnim strujanjima. Lišće je sa zaobljenim ili oštrim vrhom, po celoj ivici nazubljeno ili samo u gornjoj polovini. Cvast je štitasta sa 5-9 cvetova. Cvetne drške u nekih varijeteta su duge, a u nekih kratke. Čašični listići su dugi i zadržavaju se na plodu. Plodovi divlje kruške su sitni, najčešće okruglasti ili malo spljošteni, najčešće veće širine sa ili bez drške i čašičnog udubljenja. Sreću se voćke i sa konusnim oblikom ploda. Visina ploda varira od 12 do 34 mm, a širina od 18 do 38 mm. Peteljka je najčešće pravo nasaðena, različite dužine (od 14 do 45 mm). Masa ploda takoðe varira i sreće se od 4 do 27 g. Plodovi se pored krupnoće i oblika razlikuju i po boji, ukusu, aromi, strukturi i sočnosti mesa. Seme - Divlja kruška se koristi kao podloga za kalemljenje sorti kruške, zbog čega je seme kao organ posebno praktično značajno. Broj semenki po plodu varira od 1,2 do 10,2. Takoðe je varijabilna težina semena, koja se od 100 semenki kreće od 13,75 g do 45,4 g, odnosno u 1 kg se nalazi od 22.026-72.424 semenki. Veliki polimorfizam lišća koji se sreće kao vrste Pirus communis L. bio je osnov za podelu na niže taksonomske kategorije (varijetete). U našim populacijama uočena su 4 varijeteta:1. P. communis (L) var. pyraster 2. P. communis (L) var. ovata 3. P. communis (L) var. nyardiana 4. P. communis (L) var. penzesiana Varijetet pyraster koji se odlikuje okruglastim oblikom lista, sreće se u asocijacijama Fields i Carpinetum orientalis, na visinama od 200 do 900 m n.v. Varijetet ovata, koji se odlkuje izduženo okruglastim oblikom lista, najzastupljeniji je jer je ekološki najplastičniji. Sreće se u najrazličitijim šumskim asocijacijama od Fields, LJuercetum petraeae, preko Fagetum submontanum, LJuercetum confertae-cerris do asocijacije Fagetum montanum na visinama od 150 do 1.500 m n.v. Varijetet nyardiana, koji se odlikuje izduženo duguljastim oblikom lista, sreće se u istim šumskim asocijacijama kao i var. ovata, ali u znatno manjem obimu, na visinama od 200 do 1.450 m n.v. Varijetet penzesiana, koji se odlikuje lancetastim oblikom lista, sreće se u asocijacijama Fields, Carpineum orientalis, LJuercetum conf. cerris i LJuercetum petreae, na visinama od 250 do 1.200 m n.v. Pored navedenih varijeteta u okviru vrste Pirus communis L. uočeno je i više formi koje se meðusobno razlikuju:- forma piraster ili forma typica, koja se odlikuje tipičnim, okruglastim lišćem koje je na vrhu plitko izduženo nazubljeno. Plodovi su takoðe okrugli i sitni; - forma pryszteriana - u koje je lišće po celom obodu izduženo testerasto, ponekad i dvostruko testerasto;- forma armeniacaefolia - u koje liska klinasto silazi niz peteljku;- forma spathulata - u koje je lišće krupno, okruglasto, sa ravno odsečenom osnovom i kratko zašiljenim vrhom;- forma nyaradyana - u koje su lišće i plodovi tipični osobinama varijeteta;- forma elliptica - u koje su lišće i plodovi na vrlo dugim peteljkama;- forma rhomboidea - u koje je lišće najčešće romboidnog oblika, od srednje dužine (gde je najšire) postepeno zašiljeno ka vrhu i osnovi;- forma elongata - u koje je lišće jajasto-izduženo, ka vrhu postepeno zašiljeno; - forma ovata - u koje su lišće i plodovi tipični osobinama varijeteta;- forma acuminata - u koje je lišće široko-jajasto, skoro okruglasto od gornje trećine ka vrhu postepeno zašiljeno.

- forma cardiaca - u koje je lišće pri osnovi manje-više srcasto ili dublje nazubljeno do testerasto;- forma serrata - u koje je lišće po obodu dublje nazubljeno do testerasto.

Ekofiziološke karakteristike:

Pored toga što divlja kruška razvija dubok i razgranat korenov sistem ona je izrazito mezofilna biljka, koja se najčešće ne sreće na mestima koja nisu dobro obezbeðena vlagom. Ukoliko se i naðe na suvom zemljištu, zaostaje u porastu, formira sitne plodove, strada od nekrotičnih rakrana grana od gymnosporangiuma i drugih sekundarnih bolesti i parazita. Na vazdušnu sušu nije osetljiva kao što je slučaj sa jabukom. Zbog toga se divlja kruška najčešće sreće i u dolinama reka, na aluvijalnim, rastresitim, propustljivim zemljištima, gde najčešće korenov sistem doseže do nivoa podzemnih voda, odakle se snabdeva izobilnom količinom vode.

Divlja kruška podnosi i teška, zbijena i zablaćena zemljišta. U visokim planinskim rejonima divlja kruška se sreće na obodu šuma, na šumskim čistinama, po planinskim livadama, meðama, dvorištima, vrlo retko u šumskom sklopu. Ona se može sresti na aridnim zemljištima, ali sporadično. Divlja kruška ne podnosi velike količine kreća u zemljištu i pri pH preko 8 najčešće strada od hloroze. U pogledu nadmorske visine ima širok dijapazon. Sreće se od 100 m n.v. do 1.600 m n.v., što znači da se divlja kruška ne vezuje niti za odreðeni tip zemljišta, niti za posebnu šumsku zajednicu, već isključivo za zemljišnu vlagu, koja treba da bude prisutna tokom cele godine. Divlja kruška je najranocvetnija Pomoideae. Počinje da cveta od treće dekade marta (u južnijim rejonima), do prve polovine aprila (u severnim) i kasnije na većim visinama. Cveta 5-10 dana pre P. amygdaliformis i P. nivalis, odnosno zajedno ili nešto ranije od nekih sorti kruške. Fenofaza cvetanja tranje relativno kratko. Lista gotovo istovremeno sa cvetanjem. Prvo se pojavljuju bledozeleni uvijeni listići koji se kasnije otvaraju. Prvi listovi se pojavljuju iz mešovitih cvetnih pupoljaka, pa iz lisnih, a najkasnije iz drvnih. U maju letorasti intenuzivno rastu, u toku juna usporavaju porast a potom najčešće još jedanput intenzivno rastu. Uporedo sa primarnim odvija se i sekundarni prirast kod svih nadzemnih i podzemnih delova, koji je dosta intenzivan i u letnjim mesecima julu i avgustu primarni prirast se završava. Zrenje plodova se proteže na dosta dug period: od kraja juna do početka jula, pa sve do kraja septembra odnosno oktobra. U istim ekološkim uslovima sazreva ranije od P. amygdaliformis, P. nivalis i P. elaeagrifolia. Divlja kruška se razmnožava generativno i vegetativno (izdancima i izbojcima). Odmah po berbi seme nije sposobno da klija. Zato je potrebno dopunsko dozrevanje jarovizacija pod odreðenim uslovima (vlage, vazduha, niske temperature), što se odvija pri stratifikovanju semena u poroznom supstratu (pesak, strugotina i dr.). Po ispitivanjima Andonovskog i sar. (1974), period jarovizacije traje najčešće 70-90 dana, u zavisnosti od vremenskih uslova u zimskim mesecima. Isti autor je uočio da seme divlje kruške koja potiče sa visokih planinskih rejona ima duži period jarovizacije i kasnije klija u odnosu na seme kruške iz toplijih i nižih rejona. Klijavost je u velikoj zavisnosti od kvaliteta semena, tipa divlje kruške, od načina oprašivanja. Seme dobiveno od stabala iz šumskog sklopa, koja su najčešće autogamno oploðena, male je

klijavosti. Nasuprot tome, seme od biljaka koje rastu u blizini drugih vrsta ili sorti krušaka, gde je omogućeno ksenogamno oprašivanje, imaju visoku klijavost i veliku energiju klijanja. Porast sejanaca je u pozitivnoj korelaciji sa kvalitetom i klijavošću semena. Prema ispitivanjima Trusenka (1960) samo 5-10 % tipova divlje kruške ispoljavaju inkopatibilnost sa nekim sortama kruške.

Rasprostranjenje vrste:

Ova vrsta ima širok areal rasprostranjenja. Ima je u skoro celoj Evropi, na istoku do Kaspijskog mora, severnog Irana i Kašmira, dela male Azije i oboda severne Afrike. Na sever ide do 55 stepeni (po nekim autorima i do 60 stepeni) s. geografske širine. Ne sreće se u Engleskoj, Danskoj i na Pirinejskom poluostrvu. Na Balkanskom poluostrvu javlja se često u ravnicama i područjima planina do 1.600 m n.v. Naročito je rasprostranjena na obodima šuma pokraj pašnjaka, meðu dolovima, retko u sklopu širokolisnih šuma. Veliki broj jedinki ove vrste sreće se u dolinama reka, na deluvijalnim, lesiviranim i rastresitim zemljištima. Divlja kruška je rasprostranjena kao primešena (stablimično) u gotovo svim hrastovim šumama Srbije. Mestimično se sreće na terenima sa šumom koja je manje-više posečena i iskrčena.

Privredni značaj:

Divlja kruška ima značaj kao podloga za sorte krušaka. Kao podloga je značajna zbog toga što se lako razmnožava generativnim putem, što joj seme ima dobru klijavost a pri dobroj nezi i pikiranju može da se okulira veća količina u prvoj vegetaciji (Ristevski /1972/), čime se proizvodni proces za dobijanje sadnica završava u toku jedne vegetacije. Ona kao podloga potencira bujan porast epibiota, dobro se pričvršćuje za zemlju, daje bujne, rodne i dugovečne voćke. Moglo bi joj se zameriti to što neke sorte okalemljene na njoj ne daju kvalitetne plodove. Plodovi nekih tipova divlje kruške su vrlo ukusni i mogu da se jedu u svežem stanju. U većine tipova ukus ploda se poboljšava gnjilenjem. Plodovi sadrže oko 13 % suve materije, 8,0-8,5 % šećera; 0,09-0,2 % organskih kiselina; 0,58-3,5 % pektinskih materija; 0,30-0,39 % belančevina; oko 1,4 % skroba; 0,48 % tanina; oko 1,42 % celuloze, hemiceluloze i lignina, mineralnih materija i dr. Mogu da se koriste za razne vidove prerade: za sokove, marmelade, Ðemove, rakiju i dr. U nekim krajevima plodovi divlje kruške se suše i upotrebljavaju kao vitaminska i osvežavajuća hrana i napitak. Upotreba ploda divlje kruške u ishrani, blagotvorno deluje na organe za varenje, rad srca, bubrege i dr.

MALUS SILVESTRIS MILL.

Šumska jabuka

Fam. Rosaceae

Sinonimi: Pyrus malus silvestris L. M. acerba Merat. Ostali narodni nazivi: divlja jabuka, jabuka divljaka.


Stablo je nisko, reðe srednje visine (do 14 m). Kruna je svetla široko kupastog nepravilnog oblika. siva, ispucala u tanke ljuske. Višegodišnje grane su sivo smeðe, a letorasti maslinastozelene ili tamnozelene boje. Letorasti mogu biti maljavi ili goli, sa trnovima ili bez njih. Lišće je oblika široko jajastog, eliptičnog ili okruglastog, pri osnovi široko-klinasto ili okruglasto do malo usečeno, duge 3-5 cm široko 2-4 cm. Na vrhu je kratko zašiljeno, po obodu testerasto ili dvostrukotesterasto nazubljeno. Lišće je u mladosti maljavo, a kasnije manje više potpuno golo. Lice liske je sjajno, svetlozelene, a naličje mat, bledozelene boje. Peteljka liske je duga od 1,5 do 3 cm. Pupoljci su sitni eliptičnog ili okruglasto-eliiptičnog oblika u početku maljavi a kasnije goli. Cvetovi su skupljeni u cvast, gronju, široku 3-4 cm. Cvetne drške su duge 1.2,5 cm, manje-više gole. Čašični listići su trouglasti, zašiljeni, po obodu žlezdasti, dugi 5-6 mm i ostaju na plodu. Krunični listići su bele ili ružičaste boje, jajastog, objajastog ili okruglastog oblika, dužine 1,3-2 cm. Prašnici su dugi oko 10 mm sa prašnicima žute boje. Stubić je go ili pri osnovi maljav. Plodovi šumske jabuke su jajasto-okruglastog ili okruglastog oblika, prečnika do 3 cm. Pokožica ploda je najčešće žutozelene boje, ponekad sa dopunskim crvenilom sa sunčane strane ploda.

Ekofiziološle karakteristike:

Malus silvestris se sreće pretežno u mezofilnim šumama hrastovog pojasa, ponekad i preko 1000 m n.v. Bolje raste po obodu šuma, gde obilnije cveta nego u sklopu gustih, zasenjenih šuma. Često se sreće kraj puteva i polja, meðu grmljem i po sunčanim kamenitim obroncima planina. Voli svetlo mesto. Relativno je toploljubiva i mazofilna vrsta. Pogoduju joj krečna, ne previše vlažna zemljišta. Relativno je otporna prema mrazevima. To je entomofilna vrsta, koju rado posećuje pčela. Cveta u aprilu i maju. Plodovi joj sazrevaju u avgustu i septembru. U prirodi se razmnožava vegetativno (izdancima iz panja, a ponekad i iz korena) i semenom.


Sreće se u Evropi na severu do južne-Skandinavije, i Finske, evropskom delu Rusije, na jugu do Kavkaza. U Srbiji je rasprostranjena kao pojedinačna stabla u šumama u pojasu hrasta.

Privredni značaj;

Malus silvestris je ishodna vrsta mnogih sorti jabuke (pre svega tzv. autohtonih - domaćih sorti). Ova vrsta ima veliki privredni značaj jer se masovno koristi u voćarskoj proizvodnji kao podloga za kalemljenje sorti jabuke. Meðutim, i njen plod može biti vrlo koristan, ne toliko za potrošnju u svežem stanju, koliko za preradu. On je bogat organskim kiselinama, šećerima, celulozom, mineralnim materijama (naročito fosforom), nešto manjim količinama vitamina C, B1, B2, i karotina.Ukus ploda je kiseo i trpak, što potiče od velike količine pektina (oko 3%), što se u industriji prerade može iskoristiti za želiranje proizvoda od drugog voće. Plod se može preraditi u voćni sok, vino, rakiju, sirće ili sirup. Istrugan i osušen plod se može upotrebiti kao voćni čaj. Drvo se može koristiti u stolariji, tokarstvu i za proizvodnju furnira. Fine je graðe, lepe crvenkastosmeðe boje, ali male trajnosti.

FRAGARIA VESCA L.

Šumska jagoda

Fam. Rosaceae A.L.

Ostali narodni nazivi: šumska jagoda, jagodnjača, mamica, pozemljuša, troska, fragula


To je višegodišnja biljka visine od 5 do 20 (30) cm, sa nadzemnim delom koji je u obliku rozete sastavljene od listića. Rizom je kratak, valjkastog oblika, vodoravnog ili kosog položaja i najvećim delom u zemlji. Kraći nadzemni deo rizoma je pokriven izumrlim ostacima listova i zalistaka. Iz sredine rozete se svake godine javljaju nadzemni, puzeći izdanci (stolone), koji se ukorenjuju na čvorovima (nodusima), pa se na taj način biljka najčešće razmnožava. Stabljika je uspravna, u donjem delu prekrivena štrčećim maljavim dlakama, a pri vrhu najčešće prileglim dlakama i nešto veće visine od prizemnih listova. Lišće je tročlano, sa vrlo dugačkim dlakavim drškama. Lice liske je tamnozelene boje, prekriveno retkim prileglim dlakama. Naličje je svetloplavo-zeleno, prekriveno retkim prileglim svilenkastim dlakama, koje su po nervima nešto gušće. Listići su jajastog ili objajastog oblika, dužine 1-6 cm, grubo, testerasto nazubljenog oboda i sa 6-9 pari izraženih nerava sa naličja liske. Srednji listić je jajastog ili romboidnog oblika, u donjoj 1/5 ili 1/4 grubotesterasto nazubljenog oboda. Lisni zalisci su crvenkastosmeðe boje, lancetastog oblika, dugačko ušiljeni, sa gornje strane goli, a sa donje prekriveni gustim najčešće prileglim, a ponekad i uspravno štrčećim dlakama, celog oboda. Brakteje se retko javljaju. Cvetovi su srednje krupni, prečnika 1,5 cm najčešće dvopolni (hermafroditni), a mogu biti i jednopolni skupljeni u retke cimozne cvasti. Cvetne drške su dugačke i tanke, bočno prekrivene prileglim ili uspravnim dlakama. Čašični listići su trouglasto-šiljatog oblika, prekriveni prileglim dlakama. Na zrelom plodu su štrčeći ili nadole savijeni. Spoljašnji čašični listići su jednake dužine sa listićima unutrašnje čašice lancetastog ili linearnog oblika, prekriveni prileglim dlakama. Krunični listići su bele boje, srednje krupni (4-8 mm dugački), okruglastog ili jajastog oblika, goli. Ima oko 20 prašnika i mnogo tučkova. Cvetna loža se posle cvetanja uvećava i izraste u mesnati sočan plod - zbirnu orašicu. Plod je dužine do 2 cm, oblika izduženog, jajastog do okruglastog, tamnocrvene boje.

Ekofiziološke karakteristike: Raste po šumama, šumskim krčevinama, po livadama, progalama, uz žbunje, šikare i živice. Sreće se u nižim i na planinama do 1.300 m nadmorske visine. Najčešće je prisutna u asocijacijama cera (LJuercetum farnetto - cerris), kitnjaka i graba (LJuerceto-Carpinetum), kitnjaka (LJuercetum montanum), bukve (Fagetum montanum) itd. Šumska jagoda cveta od aprila do juna, a ponekad i po drugi put u jesen. Plodovi sazrevaju od maja pa sve do avgusta (na većim visinama). Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno (stolonama).


Šumska jagoda je rasprostranjena gotovo na svim kontinentima, te se tretira kao sekundarni kosmopolita. U Srbiji je rasprostranjena.

Privredni značaj

Zbog izuzetno lepe i prijatne arome plod šumske jagode je najomiljenije šumsko voće. Plod je cenjen i zbog velike biološke vrednosti: sadrži oko 18-20 % suve materije, 6-8 % šećera (najviše fruktoze i glukoze), oko 1 % organskih kiselina (najviše limunske i vinske), oko 60 mg % vitamina C, oko 0,6 % mineralnih materija (od čega najviše kalijuma - do 145 mg %, gvožda i mangana), nešto pektina, aromatičnih i bojenih materija i dr. Zbog visokog sadržaja gvožða smatra se naročito zdravom hranom za malokrvne. NJeni plodovi su vrlo ukusni i zdravi kako sveži, tako i preraðeni u Ðem, slatko, marmeladu, žele, sirup, sok, vino, kolač, kompot, sladoled itd. Lišće šumske jagode se može (kao i malinovo i kupinovo) upotrebiti kao najukusnija i najkvalitetnija zamena za ruski čaj. Ono sadrži u svežem stanju od 100-300 mg % vitamina C. Za čaj mogu poslužiti i osušeni plodovi. Ova vrsta jagode ima naročito veliki privredni značaj, jer je praroditelj velikog broja sorti, o čemu svedoči podatak da je počela da se gaji još u 15. veku.

CORYLUS AVELLANA L.

Lešnik

Familija:Corylaceae

Ostali narodni nazivi: Obična leska, leska, lijeska, lijesnik, leščika, jezgarica i dr.

Morfološke karakteristike

Leska je najčešće u obliku žbuna, a katkad i u obliku manjeg stabla, visine do 7 m.Kora drveta je glatka, svetla, crvenkaste ili pepeljasto-sive boje. Izdanci i grane su dugi i dosta ravne, tanke kore, crvenkasto-smeðe boje, sa izraženim smeðim lenticelama. Starenjem kora posivi i plitko ispuca.Pupoljci pu krupni (do 3 mm dužine), trbušastog oblika, naizmeničnog rasporeda.Lišće je okruglastog do široko-jajastog oblika, 6-10 (13) cm dužine i 5-9 cm širine, u vršnom delu naglo zašiljeno. Osnova liske je srcoliko urezana. Lice liske je bez sjaja, tamno-zelene boje, sa retkim dlačicama ili golo. Naličje liske je obično svetlije boje, duž nerava dlakavo, dvostruko testerasto po obodu. Lisna petelka je relativno kratka (0,5-1,5 cm dužine) i dlakava.Cvetovi su razdvojenih polova (jednopolni i jednodomni) i razvijaju se pre listova. Muški cvetovi su skupljeni u cvast - resu dužine do 8 cm, prečnika 5-6 mm, koja je obavijena gusto dlakavim pokrovnim ljuspicama. Rese su obično po 2-4 u grupi. Ženski cvetovi, po 2 u cvasti, obično su na kratkim izdancima, slični pupoljcima, sa karakterističnim crvenim dvodelnim nitastim žigovima.Plod je široko jajasta orašica dužine 1,2-2 cm, jednim delom omotana u početku zelenim, kasnije smeðim listolikim ovojem (kupulom), nazubljenog ili režjevitog oboda.U okviru ove vrste izdvojene su 3 forme i 2 subforme:1. f. atropurpurea - kod koje su listovi crvenkasti. Ova forma je često gajena po parkovima kao

dekorativna.2.f. avellana - kod koje je plodov omotač (kupula) sa žlezdastim dlačicama ili bez njih.U okviru ove forme izdvojene su dve subforme:- subf. brachychlamys - koja se češće sreće i kod koje je kupula kraća od ploda.-subf. schisochlamys - vrlo česta u prirodnim populacijama. Kod nje je kupula duža od ploda.3.f. glandulosa - kod koje je plodov omotač sa brojnim žlezdastim dlakama.

Ekofoziološke karakteristike

Leska je jedan od najobičnijih i najčešćih žbunova naših šuma. Čest je u asocijacijama:LJuerco-Carpinetum serbicum, Fragetum montanum serbicum Rud. Često gradi guste čestare na proplancima svežijih staništa. Obično čini podrast u hrastovim šumama.Redovno se sreće izmeðu 700-1200 m n.v.Sporadično se sreće po osojnim padinama i sunčanim dolinama. Raste oko šuma i livada, po šikarama, čistinama, uz potoke i puteve, po brdima i planinama. Leski najviše odgovaraju duboka silikatna zemljišta. Slabije se razvija na baznim, eruptivnim stenama, dok se na krečnim zemljištima retko razvijaju samo pojedinačni primerci.Leska dobro podnosi zasenu. Obično živi oko 40 godina, mada pojedini primerci mogu dostići starost i od 60-80 godina. Leska cveta u februaru - martu, a plodovi mu sazrevaju u septembru. Oprašuje se anemofilno, a razmnožava korenovim izdnacima ili izdancima iz panja.

Rasprostranjenje vrste

Leska se sreće u Skandinaviji (sem severnih delova), srednjoj i zapadnoj Evropi, Sredozemlju, na Balkanskom poluostrvu, Kipru i Maloj Aziji. U južnoj Evropi penje se pojedinačno i do 1800 m nadmorske visine.U Srbiji je rasprostranjen.

Privredni značaj

U privrednom pogledu najveći značaj imaju plodovi. Oni imaju belu, čvrstu hranljivu jezgru ugodnog ukusa. U njoj je više od 60% ulja, 14-18% belančevina, oko 14% ugljenih hidrata, oko 2,4% mineralnih materija (naročito gvožða - 4mg%, kalijuma i kalcijuma, natrijuma, magnezijuma, fosfora i dr.). Izvor je vitamina iz grupe B i E. Uz orah lešnik se ubraja u energetski najvredniju namirnicu.Lešnici se jedu sirovi, a mogu se upotrebiti i u kulinarstvu i prehrambenoj industriji (za slatkiše, čokolade, bombone i sl.). Služe i za dobijanje jestivog ulja. Pogača zaostala posle ceðenja ulja, upotrebljava se za pravljenje alve.Jestivim se smatraju leskine rese, koje se u slučaju oskudice, prokuvane i osušene mogu samleti i dodavati testu za hleb. U svežim resama ima oko 100 mg% vitamina C što je u proseku više no u najkvalitetnijeg limuna. Lešnikove rese se za jelo mogu sakupljati tokom čitave jeseni i zime.U narodnoj medicini koristi se kora, list i cvet za lečenje različitih bolesti. Leska je dobar zaštitnik za erozivne terene. Zbog lepog izgleda koristi se i kao parkovska biljka. Drvo je čvrsto i žilavo te se koristi u mnoge tehničke svrhe (dobro je za rezbarenje i poliranje) - crvenkaste boje.I pored izuzetno kvalitetnog ploda prirodni voćnjaci lešnika u našoj zemlji iskorišćavaju se stihijno, ili se uopšte ne koriste.

CORNUS MAS L.

Dren

Familija:Cornaceae Link.

Sinonimi:Cornus mascula Lam., Cornus vernalis Salisb., Cornus nudiflora Dum. Ostali narodni nazivi: dren, drijen, tvrdi drijen, drenovina, drenjina, drenak, bela svibovina, drin, drnjulić, drenjka, drenjula


Dren je grm, visine 3-4m, retko 5-7m i prečnika 20-25 cm . Habitus se odlikuje kratkim deblom i okruglasto-piramidalnom krunom.Kora na starijim stablima je siva, tanka i plitko ispucana, a na mladim grančicama siva, glatka i sjajna. Jednogodišnji letorasti su glatki, crvenkasto-zeleni, sa izraženim lenticelama.Pupoljci su naspramno rasporeðeni. Lisni su izduženi sa špicastim vrhom, sedeći, bez lisnih drški. Cvetni pupoljci su loptasti, na dugim drškama, zaštićeni sa četiri ljuspasta listića.Listovi su prosti, eliptičnog ili jajasto-eliptičnog oblika, sa oštrim vrhom i klinastom osnovom. Sa obe strane liske prekriveni su gustim, čekinjastim maljama. Liska je dužine 4-8cm, a širine 1,3- 3 cm. Veličina lista zavisi od plodnosti zemljišta. Nervatura lista je zrakasta. Lisna peteljka je kratka, dužine od 0,5-1cm. Listovi su poreðani naspramno.Od jednog cvetnog pupoljka formira se štitasta cvast od 10-23 cvetova. Svaki cvet je na sopstvenoj cvetnoj dršci. ljuspasti listići pupoljka, po precvetavanju ne otpadaju već se okreću nadole.Cvetovi su dvopolni (hermafroditni), iako se ponekad mogu sresti samo morfološki i funkcionalno muški cvetovi. Čašica i krunica su žuti, dužine 4-5mm i širine 1-1,5 mm . Prašnici su dva puta kraći od kruničnih listića. Plodnik je sredcvetan dvognezdan sa jednim stubićem. Cvetna drška je maljava i dužine 5-10mm. Iako dren cveta rano, plodovi sazrevaju relativno kasno. U toplijim područjima to je sredinom avgusta, a u hladnijim do sredine septembra. Analogno cvetanju i zrenje plodova na istoj voćki se ne dešava istovremeno. Plodovi su vrlo varijabilni po boji, veličini, obliku ploda i koštice.Koštica (endokarp) štiti dve semenke.* * *Prema boji zrelog ploda u populaciji drena uočavaju se dva varijeteta:1. var. mas ili var.typica - koji se odlikuje lišćem jajastog ili jajsto-eliptičnog oblika, dva puta duže nego što je šire, čiji su plodovi crvene boje.2. var. oblongifolia - koji se odlikuje izduženim lišćem, tri puta dužim nego što je široko. Sreće se sporadično. Plodovi su tamno-crvene do ljubičaste boje.U okviru var. mas vrlo su izražena variranja po obliku ploda, te su izdvojene 4 forme:1.f. dolichocarpa Priszt. - u koje su plodovi ka osnovi drške jako zašiljeni;2. f. conica Jov. in Add. - u koje su plodovi na vrhu postepeno suženi i zašiljeni;3. f. oxycarpa Jov. in Add . - u koje su plodovi i koštice izduženi, zašiljeni ka oba kraja (dugi 17-21mm, široki 6-0 mm); 4.f. microcarpa Szanad. - u koje su plodovi i koštice okruglasto-eliptični, dužine do 13mm .

Ekofiziološke karakteristike

Dren je vrlo adaptivna vrsta. Sreće se na različitim nadmorskim visinama od 100 do 1000, pa čak i do

1300m .Najbolje mu odgovaraju topliji tereni i položaji, kao i otvorene visoravni. Često se javlja i po obodu kotlina.Zimski mrazevi mu ne smetaju, ali često strada u vreme cvetanja od prolećnih mrazeva. To upravo i limitira njegovu veću rasprostranjenost. Sreće se uglavnom u rejonima gde srednja godišnja temperatura nije niža od 10 stepeni C.U pogledu geološke podloge pokazuje ogromnu prilagodljivost. Podjednako se sreće na karbonatnim i na silikatnim terenima. Takoðe se sreće i na suvim nerazvijenim deluvijalnim zemljištima, na rendzinama, kiselim zemljištima i dr. Reðe se sreće na aluvijalnim zemljištima.Dren je sastavni deo kako termofilnih hrastovih šuma, tako i šikara i kamenih fitocenoza. Najviše je zastupljen u svetlim termofilnim šumskim zajednicama submediteranske zone: Ostrio-carpinion orientalis i LJuercion farnetto , koje objedinjava. Dren se takoðe sreće i u kserofilnim i termofilnim zajednicama na visinama od 600m n.v. Sreće se i na otvorenim toplim kamenjarima pokraj naselja, po rubovima šuma i na šumskim goletima.Dren je termofilna i kserofilna vrsta. Dobro podnosi zasenu, ali se normalno razvija i plodonosi na svetlu. Razmnožava se semenom, korenovim izdancima i izdancima iz panja. Relativno sporo raste, naročito na suvim staništima. Izdanci sa panja rastu do svoje 5-6 godine relativno brzo. Na suvim, kamenitim zemljištima počinju da se suše već pri starosti od oko 30 godina, dok na boljim zemljištima može da dositgne veliku starost.Razvija plitak korenov sistem, bez žile srčanice.Cvetovi se javljaju vrlo rano u proleće, mnogo pre listanja. To je razlog što često stradaju od mrazeva. U zavisnosti od nadmorske visine, cvetanje drena se dešava od februara do kraja aprila.Oprašivanje je entomofilno i predstavlja jednu od najranijih medonosnih biljaka.Analogno cvetanju i plodovi postepeno sazrevaju. Na istoj voćki, pa čak i u istoj cvasti u isto vreme ima zrelih i zelenih plodova. Najranije sazrevaju plodovi u toplim područjima. To se dešava od kraja avgusta do početka oktobra.

Raprostranenje vrste

Opšte rasprostranjenje - Apeninsko i Balkansko poluostrvo, znatan deo srednje Evrope, Mala Azija, Krim i Kavkaz.Dren (var. mas ) u Srbiji je rasprostranjen na celoj teritoriji sa sadašnjim ili ranijim hrastovim šumama. Varijetet oblongifolia se sporadično sreće (okolina Babušnice, kraj Raške; Staro Gradsko na Kosovu; izvor Belog Drima, Koritnik).

Privredni značaj

Plod drena je od velike biološke vrednosti, zahvaljujući svojim hemijskim osobinama. Sadrži oko 17% suve materije, veliku količinu šećera (8%), organksih kiselina (3,34%), vitamina C (oko 70 mg%) i dr. Naročito su kvalitetni plodovi ljubičastog tipa, cilindričnog i kruškastog oblika. NJihova krupnoća je najveća, a ukus i aroma najbolji.Mnogobrojna pozitivna, hranljiva svojstva ploda ukazuju da je dren neopravdano zapostavljen i sa voćarskog aspekta. Razlog tome treba tražiti u nekim osobinama njegovog ploda i stabla koje otežavaju tehniku branja, transporta i čuvanja plodova. Naime, plodovi ne sazrevaju istovremeno, meki su u punoj zrelosti i po branju brzo gnjile. Zato se teško transportuju. Meðutim, ovi nedostaci ne mogu nikako da zasene njegove pozitivne osobine.Plod drena može da se koristi u sirovom i u preraðenom stanju (kao osušen za kompote, preraðen u xemove, sokove, slatka, kaše, kolače, bombone, likere, kisela vina i dr).

Takoðe se plod drena može koristiti i kao dodatak drugim plodovima (npr. kruški), da bi popravio ukus i aromu.U narodnoj medicini se koristi za lečenje stomačno-crevnih bolesti.To je medonosna biljka. Dobro se ukorenjava te se može koristiti i za sprečavanje erozije.Dobro podnosi rezidbu te služi i kao dekorativna parkovska biljka.Drvo mu je čvrsto, tvrdo, žilavo, žućkaste boje, lepo se polira. Zato dren ima veliku primenu u drvnoj industriji.

CORYLUS COLURNA L.

Mečja leska

Familija:Corylaceae

Sinonimi:Corylus pontica Koch. Ostali narodni nazivi: mexetka, div leska, turska leska


Stablo je bujno, visine do 25 (30) m, i do 0,75 (1) m prečnika debla, sa kupastom do široko zaobljenom krunom.Kora drveta je sivkasto-bele boje do tamnosive, mekana, plutasta, redovno plitko uzdužno ispucala.Jednogodišnji izdanci su dlakavi, žućkaste boje, a starenjem se menjaju u svetlosivu. Pupoljci su krupni (dužina 6-7 mm), trbušasti, dlakavi, tamnosmeðe boje.Lišće je široko-jajastog do okruglastog oblika, dužine 7-12 cm, širine 5-10 cm, grubo dvostruko testerasto, na vrhu naglo suženo. Lice liske je tamnozelene boje, a naličje uz nerve dlakavo. Lisna osnova je srcoliko urezana. Lisna peteljka je 2-5 cm dužine, znatno duža nego kod obične leske.Cvetovi su jednopolni i jednodomni. Muški cvetovi su skupljeni u cvast resu dužine do 12 cm, prečnika 5-6 mm, po 2 ili 3 zajedno. Ženski cvetovi su grupisani u cvast glomerulu.Plod je lešnik (orašica). Plodovi su skupljeni (3-8) zajedniččkom osnovom u ježicu sa kojom u fazi zrenja zajedno opadaju. Svaki plod je obavijen lisnatim omotačem (kupulom), koja po dozrevanju plodova lignificira i čvrsto steže plod. Zbog toga u poznu jesen opadaju cele grupe plodova zajedno sa ježicom. Plodovi su relativno sitni (1-1,6 cm dugi, a debeli 0,8-1,2 cm). Odlikuju se vrlo tvrdim perikarpom i sa često uginulim - gnjilim embrionom.U okviru ove vrste izdvojene su 2 forme koje se meðusobno razlikuju po prisustvu malja:1. f. colurna - kod koje su liska, drška i delovi plodnog ovoja goli ili slabo dlakavi, ali bez žlezdastih dlačica.2. f. glandulifera - kod koje su lisna drška i omotač ploda obilno žlezdasto dlakavi.


Staništa mečje leske su najčešće kameniti tereni. Na krečnjaku se sreće i do 1800 m n.v. a na silikatnoj podlozi do 1400 m n.v. Retko se spušta niže od 600 m n.v. Odlično joj pogoduju tereni zaklonjeni od jakih vetrova. Dobro podnosi zasenu.Mečja leska učestvuje u izgradnji niza zajednica različitog sastava i strkture i to:Fageto-

hyrcaneto-colurnetum Jov., Caprinetum orientalis serbicum colurnetum Jov., Colurneto-Pinetum nigrae Jov., Fageto-colurnetum mixtum Mišić., LJuerceto-colurnetum mixtum Mišić., Syringo-colurnetum mixtum Mišić i dr. Zajednice mečje leske se odlikuju: bogatstvom flore, ekološkom, taksonomskom i cenološkom raznovrsnošću. Sve zajednice mečje leske se povezuju u jednu reliktnu vegetaciju. Mečja leska u tim zajednicama pokazuje širok ekološki dijapazon i izgraðuje posebne ekotipove, koji se meðusobno razlikuju po habitusu, visini, prečniku i morfološkim karakteristikama nekih organa.Mečja leska cveta vrlo rano (kraj februara - početak marta), a plodovi joj sazrevaju u jesen (septembar). Oprašuje se anemofilno (vetrom), a razmnožava uglavnom semenom, reðe vegetativno.Posebno treba istaći da u zajedniciFageto-colurnetum mixtum Mišić postiže odličnu vitalnost i prirast i dobro se razmnožava izdanačkim putem.


Mečja leska je rasprostranjena u Rumuniji, na Balkanskom poluostrvu (Jugoslavija, Bugarska, Albanija, Makedonija, Grčka), u Maloj Aziji, Iranu i Indo-himalajskoj oblasti.U Srbiji se sreće: u \erdapskom području, Beljanici, Rtnju, Ozrenu, Staroj planini, Suvoj planini, u dolini i klisuri Sukovarske reke, Vardenoku, Malom Jastrepcu, Kopaoniku i dr. planinama, na Kosovu (Kozjak, Prokletije, Koprivnik, Paštrik, Koritnik itd.).

Privredni značaj

Plodovi mečje leske se manje koriste u ishrani iako imaju slične pomološko-tehnološke osobine kao i Corylus avellana . To je zbog toga što su plodovi sitni i obavijeni vrlo čvrstim endokarpom koji se teško odvaja od jezgre. Meðutim, ova vrsta ima veliki značaj u voćarskoj praksi kao podloga za kalemljenje sortiCorylus avellana . njen značaj je utoliko veći što je za sada to jedina podloga koja ne formira izdanke te se sorte lešnika mogu gajiti i kao stablašice (sa deblom). To naročito olakšava mehanizovanu berbu plodova lešnika.Drvo mečje leske ima odlične tehničke mogućnosti pa se koristi u stolarstvu, rezbarstvu i dr.

COTONASTER INTEGERRIMUS MED.

Dunjarica

Familija: Rosaceae A.L.

Sinonimi: C. vulgaris Lind, C. cotonaster Karst. Ostali narodni nazivi: dunjarica, rumena dunjarica, petrovčica, mušmulica


Dunjarica ima oblik vrlo razgranatog žbuna, visine od 0,5 od 2 m. U mladosti su joj grančice prekrivene gustim maljama (dlakama) a kasnije su gole i sjajne.Lišće je polimorfno - najčešće široko-jajastog, okruglastog i izduženo-jajastog oblika, dužine 1-3 (4) cm, a širine 0,5-3 cm. Liska je celog oboda, na vrhu tupo ili kratko zašiljena. Lice liske je

manje ili više golo, bez sjaja i tamnozelene boje. Naličje liske je bele ili sive boje sa izraženim vunastim maljama koje pokrivaju vrlo kratku peteljku (dugačku samo 2-4 mm).Cvetovi su sitni dvopolni. Skupljeni su 2-3 (4) u cvast gornju, koja je kratka, gola i viseća. Čašica je takoðe gola i maljava po obodu, sastavljena od 5 čašičnih listića. Krunica je sastavljena od 5 kruničnih listića, lepe ružičastobele boje, oko 20 prašnika i 1 tučka nastalog od 2-5 meðusobno sraslih oplodnih listića.Plodovi su sinkarpne koštunice jabučastog oblika, intenzivno crvene boje, prečnika 6-8 mm, sa 2-4 spljoštene koštice.U okviru ove vrste izdvojena su dva varijeteta:1. var. Integerrimus 2. var. Intermedia Prvi varijetet se odlikuje većom bujnošću (žbunom višim od 1 m), lišćem tipičnog oblika i veličine i sporadičnošću (ima ga nešto više na Suvoj planini).Varijetet intermedia je vrlo niskog žbuna (od 0,5 m), sitnog lišća, dugog do 2 cm, tupo-jajastog oblika. Iako se i on sporadično sreće u populacijama, znatno je rasprostranjeniji od prethodnog varijeteta (Rtanj, Suva planina, Vidlič i dr.)


Dunjarica cveta u dugom intervalu, od aprila do juna, a ponekad se i u avgustu mogu sresti zakasneli cvetovi. Sazrevanje ploda je takoðe u dugom intervalu, od kraja jula do septembra.Ovaj grm raste po otvorenim sunčanim i kamenitim krečnjačkim terenima, na staništima crnog bora, crnog graba, grabića i raznih šibljaka.Kako je izrazito heliofitna vrsta, voli svetle šume u pretplaninskim i planinskim područjima. Ona je istovremeno i izrazito kserofilna, te se kao pionirska vrsta sreće na najsiromašnijim terenima.U visinu ide do staništa krivulja (oko 2.000 m) i subalpskih pašnjaka, gde se javlja u vidu poleglog grma, visine do 0,5 m.


Evropa (od južne Skandinavije, Finske i Pribaltika do Ukrajine, Krima, Kavkaza). U Srbiji je rasprostranjena po višim krečnjačkim terenima.

Privredni značaj

Značaj ove vrste je vrlo skroman. Ona se najviše iskorišćava kao gajena parkovska biljka, zbog vrlo lepog opšteg izgleda.Meðutim, njeni vrlo kvalitetni plodovi u našoj zemlji se ne iskorišćavaju. Istina, oni u svežem stanju nisu ukusni za jelo, ali bi mogli da se preraðuju na različite načine (slično gloginjama): u kompote, želee i marmelade, bilo samostalno ili u smeši sa drugim šumskim voćem.Pored toga, dunjarica može da se koristi za živice na vrlo teškim terenima i kao biomeliorativna vrsta za pošumljavanje goleti.

COTONASTER TOMENTOSA LIND.

Pustenasta dunjarica


Sinonimi:Mespilus tomentosa Ait., Cotonaster nebrodensis C., Cotonaster orientalis Borb., Mespilus orientalis Mill. Ostali narodni nazivi: pustenjasta dunjarica, pustenjasta mušmulica


Pustenasta dunjarivca ima oblik žbuna, visine od 1-2,5 m, upsravnog porasta i vrlo razgranatih grana. Grančice su u mladosti gusto, vunasto maljave, a kasnije gole.Lišće je do 6 cm dužine, široko eliptičnog oblika. Vrh liske je tup ili malo zašiljen, a obod ceo. Obe strane liske su prekrivene maljama; lice - beličastosivim, a naličje gustim pustenastim. Peteljka liske koja je 3-6 mm dugačka, takoðe je prekrivena maljama.Svetlocrvenkasti, sitni dvopolni cvetovi (3-12) skupljeni su u viseću cvast gronju. Cvetne drške i čašice su prekrivene beličastim maljama.Plodovi su sinkarpne koštunice jabukoliog oblika, crvene boje pokožice, prečnika 7-8 mm, sa utisnutim zvezdastim ožiljkom u predelu čašice. Meso ploda je brašnjavo i u njemu je smešteno 3-8 svetlosmeðih semenki.


Ova dunjarica je izrazito kserofitna, heliofilna i bazifilna vrsta. Zato je najčešće prisutna pojedinačno ili u malim skupinama na krečnjačkim, stenovitim i otvorenim terenima. Sreće se u šumama crnog graba, crnog bora, tj. od pojasa hrasta do pojasa krivulja, do preko 2.000 m nadmorske visine.Pustenasta dunjarica cveta u periodu od maja do juna. Plodovi joj sazrevaju u avgustu i septembru.


Južna Evropa, južni deo srednje Evrope i Zapadna Azija.U Srbiji se sreće na svim višim krečnjačkim masivima.

Privredni značaj

Pustenasta dunjarica je pionirska vrsta na terenima sa kojih je uklonjena šuma ili na goletima koje tek osvaja. Zbog lepog opšteg izgleda koristi se kao dekorativna, parkovska biljka. Za sada u našoj zemlji plod ove vrste se malo koristi u ishrani, ali bi u budućnosti mogao da se skuplja i preraðuje kao i plod dunjarice u marmelade, kompote i želee.* * *Potrebno je upozoriti da je lišće obe navedene dunjarice koje su autohtone u našim fitocenozama, kao i one koje su introdukovane i gaje se kao parkovske biljke, više ili manje otrovno, jer sadrži cijanogene glikozide.

CRATAEGUS MONOGYNA JACQ.

Jednosemeni beli glog

Familija Rosaceae A.L.

Sinonimi:Mespilus monogyna All.

Ostali narodni nazivi: beli glog, glog, jednokoštičavi glog, beli trn, bela drača


Opšte karakteristike populacije i jedinke ove vrste sastoje se u njihovoj fenološkoj ujednačenosti, ne samo u nastupanju cvetanja, već i sazrevanja plodova.Letorasti, lišće, drške cvasti i cvetova su sasvim goli ili se pak sreće retka vlaknavost cvetne lože i cvetne drške. No, kasnije u toku vegetacije ta vlaknavost se gubi. Vlaknavost u osnovi stubića uočena je kod svih egzemplara. Uočene su i fenotipske razlike u odnosu oblika i veličine lišća i zrelih plodova, koje su uslovljene pre svega klimatsko-edafskim faktorima.U ove vrste stablo ima male razmere (visine do nekoliko metara), a najčešće je u obliku grma.Cvetovi su dvopolni skupljeni u štitastu cvast. Broj cvetova u cvasti se kreće od 4-23. Uočeno je da sa porastom nadmorske visine raste i broj cvetova u cvasti. Meðutim, u broju prašnika po jednom cvetu (koji se kreće od 12 do 22), nije uočena takva zakonomernost.Fenotipske razlike u okviru ove vrste se manifestuju i u odnosu veličine i forme zrelih plodova. Ovi parametri su proučeni na uzorcima iz različitih lokaliteta i šumskih zajednica i nisu uočene nikakve zakonomernosti. U svim ispitivanim uzorcima dužina ploda je veća od širine, sa srednjim vrednostima za dužinu 9,82 mm i za širinu 8,96 mm.Da bi se dobio 1 kg semena, potrebno je sakupiti 4,23 kg svežih plodova.


U poreðenju sa drugim vrstama rodaCrataegus, Crataegus monogyna Jaclj. se karakteriše najširom ekološkom amplitudom. Sreće se na nadmorskim visinama od 100 do 1.500 m. Meðutim, najveća frekvencija ove vrste sreće se od 900 do 1.200 m n.v., tj. u zoni listopadnih šuma. Ova vrsta se sreće u sledećim šumskim zajednicama:Coccifero-Carpinetum orientalis, Carpinetum orientalis, LJuercetum farnetto cerris, LJuerco-Ostryetum, Orno-LJuercetum petraeae, Fagetum submontanum, Pfercidio-Pinetum peucis, a delimično i Fagetum montanum. Slično drugim vrstama ovog roda, iCrataegus monogyna Jaclj. ne zavisi od karakteristika matičnog supstrata. Od drugih vrsta roda Crataegus se razlikuje ne samo po jasnim morfološkim obeležjima već i po svojim fenološkim osobinama. NJena najizraženija karakteristika jeste da prva prolista i procveta, da joj plodovi najranije sazrevaju u odnosu na ostale glogove.U zoniCoccifero-Carpinetum orientalis cveta u proseku krajem aprila, a u zoni bukovih šuma sredinom juna. Plodovi sazrevaju u drugoj polovini septembra. Odlikuje se obimnom frutifikacijom, sa dominantno rodnim godinama.* * *Zahvaljujući tako širokoj ekološkoj amplitudi, postoje izrazite morfološke razlike u okviru ove vrste. To je dalo osnova da se izvrši njeno raščlanjavanje na manje taksonomske kategorije.Izdvojeno je 7 varijetata, od kojih su najzatupljeniji:

1. var. Azarella 2. var. Sericea ili var. Nova. CRATAEGUS MONOGYNA JAVLJ. Var. AZARELLA (Gris.f.Hay)Morfološke karakteristike To je grm sa maljavim cvetnim drškama, sa obrnuto jajastim lišćem usečenim na 3-5 delova sa klinastom osnovom i maljavim naličjem. Cvetovi su sa jednim stubićem. Mladi plodovi su jajastog oblika i maljavi. Za ovaj taksonom je karakteristična gusta maljavost mladog lišća i letorasta, koja u drugoj polovini vegetacije postaje sve reða. Izrazito maljave su i drške cvasti i cvetova, naličje lišća i lisne drške, dok je lice lišća sa retkim maljama. Maljavost se zadržava do kraja vegetacije na svim organima.Lišće je najčešće trodelno i plitko (a reðe duboko) usečeno, a pojedini useci završavaju oštrim uglom. Lisna osnova je najčešće klinastog oblika. Krupnije lišće je redovno zasečeno na 3-5 delova. Mladi plodovi su gusto maljavi, a retka maljavost po njihovoj površini se najčešće završava do sazrevanja.Cvast kod ovog varijeteta je sastavljena od 3 do 33 cveta. Najveći broj cvetova u cvasti je uočen u uzoraka iz zajedniceCarpinetum orientalis (17 do 33). Broj prašnika po cvetu se kreće od 10 do 22.Ekofoziološke karakteristikeCrataegus monogyna var. azarella je termofilan glog i otporan na sušu. Zbog te osobine je zastupljen na malim nadmorskim visinama (najčešće nižim od 800 m n.v.). No, ako se sreće na većim visinama, to je najčešće na karbonatnom supstratu.U ekološkom pogledu ovaj varijetet se ne razlikuje od varijetetaCrataegus monogyna ver. lato , jer se zajedno sreću u edafski jednakim uslovima. No, u nekim lokalitetima razlikuju se u fenofazi cvetanja, koje se kod var.azarella javlja nešto kasnije. Inače, u arealu asocijacije Carpinetum orientalis cveta ranije, krajem aprila i početkom maja.CRATAEGUS MONOGYNA JACLJ. var. SERICEA var.novaPo svojim morfološkim karakteristikama se razlikuje od dosad poznatih taksona rodaCrataegus , koji su prirodno rasporeðeni na Balkanskom poluostrvu. Morfološke karakteristikeDrvo je malih razmera (visoko nekoliko metara). Meðutim, može da dostigne značajnu debljinu (poluprečnik i do 70 cm).Karakteristika ovog varijeteta jeste svileno-beličasta maljavost. Ona se javlja na jednogodišnjim grančicama, lišću, drškama cveta i cvasti, u unutrašnjoj i spoljašnjoj strani cvetne lože.U poreðenju sa drugim vrstama gloga, ovaj varijetet se razlikuje po svojim grančicama i bodljama (glogovima), koje su kod njega tanke i nežne. Po svom izgledu lišće ovog varijeteta se sasvim razlikuje od lišća drugih vrsta jer je izrazito lancetasto sečeno (na 3-5 delova). Trodelno je sečeno lišće koje ranije prolistava, a petodelno ono koje kasnije lista. Useci su duboki i obično nisu nazubljeni. Liska je prekrivena svilenastim maljama. Ta osobina se na naličju lista zadržava do kraja vegetacije, a na licu se postepeno gubi i do kraja leta potpuno iščezava. Osnova liske je izrazito klinasta. Dužina liske se kreće od 2 do 4,6 cm. a širina od 1,1 do 4 cm.Lisne drške (peteljke) su takoðe svilenkasto maljave. I kod njih se maljavost smanjuje u toku vegetacije, ali se sasvim ne gubi. Dužina drške se kreće od 0,4 do 2,2 cm.Slično drugim vrstama rodaCrataegus , i ovaj varijetet se odlikuje zaobljenom do okruglastom krunom. Meðutim, njegova kruna se razlikuje od ostalih po tome što nije bogata lisnom masom, te je zato prozirna.U zajednici saCrataegus monogyna se lako prepoznaje po sivozelenoj boji krune (dok je kruna

uCrataegus monogyna svetlozelene boje). Sivozelena boja krune potiče od srebrnastobelih vlakana lišća i mladih letorasta. Štitasta cvast u ovog varijeteta je slična cvasti uCr. monogyna . Ta sličnost se ogleda u dugim i razgranatim cvetnim drškama, koje nose 2-3 cveta. To je ujedno i razlika odCr. orientalis iCr. heldreichii, kod kojih su drške cvasti i cvetne drške kratke, te su cvetovi zbijeni u cvasti. UCrataegus monogyna var. sericea cvetne drške su dužine od 0,8 do 2,8 cm. Jedna cvast može da ima i do 23 cveta, u proseku 13-18 cvetova. Broj prašnika u cvetu se kreće od 15 do 22. Cvetovi u ovog varijeteta su sa jednim stubićem. Cvetna loža, tj. prostor oko osnova stubića, gusto je maljav.U fazi cvetanja, cvetovi su prijatnog mirisa, u čemu se ogleda sličnost saCr. monogyna , a što je bitna razlika odCr. orientalis i Cr. heldreichii , kod kojih je miris cvetova težak i neprijatan.Plodovi su jajasto-elipsoidnog oblika. U toku prvog dela vegetacije pokriveni su svilenkastim maljama. Kasnije se maljavost gubi i zadržava samo na vrhu ploda. Plodovi sazrevaju krajem septembra. U punoj zrelosti imaju crveno-purpurnu boju. Sadrže jednu košticu. Dužina ploda, koja se kreće od 11,15 do 13,75 mm, veća je od širine (8,70- 10,75 mm).Čašični listići su unazad savijeni i priljubljeni uz plod. Stubić, obično ostaje u suvom stanju do sazrevanja ploda, a peteljka maljavost zadržava do kraja vegetacije.Ekofiziološke karakteristikeCrataegus monogyna var. sericea je obično prirodno zastupljen po obodu šuma. On je izraziti heliofit i voli veću nadmorsku visinu. Sreće se na visinama od 1000 do 1630 m n.v. ali je najgušće rasprostranjen na visinama od 1200 do 1500 m. Sreće se na različitim tipovima zemljišta, kako karobantnim, tako i silikatnim.Iako se u lokalitetima rasprostiranja sreće u zajednici sa Cr. orientalis i Cr. monogyna , od njih se razlikuje ne samo morfološki, već i fenološki. U zavisnosti od nadmorske visine i konkretnih klimatskih uslova, cvetanje se odvija od kraja maja do kraja juna.Sreće se u sledećim šumskim zajednicama:LJuercetum farnetto-cerris, Orno-LJuercetum petraeae, LJuerceto-Ostryetum, Fagetum submontanum, Pferidio-pinetum peucis, Fagetum montanum iAbieti-Fagetum.

Pored ova dva varijeteta kao najzastupljenija, u okviru vrste Cr. monogyna mogu se sresti i sledeći varijeteti:- var. splendens - u koga je liðće objajasto do široko jajasto (3-) 5-7 režnjevito kožasto, tamnozeleno, najčešće golo ili po nervima retko dlakavo.- var. brevispina - u koga je lišće okruglasto-jajasto, okruglaste ili široko-klinaste osnove, na licu tamno-zeleno, na naličju sivo-zeleno i dlakavo. List je najčešće sa 5 režnjeva okruglasto-izduženih koji su po obodu celi, a prema vrhu tupo-testerasti.- var. kyrtostyla - u koga je lišće široko jajasto, sa 5-7 režnjeva koji su po obodu tupo-testerasti. U ovog varijeteta najčešće je 1 stubić, koji je u celini ili samo u donjem delu uvrnut oko svoje osovine, a u gornjem delu horizontalno povijen.- var. intermedia - u koga je lišće na naličju svetlozeleno, golo, samo u uglovima nerava dlakavo. Cvetište, peteljka i čašićni listići su goli. Plod je najčešće jajastog oblika.- var. monogyna - u koga su mlaði izbojci manje-više dlakavi. Lišće je više kožasto, a cvetna peteljka i cvetište goli.Rasprostranjenje vrsteOpšte rasprostranjenje: Rasprostranjen je na širokom prostoru Evrope (od Engleske i južne Skandinavije, zapadne Evrope do srednjeg i južnog Dona, Krima i Kavkaza).

U Srbiji je veoma rasprostranjen u šumama i živim ogradama po selima.Privredni značajPlod belog gloga je vrlo bogat vitaminom C (oko 200 mg%). Sadrži takoðe i dosta šećera, vinske i limunske kiseline, pektina, tanina i dr. materija.Plodovi su jestivi tek u preraðenom obliku jer u svežem stanju nisu dovoljno sočni ni slatki. Naime, oni su ukusni za jelo tek posle prvih mrazeva.Mogu se preraðivati na isti način kao i svi glogovi, sami ili pomešani sa drugim voćem u: marmelade, želee, kompote, sirupe itd. U Češkoj se, na primer, od njih prave vrlo ukusni vitaminski sirupi.Za jelo u svežem stanju posebno su kvalitetni proletnji pupoljci i sasvim mladi listovi (jer su tada najbogatiji vitaminima). U nekim zemljama smatraju ih vrlo ukusnim povrćem, dodajući ih raznim salatama. U Engleskoj se od cvetova belog gloga priprema poseban vrlo zdrav liker.Cvet i list belog gloga se zbog izrazito lekovitih svojstava koriste u farmaceutskoj industriji i narodnoj medicini, slično kao i ostali glogovi.Beli glog ima značaj i u voćarskoj proizvodnji za proizvodnju generativnih podloga za krušku, mušmulu, oskorušu i dr.U selima se često koristi kao jaka, gusta živa ograda.Drvo starijih primeraka se može koristiti za držalje alatki, kao i za gorivo.Zbog lepog opšteg izgleda beli glog se koristi u pejzažnoj arhitekturi kao dekorativna vrsta.

CRATAEGUS NIGRA WALD. ET KIT.

Crni glog


Sinonimi: Crataegus melanocarpa var. polyphylla; Mespilus nigra NJilld.


Crataegus nigra je u obliku žbuna ili niskog stabla, visine do 7 m. Grane su relativno kratke te formiraju okruglastu krunu. Grančice su crvenkasto-smeðe do ljubičasto-crvene boje. U mladosti su prekrivene gustim, beličastim dlakama, a kasnije ogole. Po granama su izraženi mnogobrojni, kratki (do 1 cm) trnovi.Lišće je najčešće trouglastog ili jajastog oblika, dugačko 5-8 cm, široko 4-7 cm i sa peteljkom 1-3 cm dužine. Lišće je perasto usečeno sa 7-11 režnjeva, koji su oštro nazubljeni.Lice liske je manje-više dlakavo, dok je naličje kao i peteljka gusto prekriveno sivkastim dlakama. Zališće je krupno, nazubljeno, srpasto savijeno. Cvetovi su na početku cvetanja bele boje, a pri kraju ružičaste. Cvetovi su dvopolni, krupni (oko 1,5 cm u prečniku), skupljeni (10-14) u štitaste cvasti. Cvasti kao i čašični listići i cvetište su gusto prekriveni beličastim dlakama. U cvetu ima oko 20 žuto-belih prašnika. Stubića ima 5, sraslih pri osnovi.Plodovi su sitni, koštunice (dužine oko 8 mm) okruglastog oblika, u toku sazrevanja crvene boje, a u punoj zrelosti sjajno-crni. Plodovi su sočni i meki i u sebi sadrže 3-5 koštica, koje su rebraste na leðnoj strani.


Crataegus nigra se ekološki vrlo razlikuje od ostalih vrsta glogova. To je u znatnoj meri hidrofilna vrsta. Najčešće se javlja na aluvijalnim terenima kraj većih reka, na staništima vrbi, topola i lužnjakovo-jasenovih šuma (as. LJuerceto-Fraxinetum angustifolia ). Ponekad formira čiste, male sastojine u vidu sekundarnih hidrofilnih šibljaka. To je heliofitna vrsta, koja se oprašuje entomofilno, a raznmnožava semenom i vegetativno.Cveta u toku maja i juna, a plodovi joj sazrevaju u drugoj polovini septembra.


Opšta rasprostranjenost: U prirodnim populacijama sreće se u Panonskoj niziji i na Balkanskom poluostrvu (Maðarska, Baranja, Rumunija, Srbija).Rasprostranjenost u Srbiji: Crni glog je vrlo čest i brojan kraj Dunava i Save.

Privredni značaj

Kao i kod ostalih vrsta glogova, plod crnog gloga je bogat vitaminom C, karotinima, šećerima i drugim biološki korisnim materijama. Stoga se u ishrani može koristiti posebno ili zajedno sa ostalim glogovima preraðen na već opisan način.Cvet i list se suši i koristi za spravljanje lekovitih napitaka, a i kao sirovina za farmaceutsku industriju.U voćarskoj praksi, u rasadničkoj proizvodnji seme crnog gloga se koristi za proizvodnju generativnih podloga za krušku, dunju, oskorušu, mušmulu i dr. vrste za njihovo gajenje u nešto surovijim ekološkim i zemljišnim uslovima.Crni glog se takoðe može koristiti u obalskom području reka za vezivanje zemljišta i sprečavanje erozije.Zbog lepog opšteg izgleda crni glog se koristi i kao dekorativna vrsta u pejzažnoj arhitekturi.

CRATAEGUS OXYACANTHA L.

Crveni glog

Fam. Rosaceae A.L.

Ostali narodni nazivi: crveni glog, glog, glogić, glogovac, beli trn, trnovina, čobančica


Crataegus oÐyacantha ima oblik trnovitog, gustog grma ili niskog stabla, visine do 5 m. Starije grane su sivkastosmeðe kore, a jednogodišnje nešto svetlije zelenkastosmeðe boje. Lišće je dugačko oko 4 cm, obrnuto jajastog oblika duboko urezano, tro ili peto režnjevito, testerasto nazubljene ivice. Lice liske je tamnozeleno, a naličje svetlije plavkastozelene boje. Lisna drška je kratka, dužine oko 1 cm. Cvetovi su skupljeni u cvast, prividan štit. U cvasti se nalazi od 6 do 12 belih ili svetlo-ružičastih cvetova. Cvetovi su sastavljeni od 5 okruglastih kruničnih listića i velikog broja (oko 20)

prašnika crvene boje. Stubići su goli. Najčešće ih je 2, reðe 1 ili 3. Plod je koštunica (gloginja), jajastog ili loptastog oblika, dužine oko 12 mm sa 2-3 semenke. Pokožica ploda je intenzivno crvene boje, a na vrhu ploda se nalaze ostaci čašičnih listića.U okviru ove vrste izdvojene su dva varijeteta:1. var. oÐyacantha - koji se odlikuje lišćem sa 3-5 izražena tupa režnja koja su uperena ka vrhu i po obodu nepravilno nazubljena. 2. var. integrifolia - koji se odlikuje sitnim lišćem, bez jasno izraženih režnjeva ili sa manje-više plitko izraženim režnjevima.


Crveni glog je široko rasprostranjen u našoj zemlji i sreće se kraj puteva, na ivicama šuma i polja, u ravnicama i po planinama, na ogoljenim, kamenitim i suvim mestima. To je heliofitna vrsta, javlja se u svetlijim šumama, najčešće pojedinačno. Sreće se u pojasu hrastova; počev od šume lužnjaka poljskog jasena ( as. LJuerceto-FraÐinetum ) do submontanih i montanih bukovih šuma.Oprašuje se entomofilno. Razmnožava se semenom i vegetativno. Cveta u maju ili junu. Cvetovi imaju karakterističan miris, koji potiče od trimetilamina. Gloginje dozrevaju u septembru i oktobru. Meso im je brašnjavo, a ukus kiseo i trpak.


Opšte rasprostranjenje: Zapadna Evropa, na severu do južne Skandinavije i na istoku do Zakarpatja. U srednjoj Evropi se sreće na planinama do 1.600 m nadmorske visine. U Srbiji je crveni glog češće rasprostranjen u zapadnim nego u istočnim krajevima.

Privredni značaj:

Plod crvenog gloga je veoma bogat vitaminom C (oko 180 mg %) i karotinom. Sadrži i dosta šećera, vinske i limunske kiseline, pektina, tanina, masnog ulja i drugih materija, (meðu kojima i glikoziðe).Zbog toga se može koristiti u ishrani, preraðen na razne načine. Nemci i Švajcarci ga mešaju zbog njegove osobine želiranja sa drugim ukuvanim voćem i prave od njih marmelade, želee i kompote. Plod crvenog gloga može da se koristi i kao osušen i samleven, mešanjem sa brašnom za obogaćivanje kvaliteta hleba. Kod nas se pogrešno smatra da gloginje nemaju vrednosti za ishranu, pa se ovi plodovi, nažalost, uopšte ne preraðuju i ne iskorišćavaju, osim ponegde za pečenje rakije. Meðutim, treba izbegavati konzumiranje ovog ploda u svežem stanju zbog sadržaja nekih termolabilnih materija koje štetno deluju na srce. Cvet i list crvenog gloga se koriste u farmaceutskoj industriji i narodnoj medicini. Od pre pola veka na Zapadu se koriste kao blag lek za umirenje, protiv nesanice, raznih uzbuðenja, gušenja, kao srčani sedativ, za sniženje krvnog pritiska (jer širi krvne sudove), za smanjenje tonusa i pokreta materice i creva itd.

FRAGARIA ELATIOR EHRH.

Kitnjača

FAM. ROSACEAE A.L.

Sininimi: F. moschata duch.


To je višegodišnja jagoda, bujnije rozete, visine do 40 cm. U nje je rizom vodoravan, kos ili uspravan. Kraći, nadzemni deo rizoma je prekriven ostacima izumrlih listova i zalistaka. Stolone su tanke, najčešće su kratke i slabo se razvijaju, a često potpuno izostaju. Stabljika je uspravnog položaja, najčešće nadvisuje listove, a prekrivena je kao i lisne drške vodoravno štrčećim, žlezdastim dlakama. Listovi rozete su tročlani sa karakterističnim dugačkim drškama. Lice liske je tamnozelene boje prekriveno retkim prileglim dlakama, a naličje svetloplavo-zelene, gušće prekriveno svilenkastim prileglim dlakama. Obod liske je grubo testerasto nazubljen. Cvetovi su skupljeni (5-12) u cimoznu cvast. Na mestima račvanja cvasti se javljaju jednoatavne brakteje. Cvetne drške su prekrivene vodoravno štrčećim dlakama. Cvetovi su jednopolni (odvojeno muški i ženski cvetovi), prečnika oko 20 mm. Čašica je sastavljena od dva krajnja listića koji su sa obe strane prileglo dlakavi. Listići spoljne čašice su linearno-lancetastog oblika, nešto kraći i uži od unutrašnjih listića. Kod zrelih plodova obe grupe čašičnih listića su štrčeći ili nadole savijeni. Krunični listići su krupni (dugački 5-10-12 mm), jajastog ili objajastog oblika, bele boje. Prašnici kod muških cvetova su dužine oko 5 mm. Cvetna loža je dlakava. Plod je loptastog oblika, najčešće pri osnovi kruškasto sužen, bez izraženih orašica na površini ploda, zelenkasto-bele boje i samo na sunčanoj strani je crvenkast ili sasvim crven. Plod se vrlo teško odvaja od cvetne lože.


Jagoda kitnjača raste po livadama, progalama šuma, požarištima i šumama. Najčešće je prisutna u asocijacijama: lužnjaka i jasena ( LJuarceto-FraÐinetum), cera (LJuarcetum-farnetto-cerris), kitnjaka i graba (LJuerceto-Carpinetum) , krivulja i dr. Kitnjača cveta u maju i junu, a plodovi sazrevaju od juna do avgusta. Oprašuje se entomofilno, a rzmnožava semenom i vegetativno.


Srednja i južna Evropa, centralni i južni deo bivšeg SSSR-a. U Srbiji je rasprostranjena.

Privredni značaj:

Plodovi jagode kitnjače su takoðe jestivi i prijatnog ukusa. Meðutim, zbog teškog odvajanja od cvetne lože, kao i neatraktivnog izgleda ploda, manje se sakupljaju. Kako ovi plodovi po kvalitetu ne zaostaju mnogo za plodovima šumske jagode, to bi ih trebalo koristiti u ishrani bilo

u svežem ili preraðenom stanju. Pored ostalog, značaj ove vrste jagode je i u tome što je rodonačelnik jednog broja sorti, prijatnog muskatnog ukusa.

JUGLANS REGIA L.

Orah

Fam. Juglandaceae Lindol.


Stablo oraha je bujno, visoko 25 m sa prečnikom debla do 1 m. Kruna je ovalnog do okruglastog oblika, sa jakim glavnim granama. Kora drveta je u mladosti glatka, sivkaste boje, a kasnije ispucala uzdužnim srednje dubokim brazdama, sivocrnkaste boje. Mlade grančice su debele, najčešće gole. Pupoljci su krupni, ovalnog oblika, smeðe ili zelenkasto-sive boje, prekriveni sa 2-4 sivosmeðe fino maljave ljuspe. Lišće je složeno neparno perasto, dugačko 20-40 cm, sastavljeno najčešće od 5-9 (reðe od 3 ili od 11) listića. Listići su sjajno-zelene boje, dužine 5-13 (18) cm, i do 5 cm širine, zašiljenog vrha, sa slabo razvijenom peteljčicom. Vršni listić je nešto krupniji i sa dugom peteljkom. Karakterističnog su mirisa. Cvetovi su jednopolni. Muški cvetovi su sedeći, skupljeni u debele i dugačke do 10-15 cm cvasti rese zelene boje. Rese se javljaju na prošlogodišnjim grančicama i najčešće se sastoje od 6 do 30 (40) prašnika i 3-5 labavo visećih listića. Ženski cvetovi su pojedinačni ili skupljeni 2-3 (4-5) u cvast klas (glomerulu) na vrhu ovogodišnje grančice. U ženskih cvetova perigon je srastao sa plodnikom, zelenkaste je boje i vrlo razvijenog žiga. Plod je tipična monokarpna koštunica, eliptičnog ili okruglog oblika. Me- snati deo ploda (klapina) je u početku zelene boje i glatke, sjajne površine. Ne- posredno pred zrenje ploda klapina menja boju u smeðu, nepravilno puca i iz nje ispada seme obavijeno odrvenjenim, naboranim endokarpom drap-smeðe boje. Seme je sa uvećanim endospermom, bogatim uljem. To je praktično jestivi deo ploda.


Orah je veliki probirač prema zemljištima. Dobro uspeva na dubokim, rastresitim, svežim i bogatim zemljištima. On je kalcifil te se većinom sreće na krečnjaku. Ponekad ga ima i na aluvijumima, kao i na strminama, gde njegove plodove donose glodari i ptice. Orah je mezofilna i termofilna vrsta. Vrlo je osetljiv prema kasnim prolećnim mrazevima, kada mu izmrzavaju cvetovi i mladi izbojci. Orah je od davnina gajena vrsta, na mnogim mestima se javlja kao subspontan, te je bilo teško ustanoviti njegova prirodna staništa. Kako je dokazano da je orah vrsta tercijarne starosti, njegova prirodna staništa su šume reliktnog karaktera, pronaðene u Srbiji na strmim krečnjačkim padinama \erdapa i u podnožju Suve planine. To su šume sa koprivićem, grabičem, rašeljkom, meduncem, grebinom, lipom, maklenom, crnim jasenom, mečjom leskom, oskorušom, brekinjom, jorgovanom i dr. vrstama. Orah se takoðe javlja i u fitocenozi Celto-Juglandetum Jov. Orah je jednodoma biljka.

Kod njega je izražena pojava dihogamije - različito vreme cvetanja muških i ženskih cvetova. Najčešća je pojava protandrije, tj. da prvo cvetaju muški cvetovi (u aprilu i maju) i to pre listanja, a zatim ženski cvetovi (u maju) posle listanja. Reðe se javlja obrnuta pojava (protaginija - tj. da ranije cvetaju ženski cvetovi).Plod oraha sazreva u septembru i oktobru. Orah se oprašuje anemofilno (vetrom), a razmnožava semenom i vegetativno.

Rasprostranjenost vrste:

Orah je rasprostranjen u Kini, na Himalajima, u Avganistanu, Iranu, Maloj Aziji i delovima Balkanskog poluostrva.U Srbiji su jedino prirodna staništa oraha: strme krečnjačke padine \erdapa, i u područje Suve planine. Orah se gaji širom Srbije.

Privredni značaj:

Plodovi oraha iz spontane populacije su sitni i najčešće sa tvrdom ljuskom, zbog čega se retko koriste za jelo, iako su semenke vrlo kvalitetne i hranljive. One sadrže oko 55-65 % masnog ulja, oko 15 % belančevina, oko 12-14 % ugljenih hidrata, mnogo kalijuma, magnezijuma, fosfora, gvožða i velike količine vitamina grupe B, E i D. Zelena, mesnata klapina nedozrelih plodova predstavlja najbogatiji izvor vitamina C. Sadrži prosečno čak do 1.800 mg % askorbinske kiseline. Sazrevanjem ploda količina vitamina C u klapini se postepeno smanjuje. Zato je potrebno orahe iz spontane populacije brati u julu, dok su još mekani i kuvati ih sa šećerom kao kompot, marmeladu i slatko ili ih konzervisati na neki drugi način. Od mladih oraha može se praviti još rakija i liker koji se u narodnoj medicini koriste kao lek protiv stomačnih bolesti. Orahovo lišće je takoðe bogato vitaminom C (ima ga do 4.000 mg %) te se u nekim zemljama upotrebljava za industrijsko dobijanje vitaminskih koncentrata. Osim toga, lišće sadrži i dosta tanina, etarskog i masnog ulja te se koristi kao narodni lek od različitih kožnih bolesti. Čaj od osušenog lišća oraha je prijatnog i blagog ukusa, pa se može piti umesto ruskog čaja. Pored upotrebe klapine i lišća u ishrani, oni mogu poslužiti za bojenje tkanina i kose, a takoðe i u farmaceutskoj industriji. Drvo oraha iz spontane populacije takoðe je vrlo kvalitetno jer ima usku beljiku i tamnosmeðu srčevinu, jer je tvrdo, elastično i trajno. Zato je vrlo cenjeno u stolasrtvu, za pravljenje nameštaja, furnira, muzičkih instrumenata i dr. Najveći je značaj ove vrste oraha ( Juglans regia ) u tome što je on rodonačelnik svih gajenih tipova i sorti oraha.

JUNIPERUS COMMUNIS L.

Kleka

Fam. Cupressaceae

Ostali narodni nazivi: Venja, smreka, borovica, plava kleka, obična kleka, smrča, smreča itd.


Kleka je zimzeleni žbun, koji se najčešće razgranjava već od zemlje. Reðe raste kao drvo razvijajući stablo visine 1-2 m (vrlo retko i do 12 m), sa krunom jajastog ili kupastog oblika. Kora starijeg drveta trakasto uzdužno puca. Mlade grančice su na preseku trouglastog oblika. Četine su skupljene po 3, pršljenasto rasporeðene. Dugačke su 7-16 (30) mm, povijene, krute i bodljaste. Na preseku su trapezastog oblika. Na licu četina izražene su 2 bočne zelene trake, sa belom trakom stominih otvora u sredini.Cvetovi su sitni, neupadljivi. Razvijaju se u pazušnim listovima na sredini grana. Plodovi su bobičaste šišarice okruglastog oblika, prečnika 6-9 mm, sa izraženom trokrakom brazdom na vrhu. U početku su zelene, a u punoj zrelosti tamno plave boje, sa izraženim beličastim pepeljkom. Sadrže po 3 duguljaste, svetlosmeðe semenke. U ove vrste izražena je varijabilnost morfoloških karakteristika, te su izdvojena 3 varijeteta. 1. var. communis je tipičan oblik, u koga su četine, položaj grana i grančica kao kod vrste ili nešto drukčiji. 2. var. intermedia - koji je manje bujnosti (visina žbuna do 1 m) sa sitniijim četinama (7-10 mm), koje su prave ili malo savijene, obično uže od 1 mm i postepeno sužene u bodljikavi vrh. Pršljenovi četina su zbijeni (meðusobno udaljeni do 3 (6) mm.3. var. viminalis - u koga je habitus široko kupastog oblika, a grane i grančice vertikalno viseće.


Kleka je vrsta velike klimatske i edafske amplitude. Javlja se kako u kserotermnim, bazifilnim hrastovim šumama Deliblatske peščare (gde je jedini samonikli četinar) i Fruške Gore, tako i na acidofilnim ništinama zapadne Srbije. Vrlo je prisutna i u devastiranim šumama bukovog i bukovo-jelovog pojasa. Sreće se po planinskim krčevinama, šikarama i po neobraðenim siromašnim, zapuštenim, suvim, ogolelim i kamenitim mestima. Vrlo je adaptivna prema najrazličitijim tipovima zemljišta. Kleka je dvodoma biljka sa posebno izdvojenim muškim i ženskim individuama. Cveta od aprila do juna, a plodovi joj sazrevaju u jesen druge godine po cvetanju. Oprašuje se anemofilno, a rzmnožava semenom i vegetativno (izdancima).


Opšte rasprostranjenje - Kleka ima veoma prostrani areal: cela Evropa, severna Azija, Severna Amerika. U Srbiji je vrlo rasprostranjena vrsta, od Fruške gore i Deliblatske peščare na severu, do Šare na jugu.

Privredni značaj:

Plodovi kleke (klekinje) beru se u punoj zrelosti od početka jeseni do zime, što zavisi od nadmorske visine na kojoj biljka raste. Vrlo su prijatnog aromatičnog mirisa, slatkasto-gorkog, smolastog, aromatičnog ukusa. U svežem stanju klekinje nisu ukusne ni prikladne za jelo. Meðutim, one su od biološki vrlo vrednih materija: oko 33 % invertnog šećera, do 2,5 %

etarskog ulja, oko 10 % smole, tanina, pektina, voska, gume, organskih kiselina i njihovih soli, flavonskih heterozida i dr., te se u ishrani mnogo koriste u suvom ili preraðenom stanju. Osušeni plodovi kleke mogu se koristiti kao začin, koji se usitnjen u nekim zemljama dodaje: ribljim čorbama, marinadama, kiselom kupusu, a najčešće pečenom mesu, naročito divljači. Klekinje kuvane sa mesom od divljači uklanjanju njegov nešto "jači" miris, koji nekima ne prija. U skandinavskim zemljama se od klekinja pravi posebna vrsta piva, u Francuskoj vino, a u Nemačkoj vrlo ukusni sosovi i sirće. Kod nas se plodovi kleke najčešće koriste u narodnoj medicini kao lek, diuretik u obliku čaja, soka ili pekmeza. Takoðe se pravi i vrlo kvalitetna lekovita rakija "klekovača". To je nadaleko poznata, veoma aromatična rakija, koju proizvode i izvoze u velikim količinama uglavnom naši dinarci i Ere. Plod kleke je takoðe odlična sirovina u farmaceutskoj industriji za proizvodnju etarskog ulja. Meðutim, treba znati da zbog velike količine etarskog ulja plod kleke ne treba konzumirati u velikoj količini niti prečesto, jer može delovati štetno na bubrege. Pored ploda u ishrani se mogu koristiti i mladi proletnji izbojci za spravljanje vitaminskih čajeva (jer sadrže oko 100 mg % vitamina C i oko 2-3 mg % karotina).Kleka je takoðe i odlična pionirska vrsta velike ekološke amplitude, te se može koristiti i za pošumljavanje degradiranih zemljišta. Drvo ima dobra tehnička svojstva ali se zbog malih dimenzija malo koristi.Neke forme kleke mogu se koristiti u pejzažnoj arhitekturi, kao dekorativne.

JUNIPERUS OXYCEDRUS L.

Crvena kleka

Fam. Cupressaceae

Ostali narodni nazivi: Šmrika, smrčica, smrčić, primorska kleka


Stablo je zimzeleni žbun ili nisko drvo, do 7 m (retko i do 14 m) visine. Kruna je kupastog, široko kupastog a ponekad i amrelastog oblika. Grane su čvrste, u mladosti crvenkasto žućkaste boje kore, prekrivene brojnim četinama (bodljama). Četine su grupisane po 3 u pršljenu, dužine do 2 cm, a širine od 1 do 2 cm. Oštro su zašiljene, na preseku trouglastog oblika. Sa gornje strane četina izražene su 2 odvojene izdužene bele pruge, a sa naličja izbočeno rebro.Cvetovi su sitni, neugledni i jednopolni. Plod je sličan bobici, okruglastog oblika, prečnika oko 10 mm. U početku su zelene, a kad sazru (druge godine po cvetanju), dobiju crvenkasto-smeðu sjajnu pokožicu. U predelu čašice izražena je trokraka brazda. Plod je nastao od 3 reðe 6 oplodnih listića koji su meðusobno srasli i u kojima se nalazi po jedno okruglasto seme. U okviru ove vrste izražena je varijabilnost odreðenih morfoloških karakteristika, te su izdvojena 3 varijeteta i 2 forme:1. var. parvifolia - u koje su četine nešto sitnije (dužine 3-10 mm).U okviru ovog varijeteta uočene su 2 forme, koje se meðusobno razlikuju po izgledu krune:- forma viminalis u koje je kruna široko kupastog oblika, vrlo retka, svetla, sa visećim granama, kao u žalosne vrbe. Četine su dužine 8-10 mm.

- forma densa u koje je kruna vrlo gusta, piramidalna, obrasla brojnim granama i grančicama. Četine su dužine 3-10 mm, vrlo gusto prisutne po granama, jer su pršljenovi udaljeni jedan od drugog samo 3 mm. Obe ove forme su uočene na serpentinama oko Mitrovog polja, kraj Rasine.2. var. oÐycedrus u koga su četine dugačke oko 2 cm, a kruna kupastog ili amrelastog oblika. 3. var. fastigiata u koga je kruna vrlo gusta, uska, kompaktna i zbijena.


Crvena kleka je svetloljubiva, kserofilna vrsta. Javlja se kao sastavni deo kserotermnih hrastovih i crnoborovih šuma do 800 m odnosno do 1.100 pa čak i 1.500 m nadmorske visine. Uglavnom se javlja na serpentinitu. Dobro podnosi neplodna, kamenita, pa čak i zaslanjena zemljišta. Vrlo je česta u asocijacijama: Potentillo - Pinetum gosensis B. Jov., LJuercetum montanum serpentinicum B. Jov., Ostryertum carpinifoliae Raj et. Bor ., na Kosovu i Metohiji (Sušici, Peklemi, okolini Peći i dr.).Crvena kleka je dvodoma biljka, sa posebno izdvojenim muškim i ženskim individuama. Cveta rano do marta-aprila, a bobice joj sazrevaju od avgusta sledeće godine. Oprašuje se anemofilno. Razmnožava se generativno i vegetativno (izdancima iz korena).


Opšte rasprostranjenje - široko rasprostranjena u Mediteranu do Krima, Transkavkazja i severnog Irana. Rasprostranjenost u Srbiji: Aleksandrovačka Župa, Goč, Ibarska klisura, Stolovi, Studena, Maglić, padine Kopaonika, prema Ibru, Raška, JŽ okolina Novog Pazara, M. Sušica, Paklen, Peć (Gubavac), Koznik, klisura Prizrenske bistrice i dr.

Privredni značaj:

Plod crvene kleke je smolastog i gorkog ukusa, te u svežem stanju nije jestiv. Meðutim, kako sadrži materije (etarska ulja) koja nadražujuće deluju protiv crevnih parazita i pospešuju izlučivanje mokraće, može se koristiti za spravljanje lekovitog čaja. Pored toga, ovi plodovi pomešani sa plodovima obične kleke mogu se koristiti i za spravljanje lekovite rakije "klekovače". Plod inače ima veću primenu u farmaceutskoj industriji, kao lekovit (katran, ulje itd.). Crvena kleka se može koristiti i kao biomeliorativna vrsta, za pošumljavanje strmih, suvih, toplih, degradiranih zemljišta. Drvo, koje je crvenkaste boje, teško, tvrdo i trajno, koristi se u tokarstvu i stolarstvu za fine rezbarije.

JUNIPERUS SIBIRICA LOOD.

Klečica

Fam. Cupressaceae

Sinonimi: Juniperus communis var. montana Ait., Juniperus communis subsp. nana Haytek. Ostali narodni nazivi: patuljasta kleka


Klečica je nizak, polegli gust žbun, visok do 0,5 m, sastavljen od kratkih debelih grana. Grančice su trouglastog oblika, gusto prekrivene četinama grupisanim u pršljenovima, koji su meðusobno udaljeni samo 1-4 mm. Četine su relativno sitne, dužine od 0,5-1 (reðe 1,5) cm. Sabljasto su savijene, manje-više prilegle uz grančice i sa naglo zašiljenim vrhom. Četine su na licu udubljene i beličaste, a na naličju zaobljene, tamnozelene boje i sjajne. Cvetovi su sitni, neupadljivi jednopolni i smešteni u pazuhu listova. Plodovi su bobičaste šišarice, jajastog ili okruglastog oblika, prečnika 7-10 m, tamnoplave ili plavičasto crne boje.


Klečica je vrsta većih visina. Sreće se u subalpijskom i alpijskom pojasu najviših planina Srbije. Adamović opisuje posebnu subformaciju klečice, visoku samo 5-10 cm, na Goliji, Kopaoniku, Besnoj kobili i dr. Klečica se često sreće sa borovnicom na Kopaoniku, u šumi Vaccineto-Junipereto-Picetum subalpinum (Mišić) i na Suvoj planini u zajednici Juniperetum nanae-intermediae, B. Jov. Na Žljebu i Mokroj planini klečica se sreće u različitim zajednicama, najčešće sa munikom, malikom, kruvuljcem, smrčom i dr. vrstama. Na Staroj planini na visini iznad 1.500 m "klečica se javlja u asocijaciji Bruckenthalio-Juniperetum nanae Horn. Klečica je dvodoma biljka, sa razdvojenim muškim i ženskim individuama. Cveta u maju, a plodovi joj sazrevaju u jesen druge godine po cvetanju. Oprašuje se anemofilno, a razmnožava se semenom i vegetativno (izdancima, položenicama).


Opšte rasprostranjenje: - sreće se u alpskom i subalpskom pojasu planina Evrope Azije i Severne Amerike, kao i u artičkim predelima ovih kontinenata. RASPROSTRANJENOST U SRBIJI: I Suva planina (Trem, Rakoš), Stara planina; JI Besna kobila; C Kopaonik; JZ Golija; M Prokletije (Koprivnik, Juničke planine, Lumbardska planina, \eravica, Neðinat), Maja Rusolija, Hajla, Žljeb, Mokra planina, Paštrik, Koritnik, Ošljak, KoÐa Balkan; K Šarplanina od ljubotena do Kobilice, Ostrovica.

Privredni značaj:

Plod klečice je po kvalitetu i izgledu sličan plodu kleke te se može koristiti u ishrani i narodnoj medicini na isti način kao i klekinje. U zajednici sa borovnicom štiti ovu vrstu od negativnih uticaja stoke. S obzirom na to da je vrlo adaptivna na plitka i siromašna zemljišta može se koristiti kao biomeliorativna vrsta za pošumljavanje goleti na većim visinama. Zbog lepog izgleda često se koristi kao dekorativna vrsta u pejzašnoj arhitekturi.

LONICERA ALPIGENA L.

Alpsko pasje grožðe

Fam: Caprifoliaceae


Stablo je u obliku listopadnog žbuna, visine 1-3 m, kod koga su izbojci ponekad polegli. Kora drveta se podužno ljušti. Grančice su četvorouglaste, zelene boje, slabo žlezdaste i u mladosti dlakave. Lišće je eliptičnog ili objajastog oblika, krupnije nego kod prethodnih vrsta, zašiljeno na vrhu, dužine 5-10 cm i širine 2-5 cm. Lisne peteljke su kratke (do 1 cm). Liska je celog oboda sa sjajnim licem, tamnozelene boje i svetlijim naličjem, koje je u početku dlakavo, a kasnije samo po obodu trepavičasto dlakavo. Cvetovi su po dva zajedno na uspravnoj zajedničkoj peteljci, dugoj 2-5 cm. Krunica je dvousnata, sa listićima veličine 1-1,5 cm žute ili zelenkaste boje, sa crvenkastom i smeðom nijansom. Plodovi su sjajne, tamnocrvene bobice, dužine 5-8 mm srasle gotovo celom dužinom.


Alpsko pasje grožðe raste u planinskim i subplaninskim predelima, do 1.800 m nadmorske visine. Sreće se najčešće na krečnjaku, na humusnim i svežim zemljištima. Raste u šumama senke, u različitim šumskim asocijacijama. Cveta kao i ostale vrste roda Lonicera u maju, a plodovi mu sazrevaju u jesen. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i najčešće vegetativno (izbojcima).


Alpsko pasje grožðe je rasprostranjeno širom srednje i južne Evrope. U Srbiji se sreće na većem broju planinskih masiva, na većim nadmorskim visinama (Kopaonik, Prokletije, Tara, Stara planina, Stolovi i dr.).

Privredni značaj:

Cvetovi i plodovi se upotrebljavaju u lekovite svrhe i u ishrani, (samo preraðeni) zajedno sa drugim šumskim voćem.

LONICERA CARPIFOLIUM L.

Orlovi nokti

Familija: Capriofoliaceae Adans.

Ostali narodni nazivi: kozokrvina


To je listopadna gusto razgranata povijuša, levakinja, visine 4-6 m. Kora grančica je žute ili sivkasto-mrke boje. Kora sa stabla se skida u tankim trakama. Mlade grančice su šuplje, svetlo-zelene ili ljubičaste boje. Grančice mogu biti gole ili dlakava (u početku gusto čekinjasto dlakave - a kasnije najčešće ogole).Lišće je naspramno, jajastog, obrnuto jajastog do eliptičnog oblika, najčešće tupo. Lice liske je golo, tamno zelene boje, a naličje golo ili češće malo dlakavo, sivkasto-beličaste boje. Lišće je dugačko 3-10 cm, široko 2-6 cm. Najdonji listovi na grani su klinasto suženi i na kratkim peteljkama, a gornji sa širokim osnovama i meðusobno srasli oko grančice.U pazuhu ovih sraslih listova nalaze se 3-10 cvetova, koji su dvopolni i sedeći, skupljeni u glavičaste cvasti. Priperci su slobodni, sitni, kraći od plodnika, jajastog oblika, po obodu žlezdasti, nekada ih uopšte i nema. Čašica je po obodu izdeljena na 5 zubaca. Krunica je biličaste ili žućkaste boje često sa ružičasto ili crvenkasto obojenom cevi unutra gola, spolja nešto žlezdasta, jakog prijatnog mirisa.Plodovi su slobodne bobice, eliptičnog oblika, crvene boje dužine oko 8 mm.


Orlovi nokti rastu najčešće u termofilnim i mezofilnim šumama (od cera-sladuna do kitnjaka-graba) u nizijskom i brdskom pojasu. Ponekad u šumama pokriva znatne površine (gradi facije).Uspeva na različitim geološkim podlogama i na različitim tipovima zemljišta. najčešće se sreće na dubljim i svežijim zemljištima gde je obezbeðena senka, a znatno reðe na eksponiranim suvim staništima.Orlovi nokti cvetaju u maju, a plodovi sazrevaju u avgustu. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno.


Sreće se u prirodnim populacijama jugoistočne Evrope (u Portugaliji, Italiji, Austriji, Maðarskoj, Balkanskom poluostrvu, Krimu i Kavkazu), i kao podivljala u Engleskoj, Francuskoj, Belgiji, Nemačkoj i Švajcarskoj.U Srbiji je vrlo rasprostranjena.

Privredni značaj

Dekorativna i medonosna povijuša. Cvetovi i plodovi se upotrebljavaju u lekovite svrhe.

LONICERA NIGRA L.

Crno pasje grožðe

Fam: Caprifoliaceae

Sinonimi: Ðylosteum nigrum Med.


Stablo je u obliku uspravnog listopadnog žbuna, visine do 2 m. Grančice su gole, sa serijskim pupoljcima. Lišće je eliptičnog do jajastog oblika, dužine 4-6 cm, širine 2-3 cm. Lisne peteljke su kratke (do 5 mm). Liska je sa lica sjajne, svetlozelene boje, dok je sa naličja duž glavnog nerva dlakava ili gola, plavičaste boje. Cvetovi su po 2 na zajedničkoj peteljci, dugoj 3-4 cm. Krunica je oko 1 cm dužine, tamnocrvenkaste boje. Plodovi su polusrasle bobice, plavičasto-crne boje sa izraženim pepeljkom.


Crno pasje grožðe raste u planinskom i subplaninskom pojasu, u različitim šumskim asocijacijama. Pretežno se javlja na sunčanim mestima, sa vlažnim, svežim i humusnim zemljištem. Čest je žbun u pojasu bukve-jele, a javlja se i u smrčevim šumama sve do krivulja. Cveta oko maja, a plodovi mu sazrevaju u septembru-oktobru. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i češće vegetativno.


Crno pasje grožðe je rasprostranjeno u srednjoj i južnoj Evropi. U Srbiji se sreće na većem broju planina (Tara, Suva planina, Prokletije, Kopaonik i dr.).

Privredni značaj:

Plodovi su trpko-gorkog ukusa, te se u ishrani više koriste preraðeni.

LONICERA XYLOSTEUM L.

Crveno pasje grožðe

Familija: Caprifoliaceae Adans.


Stablo je u obliku uspravnog listopadnog žbuna, visine 1-2 m, sa uspravnim ili raširenim granama i tvrdim drvetom. Kora grana je sive ili mrkosive boje. Mladi izdanci su tanki, šuplji, zelene ili crvenkaste boje, prekriveni gustim, mekim dlakama ili goli. Lišće je široko-eliptičnog do okruglastog oblika, dužine 3-7 cm i širine 2-5 cm. Lišće je celog oboda pri osnovi okruglasto ili suženo, na vrhu zašiljeno, na kratkim lisnim drškama (2-6 mm). Liska je na licu i naličju meka dlakava, po obodu trepavičasta, sivkasto-zelenkaste boje. U pazuhu listova, bočno se javljaju cvetovi (po 2 u paru), na drškama koje su kraće od liski. Krunica je dužine 10-15 mm, u početku bela, kasnije bledožuta, spolja i unutra dlakava, sa cevi

koja je dužine 3-4 mm i pri osnovi kesasta. Plodovi su crvene okruglaste bobice, veličine graška, po 2 na zajedničkoj osnovi.

U okviru ove vrste izdvojene su 2 forme koje se razlikuju po listu: 1. f. xylosteum L. - kod koje su listovi mat, tamnozelene ili svetlozelene boje, na naličju svetliji obično sa rasutim dlakama. 2. f.coriacea Rohl. - kod koje su listovi eliptični, debeli, kruti, i polukožasti. Ova forma se reðe sreće.


Crveno pasje grožðe prati uglavnom mezofilne i termofilne, senovite šume, ali se održava dobro i u degradiranim svetlim šumama, najčešće u brdskom regionu bukve, reðe u šumama bukve-jele. Sreće se i u planinskom regionu do 1.500 m n.v. u različitim šumskim asocijacijama. Pretežno se sreće na krečnjaku. Crveno pasje grožðe cveta u maju, a plodovi mu sazrevaju krajem jula-početkom avgusta. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno.


Sreće se u skoro celoj Evropi (osim arktičkih oblasti), na Kavkazu, Sibiru i Amurskoj oblasti. U Srbiji se sreće na Tari (1.065 m nadmorske visine), Kopaoniku, Goču, Zlataru, Suvoj planini, Staroj planini i dr.

Privredni značaj

Plodovi su gorkog ukusa. Upotrebljavaju se isključivo za preradu, zajedno sa drugim šumskim voćem. Plodove ove vrste ne treba jesti u svežem stanju, zbog prisustva alkaloida ksilosteina, koji deluje na ljudski organizam toksično. Preradom (izlaganjem visokim temperaturama) ovaj alkaloid se razlaže, što omogućava upotrebu ovog biološki inače visokokvalitetnog ploda u ishrani. Cvetovi i plodovi su lekoviti, te se koriste u narodnoj medicini za spravljanje čajeva.

MALUS SILVESTRIS MILL.

Šumska jabuka

Fam. Rosaceae

Sinonimi: Pyrus malus silvestris L. M. acerba Merat. Ostali narodni nazivi: divlja jabuka, jabuka divljaka.


Stablo je nisko, reðe srednje visine (do 14 m). Kruna je svetla široko kupastog nepravilnog oblika. siva, ispucala u tanke ljuske. Višegodišnje grane su sivo smeðe, a letorasti

maslinastozelene ili tamnozelene boje. Letorasti mogu biti maljavi ili goli, sa trnovima ili bez njih. Lišće je oblika široko jajastog, eliptičnog ili okruglastog, pri osnovi široko-klinasto ili okruglasto do malo usečeno, duge 3-5 cm široko 2-4 cm. Na vrhu je kratko zašiljeno, po obodu testerasto ili dvostrukotesterasto nazubljeno. Lišće je u mladosti maljavo, a kasnije manje više potpuno golo. Lice liske je sjajno, svetlozelene, a naličje mat, bledozelene boje. Peteljka liske je duga od 1,5 do 3 cm. Pupoljci su sitni eliptičnog ili okruglasto-eliiptičnog oblika u početku maljavi a kasnije goli. Cvetovi su skupljeni u cvast, gronju, široku 3-4 cm. Cvetne drške su duge 1.2,5 cm, manje-više gole. Čašični listići su trouglasti, zašiljeni, po obodu žlezdasti, dugi 5-6 mm i ostaju na plodu. Krunični listići su bele ili ružičaste boje, jajastog, objajastog ili okruglastog oblika, dužine 1,3-2 cm. Prašnici su dugi oko 10 mm sa prašnicima žute boje. Stubić je go ili pri osnovi maljav. Plodovi šumske jabuke su jajasto-okruglastog ili okruglastog oblika, prečnika do 3 cm. Pokožica ploda je najčešće žutozelene boje, ponekad sa dopunskim crvenilom sa sunčane strane ploda.

Ekofiziološle karakteristike:

Malus silvestris se sreće pretežno u mezofilnim šumama hrastovog pojasa, ponekad i preko 1000 m n.v. Bolje raste po obodu šuma, gde obilnije cveta nego u sklopu gustih, zasenjenih šuma. Često se sreće kraj puteva i polja, meðu grmljem i po sunčanim kamenitim obroncima planina. Voli svetlo mesto. Relativno je toploljubiva i mazofilna vrsta. Pogoduju joj krečna, ne previše vlažna zemljišta. Relativno je otporna prema mrazevima. To je entomofilna vrsta, koju rado posećuje pčela. Cveta u aprilu i maju. Plodovi joj sazrevaju u avgustu i septembru. U prirodi se razmnožava vegetativno (izdancima iz panja, a ponekad i iz korena) i semenom.


Sreće se u Evropi na severu do južne-Skandinavije, i Finske, evropskom delu Rusije, na jugu do Kavkaza. U Srbiji je rasprostranjena kao pojedinačna stabla u šumama u pojasu hrasta.

Privredni značaj;

Malus silvestris je ishodna vrsta mnogih sorti jabuke (pre svega tzv. autohtonih - domaćih sorti). Ova vrsta ima veliki privredni značaj jer se masovno koristi u voćarskoj proizvodnji kao podloga za kalemljenje sorti jabuke. Meðutim, i njen plod može biti vrlo koristan, ne toliko za potrošnju u svežem stanju, koliko za preradu. On je bogat organskim kiselinama, šećerima, celulozom, mineralnim materijama (naročito fosforom), nešto manjim količinama vitamina C, B1, B2, i karotina.Ukus ploda je kiseo i trpak, što potiče od velike količine pektina (oko 3%), što se u industriji prerade može iskoristiti za želiranje proizvoda od drugog voće. Plod se može preraditi u voćni sok, vino, rakiju, sirće ili sirup. Istrugan i osušen plod se može upotrebiti kao voćni čaj. Drvo se može koristiti u stolariji, tokarstvu i za proizvodnju furnira. Fine je graðe, lepe crvenkastosmeðe boje, ali male trajnosti.

PIRUS AMYGDALIFORMIS VILL.

Slanopaða

Fam. Rosaceae

Sinonimi: P. parviflora Dest. P. nivalis sensu Lindlay Ostali narodni nazivi: Gornica


U pogledu morfologije pojedinih organa (listova, cvetova, plodova i letorasta) u P. amygdaliformis uočena je izuzetna varijabilnost. Ovako velika morfološka varijabilnost se tumači mogućnošću vrlo lakog ukrštanja ne samo različitih eko i biotipova unutar same vrste već i lakom interspecies hibridizacijom sa drugim vrstama roda Pirus, naročito sa P. nivalis i P. conimunis.Najdetaljnija morfološka istraživanja ove vrste obavio je Dimitrovski T. i sar. 1972. u Makedoniji. Kako je P. amygdaliformis izrazito kserofilna biljka, ona ima vrlo razvijen korenov sistem, čija dubina može da ide i do 8 m, a širina preko 20 m. Prve godine u sejanaca se razvija duboka i nerazgranata sržna žila, koja je 5-10 puta razvijenija od nadzemnog dela. Naredne godine na dubini od 30 do 60 cm sržna žila se razgranava na nekoliko vrlo razvijenih skeletnih žila, koje se u početku razvijaju horizontalno, a zatim menjaju pravac. Na teškim zemljištima na skeletnim žilama se formira splet od poluskeletnih i obrastajućih žila, koje se razgranjavaju skoro do površine zemlje i služe za obezbeðenje hrane iz površinskih slojeva. Na kršu se sreću indivudue čiji je korenov sistem vrlo slabo razgranat, a ponekad celog života ostaje samo sržna žila, koja ima mali broj apsorpcionih korenčića. U slučaju vegetativnog razmnožavanja izdancima, na žilama izdanaka se formira zadebljanje od parenhimskog tkiva gde je akumulirana rezervna hrana, koja služi za početni razvitak nove biljke. Duboka i nerazgranata sržna žila sejanca smatra se velikim nedostatkom P. amygdaliformis kao podloge. Preporučuje se njeno skraćivanje na zeleno ili na zrelo. Ovaj nedostatak u rasadniku kasnije se nadoknaðuje dubokim korenovim sistemom koji voćku obezbeðuje vlagom i na sušnim terenima. Ovakvim osobinama korenog sistema odlikuju se i druge kserofilne kruške iz pontijske grupe: P. nivalis, P. salicifolia, P. elaegrifolia, P. siriaca (Šitt, 1940; Kosih 1967,: Rubcov, 1937) . Habitus - U oskudnim uslovima razvija nisko grmlje od 1 do 2 m, koje se formira u velikim grupama zahvaljujući razmnožavanju izdancima i izbojcima. Obično raste do 6 m visine i 7-8 m širine krune. U povoljnim uslovima na plodnom i vlažnom zemljištu, razvija bujne i dugovečne voćke. Pri generativnom razmnožavanju prve godine nadzemni deo se usporeno razvija da ne bi smetao intenzivnom porastu korena (Slovik, 1961). Posle dobrog ukorenjavanja sleduje period intenzivnog porasta nadzemnog dela. U ovom periodu se razvija jaka voðica, koja dominira nad drugim mnogobrojnim skeletnim i poluskeletnim granama, koje se razvijaju pod velikim uglom, a u prizemnom delu kruške mogu da budu potpuno horizontalne ili savijene na dole. Tako se

prve godine formira jedan gust splet dugih i vrlo trnolikih grana i grančica, koje onemogućavaju porast drugih konkurentnih biljaka u njihovom hranljivom i životnom prostoru. Ovakvo razgranjavanje, sa druge strane, štiti centralne grane od životinja i sl. U kasnijem periodu bujnost voðice se smanjuje, a povećava bujnost skeletnih grana, te se izrazito piramidalna kruna proširuje, zaobljava i dobija se konačan okruglasti oblik. Kruna je najčešće gusta, kompaktna sa trnolikim i krtim granama i mnogobrojnim grančicama. Trnolikost je naročito izražena u juvenilnom stadijumu, a kod starijih voćaka znatno slabije. Kruna po opštem izgledu podseća na P. communis van. pyraster, no mnogo je dugovečnija - živi vekovima. Grančice - Ima iste tipove rodnih i nerodnih grančica koje se sreću kod sorti kruške, no njihova zastupljenost nije podjednaka. Naborite i jače razvijene jednogodišnje grančice se odlikuju velikim brojem prevremenih trnastih i drugih grančica. Na dužim naboritim grančicama ponekad se razvija veliki broj prevremenih grančica koje se razgranjavaju na nove prevremene grančice od III pa do IV reda. Trnaste grančice ne rastu u dužinu jer se na vrhu umesto terminalnog pupoljka zvršavaju trnom. Skeletne i poluskeletne grane su bogato obraslo s trnastim rodnim grančicama koje iz godine u godinu se pretvaraju u složene rodne grančice. Kod nekih tipova P. amygdaliformis se sreću i rodni kolači. Vite rodne grančice su retka pojava. Pupoljci - Cvetni pupoljci su krupni, široki, sa tupim ili konisnim vrhom, te se lako razlikuju od lisnih pupoljaka. Zamotani su debelim zaštitnim ljuspama, koje imaju vrlo izražene malje, te su cvetni začeci dobro zaštićeni od niskih temperatura. Cvetni pupoljci po veličini i obliku variraju u širokim granicama u odreðenih tipova P. amygdaliformis . Po njima se mogu lako razlikovati i determinisati odreðeni tipovi. Boja i forma zaštitnih ljuspastih listića se takoðe razlikuje kod raznih tipova i može biti: braonkasta, sivkasta, vlaknasta itd. Česta je pojava da se na istoj voćki sreću cvetni pupoljci različite veličine. Bujne grančice koje imaju krupno lišće imaju i krupne cvetne pupoljke i obratno - tanke grančice su sitnog lišća i sitnih cvetnih pupoljaka. Cvetni pupoljci se diferenciraju na rodnim grančicama a ponekad i na jednogodišnjim letorastima. Kod nekih tipova, cvetni pupoljci se diferenciraju samo kod starijih rodnih grančica, obično trogodišnjih. Drvni i lisni pupoljci su nešto šiljatiji i dosta široki.Javlja se takoðe i veliki broj spavajućih i adventivnih pupoljaka, koji žive skoro koliko i voćke. Listovi - Kod P. amygdaliformis uočena je naročito velika varijabilnost listova.Listovi u juvenilnom stadijumu se odlikuju većom nazubljenošću. Sejanci u prvoj vegetaciji imaju sitne jako nazubljene listove, često sa dubokim zarezima koji list dele na više delova, (tri, pet i više). Jako variranje lišća uočeno je u zavisnosti od njihovog mesta na letorastu. U bazalnom delu grančice listovi su sitni, zdepasti, relativno široki, jajasti, zaobljenih vrhova i sa kratkim lisnim drškama.Srednje lišće je najveće, obično eliptične - obrnuto jajaste forme, debele, kratke drške. Vršni listovi su izrazito kseromorfne strukture - kožasti, grubi, sa izraženim maljama. Po istraživanjima Serebrjavkova (1952), epidermis im se sastoji od sitnih ćelija, debele kutikule i sitnih stoma. Na bujnim grančicama na sredini letorasta izražena je anizofilija, odnosno pojava da se pored glavnog lista javlja 1-2 pa i više bočnih listića, koji često obrazuju celu rozetu oko pupoljka. Ovi

listići su sitni, jako izduženi i netipične forme. Lateralne rozete imaju sitnije listove, a teminalne krupnije. I u lisnim rozetama donji listovi su sa kraćim drškama, sitnijim liskama, relativno širokim, bez ili sa slabo izraženim maljama. Ovi listovi u jesen ranije opadaju. Vršni listovi su pak dugih drški, dugih liski, izduženo eliptičnog obllika i kseromorfne strukture. Velika varijabilnost listova po obliku i veličini sreće se u zavisnosti od individue, tipa, varijeteta, te se ova osobina koristi pri sistematici ove vrste. Plodovi - Najčešće su okruglasti, blago spljošteni, sa debelom pravo nasaðenom drškom. Površina plodova je najčešće ravna, ali može biti i rebrasta i sa različitim neravninama. Pokožica može biti glatka, sa rðastim pegama ili pak sasvim rðasta. Osnovna boja pokožice je zelenkasto-žuta. U nekih tipova je izražena crvena dopunska boja sa sunčane strane ploda. Plodovi su relativno sitni, mase od 3,8 g do 18,81 g (Dimitrovski i sar. 1978). Peteljka ploda je relativno debela, čvrsta, pravo nasaðena i dužine od 7,8 mm do 30,12 mm. Meso ploda je čvrsto, sa velikim brojem sklerenhimskih ćelija, koje oko semene kućice grade poseban omotač koji štiti seme od insekata i drugih štetočina. Plodovi sadrže mnogo taninskih materija te mogu da se konzumiraju samo u gnjilom stanju. Seme je najčešće mrkocrne boje, dobro ispunjeno, blago izduženog vrha, sa jednom ravnom i drugom ispupčenom stranom. Kod nekih tipova P. amygdaliformis semene kućice su znatno većih razmera od semena, dok su kod drugih tesno priljubljene uz seme, što utiče na specifičnu težinu plodova. Apsolutna težina semena varira u vrlo širokim granicama: od 15,65 do 68,8 g. Broj semenki u jednom kilogramu takoðe varira i obrnuto je proporcionalan apsolutnoj težini. Taj broj se kreće od 63.578 semenki kod tipova sa manjom specifičnom težeinom do 14.599 semenki kod tipova sa većom apsolutnom težinom.Randman semena je takoðe vrlo varijabilna osobina. Od 100 kg. plodova se dobija od 0,76 do 6,79 kg semena ili izraženo u broju semenki: od 25.353 do 213.401 semenki. O ovoj osobini se mora posebno voditi računa prilikom izbora matičnih voćaka koje će se koristiti za proizvodnju generativnih podloga. U našim populacijama u okviru vrste Pirus amygdaliformis izdvojena su tri varijeteta: 1 . var. amygdaliformis - koji se odlikuje tipičnim lišćem manje-više simetričnim u odnosu na izduženu osu;2. var. cuneifolia - u koga je lišće objajasto, šire u gornjoj polovini, golo, pri osnovi klinasto, pri vrhu najčešće okruglasto;3. var. oblongifolia - u koga je lišće izduženo-eliptičnog oblika.


Pyrus amigdaliformis je izrazito kserofitna biljka, koja nastanjuje najsuvlje, siromašne terene, skeletno i kamenito zemljište, a sreće se često i na škarpama južnih erodiranih ekspozicija. Sreće se i na visinama do 1.500 m u aridnim područjima, sa godišnjom sumom padavina od 480-750 mm, koje su nepravilno rasporeðene, sa sušnim letnjim periodom, gde se relativna vlaga vazduha u toku vegetacije kreće od 45-58%. Srednja godišnja temperatura se kreće od 9-15 stepeni celzijusa, srednja vegetaciona od 17-25,5 stepeni celzijusa sa apsolutnom maksimalnom temperaturom u julu i avgustu od 37-42,5 stepeni celzijusa i apsolutnim minimalnim temperaturama od -15 do -30 stepeni celzijusa. Godišnja suma temperatura se kreće od 3.700-5.400 stepeni celzijusa.

Tipovi zemljišta na kojima se sreće slanopaða vrlo su različiti: od nerazvijenih kamenitih do glinasto-peskovitih, smonica, aluvijalnih i deluvijalnih. Sva ta zemljišta su najčešće siromašna humusom (1-2 %), slabo obezbeðena fosforom (1-4 mg % P205), dok su sa kalijumom najčešće dobro obezbeðena (1-17 mg odsto K20). Slanopaða je vrlo tolerantna na veći sadržaj CaCO3 u zemljištu i veći pH . Ona se može sresti kako na slabo karbonatnim zemljištima, gde se CaCO3 sreće u tragovina (0,2-2 %), tako i na izrazito karbonatnim (sa sadržajem CaCO3 od 20-75 %). Takoðe podnosi vrlo široko variranje pH zemljišta od 4,5 do 9 (čak i zaslanjenja zemljišta). Podnosi i vlažnija zemljiišta kada razvija ogromna i dugovečna stabla. Sem visokih tempratura, odlično podnosi i niske zimske temperature do -30 stepeni celzijusa, kaoi bezsnežne suve i vetrovite zime u rejonima sa oštrokontinentalnom zimom. No, ukoliko u tim rejonima doðe do većih temperaturnih kolebanja pred kraj zime, stradaju joj cvetni pupoljci. Odlično podnosi i prolećne mrazeve, jer kasnije cveta, te ih najčešćće izbegava. U odnosu na divlju krušku i sorte krušaka stanopaða ima stabilno i dugo zimsko mirovanje. Cveta 5-12 dana posle P. communisa . Lista istovremeno sa cvetanjem, pri čemu se prvo pojavljuju izduženi listići iz cvetnih pupoljaka. Lisno-drvni pupoljci (terminalni i lateralni) kasnije se bude i otvaraju. Cvetanje na manjim visinama počinje u prvoj dekadi aprila (ponekad i krajem marta), a na većim nadmorskim visinama, polovinom do kraja aprila. Plodovi sazrevaju od treće dekade avgusta do kraja oktobra i početak novembra. U periodu zrenja plodova ove vrste, česta je pojava slane, zbog čega je i dobila u narodu ime slanopaða.Opadanje listova počinje u oktobru a završava se u novembru. Lišće tada dobija karakterističnu jesenju boju: žuto-braonkasto-crvenkastu.Fetilnost u ove vrste je vrlo izražena. I usamljene biljke obilno raðaju, te se pretpostavlja da je u nje vrlo izražena i autofertilnost (samooplodnost).U prirodi P. amygdaliformis se razmnožava vegetativno (izdancima i izbojcima) i generativno.Slanopaða ima vrlo razvijen korenov sistem, koji prodire ne samo u dubinu već je vrlo razvijen i u širinu i ima sposobnost da daje veliki broj izdanaka, čime se vrlo proširuje i zauzima nove površine. Razmnožava se i izbojcima u slučajevima kada se voćka polomi. Tada se iz korenovog vrata razvijaju mnogobrojni izbojci, pa i izdanci, koji se brzo razvijaju i obnavljaju voćku.U prirodi se razmnožava i generativnim putem, o čemu svedoče i pojedinačni, usamljeni egzemplari. Meðutim, u rasadničkoj proizvodnji slanopaða se razmnožava uglavnom iz semena. Klijavost i dužina stratifikovanja semena vrlo je različita kod različitih tipova slanopaðe. Tako klijavost u zavisnosti od tipa i godine varira od 22 do 99 %, a dužina stratifikovanja varira od 40 do 90 dana. Klijavost semena će biti dobra ukoliko se obezbede pogodni uslovi za stratifikovanje. Porast sejanaca, takoðe varira u dosta širokim granicama, te se njihov porast na kraju vegetacije kreće u rasponu od 18, do 51,5 cm. Bujniji sejanci mogu već prve godine da se okuliraju a manje razvijeni sejanci se presaðuju u polje odgajivanja (rastilo) i u avgustu sledeće godine okuliraju.


Areal rasprostranjenja P. amygdaliformis NJillars se proteže od Južne Francuske na zapadu preko Sardinije, Apeninskog poluostrva, Sicilije, Jugozapadnog dela Balkanskog poluostrva, Male Azije do Sirije na istoku. Po opštoj rasprostranjenosti može se reći da je to vrsta submediteranske i mediteranske zone. U Srbiji se sreće u jugoistočnoj Srbiji, na zapadu do Morave i na jugu do Kopaonika i Kosova.

Privredni značaj:

Na ekstremno suvim i toplim ekspozicijama, kao i na erozivnim terenima, P. amygdaliformis je često i jedina drvenasta biljka, koja svojim razvijenim korenom sprečava eroziju. Koristi se u rasadničkoj proizvodnji kao generativna podloga. Ima odličan afinitet sa svim sortama kruške, no preporučuje se da se na nju kaleme bujnije, vitalnije i otpornije sorte koje će moći bolje da podnesu surove ekološke uslove u kojima uspeva slanopaða. Letnje i jesenje sorte kruške okalemljene na slanopaðu kao podlogu imaju dobar osvežavajući ukus sa nešto više kiselina. Prinosi im ne zaostaju za ostalim podlogama. Voćke se razvijaju srednje bujno i ranije prorode no voćke okalemljene na sejanac P. communis. Vrlo je pogodna podloga za zemljišta sa visokim sadržajem kreća i alkalne reakcije. Plodovi mogu da se koriste u ishrani, u svežem, a posebno u preraðenom stanju u vidu marmelada, Ðemova, želea, kao i rakije.

PIRUS PIRASTER MED.

Divlja kruška

Fam. Rosaceae

Sinonimi: Pirus connmunis var. sativa DC, Piirus domestica med., P. connmunis hortensis Beck. P. achras Gaert., P. piraster (L.) Medic, P. communis achras et piraster NJall., P. communis auct. non L.


Biljka je višegodišnje drvo sa širokom krunom. Visina stabla može biti od 10 do 30 m, a širina krune najčešće od 10 do 15 m, ponekad i do 25 m. Pri generatiivnom razmnožavanju prve godine razvija duboku i slabo razgranatu sržnu žilu i vrlo mali nadzemni deo. Prvih godina kruna je oštro piramidalna sa vrlo razvijenom voðicom, garnirana sa mnogobrojnim skeletnim i poluskeletnim granama. Docnije se intenzitet porasta voðice smanjuje, a bočne grane produžavaju sa intenzivnim rastom. Tako se oštro piramidalna kruna postepeno pretvara u širokopiramidalnu, okruglastu itd. Ukoliko se biljka razvija u šumskim sastojinama, kruna joj je najčešće oštropiramidalna, sa vrlo bujnim stablom koje retko i slavo fruktificira.Divlja kruška predstavlja široku prirodnu populaciju mnogobrojnih feno i genotipovima koji su dobijeni kao rezultat alogamnog oprašivanja. Ova spontana hibridizacija često se vrši i sa drugim vrstama kruške (P. amygdaliformis, P. nivalis, P. elaegrifolia i dr.) kao i sa kulturnim sortama. Na ovaj način polimorfnost ove vrste se povećava. Kao rezultat heterozigotnosti generativno razmnoženog potomstva, u ove vrste srećemo biljke različite bujnosti - od zakržljalih (poput dunje) do stabala ogromnih razmera ponekad i sa prečnikom debla preko 1 m i visinom krune preko 20 m. Meðutim, većina autora je mišljenja da je kod ove vrste najčešća visina stabla od 8 do 15 m (retko 20-15 m), sa prečnikom debla od 8-30 cm (retko preko 60 cm). Pirus communis (L) je trnoliko drvo, naročito u stadijumu mladosti (tzv. juvenilnom stadijumu). Jednogodišnje grančice su gole, retko maljave, tamnožućkaste ili kafeno-mrke boje sa

crvenkastom nijansom i sa izraženim belim lenticelama. Pupoljci su sitni, oštri, najčešće pripijeni uz letoraste. Cvetni pupoljci su takoðe mali, sa relativno oštrim vrhom. Kora stabla u mladih voćaka je glatka, a kasnije ispucala sa dubokim pukotinama. Lišće je najčešće sitno, okruglasto, srcasto ili malo izduženo, intenzivno zelene boje, u mladosti maljavo a kasnije sa obe strane golo. Naličje liske je bledozelene boje. Veličina i oblik lišća variraju u širokim granicama, što je od naročitog značaja za sistematizaciju ove vrste. Lisna drška je tanka i vrlo dugačka, često iskrivljena, te lišće treperi pri malim vazdušnim strujanjima. Lišće je sa zaobljenim ili oštrim vrhom, po celoj ivici nazubljeno ili samo u gornjoj polovini. Cvast je štitasta sa 5-9 cvetova. Cvetne drške u nekih varijeteta su duge, a u nekih kratke. Čašični listići su dugi i zadržavaju se na plodu. Plodovi divlje kruške su sitni, najčešće okruglasti ili malo spljošteni, najčešće veće širine sa ili bez drške i čašičnog udubljenja. Sreću se voćke i sa konusnim oblikom ploda. Visina ploda varira od 12 do 34 mm, a širina od 18 do 38 mm. Peteljka je najčešće pravo nasaðena, različite dužine (od 14 do 45 mm). Masa ploda takoðe varira i sreće se od 4 do 27 g. Plodovi se pored krupnoće i oblika razlikuju i po boji, ukusu, aromi, strukturi i sočnosti mesa. Seme - Divlja kruška se koristi kao podloga za kalemljenje sorti kruške, zbog čega je seme kao organ posebno praktično značajno. Broj semenki po plodu varira od 1,2 do 10,2. Takoðe je varijabilna težina semena, koja se od 100 semenki kreće od 13,75 g do 45,4 g, odnosno u 1 kg se nalazi od 22.026-72.424 semenki. Veliki polimorfizam lišća koji se sreće kao vrste Pirus communis L. bio je osnov za podelu na niže taksonomske kategorije (varijetete). U našim populacijama uočena su 4 varijeteta:1. P. communis (L) var. pyraster 2. P. communis (L) var. ovata 3. P. communis (L) var. nyardiana 4. P. communis (L) var. penzesiana Varijetet pyraster koji se odlikuje okruglastim oblikom lista, sreće se u asocijacijama Fields i Carpinetum orientalis, na visinama od 200 do 900 m n.v. Varijetet ovata, koji se odlkuje izduženo okruglastim oblikom lista, najzastupljeniji je jer je ekološki najplastičniji. Sreće se u najrazličitijim šumskim asocijacijama od Fields, LJuercetum petraeae, preko Fagetum submontanum, LJuercetum confertae-cerris do asocijacije Fagetum montanum na visinama od 150 do 1.500 m n.v. Varijetet nyardiana, koji se odlikuje izduženo duguljastim oblikom lista, sreće se u istim šumskim asocijacijama kao i var. ovata, ali u znatno manjem obimu, na visinama od 200 do 1.450 m n.v. Varijetet penzesiana, koji se odlikuje lancetastim oblikom lista, sreće se u asocijacijama Fields, Carpineum orientalis, LJuercetum conf. cerris i LJuercetum petreae, na visinama od 250 do 1.200 m n.v. Pored navedenih varijeteta u okviru vrste Pirus communis L. uočeno je i više formi koje se meðusobno razlikuju:- forma piraster ili forma typica, koja se odlikuje tipičnim, okruglastim lišćem koje je na vrhu plitko izduženo nazubljeno. Plodovi su takoðe okrugli i sitni; - forma pryszteriana - u koje je lišće po celom obodu izduženo testerasto, ponekad i dvostruko testerasto;- forma armeniacaefolia - u koje liska klinasto silazi niz peteljku;- forma spathulata - u koje je lišće krupno, okruglasto, sa ravno odsečenom osnovom i kratko zašiljenim vrhom;- forma nyaradyana - u koje su lišće i plodovi tipični osobinama varijeteta;

- forma elliptica - u koje su lišće i plodovi na vrlo dugim peteljkama;- forma rhomboidea - u koje je lišće najčešće romboidnog oblika, od srednje dužine (gde je najšire) postepeno zašiljeno ka vrhu i osnovi;- forma elongata - u koje je lišće jajasto-izduženo, ka vrhu postepeno zašiljeno; - forma ovata - u koje su lišće i plodovi tipični osobinama varijeteta;- forma acuminata - u koje je lišće široko-jajasto, skoro okruglasto od gornje trećine ka vrhu postepeno zašiljeno. - forma cardiaca - u koje je lišće pri osnovi manje-više srcasto ili dublje nazubljeno do testerasto;- forma serrata - u koje je lišće po obodu dublje nazubljeno do testerasto.


Pored toga što divlja kruška razvija dubok i razgranat korenov sistem ona je izrazito mezofilna biljka, koja se najčešće ne sreće na mestima koja nisu dobro obezbeðena vlagom. Ukoliko se i naðe na suvom zemljištu, zaostaje u porastu, formira sitne plodove, strada od nekrotičnih rakrana grana od gymnosporangiuma i drugih sekundarnih bolesti i parazita. Na vazdušnu sušu nije osetljiva kao što je slučaj sa jabukom. Zbog toga se divlja kruška najčešće sreće i u dolinama reka, na aluvijalnim, rastresitim, propustljivim zemljištima, gde najčešće korenov sistem doseže do nivoa podzemnih voda, odakle se snabdeva izobilnom količinom vode.

Divlja kruška podnosi i teška, zbijena i zablaćena zemljišta. U visokim planinskim rejonima divlja kruška se sreće na obodu šuma, na šumskim čistinama, po planinskim livadama, meðama, dvorištima, vrlo retko u šumskom sklopu. Ona se može sresti na aridnim zemljištima, ali sporadično. Divlja kruška ne podnosi velike količine kreća u zemljištu i pri pH preko 8 najčešće strada od hloroze. U pogledu nadmorske visine ima širok dijapazon. Sreće se od 100 m n.v. do 1.600 m n.v., što znači da se divlja kruška ne vezuje niti za odreðeni tip zemljišta, niti za posebnu šumsku zajednicu, već isključivo za zemljišnu vlagu, koja treba da bude prisutna tokom cele godine. Divlja kruška je najranocvetnija Pomoideae. Počinje da cveta od treće dekade marta (u južnijim rejonima), do prve polovine aprila (u severnim) i kasnije na većim visinama. Cveta 5-10 dana pre P. amygdaliformis i P. nivalis, odnosno zajedno ili nešto ranije od nekih sorti kruške. Fenofaza cvetanja tranje relativno kratko. Lista gotovo istovremeno sa cvetanjem. Prvo se pojavljuju bledozeleni uvijeni listići koji se kasnije otvaraju. Prvi listovi se pojavljuju iz mešovitih cvetnih pupoljaka, pa iz lisnih, a najkasnije iz drvnih. U maju letorasti intenuzivno rastu, u toku juna usporavaju porast a potom najčešće još jedanput intenzivno rastu. Uporedo sa primarnim odvija se i sekundarni prirast kod svih nadzemnih i podzemnih delova, koji je dosta intenzivan i u letnjim mesecima julu i avgustu primarni prirast se završava. Zrenje plodova se proteže na dosta dug period: od kraja juna do početka jula, pa sve do kraja septembra odnosno oktobra. U istim ekološkim uslovima sazreva ranije od P. amygdaliformis, P. nivalis i P. elaeagrifolia. Divlja kruška se razmnožava generativno i vegetativno (izdancima i izbojcima). Odmah po berbi seme nije sposobno da klija. Zato je potrebno dopunsko dozrevanje jarovizacija pod odreðenim uslovima (vlage, vazduha, niske temperature), što se odvija pri stratifikovanju semena u

poroznom supstratu (pesak, strugotina i dr.). Po ispitivanjima Andonovskog i sar. (1974), period jarovizacije traje najčešće 70-90 dana, u zavisnosti od vremenskih uslova u zimskim mesecima. Isti autor je uočio da seme divlje kruške koja potiče sa visokih planinskih rejona ima duži period jarovizacije i kasnije klija u odnosu na seme kruške iz toplijih i nižih rejona. Klijavost je u velikoj zavisnosti od kvaliteta semena, tipa divlje kruške, od načina oprašivanja. Seme dobiveno od stabala iz šumskog sklopa, koja su najčešće autogamno oploðena, male je klijavosti. Nasuprot tome, seme od biljaka koje rastu u blizini drugih vrsta ili sorti krušaka, gde je omogućeno ksenogamno oprašivanje, imaju visoku klijavost i veliku energiju klijanja. Porast sejanaca je u pozitivnoj korelaciji sa kvalitetom i klijavošću semena. Prema ispitivanjima Trusenka (1960) samo 5-10 % tipova divlje kruške ispoljavaju inkopatibilnost sa nekim sortama kruške.


Ova vrsta ima širok areal rasprostranjenja. Ima je u skoro celoj Evropi, na istoku do Kaspijskog mora, severnog Irana i Kašmira, dela male Azije i oboda severne Afrike. Na sever ide do 55 stepeni (po nekim autorima i do 60 stepeni) s. geografske širine. Ne sreće se u Engleskoj, Danskoj i na Pirinejskom poluostrvu. Na Balkanskom poluostrvu javlja se često u ravnicama i područjima planina do 1.600 m n.v. Naročito je rasprostranjena na obodima šuma pokraj pašnjaka, meðu dolovima, retko u sklopu širokolisnih šuma. Veliki broj jedinki ove vrste sreće se u dolinama reka, na deluvijalnim, lesiviranim i rastresitim zemljištima. Divlja kruška je rasprostranjena kao primešena (stablimično) u gotovo svim hrastovim šumama Srbije. Mestimično se sreće na terenima sa šumom koja je manje-više posečena i iskrčena.

Privredni značaj:

Divlja kruška ima značaj kao podloga za sorte krušaka. Kao podloga je značajna zbog toga što se lako razmnožava generativnim putem, što joj seme ima dobru klijavost a pri dobroj nezi i pikiranju može da se okulira veća količina u prvoj vegetaciji (Ristevski /1972/), čime se proizvodni proces za dobijanje sadnica završava u toku jedne vegetacije. Ona kao podloga potencira bujan porast epibiota, dobro se pričvršćuje za zemlju, daje bujne, rodne i dugovečne voćke. Moglo bi joj se zameriti to što neke sorte okalemljene na njoj ne daju kvalitetne plodove. Plodovi nekih tipova divlje kruške su vrlo ukusni i mogu da se jedu u svežem stanju. U većine tipova ukus ploda se poboljšava gnjilenjem. Plodovi sadrže oko 13 % suve materije, 8,0-8,5 % šećera; 0,09-0,2 % organskih kiselina; 0,58-3,5 % pektinskih materija; 0,30-0,39 % belančevina; oko 1,4 % skroba; 0,48 % tanina; oko 1,42 % celuloze, hemiceluloze i lignina, mineralnih materija i dr. Mogu da se koriste za razne vidove prerade: za sokove, marmelade, Ðemove, rakiju i dr. U nekim krajevima plodovi divlje kruške se suše i upotrebljavaju kao vitaminska i osvežavajuća hrana i napitak. Upotreba ploda divlje kruške u ishrani, blagotvorno deluje na organe za varenje, rad srca, bubrege i dr. S obzirom na to da sadrži dosta joda kroisti se i za sprečavanje gušavosti.

PRUNUS AVIUM L.

Trešnja vrapčara


Sinonimi: Cerasus avium L, Cerasus nigra Mill. Ostali narodni nazivi: divlja trešnja, drobnica, crna trešnja, divljaka.Sva dosadašnja proučavanja trešnje vrapčare na Balkanskom poluostrvu vršena su od strane botaničara i bila površna i vezana za odreðene lokalitete. Otuda se javljaju i vrlo različiti podaci kod različitih autora. Najkompleksnije podatke o ovoj vrsti dao je Rehder A . (1958). On je u okviruCerasus avium izdvojio sledeće varijetete:-Cerasus avium (L) Moench.var. asplendifolia (Kirchn.)Jaclj. - Cerasus avium (L) Moench var. salicifolis Dipp. - Cerasus avium (L) Moench var. decumana Dipp. - Cerasus avium (L) Moench var. plena (NJest) - Cerasus avium (L) Moench var. pendula (Ser.) - Cerasus avium (L) Moench var. nana Deau - Cerasus avium (L) Moench var. juliana (L) NJ.Koch. - Cerasus avium (L) Moench var. duraciana (L) NJ.Koch. - Cerasus avium (L) Moench var. actiana (L) Schneid. Sa voćarske tačke gledišta trešnju vrapčaru na Balkanskom poluostrvu proučavali su više bugarski autori, i to samo za svoje područje, a nešto kasnije i makedonski. Opšta je konstatacija da je ona izrazito kompatibilna sa svim sortama trešnje i višnje. Kiridin (1964) preporučuje biljke sa svetlom korom drveta i svetlo obojenim plodovima za dobijanje semena za rasadničku proizvodnju. Grubb (1949) sa svoje strane preporučuje selekciju tipova trešnje vrapčare za vegetativno razmnožavanje radi proizvodnje ujednačenog sadnog materijala. Bojkov i Zalov (1951) smatraju da boja plodova nema značaja pri odabiranju stabala za dobijanje semenskog materijala.


Odrasle voćke trešnje vrapčare imaju bujno stablo široko piramidalne krune, sa više ili manje zaobljenim vrhom. To su najčešće ogromne biljke sa jako razvijenom centralnom granom (voðicom) koja je mnogo deblja od lateralnih skeletnih grana, koje su rasporeðene u kruni po spratovima. Ovakvo stablo ima i vrlo razvijeno debelo deblo.Kora drveta je svetlo ili tamnosive boje, kod mlaðih stabala masna i sa krupnim lenticelama. Površinski sloj kore se para i grubo puca. Na tim pukotinama kora se ne obnavlja.Bujnost voćaka dosta varira u zavisnosti od edafsko-klimatskih uslova, kao i od genetskih karakteristika biljke.Visina stabla varira u granicama od 5 do 20 m, širina krune od 4 do 20 m, a obim debla od 30 do 350 cm.List trešnje vrapčare mnogo ne varira u okviru jedne biljke. Dužina mu se kreće od 67,7 do 104,5 mm u proseku i širina od 31 do 54 mm, a dužina lisne drške od 17,2 do 35,2 mm. Oblik liske je najčešće obrnuto jajast, eliptičan ili izduženo eliptičan.Po opisu Kolesnikova (1950) list trešnje vrapčare je krupan, izduženo jajast, sa donje strane maljav, sa lisnom drškom od 5 cm dužine i sa 1 do 3 žute ili crvene žlezde.Stočkov (1969) opisuje list trešnje vrapčare kao krupan, izduženo jajast, sa oštrim vrhom i dosta dugom drškom. Mičev i dr. (1971) navodi da je list krupan, jajast, oštrog vrha, sitno nazubljen i sa donje strane maljav.

U našim populacijama postoje tipovi sa sitnim maljavim lišćem sa naličja i krupno nazubljenim. Plodovi u ovih tipova su sitni, crni ili tamnocrveni, obojenog mesa i gorkog ukusa. Ovaj tip se sreće najčešće po šumama kao pojedična stabla, naročito u bukovom regionu i po mišljenju nekih autora to je prava trešnja vrapčara ( Cerasus avium L.). Drugi tipovi su krupnijeg masnog lista, sa plodovima različite krupnoće, boje i ukusa. Po većini autora to su spontani hibridi izmeðu trešnje vrapčare i različitih sorti trešnje.Cvet je dvopolan, skupljen u štitsku cvast.U trešnje vrapčare plodovi su vrlo varijabilni. Po boji mogu biti: žuti, roze, crveni, tamnocrveni i crni. Sok može biti bezbojan i tamnocrveno obojen. Meso ploda može biti takoðe bezbojno do tamnocrveno. Ukus je sladak, bez prisustva ili sa više ili manje gorčine. Po čvrstoći meso varira od sasvim mekog do sasvim čvrstog-hrskavičavog. Oblik plodova varira od okruglog do srcastog oblika, sa više ili manje zaoštrenim vrhom.Visina ploda se kreće od 11,4 do 15,2 mm, širina od 10,1 do 15,4 mm, a debljina od 9,1 do 13,9 mm. Ove dimenzije ne pokazuju velika variranja u okviru jedne individue. Meðutim, masa ploda, koja se kreće od 0,72 do 2,25 g, pokazuje veliko variranje. Masa koštice (semena) se kreće od 0,108 do 0,231 g i značajno varira.Seme je obično okruglog, jajastog, izduženo jajastog oblika. Da bi se dobio 1 kg semena, potrebno je od 5,29 do 14,50 kg plodova, u zavisnosti od mase plodova. Broj semenki po 1 kg zavisi od mase semena i kreće se od 9252 do 4292.


Trešnja vrapčara prema navodima Kuridina i Kolesnikova nije mnogo otporna prema mrazevima, te se ne sreće mnogo na severu. Ona prati listopadne šume u umerenoj i toploj klimi, najčešće je autosterilna i svetloljubiva. Ne voli previše vlage u zemljištu i vazduhu, kao ni zabarena i zasoljena zemljišta. Sreće se u spontanoj populaciji na visinama do 1700 m. Više se sreće na zemljištima silikatne podloge, ali se može naći i na karbonatnim.Zemljišta na kojima se sreće trešnja vrapčara pretežno su duboki i rastresiti delivijumi i aluvijumi. Voli svetla mesta na rubovima šuma, po planinskim proplancima u dolinama reka i na relativno blagim padinama.Trešnja vrapčara se kao samonikla vrsta javlja stablimično primešana u raznim šumama hrastovog i donjeg bukovog pojasa. Javlja se i kao visoko stablo u mezofilnim fitocenozama (lužnjaka, poljskog jasena, graba, kitnjaka,Fagetum submontanum, Fagetum montanum calcicolum i dr.). Može se sresti i u daleko suvljim tipovima šuma, odnosno na plićem, toplom zemljištu. Trešnja vrapčara cveta u aprilu i maju. Cvetovi se javljaju kad je lišće već delom razvijeno. Plodovi sazrevaju u junu i julu mesecu.Trešnja vrapčara se u prirodnim uslovima razmnožava semenom. Može se razmnožavati i vegetativno - izdancima ali reðe.


Veći deo Evrope (izuzev severnih, istočnih i mediteranskih predela), Krim, Kavkaz.U Srbiji je rasprostranjena u svim šumskim predelima, kao stablimično primešana vrsta. Ide u visinu i preko 1.200 m.

Privredni značaj

Trešnja vrapčara je vrsta koja ima velike privredne vrednosti.Sejanci ove vrste se koriste u rasadničarstvu kao podloga za kalemljenje sorti trešnje i višnje. Meðutim, proizvodnja sejanaca trešnje vrapčare predstavlja izvestan problem u rasadničkoj proizvodnji. Naime, semenski potencijal koji se sakuplja od selekcionisanih voćaka iz spontane populacije vrlo je neujednačen po svojim biološkim vrednostima, te se dobija relativno mali broj sejanaca pogodnih za kalemljenje. Klijavost semena je najčešće vrlo mala, a sejansi koji se dobijaju često su neujednačenog porasta.Ispitivanja klijavosti semena pokazuju veliko variranje u okviru jedne individue. Procenat klijavosti semena u trešnje vrapčare kreće se od 0,0 do 78,52%. Zato treba vršiti individualnu selekciju i za rasadničku proizvodnju odabirati samo trešnje sa visokom klijavošću semena. Pitanje korelacije izmeðu klijavosti semena i raznih morfoloških osobina ploda, semenke ili embriona poseban je problem. Na osnovu dosadašnjih proučavanja ne može da se izvede neki siguran zaključak. Jedino se sa sigurnošću može reći da prosečna masa ploda i semenke, kao i boja i oblik ploda nisu bitni za klijavost semena.Za sakupljanje semena za razmnožavanje neki autori preporučuju voćke sa piramidalnom krunom, svetle kore i svetlo obojenih plodova, jer daju zdrave i dugovečne podloge. Kao idealno ujednačen materijal za proizvodnju podloga, preporučuju se selekcionisani tipovi trešnje vrapčare koji se razmnožavaju vegetativno.I sejanci dobijeni od semena trešnje vrapčare pokazuju variranje u pogledu visine na kraju prve vegetacije. njihova prosečna visina se kreće od 52,0 do 97,6 cm.Pored značaja u voćarskoj proizvodnji ova vrsta ima značaj i u ljudskoj ishrani. njeni plodovi su visoke biološke vrednosti. Oni su bogati: suvom materijom (do 17-18%), šećerima (8-10%), organskim kiselinama (0,5-1,7%), taninima, pektinima, vitaminima (C, B i A), mineralnim materijama (naročito K, Fe i J), bojenim materijama (antocijaninima) i dr. korisnim sastojcima.Ovi plodovi se mogu konzumirati kako u svežem, tako i u preraðenom stanju (u sokove, želea, Ðemove itd.).S obzirom na takav sastav plodovi trešnje vrapčare deluju na ljudski organizam: osvežavajuće, diuretično, antiremuatično, umirujuće, energetski, detoksikujuće, antiinfektivno i laksativno. Oni doprinose prečišćavanju krvi, obnovi tkiva, regulisanju funkcija stomaka, jetre i bubrega.U narodnoj medicini se koristi čaj od trešnjevih peteljki kao odličan diuretik i regulator krvnog pritiska.Naročito treba istaći značaj trešnje vrapčare kao izvor organskog joda, koji je neophodan za normalno funkcionisanje tiroidne i svih ostalih želzda sa unutrašnjim lučenjem.Zbog velikog habitusa i obilnog cvetanja dobra je pčelinja paša. Drvo trešnje vrapčare je veoma cenjeno (po vrednosti odmah iza oraha) u stolarstvu za izradu nameštaja i različitih predmeta.

PRUNUS MAHALEB L.

Magriva

Familija:Rosaceae A.L.

Sinonimi:Carasus mahaleb Mill. Ostali narodni nazivi: rešeljka, šedrk

Ova vrsta Prunusa je posebno interesantna za voćarsku praksu kao podloga za sorte trešnje i višnje.


Voćke su po habitusu najčešće niske ili srednje visoke. Kruna je uglavnom okruglasta ili okruglasto spljoštena, gusta sa srednje ili slabo razvijenim deblom, zbog čega često ima oblik grma. Visina stabla se kreće od 3,5 do 12 m, a širina krune od 2,5 do 15 m. Po habitusu magriva više podseća na višnju. Letorasti su joj relativno tanki, te je kruna dosta gusta. Skeletne grane su najčešće horizontalne i savijene na dole. Deblo je obima od 24 do 300 cm.List je po obliku najčešće jajast, okrugao i eliptičan sa zaokrugljenom ili srcastom osnovom i sa više-manje zaoštrenim i izduženim vrhom. Uopšte uzevši, list je sitan (znatno sitniji od lista trešnje), čvrst i zelene boje.Srednja dužina liske je 36,82 mm (sa variranjem od 29,3 do 51,7 mm). Širina liske je 28,25 mm (sa variranjem od 23,9 do 37,8 mm). Lisna drška je tanka i relativno duga sa srednjom vrednošću od 17,42 mm (sa variranjem od 11,8 do 27,3 mm).Zbog oblika lista i maljavosti letorasta Terpo (1958) ovu vrstu deli na veći broj taksonomski manjih kategorija.? I Zapadno-evropska grupassp.MAHALEB Terpo - letorasti gusto maljavivar. MAHALEB Terpo (Syn: tomentosa Beck) - listovi jajasti i obrnuto jajastif. SEBOKAE Terpo - listovi klinastivar. CASSOVIANA Terpo - listovi lancetasti? II Centralno i istočno-evropska grupassp.SIMONKAII (Penzes) Terpo - letorasti goli var.SIMONKAII (Penzes) Terpo - listovi krupni, srcasti var.BERNATSKY (Penzes) Terpo - listovi krupni, široki, pri osnovi klinasti var.PANONICA Terpo - listovi jajasti ili okruglasti var.FAZEKASTI (Penzes) Terpo - listovi jajasti var.CARAPATII Terpo - listovi lancetasti var.PENZESII Terpo - listovi sitni, jajasti f.LATIFOLIA Terpo - listovi široki, obrnuto jajasti var.TRANSILVANICA (SCHUR) Terpo - cvast sastavljena od mnogobrojnih sitnih cvetova? III Mediteranska grupassp.CUPANIANA (Guss) terpo - listovi sitni, letorasti goli mala bujnost var.CUPANIANA (Guss) terpo - listovi jajastog oblika var.FIUMANNA (Penzes) Terpo - listovi jajastog oblika, plodovi krupni var.ADRIATICA (Degen) Terpo - krunica manja od čašičnih listića asp.BALDACII (Penzes) Terpo - podvrsta izdvojena u Grčkoj

Iako na području Srbije nije vršena analiza populacijeP.mahaleba na ovaj način, dosadašnja proučavanja ukazuju na izuzetnu morfološku varijabilnost ove vrste, te bi ovakva podala na manje taksonome mogla uslovno da se prihvati.Cvetovi su sitni, dvopolni, bele boje, skupljeni u cvasti.Plodovi u magrive su sitni, po obliku loptasti, pljosnati, srcasti. Boja im je tamnocrvena do crna, sa vrlo obojenim sokom i tamnocrvenim mesom. Vrlo su sočni i po ukusu slatko-gorki.Visina ploda se kreće od 7,3 do 10,8 mm (srednja 9,03 mm) širina od 6,7 do 9,5 mm (srednja 8,1 mm), a dužina peteljke od 8,8 do 21,8 mm (srednja 13,85 mm). Plodovi sazrevaju u toku juna i jula. Vrlo je izraženo variranje u vremenu zrenja izmeðu jedinki u istim ekološkim uslovima. U pogledu krupnoće ploda mogu se izdvojiti tri tipa magrive: krupnoplodni, srednje krupnog

ploda i sitnoplodni.Sa praktičnog, voćarskog aspekta seme je najinteresantniji deo ove vrste, jer se koristi za dobijanje sejanaca, podloga u rasadničkoj proizvodnji. Masa i veličina semena ne zavise od mase i veličine ploda. Zbog toga je za dobijanje 1 kg semena potrebna različita količina plodova. U proseku to je količina od 4,815 kg plodova, sa variranjem od 2,842 kg do 9,434 kg.


Prunus mahaleb je vrsta koja je prisutna u različitim staništima i na nadmorskim visinama od 130 do 1200 m.Više se sreće na karbonatnim zemljištima, no može dobro da uspeva i na silikatnim, ukoliko su ova duboka i rastresita.Magriva se u prirodi razmnožava samo semenom. U voćarskoj rasadničkoj proizvodnji takoðe se razmnožava samo semenom. No, ovakav način razmnožavanja nosi sa sobom i niz problema, kao što su: klijavost semena, potpuno dozrevanje i vreme i način stratifikovanja semena. Postoje podaci koji ukazuju na razlike izmeðu semena različitih voćaka u pogledu dužine stratifikovanja i procenta klijavosti semena.Po Cvetkoviću i Andonovskom (1974) srednja klijavost semena je oko 19,39%, sa variranjem od 0,0 do 77,9%.Neki autori su uočili zavisnost procenta klijavosti semana i oblika koštice. Meðutim, ispitivanja Cvetkovića i Andonovskog ukazuju da neka stabla magrive imaju odličnu klijavost semena, bez obzira kakav im je oblik koštice. Oni zato preporučuju da je neophodno izvršiti selekciju stabala sa dobrom klijavošću semena, zatim nekoliko uzastopnih godina ispitivati klijavost semena, pratiti dužinu stratifikovanja, a tek onda odreðene voćke magrive usvojiti kao matična stabla za proizvodnju generativnih podloga za sorte višnje i trešnje.


Opšte rasprostranjenje: Srednja i južna Evropa (rasprostranjena od južne Belgije i Ukrajine), srednja Azija, Zakavkazje, Krim.U Srbiji je rasprostranjena sporadično i stablimično u termofilnim šumama, pre svega grabića i crnoga graba, na dodiru sa šibljacima. Nešto češće se javlja u klisurama (\erdapu, Gornjačkoj klisuri, Ovčarsko-Kablovska i Ivanskoj klisuri - okolina ušća), kao i u Deliblatskoj peščari na Tari, Zlatiboru, Suvoj i Staroj planini.

Privredni značaj

Plod magrive je slatkogorkog dosta trpkog ukusa, te se relativno malo koristi za jelo u svežem stanju.Zbog izuzetnog bogatstva u kiselinama (sadrži dosta jabučne, limunske, vinske i salicilne kiseline), može se iskorišćavati za pripremanje mešanih marmelada i sirupa. U plodu ima i dosta bojenih materija (antocijanina) te se može koristiti kao bojadiser za vina i osvežavajuće napitke. Pri upotrebi ploda za preradu treba odstranjivati košticu jer u sebi sadrži glikozid amigdalin, koji se razlaže na cijanovodonik i u većoj količini može delovati otrovno.Koštica, pak sa druge strane u rasadničkoj proizvodnji za proizvodnju generativnih podloga za trešnju i višnju.

Lišće i kora rašeljke se zbog prisustva mirišljavog kumarina mogu koristiti u farmaceutskoj industriji.Cvetovi rašeljke su bogati nektarom i polenom te su odlična pčelinja paša. Drvo, je smeðe boje, tvrdo, dobro se polira i cenjeno je u stolarstvu i tokarstvu.Zbog opšteg lepog izgleda stabla, bogatstva cvetova, rašeljka se koristi i u pejzažnoj arhitekturi kao dekorativna vrsta.

PRUNUS SPINOSA L.

Crni trn


Ostali narodni nazivi: trnjina, trnina, trnula, trnavka, trn, crni trn, divlja šljiva, grulja, kukinja, derandelj, drač, trlinka


Crni trn je najčešće u obliku žbuna visine 1-3 m. Ima vrlo izraženu moć vegetativnog razmnožavanja korenovim izdancima, te često formira gusto šipražje po napuštenim oranicama. Habitus je najčešće okruglast, bez izraženog debla, sa višestruko razgranatim granama. Jednogodišnji letorasti su braonkaste boje, maljavi i završavaju se trnastim izraštajima.Maljavost se javlja i na ljuspicama pupoljaka, kao i na naličju lista i cvetnim drškama. Cvet je pojedinačan i dvopolan. Krunični listići su beli, jajastog oblika, dužine 5-8 mm.Plod je tamnoplava koštunica sa obilatim pepeljkom po površini. Sazreva u septembru. Plodovi su sitni (12-14 mm u prečniku). Mezokarp je žutozelen, tvrd, srastao sa košticom (gloðuša), trpkog, kiselog ukusa. Koštica je loptastog oblika, prilično krupna (9,5-12 Ð 7,5-9,6 mm), sa dve semenke unutra. Peteljka ploda je prava, debela, dužine od 0,4 do 1,0 cm.Plodovi mogu ostati na grani do prvih jesenjih mrazeva, a retko, osušeni stoje do sledećeg proleća.Seme zadržava klijavost 1-2 godine.* * *U okviru ove vrste izdvojena su dva varijeteta:1. var. spinosa - koji se odlikuje golim odraslim lišćem i peteljkama. 2. var. dasyphylla - u koga su lišće i peteljke sa naličja manje-više maljave.U okviru oba varijeteta izdvojene su 4 forme:1. f. spinosa - dominantna u okviru varijeteta spinosa, normalne veličine lišća2. f. major - krupnijeg lišća, sporadične rasprostranjenosti3. f. dasyphylla - dominantna u okviru varijeteta dasyphylla . Odlikuje se lišćem koje je na naličju na celoj površini dlakavo. 4. f. subdasyphylla - u koje se malje javljaju na naličju oko nerava. Ona se sreće sporadično.


Crni trn je rasprostranjen u zoni hrastovih šuma.To je svetloljubiva, termokserofitna vrsta. Cveta pre listanja u martu ili početkom aprila na

većim visinama i do kraja aprila. Cveta obilno svake godine, no ponekad cvetovi stradaju od poznih mrazeva. Plodovi sazrevaju krajem avgusta, a mogu ostati na grani sve do proleća.Sreće se na visinama do 1000 m. Može da podnese mrazeve i do - 30stepeni C. Najbolje uspeva na dubokim zemljištima bez obzira na geološku podlogu. Ne podnosi zbijena zaslanjena zemljišta.


Opšte rasprostranjenje: Rasprostranjena širom Evrope (do oko 68stepeni severne geografske širine), u Tunisu, Maloj Aziji, Iranu.U Srbiji je u pojasu hrastova široko rasprostranjena vrsta.

Privredni značaj

Plodovi crnog trna su velike hranljive vrednosti. Oni sadrže visok procenat vitamina C (u proseku oko 51 mg%), tanina oko 0,62%, šećera oko 8%, kiselina oko 0,5%. Imaju dobar ukus.Zbog ovih osobina plodovi zaslužuju veću pažnju, ne samo u domaćoj već i industrijskoj preradi za proizvodnju marmelada, sokova, sirćeta, kompota, želea, rakije i dr.Plodovi trnjine se na razne načine mogu koristiti za jelo. Ako se pripremaju sa šećerom ili sirćetom, gube opor ukus. U nekim zemljama (Francuskoj) trnjine se kisele u sirćetu i jedu kao maslinke. Poznati su takoðe likeri od trnjine pod imenom " prunelle" . U Rusiji se od trnjine proizvodi alkoholno piće "ternovka".Plod trnjine se može sušiti i od njega spravljati vitaminsko brašno.Plodovi se lako čuvaju i trasportuju, ali se nešto teže beru. Imaju primenu i u narodnoj medicini.Lišće trnjine, koje je izuzetno bogato vitaminom C (oko 200 mg%), može se koristiti za spravljanje vitaminskih napitaka, kao zamena za ruski čaj.Crni trn ima i druga pozitivna privredna svojstva. U rano proleće njegovi cvetovi služe kao pčelinja paša. S obzirom na to da uspešno vezuje suve i zaslanjene erozivne terene koristi se i u pošumljavanju goleti. U voćarskoj proizvodnji koristi se i kao podloga za neke koštičave vrste voćaka (kajsija, šljiva i dr.).

RHAMNUS CATHARTICUS L.

Pasdren

Familija: Rhamnaceae Lindl.

Sinonimi: Rhamnus tinctoria Schur. Narodni nazivi: pasja leska, pasdrenovina, pasjakovina, pseći dren


Stablo je u obliku žbuna ili niskog drveta (visine do 6 m), sa deblom do 20 cm debelim, korom koja puca u ljuspe i ljušti se i koja je crvenkaste boje.Grančice su bodljikave, sa crvenkasto-smeðom sjajnom korom. Najčešće su gole, reðe dlakave.

Pupoljci su izduženo-jajstog oblika, naspramni i koso-naspramni, dužine 3-7 mm, sa ljubičasto smeðim ili mrkim ljuspama.Lišće je vrlo varijabilnog oblika, od izduženo-eliptičnog do okruglastog, a najčešće široko eliptičnog oblika. Dužine je 3-7 mm, širine 1,5-4 mm na vrhu kratko zašiljeno, tupo ili sa kratkim vršićem, pri osnovi klinoliko, okruglo ili reðe široko srcasto. Liska je po obodu tupozupčasto-testerasta, gola ili sa obe strane (ali više na naličju) fino dlakava. Na naličju ima 3 para nerava, koji se lučno pružaju ka vrhu. Lisna drška je dužine 1-3 cm.Cvetovi su usko-zvonastog oblika, sitni (dugi 4-5 mm) jednopolni sa oštrim čašičnim listićima, na peteljkama dugim 5-8 mm, skupljeni 10-15 u snopiće. dvodoma je biljka.Plodovi su okrugle koštunice, prečnika 6-8 mm, u početku zeleni, a potom crni, sjajni. U plodu se nalazi obično po 4 koštice jajastog oblika, sa uskom uzdužnom brazdom.* * *U okvoru ove vrste izdvojene su 4 forme koje se meðu sobom razlikuju po lišću i prisustvu malja na grančicama:1. f. leiophyllus Borb. - u koje je lišće sa dlakavom drškom, na naličju malo dlakavo ili golo ili potpuno golo.Ova forma se sreće sporadično: Majdanpečka dolina, Deliblatska peščara, okolina Bele Palanke.2. f. hydriensis Beld. - u koje je lišće ili jajasto-eliptičnog oblika, pri osnovi okruglasto ili kratko-zašiljenog, izduženo-objajastog do široko-lancetastog oblika, pri osnovi suženo.Ova forma je retka: Suva planina - okolina Bele Palanke.3. f. catharticus - to je tipičan oblik u okviru rasprostranjenja vrste.Sreće se: u okolini Beograda, Obrenovca, Negotina, Babušnice, Bele Palanke, Vrljiških planina.4. f. denspubescens - u koje je lišće na naličju dlakavo i nalazi se na dlakavim ovogodišnjim grančicama.Ekofoziološke karakteristikePasdren je mezokserotermna vrsta, koja se sreće na suvim i svežim zemljištima. Podnosi punu svetlost ili malu zasenu. Sreće se obično u hrastovim šumama: od mezofilnih do kserotermnih na visinama do 1400 m.Cveta u maju a plodovi mu sazrevaju u avgustu i septembru. Oprašuje se entomofilno a razmnožava vegetativno i semenom.


Evropa (do oko 60stepeni sev. g.š., zapadni Sibir do Oba, Kavkaz i srednja Azija, Mala Azija i deo severne Afrike).U Srbiji se sreće sporadično u svim krajevima sa hrastovim šumama (Fruška Gora, Kopaonik, Suva Planina, ðerdapska Gornjačka Klisura), a ponegde kao formacijski relikt (ostatak šumske vegetacije) u živicama i šipražju.

Privredni značaj

Pasdren se koristi za žive ograde jer dobro podnosi rezanje i lepo se formira. Meðutim,, nepoželjan je u blizini poljoprivrednih kultura zbog osetljivosti prema gljivičnim bolestima.Plodovi su slatkogorkog ukusa, slabo neprijatnog mirisa i ako se jedu u svežem stanju, deluju purgativno.Plodovi sadrže šećere, tanine, pektine, gume, sluzi i mnogo heterozida (flavonskih antralinola,

anranola i ramno-katartina). Od svežeg soka se pravi sirup, koji se daje deci kao blagi laksans.Drvo pasdrena je tvrdo, lepe žućkaste boje sa mramorastim šarama i može se koristiti u stolarstvu i tokarstvu.Plodovi i kora u zavisnosti od zrelosti i osušenosti daju različite boje (za tkanine, kožu, hartiju i drvo). Kora drveta sadrži dosta tanina.

ZNAČAJ DIVLJIH VRSTA VOĆAKA ZA VOĆARSKU NAUKU I PRAKSU

Voćarstvo kao nauka i grana poljoprivrede bavi se proučavanjem i proizvodnjom manjeg broja vrsta voćaka. One su po svom poreklu uglavnom iz Azije i Evrope. Jedan broj vrsta, koje su rodonačelnici sorti: breskve (Prunus persica ), kajsije (Prunus armenises ) dunje (Cydonis oblonga ), mušmule (Mespillus gersnics ), duda (Morne alba i Morus nigra ), japanskih šljiva (Prunus salicina ) i visokožbunaste borovnice (Vaccinium corymbosum, V. angustifolinim, V. austale i V. astei ) i dr. se ne sreću u prirodnim ekosistemima Srbije, već jedino u kolekcijama kako introdukovane vrste ili gajene u obliku sorti.Veći broj vrsta voćaka koje se gaje u Srbiji sreću se u tzv. prirodnim populacijama, pa se može pretpostaviti da je njihov primarni gen centar porekla sa ovih prostora.Za sada je to samo pretpostavka, jer se u našoj zemlji, za razliku od drugih zemalja (na Balkanu i Evropi), detaljnim proučavanjem divljih srodnika gajenih voćaka niko ozbiljnije nije bavio.Meðutim, pouzdano se može tvrditi da se u spontanoj flori Srbije sreću rodonačelnici sorti: krušaka (Pirus communis i P. amygdaliformis ), nekih sorti jabuka (Malus silvestris, M. florentina i M. dasyphyla ), nekih sorti šljiva (Prunus cerasifera i Prunus spinosa ), trešanja (Prnus avium ), višnja (Prunus fructicosa ), nekih sorti badema (Prunus amygdallus) , oraha (Juglans regia ), lešnika (Corylus avellana) , kestena (Castanea sativa ), maline (Rubus idaeus) , ogrozda (Ribes grossularia ), nekih sorti crvena ribizle (Ribes petreum i Ribes multiflorum ), nekih sorti jagode (Fragaria vesca, Fragaria viridis i Fragaria moschata ) i dr.

U interesu voćarske nauke i prakse u budućnosti bi trebalo da se otpočne sa sistematskim radom na proučavanju divlje flore voćaka, uz obavezno kolekcionisanje i čuvanje od erozije gena.U tim proučavanjima posebno bi se trebalo pozabaviti identifikacijom porekla (mesta postanka) divljih vrsti voćaka i njihovih srodnika jer naša zemlja blagodareći povoljnom geografskom položaju i klimatskim uslovima raspolaže obilnim populacijama raznorodnih vrsti voćaka.

BERBERIS VULGARIS (Šimširika)

1. Deliblatska pešcaraa) LJuerco-Tilietum tomentosae III +-12. Fruška gora - nije utvrdeno prisustvo3. Maljen - nije utvrdeno prisustvo4. Tara - nije utvrdeno prisustvo5. Zlatibor - nije utvrdeno prisustvo6. Zlatar - nije utvrdeno prisustvo7. Javor - nije utvrdeno prisustvo8. Golija - nije utvrdeno prisustvo9. Kopaonik - nije utvrdeno prisustvo10. Avala - nije utvrdeno prisustvo

11. Kosmaj - nije utvrdeno prisustvo12. Rudnik - nije utvrdeno prisustvo13. Pasjaca - nije utvrdeno prisustvo14. Suva planina - nije utvrdeno prisustvo15. Stara planina - nije utvrdeno prisustvo16. Ðerdapska klisura a) As. Syringo-Carpinetum orientalis IV +-317. Gornjacka klisuraa) As. Syringo-Prunetum mahalebi II +-118. Prokletije - nije utvrdeno prisustv

RHAMNUS FALLAX BOISS.

Žestika

Familija:Rhamnanceae Lindl.

Sinonimu:Rhamnus alpina Pan., R. carniolicus Ker. Ostali narodni nazivi: ljigovina, pasja lijeska, smrdljika


Stablo je u obliku žbuna, visine do 4 m. Mlade grančice su sivo-smeðe, gole. Starije grančice su crvenkasto-smeðe boje, sa beličastim lanticelama i bez trnova.Pupoljci su priljubljeni uz granu, dugački do 12 mm, zašiljeni na vrhu, pokriveni mnogobrojnim sjajnim, ljuspama smeðe boje. Sveže drvo i mlade grančice su neprijatnog mirisa. Lišće je prosto, dužine 10-15 cm, širine do 6 cm, eliptično-objajastog do izduženo-objajastog oblika. Liska je na vrhu zašiljena po obodu sitno fino testerasta na peteljci dugačkoj do 2 cm. Lice liske je golo, tamnozelene boje i bez sjaja. Naličje je žućkasto-zelene boje, sjajno i samo u mladosti duž nerava dlakavo.Cvetovi su jednopolni, sitni, četvoročlani, žutozelene boje, skupljeni 3-7 u pazušnim snopićima. Muški i ženski cvetovi se nalaze na različitim individuama (dvodoma biljka).Plodovi su jajasto-okruglaste, sočne, koštunice, crne boje. U plodu se nalaze najčešće 3 koštice.


Žestika se sreće u pojasu bukve i jele, ponekad i ruže u svežim dolinama. Obično se javlja na stenovitim mestima, gde je rabvijen sklop šume. Ponekad se sreće i na kamenitim siparima i točilima.Žestika cveta u maju i junu, a plodovi sazrevaju u avgustu i septembru.


Žestika se sreće od Karavanki u Austriji kroz ceo zapadni deo Balkanskog poluostrva do planina Grčke. Na manjim područjima se javlja i u Makedoniji i Bugarskoj.U Srbiji je rasprostranjena sporadično. U jugozapadnim i južnim krajevima u nešto većoj meri sreće se samo na Tari.

Privredni značaj

Od velikog je značaja na mestima gde vezuje kamenita točila. Podstojana vrsta šuma na stejnjacima, gde ima zaštitnu i biomeliorativnu ulogu preko svoga krupnog lišća i korena.Plod se može koristiti u ishrani isključivo preraðen.

RIIBES ALPINUM L.

Planinska ribizla

Familija: Grossulariaceae DC.

Ostali narodni nazivi: alpska ribizla


Ova vrsta ribizle je srednje razgranatog visokog žbuna (visine do 2,5 m). Grane su bez trnja, skoro gole. Listovi su naizmenični, sitni, okruglasti, najčešće plitko trorežnjeviti sa zaobljenim režnjevima. Lisna drška je znatno kraća od liske, prekrivena dugačkim žlezdasto trepljavim dlakama.Planinska ribizla je dvodoma biljka, sa posebno izdvojenim muškim i ženskim individuama. Cvetovi su zelenkasto-žute boje, smešteni u pazuhu lancetastih, šiljatih, obraslih kratkim žlezdama priperaka. Cvetovi su skupljeni u cvasti-grozdove. Grozdovi su kod muških biljaka sastavljeni od velikog broja pojedinačnih cvetova (20-30), a kod ženskih od 2-5 cvetova. Čašica je ravna, gola, sa proširenim tupim i golim vrhovima. Krunica je zelenkasto-žućkaste boje, vrlo mala, mnogo kraća od čašičnih listića.Plodovi su sitne (7-9 mm prečnika) lopstaste bobice, crvene boje, skupljene u male grozdiće. Plodovi su sočni, kiselog ukusa. U bobici se nalazi mnogo (oko 10) sitnih semenki.


Planinska ribizla raste po senovitim planinskim šumama: bukve, jele i smrče, na visinama od 1200-1800 m n.v.Često se sreće na kamenitim terenima, različitog geološkog supstrata, no najviše je raširena na karbonatnoj podlozi. U zavisnosti od visinskog položaja lokaliteta, cvetanje i listanje, koji su istovremeni, dešavaju se od početka aprila do polovine maja. Plodovi sazrevaju u avgustu.


Sreće se skoro u celoj Evropi i u zapadnoj Aziji.U Srbiji se javlja na stenovitim terenima u regionu smrče i subalpijske bukve; na Žljebu i

Koritniku (Kosovo); na Kopaoniku, Jastrepcu; u istočnoj Srbiji i na Rtnju, Leskovniku, u jugoistočnoj Srbiji; Staroj planini, Suvoj planini, Basari.Značaj vrste:Ova vrsta ribizle zbog svog sporadičnog javljanja u našim šumama nema neki veliki privredni značaj.Zbog relativno visokog sadržaja vitamina C i organskih kiselina mogla bi da se koristi zajedno sa plodovima drugih ribizli u proizvodnji sokova. Vitaminom C su izuzetno bogati listovi, koji mogu poslužiti za pripremanje čajnih napitaka.

RIBES GROSSULARIA L.

Ogrozd

Familija:Grossulariaceae DC.

Sinonimi:Ribes uva-cripsa L. Grossularia reclinata Mill. Ostali narodni nazivi: ogrozd, kosmača, greš, ronjagoza, trnasta ribizla


Žbun je vrlo razgranat, srednje bujan, visine 0,60 do 1,5 m. Grane su sivo mrke boje sa izraženim dvo ili trodelnim bodljama (emergencama). U pazuhu bodlji nalazi se lišće sa kratkim izbojcima.Lišće je polukružnog oblika, pri osnovi odrezano ili skoro srcasto, sa 3-5 duboko urezanih režnjeva i sa testerastim obodom. Sa obe strane liske manje-više je dlakavo.Cvetovi su dvopolni od 1 do 3 u grupicama, na kratkim pri osnovi podbočenim sa 2 priperka, peteljkama.Čašica je zvonasta, sa jajasto izduženim tupim vrhovima, zelenkasto-žućkaste boje. Čašični listići su 2-3 puta duži od belih kruničnih listića.Stubić je maljav, podeljen na dva dela i kraći od prašnika.Plod je krupna bobica, jajastog ili jajasto-okruglaszog oblika, crvene, zelene ili žute boje. Pokožica je tanka, elastična, gola, dlakava ili žlezdasta.


Ogrozd raste u svetlim šumama, obraslim žbunovitim brežuljcima, meðu živicama, u blokovima stena, a često i kao epifita na starom drveću - bukvi ili javoru.Javlja se prilično retko na strmim, sunčanim, stenovitim terenima u brdskom i planinskom pojasu.Ogrozd cveta u aprilu i maju, a plodovi mu sazrevaju u julu. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno (izdancima i reznicama).


Skoro u celoj Evropi, Kavkazu, centralnoj Aziji, severnoj Africi; u južnim oblastima Evrope sreće se samo u planinskim regionima.U Srbiji se javlja prilično retko na strmim, sunčanim, stenovitim terenima u brdskom i

planinskom pojasu; u zapadnoj Srbiji: na Zvezdi i Zlatiboru; u istočnoj Srbiji: ispod Rtnja, na Stolu, Staroj planini, Plešu, Basari, Vidliču; na Kosovu, na Žljebu i Mokroj planini.

Privredni značaj

Sočna bobica samoniklog ogrozda vrlo je bogata biološki najvažnijim materijama. Ona sadrži oko 10% suve materije, oko 7% invertnih šećera (glukoze i fruktoze), oko 1,4% slobodnih organskih kiselina (limunske, jabučne, vinske i dr.), oko 100 mg% vitamina C, 25 mg% kalcijuma, preko 1% pektinskih materija, dosta karotina i drugih korisnih materija.Zato je ovakav plod ne samo ukusan već i vrlo zdrav, bilo u svežem stanju ili preraðen u: kompot, umak, marmeladu, sok, žele, voćno vino ili sirće.

RIBES PETRAEUM WULF.

Ribizla kamenjarka

Familija: Grossulariaceae DC.

Ostali narodni nazivi: pećinska ribizla, morsko grožðe i dr.

MORFOLOŠKE KARAKTERISTIKE

Žbun je vrlo bujan visine do 2 m, tamne kore. Grane su debele i gole.Listovi su krupni, široki do 10 cm na dugim čvrstim peteljkama, sa 3-5 režnjeva. Režnjevi su trouglasto-šiljati, a pri osnovi manje više srcastog oblika. Sa obe strane liske su gole, duž nerava retko maljave, a po obodu kratko trepljaste.Mnogobrojni tamno crveni dvopolni cvetovi skupljeni su u viseće grozdove. Priperci i cvetne peteljke su maljavo dlakavi.Čašica je zvonastog oblika, gola sa napred savijenim vrhovima, koji su višenervni, lopatičasti i trepljasto dlakavi.Krunični listići su sitni, zatupasti u vršnom delu crvenkasti. Plodnik je kupastog oblika pri vrhu sužen u nešto prošireniji stubić.Plodovi su sitne, okruglaste, crvene bobice.

EKOLOŠKE I FIZIOLOŠKE KARAKTERISTIKE

Ova ribizla najčešće raste pojedinačno po planinskim šumama, na odronjenim blokovima stena, padinama potoka, u šibljacima zelene jove (Alnus viridis).Voli senovita i zaštičena mesta, a uspeva i iznad 2.000 m nadmorske visine.Ribizla kamenjarka cveta u maju i junu, a plodovi joj sazrevaju od jula do avgusta. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno.

RASPROSTRANJENJE VRSTE

Ribizla kamenjarka se sreće u Pirinejima, centralnoj Evropi, Balkanu, Sardiniji, severnoj Africi, na Kavkazu, Jermeniji, zapadnoj i centralnoj Aziji, Himalajima, Sibiru.

U Srbiji raste u subalpijskom regionu, na stenovitim terenima, na Javoru i Goliji u zapadnoj Srbiji; Žljebu, Mokroj planini (Kosovo); Kopaoniku, staroj planini.

PRIVREDNI ZNAČAJ

Bobice ove ribizle su kiselkastog osvežavajućeg ukusa. Po hemijskom sastavu su slične plodovima ostalih vrsta ribizle, što znači da sy velike biološke vrednosti.Meðutim, kako je to vrsta koja je kod nas relativno malo rasprostranjena, to i njeno iskorišćavanje nije obimnije.Tamo gde je više zastupljena treba je brati i preraðivati na isti način kao i plodove ostalih ribizla.U Švajcarskoj se, na primer, od nje prave vrlo kvalitetne marmelade i džemovi.Takoðe se može i od njenih listova (zbog visokog sadržaja vitamina C) praviti vrlo kvalitetan i ukusan vitaminski čajni napitak.

ROSA AGRESTIS SAVI


Sinonimi. Rosa sepium Thmill.


Žbun je bujan, visine 1-2 (3) m, sa dugim, povijenim granama. Na granama su izražene jake bodlje, kukasto savijene i pri osnovi proširene.Lišće je krupno, neparno perasto, sastavljeno od 5 do 7 listića, dugačko 7-8 cm. Glavna lisna osa je najčešće gola, gusto pokrivena žlezdama na drškama i pojedinačnim plodovima. Lisni zalisci su linearni, po obodu i sa naličja žlezdasti.Pojedinačni listići su izduženo-jajastog ili ovalnog oblika, pri osnovi klinasto suženi, po ivici duboko i oštro nazubljeni. Litići su sa lica goli i glatki, skoro sjajni, a sa naličja gusto posuti žlezdama. Lisne drške su obrasle maljama.Cvetovi su krupni, dvopolni, prečnika 2-3 cm, pojedinačni ili u cvastima po 3-5.Čašićni listići su dugi 1,5-2 cm, duži od kruničnih, sa naličja goli, bez žlezda i sa žlezdama samo po obodu. Posle cvetanja se povijaju i brzo otpadaju.Krunični listići su dužine oko 1,5 cm, bledo ružičaste ili bele boje. Stubići su goli ili skoro goli i jedva vire iz otvora.Cvetne drške su gole, glatke i dugačke (1,5-2 puta premašuju dužinu ploda).Plod je zbirna orašica, jajastog ili okruglastog oblika, dužine 1-1,5 cm.* * *U okviru ove vrste ruže uočena je varijabilnost koja je izražena preko tri izdvojene forme različitih morfoloških karakteristika.

1. forma gizella-koja se odlikuje kratkom, žlezdasto-čekinjastom cvetnom drškom. Listići su joj srednje veličine pri osnovi kratko suženi ili okruglasti, široko dvostruko testeraste ivice. Lice liske je golo a naličje po nervima maljavo i retko ili gusto žlezdasto. Stubići su goli. Plodovi okruglasto-jajastog oblika, pri osnovi čekinjasto žlezdasti. U Srbiji se sreće u okolini Ðerdapa.2. forma agrestis-se odlikuje listićima izduženo eliptičnog oblika, koji su dva puta duži nego širi,

pri osnovi klinasti a sa naličja goli. Stubići su goli, a plodovi izduženo jajasti.Ova forma (typica) u Srbiji nije zabeležena.3. forma arvastica-se odlikuje listićima sitnim ili srednje veličine, izduženo-eliptičnog oblika sa obe strane suženim, sa naličja liske po nervima sporadično maljavim. Stubići su goli, a plodovi duguljastog oblika.


Rosa agrestis je heliofitna vrsta te se sreće u svetlim hrastovim (as. Querceto-Fraxinetum Rud; Quercetum farnetto-cerris Rud.) i četinarsli )Pinetum nigrae silvestris Paul.) šumama. Takoðe se može sresti na šumskim proplancima, ivicama šuma i na livadama. Vrlo je adaptivna prema različitim tipovima zemljišta, te se može sresti kako na krečnjaku, tako i na silikatu, na suvom, svežem, a nekad i na vlažnom zemljištu.Ova vrsta ruže cveta polovinom juna i tokom jula. Plodovi joj sazrevaju sredinom oktobra.Oprašuje se entomofilno, a razmnožava se semenom i vegetativnim putem.


Opšte rasprostranjenje: Skandinavija (Danska, južna Švedska), srednja Evropa, atlanska Evropa (Francuska, južna Engleska, Irska), Sredozemlje.Rasprostranjenost u Srbiji: Valjevo, Pirot, Beograd, Sićevačka klisura, Miroč, Tara (Crvene stene), Ozren, Koritnik.

PRIVREDNI ZNAČAJ

Značaj ove vrste je vrlo skroman. I u njenom slučaju kao i kod većine ruža plod je biološki vrlo vredan te bi mogao zajedno sa plodovima ostalih ruža da se koristi za preradu i sušenje.

ROSA ARVENSIS HUDS.

Poljska ruža


Sinonimi: Rosa silvestris Herrm., R. repenis Scop.


Poljska ruža je u obliku žbuna sa poleglim ili puzećim granama, koje mogu dostići dužinu i do 1,5 m.Na granama se nalaze bodlje različitog oblika i veličine. Bodlje na osnovnim granama su krupnije sa širokom osnovom srpasto povijene. Na rodnim granama (izdancima) bodlje su sitne, skoro prave, tanke i bez primesa žlezdastih čekinja. Kora grana je tanka i zelene boje.Lišće rodnih grana je krupno, neparno perasto (sastavljeno od 5-7 listića), dužine od 7-8 cm, širine 2-2,5 cm, sa karakterističnim uzanim zaliscima, po obodu retko žlezdasti. Glavna lisna osa pokrivena je mnogobrojnim bodljicama, pojedinačnim žlezdama i dlakama.

Pojedinačni listići su izduženo-jajastog do okruglastog oblika, tanki, na naličju najčešće maljavi ili bar po nervima liske, po obodu prosto testerasti.Cvetovi su najčešće pojedinačni, dvopolni, reðe u cvastima. Čašićni listići su trouglastog oblika, dužine 1-1,5 cm, sa tankim zašiljenim vrhom. Po obodu celi, reðe sa 2-3 kratka perasta dodatka. Posle cvetanja čašićni listići se povijaju i rano otpadaju. Krunićni listići (5) su bele boje. Unutar krunice nalazi se veći broj prašnika i jedan tučak koji je go, cevastog oblika, viši ili iste dužine kao prašnici.Cvetne drške su pokrivene žlezdama, reðe su glatke, dužine 2,5-3 cm.Plod je sitna, okruglastog do jajastog oblika, zbirna orašica (šipurak), sastavljena od velikog broja pojedinačnih jednosemenih orašica, koje su obavijene mesnatim cvetištem.* * * U okviru ove vrste izdvojen je izvestan broj formi koje se razlikuju po pojedinim morfološkim osobinama.1. forma carstigena se odlikuje uspravnim granama, listićima sa zatupastim vrhom, sa retkim maljama na licu i gustim maljama na naličju liske, sa cvetovima skupljenim 2-8 u cvasti i sa žlezdastim cvetnim drškama.2. forma pilifolia se odlikuje lišćem koje ima izražene prilegle malje po nervima na naličju liske. Cvetne drške su delom žlezdaste, a plod je okruglog oblika.3. forma ovata se odlikuje plodom jajastog oblika i žlezdastom peteljkom.4. forma arvensis se odlikuje plodom okruglastog oblika, žlezdastom lisnom drškom i peteljkom ploda.

BIOLOŠKE I FIZIOLOŠKE KARAKTERISTIKE

Pojlska ruža je rasprostranjena u mezofilnim i termofilnim šumama nizinskog i brdskog pojasa, u različitim fitocenozama. Querceto-Fraxinetum Rud. Querceto-carpinetum-cerris Rud. Fagetum montanum serbicum Rud. I dr., odnosno od pojasa hrastovih do pojasa bukovih šuma.Sreće se na krečnjaku, peščaru, mikašistu i drugim stenama, sa dubokim i plitkim zemljištem.Poljska ruža cveta u junu i julu, a plodovi joj sazrevaju u oktobru. Oprašuje se entomofilno. Razmnožava se semenom i vegetativnim putem.


Opšte rasprostranjenje: Prostire se u srednjoj i atlanskoj Evropi, Sredozemlju, na Balkanskom poluostrvu i Maloj Aziji. U Srbiji je rasprostranjena.

PRIVREDNI ZNAČAJ

Značaj ove vrste je veoma skroman. Izuzetno biološki vredni plodovi (vrlo bogati vitaminima) beru se zajedno sa plodovima drugih ruža i preraðuju prvenstveno u marmelade, pekmeze i džemove, a kao sušeni koriste se za spravljanje vitaminskih čajeva.

ROSA CANINA L.

Šipurak


Ostali narodni nazivi: divlja ruža, pasja ruža, šipak, divlji šipak, šipurak, šipurkovina, šipurika, šipurina, šip, bela ruža


Žbun ove ruže, srednje bujan, visine od 1,5-2,5 m, sa granama koje su tanke i najčešće lučno povijene, mada mogu biti i uspravne. Po kori drveta prisutne su vrlo jake bodlje, srpasto povijene. Na osnovnim granama te bodlje mogu biti skoro prave, dok su na rodnim granama uvek srpasto povijene.Listovi su dugi, naizmenično i neparno perasti, sastavljeni od 7-9 listića. Glavna lisna osa je gola, retko kad je dlakava, dok su zalisci većinom uzani, po obodu žlezdasti i oštro uvasti.Pojedinačni listići su najčešće eliptičnog oblika sa obe strane liske goli i glatki, sa glatkim i zašiljenim vrhom u proseku dugačkim 15-40 mm, a široki 12-20 mm. Obod liske je prosto ili složeno testerast, ponekad i žlezdast. Pri dnu peteljke lista prirasle su po dve male uske brakteje.Cvetovi su dvopolni, najčešće skupljeni 3-5 u cvasti, reðe su pojedinačni. Cvetne drške su dugačke 15-20 (30) mm, najčešće jednake dužini ploda, obično bez žlezda i dlaka.Čašićni listići su sa donje strane dlakavi, a sa gornje najčešće goli. Oblika su široko lancetastog, sa brojnim perastim dodacima. Posle cvetanja čašićni listići se povijaju, pripajaju uz plod i rano opadaju.Krunićni listići su krupni, mirišljavi, bledoružičaste boje, kraći od čašičnih. Stubići najčešće nisu mnogo izvučeni, beličaste su boje i dlakavi, mogu biti i goli. Glavica žigova je okruglasta ili kupasta.Plod je krupan, dužine 1-2 cm, široko ovalnog, reðe okruglastog oblika, bez žlezda i izrazito crvene boje.* * *U okviru ove vrste uočena je izuzetno velika varijabilnost po mnogim morfološkim pokazateljima, što je rezultiralo izdvajanjem 2 subspeciesa i mnoštvom formi u okviru njih:I subsp. lutetiana se odlikuje grančicama zelene boje. Listići su prosto ili dvostruko testerasti. Zalisci i brakteje su najčešće zelene, reðe crvenkaste boje, po obodu žlezdasti. Peteljke su gole, rasuto žlezdaste i bodljaste. Cvetne drške su bez žlezda, a po obodu sa retkim žlezdama. Plod je okruglastog, jajastog ili eliptičnog oblika.U okviru ovog subspeciesa izdvojeno je 12 formi:1. forma mukronulata, u koje listići po obodu mogu biti: prosto testerasti, delom prosto, delom dvostruko testerasti ili dvostruko žlezdasto-testerasti. Listići su sitni, terminalni su dužine 8-24 mm, eliptičnog oblika, zašiljenog vrha. Stubići su dlakavi i goli, a bodlje snažne.2. forma globosa, u koje je plod jajastog ili okruglastog oblika. Peteljke su dlakave na mestima gde se spajaju sa listićima. Listići su jajastog oblika, oštro nepravilno testerasti na vrhu zašiljeni sa lica svetlo zelene boje.3. forma senticosa, u koje terminalni listići mogu biti krupni, dužine 8-24 mm, jajasto eliptičnog oblika. cVetne grane su kratke, a plod sitan, jajastog oblika.4. forma nitens, u koje listići poobliku mogu biti: široko-jajasti, pri osnovi okruglasti ili široko-eliptični, eliptično-lancetasti, pri osnovi suženi. Listići sa lica mogu biti jako sjajni ili manje

sjajni, sa naličja svetlo zeleni.5. forma luteana, u koje su listići široko jajastog oblika, pri osnovi okruglasti, nisu jako sjajni i sa naličja su bledo zelene boje.6. forma lucorum, u koje su zalisci i brakteje crvenkaste boje, a peteljke bez bodlji.7. forma fallens, u koje su listići široko eliptičnog oblika, ka osnovi suženi.8. forma fallax, u koje su listići eliptično-lancetastog oblika, sa obe strane suženi.9. forma wettsteinii, u koje stubići mogu biti ili gusto dlakavi (ali ne vunasto dlakavi) ili polugoli. U prvom slučaju listići su krupni, terminalni su dužine 16-45 mm. U drugom slučaju listići su eliptično-lancetastog oblika, krunični listići su bledo ružičaste boje, a plod objajast ili oblancetast.10. forma pratincola, u koje plod po obliku može biti: jajast (duguljast) ili okruglast. Listići su jajastog oblika, a čašični listići po obodu posuti brojnim žlezdama.11. forma filiformis, u koje su listići eliptično-lancetastog izduženog oblika, a plod okruglast.12. forma fissidens, ukoje su listići eliptični, zašiljeni, pri osnovi okruglasti.II Subsp. dumalisse odlikuje se žbunom visine 1,5-2 m, lučno savijenih ili visećih grana. Bodlje su široke, lučno savijene, pojedinačne ili po dve. Lisne peteljke su najčešće bodljaste i žlezdaste, a zalisci po pbodu žlezdasto trepljasti. Neparnp-perasti listovi su najčešće sa 5-7 listića, koji su jajastog oblika, na vrhu zašiljeni ili tupi. Listići su pri osnovi okruglasti sa obe strane goli, a na naličju duž nerava su izražene 1-2 žlezde koje ne mirišu. po obodu listići su dvostruko ili složeno žlezdasto-testerasti. Brakteje su lancetastog oblika, kraće od drške, žlezdasto trepljaste. Cvetovi su najčeðće pojedinačni, reðe u cvastima. Listići su po obodu žlezdasto-trepljasti, retko bez žlezda. Krunični listići su krupni, ili srednje krupni ružičaste boje, reðe beli. Stubići su dlakavi, retko goli, plod je jajasto-elipričnog ili okruglastog oblika.U okviru ovog supspeciesa izdvojeno je 10 formi:1. forma malmudarensis, u koje stubići mogu biti: dlakavi, vunasto dlakavi ili polugoli. Peteljke su gole ili mestimično dlakave a plodovi: jajastog, duguljastog ili okruglastog oblika. Male grane su prekrivene purpurnim pepeljkom. Listići su jajasto-eliptičnog oblika, pri osnovi okruglasti, a sa naličja plavičasto sive boje.2. forma dumalis, u koje su bodlje snažne i kukaste. Listići su jajastog ili eliptičnog oblika pri osnovi okruglasti, po obodu dvostruko žlezdasto-testerasti, sa naličja nisu plavičasto sive boje.3. forma glaucina, u koje su peteljke gole ili samo pri osnovi dlakave i žlezdaste. Listići su eliptičnog oblika, pri vrhu zašiljeni, a pri osnovi suženi. Naličje liske je po nervu retko žlezdasto i plavičasto sivo. Cvetovi su bledo ružičaste boje.4. forma conversa, u koje listići mogu biti krupni (dužine 16-45 mm) i sitni (dužine 8-12 mm), eliptično okruglastog oblika, sa peteljkama golim i žlezdastim. Čašični listići su najčešće po obodu žlezdasti. Plod je zdepasto-eliptičnog oblika.5. forma pseudoglaucina, u koje su listići sa naličja plavičasto sive ili nisu plavičasto sive boje. Oblik liske je okruglasto-eliptičan, zašiljenog vrha, a peteljka delom žlezdasta. Cvetne drške su kratke. Čašični listići su po obodu žlezdasti, a plod izduženo-jajastog oblika.6. forma hirtisfylis, u koje su listići pri osnovi okruglasti, krupni i jajastog oblika, ili suženi, jajasto-eliptičnog, eliptično-lancetastog oblika, testerastog oboda.7. forma insignis, u koje su cvetne drške kratke.8. forma brachypoda, u koje su cvetne drške vrlo kratke (3-4 mm dužine). Cela biljka je crvenkaste boje.9. forma medioxima, u koje su lisne peteljke po celoj dužini dlakave. Listići su polu okruglasti, sa naličja pepeljaste ili plavičasto sive boje. Cvetne drške su kratke, a cvetovi ružičasti. Plodovi

su jajastog oblika.10. forma attenuata, u koje su peteljke gole ili samo delom dlakave. Cvetne grane su uglavnom be bodlji. Listići su sitni pri osnovi okruglasti. Čašični listići su končasto suženi. Plod je sitan, zdepasto eliptičan.


Šipurak je najrasprostranjenija vrsta ruže. Može se sresti u nizijskom, brdskom i planinskom regionu, u svetlim lišćarskim i četinarskim šumama. Takoðe se sreće i na šumskim proplancima, po ivicama šuma, kao i meðu žbunjem i šikarom. Vrlo je adaptivna prema različitim geološkim podlogama, te se sreće kako na silikatnim krečnjačkim stenama, tako i na serpentinskim stenama, peščarama i dr. Pokazuje veliku adaptivnost i prema različitim tipovima zemljišta, te je prisutna na plitkim-nerazvijenim zemljištima, rendzinama, smeðe kiselim, opodzoljenim kao i dubokim plodnim zemjlištima tipa gajnjače, černozema i dr.sve forme Rosa canine L., bilo da pripadaju subsp. lutetiana ili subsp. dumalis sreću se kao primešane kulture u lišćarskim i četinarskim šumama u sledećim asocijacijama: Querco-Fraxinetum serbicum Rud., Quercetum farnetto cerris Rud., Quercetum montanum Čern. Et.Jov. i Pinetum nigrae silvestris Paul.Šipurak cveta u toku maja i juna, a plodovi mu sazrevaju u septembru i oktobru.Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativnim putem.


Opšte rasprostranjenje: skoro cela Evropa (na severu do 62o), Afrika, zapadna i severna Azija. U Srbiji je rasprostranjena.

PRIVREDNI ZNAČAJ

Ovo je jedna od najrasprostranjenijih vrsta ruže, a samim tim i privredno najznačajnija.Plodovi šipurka (divlje ruže) iskoriščavali su se za jelo još od starog veka. Služili su najčešće kao hrana širokih siromašnih slojeva. Ovi plodovi su još u starom Rimu korišćeni kao lek protiv mnogih bolesti (zubobolje, dizinterije, bolesti bubrega i dr.) a danas se koristi u savremenoj medicini i farmaceutskoj industriji.Odavno je poznato da je plod šipurka u kategoriji biološki najvrednijih plodova, što mu odreðuje posebno značajno mesto u ljudskoj ishrani.Šipurak je nasjbogatiji prirodni izvor vitamina C. Količina askorbinske kiseline u zrelim plodovima se kreće izmeðu 400-1400 mg%. Takoðe je utvrðeno da se u osušenom plodu, kao i u proizvodima dobijenim preradom ovih plodova, može zadržati znatan deo ovog inače nestabilnog vitamina.Pored toga, šipurak je i bogat izvor karotina (koga ima od 5-8 mg%) kao i vitamina P, B1, B2, E i K. U mesnatom delu ploda ima oko 8% šećera, od čega najviše invertnih (glukoze i fruktoze), saharoze (oko 1,4%), organskih kiselina (oko 1,2%), pektina (oko 2,74%), tanina i bojenih materija (oko 3,58%), mineralnih materija (oko 1,3%) i dr. korisnih materija.U plodićima (orašicama) ima dosta vitamina E i oko 0,01% valina zbog čega zgnječene koštice imaju blag prijatan miris.U našoj zemlji je naročito raširena prerada šipurka u pekmez (što je važan izvor vitamina C u

zimskim mesecima). Pulpa od šipurka često se meša sa pulpom od drugog voća (jabuke, kruške, breskve) i prave se ukusne marmelade i džemovi.U nekim drugim zemljama od šipurka se prave vitaminski koncentrati (u Rusiji), supe, salate kompoti, kolaći i druga jela (u Nemačkoj), sirupi (u Engleskoj).U nekim našim krajevima od šipurka se pravi vrlo ukusno ?vino?, ali mu je vitaminska vrednost znatno manja no u napred navedenim preraðevinama.Plodovi šipurka se mogu konzervirati sušenjem ili dubokim zamrzavanjem. Osušeni šipurak se koristi za spravljanje vrlo ukusnih vitaminskih čajeva. Samleveni suvi šipurak se u nekim zemljama koristi i kao začin.Pored ploda i listovi i cvetovi šipurka su bogat izvor vitamina C (400-550 mg%). Mladi listovi mogu poslužiti za pripremanje čajeva. Krunični listići (latice) šipurka se takoðe mogu upotrebljavati za jelo (kao dodatak salatama ili ukuvane sa šećerom u prelepo slatko).Zbog svoje izuzetne adaptivnosti prema različitim tipovima zemljišta Rosa canina L. se koristi i kao najčešća podloga za kalemljenje sorti ruža.

ROSA GALLICA L.

Galska ruža


Sinonimi: Rosa pigmaea M., R.ausriaca Cr.Ostali narodni nazivi: majska ruža, ruža mesečarka, francuska ruža


Galska ruža je slabo bujnog žbuna, visine 0,5-0,8 n. Odlikuje se podzemnim puzećim stolonama. Grane su posute relativno krupnim bodljama (dugim 4-6 mm) i žlezdastim čekinjama.Lišće je neparno perasto, sastavljeno od 5 (reðe 3) listića. Listići su krupni (dugački 2-6 cm, široki 1,5-3 cm), kožasti, široko-eliptičnog, poluokruglastog, jajastog ili uzano eliptičnog oblika. Vrh listića je okruglast, a osnova srcasta ili okruglasta. Obod liske je najčešće složeno nazubljen i žlezdast. Lice liske je golo, sjajno, tamno zelene boje. Naličje liske je najčešće dlakavo, reðe golo, žlezdasto i bledo zelene boje.Listići se nalaze na lisnim peteljkama koje su tanke, žlezdaste i bodljaste. Lisni zalisci su linearno izduženi i žlezdasti.Cvetovi su dvopolni, krupni, prečnika 4-8 cm, najčešće pojedinačni, reðe 2-3 u grupi. Cvetne drške su duge (2-3 cm), žlezdasto-čekinjaste i bodljaste.Čašičnmi listići su linearno-lancetastog oblika, sa naličja i po obodu žlezdasti. Spoljašnji čašični listići su perasti i posle cvetanja povijeni.Krunični listići su takoðe krupni, dužine 2-3 cm, tamno ružičaste boje i vrlo mirišljavi. Stubići su najčešće gusto dlakavi, retko goli. Plod je okruglastog oblika, žlezdasto čekinjast, crvene boje.* * *U ove vrste ruže izražena je nešto veća varijabilnost pojedinih morfoloških karakteristika što je rezultiralo izdvajanjem 9 formi:1. forma gallica ili f. typica, u koje stubići mogu biti gusto vunasto dlakavi ili retko dlakavi. Listići po obodu mogu biti prosto testerasti, skoro prosto testerasti ili nejednaki i dvostruko

testerasti. Listići po obliku su duguljasti ili eliptični, krupni i skoro prosto testerasti. Bodljikavost je slabo izražena. Ova forma u srbiji nije zabeležena.2. forma haplodonta, u koje su listići eliptičnog ili poluokruglastog oblika, prosto testerasti sa zubcima bez žlezda i sa naličja dlakavi.3. forma silvatica, u koje je lišće nejednako oštro testerasto, pri osnovi polusrcasto, sa naličja dlakavo. Cvetovi su krupni ružičaste boje.4. forma austiaca, u koje su listići dvostruko testerastog oblika, oblika okruglasto-eliptičnog ili jajastog, pri osnovi okruglasti ili nešto srpasti, sa naličja dlakavi.5. forma pumila, u koje su listići sitni eliptičnog ili duguljasto-eliptičnog oblika, sa naličja po nervima dlakavi.6. forma dearmata, u koje grane mogu biti prekrivene bodljicama ili bez bodljica. Listići su eliptičnog ili okruglasto-eliptičnog oblika, pri osnovi najčešće srpasti, sa obe strane goli.7. forma pseudolivescens, u koje su listići duguljasti dvostruko testerasti, sa zubcima delom bez žlezda.8. forma stenotricha, u koje su listići krupni, jajastog ili eliptičnog oblika, tupog vrha, sa naličja gusto dlakavi, a po obodu dvostruko testerasti.


I ovo je izrazito heliofitna vrsta ruže, te se najčešće sreće u svetlim hrastovim ili četinarskim šumama, na ivicama šuma, po živicama, pašnjacima i livadama.Kao primešana vrsta sreće se u asocijacijama: Quercetum farnetto-cerris Rud., Q.f.c. carpinetosum orientalis Jov., i Pinetum nigrae-silvestris Pavl.Galska ruža cveta u junu i julu, a plodovi joj sazrevaju u oktobru.Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno (stolonama).


Opšte rasprostranjenje: Južna Evropa, severni deo srednje Francuske, srednja Nemačka, Poljska, Galicija, srednja i južna Rusija, zapadna Azija, severna Afrika. U Srbiji je rasprostranjena.

PRIVREDNI ZNAČAJ

Značaj ove vrste je zasada vrlo skroman. Sem korišćenja ploda zajedno sa ostalim ružama ona nema neku drugu primenu.Meðutim, u budućnosti bi joj trebalo posvetiti više pažnje kao potencijalno dekorativnoj vrsti zbog izuzetno krupnog i lepog cveta, a takoðe bi bila interesantna i kao slabo bujna podloga za kalemljenje sorti ruža, koje bi mogle uspešnije da se gaje u sobnim uslovima.

19:56Branislav Cvetkovic

RAKSI

https://www.facebook.com/branislav.cvetkovic1

U prirodnim ekosistemima Srbije evidentirano je oko 100 divljih vrsta voćaka. U voćarskoj praksi naše zemlje, koja se bavi gajenjem sorti i selekcija voćaka, koristi se samo jedan manji broj divljih vrsta voćaka za proizvodnju generativnih podloga, na koje se kaleme sorte.U rasadničkoj proizvodnji najveći značaj kao podloge imaju vrste: Malus silvestris, Pirus communis, Prunus avium, Prunus cerasifera, Prunus mahaleb i Juglans regia. Nešto manji značaj imaju vrste: Pirus amygdaliformis, Corylus colurna, Prunus amygdall, Crataegus monogyna, Crataeugus nigra i Sorbus domestica, i dr.Malus silvestris (šumska jabuka) je najzastupljenija generativna podloga jabuke u našoj zemlji. Kao podloga pokazuje niz dobrih osobina: otporna je prema ekstremnim ekološkim činiocima (mrazu i suši). Nije probirač prema zemljištima, a može uspešno da se gaji i na većim nadmorskim visinama. Sorte okalemljene na njoj su bujne, rodne i dugovečne.Ima dobar vegetativni afinitet sa svim sortama. Jabuke okalemljene na njoj imaju dugu mladalačku nerodnost, daju dobar kvalitet ploda i dobro se čuvaju.Pirus communis (divlja kruška) je najzastupljenija generativna podloga kruške u našoj zemlji. Kao podloga ima niz dobrih proizvodnih osobina: otporna je prema mrazu i suši i relativno otporna prema prouzrokovačima najopasnijih bolesti kruške. Nije probirač prema zemljištima i može da se gaji na većim nadmorskim visinama. Seme ove kruške ima visok procenat klijavosti, što je vrlo značajna osobina. Sa sortama kruške ima dobar vegetativni afinitet.


ZNAČAJ POJEDINIH ELEMENATA U ISHRANI BILJAKA

Mineralne materije su neophodni sastojci biljaka. Prema današnjim saznanjima za njihovo normalno rastenje i razviće potreban je veći broj elemenata. Oni se nazivaju neophodnim ili esencijalnim elementima, pošto njihov nedostatak izaziva razne specifične fiziološke, morfološke i anatomske poremečaje, što se nepovoljno odražava na prinos i kvalitet proizvoda. Ukoliko se radi o akutnom nedostatku nekog neophodnog elementa, biljke ne mogu da završe svoj životni ciklus i pre ili kasnije uginu. Svi ovi neophodni elementi se ne nalaze u biljkama u podjednakim količinama pa se zato razlikuju:

Makrohranljivi elementi: C, O, H, N, P, K, Ca, S, Fe, Mg

Mikrohranljivi elementi: B, Mn, Zn, Cu, Mo, Co

Korisni elementi: Na, Cl, Si

Korisni elementi su oni bez kojih biljka može normalno da se razvija ali njihovo prisustvo deluje povoljno na život biljaka.


Za razliku od ugljenika, kiseonika i vodonika koji retko ograničavaju visinu prinosa, pošto ih biljke u prirodi obično nalaze u dovoljnoj količini, ostali neophodni elementi, posebno azot, fosfor i kalijum, koje biljke usvajaju u večoj količini, moraju se obično obezbediti u vidu ðubriva.Odavno je več uočeno da prinos zavisi od onog činioca odnosno elementa koji se nalazi u minimumu, što znači da samo harmonična mineralna ishrana može da obezbedi maksimalne prinose.


Rhopalosiphum insertum (Walker, 1849)

Travna vaš jabuke

Engleski: Apple-grass aphidFrancuski: Puceron vert migrant du pommierNemački: ApfelgraslausItalianski: Afide verde migranteŠpanski: Pulgon verde emigrante del manzano

Rasprostranjenost i značaj

Veoma raširena u Evropi i Severnoj Americi gde predstavlja značajnu štetočinu

Opis vrste

Telo - Vaš je dužine 2,1 - 3,0 mmAntene - Antene su sastavljene iz 6 segmenata i dostižu 0,6 dužine telaGlava - Čeoni front sa dva ulegnućaOči - Oči su složene graðeKornikule - Kornikule su cilindrične, dostižu 0,15 dužine tela i 1,2 dužine kaudeKauda - Kauda ima izgled jezika sa 7 dlakaStopalo - Stopalo je kratkoBoja - Različite nijanse zelene do crne boje

Telo vaši je praškovito prekriveno. Beskrilne forme lako pigmentirane sa dorzalne strane abdomena, dok alatne forme imaju tamniju marginu.

Biologija

Životni ciklus - Holocikličan


Primarni domaćin (zima) PomaceaeSekundarni domaćin (leto) Trave (Agropyron, Agrostis, Fesluca, Pod)

Vrsta prezimljava kao zimsko jaje na divljim u kulturnim travama. Iz jaja se legu osnivačice bezskrilne forme. Krilate migratorne mogu produkovati brojnu populaciju. Njihov let na sekundarnog domaćina je tokom sezone, gde se dalje zavvijaju partenogenetski. Kasnije daju alatne mužjake i gimnoparne ženke (oviparne). Zimsko jaje polažu na jabuku.

Štete

Svojom ishranom izazivaju oštećenje lišća primarnog domaćina. Na sekndarnom domaćinu nije tolika štetočina, već ima veći značaj kao vektor virusnih obolenja.

ROSA RUBIGINOSA L.

Vinska ruža


Sinonimi: Rosa eleganteria L.Ostali narodni nazivi: rðasta ruža


Žbun je visine 2 m. Kora grana je tanka i prekrivena dvojakim bodljama: krupnijim koje su srpasto povijeni i pri osnovi bočno spljoštene i sitnijom koje su igličaste ili čekinjaste i koje se uglavnom javljaju na rodnim izdancima.Lišće je krupno, neparno perasto, dugačko 7-12 cm, sastavljeno od 7 (reðe 5 ili 9) listića. Glavna lisna osa je dlakava i pokrivena žlezdama i malim povijenim bodljama. Lisni zalisci su dobro razvijeni, dlakavo žlezdasti, naročito na naličju i obodu.Pojedinačni listići su okruglasto ovalnog ili jajastog oblika, okruglaste osnove, dugački 2-2,5 cm, a široki 1-1,5 cm. Lice liske je skoro golo i glatko, ponekad sa pojedinačno rasutim žlezdama. Naličje liske može biti i golo i dlakavo i najčešće je pokriveno krupnim mirišljavim žlezdama, ružičasto mrke boje. Obod liske je dvosruko žlezdasto testerst.Cvetovi su dvopolni, krupni, najčešće skupljeni u mnogocvetnim gronjama, mada se mogu sresti i kao pojedinačni. Cvetne drške su dužine oko 2 cm, i žlezdasto čekinjaste.Čašični listići su perasti, žlezdasto čekinjasti, u gornjem delu gusto dlakavi. Ovi listići u vreme zrenja ploda najčešće otpadaju, a ako ostaju na zrelim plodovima, tada ostaje i uspravnog su položaja.Krunični listići su krupni, lepe bledo ružičaste boje, dužine 1,5-2 cm. Unutar krunice prisutan je veliki broj žutih prašnika i jedan tučak, čiji je stubić dlakav.Plod (šipurak) je okruglastog ili jajastog oblika, prečnika 10-15 mm. Peteljka je kratka, žlezdasto čekinjasta.* * *U okviru ove vrste izdvojene su dve forme:1. forma rubiginosa (ili f.typica H.), koja se odlikuje jednakim krupnim bodljama, sitnim ili

srednje krupnim listićima okruglasto-eliptičnog oblika, sa naličja dlakavi. Cvetovi su joj jako ružičasti, a stubići vunasto dlakavi. Ova forma u Srbiji nije zabeležena.2. forma rotundifolia, koja se odlikuje tankim, malo kukasto savijenim bodljama. Listići su široko eliptičnog ili polu okruglog oblika, sa naličja dlakavi. Cvetovi su belo ružičasti, stubići vunasto dlakavi, a plod sitan i okruglast.


Vinska ruža raste pretežno na suvim i kamenitim mestima, a može se naći i po svetlijim šumama, meðu žbunjem i šikarama.Sreće se kao primešana vrsta svetlih i toplih šuma hrastovog pojasa na krečnjaku ( as. Carpinetum orientalis serbicum Rud., Quercetum-farnetto cerris, Carpinetosum orientalis Jov.), zatim na crvenim peščarama (as. Quercetum montanum Čern.) i drugim toplim stenama.Vinska ruža cveta u junu i julu, a plodovi joj sazrevaju u oktobru. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava se semenom i vegetativno.


Opšte rasprostranjenje: Skandinavija, srednja i atlantska Evropa, sredozemlje, Balkansko poluostrvo i Mala Azija.Rasprostranjenost u Srbiji: Suva planina, Rudnik, Tara.

PRIVREDNI ZNAČAJ

Značaj ove vrtse je takoðe vrlo skroman. Iako se smatra da su plodovi vinske ruže manje bogati sadržajem vitamina, i oni su biološki visoke vrednosti. Mogu se koristiti na isti način kao i plodovi prethodnih vrsta ruža za preradu (u marmelade, želee i džemove) i za sušenje. Ukusan čaj od ove vrste daju ne samo osušeni plodovi već i listovi.

ROSA RUBRIFOLIA VILL.

Modrolisna ruža

Fam. Rosaceae A.L.

Sinonimi: Rosa glauca Pourr


Modrolisna ruža ima bujan žbun (visine 1,5-3 m), sa uspravnim i naročito pri vrhu razgranatim granama. Grane, naročito rodne, kao i listići i zalisci, pokriveni su plavičastim ili sivkastim pepeljkom, sa ljubičastom ili purpurnom nijansom. Otuda i naziv modrolisna ruža.Na granama se javljaju retke, pojedinačne bodlje, koje su skoro prave ili malo povijene. Na cvetnim izdancima bodlje najčešće nisu prisutne.Lišće je neparno perasto, krupno (dužina 7-12 cm), najčešće sastavljeno od 7 (reðe od 5 ili 9) listića. Glavna lisna peteljka je gola i glatka, retko sa 2-3 manje bodlje, sitnim dlakama i

žlezdama. Lisni zalisci su široki (naročito na cvetnim-rodnim granama), goli, po obodu retko žlezdasti ili žlezdasto-testerasti.Pojedinačni listići su krupni (dužine 20-45 mm, a širine 15-25 mm), izduženo jajastog ili eliptičnog oblika. Boje su purpurno-ljubičaste ili sivo zelene. Lice liske je golo, a naličje ponekad i sa retko rasutim pojedinačnim dlakama ili po nervima žlezdasto. Obod liske je u donjoj trećini ceo, a u gornjem delu prosto ili poludvostruko testerast.Cvetovi su dvopolni, srednje krupni (2,5 - 6 cm u prečniku), najčešće grupisani 3-5 u cvasti. Cvetne drške su kratke (dužine 10-15 mm), najčešće bez žlezda. Čašični listići su krupni (dužine 2-2,5 cm), izduženo-lancetastog oblika, najčešće celog oboda ili sa 1-2 končasta, bočna režnja. Oni su u gornjem delu više ili manje dlakavi, dok su u donjem delu i po obodu posuti žlezdama. Posle cvetanja ostaju sve vreme na plodu i u uspravnom položaju.Krunični listići su ljubičasto-crvene boje, kraći od čašičnih. Glavica listića je skoro dlakava.Plod je krupan, dužine oko 1,5 cm, okruglastog ili široko-eliptičnog oblika, najčešće bez žlezda.


To je izrazito heliofitna vrsta, te se najčešće sreće na terenima montanog i submontanog pojasa. Raste na šumskim čistinama i kamenjarima pojedinačno ili u manjim grupama, pretežno na krečnjaku.Zabeležena je i u asocijaciji Humileto-Pinetum nigrae Jov ., na nadomorskoj visini od 1.130 m, sa nagibom terena od 50 stepeni.Modrolisna ruža cveta u junu i julu, a plodovi joj sazrevaju u oktobru.Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno (reznicama).


Opšte rasprostranjenje: srednja Evropa, atlantska Evropa, Balkansko poluostrvo, Mala Azija.Rasprostranjenost u Srbiji: Mokra Gora, okolina Užica, Pleš (okolina Knjaževca), Suva planina, Kruvala (Prokletije).

Privredni značaj

Zbog izvanrednih estetskih svojstava: lepog, uspravnog habitusa, krupnih, lepo obojenih cvetova, kao i modrozelene boje lista sa ljubičasto-crvenim pepeljkom, ova vrsta ruže nalazi sve veću primenu kao dekorativna za gajenje po parkovima i vrtovima.S obzirom na to da je otporna prema mrazu i da ima vrlo razvijen, razgranat korenov sistem, može se koristiti i kao biomeliorativna vrsta za pošumljavanje goleti sa velikim nagibom.Kao i kod ostalih ruža, plod modrolisne ruže je biološki vrlo vredan sa vrlo visokim prosečnim sadržajem vitamina C (oko 2.700 mg%) te se preporučuje njeno selekcionisanje u cilju intenzivnog gajenja, radi proizvodnje plodova.

ROSA SPINOSISSIMA L.

Ruža trnovita

Fam. Rosaceae A.L.

Sinonimi: Rosa pimpinellifolia L.


Žbun ove vrste je gust, tankih uspravnih grana, male bujnosti, visine do 1 m. Bodlje su mnogobrojne i duge na glavnom stablu. Na rodnim (cvetnim) granama bodlje su kraće i najčešće pomešane sa bodljicama.Lišće je relativno sitno (4-6 cm dužine), neparno perasto, sastavljeno od 5-11 listića. Lisne peteljke su gole, retko dlakave, sa ili bez žlezda, na naličju sa brojnim bodljicama. Lisni zalisci su goli i bez žlezda, a ponekad po obodu žlezdasto-trepljasti.Pojedinačni listići su sitni, dužine 5-15 mm, a širine 4-9 mm, goli, poluokruglastog do široko-eliptičnog oblika. Obod liske je najčešće prosto nazubljen i bez žlezda.Cvetovi su dvopolni, pojedinačni, prečnika 2-5 cm, mnogobrojni.Cvetne drške su duže od ploda, najčešće bez žlezda.Čašični listići su usko-lancetastog oblika, na vrhu zašiljeni, bez žlezda, kraći od kruničnih listića. Posle cvetanja ostaju u uspravnom položaju. Krunični listići su najčešće bele boje, reðe ružičaste. Stubići su kratki, obično u glavici dlakavi.Plod je sitan (6mm dužine), okruglastog oblika, crne boje.* * *U okviru ove vrste izražena je varijabilnost pojedinih morfoloških karakteristika te je izdvojeno 6 različitih formi:1. forma spreta , u koje obod liske može biti: prosto testerast ili dvostruko žlezdasto-testerast, sa naličja žlezdast. Cvetne drške mogu biti: bez žlezda, žlezdasto-čekinjaste. Listići su sitni, eliptičnog oblika, a plod sužen kao šiljak. 2. forma inermis , u koje su cvetne grane bez bodlji, listići sitni, a stubići malo dlakavi.3. forma pinpinellifolia , u koje su listići poluokruglastog oblika i goli. Cvetne drške su gusto žlezdaste-čekinjaste. Cvetovi su beli.4. forma oligotricha , u koje su peteljke i srednji nerv listića poludlakavi. Cvetovi su beli.5. forma serbica , u koje cvetne grane mogu biti: gusto bodljaste ili bez bodlji. Listići su srednje krupni, eliptičnog oblika, sa naličja po srednjem nervu i retko po celoj površini žlezdasti. Cvetovi su ružičasti ili beličasti.6. forma myriacantha , u koje su grane vrlo gusto bodljaste. Listići su sitni, eliptičnog oblika, sa naličja i po glavnom nervu poludlakavi, a po celoj površini obilno žlezdasti. Cvetne drške su posute snažnim žlezdastim čekinjama. Plod je u donjem delu žlezdasto čekinjast.


Sreće se u brdskom i planinskom području, na kamenitim pretežno krečnjačkim terenima, gde izgraðuje guste šibljake. Može se sresti u šumi, na ivicama šuma, na šumskim požarištima, na livadama i pašnjacima. Najčšće je pratilac sledećih fitocenoza: LJuercetum montanum Cer, et. Jov., Abieto-Fagetum Jov., Carpinetum orientalis Rud., Galieto-Festucetum vallesiacae R.Jov., Ostryo-Carpinion orientalis i dr.

Ova vrsta ruža cveta u maju i junu, a plodovi joj sazrevaju u avgustu i septembru. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno.


Opšte rasprostranjenje: Skandinavija, atlantska i srednja Evropa, Sredozemlje, Balkansko poluostrvo, Mala Azija.Rasprostranjenost u Srbiji: Suva planina, Rtanj, Miroč, Crni vrh, Ozren, Tara, Žljeb, Zlatibor, Tupižnica.

Privredni značaj

Plodovi joj se upotrebljavaju kao surogat čaja.Kako ima dobro razvijen korenov sistem, a i vrlo je otporna prema suši, može se upotrebljavati kao šumsko-meliorativna vrsta, naročito za vezivanje zemljišta na kamenitim padinama.Kao dekorativna vrsta može se koristiti i za živice.

ROSA TOMENTOSA SM.

Maljava ruža

Fam. Rosaceae A.L.

Ostali narodni nazivi: Pustenasta ruža


U ove ruže je žbun gust visine od 0,5 do 2 m, sa vijugavim, malo povijenim granama. Rodne (cvetne) grane su često pokrivene sivim pepeljkom. Bodlje su u ove ruže snažne, jednake, uglavnom savijene pri osnovi proširene i malo pljostate, sem na rodnim granama, gde su skoro prave. Lišće je srednje krupno, neparno perasto, sastavljeno od 5 do 7 listića. Lisne peteljke su sive, dlakave, sa sedećim žlezdama ili sa žlezdama na drškama u čijem se donjem delu nalaze bodlje. Lisni zalisci su dobro razvijeni, sa obe strane dlakavi, a po obodu žlezdasti.Pojedinačni listići su jajastog, jajasto-lancetastog ili eliptičnog oblika, dužine 20-40 mm i širine 12-20 mm. Obod liske je prosto ili dvostruko testerast. Liska je obično dlakava ili siva i dlakava sa obe strane, žlezdasta sa naličja i retko žlezdasta sa lica.Cvetovi su dvopolni, krupni, pojedinačni prečnika 3,5-6 cm ili 2-4 u grupi. Cvetne drške su duge (oko 20 mm), žlezdasto-čekinjaste.Čašični listići su sa lica dlakavi, a sa naličja i po obodu žlezdastočekinjasti. Posle cvetanja stoje horizontalno a potom uspravno, dugo se zadržavaju na plodu i pre zrenja opadaju. Spoljašnji čašični listići su perasti.Krunični listići su dužine 15-26 mm ružičaste ili bele boje. Stubići su goli ili dlakavi.Plod je srednje krupan jajastog, okruglastog ili kruškastog oblika, žlezdasto čekinjast i crvene boje.* * *

U okviru ove vrste izdvojene su dve forme:1. forma tomentosa ili f. typica, u koje su bodlje jednake, prave ili nagnute. Listići su široko eliptičnog ili eliptično-lancetastog oblika, sa obe strane gusto dlakavi, sa naličja bez žlezda, a po obodu žlezdasto dvostruko testerasti. Stubići su gusto dlakavi. Plod je jajastog ili duguljastog oblika.- Ova forma u Srbiji nije zabeležena.2. forma subglobosa , u koje su bodlje jednake i snažne. Listići su jajastog ili široko-okruglasto-jajastog oblika, sa obe strane prekriveni dlakama sive boje. Plod je okruglastog oblika.


Ova vrsta ruže je vrlo adaptivna, odnosno otporna prema niskim temperaturama, kao i suvim terenima, te se u prirodi najčešće sreće u nizijskom i montanskom regionu u svetlim i termofilnim hrastovim i borovim šumama.Najčešći je pratilac kao primešana vrsta u asocijacijama: LJuerco-FraÐinetum Rud., LJuerceto-Carpinetum serbicum Rud., LJuercetum-farnetto cerris Rud., Carpinetum orientalis serbicum, Rud., i Pinetum-nigrae silvestris Pavl. Rosa tomentosa cveta u maju i junu, a plodovi joj sazrevaju u septembru i oktobru.Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno.


Opšte rasprostranjenje: srednja i južna Evropa, Mala Azija, Kavkaz.Rasprostranjenost u Srbiji: \erdapsko područje, okolina Užica, Rudnik, Tara, Jablanik, Maljen, Prokletije, sremske lužnjakove šume.

Privredni značaj

Zahvaljujući njenoj otpornosti prema mrazu i suši, ova vrsta ruže ima veći privredni značaj jer se koristi kao podloga za kalemljenje sorti ruže. Takoðe veliku primenu ima i za žive ograde.NJen plod, koji je vrlo bogat svim biološki važnijim materijama, za sada se više koristi za dobijanje štavnih materija (tanina).Bogatstvo ovog ploda vitaminom C (oko 3800 mg%) preporučuje ovu vrstu ruže za intenzivnije iskorišćavanje u ishrani, bilo za spravljanje svežeg napitka ili kao preraðevinu (marmelade, pekmeze, Ðemove, itd.) ili, pak, kao suvi plod, za spravljanje vitaminskih čajeva.

ROSA VOSAGIACA DESP.

Fam. Rosaceae A.L.

Sinonimi: Rosa afzelina Fries. subsp.vosagiaca R.,Rosa glauca Vill.


Žbun je visine do 2 m, vrlo razgranat. Grane su duge i povijene, crvenkasto-mrke kore, prekrivene sivim pepeljkom. Bodlje su jake, srpasto povijene, pri osnovi proširene.

Lišće je vrlo krupno, dužine 15-20 cm, neparno perasto, sastavljeno najčešće od 7 (reðe 5 ili 9) listića. Lisne peteljke su gole ili retko dlakave i obično još prekrivene žlezdicama i bodljicama. Lisni zalisci su goli, po obodu žlezdasto testerasti.Pojedinačni listići su eliptičnog ili jajastog oblika, dužine 20-40 mm, a širine 15-25 mm. Obod liske je prosto do složeno testerast. Ti listići nisu ni dlakavi ni žlezdasti, najčešće su plavičastozelene ili pepeljaste, a retko zelene boje.Cvetovi su dvopolni,pojedinačni, reðe u cvastima sa malo cvetova.Cvetne drške su kratke (2-20 mm), gole, i najčešće ne dostižu dužinu zrelog ploda.Čašični listići su krupni (2-2,5 cm dužine), sa naličja goli i glatki, a sa lica kratko dlakavi sa uzanim bočnim perastim dodacima. Posle cvetanja ne opadaju, upereni su prema vrhu ili su horizontalno rasporeðeni i ostaju kod potpuno zrelih plodova.Krunični listići su jako ružičaste boje. Plodovi su tamnocrvene boje, goli, okruglasto-jajastog oblika.


Ova vrsta ruža se najčešće sreće u planinskom i subalpskom regionu listopadnih i četinarskih šuma, kao i u mešovitim lišćarsko-četinarskim šumama.Najčešće se sreće kao primešana vrsta u asocijacijama: Abieto-Fagetum Jov., Piceetum eÐcelsas grev., Pinetum nigrae silvestris Pakl., Fagetum montanum Rud., i dr. Često se sreće i na progalama i ivicama ovih šuma.Rosa vosagiaca cveta u junu i julu, a plodovi joj sazrevaju u oktobru.Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativnim putem.


Opšte rasprostranjenje: Island, Velika Britanija, Norveška do 68stepeni stepena sev. širine, Švedska, južna Finska, srednja i jućna Evropa i zapadna Azija.U Srbiji se sreće na: Suvoj planini, Tari, Zlatiboru.

Privredni značaj

Značaj ove vrste je vrlo skroman i sada i u budućnosti.Plod je velike biološke vrednosti kao i u ostalih vrsti ruža i mogao bi da se na napred opisan način koristi.Zbog izuzetno lepog i atraktivnog izgleda mogla bi da se kultiviše i koristi kao dekorativna vrsta.

RUBUS CAESIUS L.

Kupina - ostruga

Fam. Rosaceae A.L.

Ostali narodni nazivi: ostruga, plava kupina, ostružnjak i dr.


Žbun je najčešće puzeći i nije veće visine od 40 cm. Grane su mu tanke, savijene, glatke, ovalnog oblika, pepeljaste boje, retko prekrivene kratkim žlezdama. Po granama su sporadično prisutne slabe, kratke, uspravne ili srpasto-čekinjaste bodlje, crne boje.Listovi su nežniji i tanji nego u kupine, najčešće trodelni. Lice liske je više, a naličje slabo maljavo, sivkastozelenkaste boje. Terminalni listić je jajastog oblika, više manje režnjevit (najčešće iz tri režnja), oštro zašiljenog vrha, srcaste osnove i grubo dvostruko testerastog oboda. Lateralni listići su često od dva režnja, lisne drške su žljebaste, a zalisci jajasto-lancetastog oblika.Cvast je gronja, sastavljena iz 2-5 cvetova, smeštena na vrhu izdanka ili u pazuhu gornjih listova. Cvetne drške su dugačke, prekrivene kratkim dlakama, finim žlezdama i retkim trnjem.Cvetovi su dvopolni,(hermafroditni), krupni, prečnika 2-2,5 cm. Čašični listići su jajasto-lancetastog oblika, kratko zašiljeni na vrhu, priljubljeni uz plod. Prekriveni su sivkastozelenkastim dlakama, kratkim žlezdama i po obodu su beličaste boje.Krunični listići su krupni, jajastog, eliptičnog ili ovalnog oblika, bele boje. Prašnici su zeleni i jednake dužine sa zelenkastim stubićem.Plodovi su kao u kupine i maline zbirna koštunica, sastavljena od sitnih sočnih koštunica u kojima je smeštena po jedna semenka. Za razliku od kupine, u plodu ostruge je broj koštunica znatno manji (2-20), ali su one krupnije, meðusobno slabo povezane i tamno plave pepeljkaste boje.* * *U okviru ove vrste kupine, uočena su mnoga variranja i izdvojene su dve forme:1. forma ovalis u koje je stablo glatko ili delimično bodljasto, a listovi sitni, hrapavi i dlakavi sa obe strane.2. forma dunensis u koje je stablo maljavo, dlakavo i gusto trnovito. Lišće je sitno, hrapavo i sa lica gusto dlakavo.


Ostruga je vrlo česta po brdima i planinskim predelima.Raste na vlažnim, zapuštenim i neobraðenim mestima, na ivicama šuma, pored reka i potoka, na plavnim područjima, često kao korov na njivama. Uspeva na zemljištima bogatim azotom. Dopire do 1.000 m nadmorske visine.Mestimično prekriva veće površine, formirajući guste isprepletane, niske, ali teško prohodne žbunove.Ostruga cveta od maja do avgusta, a plodovi joj sazrevaju u avgustu i septembru. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno.Rasprostranjenje vrste: Opšte rasprostranjenje: Prostire se širom Evrope (uključujući Veliku Britaniju i Skandinaviju) do 63 stepena severne širine, u zapadnoj Aziji, Altaju i Iranu.Rasprostranjenost u Srbiji: po pobrðu Kopaonika, Golije i Homolja.

Privredni značaj

Plodovi ostruge su bogati vitaminima (posebno vitaminom C, koga ima oko 80 mg% i karotina oko 10 mg%, dosta bioflamida i nešto vitamina E). Zbog toga su nešto kiseliji pa su manje ukusni za jelo u sirovom stanju. Meðutim, preraðeni u smeši sa drugim kupinama daju vrlo ukusan i kvalitetan proizvod (sok, vino, liker, marmelada, kompot i dr.).

RUBUS CANDICANS WEIHE

Subelasta kupina

Fam. Rosaceae A.L.

Sinonimi: R.fruticosus L., R.montanus Lieb., R.thyrsoideus NJine


Žbun je bujan, visok i jak. Izdanci su u početku uspravnog porasta, a pred kraj leta su povijeni, slabo odrveneli. Imaju žljebovit oblik, bez izraženog pepeljka, najčešće su glatki ili sa retkim dlakama. Sporadično su trnoviti, sa vrlo karakterističnim trnovima koji su najčešće dugačke osnove, a neki i srpasto povijeni.Lišće je složeno, prstasto, sastavljeno od 5 listića. Lice liske je glatko, a naličje maljavo ili beličasto dlakavo. Terminalni listić je najkrupniji, različitog oblika, nejednako nazubljenog oboda. Donji listići su skoro sedeći, a lisni zalisci linearni.Cvetovi su dvopolni, sitni, skupljeni u široku, dugačku i gustu cvast grozd-gronju. Cvetne drške su čvrste, trnovite i sa prisutnim sitnim tročlanim listićima.Čašica je sa obe strane maljava i dlakava i po cvetanju oborena.Krunični listići su vrlo sitni, objajastog do duguljastog oblika, bele ili izrazito crvene boje. U cvetu je prisutan manji broj prašnika, koji neznatno nadrastaju zelene stubiće. Plodnik je najčešće gladak, a reðe dlakav. Cvetna loža je izrazito dlakava.Plod je zbirna koštunica, crne boje.* * *U okviru ove vrste uočena je varijabilnost lista i cvasti, što je rezultiralo izdvajanjem jedne podvrste, tj. subsp . tharsanthus , u koga je terminalni listić široko-eliptičnog ili objajastog oblika, a cvast metličasta, piramidalnog oblika, na vrhu sužena.


Rubus candicans je česta vrsta montanskih šuma.Sreće se po brdskim terenima, utrinama i svetlijim šumama.Rubus candicans cveta od maja do jula, a plodovi joj sazrevaju u avgustu i septembru. Oprašuje se entomofilno, razmnožava semenom i vegetativno. Polen joj je često sterilan, a katkada i plod (seme).


Opšte rasprostranjenje: Srednja Evropa, od istočne Francuske do Poljske i Češke, Balkansko i Apeninsko poluostrvo.U Srbiji je česta vrsta montanskih šuma.

Privredni značaj

Ovo je takoðe vrlo malo proučena vrsta kupine. O njenom značaju u ishrani, kvalitetu i upotrebi ploda može se samo pretpostaviti i reći isto što i za plod Rubus plicatus.

RUBUS CANESCENS DC.

Sivkasta kupina

Fam. Rosaceae A.L.

Sinonimi: R.triphyllus Bell., R.tomentosus Bork., R.hypoleucos Vest.


Žbun je slabo ili srednje bujan, visine 0,5-1 m. Letorasti su puzeći ili skoro uspravni, brazdasti najčešće glatki, a ponekad i retko dlakavi ili maljavi. Dlake su zvezdastog oblika, pojedinačne ili u grupama, sa ponekom žlezdom ili čekinjom. Sporadično su prisutni i sitni, različite veličine i oblika trnovi. Najkrupniji trnovi su često srpasto iskrivljeni. Lišće je sitno, prstasto složeno, sastavljeno od 3 do 5 listića. Listići su sa obe strane maljavi, sa lica sivkaste, a na naličju sivo-bele boje. Terminalni listići su krupniji, romboidnog oblika, zašiljenog vrha, srcaste osnove i grubo testerasto nazubljenog oboda. Cvet je dvopolan,skupljen u dugacku,najčešće bezlisnu cvast.Osovina cvasti je dlakava, obično bez žlezda. Cvetne drške su nežne, pokrivene sitnim šiljastim trnjem žućkaste boje. Priperci su lancetastog oblika, donji najčešće trodelni.Čašica je sivobele boje i po cvetanju ostaje povijena. Krunica je sitna, uzana, objajasto zaobljena i žućkasto bele boje. Prašnici su beli i jednaki sa stubićima zelene boje. Plod je zbirna koštunica, crne boje.


Ova vrsta kupine se sreće u gotovo svim listopadnim šumama, kako na većim planinama, tako i na brdima. Raste po suvim i sunčanim mestima, na pašnjacima i po obodu šuma.Kupina Rubus canescens cveta u junu i julu. Polen joj je u celosti fertilan. Plodovi joj sazrevaju u avgustu i septembru. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno (izdancima).


Opšte rasprostranjenje: Sreće se po južnoj Evropi (od Portugalije do Balkana), duž srednje Evrope, u Maloj Aziji, Siriji i Iranu.U Srbiji se sreće svuda po listopadnim šumama.

Privredni značaj

I ovo je jedna relativno malo proučena vrsta kupine. O kvalitetu i upotrebljivosti njenog ploda može se govoriti, kao i u prethodnim slučajevima samo hipotetično.

RUBUS GLANDULOSUS BELL

Žlezdasta kupina

Fam. Rosaceae A.L.

Sinonimi: Rubus bellardi NJeihe. R.lamprophyllus Gremli ssp. myriotrichus.


Žbun je bujan, robustan, sastavljen od izdanaka i grana okruglastog oblika. Grane su glatke crvenkasto mrke boje, prekrivene pepeljkom, velikim brojem žlezda, bodlji, trnjem, koje je različite krupnoće, srpasto povijeno ili iskrivljeno.Lišće je najčešće trodelno, sa obe strane retko dlakavo. Terminalni listić je eliptičnog, ili eliptično-jajastog oblika, kratko zašiljenog vrha, pri osnovi više ili manje celo, najčešće fino ili nejednako testerasto-nazubljenog oboda.Cvast je široka, gronjasta, u vršnom delu glatka, sa 1-3 prosta listića koji su žlezdasti sa obe strane.Cvetne drške su dugačke, a osovina maljava, gusto posuta žlezdastim bodljama, koje su često duže od prečnika osovine i najčešće crvenkasto crne boje.Cvetovi su dvopolni, krupni, prečnika oko 2,5 cm. Čašični listići su jajastog oblika, oštri pri vrhu, maljavi, žlezdasti, zelene boje i priljubljeni uz razvijen plod.Krunični listići su lancetastog oblika, na vrhu končasti. Prašnici su bele boje, skoro jednaki sa stubićima koji su u vršnom delu zeleni, a pri osnovi crvene boje. Cvetna loža je maljava, a plodnik gladak.Plod je zbirna koštunica crne boje.


Rubus glandulosus je vrlo raširena vrsta kupine prilagodljiva različitim uslovima zemljišta, te se sreće gotovo svuda po višim brdima.Ova vrsta kupine cveta u junu i julu, a plodovi joj sazrevaju u septembru i oktobru. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno.


Opšte rasprostranjenje: Prostire se po čitavoj Evropi, na severu do Skandinavije, a na jugu do Balkana.U Srbiji je rasprostranjena naročito u okolini Užica, Homolja i drugim mestima.

Privredni značaj

Kvalitet ploda je sličan plodovima ostalih kupina, Može se koristiti za ishranu u svežem i preraðenom stanju (kao sok, sirup, vino, liker, kompot, marmelade i dr.).

RUBUS IDAEUS L.

Malina

Fam. Rosaceae A.L.

Ostali narodni nazivi: maljuga, umanj, sunica, muraga, plasmina i dr.


Žbun je visine 0-150 (200) cm, formiran od izdanaka koji izbijaju iz adventivnih pupoljaka korena. Izdanci su u početku uspravnog porasta, a kasnije se lučno savijaju. Tanki su, valjkastog oblika, zelenkastopepeljaste boje, prekriveni mnogobrojnim trnićima. Izdanci prve godine nose samo listove, a druge godine se razvijaju i formiraju cvetove i plodove nakon čega se do zime osuše i uginjavaju.Lišće je perasto složeno (5-7, reðe 3 listića).Listići su jajastog ili duguljasto-jajastog oblika, sa lica goli i glatki, a sa naličja prekriveni sitnim beličastim maljama. Terminalni listić je obično krupniji od ostalih, ponekad plitko usečen, kratko zašiljen, sa izraženim končastim ili dlakavim zaliscima.Cvetovi su dvopolni (hermafroditni), prečnika 1 cm, neugledni (belih kruničnih listića), petočlani, skupljeni u cimozne cvasti. Nalaze se na vrhu izdanaka, ili u pazuhu gornjih listova, većinom oboreni naniže.Čašični listići su uzani, obrnuto jajastog oblika, duguljasto zaoštreni, goli sa obe strane. Prašnici su mnogobrojni, uspravnog položaja bele boje.Plodovi su crveni, sočni i mesnati, sastavljeni od velikog broja sitnih, meðusobno dobro povezanih koštunica, koje se u punoj zrelosti lako odvajaju od ispupčene cvetne lože.


Raste u velikim skupinama po šumskim čistinama, utrinama i proplancima, krčevinama. Često je prisutna u svetlim šumama meðu žbunjem i živicom, meðu kamenitim blokovima.Ova vrsta se najčešće sreće u montanom i subalpijskom pojasu (od nizinskih područja sve do 1.800 m nadmorske visine).Voli dublja, rastresita i sveža kisela zemljišta, dok suva i plitka izbegava. Malina cveta u maju, junu ili julu (u višim predelima), a plodovi joj sazrevaju u julu i avgustu.Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno (izdancima). Izdanci se u drugoj godini posle donošenja ploda sasušuju.


Opšte rasprostranjenje: Sreće se širom Evrope i u umerenim oblastima Azije i Severne Amerike.U Srbiji je vrlo rasprostranjena: Kopaonik, Golija, Jastrebac, Stara planina i na mnogim drugim planinama i brdima (požarištima).

Privredni značaj

Privredni značaj vrste Rubus idaeus L. je veliki, jer je ona rodonačelnik najvećeg broja sorti koje se gaje u Srbiji na velikim površinama (oko 8.000 ha), a koje se od ishodne vrste razlikuju

prvenstveno po krupnoći ploda, rodnosti i otpornosti i predstavljaju za našu zemlju značajan izvor dohotka.Meðutim, malina sa prirodnih staništa se takoðe prikuplja i koristi na razne načine zbog svog izuzetno kvalitetnog aromatičnog ploda.Po aromatičnom i slatkom ukusu maline su, uz jagodu, najfinije šumsko voće. Sveži plodovi su vrlo zdravi i hranljivi jer sadrže oko 10% šećera (glukoze i fruktoze), oko 1,4% slobodnih organskih kiselina (najviše limunske, jabučne, vinske i dr.), oko 40 mg% vitamina C, oko 1% belančevina, mnogo kalijuma, gvožða i fosfora, nešto pektina, pentozana, bojenih materija (antocijanina) i drugih korisnih sastojaka. NJeni plodovi,se u ishrani mogu koristiti sveži, zamrznuti i preraðeni u sokove, pekmeze, slatka, marmelade, Ðemove, (u smeši sa drugim voćem), vina i rakiju. Osim toga, plodovi se mogu sušiti i koristiti za spravljanje voćnih čajeva.Osim ploda, u ishrani se mogu koristiti i mladi listovi maline za spravljanje salata, jer su izuzetno bogati vitaminom C (oko 200 mg%), karotinom i taninima. Cvet maline je vrlo bogat nektarom i polenom, te je ova vrsta vrlo cenjena kao pčelinja paša.

RUBUS SAXATILIS L.

Malina kamenjarka

Fam. Rosaceae A.L.

Ostali narodni nazivi: kamnica, kamenica, malina kamenjarka, kupina kamenjarka


Stablo je u obliku žbuna, visine 10-50 cm. Vegetativni izdanci žbuna su polegli po zemlji, gde se zakorenjuju. Oni su prekriveni sitnim uspravnim trnjem. Iz ovih izdanaka se iduće godine razvijaju jednogodišnji cvetni ili rodni izdanci, koji su uspravnog porasta.Lišće je tročlano, sastavljeno od listića eliptično-jajastog oblika. Obod liske je nejednako testerasto nazubljen. Liska je sa lica glatka, a sa naličja malo dlakava. Lisni zalisci su najčešće jajastog, a mogu biti i eliptičnog oblika.Cvetovi (3-10) su dvopolni, skupljeni u cvast - gronju. Čašnični listići su lancetastog oblika, na vrhu šiljati, kratko dlakavi sa obe strane.Krunični listići su uspravni, uzani, bele boje i često kraći od šiljatih čašičnih. U cvasti je prisutan i veći broj uspravnih prašnika bele boje.Malobrojne crvene koštunice (1-6) povezane slabim vezama formiraju sočne zbirne plodove, slične plodu maline.


Ova vrsta maline raste u pretplaninskim i planinskim područjima, na stenovitim i krševitim podlogama. Sreće se meðu žbunjem i mešanim šumama često i iznad 2.000 m nadmorske visine.Malina kamenjarka cveta od maja do juna, a plodovi joj sazrevaju u julu i avgustu. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno (izdancima). Izdanci odumiru u drugoj godini, nakon što donesu plod.


Opšte rasprostranjenje: Raste od južnog Grenlanda, širom Evrope i Azije.U Srbiji se sreće na Rtnju, Kopaoniku i nekim visokim planinama.

Privredni značaj

Plodovi maline kamenjarke su kiselkastog ukusa sličnom ukusu ribizle. Ovaj kiselkast ukus potiče od nešto većeg sadržaja organskih kiselina, kao i vitamina C (čiji sadržaj se u proseku kreće oko 50 mg% - što je na nivou prosečnog sadržaja jednog limuna). Pored ovih komponenti plod je vrlo bogat i vitaminom E, pektinima, taninima i nešto manje šećerima. Iz napred navedenog se da zaključiti da su i ovo biološki vrlo vredni plodovi, te ih treba koristiti u ishrani bilo kao sveže ili preraðene u sokove, sirupe ili želee.U našoj zemlji ovi plodovi se relativno malo iskorišćavaju jer je malina kamenjarka retko šumsko voće.

RUBUS ULMIFOLIUS SCHOTT.

Kupinjača

Fam. Rosaceae A.L.

Sinonimi: R.dalmaticus Gus., R.rusticans Mesc., R.amoenus Por., R.fruticosus L. Ostali narodni nazivi: crna kupina


Žbun je bujan, robustan, visine 1-2 m, uspravnih ili položenih grana. Izdanci su uglasti, ponekad brazdasti, dugi, tanki, pepeljaste boje, glatki ili dlakavi (sa skoro priljubljenim dlakama), prekriveni bodljama, koje su krupne, široke osnove i srcasto povijene.Lišće je prstasto složeno, naizmenično rasporeðeno, sastavljeno od 3-5 često vrlo sitnih listića. Listići su kožasti glatkog lica, tamnozelene i maljavog naličja bele boje. Obod liske je najčešće nepravilno nazubljen. Terminalni listić je jajastog ili ovalnog oblika.Cvet je dvopolan,skupljen u cvast.Glavni lisni nerv i drška su bodljikavi.Cvast je često dugačka i uska, ponekad piramidalna, pri osnovi lisnata. Čašica je bela, maljava, ponekad skoro igličasta, po cvetanju povijena. Petedolna krunica je naborana, ponekad u vršnom delu izreckana, ovalnih ili jajastih listića, ružičaste ili bele boje. Cvetne drške i lisne peteljke obrasle su bodljama.Prašnici su bele ili ružičaste boje, iste ili veće dužine od stubića, koji mogu biti zeleni, beli ili ružičasti. Prašnici su glatki, a plodnik dlakav.Plod je u početku svetlozelene, zatim crvene, a kad sazri, sjajne crne boje, prečnika 15-20 mm, sastavljen od velikog broj sitnih meðusobno dobro povezanih sočnih koštunica.


Ova vrsta kupine raste po utrinama, prokrčenim listopadnim brdskim proplancima, po ivicama šuma, pored puteva, po šikarama, po njivama i svetlim šumama, u ravnici i po planinama.Crna kupina cveta u junu i julu. Polen joj je fertilan. Plodovi joj sazrevaju od avgusta do oktobra. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno (izdancima).


Opšte rasprostranjenje: Rasprostranjenje po zapadnim i srednjim rejonima Sredozemlja (od Maroka do Balkana), u zapadnoj Evropi (od britanskih ostrva, Belgije, Holandije do Kanarskih, Azorskih ostrva).Kod nas je vrlo česta po nižim brdskim oblastima, naročito u zapadnim delovima Srbije.

Privredni značaj

Sveže crne kupine su sočne i imaju osvežavajući i kiselkasto-sladak ukus. Suprotno raširenom verovanju, ovaj plod nije naročito bogat vitaminima. Sadrži samo oko 10-20 mg% vitamina C i u tragovima provitamina A (karotina). Meðutim, preraðevine od ovog ploda (naročito sok) predstavljaju vrlo važan izvor vitamina C u zimskim mesecima, s obzirom na to da je on u ovom plodu prilično stabilan.Plod je naročito bogat bojenim i mineralnim materijama (kalijumom, gvožðem i magnezijumom) te se preporučuje kupinov sok i "vino" deci, malokrvnim i rekovalescentima radi popravljanja krvne slike.Listovi ove i drugih vrsta kupina u vreme ratova su služili kao zamena za ruski čaj. Ovaj čaj ima lepu boju, prijatnu aromu i sadrži dosta vitamina C (s obzirom na to da se u svežem listu crne kupine sadržaj vitamina C kreće oko 120 mg%).Antiskorbutno dejstvo kupinovog lišća poznato je još iz starog veka.

SAMBUCUS NIGRA L.

Crna zova

Familija: Sambucaceae

Sinonimi: Sambucus vulgaris Lam. Ostali narodni nazivi: zova, bazga, bazgovina, bezet, zovika i dr.


Crna zova je gust žbun ili stablo, visine 3-9 m. Kruna je retka, okruglastog, jajastog, a često i tanjirastog oblika. Kora drveta je u mladosti sivozelene do sivosmeðe boje, prekrivena vrlo uočljivim, okruglastim, ispupčenim lenticelama. Na starijim granama kora je uzdužno ispucala i sivosmeðe boje.Koren je površinski, dobro razvijen. Pupoljci su duguljastog oblika, skoro priljubljeni uz izbojak, prekriveni sa 2-4 (6) kožaste ljuspe, tamnoljubičaste boje.Listovi su složeni, neparno perasti, dužine do 30 cm sastavljeni od 5 do 7 listića, naspramno rasporeðeni, karakterističnog neprijatnog mirisa.

Pojedinačni listići su duguljastog oblika dužine 4-12 cm, širine 3-6 cm, zašiljenog vrha, sa lica tamnozelene, a sa naličja svetlije zelene boje, slabo dlakavi sa obe strane i neravno nazubljenog oboda. Terminalni listić je najkrupniji.Mnogobrojni sitni, beli ili beložućkasti cvetići, jakog prijatnog mirisa skupljeni su u velike štitaste, uspravne cvasti prečnika 15-35 cm. Cvetići su petodelni, dvopolni sa niskim, podraslim plodnikom.Plodovi su sočne sjajne bobice, crnoljubičaste boje, prečnika 5-6 mm, okruglastog oblika, tamnocrvenog soka.* * *U okviru ove vrste kod nas se pored tipičnog oblika sreće var . laciniata L. - koji se odlikuje listićima koji su duboko do glavnog nerva deljeni i sečeni.


Crna zova je vrlo raširena vrsta. Voli vlažna i humusna, duboka zemljišta bogata azotom. To je mezofilna vrsta, koja podnosi umerenu zasenu i relativno niske temperature.Sreće se u staništima lužnjaka - poljskog jasena, kitnjaka-graba, submontane i brdske bukve.Sreće se po poljima, meðama, šikarana, svetlijim šumama, po ivicama šuma, na obalama reka i potoka. Dopire do 1.200 m nadmorske visine.Crna zova cveta posle listanja, u maju i junu. Plodovi joj sazrevaju u avgustu i septembru. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava se semenom i vegetativno (izdancima iz panjeva).


Opšta rasprostranjenost - Evropa, na severu do južne Švedske, Litvanije; Mala Azija, Transkavkazje, zapadni Sibir.U Srbiji je crna zova veoma rasprostranjena.

Privredni značaj

Bobice crne zove su kiselkasto-slatkog ukusa. Sadrže oko 16% suve materije, oko 11% šećera, oko 1% organskih kiselina (jabučne, vinske i valerijanske), oko 1% mineralnih materija ( K, Fe, Mg ), 30 mg% vitamina C, nešto karotina, vitamina E, tanina, pektina, bojenih materija (antocijanina), u tragovima etarskog ulja i dr.U svežem stanju nisu previše ukusne za jelo, ali se zato mogu preraditi na razne načine.U Engleskoj se od bobica crne zove prave pite i posebni sosovi. Nemci ih preraðuju u pekmez, kompot, voćni sok, vino, kašu i prave od njih čitav niz vrlo ukusnih jela. U Rusiji se bobice zove koriste kao začin za neka jela, a pravi se i liker i voćno sirće.U Švajcarskoj se od 1975. godine počelo i sa organizovanim gajenjem crne zove. Ubere se godišnje od 60 do 80 tona plodova, koji se uglavnom preraðuju u pekmez i sok. U Nemačkoj se mešanjem soka i meda u odnosu 1 : 2 priprema tzv. "zovin med".Od zrelih bobica zove peče se i rakija, a ponegde se zbog svoje izuzetno tamne boje upotrebljavaju i za bojenje vina (porto).Treba znati da su listovi crne zove otrovni, zbog prisustva glikozida sambukonigrina, koji se razlaže do cijanidske kiseline. Takoðe, smatra se da u zelenim ili nedozrelim plodovima crne zove ima glikozida koji razlaganjem oslobaðaju cijanovodonik. Zato ne bi trebalo jesti sveže

lišće, zelene i nedozrele plodove crne zove niti piti neprokuvane sokove od njih.U narodnoj medicini se još od starog veka svim delovima crne zove (cvetu, listu, plodu i kori) pripisuju lekovita svojstva (kao laksans, purgativno sredstvo, protiv nazeba i dr.).Pored ploda i cvetovi zove se koriste u ishrani.Mirišljavi cvetovi sadrže malu količinu etarskog ulja, nešto saponika glikozida i alkaloid sambukonigrozid (koji daje taj opor ukus), te se u Nemačkoj od njih pravi osvežavajuće penušavo piće "zovin šampanjac", liker i vino.Kod nas je u zadnje vreme vrlo popularan sirup od zovinog cveta koji se priprema maceracijom sa vodom uz dodatak limunske kiseline i šećera.

SAMBUCUS RACEMOSA L.

Crvena zova

Familija: Sambucaceae

Ostali narodni nazivi: planinska zova, crvena bazga, divlja zova, grozdasta zova i dr.


Žbun ili manje stablo visine 2-3 (5) m. Kruna je gusta, piramidalnog oblika. Kora drveta je rðasto-sive boje, ispucala i pokrivena mnogobrojnim ispupčenim lenticelama. Mlade grančice su zelenkastocrvenkaste, glatke i pomalo sjajne.Koren je dobro razvijen, površinski. Pupoljci su debeli, prošireno trbušasti, obavijeni brojnim ljuspama crvenkasto ljubičaste boje.Listovi su složeni neparno perasti, dužine 7-10 cm, i oko 3 cm širine, sastavljeni od 5 do 7 listića, koji su sitniji i izduženiji od listova crne zove.Cvetovi su dvopolni, zelenkastožute boje skupljeni u uspravne, guste, grozdaste cvasti. Grozdovi su jajastog oblika i najčešće dužine oko 6 cm. Čašica je petodelna zelene boje, sastavljena od vrlo sitnih čašičnih listića. Ima 5 prašnika, tučak je jedan sa podcvetnim plodnikom.Plod je sitna bobica prečnika oko 5 mm, lepe crvene boje sa 2-3 semenke.Crvena zova se razlikuje od crne, ne samo po habitusu (manjoj bujnosti), cvasti i plodu, već i po boji srčike u granama koja je u nje svetlosmeða, a u crne zove bela.


Crvena zova raste na svetlim mestima po planinskim šumama, na šumskim čistinama, krčevinama, šumskim požarištima, pored puteva.Najčešće se sreće u pojasu mešane šume bukve i jele (Abieto Fagetum). Voli sveža, rastresita i humusna zemljišta, kao i sunčane položaje iako dobro podnosi i senku. Dopire do 1.700 m nadmorske visine.Crvena zova cveta ranije od crne, u aprilu i maju istovremeno sa listanjem. Plodovi joj sazrevaju već početkom jula. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno (izdancima iz korena i debla).


Opšte rasprostranjenje - srednja i južna Evropa (severne granice slične sa jelovom), zapadna Azija.U Srbiji je rasprostranjena.

Privredni značaj

Plod crvene zove nije jestiv u svežem stanju jer sadrži u semenu toksične materije (glikozid amigdalin), što pri konzumiranju ploda može izazvati povraćanje, muku i proliv, pa se smatra otrovnim. Meðutim, ovi plodovi su sa aspekta hranljivosti vredniji od plodova crne zove. Oni sadrže oko 50 mg% vutamina C, veliku količinu vitamina B i karotina, oko 1,2% jabučne kiseline, oko 2,5% belančevina, oko 3% invertnih šećera, dosta pektina, tanina i fosfora kao i drugih materija.Voćni sok koji se dobija ceðenjem bobica crvene zove, uz prethodno uklanjanje semenki, sadrži oko 2% masnog ulja, koje u sebi sadrži čak 60 mg% karotina, što soku daje izuzetnu hranljivu vrednost i istovremeno vrlo prijatan ukus. Uz istu prethodnu pripremu (uklanjanje semena) od bobica crvene zove se pripremaju koncentrati i marmelade.Od semena koje je kod industrijske prerade crvene zove sporedan proizvod, može se takoðe ekstrahovati do 30% masnog ulja, koje bi se preradom takoðe moglo učiniti jestivim.U nekim zemljama vrši se pošumljavanje crvenom zovom da bi se povećala količina ovog ploda za industrijsku preradu.Crvena zova se zbog lepog opšteg izgleda koristi i kao dekorativna parkovska vrsta.

SORBUS ARIA CRANTZ.

Mukinja

Fam. Rosaceae

Sinonimi: Crataegus aria L. Mespilus aria Scop. Pyris aria Ehrh. Ostali narodni nazivi: muk, mukovnica, mahunica, miralja, moka, brekulja


Mukinja je srednje bujnog stabla, visokog do 14 m, široko piramidalne do okruglaste krune. Specifičnost ove vrste je da vrlo sporo raste, da je dugovečna (može živeti i preko 200 god.). Ima vrlo razvijen, dubok korenov sistem.Grančice su gole, sjajne, maslinastosmeðe ili crvenkasto-smeðe boje, sa izraženim brojnim lenticelama.Kora drveta je tamnosiva, u mladosti glatka, a u starosti dužno ispucala.Pupoljci su krupni, kupastog oblika, malo odmaknuti od grančice. Obavijeni su crvenkastim ljuspama, koje se po obodu završavaju svetlosivim maljama.Lišće je prosto krupno, dugo oko 14 cm, široko oko 8 cm. Oblika je jajastog, izduženo jajastog ili okruglastog. Lice liske je tamno zeleno i sjajno, a naličje srebrnastosivo sa vrlo izraženom nervaturom (8-10-14 pari bočnih nerava, koji su blago lučno zavijeni). Lisna peteljka je duga 1-2 cm, maljava kao i naličje liske.Cvetovi su dvopolni, bele boje (široki 10-15 mm), skupljeni u rastresite gronje. Cvetne peteljke i

čašični listići su prekriveni sivkastobeličastim maljama. Plodovi su jabukolikog oblika, oko 1,5 cm dugi i oko 1 cm široki. Pokožica ploda je lepe svetlocrvene ili naranÐaste boje prekrivena brojnim sitnim lenticelama. Na vrhu ploda nalaze se ostaci čašičnih listića, a u plodu 1-3 semenke.* * *U okviru ove vrste izražena je morfološka varijabilnost listova i prema tom kriterijumu izdvojena su tri varijeteta:1. var. aria - ili var. typica - kod koje je lišće jajastog ili jajasto-lancetastog oblika, duko oko 12 cm, široko do 7-9 cm, po obodu prosto ili dvostruko tupo testerasto.2. var . cyclophylla - kod koga je lišće okruglasto-jajastog oblika, dugo 7-14 cm, široko 6-13 cm, po obodu dvostruko testerasto.3. var. acutifolia - kod koje je lišće izduženo-eliptičnog oblika, široko oko 6 cm i dva puta duže, po obodu krupno i oštro testerasto ili nazubljeno.Treba napomenuti da se prva dva varijeteta sreću sporadično u arealu rasprostiranja vrste, dok se treći varijetet sreće vrlo retko, u Srbiji samo u Ošljaku, u šumi munike.


Mukinja se sreće u svetlim šumama, najčešće u regionu bukve, uglavnom iznad 900-1600 m nadmorske visine, na stenovitim toplijim terenima. To je izrazito heliofitna vrsta, otporna prema suši, te se najčešće i javlja na sunčanim obroncima planina.Za takve terene su karakteristična krečna zemljišta, što mukinji izuzetno pogoduje.Cveta u maju i junu, u isto vreme sa listanjem.Plodovi joj sazrevaju u septembru - oktobru, a mogu se brati sve do prvih mrazeva.Oprašuje se entomofilno i ima hermafroditan cvet.Razmnožava se semenom, koje rasejavaju ptice.


Opšte rasprostranjenje: Srednja i južna Evropa (od Irske i Španije do Karpata). U Srbiji se sreće po većim planinskim masivima - u regionu bukve.

Privredni značaj

Plod mukinje je kao u svih Sorbusa izuzetno bogat najznačajnijim hranljivim materijama. On sadrži do 27% suve materije, visok procenat ukupnih šećera (od čega glukoze i fruktoze do 10%), oko 1% organskih kiselina, oko 1% mineralnih materija, značajnu količinu vitamina (C oko 25 mg%, B, provitamina A itd.), veliku količinu tanina, pektina itd.Kod nas se ovo zdravo šumsko voće vrlo malo iskorišćava. Meðutim, u nekim drugim krajevima plod mukinje se zbog svojih izuzetnih vrednosti koristi u ishrani na razne načine. Za konzum u svežem stanju mora da bude u fazi gnjilosti - tada je mekan, brašnjav, sladak i ukusan. Meðutim, plodovi se mogu i pre gnjilosti koristiti. Kuvanjem ovih brašnjavih plodova priprema se kaša, koja je ugodnog slatkastog ukusa. Od mukinje se takoðe mogu mešanjem sa drugim voćem pripremati kompoti, želei, marmelade, sirupi, sirće, voćna vina i rakije.Od sušenih plodova može se praviti i brašno, od koga se peče slatki hleb.

Drvo je sa beličastožutom beljikom i crnosmeðom srčevinom. Tvrdo je, teško, lako se obraðuje i koristi se u stolarstvu. Dobro je kao gorivo.

SORBUS AUCUPARIA L.

Jarebika

Fam. Rosaceae

Sinonimi: Mespilus aucuparia All., Pyrus aucuparia Geart., Aucuparia silvestris Medik. Ostali narodni nazivi: jarebika, rebina, gorka smrdljika, smrdikovska kalina, kaligovo drvo, medvedova trešnja


Stablo jarebike je bujno, visoko do 20 m, okrugle, razgranate, svetle krune.Kora drveta je na starijem delu tamnosive boje, sa izraženim svetlijim, beličastim pegama. Ostaje i u starosti relativno glatka i tanka (oko 0,5 cm).Mlade grančice su crvenkastosmeðe, sjajne, neznatno maljave, a kasnije gole i sive sa izraženim lenticelama.Pupoljci su relativno krupni, izduženokupastog oblika, pokriveni velikim tamnosivim ljuspama, koje su obrasle svetlosivim dlačicama.Listovi su naizmenični neparno perasti, sastavljeni od 9 do 19 listića. Listići su dugi 2,5-6 cm, izduženo jajastog, lancetastog oblika, sedeći, testerasti, pri osnovi asimetrični. Boja lista je zelena, na naličju svetlija, a u jesen crvenkastopurpurna.Brojni cvetovi bele boje, neprijatnog mirisa, skupljeni su u krupne vršne gronje, široke i do 20 cm. Pojedinačni cvetovi su dvopolni, prečnika do 1 cm, sastavljeni od 3 do 4 stubića.Plodovi su sitni (prečnika do 1 cm), koralno crvene boje, jabučasto-okruglastog oblika, sa malo ili bez kamenih ćelija. U predelu čašice imaju petokraki zvezdani ožiljak. U plodu se nalazi 2-6 semena, dugo 3-4 mm, tamnosmeðe boje.* * *Ova vrsta je vrlo varijabilnih karakteristika, te su u okviru nje izdvojena dva subspeciesa: 1. subsp. aucuparia 2. subsp. glabrata Subsp. aucuparia se odlikuje lancetastim lišćem, tamnozelene boje na licu i svetlozene na naličju. U mladosti je lišće maljavo, a u doba sazrevanja plodova ogoli ili zadržava malje u predelu nerava, privremeno ili trajno. Grane su u okrugloj kruni odstojeće.Plodovi su sitni, okrugli, crvene boje, gorkog ukusa.Subsp. glabrata se odlikuje lišćem, golim ili gotovo golim, zašiljenijim pri vrhu od lišća tipskog subspeciea . U ove podvrste i plodovi su nešto drugačiji - više jajastog odlika (duži nego širi).Morfološka varijabilnost je izražena i u okviru tipskog subspeciesa aucuparia, gde su izdvojena dva varijeteta:1. var. typica ili var. aucuparia 2. var. lanuginosaRazlika izmeðu ova dva varijeteta je u stepenu izraženosti malja na lišću. U var. typica lišće je u doba zrenja plodova golo ili zadržava malje samo uz lisne nerve. U var. lanuginosa lišće na

naličju i u doba zrenja plodova zadržava trajnu gustu maljavost.Uočena je takoðe i jedna prelazna forma izmeðu ova dva varijeteta, forma sublanuginosa , koja ima sporadičnu, po naličju cele liske, izraženu maljavost.Izdvojene su još četiri forme u okviru oba subspeciea i oba varijeteta, koje se meðusobno razlikuju po obodu liske.1. f . aucuparia (sa obodom prostim, testerasto nazubljenim),2. f . bisserata (sa obodom dvostruko testerasto nazubljenim),3. f. lanuginosa (po obodu sa zupcima),4. f. grossidens (po obodu sa krupnim zupcima).5. Ekofiziološke karakteristike

Jarebika raste na krečnom ili silikatnom zemljištu po šumama i planinama širom Srbije. Pojavljuje se najčešće pojedinačno. Uspeva i na ispranim i kiselim zemljištima. To je vrsta koja uspešno podnosi vrlo niske temperature, kao i senovite položaje.Najviše je rasprostranjena u pojasu bukovo-jelovih šuma, ali se može javiti sporadično i na znatno većim nadmorskim visinama (do 2.000 m) u obliku niskog kržljavog grma.Cveta u maju mesecu, istovremeno sa listanjem. Plodovi joj sazrevaju u septembru i oktobru. Počinje da plodonosi od 5. do 10. godine. Jedno odraslo drvo može dati od nekoliko desetina do nekoliko stotina kilograma plodova. Plodonošenje se odlikuje naizmeničnim raðanjem (tj. rodne godine smenjuju nerodne).U prirodi se razmnožava semenom koje rasejavaju ptice, koje rado jedu plodove jarebike.


Opšte rasprostranjenje: Veći deo Evrope sa Krimom i Kavkazom, Mala Azija i severna Afrika.U Srbiji je stablimično primešana vrsta u bukovo-jelovim šumama i onim višim, sve do pojasa krivulja. Ima je na svim višim planinskim masivima.

Privredni značaj

Zreli plodovi jarebike su vrlo bogati biološki najvrednijim materijama. Oni sadrže oko 26-28% suve materije, oko 6-8% šećera glukoze, fruktoze i saharoze, više od 2% organskih kiselina, (najviše jabučne), od 100-200 mg% vitamina C i dosta vitamina E, P i B. Plodovi su izuzetno bogati provitaminom A - sadrže čak do 20 mg% karotina. U njima je prisutan i alkohol sorbit, koji nastaje fermentacijom šećera sorboze. Plodovi sadrže i veliku količinu pektina, tanina (tzv. oporih materija), te ih za jelo ne treba brati odmah po dobijanju karakteristične naranÐastocrvene boje, već znatno kasnije, optimalno posle prvih mrazeva, jer tada sadrže znatno više šećera.Pre smrzavanja plodovi imaju oštar, opor, gorak i kiseo ukus.Plodovi jarebike se mogu na mnogo načina preraditi. Od njih se mogu spravljati kvalitetne mešavine marmelade (sa jabukama i drugim voćem), želei, kompoti, kaše, sokovi, sirupi, mošt, vina, likeri i vitaminski koncentrati. Ceðenjem plodova dobijeni kiseli sok se može upotrebiti za spravljanje osvežavajućih napitaka. Od plodova jarebike se može proizvoditi i rakija koja ulazi u sastav votke (što je već tradicija u nekim slovenskim zemljama - Rusija, Ukrajina i dr.). Od plodova se može praviti i sirće, a osušeni služe kao zamena za ruski čaj.

Plodovi jarebike nalaze i široku primenu u narodnoj medicini. Smatra se da povoljno deluju na dijabetis, reumatizam i bolest žuči. Smanjuju količinu holesterola u krvi, a takoðe poseduju i jako antimikrobno dejstvo. Ekstrakt od svežih plodova se upotrebljava kao sredstvo za otvaranje jer sadrži parasorbinsku kiselinu, koja deluje purgativno i nadražuje crevni trakt. Nasuprot tome, mošt dobijena od gnjilih jarebikinih plodova služi kao sredstvo za zaustavljanje proliva, jer u njemu nema parasorbinske kiseline.Jedan kg. svežeg jarebikinog soka pomešan sa 1 kg meda pije se kao poslastica, sredstvo za osvežavanje, jačanje, protiv zatvora i za jače izlučivanje mokraće.Osim plodova i drvo jarebike ima veliku upotrebnu vrednost. Zahvaljujući lepoj bledocrvenkastoj boji, izraženom sjaju, finoći i čvrstini upotrebljava se kao stolarsko, tokarsko, kolarsko i rezbarsko drvo. Jarebika je i značajna medonosna biljka, bogata nektarom i polenom.Kora drveta, koja je vrlo bogata taninskim materijama, koristi se za štavljenje i bojenje u lepu smeðu boju.Jarebika je i vrlo lepa biljka, te se koristi u pejzažnoj arhitekturi kao dekorativna parkovska vrsta.

SORBUS AUSTRIACA HEDL.

Austrijska mukinja

Fam. Rosaceae

Sinonimi: Aria Mougeoti austriaca Beck.,Sorbus Mougeoti Soy. subsp.austriaca Hag.,


Austrijska mukinja je žbun ili srednje bujno drvo, visine do 12 m, izduženo piramidalnog oblika krune.Kora drveta je manje-više glatka, sa izraženim beličastim pegama.Lišće je prosto, široko-jajastog do jajasto-eliptičnog oblika, dužine od 8 do 13 cm, širine od 7 do 8 cm. Lišće je tanko ili srednje kožasto, pravilno režnjevito. Režnjevi su usečeni do 1/4 širine liske. Liska je okruglog vrha i dvostruko testerastog oblika. Tamno je zelene boje sa lica liske i svetlije sa naličja, gde je prekriveno rastresitim beličastim maljama. Na naličju liske izraženo je 8-10 pari bočnih nerava.Cvet je dvopolan, beo, skupljen u cvast gronju.Plod je prečnika 13 mm , jabukolikog oblika, crvene boje pokožice, sa izraženim brojnim lenticelama.* * *U okviru ove vrste izdvojene su dve podvrste:1. subspec . austriaca - koja se odlikuje dosta tankim, relativno mekim lišćem, dužine do 12 cm, širine do 8 cm, jajastog oblika, pri osnovi tupoklinasto, sa 9-12 pari bočnih nerava.2. subspec . croatica - koja se odlikuje debljim kožastim lišćem, dužine do 8 cm, širine do 6 cm, eliptičnog oblika pri osnovi tupo-klinasto, sa 8-9 pari bočnih nerava i sa gustim beličastim maljama na naličju liske.


Austrijska mukinja se javlja u termofilnim šumama regiona bukve-jele. Ona je izrazito svetloljubiva (heliofilna) i toploljubiva (termofilna) vrsta. Najčešće se sreće na krečnjaku sa krupnijim stenama.Zahvaljujući mikrostanišnim uslovima kao bioekološkom diferenciranju u okviru vrste, austrijska mukinja se javlja od šuma crnog graba do smrčevih šuma, pre svega na toplijim i svetlijim mikrostaništima.Vrlo je otporna prema suši i skromnih je zahteva prema zemljištima.Cveta u maju i junu istovremeno sa listanjem. Plodovi joj sazrevaju u septembru-oktobru, a mogu da se beru sve do prvih mrazeva.Razmnožava se semenom, koje rasejavaju ptice kao glavni konzumenti ploda.


Opšte rasprostranjenje: Istočni Alpi, Balkansko poluostrvo, Karpati (od Austrije i Maðarske do Bugarske i Rumunije).U Srbiji je rasprostranjena u planinskim masivima, na kojima se javlja bukov-jelov visinski region, obično na krečnjačkim masivima.

Privredni značaj

I u ove vrste Sorbusa plod je bogat najvažnijim hemijskim materijama i takoðe pripada grupi biološki vrednih plodova.Plod je upotrebljiv u ishrani na sličan način kao i plodovi prethodnih vrsta Sorbusa (u svežem stanju konzumira se u fazi gnjilosti, a može da se preraðuje na već opisane načine).Drvo austrijske mukinje naročito razvijenih egzemplara ima dobre tehničke karakteristike i može da se koristi kako u stolarstvu, tako i u tokarstvu i kolarstvu. Takoðe se može koristiti i kao gorivo.S obzirom na to da ova vrsta najčešće raste na liticama, da se javlja kao zaštita i pionir na plitkom, skeletnom zemljištu, u budućnosti bi je trebalo više koristiti kao "biomeliorativnu" vrstu za pošumljavanje goleti, na krečnjačkim terenima.

SORBUS CHAMAEMESPILUS CRANTZ.

Mukinjica

Fam. Rosaceae

Sinonimi: Mespilus chamaemespilus L. Crataegus chamaemespilus Jaclj. Pyrus chamaemespilus Ehrh. Aronia chamaemespilus Pers. Ostali narodni nazivi: patuljasta mukinja, patuljasta jarebika


Mukinjica je nizak žbun, visok od 1 do 3 m. Mlade grančice su prekrivene retkim beličastim maljama. Starenjem grančice ogoljevaju i dobijaju sivu ili crvenkastosmeðu boju.Pupoljci su goli, obavijeni ljuspama, maljavim po obodu.

Lišće je kožasto, eliptičnog, jajastog ili objajastog oblika, dužine 4-9 cm, širine 2-4 cm. Lice liske je sjajno, tamnozeleno, a naličje plavičasto zeleno, golo ili rastresito maljavo. Obod liske je u većem delu prost ili ka vrhu dvostruko testerast. Na naličju liske je izraženo 4-8 pari bočnih nerava. Lisna peteljka je kratka, najčešće dužine od 1 do 1,5 cm. Cvetovi su dvopolni, skupljeni u gronje, široke 5-8 mm. Krunica je beličasto crvene boje (slična krunici jabuke), sastavljena od duguljastih kruničnih listića, dugih 4-5 mm. U cvetu se nalaze dva stubića spojena u donjoj polovini i oko 20 prašnika.Plod mukinjice je sinkarpna koštunica, jabukolikog ili jajastog oblika, prečnika 10-13 mm, tamnonaranÐaste do smeðecrvene boje pokožice prekrivena retko rasutim sitnim lenticelama. U plodu se nalaze dva okca (komore) u kojima je smešteno seme smeðe boje dugo do 6 mm.


Mukinjica je planinski grm. To je vrsta subalpskih, pretplaninskih terena, koja raste pretežno na krečnjačkim masivima. Može da uspeva na visinama i iznad 2.000 m. Najčešće se sreće u zoni krivulja i prilagoðena je velikom snegu, ali i njegovoj zaštiti od vrlo niskih zimskih temperatura.U navedenim staništima sreće se najčešće pojedinačno ili u manjim skupinama. Cveta u junu, a na višim položajima u julu, kad i lista.Na našim planinama plodovi počinju da dozrevaju od početka septembra, a mogu se brati sve do prvih mrazeva.U prirodi se razmnožava najčešće semenom koje rasejavaju ptice, koje rado jedu plodove mukinjice.


Opšte rasprostranjenje: Sreće se u visokim planinama srednje, zapadne, južne i jugoistočne Evrope (od Vogeza i Karpata do Pirineja).U Srbiji se sreće sporadično. Javlja se mestimično na najvišim masivima Metohije, na planini Ošljaku, na oko 2.100 m zajedno sa krivuljem na severnoj ekspoziciji. Na Kopaoniku zajedno sa krivuljem do blizu 2.000 m.

Privredni značaj

Plodovi mukinjice su sličnih kvalitetnih svojstava kao u svih Sorbusa. Meðutim, treba u ovom plodu istaći srazmerno veliku količinu vitamina C i provitamina A (beta karotina).Zato su ovi plodovi ukusni i jestivi kako u svežem (sirovom stanju), tako i kao vrlo kvalitetne preraðevine (pre svega marmelade i Ðemovi).Ova vrsta bi mogla da ima veliki značaj u pošumljavanju goleti (naročito na većim visinama), jer ima vrlo razgranat korenov sistem koji dobro vezuje kameniti supstrat i sprečava eroziju terena, a nije antagonista ni jednoj značajnijoj vrsti biljaka.

SORBUS DOMESTICA L.

Oskoruša

Fam. Rosaceae

Sinonimi: Pyrus domestica Smid., Cornus domestica Spach. Ostali narodni nazivi: oskorušnjak, skoruša, skruš, brekanica, kudija, skorušnjak


Stablo oskoruše je lepo, visoko od 14 do 20 m, sa izraženim ravnim i jakim deblom i sa širokom, okruglastom, pravilno razvijenom krunom. Adekvatno nadzemnom deblu i korenov sistem je dubok i vrlo razvijen.Kora drveta je u mladosti glatka, sivkastosmeðe boje. Kasnije boja kore se menja u tamnosmeðu, debela je oko 2 cm i mestimično uzdužno duboko ispucala.Mlade grančice su sivkaste boje i maljave, starije su gole. Pupoljci su najčešće jajasto-kupasti ili zatupasti, zelenkaste boje, često smolasto lepljivi, obavijeni golim ljuspama, na vrhu ponekad dlakavi.Listovi su neparno perasti, sastavljeni od 13 do 21 listića, dužine do 5 cm. Listići su izdušeno jajastog oblika, po obodu oštro testerasti, zašiljenog vrha, okruglaste ili široko klinaste osnove, sedeći. Lišće je pri osnovi simetrično, sivozelene boje, u mladosti paučinasto maljavo. Cvetovi su dvopolni, relativno krupni (16-18 mm široki), skupljeni u cvast gronju. U cvetu se nalazi 5 maljavih, u osnovi sraslih listića i oko 20 prašnika. Plodnik je izgraðen od 5 karpela (oplodnih listića).Plodovi su mesnati, kruškastog ili okruglastog oblika, dugi oko 3 cm, na peteljci dugoj 1-2 cm. Pokožica ploda je žućkastozelene boje sa dopunskim crvenilom sa sunčane strane ploda. Meso ploda je slatko i prožeto brojnim kamenim ćelijama. U plodu se nalazi 2-5 semenih komorica u kojima je po 2 semena tamnosmeðe boje.Izdvojene su dve forme oskoruša: f. domestica ili pyrifera (kruškastog oblika) i f. pomifera (okruglasto-jabukolikog oblika). Ekofiziološke karakteristikeOskoruša je heliofitna, kserotermna vrsta. Ona se u Srbiji sreće na toplim staništima. To su pre svega klimatogena šuma (LJuercetum farnetto-cerris), zatim šuma grabića (Carpinetum orientalis ) i neke druge termofilne šume zaštićene od niskih temperatura i mrazeva. Javlja se najčešće pojedinačno ili u manjim skupinama.Nije probičar prema zemljištima, ali joj više odgovaraju suva nego vlažna zemljišta. Pogoduju joj krečna zemljišta.Cveta u maju, a plodovi sazrevaju u septembru i oktobru.Razmnožava se semenom. Drvo raste relativno sporo. To je dugovečna voćka koja može da doživi starost i do 500 godina.Kao termofilna vrsta, otporna je prema suši. Obilato raða svake godine. Jedno stablo može dati i do 1.000 kg plodova.


Prostire se u Sredozemlju i srednjoj Evropi(od Korzike do <M>srednje Nemačke i od Francuske do Krima)U Srbiji se sreće kao stablimično primešena vrsta u pojasu hrastova, od Fruške gore do Prokletija i od Drine do Timoka.

Privredni značaj

Ova vrsta se i gaji zbog svojih vrlo kvalitetnih plodova. Plod oskoruše je vrlo bogat suvom materijom (20-22%), invertnim šećerima (11-14%) sa dominantnim učešćem fruktoze nad glukozom, jabučnom kiselinom (oko 0,6%), taninima, pektinima, mineralnim materijama i drugim korisnim sastojcima. Plod se ne konzumira odmah po berbi jer je tvrd, oporog, gorkog ukusa. Stajanjem plod omekšava, menja boju u smeðu, gnjili i postaje slatkog, prijatnog ukusa.Zbog navedenih karakteristika plod se može jesti u svežem stanju (samo u gnjiloj fazi), a može se vrlo uspešno preraðivati u sokove, marmelade kompote i rakije (bilo kao dodatak u proizvodnji jabukovače ili kao čista oskoruševača), takoðe se može dodati i grožðu kod pravljenja mošta. Može se i ostavljati kao turšija. Drvo, koje je teško, čvrsto, crvenkastosmeðe boje i fine graðe, koristi se u stolarstvu, kolarstvu i tokarstvu.Cvet oskoruše, koji je pun nektara i polena, dobra je pčelinja paša.

SORBUS TORMINALIS CRANTZ.

Brekinja

Fam. Rosaceae

Sinonimi: Crateagus torminalis L., Pyrus torminalis Ehrh. Ostali narodni nazivi: brekulja, breka, brek, bokunja, bukovnica, makolinica, mokovnica


Stablo brekinje je srednje bujno drvo od 12 do 16 m visine (retko i do 20 m), guste jako razgranate krune, izduženo-okruglaste, sa uspravnim i pravim deblom. Kora drveta je u mladosti sjajna i glatka. Sa starošću kora ispuca plitko, nepravilno, uzdužno i popreko i poprima tamnosmeðu boju. Mlade grančice su maslinastozelene do crvenkasto smeðe boje. Dužno su rebraste, mestimično maljave, sa vrlo izraženim mnogobrojnim lenticelama.Pupoljci su na grančicama naizmenično rasporeðeni, jajasto-okruglastog oblika, svetlozelene boje, sjajni i goli.Lišće je vrlo varijabilno, oblikom podseća na lišće glogova. Dužine je oko 10 cm, klinasto-režnjevito sa 3-5 pari režnjeva koji su na vrhu zašiljeni. Režnjevi su po obodu prosto ili dvostruko testerati. Donji par režnjeva je najduži odstojeći u odnosu na srednji nerv liske. Gornji parovi su sve kraći i sve kosiji prema glavnom nervu. Vrh liske je kratko zašiljen. Lišće je na licu tamno, a na naličju svetlozelene boje. Dok je lišće mlado, ima na naličju izražene malje. Lisna peteljka je pljosnata, dužine 2-5 cm.Cvetovi su dvopolni,skupljeni u uspravnu cvast, gronju, širine oko 10 cm. Cvetovi su sastavljeni od 5 kruničnih listića bele boje, širine 10-15 mm, najčešće sa dva stubića, koji su u donjoj trećini ili polovini srasli i pri osnovi maljavi. Oko stubića je rasporeðeno do 20 prašnika. Plod brekinje je tipična sinkarpna koštunica, najčešće kruškolikog oblika (mada ima tipova i jabukolikog oblika), dužine 12-18 mm. U početku je brekinja crvenkastožute, a u punoj zrelosti smeðe boje sa vrlo izraženim mnogobrojnim lenticelama bele boje. U plodu se nalazi obično 4 semena, dužine do 7 mm.* * *

Već je istaknuto da su listovi u ove vrste vrlo varijabilni. Na osnovu te različitosti izdvojena su dva varijeteta i više formi Sorbus torminalis: 1. var. typica - dominantan oblik u okviru vrste, sa lišćem kod koga se maljavost na naličju javlja samo u mladog lišća. Starenjem malje nestaju.2. var. semitorminalis - kod koga lišće do jeseni zadržava maljavost na naličju liske.U okviru oba varijeteta mogu se sresti sledeće forme:1. f . macrophylla - u koje je lišće krupnije od tipskog (može dostići dužinu 15-20 cm).2. f. inaeljuale - u koje su donji režnjevi liske duži od ostalih, stoje uglavnom pod pravim uglom u odnosu na osovinu lista i grade veliki ugao sa sledećim parom režnjeva.3. f . breviloba - u koje su donji režnjevi liske upadljivo kraći, stoje pod pravim uglom u odnosu na osovinu lista i grade veliki ugao sa sledećim parom režnjeva.4. f. pinnatifida - u koje je lišće dugo nekoliko cm i široko, a režnjevi vrlo duboko usečeni, dugi i uski (više puta duži nego širi).5. f . kissii - u koje su režnjevi liske kratki, usečeni najviše do 1/4 polovine širine liske, najčešće tupi, kao i vrh lista.6. f . cuneata - u koje je osnova liske manje-više usko klinasta.6. f. longifolia - u koje je osnova liske široko klinasta, okruglasta ili srcasta.


Brekinja raste u gotovo svim hrastovim šumama izuzev na aluvijumima, kao i u svetlijim submontanim šumama bukve. U tim sastojinama se najčešće javlja pojedinačno, reðe u manjim skupinama. U mešanim šumama sreće se zajedno sa jarebikom i mukinjom. Dopire do 1.500 m nadmorske visine. Retko se sreće u ravnici. Voli krečna, sunčana i suva zemljišta. Zbog razvijenog korenovog sistema, za dobro uspevanje, pogoduju joj duboka zemljišta.U odnosu na svetlost može se reći da je to vrsta polusenke. Ne podnosi staništa ekstremna u odnosu na vlagu i temperaturu. Na vlažnim terenima najčešće ne razvija cvetove, već se isključivo razmnožava vegetativnim putem. Cveta u maju i junu, istovremeno sa listanjem. Plodovi joj sazrevaju u septembru. Brekinja je izrazita entomofilna vrsta, a glavni oprašivač joj je medonosna pčela.U prirodi se razmnožava i semenom i vegetativno.


Opšta rasprostranjenost: Zapadna, južna i srednja Evropa, na severu do Danske, na istoku do Krima i Kavkaza.Sreće se širom Srbije kao stabilmično primešena vrsta u mnogim šumama hrastovog pojasa, naročito u šumama sladuna-cera, kitnjaka-graba, kitnjaka.

Privredni značaj

Plod brekinje je izuzetno bogat suvom materijom, šećerima, organskim kiselinama, taninskim materijama, mineralnim materijama, a nešto manje vitaminima (vitamina C sadrži oko 10 mg% - kao većina sorti jabuke).Plod se može koristiti na razne načine.U svežem stanju se koristi u ishrani samo u fazi gnjilosti posle mrazeva, kada postaje kašast,

sladak i vrlo ukusan (sličan ukusu mušmule). U toj fazi se može preraðivati i u kompote ili pekmeze.Sasušeni plodovi brekinje se mogu upotrebiti za dobijanje brašna koje se dodaje pšeničnom radi obogaćenja kvaliteta hleba. Plodovi se mogu koristiti i za proizvodnju raznih alkoholnih pića (vina, likera, rakije itd.) i sirćeta.Plod brekinje sadrži mnogo oporih materija (tanina, pektina) te se od najranijih vremena u narodnoj medicini koristi kao sredstvo za zaustavljanje proliva.Drvo brekinje je crvenkasto-smeðe, bez sjaja, teško, tvrdo, čvrsto i dugotrajno. Upotrebljava se kao kolarsko, tokarsko i stolarsko drvo, za instrumente, lenjire ili za gorivo.I brekinja je zahvaljujući obilju cvetova-cvasti, bogatih nektarom i polenom dobra medonosna biljka.

VACCINIUM MYRTILLUS L.

Borovnica

Fam. Vacciniaceae

Sinonimi: V.montanum Sal. V.angulosum Dul. Myrtillus niger Gil. M.silvatica Bub. Ostali narodni nazivi: borovnjača, mastovnica, brusovnica, crna jagoda, burum, divo-grožðe, ofinki.


Borovnica je drvenast, višegodišnji, nisko razgranat grm (žbun), visine do 50 cm. Stabalca su uspravna, gola, zelene boje i razgranata. Starije biljke su tamnomrke boje kore. Koren je plitak, žiličast i ima moć stvaranja izdanaka.Lišće je jajastog, izduženo jajastog oblika, sitno (14,3-20,2 mm dugo i 8,9-11,4 mm široko), sa sitno testerasto nazubljenim ivicama, sa tupim ili oštrim vrhom, sa osnovom širokookruglastom ili srcastom. Sa obe strane je slabo maljavo, svetlozeleno, sjajno, naizmenično postavljeno i skoro sedeće, sa vrlo kratkom peteljkom (dugom 1,2-1,6 mm). U jesen postaje crvenkasto i opada.Cvetovi su pojedinačni i javljaju se u pazuhu lišća. Dvopolni su, sraslih krunučnih listića (što im daje zvonastu formu). Boje su crvenkaste, širine 6-6,5 mm i visine 3,5-4 mm. Ispred kruničnih listića nalazi se čašica, sastavljena od 4 do 5 listića, crvene ili zeleno-crvene boje. Čašica je srasla sa plodnikom i nastavlja se na crvenu kratku peteljku (4-5,6 mm).Tučak je bledozelene boje, debeo i visok, natkriljuje krunicu. U jednom cvetu se nalazi 8-10 kratkih prašnika. Polenova zrna su okrugla, klijavost oko 31%.Plod je bobica, ljubičastoplave boje, slabo sjajna ili mat površine, prekrivena obilatim pepeljkom. Oblika je okruglastog, prečnika 7,84-9,38 mm, visine 6,79-8,39 mm i mase od 0,26-0,49 g. Na vrhu ploda nalazi se pupak (ostaci čašičnih listića).


Široko je rasprostranjena na visokim planinama. Kod nas se sreće na visinama od 900 do 2.000 m n.v.

To je acidofilna biljka koja uspeva samo na kiselim tipovima zemljišta ( pH -4,5). Na slabokiselim zemljištima biljke su slabo bujne i slabo rodne. Voli vlažno i humusno zemljište.Borovnica se sreće na raznim ekspozicijama, no najviše na severnim i zapadnim, tj. osojnim, na platoima blagim i strmim padinama. Podnosi intenzivnu insolaciju na visokim planinskim delovima. Guste šume ne podnosi, zakržljava i slabo plodonosi. Na toplim ekspozicijama, raste i pri difuznoj svetlosti u šumama.Sreće se u brdskim i subalpskim acidofilnim šumskim zajedinicama, gde učestvuje u prizemnom sloju šumskih cenoza: Pinus peuce, Pteridio-Pinetum peucis, Myrtillo-Pinetum peucis, Pinus mugo, Pinetum silvestris-nigrae, Luzulo-Fagion Lohm. Na visokim terenima ima je u zajednici sa V.uliginosum L. i V.vitis idaea L. V. myrtillus je kalcifobna biljka koja, kad se nastani na jednom mestu, stvara bogat kiseo humus i brzo se širi na sve strane.Kao višegodišnja voćka ima relativno kratak vek.Fenološki razvitak (naročito prve fenofaze) zavisi od nadmorske visine i ekspozicije. Vegetaciju počinje oko sredine aprila. Cveta od sredine maja, do sredine juna. Zbog izraženog nektara u cvetu to je entomofilna biljka, iako se autogamno oploðava.Sazrevanje plodova počinje krajem jula i traje do kraja avgusta.U jesen, pred opadanje lišća, akumulira mnogo antocijana, no nikad ne dobija intenzivno crvenu boju.Otpornost prema mrazu je slaba ako nije pokrivena snegom i ako je izložena jakim zimskim vetrovima. U takvim slučajevima u proleće izdanci izgledaju kao oprljeni vatrom. Ova osetljivost se javlja zbog velikog broja stoma po stablu (150-160 na 1 mm<MČ>2) čije subepidermalne ćelije stvaraju vodeno tkivo od 1-2 sloja ćelija, koje akumulira vlagu i čuva asimilaciono tkivo od prevelike zimske osetljivosti. Zaštitni plutasti sloj na vegetativnim izdancima stvara se sporo (traje 3-5 godina), a na vlažnim mestima i duže. Zato je drvenasto tkivo na mladim izdancima vrlo slabo razvijeno, dok razvijena srž služi kao akumulaciono tkivo.Stome lišća su uglavnom rasporeðene na naličju liske, mada se mogu sresti u manjem broju i na licu. To borovnicu čini pomalo i kseromorfnom vrstom, za razliku od V.uliginosum i V.vitis idaea. Borovnica se u prirodi razmnožava vegetativno - korenovim izdancima, mada može i pomoću semena.U voćarskoj rasadničkoj proizvodnji, moguće je njeno razmnožavanje nadzemnim i korenovim reznicama, izdancima i semenom.


Sreće se u južnoj, srednjoj i severnoj Evropi (u brdskim i planinskim područjima), na Kavkazu, Maloj Aziji, Mongoliji, severnoj Aziji i Severnoj Americi.Na Balkanskom poluostrvu (sem Grčke) vrlo je rasprostranjena.

Privredni značaj

Privredni značaj V.myrtillus je višestruk, kako biljke, tako i ploda. U planinskim područjima, na platoima i padinama, sprečava eroziju zemljišta. Meðutim, zbog stvaranja kiselog humusa, istiskuje najkvalitetnije trave za pašu, te je u stočarskim krajevima zbog toga često krče i pale.Plod je vrlo cenjena sirovina u industrijskoj proizvodnji za sokove, sirupe, marmelade, kompote,

slatka i dr. Može da se koristi i u svežem stanju. Sok (zbog izuzetno tamnocrvene boje) može da posluži i kao bojadiser alkoholnih i bezalkoholnih pića. Plodovi i lišće se koriste u farmaciji i narodnoj medicini.Suvi plodovi su vrlo efikasno, antidijaretično sredstvo pri upali sluzokože želuca i creva. Takoðe deluju i protiv parazitskih glista, hemoroida i snižavaju šećer u krvi kod dijabetičara.Plod je vrlo bogat hranljivim materijama. Sadrži: od 10 do 17% suve materije, 8-15% šećera, 10-12% masti, 0,8-1,8% organskih kiselina, 0,4-0,6% pektina, 0,5-2% celuloze, 0,2-1,3% mineralnih materija, 290-416 mg% taninskih materija, zatim bojenih materija (mirtilin - biljni insulin i neomirtilin koji snižavaju višak šećera u krvi dijabetičara), glukozide-erikolin i vakcinin, vitamin C (od 40-260 mg%), vitamine B grupe, karotin (3,9-9 mg%), inozit, K Mg, P, arbutin i dr.Lišće borovnice sadrži oko 4,72 mg% karotina i oko 85 mg% vitamina C. Karotin je nerastvorljiv u vodi, ali se ekstrahuje pri pripremanju čaja.Skorija saznanja ukazuju da mirtilin (mešavina antocijana i glikozida), koji je sastavni deo boje plodova, povoljno deluje na poboljšanje vidnog purpura.Vaccinium myrtillus je i medonosna biljka, od koje u maju i junu pčele koriste nektar i prave aromatičan, ukusan, crvenkast ili svetle boje med.

VACCINIUM ULIGINOSUM L.

Plava borovnica

Fam. Vacciniaceae

Sinonimi: V. ciliatum Gil., V. rubrum Gil., Myrtillus grandis Bub., Myrtilus uliginosum L. Ostali narodni nazivi: mlajevka, crna borovnica, crnozrna borovnica, cvetna borovnica


Slična je vrsti V.myrtillus . Od nje se razlikuje po zaobljenim svetlomrkim ili crvenkastim stabalcima, koji su kruti i malo polegnuti. Nešto je bujnija, razgranjava se do 80 cm visine. Skeletni delovi nisu dugog veka, dok jednogodišnji polegnuti izdanci od korena imaju nekoliko razgranjavanja. Sledećih godina razgranjavanje naglo opada. Ima dosta krupne pupoljke.Lišće je svetlo do bledo zelene boje, na naličju sivo zeleno, sa izraženom mrežastom nervaturom. Oblik liske je jajast ili eliptičan, sa zaobljenim vrhom. Lišće je sitno, srednje dužine od 10,1 do 13,5 mm i širine od 6,1 do 9,0 mm. Obod liske je ceo, a lisna drška kratka (1,1-1,8 mm). Lišće je nešto deblje no u V.myrtillus. Cvetovi su pojedinačni ili po dva u pazuhu lišća, koje se nalazi na vrhu kratkog bočnog jednogodišnjeg prirasta povijenog nadole. Prirasti su rasporeðeni na višegodišnjim skeletnim grančicama.Krunica je sastavljena od 4 do 5 belih do bledocrvenih listova izduženo-cilindričnog oblika i povijenih nadole.Cvet je hermafroditan. Širine je oko 3 mm, dužine oko 5 mm, a cvetne drške dužine oko 3-4 mm. Čašica je srasla sa plodnikom.Boje je zelene do ljubičastozelene i ima izražene oble zupce na vrhu.Tučak je nešto viši od prašnika, no ne izlazi iz otvora krunice. Dužine je oko 3 mm, končast,

tanak i zelene boje.Ima 6-8 prašnika pravilno rasporeðenih oko tučka. Dužine su oko 2,2 mm. Prašni konci su bele boje, pri vrhu nešto širi. Antere su zlatno žute, širine oko 1,4 mm.Plod je tamnoplave do crne boje, sa izraženim pepeljkom sive boje. Oblika je okruglastog, cilindričnog i jajastog. Nešto je krupniji nego kod V.myrtillus. Plod je srednje mase od 0,23 do 0,31 g, širine od 7,23 do 7,86 mm i dužine 6,96-8,52 mm. Pokožica je tanka, meso zelenkasto, kašasto, bljutavog ukusa (zbog malog sadržaja kiseline i vitamina C). Sok je takoðe neobojen. U plodu se nalazi sitno seme, dužine 1,3-1,5 mm.


Na Alpima, u Nemačkoj i Švajcarskoj se sreće na 300 m n.v. na Pirinejima do 2.700 m n.v. (Hegi , 1963), dok je kod nas granica rasprostranjenosti ove vrste do 1.700 m n.v.Sreće se na kamenitim terenima, pašnjacima, tresetištima, tj. u zoni listopadnih i četinarskih šuma. Voli kiselu reakciju zemljišta ( pH 4,5-5,0) i silikatnu geološku podlogu.Obrazuje nešto jači humus od V.myrtillusa. Sreće se na različitim ekspozicijama, kako na planinskim grebenima (platoima), tako i na osojnim stranama i padinama, gde sprečava eroziju zemljišta.Biljka može dugo živeti (40-70 godina). U pogledu fenologije razvitka V.uligonosum se ranije budi (počinje sa vegetacijom), kasnije cveta i kasnije sazrevaju plodovi (7-10 dana) u poreðenju sa V.myrtillus. Cveta obično od treće dekade maja do druge dekade juna. Zrenje plodova je od kraja jula do kraja avgusta, u zavisnosti od nadmorske visine i ekspozicije lokaliteta.Cvet ima malo neprijatan miris, stranooplodan je i entomofilan. Poseduje izraženu otpornost na zimske mrazeve, samo ukoliko je pokrivena snegom. No, biljke koje su pod uticajem jakih vetrova, otkrivene od snega, obavezno stradaju od mraza.Ima veliki broj stoma, sa nešto manjim otvorima no u V.myrtillus, koje su najviše rasporeðene sa donje strane liske. Zato nešto bolje podnosi sušne uslove.U prirodnim populacijama, razmnožava se izdancima i semenom. U rasadničkoj proizvodnji, slično kao i V.myrtillus, može da se razmnožava generativno i vegetativno (izdancima i nadzemnim i korenovim reznicama).


Sreće se u srednjoj i severnoj Evropi, južnoj Evropi (samo u brdsko-planinskom području), Aziji, Severnoj Americi i na Grenlandu.Sreće se širom Balkanskog poluostrva (izuzev Grčke).

Privredni značaj

V.uliginosum zauzima visokoplaninske terene, u nešto manjem obimu nego V.myrtillus . Nešto je manje rodnosti. Upotreba plodova je slična kao i V.myrtillus, ali je industrija sokova ne traži zbog neobojenosti soka.U narodu se vrlo malo koristi, jer je rasprostranjeno pogrešno mišljenje da su joj plodovi otrovni. Ovo mišljenje je pogrešno jer se radi o vrsti takoðe izuzetne biološke vrednosti ploda. Plodovi V.uliginosum sadrže 7-9% suve materije, oko 8% šećera (od čega invertnih 7% a saharoze 1%),

slobodnih kiselina oko 0,6%, taninskih materija oko 65-75 mg%, karotina oko 0,25 mg% itd. Plodovi, meðutim, sadrže nešto više benzoeve kiseline i pri većoj upotrebi deluju narkotično (ali ne i otrovno).

VACCINIUM VITIS IDAEA L.

Brusnica

Fam. Vaccinaceae

Sinonimi: Vitis idaea puncata Moen., V.idaea puncitifolis Gray.,Vaccinium rubrum Dub., Myrtillus eÐigua Bub. Ostali narodni nazivi: crvenoplodna borovnica, borovka, vrisinja, brašnjača, brusnik, crvena borovnica


Vaccinium vitis idaea L. je nizak polegli žbun, do 50 cm visine. Grančice su joj oble, maljave ili ljuspaste.Koren je jako razvijen i plitak. Ima veliku mogućnost formiranja izdanaka. Lišće je jajasto ili eliptično i po obliku slično V.uliginosum . Naizmenično je postavljeno, u vršnom delu nešto šire, tupo zaobljeno ili blago usečeno, sa neznatnim suženjem u delu prema peteljci. Lice liske je tamnozeleno, sjajno, a naličje bledozeleno sa tamnomrkim rasutim žlezdama po celoj podvijenoj ivici. Lišće je zimzeleno, kožasto, sitno, srednje dužine od 17,4 do 18,5 mm i širine od 8,0 do 8,6 mm. Lisne drške su kratke (od 1,7 do 1,9 mm). Ima najdeblji list (oko 325 mikrona po Lohr-u , citat po Jovanoviću, 1964) u poreðenju sa ostalim vrstama borovnice.Cvetovi su skupljeni u cvast - grozd (najčešće po 10 cvetova). Imaju bledoroze boju, zvonastog su oblika i nalaze se na vrhu višegodišnjih grančica. Krunični listići su srasli u donjoj polovini, dok su u gornjoj izdvojena četiri dela čiji su vrhovi blago povijeni nadole. Istih osobina su i čašični listići, samo što su zelene boje (na sunčanoj strani mogu biti i crveni).Cvet je hermafroditan, širine 4-5 mm i visine 6,5-7 mm. Tučak je dugačak i viri iz krunice. Prašnici (8-10) su sivi, debeli i maljavi. Cvetne drške su kratke, maljave, roze boje.Plodovi, kao i lišće se razlikuju od drugih borovnica. Bobice su gusto skupljene u grozdu. Po obliku su najčešće loptaste, visine od 7,12-7,35 mm, a širine 6,87-7,09 mm. Masa bobica kreće se od 0,10 do 0,31 g i manja je od bobica V.myrtillus i V.uliginosum. Plod je u početku bele boje. Postepeno dobija crvenu obojenost, da bi u punoj zrelosti bio potpuno crven. U gornjem delu ploda nalaze se ostaci čašičnih listića.Meso ploda je sočno, bledo i trpko, gorko-nakiselog ukusa, brašnjavo, beličastog soka. Ima vrlo sitno seme, polumesečastog oblika, tamnocrvene boje.


U Evropi je na planinama ima do alpskog pojasa (i preko 3.000 m n.v.). Kod nas se sreće na visinama od 1.700-1.800 m n.v., tj. u subalpskom regionu. Voli severne ekspozicije, humidna područja i svežije položaje. To je takoðe acidofilna vrsta (sa pH 4-5,5), za njenu zemljišnu

rizosferu.Ekološki je vrlo bliska V.myrtillus i zato se često sreću zajedno.Stanište V.vitis idaea su četinarske i mešovite šume. Sreće se u zajednicama Pinus mugo, Piceetum eÐcelsae serbicum Greb. , u asocijacijama Junipero-Bruckenthalietum Horv. i dr.Vaccinium vitis idaea L. je višegodišnji žbun, relativno kratkog veka. Kanengiesser (citat po Hegi-u) je našao žbun, sa stablom debljine 2,2 cm, star 13 godina a Rosental - drugo stablo staro 14 godina.Cveta od druge dekade juna do kraja prve dekade jula.Entomofilno se oprašuje.Plodovi sazrevaju od kraja avgusta do prve polovine oktobra.Otporna je na mraz, kao i ostale dve vrste, ali samo uz obavezan snežni pokrivač. Ne podnosi ekstremne klimatske i zemljišne uslove.To je zimzelena biljka. Kseromorfno lišće ima posebnu graðu, stome se uglavnom nalaze na naličju, retko na licu lista.U prirodi se razmnožava kako vegetativno (korenovim izdancima), tako i semenom. U rasadniku, može da se razmnožava pored izdanaka i reznicama.


Sreće se u Evropi, Maloj Aziji, Aziji, Severnoj Americi i na Grenlandu.Na Balkanskom poluostrvu je rasprostranjena u brdsko-planinskom području (izuzev Grčke).

Privredni značaj

V.vitis idaea sa razvijenim korenovim sistemom učvršćuje zemljište planinskih platoa i padina sprečavajući eroziju. No, njenim širenjem istiskuju se kvalitetne trave na pašnjacima (jer je antagonista mnogim Graminaeae). Ona je dobra medonosna biljka. U našoj zemlji ne zauzima velika prostranstva. Stanovnišvo je mnogo ne bere, kako zbog udaljenosti njenih staništa od naselja, tako i zbog nepoznavanja upotrebne vrednosti ploda. Kao i u prethodne dve vrste borovnice, plodovi su joj izuzetno kvalitetni.Plodovi brusnice sadrže: 14-18,5% suve materije, oko 10% šećera (glukoze 4%, fruktoze 5% i dr.), 1,8-2,5% organskih kiselina, 1,5-2,1% belančevina, 0,3-0,4% masti, 0,5-1,2% pektina, 0,25-2,40% taninskih materija, 1,6-2,2% celuloze, 0,5-0,6% mineralnih materija, 25-60 mg% vitamina C, 240-330 mg% vitamina P, karotina, gvožða i dr.Sadrže i benzoevu kiselinu u vezanom i slobodnom stanju, što verovatno doprinosi dobroj transportabilnosti i dugom čuvanju plodova u svežem stanju (plodovi pod snegom mogu ostati sveži sve do proleća).Plodovi se koriste u svežem stanju, sušeni, marinirani (sa sirćetom), ostavljeni kao turšija ili preraðeni u sok, sirup, Ðem, kompot, marmeladu i dr.Plodovi se mogu koristiti i kao taninski materijal za štavljenje kože, a sa zelenom galicom ( FeSO4 ) i stipsom za bojenje tkanina. U svežem stanju plodovi se mogu dugo sačuvati (20-30 dana duže od ostalih borovnica). Za preradu posle berbe treba ih brzo pulpirati ili zamrznuti. Čaj od cveta, ploda i lišća brusnice je dobar za upale bubrega, protiv proliva i dr.List se koristi za smanjenje urina u organizmu, jer sadrži arbutin, tanin, kinin i dr.

VIBURNUM LANTANA L.

Crna udika


Sinonimi: Viburnum tomentosum Lam. Ostali narodni nazivi: šibikovina, kalina, šibika, udikovina, hudika, neprika, crna šibikovina


Stablo je u obliku listopadnog žbuna ili manjeg drveta, visine 1-3 m, guste krune. Kora na stablu i starijim granama je sive boje i ljuspasto ispucala.Pupoljci su naspramno rasporeðeni i goli, bez zaštitnih ljuspi.Lišće je jajastog, izduženo-jajastog ili eliptičnog oblika. Na cvetnim granama lišće je 4-10 cm dužine i 3-7 (-9) cm širine. Osnova liske je plitko srcasta ili okruglasta, vrh kratko ušiljen ili tup, a obod oštro nazubljen. Lice liske je tamnozelene boje, više-manje prekriveno gustim zvezdastim dlakama. Naličje liske je obično u početku dlakavo, a kasnije golo, zelene boje ili samo duž nerava zvezdasto dlakavo, sive boje. Bočnih nerava ima 6-12 pari.Lisna peteljka je dlakava dužine 1-3 cm.Cvetovi su dvopolni,skupljeni u cvasti koje se nalaze na vrhovima mladih izdanaka. Cvetovi su na drškama trećeg ili četvrtog reda. Sve cvetne drške su više-manje dlakave. Zupci čašice su mali, trouglastog oblika.Krunica je tačkasta, prečnika 6-8 mm, žućkastobele boje. Režnjevi krunice su tupi, za 1/2 duži od cevi krunice.Prašnici su goli, za polovinu duži od krunice sa anterama žute boje.Plod je koštunica jajastog ili jajasto-eliptičnog oblika, dužine 7-8 (10) mm u početku zelene, zatim crvene i u punoj zrelosti sjajno crne boje.


Crna udika raste na svetlim i toplim staništima u nizinskim i brdskim regionima. Sreće se pretežno u termofilnim šumama cera i sladuna. Takoðe je česta u šumama belog graba, na silikatnoj i krečnjačkoj geološkoj podlozi.U višim predelima na visinama do 1.000 m, raste pretežno na krečnjaku.Crna udika cveta u aprilu i maju, a plodovi joj sazrevaju u avgustu i septembru. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom i vegetativno.


Opšte rasprostranjenje - južna Evropa, zapadna Azija.U Srbiji je široko rasprostranjena na pomenutim staništima, a gaji se i kao dekorativna vrsta.

Privredni značaj

Zrele koštunice crne udike se mogu smatrati uslovno jestivim.Isko su plodovi aromatični, slatkasti i sočni ne treba ih jesti u svežem stanju jer u većoj količini mogu izazvati neželjene posledice u vidu probavnih poremećaja zbog prisustva nekih glikozida.Ovi plodovi se mogu jesti samo preraðeni u želee, sokove, vina, Ðemove i dr., tj. prethodno tretirani niskim ili visokim temperaturama.Pored plodova i kora crne udike sadrži veliku količinu tanina te se koristi za dobijanje tzv. "ptičjeg lepka".Grane crne udike, koje su duge, tanke i elastične, koriste se u narodnoj radinosti za pletenje korpi.I ova vrsta se zbog lepog habitusa gaji u parkovima i vrtovima kao dekorativna.

VIBURNUM OPULUS L.

Crvena udika


Sinonimi: Viburnum glandulosum Salisb., Opulus palustris S.F.Gray Ostali narodni nazivi: kalina, kalinovina, hudika, lemprika, šibika, bekovina, šibikovina


Stablo je u obliku žbuna ili manjeg drveta visine 1,5-4 m. U starijih grana kora je sivkasto-mrko-ljubičaste boje, a mladi izdanci su goli.Pupoljci su naspramni sa dve spljoštene zaštitne ljuspe.Listovi su široko jajastog do okruglastog oblika. Na cvetnim granama su listovi 5-10 cm dužine i širine, sa okruglastom, klinastom ili srcasto usečenom osnovom, najčešće trorežnjeviti ili petorežnjeviti. Ponekad vršni listovi mogu biti celi ili sa slabo izraženim režnjevima i tada su najčešće eliptični. Lice liske je tamnozelene boje, golo, a naličje svetlozeleno, nekada gusto dlakavo ili golo, a samo u pazuhu nerava sa čupercima dlaka.Lisna drška je 4-5 puta kraća od liske. Pri osnovi lisne drške dva končasta zaliska su često srasla sa njom, dok su pri vrhu smeštene dve sedeće žlezde.Cvetovi su skupljeni u štitaste cvasti, koje se nalaze na vrhu mladih grančica. Cvetovi oboda cvasti su sterilni, sa većim kruničnim listićima nego što su ostali. Ostali cvetovi su dvopolni (hermafroditni), žućkaste boje, oko 5 mm u prečniku. Prašnici su duži od krunice.Plodovi su koštunice okruglastog ili široko-eliptičnog oblika, 8-10 mm dužine, crvene boje.* * *U okviru ove vrste izdvojene su dva varijeteta i dve forme:1. var . opulus - kod koga su listovi sa naličja gusto, meko, dlakavi, trorežnjeviti, nazubljeni i uglovi režnjeva oštri;2. var. rasicii Gajić - kod koga su listovi sa naličja uglavnom glatki (dlakavi su samo u pazuhu glavnog i bočnih nerava prvog reda). trorežnjeviti i sa nepravilno nazubljenim režnjevima. Uglovi režnjeva su zaobljeni. Lisna osnova je ravna do slabo srcasta. Plod je duguljasto jajast, spljošten;3. f. opulus - kod koje su cvetovi po obodu sterilni, a ostali dvopolni;

4. f. sterile - kod koje su svi cvetovi sterilni, bele boje, skupljeni u loptaste cvasti. Interesantna je kao dekorativna forma.


Crvena udika raste na aluvijalnim vlažnim staništima, najčešće kao vrsta u spratu žbunja različitih šumskih fitocenoza. Najčešće se javlja u nizijskim vlažnim šumama.Često se javlja i na većim nadmorskim visinama (na Tari do 1.080 m), na vlažnim staništima.Crvena udika cveta u proleće - april i maj. Plodovi joj sazrevaju u avgustu i septembru. Oprašuje se entomofilno, a razmnožava semenom (generativno) i vegetativno.


Opšte rasprostranjenje - sreće se u celoj Evropi (u Norveškoj ide do 67 stepena), severnoj Africi, zapadnoj i severnoj Aziji.U Srbiji se sreće na pomenutim staništima kao primešana vrsta.

Privredni značaj

Plodovi crvene udike su bogati vitaminom C (oko 40 mg%), taninima (oko 3%), pektinima, mineralima i manje šećerima (oko 3%).Zbog prisustva saponizida i alkaloida viburnina u svežem stanju su gorkog neprijatnog ukusa, a u većoj količini i otrovni.Pre upotrebe treba ih izlagati ili niskim ili visokim temperaturama, pri čemu se otrovni sastojci razaraju.U nekim zemljama (SAD, Kanadi, Rusiji, Češkoj i dr.) plodovi crvene udike se preraðuju. U Americi se najčešće od njih zbog velikog prisustva pektina prave želei i Ðemovi. U Rusiji se prave sokovi, likeri, vina, vitaminski koncentrati, začini za jela od mesa i dr.U Nemačkoj se semenke crvene udike upotrebljavaju kao zamena za kafu.Sok od zrelih plodova može da se koristi i kao sirće.U medicini se koristi kora crvene udike, a u narodnoj medicini cvet, plod i list.Drvo se koristi za sitne rezbarije (pravljenje čibuka).Zbog lepog opšteg izgleda crvena udika se često gaji u parkovima i vrtovima kao ukrasna vrsta.

VITIS SILVESTRIS L.

Šumska loza

Familija: Viticeae

Sinonimi: Vitis vinifera-silvestris NJild. Ostali narodni nazivi: divlja loza, vinjaga, lozica, pastricaOvu vrstu je 1805. godine izdvojio Gmelin iz populacije vrste Vitis vinifera (tzv. kulturne evropske loze).


Šumska loza ili, kako je još zovu, "divlja loza" pokazuje ogromnu varijabilnost u odnosu na oblik i veličinu lista, ploda, semena i dr. Pričvršćujući se na susedna stabla, može izrasti do 10-15 m visine i prečnika oko 10 cm. Kora stabla joj je tamnobraon boje, višeslojna, dužno ispucana.Listovi su naizmenično rasporeðeni. Nasuprot lista nalazi se po jedna rašljika, razgranata u vršnom delu ili umesto nje se razvija cvast. Listovi su vrlo raznovrsnog oblika i veličine, (od celih do petodelno usečenih liski). Kod njih, kao i kod mladih lastara se javlja maljavost, koja starenjem nestaje. Lisna drška je dužine oko 8-10 cm, tj. toliko koliko je i liska duga.Cvetovi su dvopolni,sitni, zelenkasto-žućkasti, neugledni, skupljeni u cvast-grozd. Vitis silvestris obilno cveta, ali zameće malo plodova, što se može uočiti iz izrazito rehuljavog grozda. Slabo zametanje ploda je naročito izraženo na kamenitim terenima i u izrazito sušnim godinama.Bobice su najčešće okruglastog ili jajastog oblika, sa izrazito debelom crnom ili crvenkastom pokožicom i malim mesom ploda. Bobica sadrži 1-4 semenki, koje su krupne, nepravilno kruškastog oblika.


Šumska loza se razvija na aluvijalnim ili kamenitim terenima u blizini reka. Sreće se na visinama do 500 m n.v., dokle dopire submediteranska klimatska zona. To je termofilna vrsta, koja podnosi malu zemljišnu vlagu i značajnu količinu relativne vlage u vazduhu. Izraziti je heliofit, koji ne podnosi zasenu. Uspeva na najrazličitijim tipovima zemljišta (bez obzira na geološku podlogu), pa čak i na zaslanjenim zemljištima. Sreće se najčešće u šumama lužnjaka i jasena (LJuerceto-FraÐinetum serbicum Rud.) i u šumama sveze Alnion glutinosae Malc. Cvetovi se javljaju posle listanja, početkom juna. Plodovi sazrevaju u toku septembra, a vegetaciju završava u novembru.Šumska loza se razmnožava semenom kao i vegetativno, ožiljavanjem mladih delova stabla - lastara. Razmnožena semenom razvija duboku žilu srčanicu i razgranat korenov sistem.Iako dugovečna biljka, u prirodi se retko sreću stari primerci.


Opšta rasprostranjenost - centralna, južna i jugoistočna Evropa, jugozapadna Azija i severna Afrika.U Srbiji se sreće sporadično u: Posavini, Sremu, Pomoravlju.

Privredni značaj

U privrednom pogledu do sada nije korišćena. Meðutim, zaslužuje veću pažnju, naročito pri selekciji i hibridizaciji sa sortama Vitis vinifera , od koje znatno bolje podnosi niske temperature.

KORIŠĆENJE DIVLJIH VRSTA VOĆAKA U VOĆARSKOJ PRAKSI

U prirodnim ekosistemima Srbije evidentirano je oko 100 divljih vrsta voćaka. U voćarskoj praksi naše zemlje, koja se bavi gajenjem sorti i selekcija voćaka, koristi se samo jedan manji broj divljih vrsta voćaka za proizvodnju generativnih podloga, na koje se kaleme

sorte.U rasadničkoj proizvodnji najveći značaj kao podloge imaju vrste: Malus silvestris, Pirus communis, Prunus avium, Prunus cerasifera, Prunus mahaleb i Juglans regia. Nešto manji značaj imaju vrste: Pirus amygdaliformis, Corylus colurna, Prunus amygdall, Crataegus monogyna, Crataeugus nigra i Sorbus domestica, i dr.Malus silvestris (šumska jabuka) je najzastupljenija generativna podloga jabuke u našoj zemlji. Kao podloga pokazuje niz dobrih osobina: otporna je prema ekstremnim ekološkim činiocima (mrazu i suši). Nije probirač prema zemljištima, a može uspešno da se gaji i na većim nadmorskim visinama. Sorte okalemljene na njoj su bujne, rodne i dugovečne.Ima dobar vegetativni afinitet sa svim sortama. Jabuke okalemljene na njoj imaju dugu mladalačku nerodnost, daju dobar kvalitet ploda i dobro se čuvaju.Pirus communis (divlja kruška) je najzastupljenija generativna podloga kruške u našoj zemlji. Kao podloga ima niz dobrih proizvodnih osobina: otporna je prema mrazu i suši i relativno otporna prema prouzrokovačima najopasnijih bolesti kruške. Nije probirač prema zemljištima i može da se gaji na većim nadmorskim visinama. Seme ove kruške ima visok procenat klijavosti, što je vrlo značajna osobina. Sa sortama kruške ima dobar vegetativni afinitet. Neke sorte okalemljene na njoj ne daju dobar kvalitet ploda (krasanka, kleržo, zimska dekantkinja). Sorte na njoj su bujne, rodne i dugovečne.Prunus cerasifera (xanarika) je najzastupljenija generativna podloga za šljivu i kajsiju. Kao podloga ima dosta dobrih osobina ali i nedostataka. Seme joj je dobre klijavosti. Naročito je pogodna za kalemljenje okuliranjem. Sorte okalemljene na xanarici brzo rastu, velike su rodnosti i dugovečnosti, a plodovi su dobrog kvaliteta. Neke sorte šljiva nemaju dobar afinitet sa njom (kalifornijska plava, stenli i dr.). Kao podloga nije pogodna za teža zemljišta na većoj nadmorskoj visini, za izrazito severne položaje, jer kasnije završava vegetaciju, a sorte okalemljene na njoj postaju osetljive prema mrazu. Najbolje joj odgovaraju vinogradarska područja. Sorte kajsije okalemljene na xanarici ranije stradaju od apopleksije.Prunus avium (trešnja vrapčara) je najraširenija generativna podloga za trešnju i višnju. Pogodna je za dublja i plodna zemljišta severnijih rejona. Ima odličan afinitet za sortama trešnje i višnje. Sorte na njoj su bujne, dobre, redovne rodnosti i dugovečne.Prunus mahaleb (magriva) - Sejanac magrive se koristi kao podloga za sorte trešnje i višnje na suvim, kamenitim i krečnim zemljištima. Ona je otpornija prema mrazu od trešnje vrapčare. Sorte okalemljene na njoj su manje bujnosti. Nema dobar afinitet sa sortama trešnje zbog čega su one kraćeg veka. Sa sortama višnje ima relativno dobar afinitet.Juglans regia (obični, domaći orah) je najzastupljenija generativna podloga za sorte oraha u našoj zemlji. Sorte okalemljene na njemu su bujne, dugovečne i redovno i dobro raðaju. Uspeva na manje dubokim i krečnim zemljištima.Pirus amygdaliformis (slanopaða) - je reðe korišćena podloga za krušku. Ona je pogodna kao podloga za južne, aridne rejone i siromašna, kamenita, krečna zemljišta. Sorte okalemljene na njoj su manje bujnosti, manje dugovečnosti, a pojedine nemaju dobar vegetativni afinitet.Corylus colurna (mečja leska) je najbolja generativna podloga za lešnik. Sorte okalemljene na njoj mogu da se gaje kao stablašice (sa izrazitim deblom). U našoj zemlji se relativno malo koristi jer se lešnik uglavnom gaji na izdanku.Prunus amygdallus (badem) je najčešće korišćena generativna podloga za badem. Pogodan je kao podloga za suva, kamenita, krečna zemljišta i aridnu klimu. Sorte badema okalemljene na njemu su bujne, dobre rodnosti i dobrog vegetativnog afiniteta.Crataegus monogyna, Crataegus oxyacanta i Crataegus nigra (beli i crni glog) se koriste (samo u

ekstenzivnom voćarstvu) kao generativne podloge za krušku, dunju, mušmulu i oskorušu.Pored navedenih vrsta, vrlo retko se u našoj zemlji kao generativne podloge koriste i: Sorbus domestica (za kalemljenje oskoruše), Castanea sativa (za kalemljenje kestena) i Corylus avellana (za kalemljenje sorti lešnika).

DIVLJIH VRSTA VOĆAKA ZA VOĆARSKU NAUKU I PRAKSU

Voćarstvo kao nauka i grana poljoprivrede bavi se proučavanjem i proizvodnjom manjeg broja vrsta voćaka. One su po svom poreklu uglavnom iz Azije i Evrope. Jedan broj vrsta, koje su rodonačelnici sorti: breskve (Prunus persica ), kajsije (Prunus armenises ) dunje (Cydonis oblonga ), mušmule (Mespillus gersnics ), duda (Morne alba i Morus nigra ), japanskih šljiva (Prunus salicina ) i visokožbunaste borovnice (Vaccinium corymbosum, V. angustifolinim, V. austale i V. astei ) i dr. se ne sreću u prirodnim ekosistemima Srbije, već jedino u kolekcijama kako introdukovane vrste ili gajene u obliku sorti.Veći broj vrsta voćaka koje se gaje u Srbiji sreću se u tzv. prirodnim populacijama, pa se može pretpostaviti da je njihov primarni gen centar porekla sa ovih prostora.Za sada je to samo pretpostavka, jer se u našoj zemlji, za razliku od drugih zemalja (na Balkanu i Evropi), detaljnim proučavanjem divljih srodnika gajenih voćaka niko ozbiljnije nije bavio.Meðutim, pouzdano se može tvrditi da se u spontanoj flori Srbije sreću rodonačelnici sorti: krušaka (Pirus communis i P. amygdaliformis ), nekih sorti jabuka (Malus silvestris, M. florentina i M. dasyphyla ), nekih sorti šljiva (Prunus cerasifera i Prunus spinosa ), trešanja (Prnus avium ), višnja (Prunus fructicosa ), nekih sorti badema (Prunus amygdallus) , oraha (Juglans regia ), lešnika (Corylus avellana) , kestena (Castanea sativa ), maline (Rubus idaeus) , ogrozda (Ribes grossularia ), nekih sorti crvena ribizle (Ribes petreum i Ribes multiflorum ), nekih sorti jagode (Fragaria vesca, Fragaria viridis i Fragaria moschata ) i dr.U interesu voćarske nauke i prakse u budućnosti bi trebalo da se otpočne sa sistematskim radom na proučavanju divlje flore voćaka, uz obavezno kolekcionisanje i čuvanje od erozije gena.U tim proučavanjima posebno bi se trebalo pozabaviti identifikacijom porekla (mesta postanka) divljih vrsti voćaka i njihovih srodnika jer naša zemlja blagodareći povoljnom geografskom položaju i klimatskim uslovima raspolaže obilnim populacijama raznorodnih vrsti voćaka.

KORIŠĆENJE DIVLJIH VRSTA VOĆAKA U VOĆARSKOJ PRAKSI

U prirodnim ekosistemima Srbije evidentirano je oko 100 divljih vrsta voćaka. U voćarskoj praksi naše zemlje, koja se bavi gajenjem sorti i selekcija voćaka, koristi se samo jedan manji broj divljih vrsta voćaka za proizvodnju generativnih podloga, na koje se kaleme sorte.U rasadničkoj proizvodnji najveći značaj kao podloge imaju vrste: Malus silvestris, Pirus communis, Prunus avium, Prunus cerasifera, Prunus mahaleb i Juglans regia. Nešto manji značaj imaju vrste: Pirus amygdaliformis, Corylus colurna, Prunus amygdall, Crataegus monogyna, Crataeugus nigra i Sorbus domestica, i dr.Malus silvestris (šumska jabuka) je najzastupljenija generativna podloga jabuke u našoj zemlji. Kao podloga pokazuje niz dobrih osobina: otporna je prema ekstremnim ekološkim činiocima (mrazu i suši). Nije probirač prema zemljištima, a može uspešno da se gaji i na većim nadmorskim visinama. Sorte okalemljene na njoj su bujne, rodne i dugovečne.Ima dobar vegetativni afinitet sa svim sortama. Jabuke okalemljene na njoj imaju dugu

mladalačku nerodnost, daju dobar kvalitet ploda i dobro se čuvaju.Pirus communis (divlja kruška) je najzastupljenija generativna podloga kruške u našoj zemlji. Kao podloga ima niz dobrih proizvodnih osobina: otporna je prema mrazu i suši i relativno otporna prema prouzrokovačima najopasnijih bolesti kruške. Nije probirač prema zemljištima i može da se gaji na većim nadmorskim visinama. Seme ove kruške ima visok procenat klijavosti, što je vrlo značajna osobina. Sa sortama kruške ima dobar vegetativni afinitet. Neke sorte okalemljene na njoj ne daju dobar kvalitet ploda (krasanka, kleržo, zimska dekantkinja). Sorte na njoj su bujne, rodne i dugovečne.Prunus cerasifera (xanarika) je najzastupljenija generativna podloga za šljivu i kajsiju. Kao podloga ima dosta dobrih osobina ali i nedostataka. Seme joj je dobre klijavosti. Naročito je pogodna za kalemljenje okuliranjem. Sorte okalemljene na xanarici brzo rastu, velike su rodnosti i dugovečnosti, a plodovi su dobrog kvaliteta. Neke sorte šljiva nemaju dobar afinitet sa njom (kalifornijska plava, stenli i dr.). Kao podloga nije pogodna za teža zemljišta na većoj nadmorskoj visini, za izrazito severne položaje, jer kasnije završava vegetaciju, a sorte okalemljene na njoj postaju osetljive prema mrazu. Najbolje joj odgovaraju vinogradarska područja. Sorte kajsije okalemljene na xanarici ranije stradaju od apopleksije.Prunus avium (trešnja vrapčara) je najraširenija generativna podloga za trešnju i višnju. Pogodna je za dublja i plodna zemljišta severnijih rejona. Ima odličan afinitet za sortama trešnje i višnje. Sorte na njoj su bujne, dobre, redovne rodnosti i dugovečne.Prunus mahaleb (magriva) - Sejanac magrive se koristi kao podloga za sorte trešnje i višnje na suvim, kamenitim i krečnim zemljištima. Ona je otpornija prema mrazu od trešnje vrapčare. Sorte okalemljene na njoj su manje bujnosti. Nema dobar afinitet sa sortama trešnje zbog čega su one kraćeg veka. Sa sortama višnje ima relativno dobar afinitet.Juglans regia (obični, domaći orah) je najzastupljenija generativna podloga za sorte oraha u našoj zemlji. Sorte okalemljene na njemu su bujne, dugovečne i redovno i dobro raðaju. Uspeva na manje dubokim i krečnim zemljištima.Pirus amygdaliformis (slanopaða) - je reðe korišćena podloga za krušku. Ona je pogodna kao podloga za južne, aridne rejone i siromašna, kamenita, krečna zemljišta. Sorte okalemljene na njoj su manje bujnosti, manje dugovečnosti, a pojedine nemaju dobar vegetativni afinitet.Corylus colurna (mečja leska) je najbolja generativna podloga za lešnik. Sorte okalemljene na njoj mogu da se gaje kao stablašice (sa izrazitim deblom). U našoj zemlji se relativno malo koristi jer se lešnik uglavnom gaji na izdanku.Prunus amygdallus (badem) je najčešće korišćena generativna podloga za badem. Pogodan je kao podloga za suva, kamenita, krečna zemljišta i aridnu klimu. Sorte badema okalemljene na njemu su bujne, dobre rodnosti i dobrog vegetativnog afiniteta.Crataegus monogyna, Crataegus oxyacanta i Crataegus nigra (beli i crni glog) se koriste (samo u ekstenzivnom voćarstvu) kao generativne podloge za krušku, dunju, mušmulu i oskorušu.Pored navedenih vrsta, vrlo retko se u našoj zemlji kao generativne podloge koriste i: Sorbus domestica (za kalemljenje oskoruše), Castanea sativa (za kalemljenje kestena) i Corylus avellana (za kalemljenje sorti lešnika).

MOGUĆNOST KORIŠĆENJA DIVLJIH VRSTA VOĆAKA U OPLEMENJIVANJU VOĆAKA

Oplemenjivanje voćaka je nauka koja izučava principe i pronalazi i usavršava metode stvaranja boljih sorti i podloga voćaka (Mišić, 1988).

U tom procesu stvaranja voćaka početni materijal zauzima ključno mesto. Zbog toga je vrlo bitno u okviru velike genetičke varijabilnosti pronaći željene, nasledne mogućnosti i uz uspešnu primenu odgovarajućih metoda rada doći do postavljenog cilja.Svaki rad na oplemenjivanju voćaka se bazira u prvoj fazi na kolekcionisanju početnog materijala. Bogate kolekcije početnog materijala mogu da se stvore od introdukovanih i autohtonih sorti voćaka, spontanih i planskih hibrida, klonova, prirodnih i veštačkih mutanata, inbriding linija i odabiranjem divljih vrsti voćaka iz prirodnih populacija.Pre početka rada na odabiranju iz prirodnih populacija potrebno je da se prikupe podaci o raspoloživom biljnom materijalu u odreðenom području. To se najbolje postiže terenskim ispitivanjem.U našoj zemlji takva vrsta istraživanja od strane voćarskih stručnjaka (selekcionara i pomologa), gotovo da nije raðena ili je raðena sporadično. Mišljenja smo, da bi za početak i prikazivanje rasprostranjenosti divljih srodnika voćaka na bazi proučavanja, pre svega od strane botaničara taksonoma, dendrologa, farmaceuta i drugih specijalista, moglo da posluži kao osnova za nešto bliže upoznavanje sa divljom voćnom florom, što je izmeðu ostalog jedan od ciljeva ove publikacije.Ova publikacija će pokazati da je voćna flora Srbije bogata, polimorfna i da je značajan izvor germplazme voćaka.Očuvanje postojeće germplazme (ukupne količine raspoloživog naslednog materijala jedne vrste i njenih srodnika) nužno je jer se urbanizacijom i razvojem (intenziviranjem) poljoprivrede uništava dragocen izvorni materijal voćaka.Da bi se sprečila erozija gena, neophodno je u narednom periodu nastaviti sakupljanje, čuvanje i proučavanje genetičke varijabilnosti ne samo plemenitih voćaka, već i divljih srodnika, vrsta koje do sada nisu gajene (ili se kod nas ne gaje), a čije bi uvoðenje u kulturu obogatilo postojeći genofond voćaka. Na taj način bi se te vrste sačuvale ne samo od erozije gena, već bi se utvrdili i njihovi gencentri porekla.Očuvanje germplazme je osnova za uspešno stvaranje novih i boljih genotipova (sorti i podloga voćaka), otpornijih prema prouzrokovačima bolesti, štetočinama i ekološkim stresovima (mrazu i suši), koje će na najbolji način zadovoljiti potrebe čoveka za voćem, kako današnjih, tako i budućih generacija.

HRANLJIVA VREDNOST VOĆA

Opšte napomenePokretačka i stvaralačka snaga sveta u kojem živimo skladna je sprega materije i energije iz koje se začeo i evoluirao život na našoj planeti.Zajednička osobina svih živih organizama, bez obzira na stepen njihovog razvitka, jeste stalna i neprekidna razmena materija sa sredinom koja ih okružuje. Ova razmena materije je naročito karakteristična odnosno kvantitativno izraženija kod viših oblika živih organizama, u koje spada čovek. Život je svim svojim čudesnim izražajima uslovljen kretanjem, preobražajima, potrošnjom i oslobaðanjem materije i energije.Osnovna je osobina svih živih bića (i čoveka) stalna potreba za hranom, kao izvorom energije i materija potrebnih organizmu za život. Ishrana, pak, predstavlja u najširem značenju sve one aktivnosti pomoću kojih čovek preraðuje i iskorišćava hranu odnosno hranljive supstance iz hrane. Drugačije rečeno, ishrana obuhvata: uzimanje i konzumiranje hrane iz okoline, razlaganje

hrane i složenih hranljivih supstanci, apsorpciju prostih hranljivih supstanci, njihov transport do mesta biosinteze, tj. do ćelija, obnavljanje ćelija, kao i sve biohemijske promene pomoću kojih se osnovni hranljivi sastojci iz hrane transformišu u energiju, a potom i u sastojke organizma koji omogućavaju održavanje života i produktivnost čoveka.Otuda u nizu uslovljenosti života, zdravlja i aktivnosti čoveka, pravilna ishrana koja je zasnovana na varijabilnim fiziološkim potrebama čoveka, vrši primarnu i dominantnu ulogu. Ona uslovljava fizički opstanak, rastenje i razvoj ljudskog organizma, obezbeðuje zdravlje i otpornost čoveka prema patogenima, omogućava čoveku da savlaðuje nepovoljne uticaje fizičko-biološke sredine (termoregulacija), služi kao energetska osnova svim ljudskim aktivnostima i utiče na trajanje ljudskog života.Osnovni principi pravilne ishraneDa bi mogla uspešno da vrši višestruko korisnu ulogu u ishrani, hrana mora da bude redovno tako sastavljena da obavlja trostruku funkciju: gradivnu, energetsku i zaštitnu.Osnovna funkcija hrane je izgradnja ćelija, odnosno gradivna uloga. Poznato je da se kod odraslog organizma vrši neprestano izgraðivanje novih ćelija, što iziskuje stalno unošenje hrane za te potrebe.Druga funkcija hrane je podmirenje energetskih potreba organizma. Ni jedno živo biće ne može stvoriti energiju ni iz čega. Svaka ljudska aktivnost skopčana je sa potrošnjom energije. Pored mehaničke energije pojavljuje se i toplotna energija, koja je potrebna za održavanje stalne telesne temperature.Poznato je da čovek ne može direktno koristiti sunčevu energiju. To čine biljke koje sadrže hlorofil i procesom fotosinteze preobraćaju sunčevu energiju u hemijsku, što je osnov života uopšte. Koristeći hranu ili preko hrane čovek potencijalnu hemijsku energiju pretvara u toplotnu i mehanički rad.Treća uloga hrane je zaštitna. Od izbora hrane, odnosno kvaliteta ishrane zavisi opšte fizičko, zdravstveno i psihičko stanje čoveka. Pravilna ishrana utiče na razvitak i normalno funkcionisanje organizma, povećanje njegove otpornosti prema bolestima, kao i održavanje psihičke i radne sposobnosti čoveka.Ove osnovne funkcije hrane se u potpunosti mogu ostvariti samo ako je hrana optimalna, odnosno ako u potpunosti zadovoljava sve fiziološke potrebe ljudskog organizma i ako se prilagoðava izrazitoj varijabilnosti tih potreba.To znači da se ishrana mora odlikovati odreðenom, takoðe optimalnom strukturom, koja omogućuje samo skladan odnos namirnica za svaki obrok, s velikim hranljivim i higijensko-zaštitnim vrednostima.Uloga osnovnih vrsta materija u ishraniSve materije koje učestvuju u ishrani mogu se prema ulozi koju vrše podeliti u 3 grupe:1. gradivne materije2. energetske materije3. zaštitne materijeGradivne materije se sastoje od proteina. Oni služe za izgradnju novih ćelija, tkiva i organa, a time učestvuju u rastenju i razvoju. Ove materije su neophodne i za odrasli organizam, kome služe za obnovu istrošenih ćelija, tkiva i organa.Proteini su značajni makromolekuli koji nastaju polimerizacijom aminokiselina. U sastavu proteina učestvuje 20 aminokiselina čijim rasporedom se obezbeðuje raznorodnost ovih gradivnih materija kao bitnih sastavnih delova svih živih bića.Postoje dva tipa aminokiselina. Jedne - koje organizam može sintetizovati, pa prema tome nisu

neophodne u ishrani, i druge - koje organizam nije u stanju da sintetizuje, pa se moraju nalaziti u hrani. To su tzv. esencijalne (nezamenljive) aminokiseline.U grupu esencijalnih aminokiselina spadaju: lizin, teonin, leucin, izoleucin, metionin, fenilalanin, triptofan i valin.Nekada se smatralo da ovoj grupi aminokiselina pripadaju i arginin i histidin, ali je u eksperimentima azotne ravnoteže kod čoveka dokazano da se ove dve aminokiseline mogu zameniti. Esencijalne eminokiseline su neophodne za normalno rastenje, razvoj i obnovu istrošenih tkiva i organa. One se nalaze najviše u namirnicama animalnog porekla, dok ih u biljnoj hrani ima veoma malo (nešto više u soji, jezgrastom voću, krompiru, kikirikiju i dr.).Proteini uneti u obliku hrane u organizam dospevaju u creva u kojima se razlažu na sastavne delove - aminokiseline. Preko krvi se raznose u tkiva, u kojima služe za rastenje ili zamenu istrošenih ćelija. Za normalno održavanje tkiva i funkcija organizma potrebne su tačno odreðene količine proteina. Ta količina je odreðena uzrastom i različitim fiziološkim i patološkim stanjima. Tako, npr., maloj deci, majkama dojiljama, trudnicama i bolesnicima potrebno je više proteina.Energetske materije se satoje od ugljenih hidrata, ulja i masti. Oni služe kao izvor fizičke energije koja se obično troši u životnim procesima naročito pri fizičkom radu i intenzivnijim kretanjima. Rad i kretanje predstavljaju neprekidnu manju ili veću potrošnju energije, koja se stalno mora nadoknaðivati. Energija je potrebna i za održavanje života (tzv. bazalni metabolizam) bez ikakvog rada.Namirnice koje sadrže ugljene hidrate najrasprostranjenije su i istovremeno najjeftinije te su pristupačne širokim narodnim masama. Osnovni izvor energije je skrob (iz žitarica, krompira, voća) koji se razlaže do osnovne jedinice d-glukoze.To znači da je glukoza jedan od osnovnih elemenata koji organizam snabdeva energijom.Ugljeni hidrati ne spadaju u esencijalne hranljive materije jer mogu u velikoj meri da nastanu u organizmu u toku intermedijalnog metabolizma iz drugih materija. Meðutim, i pored toga potrebno ih je redovno unositi u organizam da ne bi došlo do poremećaja metabolizma ostalih materija, u prvom redu masti. To znači da ugljeni hidrati imaju i specifičnu fiziološku ulogu i ne mogu biti zamenjeni drugim hranljivim materijama (belančevinama i mastima).U za štitne materije spadaju uglavnom vitamini i mineralne soli, naročito mikroelementi. Ove su materije, iako ne učestvuju u izgradnji organa, vrlo značajne jer vrše biokatalizatorsku ulogu: obezbeðuju normalno rastenje i razvoj, doprinose održavanju zdravlja i u znatnoj meri jačaju otpornost prema infekcijama i drugim izazivačima morbiditeta, i predstavljaju jedino efikasno sredstvo za otklanjanje često veoma teških poremećaja kod čoveka.Mineralne materije su potrebne za gradnju kostiju i zuba, a neke od njih igraju vrlo važnu ulogu u metabolizmu organizma kao sastavni deo kofermenta i vitamina. Za organizam je važno ne samo njihova koncentracija, već i njihov meðusobni odnos. Posebno je važan odnos kalcijuma, fosfora i vitamina D, zbog njihovog povezanog dejstva. Kalcijum fosfat čini veći deo strukture kostiju, a vitam D reguliše apsorpciju kalcijuma i njegovo taloženje u kostima. Nedostatak kalcijuma i vitamina D prouzrokuje bolest pod imenom rahitis. Od mikroelemenata (oligoelementi) najvažniji su: J, B, Fe, Cu, Zn, Mn, Mo, Co i dr. Ovi elementi se javljaju u tragovima i imaju višestruku ulogu: neki od njih su sastavni delovi hormona, enzima i drugih važnih supstanci, pa su stoga neophodni.Vitamini se definišu kao organske materije koje su u malim katalitičkim količinama neophodne za normalan rad žive ćelije i koji se u većini slučajeva ne mogu sintetizovati u organizmu u odgovarajućoj količini. Zato je neophodno da se unose hranom.

Vitamini su podeljeni u tri grupe:1. vitamini od dijetetskog značaja,2. vitamini od kliničkog značaja, i3. vitamini čiji je značaj još uvek neotkriven.U prvu grupu dolaze vitamini: A, B1, B2, nikotinska kiselina, C i D. NJihov nedostatak u hrani izaziva ozbiljne poremećaje, pa, prema tome, imaju dijetetski značaj. Nedostatak svakog od ovih vitamina prouzrokuje specifične simptome. - Nedostatak vitamina A se manifestuje nesposobnošću oka da se prilagodi mraku, u kasnijem stadijumu zapaljenjem rožnjače i na kraju gubitkom vida.- Nedostatak vitamina B1 dovodi do poremećaja metabolizma ugljenih hidrata i do nekih nervnih poremećaja.- Nedostatak vitamina B2 dovodi do specifičnog oboljenja kao što je beri-beri ili pelagra i dr.- Nedostatak nikotinske kiseline takoðe dovodi do oboljenja pelagre.- Nedovoljno uzimanje vitamina C manifestuje se malaksalošću i neotpornošću organizma prema infekcijama. Zbog toga se pojačane doze vitamina C danas preporučuju u preventivne svrhe protiv nazeba i infekcija.Nedostatak vitamina C izaziva specifično oboljenje - skorbut. Ova bolest se danas gotovo i ne javlja, a pogotovo ne u industrijski razvijenim zemljama, gde su voće i povrće kao izvori vitamina svakodnevno zastupljeni u ishrani.U drugu grupu dolaze vitamini: B6, B12, E, K, pantotenska kiselina i folna kiselina. Oni su neophodni za funkcionisanje ljudskog organizma, ali kod njih nije primećen nedostatak usled deficitarne ishrane.U treću grupu dolaze vitamini koji su grupisani kao vitamini, ali još uvek nemaju kliničku, ni dijetetsku primenu. To su vitamini B13 i B14 i para-amino benzoeva kiselina.Uloga voća u ishraniRazne vrste voća sadrže u različitim meðusobnim odnosima sve tri vrste materija: jezgrasto voće (orah, lešnik, badem i kesten) - gradivne; ostalo voće (jabučasto, koštičavo i sitno voće) - energetske i zaštitne. Voće je zahvaljujući velikoj količini organskih kiselina i mineralnih materija najefikasniji regulator pH reakcije krvi (koja iznosi 7,2), bez koje bi organizam bio izložen nepodnošljivim fiziološkim poremećajima. Velika prednost voća kao hrane je u tome što svojim zaštitnim materijama jača otpornost organizma prema infekcijama i drugim uzrocima morbiditeta. Ovo njegovo svojstvo je danas u tehnološki razvijenim društvima značajnije nego ikad ranije, jer ljudski organizam nikad nije bio izloženiji opasnostima koje potiču iz više izvora zagaðivanja (izduvni gasovi motornih vozila, dim, prašina, radioaktivni nuklidi, duvan, droga, rezidue i dr.). Voće ne samo što jača otpornost organizma već odstranjuje i neutrališe otrovne materije iz njega nastale u procesu normalnog metabolizma. Takvu prednost ispoljava još samo povrće kao hrana. Nasuprot tome, namirnice animalnog porekla dovode čak i do nagomilavanja toksina u organizmu.Sa druge strane, voće je izvor prirodnih šećera - glukoze, koja dospeva neposredno u krv i okrepljuje ljudski organizam, otklanjajući osećaj umora.Plodovi nekih vrsta voćaka deluju i kao odlično laksativno sredstvo (šljiva npr.) ili u obrnutom smislu (pektinima i taninima).Koristeći blagodeti tehnike u saobraćaju, radu i domaćinstvu, čovek našeg vremena je znatno smanjio energetske potrebe. Da bi se izbegli teški i opasni poremećaji uhranjenosti, čovek mora da ishranu prilagoðava tom smanjenom energetskom bilansu. Tu je opet nezamenljiva uloga

voća koje je u prednosti u odnosu na druge namirnice, bilo biljnog ili animalnog porekla zbog svoje znatno manje kaloričnosti. To ubedljivo pokazuje da u ishrani savremenog čoveka voće treba (uz povrće) da zauzme centralno mesto.Dijeto-profilaktička uloga voćaVoće na više načina posredno i neposredno deluje na održavanje zdravlja. Time ono vrši preventivnu - dijetoprofilaktičku ulogu u ljudskom organizmu štiteći ga od raznih bolesti.Voće je glavni izvor zaštitnih materija, zbog čega ga treba koristiti u ishrani redovno pri svakom obroku i u dovoljnoj meri, čime jačaju imunološke reakcije i otpornost organizma prema infekcijama.Dijeto-terapeutska vrednost voćaPolazeći od misli čuvanog grčkog lekara Hipokrita: "da svaka hrana mora da bude lek i da svaki lek mora imati i neku nutritivnu vrednost", može se konstatovati da voće ima izraženu i dijetoterapetsku vrednost.Ako se koristi na pogodan način, u strukturi ishrane koja je precizno prilagoðena patološkim stanjima organizma, voće može presudno uticati na ozdravljenje bolesnih.Poznato je da voće naročito korisno deluje na: smanjenje krvnog pritiska, kao sredstvo za sprečavanje malokrvnosti, odreðene vrste voća se koriste kao laksativno sredstvo protiv hroničnog zatvora ili, suprotno, diureje; kao sredstvo protiv detoksinacije ljudskog organizma ili drugim rečima kao sredstvo za uspešno izlečenje mnogih bolesti.Voće kao korektor biološke defektnosti hranePored dijetoprofilaktičke i dijetoterapeutske vrednosti voće je od posebnog značaja kao hrana koja najbolje ublažava biološku defektnost mnogih namirnica biljnog i animalnog porekla.Biološka defektnost hrane izazvana je pre svega intenzivnošću proizvodnje, ostvarivane obilnim ðubrenjem (naročito mineralnim ðubrivima), navodnjavanjem i izborom produktivnijih, manje otpornih sorti, koje za uspešno gajenje zahtevaju enormno veliku primenu zaštitnih hemijskih sredstava (pesticida, fungicida i dr.), upotrebom stimulansa rastenja (antibiotika i dr.) u stočarstvu, kao i mnogi tehnoloških postupaka u industriji prerade hrane.Proizvedene pod navedenim i sličnim uslovima namirnice koje se koriste za potrošnju u svežem stanju, a i kao sirovine za preradu, imaju hemijski sastav manje pogodan za zadovoljenje fizioloðkih potreba ljudskog organizma, naročito usled smanjenja količine nekih mikroelemenata, vitamina, enzima i dr., tj. materija koje uslovljavaju biološki vrednu hranu.U poreðenju sa drugim namirnicama voće i kad je na najintenzivniji način proizvedeno ima znatno veću biološku vrednost, ali je i njemu pod takvim uslovima gajenja biološka vrednost znatno umanjena, jer izvesna hemijska sredstva ostaju u plodu kao rezidue.To nikako ne znači da se mora napustiti sistem intenziviranja poljoprivrede, jer bi to imalo za posledicu opasno vraćanje unazad, već da se mora raditi na razvoju novih tehnologija poljoprivredne proizvodnje, koje će kao cilj imati proizvodnju biološki vredne i zdravstveno bezbedne hrane.Jedan od načina da se poboljša biološka vrednost voća kao hrane jeste sakupljanje plodova tzv. samoniklog (divljeg) voća iz spontanih prirodnih voćnjaka (šuma) i njihova domestifikacija. Uvoðenjem "svežih gena" u postojeći genofond gajenih voćaka poboljšala bi se otpornost i adaptivnost voćaka kako prema ekološkim, tako i prema patogenim agensima, čime bi se smanjile potrebe za preteranom upotrebom hemijskih sredstava i proizveo biološki vredniji i zdravstveno bezbedniji plod.

HEMIJSKI SASTAV ŠUMSKOG VOĆA

Plodovi samoniklog (divljeg) voća su vrlo zdrava hrana visoke prehrambene i pre svega vitaminske vrednosti.Oni su "sunčeva hrana" - skladište hlorofila, vitamina, provitamina, raznih mineralnih soli i organomineralnih jedinjenja, auksina, bakteriostatičnih supstanci, belančevina, šećera i drugih ugljenih hidrata, masti i etarskih ulja, tanina i drugih prostih fenolnih jedinjenja, sluzi, gume, pektina, glikokinina, antocijanina i drugih materija, koje svaka posebno i sve zajedno imaju vrlo veliku važnost za pravilan rad svih organa ljudskog organizma.Od juna do kasne jeseni naše šume, polja, planine, doline reka i potoka, grmlje, živice uz puteve puni su plodova koji se mogu jesti sirovi ili u preraðenom obliku.Ti naši beskrajni prirodni voćnjaci najveći su rudnici i najjeftinije fabrike askorbinske kiseline ili vitamina C. Divlje voće je znatno bogatije tim vitaminom od plodova gajenih voćaka.S obzirom na to da je vitamin C najčešće nestabilan, sveže (divlje) šumsko voće ima veću C-vitaminsku vrednost od preraðenog, osušenog, konzervisanog ili odstojalog. Izuzetak čine plodovi šumskog voća sa kiselim sokom (npr. bobice pasjeg trna), čije preraðevine mogu duže vreme zadržati vrednost vitamina C jer je taj vitamin stabilan u kiseloj sredini. Najbogatiji izvori vitamina C su: šipurci (gde se taj sadržaj kreće od 400-4800 mg%) klapina nezrelih oraha, borovnice i brusnica. Znatne količine ovog vitamina sadrže i plodovi: crvene ribizle, ogrozda, merale, žutike, crvene zove, jarebike i dr.Drugi po značaju vitamin koji se sreće u plodovima šumskog voća jeste karotin (ili karoten), provitamin koji se u organizmu pretvara u vitamin A.Karotin je najčešće prisutan u pokožici crvenih i naranxastih bobica, a ponekad u njihovom mesu ili soku.Najbogatiji izvori karotina su plodovi: jarebike, pasjeg trna, šipurka, gloginje, mukinje, crvene zove i dr.Vitamini C i A su posebno značajni u ishrani savremenog čoveka, jer najnovija izučavanja ukazuju na njihovu izrazito zaštitnu ulogu od otrova savremene civilizacije. Tako vitamin C zaštitno deluje protiv trovanja kadmijumom i štiti od kancerogenog delovanja nitrata u hrani, a vitamin A od azotnih oksida, ugljen-monoksida i drugih otrovnih materija iz vazduha i smoga. Oba vitamina neutralizuju toksično delovanje izduvnih gasova.Mnogi plodovi šumskog voća sadrže i znatne količine vitamina B kompleksa, meðu kojima su najvažniji vitamin B1 (tianin) i B2 (riboflavin).Plodovi šipurka, jagode i brusnice sadrže i srazmerno mnogo PP vitamina (amida nikotinske kiseline). Neki plodovi sadrže znatne količine vitamina E (ribizla, jarebika, šipurak i dr.) i vitamina K (ribizla, šipurak). U plodovima merale, jarebike, udike, gloginja, šipurka i ribizle prisutni su bioflavonoidi, materije kojima se pridaje veliko P-vitaminsko delovanje.U plodovima nekih vrsta šumskog voća sreću se u većoj količini i vitageni, bioktivne materije koje deluju slično vitaminima kao što su holin (u plodovima gloga, šipurka, šibikovine i dr.), betain ili inozitol (u plodovima jagode, maline i dr.).Kod velikog broja vrsta šumskog voća plodovi u znatnim količinama sadrže većinu pomenutih vitamina (pojedinačno ili grupno) te se mogu smatrati prirodnim polivitaminskim koncentratima. To se najpre odnosi na plodove ruža (šipurke), jarebike, pasjeg trna, crne i crvene zove, borovnice, ribizle i šumske jagode. U prirodi je skoro nemoguće naći i još neke primere biljne hrane, koji su toliko bogati za organizam najvažnijim bioaktivnim materijama.U šumskom voću ima i mnogo mineralnih materija, naročito kalijuma, kalcijuma, fosfora, gvožða, magnezijuma i mangana. Sve ove soli imaju važnu ulogu u metabolizmu, jer omogućavaju razne složene hemijske reakcije u ljudskom organizmu, koje su od bitnog

biološkog značaja. Mineralne materije neutralizuju razne otrove, pre svega kiseline koje nastaju pri unutrašnjoj razmeni materija, a istovremeno njihovo prisustvo utiče na delovanje mnogih fermenata.Kalijumom (koga u proseku ima najviše, oko 50%) najbogatiji su plodovi šumske jagode, borovnice i maline. Srazmerno mnogo ima kalcijuma (3-19%) i magnezijuma (2,5-9%) u plodovima jagode, gvožða (oko 1,5%) u plodovima jagode, brusnice, maline, kupine i oskoruše. Fosforom su bogati plodovi maline i ribizle (8-20%). U nekom voću kao što je trešnja ima i joda, čiji nedostatak u organizmu izaziva gušavost.Posebno treba istaći da se navedeni i drugi elementi u plodovima šumskog voća ne nalaze vezani uvek onako kao u mrtvoj prirodi, već da se vezuju za razna organska jedinjenja, stvarajući organomineralne supstance, koje za metabolizam imaju veliki značaj.Glavni energetski sastojci šumskog voća su šećeri. njihova količina u različitim plodovima se kreće u širokim granicama (od 5 do 33%). Svuda preovlaðuju invertni šećeri (smeša fruktoze-voćnog šećera i glukoze - grožðanog šećera). Ovi šećeri su izvrsna i najlakše svarljiva hrana koju organizam lako opsorbuje i brzo uklanja umor, pre svega mišića. Izuzetno mnogo šećera ima u prezrelim plodovima: kleke (preko 33%), kestena, oskoruše, jarebike, brekinje, mukinje, dunjarice, oraha, šipurka, gloga, zove, drena i dr. U nekim plodovima važan energetski sastojak je i skrob.Organske kiseline daju šumskom voću, a posebno njihovim sokovima, prijatan osvežavajući ukus.Najviše su zastupljene: jabučna, limunska, vinska, reðe i manje mravlja, ćilibarna, salicilna, benzoeva i druge isparljive i neisparljive, slobodne, vezane i poluvezane kiseline.Te kiseline daju finoću i osvežavajući ukus šumskom voću, draže creva na jače kretanje i tako izazivaju jaču peristaltiku i ureðivanje stolice u osoba s lenjima crevima i neurednom stolicom.Organskih kiselina najviše ima u plodovima: ribizle, drena, višnje, xanarike, ogrozda, maline, borovnice, zove, šipurka i dr.U polodovima nekih vrsta šumskog voća kao važan sastojak javljaju sepektini, materije koje omogućavaju želiranje voćnih preraðevina. Ove materije najviše ima u plodovima: šumske jabuke, oskoruše, brekinje, mukinje, gloga, divlje kruške i dr.U nekim plodovima ima dosta masti i ulja (plod oraha, badema, lešnika). Plodovi šumskog voća su takoðe vrlo bogati pigmentima: pre svega karotinoidima (žute, naranxaste boje) i flavonoidima (crvenim i plavim antocijanima). Bojene materije su vrlo prisutne u plodovima: kupine, borovnice, crne i crvene zove maline, crvene rizbizle, višnje, rašeljke, drena i dr.Pored navedenih materija u šumskom voću su još prisutne i: voštane materije (na površini nekih plodova), aromatične materije, enzimi, tanini i dr.

PREDNOST ŠUMSKOG VOĆA KAO HRANE IZ PRIRODE

Hrana je osnovni energetski, gradivni i zaštitni faktor ljudskog organizma i nije čudo što je čovek njome toliko zaokupljen. Nekad je čovek brinuo kako da se prehrani, danas je ta zaokupljenost druge vrste. Danas nije samo važno koliko se jede, već sve više - šta se jede. Razlog takvog razmišljanja jeste činjenica da skoro 90% po ljudski organizam štetnih materija dospeva putem hrane. Svakodnevno hranom unosimo i bakterije, gljive, teške metale, pesticide, hormone, aditive i druge po zdravlje štetne materije.Da apsurd bude veći, najveći broj zagaðivača hrane je i nastao u nastojanju da se čovečanstvo obezbedi od gladi. Sve više se shvata da je "zelena revolucija", koja je dovela do povećanih

prinosa u poljoprivredi plaćena visokom cenom. Višestruko povećanje prinosa po jedinici površine, rešilo je problem prehranjivanja razvijenog dela sveta, ali je istovremeno povećalo potrošnju veštačkih ðubriva za više od šest puta, a pesticida za 12 puta. Danas se u svetu godišnje proizvede više od milion i po tona pesticida.Savremena poljoprivredna proizvodnja je došla do takvog stepena razvitka da joj je dalji opstanak bez upotrebe navedenih "otrova" gotovo nemoguć.S obzirom na to da ih stalno hranom, vodom i udisanjem vazduha unosimo u organizam na njihovo prisustvo se moramo naviknuti. Meðutim, uticaj tih štetnih materija na zdravlje možemo ublažiti bar povremenom orijentacijom na izvore biljne hrane iz prirode, kakvo je i šumsko voće.

U poreðenju sa gajenim, ovo saminiklo voće ima mnogo prednosti. Osnovna prednost mu je da u slobodnoj prirodi raste bez neposrednog uticaja čoveka. Ono nije zalivano, zaprašivano hemikalijama, niti ðubreno veštačkim ðubrivima. To znači da mu za razliku od gajenog voća nije hemikalijama sposobnost samozaštite uništena i poremećena biološka ravnoteža, zbog čega se nije istrošilo i osiromašilo, te je znatno vrednije i sa higijensko-prehrambenog aspekta.Samonikle voćke se sa druge strane (za razliku od gajenih) razvijaju u za njih optimalnim prirodnim uslovima, zbog čega su biološki vrednije, otpornije i manje ugrožene od prouzrokovača bolesti i štetočina, a njihovi plodovi bogatiji bioaktivnim sastojcima. Ono ima znatno više vitamina, minerala, enzima i to u količinama koje ljudskom organizmu najbolje odgovaraju. To su upravo materije koje uspešno neutralizuju otrove koje svakodnevno na razne načine unosimo u organizam. Korišćenje šumskog voća u ishrani ne omogućava samo da izbegavamo zatrovanu hranu već svojim sastojcima jača opštu otpornost organizma i osposobljava nas u borbi protiv zagaðene sredine.Dodajmo i to da je na osnovu najnovijih istraživanja utvrðeno da mineralna ðubriva koja se koriste u intenzivnoj poljoprivrednoj proizvodnji indirektno (ugraðujući se u plodove) štetno deluju na ljudski organizam, pre svega nitritima. Ove materije se termičkim preobraćanjem u hrani i varenjem u organizmu transformišu u nitrozamine, materije koje po medicinskim stručnjacima spadaju u kancerogene.Sa druge strane, prirodna biljna hrana (gde spada i šumsko voće) sadrži neke faktore koji sprečavaju nastanak raka, a kojih nema u gajenim voćkama.Ovde se prvenstveno misli na sadržaj Se koji je češći sastojak samoniklog voća, a prema najnovijim ispitivanjima se smatra antikancerogenim elementom. Taxus baccata (tisa) sadrži alkaloid taksol, koji predstavlja osnovni, izuzetno efikasan sastojak nove droge koja se koristi u lečenju nekih kancerogenih oboljenja (jajnika, dojke, pluća, vrata i dr.).

EKONOMSKI ZNAČAJ ŠUMSKOG VOĆA

Branje i sakupljanje šumskog voća - dopunski izvor dohotkaFlora naše zemlje nam nudi obilje besplatne, prirodne, zdrave i nezagaðene hrane.Sakupljanje samoniklog voća može da bude ekonomski dvostruko korisno: 1) za pojedinca - za zadovoljenje sopstvenih potreba za biološki vrednijom hranom; 2) za stanovništvo privredno slabo ili nerazvijenih područja, kao dopunski izvor dohotka.Sakupljanje samoniklog voća za sopstvene potrebe zanimljivo je ne samo što je to besplatna hrana iz prirode već pre svega zbog toga što je možemo konzumirati odmah svežu ili je preraditi istog dana sa maksimalno očuvanim ukusom i sastavom vitamina i drugih labilnih bioaktivnih materija. Sakupljanje samoniklog voća posebno može biti interesantno za stanovnike gradova,

čiji je organizam zbog zagaðenosti urbane sredine najizloženiji različitim trovanjima. Pored koristi (ekonomske i zdravstvene) koje će imati od sakupljenog voća, sam čin odlaženja u prirodu gradskom čoveku će pružiti veliko zadovoljstvo i relaksaciju. Time će ponovo uspostaviti izgubljeni kontakt s prirodom i postati zagovornik čuvanja i unapreðenja prirodne i uopšte životne sredine. Sakupljanje plodova odreðenih vrsti samoniklog voća može da bude i značajan dopunski ili sezonski izvor prihoda za stanovništvo pojedinih područja. U našoj zemlji se već godinama za potrebe industrije otkupljuju plodovi: borovnice (u istočnoj Srbiji i potkopaoničkom kraju); kleke (područje Zlatibora), kupine (širom Srbije), šumske jagode, drenjine, šipurka, xanarike i dr. Za ove plodove su zainteresovane prvenstveno fabrike za preradu voća, koje u svom pogonu imaju proizvodnju biološki vredne hrane od šumskog voća u obliku: sokova, slatka, marmelada i xemova, kao i fabrike dečje hrane za proizvodnju sokova i bebi kaša.Pri branju šumskog (samoniklog) voća treba da se držimo nekih pravila:- Šumske plodove treba brati samo na čistim i nezagaðenim mestima koja su udaljena od saobraćajnica.- Plodove koji se beru treba brati sa peteljkom kako bi se sprečio gubitak soka.- Plodove nekih vrsta voćaka koji su skupljeni u cvasti, grozdove ili štitove (kao kod zove, borovnice, ribizle i dr.) treba brati otkidanjem celih cvasti, a ne pojedinačno.- Neke vrste šumskih voćaka imaju izražene trnolike izraštaje ili bodlje (kao: ruže, šimširika i dr.), te njihove plodove treba brati u prikladnim rukavicama, kako bi se zaštitile ruke.- Za sve vrste šumskog voća je pravilo da ga treba brati u punoj zrelosti, jer su tada plodovi najkvalitetniji, najukusniji i najaromatičniji. Plodovi nekih vrsta voćaka u nezrelom stanju mogu biti i otrovni (npr. crvene zove, burjana, šimširike i dr.).Prilikom berbe i sakupljanja šumskog voća treba uvek da imamo na umu da bogatstva prirode nisu neograničena. To znači da berbu treba obavljati racionalno, odnosno nikad ne pobrati svu količinu plodova naðenu na jednom mestu, kako bismo omogućili biljci normalno samoobnavljanje. Neracionalnom eksploatacijom mogli bismo postaći narušavanje prirodne ravnoteže i degradirati samu prirodu.Mogućnosti prerade šumskog voćaŠumsko voće je najbolje konzumirati u svežem stanju da bi se što bolje iskoristila njihova nutritivna vrednost.Meðutim, plodovi nekih vrsta nisu jestivi u svežem stanju, već se samo preraðeni mogu koristiti za jelo. Preraditi se mogu i jestivi plodovi šumskog voća ako ih želimo konzervisati za zimu.Od šumskog voća u mnogim razvijenim zemljama prave se vitaminski koncentrati (pekmezi). Posebno su cenjeni vitaminski koncentrati od plodova koji su crvene, naranxaste i žute boje, kao što su od: šipurka, divljih krušaka, šumskih jagoda, kupine, maline, borovnice, drenjine, trnjine, brekinja, oskoruše, jarebike, divljih jabuka i dr.Svaki ovakav koncentrat, bilo da je napravljen od pojedinačnih plodova ili od smeše, predstavlja čitav arsenal, pravo bogatstvo raznih vitamina, provitamina, oporih materija (tanina), biljnih kiselina, raznih korisnih soli i mnogih drugih lekotivih sastojaka. Ti pekmezi su zapravo savremeni prirodni multivitamini.Od šumskog voća može se praviti sok ili voćno vino, kad prevri. Ovi sokovi su danas u velikoj upotrebi i služe kao jedno od najboljih sredstava u borbi protiv alkoholizma. U nekim razvijenim zemljama ovi sokovi se prodaju pod nazivom: "vitaminski voćni sokovi" ili "tečno voće". NJima se leče i mnoge bolesti.Šumsko voće može se preraditi u različite vrste proizvoda: u kompote, voćne salate, želee,

xemove, marmelade, slatka, bebi kaše i dr.Od osušenog voća prave se voćni čajevi ili osvežavajući napitci, čija je upotreba naročito značajna u zimskim mesecima, kada je malo raspoloživih izvora sveže vitaminske hrane.Šumsko voće kao sirovina za farmaceutsku industrijuŠumsko voće zbog svoje velike vitaminske i mineralne vrednosti i specifičnog hemijskog sastava, ima i lekovita svojstva.Zbog toga se ono koristi ne samo u narodnoj medicini već sve više i kao sirovina za farmaceutsku industriju.Kod većine samoniklih voćaka nije samo plod lekovit, već i drugi organi.Tako se za potrebe farmaceutske industrije sakupljaju:- pupoljci od ruža, - listovi od kupine, maline, šumskih jagoda, borovnice, ogrozda, ribizle, oraha, pitomog kestena i dr., - cvetovi od zove, ruža i dr., - plodovi od svih vrsta šumskog voća, - kora od kestena, krušina, pasdrena i dr., - peteljke od višnje, trešnje i dr.Svi ti delovi farmaceutskoj industriji služe kao sirovina za izdvajanje biljnih lekovitih sastojaka: alkaloida, glikozida, saponina, tanina, etarskih ulja, vitamina i dr.Izdvojena složena organska jedinjenja se koriste za proizvodnju lekova za odreðene namene.

DIVLJE VOĆKE KAO BIOMELIORATIVNE VRSTE

Veliki značaj za formiranje odreðenih osobina pedološke podloge i zemljišta imaju padine, pri čemu su važni njihove dužine, nagibi, oblik njihove površine i ekspozicija. Stepen nagnutosti terena ili inklinacija vrlo je važan jer u velikoj meri utiče na karakter i intenzitet erozije. Poznato je da je na manje ili više ravnim površinama proces erozije slabije izražen, pa je zemljište kompaktno i dobro razvijeno. Nasuprot tome, na površinama sa većim nagibom erozija je intenzivna tako da se površinski sloj zemljišta spira vodom, delimično, a ponekad i potpuno. Zemljište je zato slabije razvijeno, obično nije kompaktno, već na pojedinim mestima na površini izbija stenovita podloga. I čovekova aktivnost u odnosu na zemljište često je izrazito destruktivna. Čovek sečom šuma osvaja nove zemljišne površine, koje je privodio kulturi. Ta tzv. poljoprivredna zemljišta, gde su se vekovima organizovano gajile biljke, postepeno su siromašila i gubila svoju plodnost. Sa druge strane, veštačkim narušavanjem prirodne sredine (isušivanjem močvara, sečom šuma, stvaranjem specifičnih agrocenoza), čovek je pospešivao (naročito na nagnutim terenima i većim nadmorskim visinama) proces erozije. Na nekim mestima erozija je dovela do potpunog iščezavanja zemljišnog pokrivača i stvaranja neplodnih kamenitih predela, tzv. antropogenih pustinja.Nesvesnu grešku koju je činio u odnosu na zemljište, čovek pokušava da ispravi biomelioracijama, odnosno pošumljavanjem goleti. Pošumljavanjem čovek pokušava prirodi da vrati uzeto. Meðutim, i tu često pravi grešku. Naime, pošumljavanje se najčešće vrši jednom vrstom (u našim uslovima to je crni bor - Pinus nigra ), ne vodeći računa o fitocenološkim odnosima izmeðu biljaka. Osnovni cilj će možda i postići - zaustaviće eroziju, ali će istovremeno izgubiti neke prirodne fitocenoze koje su mu koristile kao pašnjaci, jer uz dominaciju posaðenog crnog bora mnoge trave neće rasti jer su u antagonističkom odnosu.Kako je tehnički skoro neizvodljivo uništenim fitocenozama vratiti isti floristički sastav, to treba pošumljavanje vršiti vrstama za koje se pouzdano zna da nisu antagonisti sa većinom biljaka, a od kojih čovek takoðe može imati koristi. Tu se pre svega misli na pojedine: divlje vrste voćaka.Potvrdu ispravnosti ovog mišljenja nalazimo u činjenici da je u Nemačkoj i Švajcarskoj posle

drugog svetskog rata pošumljeno oko 4000 ha goleti vrstama crne i crvene zove (Sambucus nigra i Sambucus racemosa ), čiji su se plodovi sakupljali kao sirovina za industriju prerade.Pored ovih vrsta kao biomeliorativne mogu se iskoristiti i sledeće: Sorbus graeca (grčka mukinja) i Sorbus chamaemespilus (mukinjica) koje kao "pionirske vrste na plitkim skeletnim zemljištima stvaraju uslove za popravljanje zemljišta i pridolazak drugih vrsta, što ih preporučuje da se u budućnosti koriste za pošumljavanje prvenstveno viših terena.Sorbus umbellata (štitasta mukinja) i Sorbus austriaca (austrijska mukinja) - pogodne su za pošumljavanje krečnjačkih goleti.Za kamenite terene sa velikim nagibom preporučuje se vrsta Rosa spinosissima i Rosa rubrifolia, Rosa pomifera. Vrsta Rosa glutinosa je posebno pogodna za krečnjačke kamenjare.Za sušna područja, sa krečnjačko šljunkovitom podlogom, pogodna biomeliorativna vrsta je Prunus tenella (stepski badem).Prunus spinosa (crni trn) vrlo uspešno svojim korenom vezuje suve i zaslanjene erozivne terene.Za sprečavanje erozije u rečnim dolinama i kotlinama vrlo je pogodna vrsta Crataegus nigra (crni glog).Kao pogodne, vrlo adaptivne biomeliorativne vrste još se mogu koristiti: Cornus mas (dren), Juniperus communis (kleka), Juniperus oxycedrus (crvena kleka), Juniperus nana (klečica), Cotonaster tomentosa (putenasta dunjarica) i Cotonaster integerrimus (dunjarica).Kao pionirska vrsta na plitkom zemljištu vrlo je pogodna Amelanchier ovalis (merala).Zahvaljujući dubokom korenu i kalcifilnosti Juglans regia (orah) bi bila dobra biomeliorativna vrsta, za pošumljavanje strmih krečnjačkih terena.Za sprečavanje erozije na zemljištima sa silikatnim podlogama mogla bi da se koristi Corylus avellana (leska).Ove dve vrste se uveliko koriste u susednoj Bugarskoj u biomeliorativne svrhe. To se pokazalo kao izuzetno korisno: sprečen je proces erozije na mestima gde je obavljeno pošumljavanje ovim vrstama i dobijeni su prirodni voćnjaci oraha i lešnika, velike varijabilnosti po mnogim osobinama (naročito plodovima) što je odlična baza za selekciju ovih vrsti voćaka.

DIVLJE VOĆKE KAO PČELINJA PAŠA

Divlje voćke, zahvaljujući prvenstveno graði cveta (koja je najčešće aktinomorfna), prilagoðeme su na oprašivanje insektima ili entomofilno oprašivanje. Najveći značaj u oprašivanju i kod divljih voćaka ima medonosna pčela (Apis melifera ).Kod većine divljih vrsta voćaka koje se oprašuju entomofilno cvetovi su skupljeni u cvasti (gronju, štit ili grozd). Pojedinačni cvetovi su najčešće krupni, upadljivo obojene krunice, sa velikim brojem prašnika (koji sadrže obilje polena), i najčešće sa dosta nektara.Sve su to, kao i obilnost cvetanja, razlozi da su samonikle voćke pogodna pčelinja paša.Kao vrlo pogodne medonosne biljke treba istaći vrste:1. Sambucus nigra (crna zova) i Sambucus racemosa (crvena zova) sa cvetovima skupljenim u vrlo krupne štitaste cvasti, koje privlače pčele svojim mirisom, nektarom i obiljem polena.2. Vrlo dobra pčelinja paša su i vrste roda Prunus: cerasifera (xanarika), avium (trešnja vrapčara), fruticosa (stepska višnja), mahaleb (rašeljka), padus (srezma), amygdallus (badem) i spinosa (crni trn).3. Obilatim cvetanjem sa mnogo polena odlikuju se glogovi (vrste roda Crataegus ) i šipurci (vrsta roda Rosa ).4. Vrste jabuke - Malus silvestris (šumska) florentina (firentinska) i dasyphylla (dlakavolisna) -

vrlo su privlačnih krupnih cvetova, skupljenih u cvasti - gronju, sa mnogo nektara i polena.5. Vrste kruške - Pirus communis (šumske) i V.P. amygdaliformis (slanopaða) slično jabuci obilato cvetaju, krupnih su cvetova sa mnogo polena, ali ih pčele reðe posećuju zbog prisustva kaprilne kiseline koja cvetovima daje neprijatan miris.6. Odličnu pčelinju pašu predstavljaju sve vrste roda Sorbus . Posebno treba istaći jarebiku (Sorbus aucuparia ), zbog izuzetno krupnih, mnogobrojnih cvasti, bogatih polenom i nektarom.7. Corylus avellana (leska) je jedna od prvih pčelinjih paša. Cvet leske predstavlja vrlo značajnu pašu jer pčele uzimaju njen polen prilikom povratka sa pročisnih letova i koriste ga za ishranu novoformiranog legla. Sveže unete belančevine, masti, ugljeni hidrati, aminokiseline, mineralne i dr. materije iz polena leske, direktno se ugraðuju u podmladak pčela.8. Dren (Cornus mas ) koji cveta posle leske je prva nektarska paša, jer pored obilja polena daje i dosta nektara. Ova paša je veoma značajna za prolećni razvoj pčela, naročito kada se dren javlja na većim površinama. Unošenje u košnicu polena i nektara od drena ubrzava smenu zimskih i prolećnih pčela, pospešujući razvoj legla stimulisanjem veće aktivnosti pčela i matice.9. Posebno treba istaći pitomi kesten (Castanea sativa ), vrstu vrlo poznog vremena cvetanja (juni-juli). NJegovo cvetanje je obilato, sa mnogo polena i za pčele posebno važno jer se poklapa sa periodom kada one oskudevaju u paši. Ovu vrstu i pčelari smatraju značajnom medonosnom biljkom. Mnogobrojnim proučavanjima je utvrðeno da pitomi kesten stvara velike količine nektara, zbog čega ga pčele rado posećuju u vreme cvetanja.Na kraju treba istaći da su takoðe dobra pčelinja paša i vrste roda: Rubus (malina i kupina), Ribes (ogrozd i ribizla), Vaccinium (borovnica) i dr.

ZONIRANJE ŠUMSKE VEGETACIJE SRBIJE

Zbog složenih klimatskih, edafskih, orografskih i biljno-geografskih odnosa šumske biljne zajednice u Srbiji su vrlo heterogene. Pored zonalne (klimazonalne, klimatogene) vegetacije, zastupljene su i ekstrazonalne i azonalne šumske fitocenoze. Pod zonalnom vegetacijom podrazumeva se vegetacija koja je uslovljena pre svega opštim klimatskim prilikama odreðenog područja i po pravilu ima najveće rasprostranjenje. Pod ekstrazonalnom vegetacijom podrazumeva se onaj deo zonalne vegetacije koji se razvio izvan svoje zone, u nekoj drugoj zoni. Azonalna vegetacija, pak, nikada ne obrazuje svoju sopstvenu zonu, već je uključena u neku drugu vegetacijsku zonu.Zonalna vegetacijaZonalna (klimatogena) šumska zajednica u velikom delu Srbije, pre svega u brdskom regionu, predstavljena je široko rasprostranjenom asocijacijom LJuercetum frainetto-cerris Rudski 1949 (zajednica sladuna i cera), koja je, na svom velikom prostranstvu, izdiferencirana na nekoliko geografskih varijanti.Pojas bukovih i bukovo-jelovih šuma, pre svega u planinskom regionu, vrlo je dobro izražen i relativno homogen na teritoriji cele Srbije. Deli se na četiri potpojasa u odnosu na nadmorsku visinu i to: 1) brdske bukove šume - javljaju se na malim nadmorskim visinama (nekoliko stotina metara), u zoni hrastova (orografski su uslovljene), 2) planinske šume bukve predstavljaju dobro razvijen klimatogeni pojas na skoro svim planinama (obično izmeðu 800 i 1200 m nadmorske visine), 3) bukovo-jelove šume - razvijene su uglavnom fragmentarno, u vidu traka, na zasenjenim uvalama i 4) subalpijski pojas bukve - javlja se sporadično, na planinskim masivima sa nešto blažom klimom (Kopaonik, Stara planina, Željin, Goč i dr.).Subalpijski pojas četinarskih šuma razvijen je u uslovima hladne i vlažne klime, na nadmorskim

visinama od 1300 do 1900 m . Ovde dominiraju šume smrče.Visokoplaninska žbunasta vegetacija izgraðena je od žbunastih zajednica četinarskih i nekih lišćarskih vrsta i javlja se na nadmorskoj visini od oko 1800 m , na granici drvenaste vegetacije. Ovde su, pre svega, zastupljene zajednice bora krivulja, žbunaste formacije niske kleke i visokoplaninske zajednice borovnice.Ekstrazonalna vegetacijaU okviru ekstrazonalne vegetacije javljaju se uglavnom dve varijante: a) kserotermne listopadne šume submediteranskog karaktera, na toplim ekspozicijama, na jakim nagibima, u brdsko-planinskom regionu (najčešće su zajednice u kojima dominira grabić - Carpinus orientalis ) i b) ekstrazonalne mezofilne šume srednjoevropskog tipa (najčešće su to mezofilne zajednice kitnjaka i graba).Azonalna vegetacijaMeðu azonalnim tipovima vegetacije ističu se u Srbiji dve varijante: a) higrofilno-aluvijalne šume u nižim delovima Srbije, u rečnim dolinama i b) azonalne šumske zajednice brdskog i planinskog područja.U okviru higrofilno-aluvijalnih šuma razvijeno je u rečnim dolinama više zajednica (higrofilne šume crne jove, šume lužnjaka i poljskog jasena i dr.).U brdsko-planinskom području azonalne šumske zajednice su vrlo raznovrsne, a uslovljene su, pre svega, orografski i edafski. One se razlikuju i u vezi s tim u kojoj se šumskoj zoni pojavljuju.Posebnu specifičnost šumske vegetacije Srbije predstavljaju reliktne zajednice rasprostranjene u brojnim refugijumima - uglavnom klisurama i kanjonima na krečnjačkoj podlozi. Ove šume nisu uslovljene sadašnjim prilikama, već istorijskim razvojem vegetacije od tercijera, preko glacijalnog perioda do današnjih dana.Najpoznatije zajednice reliktnih vrsta u refugijumima Srbije jesu: šume Pančićeve omorike (na Tari), crnog bora (klisura Jerme, kod Zlota, Goleš na Suvoj planini i dr.), šume oraha i koprivića Ðerdapska klisura), polidominantne zajednice sa mečjom leskom u istočnoj Srbiji, zajednice crnog graba na krečnjačkim liticama i klisurama zapadne Srbije i mnoge druge.

PREGLED VAŽNIJIH ŠUMSKIH ZAJEDNICA SRBIJE

1) Termofilne listopadne šume, šikare i šibljaci (Red LJuercetalia pubescentis Br.-Bl. 1932)

a) Sveza Ostryo-Caprinion orientalis Horv.1958(submediteranske kserotermne šume grabića i crnog graba)Ova sveza obuhvata širi kompleks submediteranske vegetacije, koja se nadovezuje na mediteransku (zimzelenu). U Srbiji nema zonalnih šuma iz ove sveze, već se javljaju kao ekstrazonalne zajednice grabića (Caprinus orientalis ) i zajednice makedonskog hrasta (LJuercus trojana ) - obe na Kosovu i Metohiji. Zauzimaju tople ekspozicije u brdsko-planinskom visinskom regionu, na plitkom i suvom zemljištu, pretežno na krečnjaku.Opisane su dve zajednice u kojima je Carpinus orientalis glavni edifikator: asocijacija Carpinetum orientalis scardicum Krasn. 1968 (mestimično na celom području Kosova) i asocijacija Dioscoreo-Carpinetum orientalis Blečić et Lakušić 1966, sa endemičnom vrstom Dioscorea balcanica (samo u Metohiji - na Paštriku i Koritniku, dok je u Crnoj Gori šire rasprostranjena). Sa edifikatorom LJuercus trojana opisana je samo jedna asocijacija - LJuercetum trojanae metochiensae Glišić 1967.

b) Sveza Orno-Ostryon Tomažić 1940 (termofilne šume crnog graba i crnog jasena)Zajednice ove sveze se javljaju kao azonalna vegetacija u brdsko-planinskom regionu (oko 600 do 1000 m nadmorske visine), na primarnom stadijumu zemljišta obrazovanom na krečnjaku. Zajednice su kseromezofilnog karaktera. Opisano je više zajednica, većinom u Metohiji i to: as.LJuerco-Ostryetum carpinifoliae Horv. 1938 (Novo Brdo, Prokletije), as.Seslerio-Ostryetum Horv.et H-ić 1950 (Prokletije), as.Corylo colurnae-Ostryetum carpinifoliae Blečić 1958 (Koritnik, Paštrik). U zapadnoj Srbiji, na ekstremnim krečnjačkim staništima, javlja se zajednica Orno-Ostryetum carpinifoliae Aichinger 1933 (Tara, Priboj, kanjon Lima i Mileševke, okolina Tutina). Sporadično se javlja i asocijacija Juglando-Ostryetum carpinifoliae Vukić., Cinc et Kojić 1975 (konstatovana je oko pritoka Drine u rejonu Bajine Bašte i Zvornika).

c) Sveza Syringo-Caprinion orientalis Jakucs 1959 (kserotermne šume grabića i jorgovana)U Srbiji su zajednice ove sveze najčešće ekstrazonalne, a javljaju se na strmim padinama toplih ekspozicija (300-1400 m nadmorske visine). Opisano je više asocijacija, koje zauzimaju velike površine u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji, a mestimično se javljaju i u centralnoj Srbiji, pa čak i u jednoj enklavi na Fruškoj gori. Najznačajnija zajednica ove sveze je as.Carpinetum orientalis serbicum Rudski 1940 em. Jov. 1953, koja zauzima znatne površine u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji (tople ekspozicije, veliki nagibi, plitka skeletna zemljišta na krečnjaku).Najsevernije nalazište kserotermne zajednice grabića (Carpinus orientalis ) u Srbiji je na istočnim padinama Fruške gore - to je asocijacija Carpino orientalis-LJuercetum Jov. 1960 (javlja se na kiselim smeðim zemljištima obrazovanim na silikatnoj podlozi).U istočnoj i jugoistočnoj Srbiji, naročito u \erdapskoj klisuri, nalazi se više reliktnih polidominantnih zajednica ove sveze. To su: as.Syringo-Aceri intermedii-Coruletum colurnae Jov.1979, as.Syringo-Aceri monspessulani-Coryletum colurnae Mišić 1967, as. LJuerco-Coryletum colurnae Mišić 1967, as. Syringo-Coruletum colurnae Mišić 1967, as. Syringo-Prunetum mahalebi Mišić 1978, as. Celti- Juglandetum Jov. 1970.

c) Sveza LJuercion pubescentis-petraeae Br.-Bl.1931 (termofilne šume medunca i kitnjaka)Ova sveza obuhvata veći broj termofilnih zajednica šumostepske zone jugoistočne Evrope. To su svetle niske šume i šikare. U našoj zemlji opisano je više asocijacija, koje se nalaze u panonskom basenu ili na njegovom obodu (Vojvodina, severna Šumadija). To su: as.Orno-LJuercetum virgilianae Gajić 1955 (Košutnjak, severna Šumadija, Deliblatska peščara, Fruška gora), as. Paeonio peregrinae-LJuercetum virgilianae Jov. 19 76. (jugoistočna Srbija), as.LJuerco-Tilietum tomentosae Stjep.-Vesel. 1953 (Deliblatska peščara), as. LJuercetum pubescentis-virgilianae Jov.et Tomić 1987 (Fruška gora, Košutnjak, Oplenac), as. Orno-Polyljuercetum Tomić 1986 (Fruška gora, Košutnjak), as. Orno-LJuercetum pubescentis-petraeae Jank.1980, as. Orno-LJuercetum cerris-virgilianae Jov. et Vukić 1977 (Košutnjak, Fruška gora).

d) Sveza Aceri tatarico-LJuercion Zol.et Jak.1957. (kserofilne zajednice lužnjaka i žešlje)Slično kao i u prethodnoj svezi, i u ovoj su zajednice mozaično rasporeðene u šumostepskom panonskom području. Zauzimaju lesne platoe i najviše delove aluvijalnih terasa, na različitim

zemljištima - od černozema i pararendzina, preko gajnjača do lesiviranih zemljišta.U Vojvodini je opisan veći broj zajednica ove sveze i to: as. Convallario-LJuercetum roboris Soo 1957, as. Festuco pseudovinae-LJuercetum roboris Soo 1960, as. Tilio-LJuercetum crassiusculae Slavn.1952, as. Violo-LJuercetum roboris Jov. et Tomić 1983, as. Pruno mahalebi-LJuercetum roboris Tomić 1986 i druge. U Negotinskoj krajini opisane su dve zajednice stepskog lužnjaka: as. LJuercetum pedunculiflorae Jov. 1978 i as. LJuercetum pedunculiflorae-cerris Jov. 1978.

e) Sveza LJuercion frainetto Horv. 1954 (termofilne šume sladuna kontinentalnog mezijskog područja)Šumske zajednice ove sveze zauzimaju niže planinske i brežuljkaste terene do 600 m nadmorske visine, zaravni i blage padine, na različitim tipovima zemljišta (gajnjače, lesivirane gajnjače, kisela smeða zemljišta, smonice i dr.). Najšire rasprostranjena zonalna (klimatogena) šumska zajednica ove sveze jeste as. LJuercetum frainetto-cerris Rud. 1949 (šume sladuna i cera).Osim tipične klimatogene zajednice LJuercetum frainetto-cerris Rudski 1949 u Srbiji je zastupljen veći broj asocijacija, koje predstavljaju njene različite ekološke ili geografske varijante. Navešće se one najvažnije: As. Carpino orientalis-LJuercetum frainetto-cerris Jov. 1953 jeste klimazonalna (klimatogena) šumska zajednica istočne i jugoistočne Srbije. Jedna je od najkserotermnijih zajednica sladuna i cera.As. Rusco-LJuercetum frainetto-cerris Jov. 1951 sreće se u severnoj Šumadiji i severoistočnoj Bosni, na malim nadmorskim visinama (oko 200 m).As. Hieracio-LJuercetum frainetto-cerris Jov. 1969. je rasprostranjena u severozapadnoj Srbiji (i istočnoj Bosni), na kiselim silikatnim stenama, u uslovima humidnije klime.As. Carpino betuli-LJuercetum frainetto-cerris Jov. 1979 jeste posebna ekološka varijanta tipične šumske zajednice sladuna i cera, koja se javlja na većem delu njenog areala.As. LJuercetum frainetto cerridi-roboris Jov. et Tomić 1978 javlja se u donjem Sremu, na dodiru zonalne šume sa higrofilnim lužnjakovim šumama u rečnom poloju.As. LJuercetum frainetto cerridi-petraeae Tomić 1989 jeste ekološka varijanta tipične šume sladuna i cera na nešto većim nadmorskim visinama (400-600 m).As. LJuercetum frainetto-cerris scardicum Krasn. 1968 jeste geografska varijanta klimatogene šume sladuna i cera, karakteristična za uslove Kosova i Metohije.Kao zonalnu šumsku zajednicu severoistočne Srbije Jovanović (1982) smatra čistu šumu sladuna (bez cera) odn. as. LJuercetum frainetto Jov. 1 982. g) Sveza LJuercion petraeae-cerris Lakušić et Jovanović 1987 (kseromezofilne šume kitnjaka i cera)U ovu svezu su uključene orografsko-edafski uslovljene kserofilne i kseromezofilne šume cera, cera-kitnjaka i kitnjaka u brdskom regionu, izmeðu zonalne šume sladuna-cera i najnižeg pojasa bukve. Areal zajednica ove sveze obuhvata celu Srbiju, istočnu Bosnu, kontinentalni deo Crne Gore i severnu Makedoniju. Ove zajednice se obično javljaju na insoliranim položajima, na plitkim i skeletnim zemljištima. U ovu svezu spada veći broj šumskih fitocenoza, od kojih ćemo spomenuti one najvažnije. As. LJuercetum cerris Vukićević 1966 se javlja na eutričnim i distričnim smeðim zemljištima, na nadmorskoj visini izmeðu 400 i 1000 metara.As. Carpino orientalis-LJuercetum cerris Jov. 1979 jeste kserofilna šuma cera sa grabićem u spratu žbunja. Na Staroj planini nalazi se u pojasu izmeðu 800 i 1000 m nadmorske visine.As. LJuercetum petraeae-cerris Jov. 1979 (šume kitnjaka i cera) čine prelaz izmeðu

monodominantnih kitnjakovih šuma brdskog regiona i klimatogene zajednice sladuna i cera (do 600 m nadmorske visine). Naročito velike površine zauzima u severozapadnoj i zapadnoj Srbiji. Zemljišta su smeða i lesivirana, na različitim podlogama.As. Helleboro odori-LJuerco-Ostryetum Jov. 1967 se javlja kao azonalni tip vegetacije na krečnjačkim terenima (nadmorske visine 600-900 m). Najčešće se javlja u području zapadne Srbije.As. LJuercetum montanum Černj. et. Jov. 1953 (čiste šume kitnjaka) zauzima velike površine u Srbiji (a javlja se i u Bugarskoj i Makedoniji) u brdskom regionu, na nadmorskoj visini 500-900 m. Javlja se na kiselim smeðim zemljištima, koja su obično plitka i skeletna.Najmezofilnija varijanta kitnjakovih šuma je as.Festuco drymei-LJuercetum petraeae Jank. 1968, koja je rasprostranjena na Fruškoj gori, na nadmorskoj visini 300-500 m.Kserotermna zajednica Caprino orientalis-LJuercetum montanum Jov. 1 979 rasprostranjena je u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji.As. Orno-LJuercetum petraeae Mišić 1972 se nalazi u nižem potpojasu kitnjaka, do 800 m nadmorske visine (Stara planina, Rudnik, Avala, Fruška gora i dr.).Na jako kiselim, najčešće skeletnim i erodiranim smeðim zemljištima, na toplim i suvim nagibima, javljaju se dve acidofilne zajednice kitnjaka i to: as. Luzulo-LJuercetum montanum Jov. 1979 i as. Dicrano scoparii-LJuercetum montanum Jov. 1979. Kao posebna zajednica opisana je šuma transilvanskog kitnjaka - as. Poo-- nemoralis-LJuercetum polycarpae Jov. 1979 u jugoistočnom Banatu (Vršački breg), na silikatnoj podlozi.

2) Termofilne žbunaste zajednice i šibljaci (Red LJuercetalia pubescentis Br.-Bl.1932)

U okviru kserofilne submediteranske vegetacije reda LJuercetalia pubescentis u Srbiji su konstatovane zajednice iz tri sveze vegetacije šibljaka: a) Sveza Paliurion moesiacum Jov. 1 985 obuhvata zajednice drača (Paliurus aculeatus ), koje se u Srbiji javljaju sporadično i na malim površinama (okolina Beograda, Višnjička kosa).b) Sveza Pruno tenellae-Syringion Jov.1 979 obuhvata žbunaste zajednice u okviru zonalne šume sladuna i cera (javljaju se na krečnjacima istočne i jugoistočne Srbije, a mestimično i na serpentinima centralne Srbije. Najvažnije zajednice ove sveze su: as. Syringietum vulgaris (na krečnjaku istočne Srbije), kao i as. Eryngio-Syringietum Diklić 1965. U ovu svezu spadaju i šibljaci patuljastog badema (as. Artemisio-Prunetum tenellae Jov. 1954) na krečnjacima istočne Srbije i još neke zajednice.c) Sveza Cotino-Cotoneastrion Fukarek 1979 obuhvata šibljake koji se mogu sresti na krečnjacima i serpentinima zapadne i jugozapadne Srbije (as. Cotinietum coggygriae Fukarek 1968 i as. Amelanchiero-Cotoneastretum Fukarek 1970 ).

3) Žbunaste zajednice evropske regije (Red Prunetalia spinosae R.Tx.1952) U Srbiji su zastupljene žbunaste zajednice iz 4 sveze reda Prunetalia spinosae (Prunion spinosae Soo 1940, Prunion fruticosae R.Tx.1952, Crataego-Corylion Fukarek 1969 i Cytisanthion radiati Ranð.et Rexh.1979).

4) Acidofilne šume lužnjaka i kitnjaka (Red LJuercetalia robori-petraeae R.Tx.1937)

U okviru ovog reda u Srbiji se javlja mali broj šumskih zajednica, koje pripadaju svezi LJuercion robori-petraeae Br.-Bl.1947 (as. LJuerco-Castanetum metochiensae Glišić 1975, as. Populo-Betuletua Glišić 1975 i još neke). Javljaju se na skeletnim, kiselim i siromašnim zemljištima.

5) Mezofilne šume graba, bukve i jele (Red Fagetalia silvaticae Panjl.1928) Red Fagetalia silvaticae obuhvata veći broj vegetacijskih sveza, sa znatnim brojem floristički bogatih zajednica, formiranih u ravničarskim, brdskim i planinskim područjima, na eutričim i distričnim smeðim zemljištima. Ovde dolaze: šume kitnjaka - graba ( u nižim predelima), šume bukve i jasena-javora (u planinskom regionu), šume bukve-jele (na još većim nadmorskim visinama) i subalpijske šume bukve (koje se nalaze skoro na granici drvenaste vegetacije).U okviru reda Fagetalia značajne su tri sveze - sveza Carpinion betuli illyrico-moesiacum Horv.1956, sveza Fraxino-Acerion Fukarek 1969 i sveza Fagion moesiacae Blečić et Lakušić 1970 (sa više podsveza).a) Sveza Carpinion betuli illyrico-moesiacum Horv . 1956 ujedinjuje mezofilne šume kitnjaka i graba (sa težištem areala u Hrvatskoj i Bosni, gde su ove šume klimatogenog karaktera). U Srbiji, pak, šume kitnjaka i graba (as. LJuerco-Carpinetum Rudski 1 945) orografsko-edafski su uslovljene, odnosno, javljaju se kao ekstrazonalna vegetacija. Postoje dve varijante ovih šuma: a) dolinska šuma kitnjaka i graba, u zoni sladuna i cera, na manjim nadmorskim visinama i b) šuma kitnjaka i graba na granici brdskog i planinskog pojasa (500 do 800 m nadmorske visine). U Srbiji je opisano više zajednica u okviru široko shvaćene as. LJuerco-Carpinetum Rudski sensu lato (as. LJuerco-Carpinetum moesiacum Rudski 1945, as. Rusco-LJuerco-Carpinetum Jov. 1979, Chrysosplenio-Carpinetum betuli Dinić 197 2 i dr).U svezu Carpinion betuli illyrico-moesiacum spadaju i zajednice graba i lužnjaka, koje čine prelaz izmeðu higrofilnih lužnjakovih šuma i zonalne vegetacije (as.Carpino betuli-LJuercetum roboris Anić 1 959 - u poloju Save i fragmentarno u Pomoravlju i dolini Kolubare, as. Carpino-LJuercetum robori-cerridis Jov. 1967 - na ravno ili blago zatalasanom terenu, 80-150 m nadmorske visine, as. Tilio-Carpino-LJuercetum robori-cerridis Jov. 19 79 - na lesnim zaravnima u podnožju Fruške gore).b) Sveza Fraxino-Acerion Fukarek 19 69 objedinjuje azonalne mezofilne zajednice, orografsko-edafski uslovljene. Obično su mozaično rasporeðene u regionu planinskih bukovih šuma. Javljaju se obično na različitim zemljištima obrazovanim na krečnjaku. U Srbiji su konstatovane dve zajednice iz ove sveze: as. Aceri-Fraxinetum excelsioris Černj. et. Jov. 1 950 (šume javora i belog jasena) i as. Tilio-Fraxinetum excelsioris Jov. 1 977 (šume belog jasena sa lipama).c) Sveza Fagion moesiacae Blečić et Lakušić 1970 (šume mezijske bukve) obuhvata vrlo širok pojas - od mozaičnih sastojina bukve (orografski uslovljenih, u zoni hrastova, na vrlo malim nadmorskim visinama - 100 do 300 m ) do subalpijskih šuma bukve u visokom planinskom regionu (1400-1600 m nadmorske visine). Težište ovog pojasa je u planinskom regionu, na nadmorskim visinama od 800 do 1200 m , u kome preovlaðuju monodominantne šume mezijske bukve (Fagetum moesiacae ), koje čine najveći deo ekonomski značajnih šuma Srbije.U okviru sveze mezijske bukve (Fagion moesiacae ) izdvojeno je 7 podsveza (Fagenion moesiacae submontanum Jov. 1976, Fagenion moesiacae montanum Jov. 1976, Abieti-Fagenion moesiacae Jov. 1976, Fagenion moesiacae subalpinum Jov. 1976, Ostryo-Fagenion moesiacae Jov. 1976, Fago-Corylenion colurnae Borh. 1963 i Luzulo-Fagenion moesiacae Jov. 1976). Podsveza Fagenion moesiacae submontanum Jov. 1976 obuhvata brdske bukove šume, koje se javljaju na manjim nadmorskim visinama, u zoni hrastova, na hladnim ekspozicijama. Opisano je

više asocijacija brdskih bukovih šuma. Širom Srbije, ali u obliku manjih sastojina u zoni hrastova, javlja se as. Fagetum submontanum Jov. 1976 sa većim brojem subasocijacija (typicum, ornetosum, caricetosum pilosae, calcicolum, epimedietosum, aceretosum, carpinetosum betuli) . Razvijena je na srednje dubokim i dubokim smeðim i lesiviranim zemljištima. Osim toga, u okviru ove podsveze javljaju se i druge asocijacije i to: as. Fagetum submontanum mixtum Mišić 19 72 (reliktna polidominantna zajednica u klisurama istočne Srbije), as. Juglando-Fagetum submontanum Jov. 1 969 javlja se fragmentarno, uglavnom na krečnjaku (Grdelička klisura, Miroč, \erdap i dr.), as. Tilio-Fagetum submontanum Mišić 19 72 - sa značajnim prisustvom Tilia argentea (Avala, Fruška gora), as. Hyperico androsaemi-Fagetum submontanum Vukić 1 979 - u zapadnoj Srbiji, as. Dentario glandulosae-Fagetum submontanum Jov. 1979 - u zasenjenim dubokim uvalama (Majdanpečka domena), as. LJuerco-Fagetum Glišić 1971 (prelazna zajednica koja povezuje šume brdske bukve sa šumama kitnjaka), as. Parietario-Juglandetum Jov. se fragmentarno pojavljuje u severoistočnoj Srbiji.Podsveza Fagenion moesiacae montanum Jov. 1976 obuhvata planinske šume bukve, koje predstavljaju klimaregionalni pojas izmeðu 800 i 1200 m nadmorske visine, na dubokim smeðim zemljištima. Osnovna zajednica ove podsveze jeste as. Fagetum moesiacae montanum Jov. 1953, koja zauzima velike površine na svim planinama Srbije. S obzirom na veliko rasprostranjenje ova asocijacija obuhvata više subasocijacija (typicum, caricetosum pilosae, calcicolum, carpinetosum betuli, aceretosum). U podsvezi Fagenion moesiacae montanum opisano je još nekoliko asocijacija bukovih planinskih šuma i to: as. Festuco drymeiae-Fagetum montanum Jov. 1973 (bukove šume na toplijim ekspozicijama i većim nagibima, na plitkim i skeletnim zemljištima), as. Ilici-Fagetum montanum Gajić 1979 (reliktne bukove šume i zapadnoj Srbiji), as. Lauroceraso-Fagetum Jov. 1967 (reliktna zajednica na Ostrozubu u jugoistočnoj Srbiji), as. Fagetum montanum serpentinicum Jov. 1979 (reðe se javlja, na serpentinu), as. Fagetum altimontanum moesiacum Jov. 1985 (na gornjoj granici pojasa planinske bukve i dr.).Podsveza Abieti-Fagenion moesiacae Jov. 1976 (šume bukve i jele) kao pojas bukovo-jelovih šuma u Srbiji znatno manje je zastupljen nego na planinama ilirske provincije. Bukovo-jelove šume se javljaju u uslovima humidne planinske klime, na smeðim zemljištima. Ova podsveza obuhvata nekoliko asocijacija i to: as. Abieti-Fagetum moesiacae Jov: 19 53 (sa velikim brojem subasocijacija), as. Abieti-Fagetum serpentinicum Jov. 1 979 (rasprostranjena na serpentinu, ima više subasocijacija).Podsveza Fagenion moesiacae subalpinum Jov. 1976 (subalpijske bukove šume) obuhvata tri asocijacije, na nadmorskim visinama izmeðu 1400 i 1800 m i to: as. Aceri heldreichii-Fagetum Jov. 1957 (na humusno kiselim smeðim zemljištima), as. Fagetum moesiacae subalpinum Grebenšč. 1950 (tipična bukova šuma subalpskog pojasa) i as. Fagetum subalpinum scardo-pindicum Em 19 61 (subalpijske bukove šume metohijskih visokih planina, na Prokletijama ide i preko 2000 m nadmorske visine).Podsveza Ostryo-Fagenion moesiacae Jov. 1976 obuhvata kseromezofilne šume bukve i crnog graba, na krečnjačkim terenima. Obuhvata nekoliko asocijacija: as. Aceri-Ostryo-Fagetum Jov. 1979 (javlja se u zapadnoj Srbiji kao azonalni oblik vegetacije), na većim nagibima as. Seslerio rigidae-Fagetum Mišić et Popović 1 954 (javlja se fragmentarno na Kopaoniku), as. Juglandi-Ostryo-Fagetum Vukić.1 979 (javlja se u refugijumima, na zasenjenim padinama velikog nagiba, u zapadnoj Srbiji, blizu Drine), as. Seslerio autumnalis-Fagetum moesiacae Bleč. et Lakušić 1970 (fragmentarno razvijena na Metohijskim planinama).Podsveza Fago-Corylenion colurnae Borh . 1963 obuhvata kseromezofilne zajednice brdsko-planinskog područja na krečnjacima istočne i jugoistočne Srbije, obično na nadmorskim

visinama izmeðu 700 i 1200 metara. U celoj istočnoj Srbiji fragmentarno se javlja asocijacija Fago-Aceri intermedii-Coryletosum colurnae Jov. 1950. Pored ove zajednice, u refugijumima istočne Srbije javlja se još nekoliko asocijacija ove podsveze (as. Corylo colurnae-Fagetum Jov. 1979, as. Fago-Colurnetum mixtum Mišić 1967, as. Fraxino aceri intermedii-Coryletum colurnae Mišić et Dinić 1972, as. Fraxino-Colurnetum colurnae Mišić 1968, as. LJuerco-Aceri intermedii-Coryletum colurnae Mišić et Dinić 1971 i druge).Podsveza Luzulo-Fagenion moesiacae Jov. 1976 obuhvata acidofilne zajednice bukve, na vrlo kiselim zemljištima. Ova podsveza obuhvata više asocijacija, meðu kojima su naročito značajne: as. Luzulo-Fagetum moesiacae submontanum Jov. 1979 (javlja se mozaično u brdskom regionu u zoni hrastova, na ekstremno kiselim, skeletnim zemljištima), as. Castaneo-Fagetum submontanum Glišić 1975 (javlja se u Metohiji, na nadmorskim visinama izmeðu 800 i 1300 m ), as. Luzulo-Fagetum montanum Mišić et Popović 1976 (acidofilna planinska šuma bukve, dosta je rasprostranjena, ima dve subsocijacije), as. Musco-Fagetum Jov. 1953 (acidofilne bukove šume sa mahovinama, fragmentarno se javlja na celom području Srbije) i dr.

6) Poplavne šume aluvijalnih ravni (Red Populetalia albae Br.-Bl.1931) Poplavne šume aluvijalnih ravni svrstane su u tri vegetacijske sveze: a) sveza Alnion incanae Panjl. 1978, b) sveza Salicion albae Soo 1940 i c) sveza Alno-LJuercion roboris Horv. 1938 .a) Sveza Alnion incanae Panjl. obuhvata šumske zajednice sive jove, koje se javljaju na većim nadmorskim visinama. Javljaju se fragmentarno u regionu bukovih, bukovo-jelovih i smrčevih šuma, uz brdske i planinske reke, na nadmorskim visinama od 650 do 1500 m . U okviru ove sveze opisano je nekoliko asocijacija: as. Eljuiseto-Alnetum incanae Trinajstić 1973 (najhigrofilnija, uz samu reku), as. Carpino betuli-Alnetum incanae Dinić 1 983 (u okolini Prijepolja), as. Oxali-Alnetum incanae Blečić 1960 (u dolini Lima, Golija), as. Peceo-Alnetum incanae Jov. et Gajić 1972 (Golija, na nadmorskoj visini 1400-1500 m ).b) Sveza Salicion albae Soo 19 40 - obuhvata zajednice poplavnih šuma vrba i topola. U okviru ove sveze opisan je veći broj asocijacija, koje se meðu sobom razlikuju po vodnom režimu. Asocijacija Salicetum albae Issl. 1936 (šuma bele vrbe) predstavlja pionirsku zajednicu u neposrednoj blizini vode, obično na aluvijalnim nanosima (obuhvata više subasocijacija). Vrbove šume obrazuju još nekoliko asocijacija (Salacetum albo-amygdalinae, Salicetum-triandrae, Saliceto-Populetum, Populetum nigro-albae). Šume topola, koje takoðe pripadaju ovoj svezi, nalaze se na nešto višim i kraće plavljenim priobalnim područjima. Ima nekoliko zajednica topolovih šuma, meðu kojima su najvažnije: as. Pupuletum nigrae Knapp (šume crne topole, javlja se na malim površinama, na aluvijalnim pararendzinama i glejnim zemljištima), as. Populetum albae balcanicum Karp. 1962 i as. Crataego nigrae-Populetum albae Parabućski 1965 predstavljaju čiste šume bele topole, obrazovane na nerazvijenim aluvijalnim nanosima, as. Populetum nigrae-albae Slavnić 1952 (mešovita šuma crne i bele topole).c) Sveza Alno-LJuercion roboris Horv. 1938 (higrofilne šume lužnjaka i jove) obuhvata nekoliko asocijacija, najčešće na aluvijalnim nanosima u dolinama Save, Dunava, Morave, Timoka, Mlave, Kolubare i drugih većih reka u Srbiji. Najvlažniju varijantu lužnjakovih šuma predstavlja asocijacija Fraxino angustifoliae-LJuercetum roboris Jov. et Tomić 1 979 (raščlanjena je na više subasocijacija). As. Genisto elatae-LJuercetum Horv. 1938 predstavlja monodominantnu šumu lužnjaka, koja se sreće u centralnom delu poloja, pod znatnim uticajem podzemnih voda, a povremeno se i plave. Asocijacija Fraxino angustifoliae-Carpino-LJuercetum roboris Jov. et

Tomić 1978 predstavlja polidominantnu šumu lužnjaka, graba i poljskog jasena, koja se javlja na semiglejnim, aluvijalnim smeðim zemljištima i gajnjačama (ima nekoliko subasocijacija). As. Fraxino-Ulmetum effusae Slavnić 19 52 sreće se u šumostepskoj zoni Panonske nizije. As. Ulmeto-LJuercetum roboris Jov. 1965 javlja se u poplavnom delu rečnih dolina. Pored pomenutih, opisano je još nekoliko zajednica ove sveze kao što su: as. Convallario-LJuercetum roboris Soo 19 57 (u Podunavlju i na desnoj obali Save), as. LJuerco-Fraxinetum moesiacum Rudski 1949 (jugoistočna Šumadija) i as. LJuerco-Fraxinetum pallisae Jov. 1978 (Negotinska krajina).

7) Pionirske zajednice žbunastih vrba (Red Salicetalia purpureae Moor 1958) Ovde se pojavljuju žbunaste zajednice vrba u okviru dve sveze Salicion elaeagni Aich (žbunaste zajednice sive vrbe) i Salicion triandrae Mull.-Gors (žbunaste zajednice bademaste vrbe i rakite). Iz prve sveze opisane su dve asocijacije (Salici Myricarietum Moor 1958 i Salicetum incanae Jov. 1956 ) koje su rasprostranjene duž vodotoka u brdsko-planinskom području. U okviru druge sveze zastupljene su tri asocijacije (Salicetum triandrae Malc. 1929, Salicetum purpurae Zel. 1952 i as. Salicetum albo-Amygdalino purpurae s.l.) , koje se javljaju na sprudovima tekućih voda, obrazovane na jako vlažnim aluvijalnim nanosima i glejnim zemljištima. Ovo su najdinamičnije zajednice drvenaste vegetacije, koje se obrazuju i nestaju u kratkim vremenskim periodima na recentnom nanosu različitog sastava.

Močvarne šume crne jove i poljskog jasena (Red Alnetalia glutinosae R.Tx.1937) U okviru reda Alnetalia glutinosae javlja se nekoliko asocijacija u okviru dve sveze: Salicion cinereae Mull. et Gors 1958 i Alnion glutinosae Meij. Drees 193 6. Iz sveze Salicion kod nas se nalaze dve asocijacije (as. Salicetum cinareae Jov. 1953 i as. Urtico kiovoensis-Salicetum cinereae Jov. 1 979), koje se javljaju mozaično na ivicama bara.U okvirima sveze Alnion glutinosae (močvarne šume crne jove i poljskog jasena) konstatovano je nekoliko asocijacija, koje predstavljaju pionirske zajednice visokog drveća, obrazovane na močvarno-glejnim i glejnim zemljištima. To su: as. Frangulo-Alnetum glutinosae Rauš 1968 i as. Carici elongatae-Alnetum glutionosae Koch 1926 (na desnoj obali Save - Makiš, Kujavica, Vučevica, Orid), a na većim nadmorskim visinama opisana je zajednica Deschampsio-Alnetum glutinosae montanum Jov. et Vukić 1 983. Iz ove sveze opisane su tri zajednice poljskog jasena: as. Saliceto cinaeae-Fraxinetum angustifoliae Jov. et Tomić 1979 (Srem), as. Carici-Fraxinetum angustifoliae Jov. et Tomić 1979 (Srem) i as. Leucoio-Fraxinetum angustifoliae Glavač 1959 (Makiš kod Beograda).

9) Bazifilne šume borova (Red Erico-Pinetalia Oberd. 1949. em Horvat 1959) Red Erico-Pinetalia kod nas je predstavljen sa četiri vegetacijske sveze: a) sveza Orno-Ericion Horv. 1958, b) sveza Orno-LJuericion serpentinicum Horv. 19 63, c) sveza Orno-Pinion Em 1978 i d) sveza Pinion heldreichii Horv. 1946. Sveza Orno-Ericion obuhvata šume crnog i belog bora, pretežno u zapadnoj i centralnoj Srbiji, kao i u Metohiji. Javljaju se u pojasu bukovih i bukovo-jelovih šuma, na nadmorskim visinama od 600 do 1450 metara. Opisano je više borovih šumskih zajednica ove sveze, kao što su: as. Erico-Punetum nigrae Jov. 197 9 (Kopaonik, Maljen), as. Seslerio-Pinetum nigrae Gajić 1954

(Maljen, Zlatibor, Mokra gora), as. Euphorbio glabrifloae-Pinetum nigrae Jov. 1 972 (Kopaonik), as. Potentillo-Pinetum nigrae gočensis Jov. 1959 (Goč), as. Pinetum nigrae-silvestris Z.Pavl. 1 951 (na serpentinima i pteridotitima Zlatibora na 1000-1400 m nadmorske visine, na Maljenu na nadmorskoj visini od 950 do 1030 m), as. Omorikae-Piceeto-Abieto-Fageto-Pinetum mixtum Čolić (reliktna polidominantna šuma, u refugijumima na Tari, na smeðem zemljištu i deluvijalnom nanosu na serpentinitu).Sveza Orno-LJuercion serpentinicum Horv.19 63 (bazifilne šume hrasta kitnjaka) u Srbiji je predstavljena sa tri asocijacije i to: as. LJuercetum petraeae-Daleschampii serpentinicum Stef.1984, as. Seslerio rigidae-LJuercetum montanum serpentinicum Jov.1979 i as. Erico-LJuercetum montanum serpetinicum Jov.1979 i as. Erico-LJuercetum petraeae Krause et Ludnj.1957. Sveza Orno-Pinion Em ( termofilne šume crnog bora na krečnjaku) obuhvata zajednice crnog bora na ekstremnim staništima, (veliki nagibi, na inicijalnim zemljištima, često se javljaju mozaično izmeðu blokova stena). Opisano je više asocijacija ove sveze i to: as. Pinetum illyricum calcicolum Stef.19 60 (monodominantna zajednica crnog bora na krečnjačkim blokovima), as. Ostryo-Pinetum nigrae Čolić 1 965 (šuma crnog bora sa crnim grabom), as. Humileto-Pinetum nigrae Jov.1956, as. Colurno-Pinetum nigrae Jov.1951 (zajednica crnog bora sa mečjom leskom), as. Taxo-Pinetum nigrae Mišić (reliktne zajednice na nepristupačnim mestima Resavske klisure).Sveza Pinion heldreichii Horv. (šume munike) obuhvata više šumskih asocijacija u kojima se kao značajna vrsta pojavljuje subendemična i reliktna vrsta Pinus heldreichii (munika). Ove zajednice se javljaju na velikim nadmorskim visinama (obično izmeðu 1400 i 1800 m ). Najvažnije zajednice munike kod nas su: as. Pinetum heldreichii typicum Jank.1958, as. Seslerio autumnale-Pinetum heldreichii Jank. et Bogojević 1962 ( Ošljak, Koxa-Balkan, Šara i dr.), as. Helleboro-Pinetum heldreichii Jank. 1958 (Prokletije), as. Fago-Pinetum heldreichii Jank. 1950 (Prokletije, Koritnik, Ošljak), as. Ptilotricho-Bruckenthalio-Pinetum heldreichii Jank. et Bogoj. 1 982 (na serpentinskom masivu Ostrovice).

10) Acidofilne četinarske šume (Red Vaccinio-Piceetalia Br.-Bl.1939 em.Lund.1967) Ovde dolaze planinske i visokoplaninske zajednice obrazovane u uslovima hladne i vlažne klime, najčešće na nadmorskim visinama izmeðu 1300 i 1900 metara. U okviru ovog reda nalazi se nekoliko vegetacijskih sveza, u kojima se nalaze šume jele i smrče, smrče, molike, omorike i krivulja i to: a) sveza Vaccinio-Piceion Br.-Bl., b) sveza Piceion omorikae Tregubov 1941, c) sveza Pinion peucis Horvat 1950, d) sveza Pinion mugo Panjl.1928, i e) sveza Juniperion sibiricae Br.-Bl.1939. Sveza Vaccinio-Piceion obuhvata zajednice smrčevih šuma, koje u Srbiji izgraðuju klimaregionalni pojas, u subalpijskom regionu, izmeðu 1300 i 1800 m nadmorske visine. Opisan je veći broj asocijacija smrčevih i mešovitih smrčevih šuma: as. Vaccinio myrtilli-Fago-Abietetum Jov.197 9 (acidofilne šume bukve i jele sa borovnicom), as. Abieti-Piceetum serbicum Mišić et Popović 1 978 (šume smrče i jele, Kopaonik, Zlatar, Stara planina), as. Erico-Abieti-Piceetum Mišić et Popović 1966 (Kopaonik), as. Piceo-Fago-Abietum Čolić 1965 (zajednica bukve, jele i smrče, Tara, Zlatar, Zlatibor, Kopaonik, Stara planina, Prokletije i dr.), as. Piceetum excelsae montanum serbicum Grebenšč. 1950 (čista smrčeva šuma, Kopaonik, Golija, Zlatar, Stara Planina), as. Piceetum abietis bertisceum subalpinum Blečić 1954 (Prokletije), as. Piceetum subalpinum serbicum Rudski 1947 em. Mišić et Popović 1980

(Kopaonik, Golija) i as. Arctostaphyllo-Piceetum Mišić et Popović 1954 (Kopaonik, Suva planina).Sveza Piceion omorikae Tregubov 1941 obuhvata zajednice naše endemične i reliktne vrste Pančićeve omorike (Picea omorika ). U Srbiji su opisane tri asocijacije ove sveze i to: as. Piceetum omorikae Tregubov 194 1 (na krečnjačkim liticama planine Tare), as. Piceo omorikae-Abieti-Fagetum Čolić 1965 (reliktna polidominantna zajednica) i as. Alno glutinosae-Piceetum omorikae Čolić et Gigov 195 8 (na tresetištima Tare, na 1080 m nadmorske visine, na terenu sa visokim nivoom podzemne vode).Sveza Pinion peucis Horvat 1950 obuhvata šume molike (Pinus peuce ), endemičnoreliktnog visokoplaninskog bora, na nadmorskim visinama izmeðu 1400 i 2200 metara, pretežno na silikatnim stenama, uglavnom su rasprostranjene na metohijskim visokim planinama (Prokletije, Šar-planina, Mokra gora). Opisane su tri asocijacije molikovih šuma: as. Pinetum peucis Jank.1959, as. Ajugo pyramidelis-Pinetum peucis Jank. et Bogoj.1962 i as. Rhododendro-Pinetum peucis Jank.et Bogoj.196 2.Sveza Pinion mugo Panjl. obuhvata zajednice bora krivulja (Pinus mugo) , koja predstavlja poleglu žbunastu vegetaciju na visokim planinama, od 1400 do 2600 m nadmorske visine. Zajednice krivulja se u Srbiji reðe pojavljuju i to fragmentarno - na krečnjacima Suve planine i Stare planine, na Mokroj planini, Prokletijama, Ošljaku i Ostrovici. Šume krivulja izgraðuju pet asocijacija: as. Pinetum mughi typicum Jank.1972, as. NJulfenio-Pinetum mughi Jank. et Bogojev.1972, as. Achilleo-Pinetum mughi Rexhepi 1983, as. Pinetum mughi serpentinicum Rexhepi 1982 i as. Sorbo-Pinetum mugo Jov.1953. Sveza Juniperion sibiricae Br.-Bl.1 939 obuhvata subalpijske žbunaste zajednice niske kleke (Juniperus sibirica ), koje se sreću u subalpijskom pojasu, na visokim planinama (Stara planina, Suva planina, Kopaonik, Golija i dr.). Iz ove sveze utvrðene su tri zajednice: as. Piceo subalpinae-Vaccinio-Juniperetum Mišić et Popović 1954, as. Vaccinio-Juniperetum sibiricae Mišić 1964 i as. Juniperetum sibiricae-intermediae Jov.1953.

11) Visokoplaninske zajednice borovnice (Red Vaccinietalia Lakušić et al.1979) Na većini visokih planina (1700-2000 m nadmorske visine), na dodiru sa alpijskim livadama, javljaju se dvadesetak santimetara visoke formacije borovnice (Vaccinium myrtillus i Vaccinium uliginosum ) i crne trave (Bruckenthalia spiculifolia ). Opisano je nekoliko asocijacija na ekstremnim staništima (grebenima i strmim padinama, vrlo kisele reakcije podloge): as. Vaccinietum myrtilli Mišić 1960, Vaccinietum uliginosi R.Jovanović 1978, as. Vaccinio-Bruckenthelietum spiculifolise R.Jovanović 1972 i druge.

12) Subalpijske žbunaste formacije lišćara (Red Adenostyletalia G.et J.Br.-Bl.1931) Na nekim visokim planinama u Srbiji (na nadmorskoj visini od 1450 do 1850 metara) pojavljuju se u disjunktnim arealima žbunaste zajednice listopadnih vrsta drveća, čiji su edifikatori zelena jova (Alnus viridis) i šleska vrba (Salix silesiaca ). Iz ovog reda u Srbiji su poznate samo dve zajednice: as. Junipereto-Salicetum silesiacae Jov.195 3 (na krečnjačkim terenima Suve planine) i as. Salici-Alnetum viridis Čolić, Mišić et Popović 196 4 (Stara planina).Sintaksonomski pregled šumske vegetacije (Sveze i asocijacije) sa podacima o edafskim uslovima1. Kompleks (pojas) aluvijalnih - higrofilnih tipova šuma

Sveza Alnion glutinosae - As. Alnetum glutinosae s.l. - močvarne šume crne jove na gleju i tresetno-glejnom zemljištu,- As. Fraxinetum angustifoliae s.l . - šume sitnolisnog jasena na gleju i ritskim crnicama,Sveza Salicion albae - As. Salicetum albae - šume bele vrbe na glejnim zemljištima i vlažim recentnim aluvijalnim nanosima,- As. Salicetum incanae - šume sive vrbe na veoma vlažnim, recentnim aluvijalnim nanosima,- As. Populetum nigrae - šume crne topole na vlažnim, prelaznim aluvijalnim pararendzinama,- As. Populetum albae - šume bele topole na suvljim, recentnim aluvijalnim nanosima i aluvijalnim pararendzinama slabije razvijenim,- As. Populetum albo-nigrae - šume bele i crne topole na mozaiku različitih recentnih aluvijalnih nanosa.Sveza Alno-LJuercion roboris - As. Alnetum glutinosae s.l. - šume crne jove na inicijalnim fazama vlažne aluvijalne pararendzine,- As. Alnetum incanae s.l. - šume sive jove na recentnim, šljunkovito-peskovitim aluvijalnim nanosima,- As. Genisto elatae-LJuercetum roboris - šume lužnjaka na semiglejnim zemljištima i na njihovim lesiviranim i pseudoglejnim stadijumima,- As. LJuerco-Fraxinetum moesiacum - šume lužnjaka i jasena na različitim vlažnijim semiglejnim zemljištima,- As. Carpineto-LJuercetum roboris - šume lužnjaka i graba na livadskim crnicama i aluvijalnim smeðim zemljištima,- As. LJuerco robori-cerris s.l. - šume lužnjaka i cera na lesiviranim do pseudoglejnim varijantama livadskih crnica i gajnjača.2. Kompleks (pojas) kserotermofilnih sladunovo-cerovih i drugih tipova šumaSveza LJuercion frainetto - As. LJuercetum frainetto-cerris s.l. - šume sladuna i cera sa više klimatskih, geografskih i ekoloških varijanti na različitim smeðim i lesiviranim zemljištima,- As. LJuercetum frainetto - šume sladuna na lesiviranim i lesiviranim kiselim zemljištima,- As. Orno-LJuercetum virgilianae - šume medunca i crnog jasena na rendzinama i rankerima na neutralnim i bazičnim stenama,- As. Helleboro-Ostryi-LJuercetum - šume hrastova i crnog graba na crnicama obrazovanim na krečnjacima i rankerima na serpentinu.Sveza Aceri tatarici-LJuercion - As. LJuercetum pedunculiflorae s.l. - šume stepskog lužnjaka na lesiviranim zemljištima.Sveza Ostryo-Carpinion orientalis - As. Carpinetum orientalis moesiacum - šume grabića na crnicama i različitim erodiranim zemljištima.3. Kompleks (pojas) kseromezofilnih kitnjakovih, cerovih i grabovih tipova šumaSveza LJuercion petraeae - As. LJuercetum montanum s.l. - brdske šume kitnjaka na različitim smeðim zemljištima (manje ili više skeletnim),- As. LJuercetum cerris s.l . - šume cera na smeðim zemljištima.Sveza Carpinion betuli illyrico-moesiacum - As. Galio-LJuerco-Carpinetum - šume kitnjaka i graba na smeðim i lesiviranim zemljištima,

- As. LJuerco-Carpinetum moesiacum - mezijske šume kitnjaka i graba na smeðim zemljištima.4. Kompleks (pojas) mezofilnih bukovih i bukovo-četinarskih tipova šumaSveza Fagion moesiacum - As. Fagetum submontanum s.l. - brdske šume bukve na kiselim smeðim zemljištima, - As. Fagetum montanum s.l. - planinske šume bukve na različitim smeðim zemljištima,- As. Ostryo-Fagetum s.l. - šume bukve i crnog graba na crnicama i plitkim smeðim zemljištima na krečnjacima i serpentinu,- As. Colurno-Fagetum s.l. - šume bukve i mečje leske na crnicama (rendzinama) i smeðim zemljištima na krečnjacima,- As. Fago-intermedio-Colurnetum s.l. - reliktne šume bukve, kaspijskog javora i mečje leske na organogenim do organogeno-mineralnim crnicama na krečnjačkoj podlozi,- As. Acereto-Fraxinetum - šume jasena i javora na dubokim smeðim zemljištima, - As. Abieto-Fagetum s.l. - šume bukve i jele na smeðim zemljištima i lesiviranim varijantama nekih smeðih zemljišta,- As. Piceo-Abieto-Fagetum s.l. - šume smrče, jele i bukve na humusnim kiselim smeðim i smeðim podzolastim zemljištima, terra fusci i izbeljenoj terra fusci, - As. Fagetum subalpinum - subalpijska šuma bukve na crnicama (rendzinama) na krečnjacima i varijantama kiselih smeðih zemljišta,- As. Aceri heldreichii-Fagetum - šume bukve i planinskog javora na humusnim kiselim smeðim zemljištima.Sveza Luzulo-Fagion - As. Luzulo-Fagetum submontanum - brdske bukove šume sa bekicom na ekstremno kiselim smeðim i opodzoljenim kiselim smeðim zemljištima,- As. Musco-Fagetum - šume bukve sa mahovinama na ekstremno kiselim, smeðim opodzoljenim i erodiranim kiselim smeðim zemljištima,- As. Luzulo-Fago-Abietum - šume bukve i jele sa bekicom na jako kiselim smeðim, humusnim i opodzoljenim kiselim smeðim zemljištima.5. Kompleks (pojas) termofilnih borovih tipova šumaSveza Orno-Ericion - As. Pinetum nigrae s.l. - šume crnog bora na inicijalnim fazama obrazovanja zemljišta na krečnjacima i serpentinima,- As. Pinetum silvestris s.l. - šume belog bora na inicijalnim, slabo razvijenim, skeletnim i često jako kiselim zemljištima,- As. Pinetum nigrae-silvestris s.l. - šume crnog i belog bora na zemljištima obrazovanim pretežno na serpentinu.Sveza Picion morikae - As. Piceetum omorikae - šume Pančićeve omorike na crnicama na krečnjacima i slabije razvijenim zemljištima na serpentinima.6. Kompleks (pojas) frigorifilnih četinarskih šumaSveza Vaccinio-Piceion - As. Piceetum excelsae s.l. - smrčeve šume pretežno na smeðim podzolastim, a reðe na humusno-akumulativnim zemljištima na silikatnim stenama i krečnjacima,- As. Fago-Piceetum s.l. - šume bukve i smrče na humusnim kiselim smeðim, smeðim podzolastim i smeðim zemljištima na krečnjacima,- As. Pinetum peucis - šume molike na rankerima i smeðim podzolastim zemljištima. 7. Kompleks (pojas) subalpijskih žbunastih četinara

Sveza Pinion mughi - As. Pinetum mughi s.l. - šume krivulja na kiselim crnicama - rendzinama,- As. Vaccinio-Junipereto-Piceetum - žbunaste zajednice kleke, smrče i borovnice na smeðim podzolastim i kiselim humusno-silikatnim zemljištima,- As. Vaccinio-Juniperetum - žbunaste zajednice borovnice i kleke na kiselim humusno-silikatnim zemljištima, Planinski pašnjaci - suvati na inicijalnim fazama u razvoju zemljišta.

ovo sam ispustio,ono je cetvrto,gledano odozgo.SADA MOZE DA SE SKLAPAMOGUĆNOST KORIŠĆENJA DIVLJIH VRSTA VOĆAKA U OPLEMENJIVANJU VOĆAKA

Oplemenjivanje voćaka je nauka koja izučava principe i pronalazi i usavršava metode stvaranja boljih sorti i podloga voćaka (Mišić, 1988).U tom procesu stvaranja voćaka početni materijal zauzima ključno mesto. Zbog toga je vrlo bitno u okviru velike genetičke varijabilnosti pronaći željene, nasledne mogućnosti i uz uspešnu primenu odgovarajućih metoda rada doći do postavljenog cilja.Svaki rad na oplemenjivanju voćaka se bazira u prvoj fazi na kolekcionisanju početnog materijala. Bogate kolekcije početnog materijala mogu da se stvore od introdukovanih i autohtonih sorti voćaka, spontanih i planskih hibrida, klonova, prirodnih i veštačkih mutanata, inbriding linija i odabiranjem divljih vrsti voćaka iz prirodnih populacija.Pre početka rada na odabiranju iz prirodnih populacija potrebno je da se prikupe podaci o raspoloživom biljnom materijalu u odreðenom području. To se najbolje postiže terenskim ispitivanjem.U našoj zemlji takva vrsta istraživanja od strane voćarskih stručnjaka (selekcionara i pomologa), gotovo da nije raðena ili je raðena sporadično. Mišljenja smo, da bi za početak i prikazivanje rasprostranjenosti divljih srodnika voćaka na bazi proučavanja, pre svega od strane botaničara taksonoma, dendrologa, farmaceuta i drugih specijalista, moglo da posluži kao osnova za nešto bliže upoznavanje sa divljom voćnom florom, što je izmeðu ostalog jedan od ciljeva ove publikacije.Ova publikacija će pokazati da je voćna flora Srbije bogata, polimorfna i da je značajan izvor germplazme voćaka.Očuvanje postojeće germplazme (ukupne količine raspoloživog naslednog materijala jedne vrste i njenih srodnika) nužno je jer se urbanizacijom i razvojem (intenziviranjem) poljoprivrede uništava dragocen izvorni materijal voćaka.Da bi se sprečila erozija gena, neophodno je u narednom periodu nastaviti sakupljanje, čuvanje i proučavanje genetičke varijabilnosti ne samo plemenitih voćaka, već i divljih srodnika, vrsta koje do sada nisu gajene (ili se kod nas ne gaje), a čije bi uvoðenje u kulturu obogatilo postojeći genofond voćaka. Na taj način bi se te vrste sačuvale ne samo od erozije gena, već bi se utvrdili i njihovi gencentri porekla.Očuvanje germplazme je osnova za uspešno stvaranje novih i boljih genotipova (sorti i podloga voćaka), otpornijih prema prouzrokovačima bolesti, štetočinama i ekološkim stresovima (mrazu i suši), koje će na najbolji način zadovoljiti potrebe čoveka za voćem, kako današnjih, tako i budućih generacija.

Desert Permaculture www.youtube.comGreening the Desert This is just one example of how permaculture can transform the environment, and, in so doing, dramatically change lives. By demonstrating...

https://www.facebook.com/messages/100002124557304


http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=_NHrtIsbFTo

Budućnost hrane (Opasnosti GMO-a) www.youtube.comRevolucija u načinu rada na farmama i poljima kao i revolucija na stolovima Amerikanaca tema su ovog dokumentarca. Dokumentarac istražuje uznemirujuće činjen...

12 April


https://www.facebook.com/pages/OPG-%C4%90ani%C4%87i/227320610746448

OPG Đanići OPG Đanići bavi se uzgojem Romanovskih ovacaPage: 92 like this. 13 April


https://www.facebook.com/messages/100002124557304


https://www.facebook.com/pages/OPG-%C4%90ani%C4%87i/227320610746448?ref=nf

https://www.facebook.com/ekologija

01:07Ekologija Izvor

hvala za filmove gledao sam ih sve i podelio na fb --- ono prvo nisam probao ali sam rasturio HD zbog toga, drugi film mi je jako drag a taj covek ima sajt plant for future odlican....

13 April


hvala i vama Eklogija Izvor

17 April


na mom zidu je objava od 9-04-2013 bojler na drva,pogledajte ,ne uspevam da je pošaljem.


video sam pojavilo se na mome zidu najmanje dva puta, ako vas bude zanimala ta materija imam ogormnu bazu tehnickih resenja o pokretanju automobila i drugih naprava na drva


recimo da sam radoznao (drugih naprava na drva)







evo moga omiljenog sajta, tu se okupljaju entuzijasti koji grade i opisani su prijekti (sajt je loseg vizuelnog izgleda ali sadržajno je cudo) vidite http://www.builditsolar.com/Projects/Projects.htm

Plans for solar thermal, PV, Wind, Heating, Cooling, Cooking, and energy saving projects for Do It www.builditsolar.comPlans and details for solar energy saving projects such as solar space and water heating, passive solar house design, Photovotiacs, wind generation, sunspaces, greenhouses, pool heating, small hydro, solar cooking, and energy conservation.


a konkretno ovo je sajt sa stotinama knjiga koji sam na temu biogasa biodisela i sl http://journeytoforever.org/biofuel_library.html#ucdavis

Biofuels Library - Journey to Forever journeytoforever.orgMethane Digesters For Fuel Gas and Fertilizer, With Complete Instructions For Two Working ModelsInterview: L. John FryInterview: Ram Bux SinghNepal Biogas Plant -- Construction ManualPut a chicken in your tankJean Pain: France's King of Green GoldBiogas manualsA Chinese Biogas Manualhttp://www.fasto...


hvala vam

Friday


http://vocnesadnice.org/proizvodi/vocne-sadnice/vocne-sadnice-tresnje-cena-prodaja-rasadnik

http://www.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fwww.builditsolar.com%2FProjects%2FProjects.htm&h=PAQFOYoRG&s=1


http://www.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fjourneytoforever.org%2Fbiofuel_library.html%23ucdavis&h=EAQGPOIvs&s=1



Sadnice tresnje vocnesadnice.orgSve vrste sadnice i loznih kalemova. Kad nas mozete kupiti i stubasto voce. Iz nase ogromne ponude izdvajamo sadnice: sljive, kajsije, breskve, kruske, dunje, musmule, lesnik, orah, badem, tresnja, visnje, nektarine...


niste obratili pažnju,može biti interesantno,u tekstu obeleženo velikim slovima ,kao npr. POSEBAN S A V J E T ,ukucate na pretraživač i tako redom.Ovo je samo jedna ponuda,sadesne strane videćete još mnoštvo,zavisno od interesovanja,nadam se da ste me ukapirali,nisam mogao bolje da pojasnim.

Marie luise kreuter bio vrt www.slideshare.net8 PredgovorPredgovorDanas je postalo " i n " pisati o pri sam mnogo truda kako bih vam na Posebno zahvaljujem nakladi BLVrodnim vrto

Friday


Prethodni post rasadnik znam od ranije ne prodaju pojedincima nego firmama ili registrovanim poljoprivrednicima. A ovaj post, imam tu celu kolekciju bio vrt je jedna od knjiga iz kolekcije / nisam stigao da je procitam obraticu paznju HVALA

18:24Branislav Cvetkov

http://www.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fvocnesadnice.org%2Fproizvodi%2Fvocne-sadnice%2Fvocne-sadnice-tresnje-cena-prodaja-rasadnik&h=vAQEbSdfb&s=1


http://www.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fwww.slideshare.net%2Franca76%2Fmarie-luise-kreuter-bio-vrt&h=JAQEj68sK&s=1



samoniklo voce u srbiji

Documents