rusijars zivot i prikljucenije vasilejestrandmana

rusijaRs 1449-zivot-i-prikljucenija-vasilija-strandmana http://www.rusija.rs/rusi-u-srbiji/rusko-srpski-odnosi/1449-zivot-i-prikljucenija-vasilija-strandmana.html

Живот и прикљученија Василија Штрандмана - 1

понедељак, 22 август 2011 01:20 Страна 1 од 2

Василиј Николајевич фон Штрандман... дипломатa Царевине Русије... рођен у Француској... дуго живео у Србији... умро у Вашингтону... потомак три руска генерала: праунук гувернера Сибира... унук команданта коњице царске гарде... син команданта гарнизона Царског Села... у младости лични паж цара Николаја II и сведок његових поверљивих разговора са кајзером Вилхелмом... као дипломата у Београду, 1914. године у жижи кризе око аустроугарског ултиматума Србији и у свакодневним контактима са Николом Пашићем и регентом Александром Карађођевићем...

први који је, после Пашића видео аустроугарску објаву рата Србији... и колико је мени познато, једини страни дипломата који напушта своју службу и ступа као добровољац у српску војску на Солунском фронту ...током две међуратне деценије вођа руских избеглица у Југославији... Изузетно богат живот, започет и завршен ван Русије, али у целини посвећен њој – а добрим делом и Србији.

Са Штрандманом сам се „срео“ у архивима истражујући његов рад у руском избеглиштву у Југославији и трагајући за његовим мемоарима, увиђајући да би његови папири и рукописи били од непроцењивог значаја за историју руских избеглица у СХС/Југославији. После деценија трагања за Штрандмановим мемоарима, пронађен je само њихов први део који је под насловом Балканске успомене деценијама чамио затурен у једном америчком архиву – Испоставило се да тај део покрива само период од 1909. до 1915. године и да садржи податке значајне за историју Србије. Али, да почнемо од почетка.....

Када је после Сарајевског атентата 1914, и у ишчекивању следећих потеза агресивне Аустроугарске, 10.07.1914. године, у аустроугарском царском и краљевском посланству у Београду током разговора са домаћином, аустроугарским

http://www.rusija.rs/rusi-u-srbiji/rusko-srpski-odnosi/1449-zivot-i-prikljucenija-vasilija-strandmana.html



послаником бароном Гизлом фон Гизлингеном, изненада умро руски посланик Николај Хенрикович Хартвиг, Србија се нашла усред Јулске кризе без свог великог пријатеља и заштитника.

Сл. 1.: Н.Х.Хартвиг, руски посланик у Србији (1909-1914)

Иако не постоје докази да је Хартвиг убијен, у српској јавности је било широко распрострањено мишљење да га је Гизл отровао. Двадесет пет година касније, истакнути српски дипломата др Мирослав Спалајковић је у интервјуу београдском дневнику Правда (Правда. Београд, 23. јул 1939, бр. 12.466) изнео прилично вероватну претпоставку да је Гизл извршио једну врсту психолошког атентата на Хартвига, знајући добро да је он озбиљан срчани болесник:

„На завршетку разговора, упитали смо г. Спалајковића да ли и он мисли да Хартвиг није умро природном смрћу?

– На то питање рећи ћу вам ово. У Петрограду као и код нас, свет је био уверен да је Хартвиг отрован, јер је његова смрт била напрасна, у самом аустро-угарском посланству и тако рећи уочи саме предаје ултиматума Србији. То се веровање само појачало следећих дана кад се сазнало за безобзирну дипломатску акцију из Беча и Берлина да се будући сукоб између Аустрије и Србије локализује. Спречити Русију да се у тај сукоб умеша, то је била најглавнија брига Берхтолда и свих његових сарадника на Балкану. Сви су они добро знали, а нарочито најжучнији међу њима – Форгач, да је најопаснији противник њихових комбинација – Хартвиг у Београду.

Ослободити се Хартвига, то је за све њих било питање од судбоносног значаја. Аустријској дипломатији, нарочито Форгачу, било је познато, до најмањих ситница стање Хартвиговог здравља. И онда, вероватно, није изгледало потребно физичко тровање. Слабо и изнемогло Хартвигово срце престало је одједаред да куца под потресом каквог страховитог моралног ударца. Какав је то ударац могао бити? План је свакојако био још раније смишљен. Оног фаталног дана у разговору са Хартвигом, Гизл је све чинио што је могао да код Хартвига изазове што већу живчану узрујаност и да тако припреми овај психолошки моменат у коме ће нанети последњи смртоносни ударац. Гизл је већ имао у својој фијоци нацрт ултиматума, који му је из Беча био послат на увиђај. И он је, у срачунатом моменту, отворио фијоку, iз ње извадио то смртоносно оруђе, и цинички дрекнуо Хартвигу у лице: `Судбина је Србије решена!`...“

Н.Х.Хартвиг је по жељи породице сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Сл.2.: Гроб Н.Х. Хартвига на Новом гробљу у Београду

Усамљенији од Србије у тим кобним јулским данима 1914. године је вероватно био само jедан човек: млади руски дипломата Василиј Николајевич Штрандман, први секретар Руске мисије у Београду, који је као отправник послова морао да преузме вођство над мисијом и тиме на себе прими огромну одговорност.

Сл. 4.: В.Н. Штрандман, привремени отправник послова (1914-1915) Руске мисије у Београду (са цилиндром) и руски војни аташе, пуковник В.А.

Артамонов (са наочарима)

У тим грозничавим тренуцима политичке и војне неизвесности у њега као представника моћне Русије, традиционалног заштитника и савезника Србије, биле су уперене очи српских политичара и двора. За собом је имао прилично својевољну и самосвојну политику Хартвигову, који га није у довољној мери упознавао са српским политичарима и друштвеним радницима, делом вероватно и због политичког неслагања са почетним Штрандмановим ортодоксним придржавањем званичне политике руског министарства спољних послова које је захтевало максималну опрезност, обуздавање српске ратоборности и избегавање сваке врсте провоцирања Аустроугарске. Оставши сам, без Хартвига, Штрандман је пред собом имао непосредну ратну претњу и био без сарадника који су се, као и добар део европске дипломатске и војне елите, налазили на летовању, а изнад себе је имао царско министарство спољних послова у Санкт Петербургу

Изложен великим искушењима, својом умешношћу и тактом Штрандман је успешно обавио тај тешки и одговорни посао. Тиме је стекао и лично пријатељство регента (доцније краља) Александра Карађорђевића. У потоњој, дводеценијској

избегличкој фази Штрандмановог живота у Београду, то пријатељство је одиграло важну улогу у пријему, смештају и даљем животу десетина хиљада руских цивилних и војних избеглица у Краљевини СХС/Југославији после руског грађанског рата.

Живот и прикљученија Василија Штрандмана - 1 - Страна 2


Штрандманова сећања сам превео са руског оригинала из рукописа који је после дугог трагања најзад откривен – затурен међу туђим документима, у једном архиву у САД, а чињеница да је први пут уопште тај текст објављен у Србији изгледа ми као закаснели чин правде за њиховог аутора − рођеног, школованог и искушаног дипломату чији је животни напор био посвећен колико Русији толико и Србији. Ако данас, после толиких политичких промена у животу Србије, више није потребно објашњавати зашто је једна личност значајна за историју Србије пала у готово потпуни заборав, свакако ће бити потребно објаснити како то да је трагање за његовим рукописом трајало готово две деценије и уродило само делимичним плодом, о чему ће у даљем тексту бити више речи.

За сада ваља знати да овај први део Балканских успомена обухвата период од 1908. до друге половинe 1915. године. У њиховом тежишту налазе се драматичне недеље друге половине јула 1914. године које су описане до детаља, очигледно на основу ауторових дневничких бележака.

За историју Србије су свакако значајни описи разговора у четири ока са регентом Александром Карађорђвићем, посебно оног у коме је Василиј Николајевич успео да га убеди да он, краљевић Александар (а не краљ Петар I, његов отац, како је сматрала српска влада), треба да упути телеграм цару Николају II, апелујући за хитну подршку и помоћ Србији у судбоносном тренутку око ултиматума Аустроугарске.


Сл.5.: Краљ Петар I цар Николај II у срдачном разговору, приликом раније посете Краља Петра I Санкт Петербургу

Затим - прикази разговора у четири ока са Николом Пашићем, не само тих дана. Посебно је упечатљив опис потресног тренутка Пашићеве и Штрандманове емоционалне реакције на приспеће дуго ишчекиваног одговора руског цара Николаја II, телеграма o томе да Русија неће напустити Србију. Штрандман то овако записује : „...Тог дана, касно увече 28. јула, био ми је донет шифровани телеграм од Сазонова [министра спољних послова Руске Империје] који је путовао дуже од једног дана. У њему се налазио следећи одговор цара Николаја Другог на телеграм краљевића регента Александра: `Ваше Краљеско Височанство, обративши ми се у изузетно тешком тренутку, нисте се преварили у односу на осећања која гајим према Вама, као и о мом срдачном расположењу према српском народу. Садашње стање ствари привлачи моју најозбиљнију пажњу и моја влада улаже све напоре како би се садашње потешкоће уклониле. Не сумњам у то да ће се Ваше Височанство и Краљевска Влада прожети жељом да се тај задатак олакша и да неће занемарити ништа како би се дошло до решења које би, чувајући достојанство Србије, омогућило да се спрече ужаси новог рата. Док постоји и најмања нада за избегавање крвопролића, сви наши напори морају бити управљени ка том циљу. Ако, пак, упркос нашим најискренијим жељама у томе не успемо, Ваше Височанство може бити убеђено у то да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије`.

Било ми је наређено да телеграм доставим адресату. Узимајући у обзир позни час када је дешифровање завршено, одлучио сам да сачекам до јутра у нади да ће, можда, краљевић регент током ноћи стићи у Ниш. Али, моја очекивања се нису испунила, па сам – како би се избегло даље одлагање – одлучио да телеграм предам Пашићу. Без обзира на јако рани час, Пашића сам већ затекао у његовом

службеном кабинету. Прочитавши на брзину телеграм, он се, како ми се учинило, у први мах скаменио, а затим га је захватило ванредно узбуђење. Прекрстио се, и казао: ’Господе, Велики, Милостиви Руски Цар’. Уставши из фотеље, пришао ми је, загрлио ме је и изљубили смо се. Из очију су му текле сузе. Такве манифестације душевне потресености човека чији је цео живот био тешка школа самосавлађивања и уздржаности и који се у прошлости више пута суочавао са смрћу, могу послужити као доказ до које мере је током протеклих дана била велика његова душевна напрегнутост – јер је на коцки стајао опстанак његове вољене и драге Србије. Телеграм Господара Императора је пружао не само наду, него и потврду исправности чврстог рачунања на подршку од стране Русије. Мада се долазак краљевића регента очекивао тек предвече, садржај царевог одговора је одмах био телефонски пренет у Крагујевац...“

Занимљив је и његов опис Ниша, српске ратне престонице, као и историјског тренутка уручења аустроугарске објаве рата Србији. У кафанској башти у Нишу, где је седећи за суседним столом до Николе Пашића, он је био први човек коме је Пашић тај текст пружио да прочита). Те околности Штрандман овако описује: „.... Око један по подне, пошли смо у кафе `Европу’, где се за ручак сакупљаo цео дипломатски кор и министри. Време је било дивно и дипломати су се сместили напољу око посебног великог стола. Поред мене је сео немачки посланик, барон Гризингер, који је настављао да тврди како нема никакве инструкције из Берлина. Полушапатом ми је објаснио да се ћутање Берлина може протумачити као добар предзнак у корист очувања мира. Пашић, са супругом Георгином и кћерима Даром и Павом, седео је за посебним сточићем, скоро се додирујући с нама.

Око 2 сата, кроз капију ресторанске баште, коју сам видео, ушао је поштар и пришавши Пашићу извадио је из торбе телеграм. Пашић га је узео, и прегледавши садржај, прекрстио се и пружио ми је телеграм. У телеграму, гроф Берхтолд је из Беча јављао да је `аустроугарска влада, не добивши задовољавајући одговор од Србије на своју ноту од 23. јула, принуђена да штити своје интересе и одсад се налази у ратном стању са Србијом`. Не говорећи суседима ни речи, вратио сам телеграм Пашићу и пошао у Чахотинов стан [стан руског конзула у Нишу], да бих без одлагања послао телеграм свом министру. Тек што сам успео да то извршим, дошао ми је секретар министарства спољних послова, Магазиновић, са извештајем од Пашића да је у Крагујевцу Врховна команда добила други примерак истог Берхтолдовог телеграма и да је међу министрима никла сумња да се можда ради о провокацији или мистификацији, која би за циљ имала да Србе изазове да повуку неопрезне потезе. Телеграфски је наређена истрага о пореклу ових двају телеграма. Сматрао сам да ми је дужност да известим Сазонова и о овом слабом трачку наде. Међутим, сумње су кратко трајале. Следеће ноћи, аустријске трупе су започеле паљбу по српској обали Дунава, испрва код Смедерева, а затим и бомбардовање незаштићеног Београда. Око 11 сати увече, Срби су морали да минирају железнички мост на Сави који је спајао Београд са Земуном...“

У својим успоменама Штрандман између осталог даје и живописан опис монарха балканских држава према чијем делању није имао нимало симпатија (нпр.

бугарског цара Фердинанда и црногорског краља Николе), а које ипак не слика само мрачним бојама, што показује колико мере и обзира је имао млади руски дипломата.

Кроз Србију је, још од Карађорђевих дана, прошло много страних изасланика и дипломата, много равнодушних, па и злонамерних, понеки радознао, понеки чак и наклоњен Србији, али ниједан није у неком од одсудних тренутака по Србију добровољно ступио у српску војску, како је то учинио Василиј Николајевич Штрандман.



Заиста, ко је био Василиј Николајевич (фон или де) Штрандман (и Штрандтман), чију смо биографију и порекло морали да састављамо распитујући се на разним странама света?

Рођен је 20. априла 1877. године у Француској, у тада монденској бањи По (Pau) у централним Пиринејима. Умро је 18. новембра 1963. у САД, у Вашингтону.

Скоро половину свог зрелог живота, пуног судбоносних историјских догађаја, како по Русију тако и по Србију, провео је у Србији као руски дипломата (1911−1915. и 1919−1924), а потом и као руски избеглица (1924−1944).

Његови преци припадали су племићком роду Штранд(т)манових, са предикатом „фон“, литванско-шведског порекла, са територија ондашњих „балтичких провинција“ (данашње Литванија, Летонија и Естонија) које су у 17. веку ушле у састав Руске Империје

http://www.rusija.rs/rusi-u-srbiji/rusko-srpski-odnosi/1516-zivot-i-prikljucenija-vasilija-strandmana-2.html

Сл. 1.: Грб рода фон Штрандман

У немачким и руским генеалогијама презиме се наводи како са тако и без слова „т“. Породична грана Василија Николајевича, бар у руској генеалошкој литератури, чешће се наводи као „Штрандман“, уз неретко изостављање предиката „фон“.

Василиј Николајевич је своја сећања, писана на руском језику, педесетих година прошлог века у Вашингтону, у његовом трећем избеглиштву, насловио на енглеском језику (Balkan Reminiscences), а своје име као аутора написао је са француским племићким предикатом „де“ (Basil de Strandman), што се може протумачити политичким разлозима: целог живота је био што службено што лично у сукобу са − назовимо то условно − агресивним германизмом, па се вероватно зато клонио немачког предиката „фон“.

Његова грана Штрандманових је вероватно прилично рано (у 18. веку?) прешла из лутеранства у православље и, као већина тзв. „руских Немаца“ који су примили православље, свим срцем и душом, осим по имену, постала руска (баш као и Хартвигова). Ипак, такви људи су понекад наилазили на препреке од стране загрижених словенофила. То се догодило и Василију Николајевичу поводом могућности његовог постављења за сарадника руске амбасаде у Паризу, при амбасадору А.П. Извољском. Он је о томе записао: „Што се тиче жеље А. П. Извољског да ме види као свог сарадника, гајио сам велике сумње. Када је за саветника у амбасади у Паризу био постављен Севастопуло, Извољски је формално захвалио [руском министру спољних послова] Сазонову, али је изразио жаљење што је именован један ’Грк’, а не Б. А. Татишчев, тј. ’Рус’. У истом писму је молио да се бар за аташеа постави чиновник са чисто руским племићким презименом, као противтежа тројици ’Немаца’ које је већ имао! Моје шведско презиме није ишло у прилог постављењу у Париз.“

Штрандманов прадеда, Густав Густавович (1744−1803), пешадијски генерал, био је, између осталог, и генерални гувернер Сибира. Василиј Николајевич наводи у Успоменама податке о свом деди који делимично могу да протумаче његов почетни афинитет према Србији: „У долини Тимока интересовале су ме успомене

на бојеве с Турцима од 1810. до 1812. године, када је мој деда као млад официр командовао ’српским четама’ и са њима постизао приличне успехе. Из његових бележака сам још у детињству сазнао за јунаштво српског народа.“ Тај његов деда је био Карл Густавович (1787−1855), потоњи коњички генерал и командант Коњичког корпуса царске гарде.

Отац Василија Николајевича, генерал-лајтнант Николај Карлович (1836−1900), био је командант Царског Села – места становања царске породице – као и командант тамошњег гарнизона. Тетке по оцу биле су дворске даме: једна царичина, а друга велике кнегиње Јелене Павловне. Све то је несумњиво имало одлучујући утицај на цео његов живот, погледе и каријеру.

Василиј Николајевич је крштен у Паризу, у Цркви св. Александра Невског, а кум му је, преко свог личног представника, био цар Александар II. У својој једанаестој години примљен је, 1888. године, у најпрестижнији кадетски корпус Русије, Пажевски корпус, исти онај у коме су као кадети учили и српски краљевићи Ђорђе и Александар Карађорђевић.

Сл. 2: Воронцовљева палата у Санкт Петербургу, седиште Пажеског корпуса

Будући српски регент Александар био је у истој генерацији Пажеског корпуса са Константином Штрандманом, млађим братом Василија Николајевича. Овај је Александру у два наврата помогао у сукобима са осталим кадетима, због чега му је Александар био веома захвалан. То је, по речима Василија Николајевича приликом њиховог првог сусрета на Цетињу 1910. године, послужило за пробијање

церемонијалног леда: „Овим је започело моје познанство с њим, које се касније развило у срдачно пријатељство“.

Сл.3: Краљевић Александар у униформи Пажеског корпуса

Приликом церемоније крунисања цара Николаја II, 1896. године, Василиј Николајевич је био одређен за носиоца царских инсигнија, а 1897. завршио је корпус као најбољи у класи, са почасним (кадетским) чином фелдфебела (наредника). Име му је било уклесано на почасну мермерну плочу корпуса и био је именован за личног камер-пажа цара Николаја II. Из тог периода, Штрандман наводи разговоре кајзера Вилхелма са царем Николајем II, у којима Вилхелм наговара Николаја да управи своју пажњу према Далеком истоку, што је касније – на Вилхелмово (и британско) задовољство – довело до катастрофалног руско-

јапанског рата 1904, рата који је означавао почетак пропадања Руске империје: „....Његови [Вилхелмови] даљи спољнополитички кораци су то потврдили. Он је, наиме, лично искористио сву своју красноречивост како би убедио цара Николаја II да пребаци тежиште руске политике на Далеки Исток, јер би тиме Русији биле обезбеђене отворене и слободне од залеђивања војне и трговачке базе. Цар Вилхелм је сличне мисли по први пут изнео у незваничној, допунској, здравици цару Николају II на свечаној вечери у Петерхофу 1897, када је, седећи, подигао чашу у име ’Адмирала Атлантског океана’, т.ј. себе, у здравље ’Адмирала Тихог океана’, руског цара. Ја сам томе био сведок, јер сам био лични камер-паж Његовог Величанства Господара Императора Николаја II.



Међу императорима је, за време вожње по петерхофском парку, пред вечеру, дошло до разговора, у коме је цар Вилхелм свом крунисаном саговорнику изнео горепоменуте планове. Цару Николају су се такве мисли могле допасти. Још као престолонаследник, он је посетио Далеки Исток, и у Владивостоку је свечано отворио радове изградње Велике сибирске железничке магистрале. Од тог доба, незадрживо га је привлачила та далека и дивља руска крајина“.

Године 1897. Штрандман је ступио у гардијски Улански пук Њеног Величанства са чином корнета (први официрски чин у руској коњици: одговара потпоручнику).

Н.В.Штрандман у униформи корнета (потпоручника) Уланског пука Њеног Величанства (из породичног албума)


1900-те године, морао је због слабог здравља да напусти војну службу, и после положеног дипломатског пријемног испита ступио је на службу у Министарство спољних послова. Поводом стогодишњег јубилеја свог пука био је 1902. године унапређен у цивилни чин „дворског камерхера“.

После четворогодишњег службовања у канцеларијама министарства, добио је 1906. године своје прво дипломатско именовање за секретара руске дипломатске мисије у Дармштату, родном граду руске царице Александре Фјодоровне, и то по њеној изричитој жељи. Од важности је знати да је до 1914. године Руска империја имала амбасаде (посольства) само у осам држава: Аустроугарској, Великој Британији, Италији, Немачкој, САД, Турској, Француској и Шпанији. У осталим државама, то су биле дипломатске мисије (миссии). На челу амбасада су се налазили амбасадори (послы), на челу важнијих мисија (нпр. у Београду и Софији) били су изванредни посланици и опуномоћени министри, а на челу мање важних (нпр. на Цетињу) министри-резиденти.

Две године касније, премештен је на место секретара руске царске мисије у Софији, а 1910. унапређен за другог секретара руске амбасаде у Цариграду.

Сл. 4: В.Н.Штрандман, као млад дипломата

За време овог постављења био је деташиран на испомоћ руском министру-резиденту у Црној Гори (Цетиње) током прославе 50-годишњице владавине кнеза Николе и његовог проглашења за црногорског краља, о чему је у својим успоменама оставио занимљив запис.

Септембра 1911. године бива унапређен на место првог секретара руске царске мисије у Београду, и тако доспева у Србију, где је са прекидом (од друге половине 1915. до 1919) живео скоро тридесет година.

У Београду је сведок мукотрпних преговора са Бугарском о Балканском савезу, припрема, избијања и последица Балканских ратова 1912−1913, о чему, као и о великој улози коју је у томе играо руски посланих Н.Х.Хартвиг, оставља исцрпно сведочанство.

Сл.5: Посета регента Александра Нишу, пред Први Балкански рат. Први ред: трећи с лева, пуковник В.А.Артамонов, руски војни аташе у Београду, поред

њега Н.Х.Хартвиг у цивилу, а поред Н.Х.Хартвига, регент Александар.

У судбоносним данима после Сарајевског атентата, услед изненадне смрти руског посланика у Београду Н. Х. Хартвига, Василиј Николајевич, као отправник послова, постаје привремени шеф руске дипломатске мисије у Београду. Пред само избијање Првог светског рата прелази са мисијом и српском владом у Ниш и остаје на челу мисије до доласка њеног новог шефа, кнеза Григорија Николајевича Трубецког у децембру 1914.

Ускоро по доласку кнеза Трубецког, Василиј Николајевич је био унапређен и постављен на положај првог секретара руске амбасаде у Риму, али на захтев кнеза Трубецког, коме је због свог искуства и способности био потребан у Србији, остаје на положају првог секретара руске мисије у Србији све до септембра 1915, када одлази на свој нови положај у Рим.

У српским публикацијама, о Штрандмановом одласку из Србије 1915. године постоје извесне нејасноће. Тако се наводи да је Штрандман са српском војском прошао Албанску Голготу до острва Крфа.

Сâм Штрандман каже да је у Рим отпутовао у септембру 1915. године (неколико месеци пре ступања Бугарске у рат и српског повлачења кроз Албанију), а ништа не пише о свом боравку на Крфу. Независна потврда да није прешао преко Албаније и био на Крфу налази се и у мемоарима кнеза Г. Н. Трубецког (Рат на Балкану 1914−1917. и руска дипломатија, Просвета, Београд, 1994). Пишући о судбоносном телеграму цара Николаја II регенту Александру у Албанију (8. децембра 1915), који је омогућио спас и евакуацију српске војске на Крф, кнез Трубецки каже: „Сећам се, на пример, како смо и Мамулов и ја били до суза тронути топлим речима саосећања које је Штрандман упутио из Рима“.

Василиј Николајевич је, дакле, у том тренутку већ увелико био на свом новом месту службовања у Риму, где је остао до 1917, када је унапређен за саветника руске мисије у Атини.

После бољшевичког преврата у Русији напушта дипломатску службу и пријављује се као добровољац у српску војску. Регент Александар га прима и додељује му чин, вероватно, коњичког капетана I класе, или мајора (руски официрски коњички чин „ротмистр“, који В.Н. наводи у свом тексту на руском језику, није постојао у српској коњици, а у руској коњици је покривао размак између капетанског и потпуковничког, тј. чинове капетана I класе и мајора, јер чин мајора у том периоду у Русији није постојао).

На Солунском фронту остаје до новембра 1918, када га С. Д. Сазонов, тада министар спољних послова руске владе адмирала Колчака („белог“ Врховног управитеља Русије), позива у Париз да руководи владином канцеларијом за време мировне конференције у Версају. Током солунског периода, као страсни фотоаматер снимио је и неке сцене из активности регента Александра на фронту: следе четири сачуване:

Сл. 6: Регент Александар и војвода Мишић на осматрачници

Сл . 7: Саветовање и ручак иза орве линије фронта: у првом реду лево, на столици седи регент Александар, десно – на камену војвода Мишић

Сл. 8: Кућица- брвнара, стан регента Александра близу прве линије фронта

Сл. 9: Регент Александар се одмара испред своје брвнаре

Пошто је влада Краљевине СХС de jure признала владу адмирала Колчака, Василиј Николајевич је 1919. године постављен за руског посланика у Београду.

Сл.10: Зграда Руске Императорске мисије у Београду (Улица Краља Милана, бивши „Симићев конак“, преко пута Двора, срушена 60-их година 20. века)

На том положају је остао до марта 1924, када је Руска мисија угашена одлуком Министарства спољних послова Краљевине СХС.




Уместо ње, са седиштем у истој згради на којој је и даље стајао грб Руске Империје, и уз званичан пристанак Владе Краљевине СХС, основана је Канцеларија за заштиту интереса руске емиграције.

Сл. 11: В.Н.Штрандман у пријатељском резговору са краљем Александром. Период Краљевине СХС, крајем двадесетих година XX века.

Василиј Николајевич је, уз задржавање свих дипломатских привилегија, остао на њеном челу све до маја 1940, када је влада Краљевине Југославије признала СССР и са њим успоставила дипломатске односе.

Штрандманова кћер Софија удала се 1924. за кнеза Николаја Владимировича Свјатополк-Мирског (ово је од значаја за каснију историју налажења рукописа Успомена), који је радио у министарству спољних послова Краљевине СХС.

По успостављању дипломатских односа између Краљевине Југославије и СССР-а, задржао је само једну од својих ранијих функција: био је овлашћени представник Руског Црвеног крста (старе организације), и то је остао све до немачке окупације Београда у априлу 1941.

Сл. 12: В.Н.Штрандман у Калемегданском парку, 30-е године 20. века

Пошто је као предводник руске емиграције одбио да сарађује са немачким окупатором, био је 1941/1942 г. двапут хапшен од стране Гестапо-а, под оптужбом да је масон и непријатељски расположен према Трећем рајху.

По изласку из притвора (уз услов да се не меша у јавни живот и да не напушта град), остао је у Београду до септембра 1944, када му је успело да пред надирућим „црвенима“ са супругом оде у своје друго избеглиштво; најпре у Аустрију, а затим у Баварску, за које време су се издржавали од лекарског рада Ксеније Орестовне. По америчкој окупацији Баварске, успели су крајем 1945. да пређу у Швајцарску где је живела кћер Василија Николајевича.

Најзад, у јануару 1947. године одлазе у САД, у треће избеглиштво. Ту су, у Вашингтону, живели у кући гђице Алисе Доџ, која им је средила папире за досељење у САД, побринула се за све и позвала их да станују у њеном дому. Она је била кћи Хенрија Персивала Доџа, некадашњег посланика САД у Београду, где су се две породице спријатељиле.

Сл. 13.: В.Н. Штрандман у свом трећем избеглиштву, у Вашингтону, у времену писања мемоара

Василиј Николајевич Штрандман је умро 1963. године, у 86. години живота. Сахрањен је на гробљу руског манастира Св. Тројице у Џорданвилу, држава Њујорк.

Сл.14.: Гроб В.Н. Штрандмана

Био је носилац руског ордена Св. Кнеза Владимира 4. степена, црногорског ордена Данила I, српског ордена Белог орла и француске Легије части. Друга супруга га је надживела двадесет једну годину, што је имало утицаја на даљу судбину његових папира, и умрла 1984. године, а сахрањена у истој гробници с мужем.


среда, 31 август 2011 01:30


Име Василија Николајевича Штрандмана није сасвим непознато нашој историографији. Осим у збиркама дипломатске преписке, његове активности се помињу на неколико места у приступачној литератури, али се све то скоро у потпуности односи на његово службено и политичко делање пре (Никола Б. Поповић: Србија и царска Русија. Службени лист СРЈ, Београд, 1994) и после грађанског рата у Русији (Мирослав Јовановић: Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Београд, 2006).

Нешто опширније (искључиво кроз призму Озне/Удбе) Штрандманова активност је приказана у поверљивом Удбином елаборату из 1950-их година о руској емиграцији, писаном од стране руских избеглица – затвореника, за своје удбашке апсанџије, који је тек 2006. године објављен у Београду (Белоемиграција у Југославији 1918–1941. Том I–II, Београд, 2006).

Штрандманове Балканске успомене у том смислу попуњавају једну велику празнину: из њих сазнајемо и његов лични став пре свега о „балканском питању“. Тај његов став, према ономе што је у својим Успоменама написао, еволуирао је од уздржано-званичног на почетку службовања до отворено просрпског током (и после) Првог светског рата.

Не улазећи у политичке аспекте Успомена, ни у анализу руске политике оног времена, свакако је занимљиво погледати Штрандманове ставове изнете у мемоарима, које га стављају између представника двају супротстављених полова у руској дипломатији на Балкану, чији су заступници били Штрандманови шефови током његовог службовања у Србији.

На једном полу био је његов први шеф у Београду, руски посланик Николај Хенрикович Хартвиг – аустрофоб, отворено и борбено панславистички и просрпски опредељен – који је званичну политику свог министарства спољних послова често представљао на сопствени начин, због чега је био изузетно

популаран у српским владиним и политичким круговима, и омиљен у српској јавности. Штрандман наводи да су честа, скоро свакодневна Пашићева саветовања са Хартвигом чиновници српског министарства спољних послова њему описали речима: „Наша брада се саветује са вашом брадом“ (обојица су имала импресивне браде). Хартвигови противници у министарству спољних послова у Санкт Петербургу (а имао их је много) сматрали су да он делује више као представник Србије на руском двору него као посланик Русије на српском. Штрандман наводи руског амбасадора у Бечу Н. Н. Гирса, који је о Хартвиговој аустрофобији (коју је превазилазила једино Хартвигова англофобија, због чега је, ради избегавања заоштравања односа са Великом Британијом, био уклоњен са места посланика у Техерану и касније постављен за посланика у Београду – а прича се да је непосредан повод томе био његов двобој у Техерану са бритаснким амбасадором) писао: „Он би пре свега требало боље да следи интересе Русије. Више бих волео да га видим као посланика у Букурешту, где би наносио мању штету. У Београду би требало имати уравнотеженијег представника како би наша дејства била усаглашенија – у складу са инструкцијама нашег Врховног Господара и како моји напори не би били паралисани.“

Супротни пол Хартвигу је представљао његов наследник, кнез Григорије Николајевич Трубецки, Штрандманов потоњи шеф. Он је био непоколебљиви представник руске званичне политике. То му је (неправедно) донело и глас непоправљивог бугарофила, што он није био, и од чега га Штрандман у својим успоменама брани.

Док Н. Х. Хартвиг, колико нам је познато, за собом није оставио писане успомене о Србији, кнез Трубецки јесте. Његови судови о Србима и српским политичарима најчешће су дијаметрално супротни онима које ће читалац наћи у Штрандмановим Успоменама. Тако Трубецки о Србима (а то је један од његових блажих судова) каже:

„У својој природи Срби носе маштовитост и снажну уобразиљу. У њиховим одговорима нема егзактности, јер jе нема ни у њиховом мишљeњу. Срби никада не виде ствари какве оне јесу, него увек или као боље или као горе него што јесу...

...Крајњи шовинизам Срба покаткад је доводио до смешног претеривања. Многи Срби искрено мисле да су први народ на свету, и да је њихова војска најбоља у Европи. Исто то мисле и о својој књижевности и науци. У Нишу је, на пример, било одржано предавање о утицају српске књижевности на европску књижевност...“ .

О Николи Пашићу: „... Он је управљао Србијом онако како би сеоски кмет управљао једним великим, али слабо уређеним селом. Познајући све и свакога, вешто је умео да уклони политичку конкуренцију. Кад би се појавио неки частољубив и енергичан човек, Пашић би га или увео у какав посао да би га затим држао у шаци, или би му са истим циљем доделио одређени положај. На сеоског кмета највише ме је подсећао у односима према богатој спахиници Русији. Знао је

да спахиница може неочекивано да бане, да се разљути и изгрди, и он би ћутке гладио своју браду, а затим би још успевао да за своје село измоли нешто пара и грађе за домаћинства.“

О краљевићу, регенту Александру, и његовом окружењу Трубецки нема високи суд: „...Краљевић Александар је провео једну годину у Училишту правних наука, а затим у Пажеском кадетском корпусу [оба у Санкт Петербургу]. У време када се вратио у Србију, његово образовање је било непотпуно и недовршено. Ту је доспео у окружење које није погодовало тежњи да образовање доврши. Малобројни, њему блиски млади официри, ађутанти, спремни извршиоци његових прохтева, били су у већини случајева и сами полуобразовани људи…“ .

Судови о српском народу, политичарима, Николи Пашићу, регенту Александру, које налазимо у Штрандмановим успоменама потпуно су различити! Наведимо овде само један пример: „Државни чиновници имали су заиста мизерне плате. Чак је и министрима следовала годишња плата од 12.000 динара – а од њих се очекивало да репрезентују, да се одевају по европском узору са реденготом, фраком и цилиндром за свечане прилике. Српско поштење и скромност били су стварно достојни сваког уважавања. Упознајући их и удубљујући се у њихову психологију – за разлику од оног што сам видео код Бугара – морао сам да се сетим досетке Мориса Палеолога [француског посланика у Бугарској], који је на интимној вечери код сер Џорџа Бјукенена у Софији поставио присутнима загонетку: ’Шта треба бити да би се у Бугарској постао министар?’ Одговор је дао он сâм: ’il faut être aviateur, c’est à dire, savoir voler’ [дословно: Треба бити авијатичар, тј. умети летети]. На француском језику, ’летети’ и ’красти’ су хомоними. Ето шта је постигла школа живота цара Фердинанда у Бугарској. Код Срба је све било једноставно и достојно поштовања.“

Нажалост, ако би В. Н. Штрандман неким чудом могао да види данашње српске високе чиновнике и политичаре, био би принуђен да се дубоко разочара и темељно ревидира своје мишљење.

Скоро би се могло рећи да је Штрандман своју функцију у Србији 1911. године почео држећи се „политичке линије Трубецки“, а временом је мењао мишљење, тако да је 1918. године завршио на „линији Хартвиг“, ступајући најзад као добровољац у српску војску на Солунском фронту, и држећи се те линије до краја живота.

О Штрандмановим личним особинама немамо много поузданих података из других извора. На основу његовог порекла, аристократске средине у којој је одрастао и живео, знања страних језика, васпитања у најпрестижнијем од свих руских кадетских корпуса, службовања у дипломатији, података из његових успомена, очигледно је да се са великом лакоћом кретао у вишим друштвеним круговима током целог периода који описује у до сада нађеном, првом делу својих успомена.

Наглашавамо то стога што у другом периоду свог живота и рада − у време избеглиштва у Југославији − није остављао утисак нарочите предусретљивости према појединачним руским избеглицама које су службено, друштвено и материјално биле у неповољнијем положају од његовог. То може бити разумљиво, нарочито с обзиром на тешке околности живота руских избеглица, када се скоро сваки њихов контакт са њим морао изливати у жалбе на тегобан живот и молбе за олакшавање положаја, пружање финансијске помоћи, или протекције за добијање посла. Штрандман − упркос свом положају на двору краља Александра, а после Александрове трагичне смрти, код кнеза Павла чији је лични пријатељ такође постао − није имао ни приближно довољно средстава нити могућности да све те молбе чак и само саслуша, а камоли испуни. То га је морало нагнати да око себе изгради неку врсту одбојног оклопа, макар то било и само наизглед, како би уопште био у стању да ишта на grosso modo плану учини за руске избеглице, а чинио је за њих много, и много доброга.

Његов савременик, руски избеглица у Србији, В. А. Мајевски, историчар, публициста и библиотекар, у својим успоменама (које су преведене на српски језик, али још нису објављене) помиње га на више места – и то не са симпатијама.

За време целог боравка у Београду између два светска рата, Штрандман је био изложен нападима како левичара тако и екстремних десничара из редова руских избеглица.

Једна од стално и упорно помињаних оптужби била је да је истакнути масон. Покушавао је да се одбрани, чак је објавио и отворено писмо са демантијем у београдским новинама Русскій Голосъ (12. априла 1936), али без успеха, мада и у доступним подацима о руском масонству стоји да – иако је био члан, везе је прекинуо од 1917. године .

Његова тадашња активност на политичком, хуманитарном и црквеном плану може се најбоље видети из обимне преписке коју је водио са М. Н. Гирсом, председником Савета руских посланика у Паризу . То је било тело састављено од последњих посланика владе адмирала Колчака које је располагало извесним материјалним средствима и финансијски помагало како активност преосталих руских посланика, тако донекле и потребе организација руских избеглица. Штрандман је М. Н. Гирсу слао редовне извештаје по облику и детаљима онакве какве би слао и свом, тада већ непостојећем, министарству спољних послова. Ови извештаји се налазе у Hoover’s Institute of War, Revolution and Peace, Stanford, Calif., USA, у фонду М. Н. Гирса.

Осим тога, многи Штрандманови дописи и писма се налазе у истом архиву у фондовима: генерала В. Ј. Базаревича, фондовима С. Н. Палеолога, генерала П. Н. Врангела, С. Н. Потоцког, П. Б. Струвеа, В. А. Маклакова, Г. Н. Трубецког, Е. Милера. Све у свему, ради се о више стотина архивских јединица.

Део преписке В. Н. Штрандмана са Паризом (писма В. А. Маклакову и М. Н. Гирсу) објављена су 1998. године у Москви, као материјал који је совјетска обавештајна служба тих година успела да пресними и пошаље у Москву: Чему свидетели мы были... Переписка бывших царских дипломатов 1934-1940 годов. Гея, Москва, 1998.

Из тих, као и великог броја других његових извештаја и писама види се да је током свог живота у Београду био изузетно активан како на пољу политичке комуникације са владом земље домаћина, њеним политичарима, тако и на плану унутрашњег живота руске избегличке заједнице. Без његовог активног залагања и веза на двору краља Александра, пријем великог броја руских избеглица у Краљевину СХС био би тешко остварив, а пријем војних јединица генерала Врангела можда и немогућ.

Играо је важну улогу како у својству посланика (касније делегата за заштиту интереса руске емиграције), тако и као члан Државне комисије Краљевине СХС/Југославије за помоћ руским избеглицама (чији је председник током дугог низа година био проф. др Александар Белић, председник САНУ), на пољу школовања руске деце на матерњем језику у основним и средњим школама (којима су руководиле саме руске избеглице), затим на збрињавању старих лица и инвалида, и на подршци активностима Руске заграничне цркве.

Радио је много на питању здравствене заштите и запошљавања руских избеглица, активности руског Црвеног крста и многим другим. Као мала илустрација његовог пријатељства и захвалности према Српској православној цркви (СПЦ), која је умногоме допринела пријему и пружању помоћи руским избеглицама, може послужити и његово писмо Светом архијерејском сабору СПЦ којим – на дан прогласа о обнови Српске патријаршије 1920. године –пропраћа поклон руских избеглица:

„... Као залога братске везе двеју великих цркава нека послуже мала руска старинска звона која подносим Српској Патријаршији на дар у име руских бегунаца, који су овде нашли пријем и готопримство.

Она су такође бегунци. Спасавајући се од спољашњега непријатеља, она су у почетку рата одвезена из Западне Русије и после дугога путовања приспела преко Крима на замљу патријаршије Српске која се данас обнавља.

Дар је овај мален и скроман, но нека јек ових звона буде одјеком страдалничке и очишћавајуће се душе Матушке Русије све дотле, докле се с помоћу Свевишњега из ослобођене Москве, на радост свему Словенству, моћно огласе велика звона кремаљска, објављујући православнима моћ и славу великога опроштаја и љубави.“

У политичком погледу, посветио је све своје снаге спречавању признавања легитимности бољшевичке владе од стране Краљевине СХС/Југославије. Судећи по чињеници да је, упркос понављаним сондирањима терена од стране совјетских

функционера и левичарски настројених југословенских политичара, до тога дошло тек почетком Другог светског рата (маја 1940), изгледа да његов утицај није био безначајан.

Како су године пролазиле, његова одлучујућа улога у животу руских избеглица је постепено опадала, али ако би се поставило питање која личност заузима челну позицију руског избеглиштва у Југославији, ни присталице ни противници не би могли заобићи његово име. Штрандманова захвалност Србији због њеног односа према руским избеглицама најбоље се може илустровати следећим цитатом из једног његовог извештаја М. Н. Гирсу 1921. о школовању руске омладине у Србији: „... Према изјави наведеног представника чехословачке власти, Чехословачка помаже Русима - ` не само због осећања захвалности, него и из прорачуна`. Овде, у Краљевини СХС нема ничег сличног. Примљен је свако: и паметан и глуп, и здрав и болестан, и млад и стар и то: за разлику од Бугарске, бесплатно, и − за разлику од Чехословачке − без икаквих услова. Ако се реченом дода још и то да је Србија из рата изашла у сваком погледу материјално потпуно разорена, са уништеним финансијама, срушеним државним здањима неопходним за смештај и издржавање руских школа, онда значај њених напора у корист руске школске омладине постаје још јаснији.“

Из претходног цитата, његово одбијање да на почетку немачке окупације Југославије настави да врши своју улогу предводника руског избеглиштва и сарађује са немачким окупатором постаје још јасније, али тим одбијањем је на себе навукао истрагу Гестапоа и два хапшења.

Досије Гестапо-а о Штрандману сачуван је, и данас се налази у Историјском архиву Београда. Из њега се види да су доставе почеле већ у мају 1941, свега месец дана по немачкој окупацији Београда. Достављачи су били руске избеглице, а дијапазон оптужби је био широк – од оних за осионост и финансијске неправилности у управљању здравственом службом и средствима руског Црвеног крста до оних далеко озбиљнијих, политичке природе.

Један достављач, др Петар Колесников, хирург, у својој обимној достави о наводној Штрандмановој самовољи и злоупотребама у здравственој служби и Црвеном крсту, у закључку пише: „Верујем да ће немачке власти истражити делатност господина Штрандмана и на место заштитника руских интереса поставити личност која ће у духу нових смерница заштити руске људе у емиграцији, и у сарадњи са немачким властима пружити им могућност да осете ма и делић оних благодети које доноси националсоцијализам.“

Други тип достава је био политичке природе и далеко озбиљнији по тежини оптужбе и по могућим последицама.

У једној од таквих достава, на пример, наводи се да је Штрандман 10. априла 1941. потписницима доставе, члановима „Комитета за прву помоћ“ (после немачког бомбардовања Београда 6. априла), између осталог, на њихово питање како се сада треба односити према Србима, казао: „Ја сам се, после преврата 27. марта јавио Маршалу Двора и понудио своје услуге да као резервни официр ступим у активну службу у југословенској војсци, али због мојих поодмаклих година понуда није била прихваћена.“ И додао: „У томе видим истински руски пут.“

Потписници доставе (Сергеј Николајевич Латишев, уметник и издавач; Николај Иванович Голошчапов, генерал-мајор; Дмитриј Андрејевич Персијанов, помоћник шефа Канцеларије Донског атамана и Рамиљ Адолфович Фолкерт, књиговођа) томе су се, како кажу, енергично успротивили. Неколико дана касније, у Руском дому, Василиј Николајевич је америчким новцем отворио кухињу за помоћ, истакавши плакат са натписом: „Амерички Црвени крст дели бесплатне оброке“. „Комитет“ је и против овога енергично протестовао.

Овакве и сличне доставе довеле су до тога да је у Гестапо-у сачињен опширан резиме оптужби, који је упућен на разматрање др Фуксу. У њему се, између осталог, наводи да је Штрандман један од водећих чланова масонских ложа „Југославија“ и „Побратим“, као и ложе „Grand Orient“ у Паризу. Осим тога, ставља му се на терет да је био центар окупљања антинемачког дела руске емиграције у Југославији, да је охрабривао добровољно пријављивање руске омладине у редове британских трупа на Средњем истоку, да је одржавао контакте са познатим британским обавештајцима, као и чињеница да је у својству представника руског Црвеног крста организовао чајанке за дипломатски кор на које није позивао дипломатске представнике сила Осовине, што се тумачило као политичка провокација. Упркос свом личном пријатељству са кнезом Павлом, он је поводом државног преврата 27. марта 1941, у име руске емиграције упутио телеграме-честитке краљу Петру II, генералу Симовићу и министру спољних послова Нинчићу.

Нанизани су и многи други његови греси према Немачкој (чак и то да је његова друга супруга у свом првом браку била жена неког Јеврејина, Левинсона, као да је јеврејство нека заразна болест). Према суду Гестапоа, В. Н. Штрандман је после Хитлеровог преузимања власти заузео непријатељско држање према Немачкој.

Бранећи се, Штрандман је у децембру 1941. године упутио опширно писмо свом наследнику на положају вође руске емиграције генералу В. В. Крејтеру (руском фолксдојчеру, кога су на ту функцију именовале немачке окупационе власти). У њему истиче своје антибољшевичко држање и активности, и најенергичније пориче било какву везу са масонеријом, уз молбу да генерал са своје стране учини шта

сматра за потребно како би се установила истина о њему. Генерал В. В. Крејтер је то писмо без икаквог коментара проследио СД-у [SD - Sicherheitsdienst: контраобавештајна служба SS-а. Заједно са Гестапо-ом потпадала под централну организацију Reichssicherheitshauptamt (Главна служба безбедности Рајха)].

У опширном записнику са саслушања 16. марта 1942, Штрандман побија све оптужбе као злонамерне лажи. Успео је, изгледа, да у то увери функционера СД-а, СС оберштурмфирера (потпис нечитак), јер му је досије затворен 1. октобра 1942. године.

Успео је да убеди Гестапо и СД, али ОЗНА која, као што је познато, „све дозна“, остала је неубеђена. На заплењеном досијеу Гестапо-а, иследник ОЗНЕ је на некој својој верзији српског језика, латиницом, закључио дословно следеће:

„Akt se nanosi na Vasilija von Strandmana vođe ruske emigracije i bivši poslanik ’nacionalne Rusije’ u Beogradu. Imenovani imao je dobre veze sa jug. kralj. porodicom, naročito knjazom Pavlom, dalje sa raznim engleskim novinarima za koje je Gestapo ustanovio da su bili agenti I.S.a.

1944. otišao je Strandman na prostovoljni rad u Njemačku. Strandman bio je prostozidar.

7. III. 47. [потпис нечитак]“

Тај одлазак „na prostovoljni rad u Njemačku“, био је у ствари евакуација из Београда у септембру 1944, пред надирућим снагама Титових партизана и Црвене армије. Ако је некако успео да се извуче из канџи Гестапо-а и СД-а, Штрандману никако не би успело да се извуче жив из шака НКВД-а и ОЗНЕ у односу на које је био крив да кривљи не може бити.


среда, 31 август 2011 01:30 Страна 2 од 3

О Штрандмановим личним особинама немамо много поузданих података из других извора. На основу његовог порекла, аристократске средине у којој је одрастао и живео, знања страних језика, васпитања у најпрестижнијем од свих руских кадетских корпуса, службовања у дипломатији, података из његових успомена, очигледно је да се са великом лакоћом кретао у вишим друштвеним круговима током целог периода који описује у до сада нађеном, првом делу својих успомена.

Наглашавамо то стога што у другом периоду свог живота и рада − у време избеглиштва у Југославији − није остављао утисак нарочите предусретљивости према појединачним руским избеглицама које су службено, друштвено и материјално биле у неповољнијем положају од његовог. То може бити разумљиво,


нарочито с обзиром на тешке околности живота руских избеглица, када се скоро сваки њихов контакт са њим морао изливати у жалбе на тегобан живот и молбе за олакшавање положаја, пружање финансијске помоћи, или протекције за добијање посла. Штрандман − упркос свом положају на двору краља Александра, а после Александрове трагичне смрти, код кнеза Павла чији је лични пријатељ такође постао − није имао ни приближно довољно средстава нити могућности да све те молбе чак и само саслуша, а камоли испуни. То га је морало нагнати да око себе изгради неку врсту одбојног оклопа, макар то било и само наизглед, како би уопште био у стању да ишта на grosso modo плану учини за руске избеглице, а чинио је за њих много, и много доброга.

Његов савременик, руски избеглица у Србији, В. А. Мајевски, историчар, публициста и библиотекар, у својим успоменама (које су преведене на српски језик, али још нису објављене) помиње га на више места – и то не са симпатијама.

За време целог боравка у Београду између два светска рата, Штрандман је био изложен нападима како левичара тако и екстремних десничара из редова руских избеглица.

Једна од стално и упорно помињаних оптужби била је да је истакнути масон. Покушавао је да се одбрани, чак је објавио и отворено писмо са демантијем у београдским новинама Русскій Голосъ (12. априла 1936), али без успеха, мада и у доступним подацима о руском масонству стоји да – иако је био члан, везе је прекинуо од 1917. године .

Његова тадашња активност на политичком, хуманитарном и црквеном плану може се најбоље видети из обимне преписке коју је водио са М. Н. Гирсом, председником Савета руских посланика у Паризу . То је било тело састављено од последњих посланика владе адмирала Колчака које је располагало извесним материјалним средствима и финансијски помагало како активност преосталих руских посланика, тако донекле и потребе организација руских избеглица. Штрандман је М. Н. Гирсу слао редовне извештаје по облику и детаљима онакве какве би слао и свом, тада већ непостојећем, министарству спољних послова. Ови извештаји се налазе у Hoover’s Institute of War, Revolution and Peace, Stanford, Calif., USA, у фонду М. Н. Гирса.

Осим тога, многи Штрандманови дописи и писма се налазе у истом архиву у фондовима: генерала В. Ј. Базаревича, фондовима С. Н. Палеолога, генерала П. Н. Врангела, С. Н. Потоцког, П. Б. Струвеа, В. А. Маклакова, Г. Н. Трубецког, Е. Милера. Све у свему, ради се о више стотина архивских јединица.

Део преписке В. Н. Штрандмана са Паризом (писма В. А. Маклакову и М. Н. Гирсу) објављена су 1998. године у Москви, као материјал који је совјетска обавештајна служба тих година успела да пресними и пошаље у Москву: Чему свидетели мы были... Переписка бывших царских дипломатов 1934-1940 годов. Гея, Москва, 1998.

Из тих, као и великог броја других његових извештаја и писама види се да је током свог живота у Београду био изузетно активан како на пољу политичке комуникације са владом земље домаћина, њеним политичарима, тако и на плану унутрашњег живота руске избегличке заједнице. Без његовог активног залагања и веза на двору краља Александра, пријем великог броја руских избеглица у Краљевину СХС био би тешко остварив, а пријем војних јединица генерала Врангела можда и немогућ.

Играо је важну улогу како у својству посланика (касније делегата за заштиту интереса руске емиграције), тако и као члан Државне комисије Краљевине СХС/Југославије за помоћ руским избеглицама (чији је председник током дугог низа година био проф. др Александар Белић, председник САНУ), на пољу школовања руске деце на матерњем језику у основним и средњим школама (којима су руководиле саме руске избеглице), затим на збрињавању старих лица и инвалида, и на подршци активностима Руске заграничне цркве.

Радио је много на питању здравствене заштите и запошљавања руских избеглица, активности руског Црвеног крста и многим другим. Као мала илустрација његовог пријатељства и захвалности према Српској православној цркви (СПЦ), која је умногоме допринела пријему и пружању помоћи руским избеглицама, може послужити и његово писмо Светом архијерејском сабору СПЦ којим – на дан прогласа о обнови Српске патријаршије 1920. године –пропраћа поклон руских избеглица:

„... Као залога братске везе двеју великих цркава нека послуже мала руска старинска звона која подносим Српској Патријаршији на дар у име руских бегунаца, који су овде нашли пријем и готопримство.

Она су такође бегунци. Спасавајући се од спољашњега непријатеља, она су у почетку рата одвезена из Западне Русије и после дугога путовања приспела преко Крима на замљу патријаршије Српске која се данас обнавља.

Дар је овај мален и скроман, но нека јек ових звона буде одјеком страдалничке и очишћавајуће се душе Матушке Русије све дотле, докле се с помоћу Свевишњега из ослобођене Москве, на радост свему Словенству, моћно огласе велика звона кремаљска, објављујући православнима моћ и славу великога опроштаја и љубави.“

У политичком погледу, посветио је све своје снаге спречавању признавања легитимности бољшевичке владе од стране Краљевине СХС/Југославије. Судећи по чињеници да је, упркос понављаним сондирањима терена од стране совјетских функционера и левичарски настројених југословенских политичара, до тога дошло тек почетком Другог светског рата (маја 1940), изгледа да његов утицај није био безначајан.

Како су године пролазиле, његова одлучујућа улога у животу руских избеглица је постепено опадала, али ако би се поставило питање која личност заузима челну

позицију руског избеглиштва у Југославији, ни присталице ни противници не би могли заобићи његово име. Штрандманова захвалност Србији због њеног односа према руским избеглицама најбоље се може илустровати следећим цитатом из једног његовог извештаја М. Н. Гирсу 1921. о школовању руске омладине у Србији: „... Према изјави наведеног представника чехословачке власти, Чехословачка помаже Русима - ` не само због осећања захвалности, него и из прорачуна`. Овде, у Краљевини СХС нема ничег сличног. Примљен је свако: и паметан и глуп, и здрав и болестан, и млад и стар и то: за разлику од Бугарске, бесплатно, и − за разлику од Чехословачке − без икаквих услова. Ако се реченом дода још и то да је Србија из рата изашла у сваком погледу материјално потпуно разорена, са уништеним финансијама, срушеним државним здањима неопходним за смештај и издржавање руских школа, онда значај њених напора у корист руске школске омладине постаје још јаснији.“

Из претходног цитата, његово одбијање да на почетку немачке окупације Југославије настави да врши своју улогу предводника руског избеглиштва и сарађује са немачким окупатором постаје још јасније, али тим одбијањем је на себе навукао истрагу Гестапоа и два хапшења.

Досије Гестапо-а о Штрандману сачуван је, и данас се налази у Историјском архиву Београда. Из њега се види да су доставе почеле већ у мају 1941, свега месец дана по немачкој окупацији Београда. Достављачи су били руске избеглице, а дијапазон оптужби је био широк – од оних за осионост и финансијске неправилности у управљању здравственом службом и средствима руског Црвеног крста до оних далеко озбиљнијих, политичке природе.


среда, 31 август 2011 01:30 Страна 3 од 3Један достављач, др Петар Колесников, хирург, у својој обимној достави о наводној Штрандмановој самовољи и злоупотребама у здравственој служби и Црвеном крсту, у закључку пише: „Верујем да ће немачке власти истражити делатност господина Штрандмана и на место заштитника руских интереса поставити личност која ће у духу нових смерница заштити руске људе у емиграцији, и у сарадњи са немачким властима пружити им могућност да осете ма и делић оних благодети које доноси националсоцијализам.“

Други тип достава је био политичке природе и далеко озбиљнији по тежини оптужбе и по могућим последицама.


У једној од таквих достава, на пример, наводи се да је Штрандман 10. априла 1941. потписницима доставе, члановима „Комитета за прву помоћ“ (после немачког бомбардовања Београда 6. априла), између осталог, на њихово питање како се сада треба односити према Србима, казао: „Ја сам се, после преврата 27. марта јавио Маршалу Двора и понудио своје услуге да као резервни официр ступим у активну службу у југословенској војсци, али због мојих поодмаклих година понуда није била прихваћена.“ И додао: „У томе видим истински руски пут.“

Потписници доставе (Сергеј Николајевич Латишев, уметник и издавач; Николај Иванович Голошчапов, генерал-мајор; Дмитриј Андрејевич Персијанов, помоћник шефа Канцеларије Донског атамана и Рамиљ Адолфович Фолкерт, књиговођа) томе су се, како кажу, енергично успротивили. Неколико дана касније, у Руском дому, Василиј Николајевич је америчким новцем отворио кухињу за помоћ, истакавши плакат са натписом: „Амерички Црвени крст дели бесплатне оброке“. „Комитет“ је и против овога енергично протестовао.

Овакве и сличне доставе довеле су до тога да је у Гестапо-у сачињен опширан резиме оптужби, који је упућен на разматрање др Фуксу. У њему се, између осталог, наводи да је Штрандман један од водећих чланова масонских ложа „Југославија“ и „Побратим“, као и ложе „Grand Orient“ у Паризу. Осим тога, ставља му се на терет да је био центар окупљања антинемачког дела руске емиграције у Југославији, да је охрабривао добровољно пријављивање руске омладине у редове британских трупа на Средњем истоку, да је одржавао контакте са познатим британским обавештајцима, као и чињеница да је у својству представника руског Црвеног крста организовао чајанке за дипломатски кор на које није позивао дипломатске представнике сила Осовине, што се тумачило као политичка провокација. Упркос свом личном пријатељству са кнезом Павлом, он је поводом државног преврата 27. марта 1941, у име руске емиграције упутио телеграме-честитке краљу Петру II, генералу Симовићу и министру спољних послова Нинчићу.

Нанизани су и многи други његови греси према Немачкој (чак и то да је његова друга супруга у свом првом браку била жена неког Јеврејина, Левинсона, као да је јеврејство нека заразна болест). Према суду Гестапоа, В. Н. Штрандман је после Хитлеровог преузимања власти заузео непријатељско држање према Немачкој.

Бранећи се, Штрандман је у децембру 1941. године упутио опширно писмо свом наследнику на положају вође руске емиграције генералу В. В. Крејтеру (руском фолксдојчеру, кога су на ту функцију именовале немачке окупационе власти). У њему истиче своје антибољшевичко држање и активности, и најенергичније пориче било какву везу са масонеријом, уз молбу да генерал са своје стране учини шта сматра за потребно како би се установила истина о њему. Генерал В. В. Крејтер је то писмо без икаквог коментара проследио СД-у [SD - Sicherheitsdienst: контраобавештајна служба SS-а. Заједно са Гестапо-ом потпадала под централну организацију Reichssicherheitshauptamt (Главна служба безбедности Рајха)].

У опширном записнику са саслушања 16. марта 1942, Штрандман побија све оптужбе као злонамерне лажи. Успео је, изгледа, да у то увери функционера СД-а, СС оберштурмфирера (потпис нечитак), јер му је досије затворен 1. октобра 1942. године.

Успео је да убеди Гестапо и СД, али ОЗНА која, као што је познато, „све дозна“, остала је неубеђена. На заплењеном досијеу Гестапо-а, иследник ОЗНЕ је на некој својој верзији српског језика, латиницом, закључио дословно следеће:

„Akt se nanosi na Vasilija von Strandmana vođe ruske emigracije i bivši poslanik ’nacionalne Rusije’ u Beogradu. Imenovani imao je dobre veze sa jug. kralj. porodicom, naročito knjazom Pavlom, dalje sa raznim engleskim novinarima za koje je Gestapo ustanovio da su bili agenti I.S.a.

1944. otišao je Strandman na prostovoljni rad u Njemačku. Strandman bio je prostozidar.

7. III. 47. [потпис нечитак]“

Тај одлазак „na prostovoljni rad u Njemačku“, био је у ствари евакуација из Београда у септембру 1944, пред надирућим снагама Титових партизана и Црвене армије. Ако је некако успео да се извуче из канџи Гестапо-а и СД-а, Штрандману никако не би успело да се извуче жив из шака НКВД-а и ОЗНЕ у односу на које је био крив да кривљи не може бити.


субота, 15 октобар 2011 22:10

Балканске Успомене Василија Штрандмана и трагање за њима. Не догађа се заиста, често да прво издање неке књиге буде превод неиздатог рукописа писаног на страном језику, као што је овај наш случај.

Аутор почиње рукопис следећим речима:


„У јесен 1921. године, у време док сам био руски посланик у Београду, добио сам писмо од Сергеја Дмитријевича Сазонова [његовог бившег шефа, бившег министра спољних послова Царевине Русије] из Париза. У њему се налазио следећи завет:

`У времену наше националне пропасти и страдања, ниједан народ – ниједан од наших бивших савезника – није нас подржао тако како су то учинили Срби. Обавеза сваког истински руског човека – а у првом реду Ваша – јесте не само да памти него и да нашироко разглашава све што Вам је познато о томе са каквим нам је осећањем братске љубави и захвалности српски народ пружио руку помоћи у годинама наших најтежих искушења и нечувених националних патњи`.

Ове речи, прожете истинитим осећањима, стављам у темеље мог скромног рада. Он ће се у првом реду дотаћи Балканске кризе која је довела до Првог Светског рата, а у другом – и оних година када је Југославија, у чији састав је ушла Србија, испољила до тада у историји света невиђену захвалност, у овом случају Русији, за њену улогу у спасењу [Србије] од туђинског јарма.“

Предисторија проналажења рукописа Балканских успомена је дуга. Давне 1989. године, приликом истраживања у Хуверовом архиву (Hoover’s Institute of War, Revolution and Peace, Stanford, Calif., USA), пошто сам ишчитао многе Штрандманове извештаје и писма (мада не из периода на које се односе ове успомене, него из времена после Грађанског рата у Русији и његовог избегличког живота у Југославији, што ми је тада био примарни интерес), постало ми је јасно да би налажење његових мемоара несумњиво пружило прилику да се упознамо са веома интересантним и важним појединостима како из његове активности из живота руских избеглица, тако и са општим политичким приликама у Краљeвини СХС/Југославији виђеним очима искусног дипломате. Касније, истражујући разне аспекте политичке, финансијске и војне историје руског избеглиштва у Југославији, и објављујући радове из те области, трагање за његовим мемоарима све ми се више наметало као насушна потреба. У том времену, још нисам имао јасну представу о његовој улози у руској дипломатији на Балкану у годинама 1908−1915.

Све до краја 2006. године сви напори у том правцу остајали су узалудни. Контактирани су многи амерички архиви у којима би се Штрандманови папири могли налазити, али без резултата. Било је, ипак, незамисливо да личност каква је био Василиј Николајевич није за собом оставила ако не формалне мемоаре, онда бар неке папире.

И заиста, нађена су само два писана извора који су несумњиво сведочили о постојању мемоара. Публициста Јуриј Мејер у њујоршком руском дневном листу „Новое Русское Слово“ , 20.09.1964: „Нажалост, Штрандманови мемоари до данас нису објављени, а они представљају драгоцен допринос историји трагичних летњих дана 1914. године.“

Други извор је навод Мајевског из првог тома његове поменуте књиге: „Телеграм руског цара закаснио је два дана, јер је веза била прекинута, он је уручен Пашићу 16/29. јула [1914. године] у Нишу, куда је прешла српска влада. Пошто га је прочитао, стари Пашић се прекрстио и дубоко узбуђен, рекао: ’Господе, Велики Милостиви Руски Цар!’ па је са сузама у очима загрлио руског представника. Тако овај тренутак описује В. Н. Штрандман у својим успоменама.“

Дакле, и Мајевски је у рукама морао имати Штрандманов рукопис. У публикацијама руског расејања нигде се не може наћи траг о објављивању тих успомена.

Не знајући још за Мејерoве наводе, током времена дошао сам у контакт са проф. др Евгенијем Љвовичем Магеровским (САД), сином првог куратора Бахметјевског архива (Bakhmeteff Archive, Rare Book & Manuscript Library, Columbia University, N.Y., USA), поред Хуверовог архива, једног од најважнијих репозиторија (изван Русије) архивске грађе о руским избеглицама. Он ми је потврдио да мемоари постоје, и да се налазе у Бахметјевском архиву, јер му је о њима говорио његов отац.

И независно од тога, сазнао сам да мемоари постоје, као и маса папира, али да су они после смрти удове Штрандман доспели у руке једног америчког историчара, антиквара, универзитетског професора и специјалисте за руско-совјетска питања. Он је преузео све Штрандманове папире и обећао да ће његове мемоаре превести на енглески језик. Међутим, од тада је прошло двадесетак година без резултата. На питања заинтересованих, није давао одговоре.

Тај историчар, др Хенри Лејн Хал (Henry Lane Hull), докторирао је на Џорџтаунском универзитету (најстаријем и највећем америчком језуитском универзитету) и годинама предавао историју на Универзитету у Алабами. Сазнао сам његову адресу и покушао да га контактирам, како писмено (опширно образлажући своје интересовање) тако и телефоном. На писма нисам добијао одговоре, а на један телефонски позив одговорио је питањем: да нисам можда розенкројцер, као да би се у правилном одговору на то питање могао скривати кључ за приступ Штрандмановим папирима. [По извесним римокатоличким гледањима, розенкројцери су окултно-кабалистичко-теозофско братство. Истовремено, на неки начин повезано како са масонеријом тако и са Сувереним редом Малтешких витезова.] Трагови тих удружења постоје у Русији још од времена Петра Великог, а цар Павле I је био Велики мајстор реда Малтешких витезова. Да ли је В. Н. Штрандман заиста био члан неког од ових редова? У сваком случају, он је због свог положаја, веза са врхом Руске Заграничне цркве и личног пријатељства са краљем Александром морао бити повезан и са предајом на чување краљу Александру I Карађорђевићу светиња Малтешког реда које су се налазиле у поседу мајке цара Николаја II, царице Марије Фјодоровне (шаке св. Јована Крститеља, дела Часног Крста и Богородичине иконе, према предању оригиналног рада св. еванђелисте Луке, украшене многобројним драгим камењем на ризи). Ако је В. Н. Штрандман написао и други део својих успомена, несумњиво

да је изнео и низ битних детаља у вези са пријемом тих реликвија, нарочито о условима под којима је требало да буду чуване и евентуало предаване даље. Те светиње више нису у Београду; данас се налазе на Цетињу, у Црној Гори, где су доспеле из дворске цркве Карађорђевића (Св. Апостола Андреја на Дедињу) приликом евакуације двора из Београда, априла 1941. године и њих, наводно, Малтешки ред стално покушава да поврати у свој посед.

Пошто ме је његово питање о розенкројцерима заинтересовало, потражио сам на Интернету ближе податке о др Халу и нашао да је он члан Управе и званични историчар америчког Малтешког реда (Order of Malta Federal Association, USA).

Разлози његовог одбијања да пружи информације о Штрандмановим рукописима нису ми познати, али сигурно је да их има и да су можда од значаја.

Резултат мог првог обраћања Бахметјевском архиву, са молбом за податке о мемоарима, био је у први мах разочаравајући. Једино што се у обрађеним подацима о Штрандмановима могло наћи, било је једно писмо цара Александра II деди Василија Николајевича, генералу Карлу Густавовичу Штрандману, и неколико његових наредби у вези с тим.

Прошло је још неколико година док насам сазнао да се мемоари дипломате заиста налазе у Бахметјевском архиву, али не под Штрандмановим именом (што је, можда, била срећна околност, јер су тако сачувани, остали доступни и доспели до нас) него у „кутији бр. 1 (необрађених папира) колекције кнегиње Марије А., и (Штрандмановог зета) кнеза Николаја В. Свјатополк-Мирског“ (некадашњих Београђана)!

Прошло је још неколико година док нисам одлучио да се поново обратим куратору архива, гђи Татјани Чеботарев (београдској јавности познатој по томе што је 2006. године Архиву Југославије предала микрофилмовани архив кнеза Павла Карађорђевића из колекције Бахметјевског архива). Преко ње сам дошао до фотокопије манускрипта Тома I мемоара (јединог тома који се налази у Архиву), а од професора историје Колумбија универзитета Ричарда Вортмана (Richard Wortman), председника Бахметјевског архивског комитета, одобрење за превод на српски језик и објављивање мемоара.

За мене је коначни налаз рукописа било велико задовољство и срећа. Морам признати да сам се при распакивању пошиљке са рукописом, уз све узбуђење, ипак потајно надао да ће пакет можда садржати и други део рукописа, тј. материјале из година 1919−1944. У томе сам доживео разочарење.

Ипак, и ово до чега смо доспели сматрам наградом за уложени труд, али на то гледам, спортски речено, као на сребрну медаљу. Да ли ћемо доћи до златне, тј. до материјала из доцнијих година?

Текст који имамо је само први том мемоара који сеже скоро до краја 1915. године, са повременим кратким дигресијама из доцнијег периода. Чињеница да је Василиј Николајевич овај део означио као први том, говори да је бар у плану имао наставак који би сезао до краја Другог светског рата, а можда и даље.

Без жеље да се детаљније задржавам на садржају књиге, као заинтересованог читаоца зачудиле су ме неке упадљиве празнине. Једна од њих се односи на врло површно помињање улоге руског „војног агента“ (војног аташеа), пуковника В. А. Артамонова [Артамонов, Виктор Алексејевич (1873−1942)), генералштабни пуковник, касније генерал-мајор].

После грађанског рата, Артамонов је још једно време био војни аташе у Београду у руској мисији владе ген. Колчака. Касније, до пензије у служби војске Краљевине СХС, као контрактуални војно-технички чиновник III класе Министарства војске и морнарице у Историјском одељењу Генералштаба. Умро је у Панчеву, и сахрањен на Новом гробљу у Београду. Од познатих публикација у односу на период у питању, објавио је : Artamonov Victor A., Erinnerungen an meine Militaеrattachezeit in Belgrad, Berliner Monatshefte. Berlin, № 7/8. , 1938 S. 583−602. Није, међутим, са сигурношћу познато да ли су иза њега остали опширнији мемоари, који би могли бити изузетно занимљиви.

Артамонов је несумњиво играо значајну улогу у периоду који је претходио балканским ратовима, а да не говоримо о оптужбама на његов рачун из аустроугарске и немачке пропагандне кухиње у вези са припремама Сарајевског атентата. Владимир Дедијер (Сарајево 1914. Просвета, Београд, 1966) убедљиво побија то становиште.

Сл.21.: Пуковник (од 1915 г.: генерал-мајор) В.А.Артамонов, војни агент (војни аташе) при Руској мисији у Београду

Упркос тврдњама неких српских ренегата, који су се, свесно или не, трудили да подрже тезу о умешаности Артамонова и Русије у припреме атентата, бацајући на тај начин на Србију одговорност за пружање повода за Велики рат (Stanojevitsch, S.: Die Ermordung des Erzherzog Franz Ferdinand. Frankfurt a. M., 1923; Bogitschevitsch, M.: Die аuswärtige politik Serbiens, 1905–1914. Bd. 1–3. Berlin, 1928–1931), новије анализе литературе и докумената (Дејвид Фромкин: Последње лето Европе. Ко је започео Велики рат 1914? Жагор, Београд, 2006; Радован М. Драшковић: Преторијанске тежње у Србији. Апис и Црна Рука. Жагор, Београд, 2006) још једном потврђују лажност аустроугарских и немачких тврдњи. Штрандмана је за Артамонова везивало и лично пријатељство. Истина, већина активности војних агената није била за објављивање, али Штрандманови мемоари су писани четрдесетак година после догађаја и скоро двадесет година после Артамоновљеве смрти, па ипак – о његовом раду врло мало говори. Међутим, занимљиво је да ни у савременој руској литератури на тему делања руских војних аташеа о Артамоновљевој активности има врло мало података (Евгений Сергеев,

Артём Удунян: Не подлежит оглашению. Военные агенты Росийской империи в Европе и на Балканах 1900−1914 гг. Реалии Пресс, Москва 2003). Та празнина могла би се попунити, ако је заиста тачна тврдња совјетског историчара Писарева да му је Артамоновљев син послао очев дневник (и успомене?) који се сада, наводно, налази у Централном војноисторијском архиву у Москви (Писарев, Ю. A.: Тайны первой мировой войны. Россия и Сербия в 1914–1915 гг. „Наука“. Москва, 1990.) Друга празнина зачуђује још више. Реч је о потпуном одсуству података о иницијативи Немачке током 1915. године да дође до сепаратног мира са Србијом, о чему постоје и поуздани објављени подаци (стр. 86–87 у: А. Митровић: Сучељење са средњоевропским империјализмом., Историја српског народа, књ.VI, том II. СКЗ, Београд, 1983). Ако је руска обавештајна служба била заиста таквог високог квалитета како се мисли, несхватљиво је да ти подаци, упркос свој конспиративности српске и немачке стране, нису били доступни једном од водећих руских дипломата у Србији.

Рукопис успомена Василија Николајевича Штрандмана (куцано писаћом машином) лако је читљив, али визуелно таквог квалитета да је вероватно у питању трећа индиго копија. Тај текст је неоспорно био у ауторовим рукама, јер се на доста места налазе његове руком унете исправке и допуне, а рукопис му познајем из копија других његових докумената које поседујем. Судбину осталих примерака нисмо успели да утврдимо.

Да ли је Василиј Николајевич успео да напише и други део својих успомена? То остаје (за сада?) непознато. Пред крај живота је, по речима гђе Туроњи (која нам је великодушно и свесрдно помагала у трагањима), преживео неколико можданих удара што му сигурно није олакшавало труд. Ако тај део постоји, највероватније се налази у рукама др Хенри Лејн Хала или организација којима припада. Они, срећом, нису знали за постојање „нашег“ примерка мемоара, затуреног у правом смислу те речи, у Бахметјевском архиву. То као да још једном потврђује старо руско веровање да „рукописи не горе“.

Крф, август 2011г.


субота, 15 октобар 2011 22:10 Страна 2 од 2

Прошло је још неколико година док нисам одлучио да се поново обратим куратору архива, гђи Татјани Чеботарев (београдској јавности познатој по томе што је 2006. године Архиву Југославије предала микрофилмовани архив кнеза Павла Карађорђевића из колекције Бахметјевског архива). Преко ње сам дошао до фотокопије манускрипта Тома I мемоара (јединог тома који се налази у Архиву), а од професора историје Колумбија универзитета Ричарда Вортмана (Richard Wortman), председника Бахметјевског архивског комитета, одобрење за превод на српски језик и објављивање мемоара.

За мене је коначни налаз рукописа било велико задовољство и срећа. Морам признати да сам се при распакивању пошиљке са рукописом, уз све узбуђење, ипак потајно надао да ће пакет можда садржати и други део рукописа, тј. материјале из година 1919−1944. У томе сам доживео разочарење.

Ипак, и ово до чега смо доспели сматрам наградом за уложени труд, али на то гледам, спортски речено, као на сребрну медаљу. Да ли ћемо доћи до златне, тј. до материјала из доцнијих година?

Текст који имамо је само први том мемоара који сеже скоро до краја 1915. године, са повременим кратким дигресијама из доцнијег периода. Чињеница да је Василиј Николајевич овај део означио као први том, говори да је бар у плану имао наставак који би сезао до краја Другог светског рата, а можда и даље.

Без жеље да се детаљније задржавам на садржају књиге, као заинтересованог читаоца зачудиле су ме неке упадљиве празнине. Једна од њих се односи на врло површно помињање улоге руског „војног агента“ (војног аташеа), пуковника В. А. Артамонова [Артамонов, Виктор Алексејевич (1873−1942)), генералштабни пуковник, касније генерал-мајор].


После грађанског рата, Артамонов је још једно време био војни аташе у Београду у руској мисији владе ген. Колчака. Касније, до пензије у служби војске Краљевине СХС, као контрактуални војно-технички чиновник III класе Министарства војске и морнарице у Историјском одељењу Генералштаба. Умро је у Панчеву, и сахрањен на Новом гробљу у Београду. Од познатих публикација у односу на период у питању, објавио је : Artamonov Victor A., Erinnerungen an meine Militaеrattachezeit in Belgrad, Berliner Monatshefte. Berlin, № 7/8. , 1938 S. 583−602. Није, међутим, са сигурношћу познато да ли су иза њега остали опширнији мемоари, који би могли бити изузетно занимљиви.

Артамонов је несумњиво играо значајну улогу у периоду који је претходио балканским ратовима, а да не говоримо о оптужбама на његов рачун из аустроугарске и немачке пропагандне кухиње у вези са припремама Сарајевског атентата. Владимир Дедијер (Сарајево 1914. Просвета, Београд, 1966) убедљиво побија то становиште.

Сл.21.: Пуковник (од 1915 г.: генерал-мајор) В.А.Артамонов, војни агент (војни аташе) при Руској мисији у Београду

Упркос тврдњама неких српских ренегата, који су се, свесно или не, трудили да подрже тезу о умешаности Артамонова и Русије у припреме атентата, бацајући на тај начин на Србију одговорност за пружање повода за Велики рат (Stanojevitsch, S.: Die Ermordung des Erzherzog Franz Ferdinand. Frankfurt a. M., 1923; Bogitschevitsch, M.: Die аuswärtige politik Serbiens, 1905–1914. Bd. 1–3. Berlin, 1928–1931), новије анализе литературе и докумената (Дејвид Фромкин: Последње лето Европе. Ко је започео Велики рат 1914? Жагор, Београд, 2006; Радован М. Драшковић: Преторијанске тежње у Србији. Апис и Црна Рука. Жагор, Београд, 2006) још једном потврђују лажност аустроугарских и немачких тврдњи. Штрандмана је за Артамонова везивало и лично пријатељство. Истина, већина активности војних агената није била за објављивање, али Штрандманови мемоари су писани четрдесетак година после догађаја и скоро двадесет година после Артамоновљеве смрти, па ипак – о његовом раду врло мало говори. Међутим, занимљиво је да ни у савременој руској литератури на тему делања руских војних аташеа о Артамоновљевој активности има врло мало података (Евгений Сергеев, Артём Удунян: Не подлежит оглашению. Военные агенты Росийской империи в Европе и на Балканах 1900−1914 гг. Реалии Пресс, Москва 2003). Та празнина могла би се попунити, ако је заиста тачна тврдња совјетског историчара Писарева да му је Артамоновљев син послао очев дневник (и успомене?) који се сада, наводно, налази у Централном војноисторијском архиву у Москви (Писарев, Ю. A.: Тайны первой мировой войны. Россия и Сербия в 1914–1915 гг. „Наука“. Москва, 1990.) Друга празнина зачуђује још више. Реч је о потпуном одсуству података о иницијативи Немачке током 1915. године да дође до сепаратног мира са Србијом, о чему постоје и поуздани објављени подаци (стр. 86–87 у: А. Митровић: Сучељење са средњоевропским империјализмом., Историја српског народа, књ.VI, том II. СКЗ, Београд, 1983). Ако је руска обавештајна служба била заиста таквог високог квалитета како се мисли, несхватљиво је да ти подаци, упркос свој конспиративности српске и немачке стране, нису били доступни једном од водећих руских дипломата у Србији.

Рукопис успомена Василија Николајевича Штрандмана (куцано писаћом машином) лако је читљив, али визуелно таквог квалитета да је вероватно у питању трећа индиго копија. Тај текст је неоспорно био у ауторовим рукама, јер се на доста места налазе његове руком унете исправке и допуне, а рукопис му познајем из копија других његових докумената које поседујем. Судбину осталих примерака нисмо успели да утврдимо.

Да ли је Василиј Николајевич успео да напише и други део својих успомена? То остаје (за сада?) непознато. Пред крај живота је, по речима гђе Туроњи (која нам је великодушно и свесрдно помагала у трагањима), преживео неколико можданих удара што му сигурно није олакшавало труд. Ако тај део постоји, највероватније се налази у рукама др Хенри Лејн Хала или организација којима припада. Они, срећом, нису знали за постојање „нашег“ примерка мемоара, затуреног у правом смислу те речи, у Бахметјевском архиву. То као да још једном потврђује старо руско веровање да „рукописи не горе“.

Крф, август 2011г.

Јован КачакиКњигу "Балканске успомене" Василија Штрандмана можете наручити врло једноставно. Цена књиге је 850 динара плус поштански трошкови ако се наручује поузећем. Главни дистрибутер је Krug Commerce из Београда. Поред тога књига се може набавити директно у издаваштву Жагор e-mail: [email protected] и у књижари у Кнез Милетиној бр. 5 (радно време радним даном од 12.00 до 20.00), као и поузећем на телефоне 011-2438868 или 063-7640985.

mailto:[email protected]

rusijars zivot i prikljucenije vasilejestrandmana

Documents