rune predromantizam
TRANSCRIPT
SADRŽAJ RUNSKE STROFE .......................................................................... 4
STARIJA EDA ................................................................................. 6
PROROŠTVO PROROČICE ....................................................... 6
GOVOR VISOKOG .................................................................... 12
RIGOVO NABRAJANJE ............................................................ 26
PESMA O TRIMU ...................................................................... 31
PESMA O SKIRNIJU ................................................................. 34
PESMA O HELGIJU HUNDINGOVOM UBICI I .......................... 38
SKALDIČKA POEZIJA .................................................................. 44
Egill Skalla-Grímsson ................................................................. 44
GUBITAK SINA .......................................................................... 44
Kormak Ogmundson .................................................................. 46
Nepoznati skald ......................................................................... 46
Torbjorn Hornklofi ...................................................................... 47
PESMA O HARALDU ................................................................ 47
SREDNJEVEKOVNA ISLANDSKA PROZA .................................. 50
Ari Torgilson Mudri ..................................................................... 50
KNJIGA O ISLANðANIMA ......................................................... 50
DVORSKA ORIGINALNA KNJIŽEVNOST .................................... 61
HRONIKA O ERIKU ................................................................... 61
Saxo Grammaticus .................................................................... 62
PESMA O BJARKIJU – REKONSTRUKCIJA .......................... 105
DVORSKA PREVODNA KNJIŽEVNOST .................................... 111
PESME UZ STRUNE .................................................................. 111
Pesma o Dounu ....................................................................... 111
Pesma o dvoje zaljubljenih....................................................... 114
Bršljan ...................................................................................... 116
Pesma o obali .......................................................................... 118
Pesma o požudniku ................................................................. 119
Pesma o Naboreisu ................................................................. 120
CRKVENA KNJIŽEVNOST .......................................................... 122
STARONORVEŠKI HOMILIJAR .............................................. 122
STAROŠVEDSKI LEGENDARIJUM ........................................ 126
Petrus de Dacia ....................................................................... 126
VITA CHRISTINAE STUMBELENSIS ...................................... 126
BIRGITTA ................................................................................ 131
ANTICRKVENA KNJIŽEVNOST ................................................. 132
VELIKA ŠALA O SVIM GVARDIJANIMA ................................. 132
PREDMETNI TEKSTOVI ............................................................. 133
NORVEŠKI ZAKONI ................................................................ 133
STAROŠVEDSKI ZAKONI ....................................................... 135
2
STAROSKANDINAVSKE DIPLOME ........................................ 137
KNJIŽEVNOST OD REFORMACIJE DO PREDROMANTIZMA .. 139
Lars Wivallius .............................................................................. 139
Tužbalica Nad ovim Suvim i hladnim Prolećem ....................... 139
Thomas Kingo ............................................................................. 143
Umoran od ovoga sveta i željan neba ...................................... 143
Svako ima svoju sudbinu ......................................................... 146
Skogekär Bergbo ......................................................................... 147
Iz zbirke Wenerid .................................................................... 147
Gunno Eurelius Dahlstierna ......................................................... 148
XXIII. N e d e l j a n a k o n Trojice Mat. XXII.21. ...................... 148
Podajte caru carevo, a Bogu Božje. ......................................... 148
Johan Runius .............................................................................. 148
Nad taštinama sveta ................................................................ 148
Air Anglois................................................................................ 148
Hans Adolf Brorson ..................................................................... 151
O Postanju ............................................................................... 151
Georg Stiernhielm ....................................................................... 153
Iz Parnasovog trijumfa ............................................................. 153
Lars Johanson (Lucidor) .............................................................. 153
Svetovne Pesme XVI ............................................................... 153
Henrik Gerner .............................................................................. 154
Iz Oeconomia practico-sacra mudraca (1662.) ........................ 154
Olof von Dalin .............................................................................. 155
Zadovoljstvo toga da zadržiš u tajnosti svoj izbor ljubavi ......... 155
Švedski Argus: List I:49 ........................................................... 156
Carl von Linné ............................................................................. 157
Hedvig Chalotta Nordenflycht ...................................................... 159
Nad jednim zumbulom ............................................................. 159
Iz Obaveza ženskinja da vežbaju svoj razum .......................... 159
[Moja životna želja je presečena] ............................................. 160
Ambrosius Stub ........................................................................... 161
Nikad se ne grozi, jer to peče .................................................. 161
Ne tako, što skakućeš tako hitro? ............................................ 161
Ludvig Holberg ............................................................................ 162
Podzemno putovanje Nilsa Klima, koje sadrži novu teoriju o našoj zemlji i nama dosad nepoznatoj istoriji pete monarhije, izdatoj u biblioteci blaženopočivšeg Abelina .......................................... 162
MORALNA RAZMIŠLJANJA .................................................... 168
EPISTOLE ............................................................................... 168
MORALNE BASNE .................................................................. 172
Carl Michael Bellman ................................................................... 172
Epistola br. 82 .......................................................................... 172
Pesma uz obed ........................................................................ 174
3
Johan Henric Kellgren ................................................................. 176
Novo Postanje ili svet mašte .................................................... 176
Anna Maria Lenngren .................................................................. 178
Mučni svet ................................................................................ 178
Jedan način pisanja pastorala ................................................. 179
Dečaci ...................................................................................... 179
Nekolike reči mojoj dragoj Kćeri da je imam ............................ 181
Grofičina poseta ....................................................................... 184
Malthe Conrad Bruun .................................................................. 187
Aristokratski psalam za stolom ................................................ 187
Johan Herman Wessel ................................................................ 188
Kovač i pekar ........................................................................... 188
Gospodin ................................................................................. 189
Epitaf ....................................................................................... 191
Ispod pesnikovog portreta ........................................................ 191
Pesnikov epitaf nad samim sobom .......................................... 191
Johannes Ewald .......................................................................... 192
Blaženstva Rungsteda ............................................................. 192
Oda .......................................................................................... 192
Magarac i seljak ....................................................................... 194
Basna ...................................................................................... 194
Mome M*** ............................................................................... 195
Život i razmišljanja ................................................................... 197
Jens Baggesen ............................................................................ 198
Predgovor ................................................................................ 198
Frans Michael Franzén ................................................................ 199
4
RUNSKE STROFE
***
Eskil podiže ovaj kamen Tokiju, Gormovom sinu, svome vernom gospodaru. On ne pobeže pred Upsalom1. Junaci podigoše za bratom svojim kamen na brdu čvrst sa runama. Gormovog Tokija
***
Seljak dobri Holmgaut dade da podignu [kamen] Odindisi, ženi svojoj. Doći neće supruga u Hasvimir nikad bolja da dobrom upravlja. Crveni Bali2 ureza rune ove. Sigmundu beše Odindis dobra sestra.
***
Torgerd podiže ovaj kamen Asuru, svome ujaku. On završi istočno u Grčkoj. Dobri seljak Guli dobi pet sinova. Pade na Furiju3 smeoni momak Asmund, završi Asur istočno u Grčkoj, bi na Holmu4 Halfdan ubijen. Kari bi »atuti5«. Boi takoñe mrtav.
Torkel ureza rune.
1 Verovatno čuvena bitka 980-tih na poljima kraj reke Fyrisån koja protiče kroz današnju Upsalu. 2 Bali ili Crveni Bali, jedan od najproduktivnijih urezivača runa u oblasti Uppland, koji je od sredine 11. veka delovao u zapadnom Upplandu i prigraničnim područjima oblasti Södermanland i Västmanaland. 3 a furi - ravnica oko reke Fyrisån; Asur se verovatno borio u gore pomenutoj bitki. Nije isključeno i da se to odnosi na ostrvo Fur u zalivu Limfjorden u severnom delu poluostrva Jylland u Danskoj. Tu su se naime nalazili vojnički logora iz kojih su vikinzi polazili na Englesku. 4 Holm - možda Holmgarðr (Novgorod?) a može biti i da a holmi znači „na steni”, to jest, u dvoboju. 5 atuti - Nejasno značenje. Od više predloženih tumačenja dva privlače pažnju: rune se čitaju „Kari varþ-at uti”, kada at funkcioniše kao sufiksalna negacija, dakle, „Kari ne pogibe napolju”, ili „Kari varþ at Dundi”, dakle, „Kari bi ubijen kraj Dundeeja” (luka u Škotskoj). Ovo drugo tumačenje daje bolju aliteraciju, ali je veoma nesigurno.
5
***
Gunar podiže kamen Lidbjornu, sinu svome. Zemlja će pući i nebo gornje6.
***
Tola dade da se podigne ovaj kamen svome sinu Haraldu, bratu Ingvarovu. Oni idoše muški daleko za zlatom i na istoku orlovima dadoše hranu umreše na jugu u Serklandu7.
***
Jahaše Tjodrik onaj smeli vladar mornara nad obalom Hraitmara. Sad sedi naoružan na gotskom ždrepcu sa štitom na remenu prvi meñu Meringima.8
6 Slični stihovi su poznati iz Proroštva proročice: „iorð fannz æva, né upphiminn”, ‘zemlja ne postojaše nit nebo iznad’. 7 Särkland - zemlja saracena, muslimana. 8 Ova strofa je deo teksta sa poznatog kamena Rökstenen ispisanog runama. Smatra se da se ta strofa odnosi na statuu istočnogotskog kralja Teodorika Velikog (†526) koja je 801. prebačena iz Ravene u Ahen. raiþ može da znači i „jahaše” i „vladaše”. hraiþmaraR znači „more reidgota”.
6
STARIJA EDA PROROŠTVO PROROČICE
1. Sve za pažnju molim svete rodove, silne i sitne, sinove Heimdalove; išteš li, Oče palih, da ispričam priče stare praoca, prve što se sećam.
2. Jotunova se prvo sećam u prastarju roñenih, onih što me pradavno podigli behu; devet se sećam svetova i devet prostora, sveta drvo čuveno pod zemljom stajaše.
3. Doba beše davno dok Imir bejaše, nit peska beše nit pučine nit prohladnih talasa, neba nemaše iznad nit zemlja postojaše, bezdan beše Ginunga, al trava ne rastijaše.
4. Dok sinovi Burovi zemlju ne digoše, oni što silni Midgard stvoriše; sunce sija s juga na kamenje sale, zemlja tad beše zelenim zalistala lukom.
5. Sunce baci s juga, saputnik Mesečev, ruku onu desnu okolo vidokruga; Sunce ne znade gde sale imade, zvezde ne znadoše gde mesta imadoše, mesec ne znade moć koju imade. 6. Tad svi odoše bogovi savet da drže,
sveti i silni o tome se svetovahu: noći i menama nazive dadoše, zoru imenovaše i zračni dan, veče i vreme užine, godine da broji.
7. Sreću se Asi na Samocvet polju, svetište i svetilište visoko stesaše; nakovnje napraviše, nakit skovaše, klešta stvoriše alat spraviše.
8. Sa pločama u dvorištu presrećni behu, njima zornima zlato ne manjkaše, dok tri ne doñoše divovske neveste, nadmoćno snažne iz Jotunhejma.
9. Tad svi odoše bogovi savet da drže, sveti i silni o tome se svetovahu: kako patuljaka pleme da stvore od krvi Brimove i Blainovih udova.
10. Motsognir tamo beše najznatniji u plemenu patuljskom, a Durin drugi; patuljci mnoge čoveku slične od zemlje stvoriše, kao što Durin reče.
7
11. Nii i Nidi, Nordri i Sudri, Austri i Vestri, Altjof, Dvalin, Bivor, Bavor, Bombur, Nori, An i Anar, Ai, Mjodvitnir.
12. Veig i Gandalf, Vindalf, Train, Tek i Torin, Tror, Vit i Lit, Nar i Nirad – sad sam patuljke – Regin i Radsvid – redom nabrojala.
13. Fili, Kili, Fundin, Nali, Hepti, Vili, Hanar, Svior, Frar, Hornbori, Freg i Loni, Aurvang, Lari, Eikinskjaldi.
14. Sad patuljke u pratnji Dvalinovoj za lozu ljudsku do Lofara kazujem; krenuše oni od kamenja sale, Aurvang sedišta, do Jorovola.
15. Tamo beše Draupnir i Dolgtrasir, Har, Haugspori, Hlevang, Gloi, Skirnir, Virvir, Skafid, Ai.
16. Alf i Ingvi, Eikinskjaldi, Fjalar i Frosti. Fin i Ginar ; nek se pamti dok povesti ima potomaka broj plemena Lofarova.
17. Dok iz družbe one ne doñoše trojica domu onom Asa silna i dobrostiva, na zemlji nañoše ne malo nemoćne Aska i Emblu sudbine neznane.
18. Dah oni ne disahu, duh oni ne imahu, nit krv nit zbor nit boju zdravu; dah dade Odin, um dade Henir, krv dade Lodur i boju dobru.
19. Jasen znam da stoji, Igdrasil se zove drvo visoko, belim zalivano belutkom; dolazi od njega rosa dolinom što pada; stoji večno zelen iznad vrela Urdova.
20. Mladice stižu odande mnogoznalne tri, iz izdana onog pod drvetom što stoji; Urd se zvaše prva, potonja Verdandi, – ivere srezivahu – a Skuld treća; zakone doneše, život dosudiše, ostareloj deci, ljudima sudbinu.
21. Bitke se seti prve u svetu, kad Gulveigu na kopljima držaše i u sali Harovoj plamenom sažegoše; triput je spališe triput roñenu, mnogo, ne malo puta, pa ipak još živi.
8
22. Heidi prozvaše domu pristiglu, vračaru vidovitu, čini bacaše, čarobnjaštvo znaše, čaraše pomamno, radost ona rañaše zloj ženi.
23. Tad svi odoše bogovi savet da drže, sveti i silni o tome se svetovahu: da li Asi porezu treba da plate, ili bogovi svi žrtvu svečanu da prime.
24. Koplje baci Odin, u buljuk nanišani, bitka poče prva u svetu; provaljene behu podgrade na Asa gradini, mogoše Vani proroštvo ratno po poprištu da gaze.
25. Tad svi odoše bogovi savet da drže, sveti i silni o tome se svetovahu: ko je vazduh sav izdajom smešao i narodu jotunskom nevestu Odovu predao.
26. Jedino Tor delaše, jarosti prepun – on retko sedi slične vesti kad čuje! – pogaziše se zakletve, reči i zaveti, ugovori svi postojani što izmeñu postojahu.
27. Zna ona Heimdalov zvuk skriveni pod na sumor sviklim svetim drvetom; vidi ona gde se lije
vodopad bogati iz zaloga Odinovog – znate li dosta, ili ne?
28. Sama napolju sedeše, prastari kad stiže, As užasni u oči je pogleda: ,,Što me pitaš? Što me kušaš? Sve znam, Odine, i oko gde sakri: u onom divnom izvoru Mimirovom!" Pije Mimir medovinu jutrom svakim iz zaloga Odinovog – znate li dosta, ili ne?
29. Dade joj Otac ratnika ogrlice i prstenje, dobi predanja učena i proroštvo čini, pogleda daleko i podalje u svetove postojeće.
30. Vidi ona valkirije iz daleka stigle spremne da jašu u svet ljudi; Skuld štit držaše, a Skogul druga beše, Gun, Hild, Gondul i Geirskogul. Sad su nabrojane sve žene Herjanove, spremne su valkirije da jašu po sukobištu.
31. Videh Baldra, žrtvu krvavu, sina Odinova, sudbina prikrita; porasla stajaše nad poljem visoko meka i mnogo lepa stabljika imelina.
32. Posta od stabljike što slaba izgledaše hitac hudi, opasni, Hod ga odapnu.
9
Brat bi Baldrov brzo roñen, uze, Odinov sin, noć star, osvetu.
33. Nit ruke praše nit kosu češljaše, na lomaču dok ne baciše Baldrova ubicu; a Frig plakaše u Fensalu nad Valhala zlom sudbinom znate li dosta, ili ne?
34. Vale tada splete veze jake užad behu čvrsto od creva upredena.
35. Vezanoga vide kako leži u Vrč dubravi, prilika zlokobna na Lokia podsećaše; sedi Sigin tamo, al uprkos tome žena zlosrećna – znate li dosta, ili ne?
36. Teče reka sa istoka kroz doline ledene, sablje nosi i sečiva: Slid je nazivaju.
37. Stajaše tamo na severu, na Sumornim poljima, sala od zlata Sindrova roda; druga sala na Okolni stajaše, pivnica jotunska, Brimir je posedovaše.
38. Salu vidi gde stoji, od sunca daleku, na Obali leševa, vrata severu okrenuta; kaplju graške otrova kroz badže i otvore. toliko je sala pletena zmijskim leñima.
39. Vidi ona brzake burne, brojni ih pregazuju, krvolije kurjaci, ljudi krivokletnici, i oni što tuñe poverenice zavode; Mrvi Nidhog onde mrtvih leševe, kida kurjak ljude – znate li dosta, ili ne?
40. Sedeše stara na istoku u Gvozdenod šumi; rodi tamo rodove Fenriove, jedan od njih, jotunski moćan, postade onaj mesec što skinu.
41. Puni se životima pomrlih ljudi, crveni bogova stanište crvenom krvi; sunce svetlo omrknu sledećih leta, vetar zlokoban posta – znate li dosta, ili ne?
42. Sedeše na bregu na harfi sviraše divovki pastir, presrećni Egter; kukureknu nad njim na vešala drvetu petao purpurni Prikriveni mu ime.
43. Kukureknu nad Asima oroz Zlatokresti, budi on bojnike Oca rata; kukuriče dole treći duboko u zemlji, gigan garavocrven, u domu Helinom.
44. Zavija Garm mnogo pred Gnipahelirom, uže će prsnuti,
10
a Freki hitati. Mnogo ona zna mudrosti, mnogo još vidim budućeg, božanstava sumrak bogova rata sudbinu.
45. Braća će se boriti bratoubice postajati, od sestara deca krv skrnaviti; teško je u svetu, blud velika, vreme sekire, vek mača, štitovi popucali, doba vetra, doba vukova, svet dok se ne sruši; nijedan čovek neće nikog da poštedi.
46. Sinovi se kreću Mimovi, sudbina se budi, jeka odjekuje Gjalar-roga; visoko duva Heimdal, rog u vazduh pokazuje, govori Odin s glavom Mimovom;
47. drhće Igdrasil jasen uspravni, puca drvo prastaro, a jotun se oslobaña, požuruju svi na putu Helinom pre no ga Surtov prijatelj ne sažeže.
48. Šta bi s asima? Šta bi s alfima? Sede Asi na savetu, huči sav Jotunheim; pred kamenim stenju patuljci kapijama, znalci iz planinskih zidova znate li dosta, ili ne?
49. Zavija Garm mnogo pred Gnipahelirom, uže će prsnuti, a Freki hitati. Mnogo ona zna mudrosti,
mnogo još vidim buduće, božanstava sumrak bogova rata sudbinu.
50. Jaše Hrim s istoka, lipov štit pred sobom ima; vije se Jormungand u jotunskom besu, valja zmija valove, vesela klikće orlušina, lešine kida crnobleda; kreće Naglfar.
51. Laña plovi s istoka Muspelova će pristići pučinom pratnja, Loki ih predvodi; hitaju jotuni mnogi sa Frekijem svi, sa njima je brat Bileiptov u družini.
52. Surt s juga stiže sa izdajom grane, sija mač suncem padaju padine kamene, potucaju se divovke, polaze mrtvi putem Helini: nebo se prelama.
53. Hlinu tad dokuči nesreća druga, kad Odin ode u okršaj s vukom, a sjajni protiv Surta ubica Belijev, Frigina će tada radost pasti.
54. Zavija Garm mnogo pred Gnipahelirom, uže će prsnuti, a Freki hitati. Mnogo ona zna mudrosti, mnogo još vidim buduće, božanstava sumrak bogova rata sudbinu.
55. Stiže tad silni sin Odinov, ubi, Vidar,
11
Sin Odinov, vuka užasnog; sinu zabi Hvedrungovu mač do srca obema rukama, otac je tako osvećen.
56. Pristiže tad moćniji potomak Hlodinin, sin Odinov zmiju stupa da obori, ubija je srčani stražar Midgardov, – proganjaju paklenike iz sveta nastanjenog – preñe potomak Fjorginin prekratkih devet koraka od zmije podsmeha neuplašen.
57. Mrači se sunce, u more zemlja tone, padaju s neba zvezde sjajne; diže se vatra, dimi životonosac, plameni se visoki pod samim nebom igraju.
58. Zavija sad Garm mnogo pred Gnipalehirom uže će prsnuti a Freki hitati. Mnogo ona zna mudrosti, mnogo još vidim buduće, božanstava sumrak bogova rata sudbinu.
59. Vidi ona gde se podiže po drugi put zemlja iz mora zelena večno; padaju vodopadi, visoko leti orao, onaj što u planinama ribu lovi.
60. Sreću se Asi na Samocvet polju, i o obruču zemlje moćnom zbore
(i velikih se sećaju dogañaja) i Fimbultiovih drevnih runa.
61. Ponovo će onda ploče čudesne od zlata načinjene naći u travi, one što ih u prastarju plemena imaše.
62. Polja će nesejana plod nositi, nestaće nevolje, Baldr će doći, živeće Baldr i Hod na bojištima Hroptovim, bogova rata svetištu – znate li dosta, ili ne?
63. Heni će tad ivere žrtvene da izbira, i potomci brata oba zajedno da podižu vetrova dom veliki – znate li dosta, ili ne?
64. Salu ona vidi gde stoji sjajniju od sunca, zlatom je gorda na Gimlu pokrovljena; verne će tamo u večnosti svoj družine da stanuju i dobrobit uživaju.
65. Tad stiže onaj moćni na sud glavni, silni odozgo što svima vlada.
66. Tad dolazi leteći aždaja tmurna, neman blistava, odozdo iz Nid-planina; nosi u perju Nidhog mrtve – – iznad polja leti – sad će ona da potone.
GOVOR VISOKOG
1. Kad vrata otvoriš kuće nepoznate, budi oprezan, budi pažljiv, jer nikad se ne zna da li neprijatelj na banku unutra sedi.
2. Časni domaćini, gost kada doñe, gde da sedne, na poziv nerado kraj vrata čeka ako važan posao ima.
3. Vatra je potrebna onom ko je ušao i hladno mu je oko kolena; hrana i odeća čoveku su potrebni kad stigne s puta preko planine.
4. Voda i ručnik i prijateljske reči čoveku su pre obeda potrebne; gostoljubiv duh rado bi sreo, govor i ćutanje nanovo.
5. Razum je potreban onom što daleko putuje, kod kuće je život lak; na porugu su svi koji ništa ne znaju a meñu pametne ljude doñu.
6. Sposobnostima svojim nemoj se nikad hvaliti, radije pažljivo razum pokazuj; kad pametan i ćutljiv stigne na imanje, retko mu se zlo dogodi.
7. Oprezan gost u goste pristigao sedi s napetim čulima; uši slušaju, oči tragaju, tako se pametan čuva.
8. Srećan je onaj koji slobodno sluša pohvalu i tople reči; nezgodno je kada sud drugih u zatvorenim grudima sedi.
9. Srećan je onaj koji kod samog sebe ima pohvalu i razum na svetu; loši saveti često mogu doći iz tuñih grudi.
10. Bolji teret niko ne nosi od mnogo razuma; na stranom imanju bolje je od zlata; razum je uteha siromaha.
11. Bolji teret niko ne nosi od mnogo razuma; goru užinu na putu niko nema od onog ko se prepije.
12. Tako dobro za ljude kako ljudi kažu, ipak pivo nije; što više piješ to manje možeš svojim malim razumom upravljati.
13
13. Ptica zaborava kruži nad pijankom, svakom čoveku razum krade; perje me je te ptice jedanput dodirnulo na Gunlodovom imanju.
14. Pijan bejah, mrtav pijan, kod umnoga Fjalara; na pijanci je najbolje to što se razum vraća.
15. Mučaljiv i pažljiv mora knežev sin biti i oružju vešt; vedar i veseo treba svaki čovek da bude sve do smrtnog dana.
16. Nesmeo čovek veruje da će večno živeti, ako se dobro pazi u borbi; ali starost mu nikad mira neće dati, ako ga koplje poštedi.
17. Budala zeva i glupo mrmlja kad kao gost na slavlju sedi; čim dobije prvi gutljaj sav mu razum nestane.
18. Mnogo meñu ljudima treba putovati pre no što se sigurno može znati šta se krije u duhu onog što razumom svojim ume da upravlja.
19. Rog s pivom isprazni, ali umeren s pićem budi, govori što treba ili ćuti; nazvati lošim niko neće ako onda rano odeš u krevet.
20. Proždrljivom čoveku, ako razum manjka, u životu se sveti; često stomak čini čoveka smešnim kad je meñu pametnim ljudima.
21. Stoka zna kad je kod kuće čekaju, na imanje se s paše vraća, ali nerazuman čovek nikad ne zna meru svoga stomaka.
22. Jadan čovek naopake naravi stalno se žali i kudi; treba da zna, ali ne zna, da i sam ima mana.
23. Nepametan čovek uvek bdi i mnoge misli premeće; umoran je kad dan stigne sve je u neredu kao i pre.
24. Nepametan čovek veruje da su svi nasmejani, njegovi dobri prijatelji; a ne zna da iza ljubaznih reči pametan možda prevaru krije.
14
25. Nepametan čovek veruje da su svi nasmejani, njegovi dobri prijatelji; brzo otkrije kad na sabor krene da će ga malo njih podržati.
26. Nepametan čovek misli da sve shvata u kutku svoje izbe; ali reči za odgovor nikad nema kad ga ljudi pitaju.
27. Nepametnom je čoveku meñu drugim ljudima najbolje da ćuti; niko ne zna da on ništa ne zna ako jezik drži za zubima.
28. Misli da je pametan onaj ko novosti skuplja i meñu ljudima ih širi; nikad ne umeju deca ljudi jezik za zubima da drže.
29. Reč čoveka koji nikad ne ćuti često počiva na nesigurnom tlu; brzoplet jezik koji uzda nema često sebi navuče nesreću.
30. Čoveka koji rado u kući kao gost biva poštedi prezrivih pogleda; smatra da je pametan onaj koga ne pitaju, sedi miran i ćuti.
31. Smatra da je pametan kad najzad ode gost što gosta uvredi; sedeo i smejao se ne shvatajući bes što je oko njega rastao.
32. Prijatelji su mnogi i dobro se slažu dok se kao gosti na gozbi ne sretnu; tako će doveka biti i uvek biti: gost se s gostom svaña.
33. Uvek se sam na vreme najedi ako ne ideš na gozbu; ne valja sedeti alav i nesit ni reč ne prozboriti.
34. Izokola se do nevernog prijatelja ide i kad kraj puta stanuje; ali do pravog prijatelja prečice vode i najdalje kad stanuje.
35. Oprosti se, ne ostaj u gostima stalno kod istog; lako se može dogoditi da i najdraži dosadi ako zaboravi da ode.
36. Mali je dom bolji no nikakav, kod kuće je svako svoj gospodar; s dve koze i sopstvenom izbom nikad ne moraš da prosiš.
15
37. Mali je dom bolji no nikakav, kod kuće je svako svoj gospodar; srce krvari u grudima onog ko hranu mora da prosi za obrok svaki.
38. Niko ne treba ni koraka od oružja svog na polju da ode; jer neznano je znati po putu dok putuješ kad će koplje zatrebati.
39. Tako darežljivog čoveka nikad ne sretoh da nije sam poželeo poklon; ili tako široke ruke sa svojim bogatstvom da ne voli dar da dobije.
40. Dobro svoje koje je sam stekao treba čovek na svoje dobro da troši; često neprijatelj dobije ono što prijatelju beše namenjeno; mnogo šta gore poñe no očekivano.
41. Odeća i oružje pokloni su za prijatelja, to čini prijateljstvo vidljivim; najduže traje, ako sreća hoće, kad prijatelji poklone razmenjuju.
42. Prijatelju svome budi prijatelj i dar uzvrati uzdarjem; ali ako ti se smeje, smej se i ti, lažju ga za prevaru nagradi.
43. Prijatelju svome budi prijatelj, njemu i njegovim prijateljima;
ali neprijatelju svoga prijatelja niko ne treba prijatelj da bude.
44. Slušaj, ako prijatelja imaš i lepo o njemu misliš, i hoćeš koristi od prijatelja da imaš, deli misli s njim i šalji mu darove, često ga posećuj.
45. Ako imaš koga kome ne veruješ, a želiš da ga ipak iskoristiš; lepo zbori, ali lažno misli, lažju ga za prevaru nagradi.
46. I opet o onom kome ne veruješ: vidiš li prevaru u njegovom duhu, smeši mu se, ali skrivaj svoje misli, nek uzdarje ide za dar.
47. Mlad bejah nekad, i sam kretoh, zalutah na putu, osećah se bogatim kad drugoga sretoh; čovek je čoveku radost.
48. Darežljivi, hrabri ljudi najbolje žive, retko tugu nose; ali bednik misli da je sve opasno, škrtica se poklona kloni.
49. Odeću dadoh na zelenom polju dvojici drvenih ljudi; stajaše onde kao delije s odećom koju dobiše, bez smelosti je go čovek.
16
50. Mlad bor vene na posnom tlu, bez kore i četina; takav je čovek koji prijatelje nema, zašto dugo da živi?
51. Prijateljstvo gori pet dana kao vatra meñu nevernim prijateljima; ali šestog dana sve se zgasi i nestane prijateljstva.
52. Nemoj stalno davati velike poklone; često zahvalnost nedostaje; s pola pogače i polupraznom čašom dobih dobru pratnju na putu.
53. Mala plima, mala oseka: mali je duh ljudski; niti su svi podjednako pametni, svugde je sve različito.
54. Osrednje pametan treba da budeš, ne suviše uman; najlepši život onaj čovek živi koji zna umereno mnogo.
55. Osrednje pametan treba da budeš, ne suviše uman; bezbrižno je srce retko u grudima prepametnog.
56. Osrednje pametan treba da budeš,
ne suviše uman; unapred niko ne treba svoju sudbu da zna, to samo brigu u duhu stvara.
57. Cepanica gori i pali cepanicu, plamen podstiče plamen; zajedno s drugima znanje sabiraš, usamljen čovek maloznan ostaje.
58. Rano izjutra mora da ustane i izañe ko želi život i bogatstvo da stekne; retko plen uhvati vuk što leži a spavalica pobedu.
59. Rano izjutra mora da ustane i izañe ko ljude zapošljava; mnogo se gubi s jutarnjim snom, ranoranilac je već upola bogataš.
60. Suve cepanice i kora za krov, po tom se čovek meri, po drvetu koje možda traje pola godine ili celu.
61. Čist i sit treba na sabor da jašeš čak i kad je odeća pohabana; ne stidi se obuće i kabanice niti konja kako god jadan bio.
62. Gladan traga nad vodom leteći orao iznad mora prastara; takav je čovek
17
meñu mnogim ljudima od kojih ga malo njih podržava.
63. Onaj ko bi da ga smatraju pametnim treba da novosti s drugim izmenja; jedan nek zna, ali ne dvojica, što tri znaju, zna ceo svet.
64. Moć svoju treba uman čovek s merom da koristi; meñu smelim ljudima brzo otkriva da niko nije najhrabriji.
65. Reč koju neko kaže drugim ljudima često mora gorko da okaje.
66. Često prerano na gozbu stigoh a ponekad i prekasno; pivo beše popijeno ili još nespravljeno; retko kad nespreman vreme pogodi .
67. Pozvaše me u kuću i ovde i onde ako mogadoh bez hrane, ali dva buta visiše kod vernog prijatelja, ja pojedoh jedan.
68. Vatra je najbolja za dete ljudi i sunce na vidiku, zdravlje svoje, ako ga sačuvaš, i život bez mana.
69. Niko nije sasvim jadan iako je zdravlje slabo, nekome su sinovi radost,
nekome prijatelji, nekome bogatstvo, nekome dobro učinjen rad.
70. Bolje živ nego neživ biti, ako si živ, lako ćeš kravu steći; požar videh kako besni na imanju bogataša, a smrt čekaše kraj vrata.
71. Ćopav može konja da jaše, bezruki pastir da bude, gluv se bori i vredi; slep je bolje nego spaljen biti; malo je od leša koristi.
72. Dobro je imati sina pa makar kasno roñena, da ostane za palim čovekom; retko spomenik kraj puta stoji ako ga sin za ocem ne podigne.
73. Dvoje je u istoj vojsci. ali jezik je ubica glave, u kabanici skrivenu nazirem pesnicu.
74. S bogatom užinom noć lako prolazi, kad jedriš s malim jedrima; vetar se može okrenuti jesenje noći; za pet dana često se menja, a još češće za mesec.
75. Ne zna onaj ko ništa ne zna da zlato mnoge sludi; neko je zlata pun, neko je siromah, nemoj mu to zameriti.
18
76. Umire stoka, umiru ljudi, i sam tako umireš; ali sjaj reči nikad ne umire u časnom glasu po smrti svakoj.
77. Umire stoka, umiru ljudi, i sam tako umireš; jedno znam što nikad ne umire, sud o smrti svakoj.
78. Pune torove videh kod Fitjungovih sinova, sad stoje s prosjačkim štapom; bogatstvo brzo nestaje kao treptaj oka, varljiv je to prijatelj.
79. Ako nemudar čovek ljubav kod devojke stekne, i dobije dobro i zlato, tad raste njegova nadmenost, ali nikad razum, sigurno u glupost ide.
80. To spozna onaj ko o runama pita, – rune sila što vladaju, one koje dični bogovi sačiniše, i najmoćniji znalac sreza, – da je najsigurnije ćutati.
81. S večeri dan hvali, ženu kad je spaljena, mač kad je upotrebljen, mladu kad je udata, led kad ga preñeš, pivo kad je popijeno.
82. Po vetru drvo obaraj, po lepom vremenu veslaj,
po mraku sa ženom zbori, mnoge su oči dana, od broda brzinu traži, a od štita zaštitu, udarac od sečiva, a od žene poljubac.
83. Kraj vatre pivo pij i po ledu se klizaj, kupi mač potamneo i mršavog konja, konja kod kuće gaji, ali psa kod drugih.
84. Rečima devojke niko da ne veruje, a ni svoje žene; jer na kolovratu im je srce stvoreno, lakoumnost u grudi smeštena.
85. Luku što puca, plamenu što žeže, vuku što zija, vrani što kriči, svinji što grokće, drvetu iz korena iščupanom, talasu što raste, kotlu što vri,
86. streli što leti, talasu što se obrušava, ledu noć starom, zmiji sklupčanoj, ženskoj reči u krevetu, maču slomljenom, igri medveda ili detetu kralju,
87. bolesnoj teladi, bandoglavom robu, mamu proročice, tek pobijenim ljudima,
19
88. rano zasejanom polju, niko da ne veruje, i ne prebrzo sinu; vreme poljem upravlja, a razum sinom, oboje mogu gadno da prevare;
89. bratovom ubici ako ga sretneš na putu, poluizgoreloj kući, brzonogom konju; – uzalud je konj, ako nogu slomi –; ne budi samouveren da u sve to veruješ.
90. Ljubav neverne žene kao vožnja je po ledu glatkom s konjem bez potkova i divljačnim dvogodcem loše ukroćenim, ili premet jedra po oluji, ili kad hrom po visoravni irvase juri.
91. Sad otvoreno govorim, jer to i znam: prevrtljiv je muškarac prema ženi; najlepše govorimo kad najlažnije mislimo, i najpametniju to sludi.
92. Ako želiš ljubav od žene da dobiješ: poklone daj i lepe reči; reci koliko je za tebe lepa; laskanjem su mnogi pobedili.
93. Niko drugog nikad da ne ruži zbog ljubavi njegove; lepo lice često zavede pametnog kad nemudar izdrži.
94. Niko drugog nikad da ne ruži za ono što se mnogima dogaña: lako može želja jaka od mudrog budalu da učini.
95. Ono što u srcu stanuje zna samo čovek sam, u duhu je svako usamljen; najgora je boljka za čoveka svakog da ga ništa ne raduje.
96. Tako sam osećao dok sam u šašu ležao i devojku čekao; puno mi nje beše srce, ali nikad ne bi moja.
97. Bilingovu devojku na dušeku nañoh kako spava kao sunce divna; kneževska čast ništa ne beše spram imati to belo telo.
98. „S večeri, Odine, doñi nanovo, ako mene želiš da dobiješ; sve može poći naopako ako dvoje nije zajedno za to.”
99. Povukoh se nazad, mišljah da ugovor o ljubavi čvrst beše, moja je trebalo biti, mišljah siguran, svom željom i mislima.
20
100. Kad veče pade i opet doñoh, cela garda beše budna; plamteće buktinje prema meni nosiše, teškim putem moradoh da krenem.
101. Kad u svitanje nanovo doñoh, straža u sali spavaše; kučku jednu nañoh vezanu za krevet gde mi slatka devojka spavaše.
102. Izbliza se može dogoditi da devojka dobra prevrtljiva bude, to iskusih onda kad pokušah da lukavu devojku namamim; ona me samog prevari, podsmeh dobih i ruganje i nikad je ne imadoh.
103. Vedar u kući i dobar prema gostima i uman čovek treba da bude, vešt na rečima i pamtljiv ako hoće mnogo znanja da ima, i često da o dobrome govori; budalom se može nazvati ako premalo govori, to je znak glupaka.
104. Do jotuna odoh, sad sam opet kod kuće, malo što onde ćuteći dobih; postigoh cilj uz mnogo reči u Sutungovim salama.
105. Gunlod mi onde dade na pozlaćenoj stolici gutljaj skupocene medovine; zlo uzdarje
ja onde ostavih za celu njenu dušu, za ranjeni duh njezin.
106. Ratijeva usta za mene put načiniše, progrizoše brdo; iznad i ispod idoše jotunski puti, tako spasoh život i telo.
107. Dobra beše kupovina i dobro je iskoristih, – veštom mnogo ne manjka; jer Odreri je sad ovde gore stigao na staro sveto tlo.
108. Pitanje je da li bih mogao čitav kući stići s jotunova imanja bez Gunlodine pomoći, dobre devojke, one što ruku oko mene svinu.
109. Kad sunce izañe čuće divovi novosti o Visokom u Domu visokog; raspituju se za Bolverka; da li je kod bogova silnih ili ga je sam Sutung ubio?
110. Zakletvu na prsten verovah da Odin položi; ko onda da mu na reč veruje? Prevarom i podvalom uze Sutungovo piće, a Gunlod ostade plačući.
111. Vreme je za govor sa stolice umnih, onde napolju kraj Urdova izdana; videh i ćutah, videh i ćutah,
21
slušah jezik ljudi; o runamo čuh da govore i saveti behu dati; kraj Doma visokog, u Domu visokog, čuh šta rekoše:
112. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Ne ustaj po noći i napolju ne izlazi sem za stražu ili na ono mesto.
113. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Ne odmaraj se u zagrljaju žene što mañija da te ne začara.
114. Može da učini da ne brineš više o putu na sabor i kraljevim rečima; hrana ti se gadi i društvo ljudi; zabrinut u san padaš.
115. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: nikada nemoj zavesti tuñu ženu da ti prijateljica bude.
116. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Ako po planini ili fjordu hoćeš da putuješ, dovoljno poputnice ponesi.
117. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Nikada nemoj nevernom čoveku dati da o nesreći tvojoj sazna; neverni čovek nikada zahvaliti neće što si mu iskreno dušu otvorio.
118. Nevernu ženu videh da govori tako da jednom čoveku smrt navuče; lažni jezik mu smrsi konce, a ni reč ne beše istina.
119. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Ako imaš prijatelja i lepo o njemu misliš, često ga potraži; jer šiprag raste i trava je visoka po pustom, negaženom putu.
120. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Nañi radost meñu dobrim prijateljima i nauči da za druge brineš.
121. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Nikad ne budi onaj prijatelj koji prvi prijateljstvo krši; tuga srce grize kad nedostaje prijatelj kome možeš dati celu dušu.
22
122. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Nešto tako nemudro nikad nemoj činiti kao što je svaña sa budalom.
123. Nikada ti čovek zao za dobro delo zahvaliti neće, ali dobar čovek pohvalu ti donosi i čini da drugi do tebe drže.
124. Onaj kome možeš otvoriti dušu, biće ti kao brat po uzgoju; biti prevrtljiv gore je od svega; onaj ko se samo pravi važan jadan je prijatelj.
125. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: ne troši ni tri reči na svañu s ludim; pametan često popušta gde glup napada.
126. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Ne pravi obuću ili dršku za oružje sem za sebe sama; ako se drška iskrivi ili obuća žulja nesreća je na putu.
127. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete,
na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Slutiš li neprijateljstvo, onda ga izazovi i ne daj neprijatelju mira.
128. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Zlu se nikakvom nikad ne raduj, već se raduj dobrome što je.
129. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Ne gledaj gore dok si u borbi – ludilo može često ratnika da zgrabi – pa te neće neprijatelj oduzeti.
130. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Želiš li vedre časove s dobrom ženom i njeno prijateljstvo da zadobiješ, lepo joj obećaj i obećanje održi, niko poklone ne mrzi.
131. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Molim te oprezan budi, ali ne suviše oprezan; najoprezniji budi s pivom i sa ženom drugoga čoveka, a treće je: budi oprezan da te lopovi ne prevare.
23
132. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Nikad ne pozdravljaj podsmehom i ruganjem gosta ili ljude na putu.
133. Često nisu sigurni oni što u kući sede kakav je čovek koji dolazi; niko nije tako dobar da nema mane ili tako bedan da ništa ne ume.
134. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Prastarom mudracu nikad se ne smej, često je dobro što stari kažu; često pametan govor iz sasušenog meha stiže što visi meñu kožama i leži meñu krznima i ljulja se meñu crevima.
135. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete, na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Ne šalji gosta s pogrdama kroz vrata; dobro se brini za siromahe.
136. Jak mora biti stub u kapiji koja se okreće otvorena za sve; daješ li poklone, dobro će ti ići i niko se neće moliti da te zlo snañe.
137. Savetujem ti, Lodfafnire, i poslušaj moje savete,
na radost i korist ako naučiš, na probitak i sreću ako zapamtiš: Kad pivo piješ, tad traži snagu zemlje, jer zemlja prima pivo, koristi vatru protiv zaraza, hrast protiv srdobolje, klas protiv mañije, zovu protiv kućne svañe, – protiv mržnje mesec pomaže –, gliste protiv uboda buba, protiv uroka rune, čvrstu zemlju protiv blata.
138. Znam da sam visio na drvetu od vetra hladnom devet celih noći, kopljem ranjen, Odinu dat, sam sebi samome, na onom drvetu za koje niko ne zna iz kog korena raste.
139. Hleb ne dobih, ne donesoše rog; izviñah s drveta, uzeh onda rune, uzeh ih uz krik i padoh s drveta.
140. Devet velikih bajalica dobih od znamenita sina Boltornova, Bestlijeva oca; i piće jedno dobih skupocene medovine, nalite iz Odrerija.
141. Tad bejah bujan i dobih znanja, rastijah i lepo mi beše; od reči me reči opet tražiše, od dela me dela opet tražiše.
24
142. rune ćeš naći, rune tumačiti, veoma velike crte, veoma guste crte, koje veliki znalac ureza i sile sačiniše i Hroptati uklesa,
143. Odin kod asa, a za alfe Dain, i Dvalin za rod patuljaka; Asvin ureza za narod divova, ja sam neke urezah.
144. Znaš li kako da urezuješ, znaš li kako da tumačiš, znaš li kako da bojiš, znaš li kako da kušaš, znaš li kako da moliš, znaš li kako žrtvu da prinosiš, znaš li kako da šalješ, znaš li kako da kolješ?
145. Bolje je nemoljen nego da previše žrtvuješ, onaj ko daje, ište uzdarje, neposlato je bolje nego previše žrtvovano. Tako urezivaše Tund u praskozorju vremena, gde gore usade, gde se opet vrati.
146. Bajalice znam koje ni kraljeva žena ni iko drugi ne zna; Pomoć se jedna zove, i ona će ti pomoći protiv stvari i briga i jada mnogih.
147. Drugu znam jednu koja svima treba što iscelitelji žele da budu.
148. Treću znam koja mi mnogo treba ako hoću da sprečim one koji me mrze; sečiva tupim svojim neprijateljima, tad oružje više ne grize.
149. Četvrtu znam ako ljudi skuju okove oko mojih ruku i nogu; bajam tako da opet hodam; okovi oko nogu padaju s njih, veze na rukama pucaju.
150. Petu znam ako vidim neprijateljsko koplje kako u buljuk juri; koliko god jako da leti, mogu da ga zaustavim, samo da ga stignem pogledom.
151. Petu znam ako me rani koren drveta za mañije pogodnog; onaj ko želi da podjari moju mržnju, od toga šteta ih stigne više nego mene.
152. Sedmu znam ako vidim salu da gori oko onih što su u njoj na klupama; koliko široko da gori, mogu da je spasem; tako umem svoja bajanja da kazujem.
153. Osmu znam koja svima što je znaju radost i korist donosi; ako mržnja raste meñu sinovima glavara to mogu odmah da sredim.
25
154. Devetu znam ako u nevolju zapadnem i moram da spasem brod što tone, oluju na moru zaustavljam i smirujem more čitavo.
155. Desetu znam ako vidim veštice kako se igraju u vazduhu; mogu da učinim na krive puteve da stignu od kuće i obličja, od doma i duha.
156. Jedanaestu znam ako u boj idem s dobrim starim prijateljima; pod štitom bajam silno se kreću neranjeni u bitku, neranjeni iz bitke, neranjeni sve vreme.
157. Dvanaestu znam ako na drvetu vidim mrtvaca kako visi na konopcu, režem i bojim rune tako da leš oživi i sa mnom govori.
158. Trinaestu znam ako lično doñem i dečaka vodom posvetim; on ne gine ako se u borbi nañe, od mača ne pada.
159. Četrnaestu znam ako ljudima želim imena bogova da iskažem; sve ase i sve alfe ja poznajem;
niko nepametan to ne zna.
160. Petnaestu znam koju Tjodreri ispeva, patuljak, kraj Delingovih vrata; snagu on bogovima bajaše, alfima dobrobit, Hroptatiju um i mudrost.
161. Šesnaestu znam ako kod žene lukave želju svu njenu želim da imam; obrćem duh beloruke žene i um njen ceo preokrećem.
162. Sedamnaestu znam da što kasnije mladu devojku izgubim. Sve bajalice moraš izbeći dugo, Lodfafnire, na sreću ako naučiš, na uspeh ako zapamtiš, na korist ako prihvatiš.
163. Osamnaestu znam, koju nikad ne podučavam devojku ili ženu muškarca – sve je dobro ako samo jedan nju ume, takav je kraj bajalica – osim one jedine koja mene grli ili mi je sestra roñena.
164. Sad su reči Visokog iskazane u Domu visokog, za dobrobit dece ljudi, na nesreću sinovima jotunova. Sreća onome ko ih kaza, sreća za onoga ko ume, nek ih koristi ko ih sad nauči, sreća za onoga ko ču.
26
RIGOVO NABRAJANJE
U jednom starom kazivanju govori se da jedan od asa, bogova, po imenu Heimdal, beše na putovanju duž neke obale. Tu stigne do jednog imanja i nazva se Rigom. Po tom kazivanju je ova pesma napravljena:
1. Jednom stiže on, umni as, star i snage pun, po zelenim putevima. moćan i hitar stiže Rig koračajući.
2. Hodaše tako dalje sredinom puta, stajaše onde izba s vratima zatvorenim, uñe u kuću, vatra na podu goreše, jedan sedi par kraj ognjišta sedeše, Ai i Eda s prastarom podvezačom.
3. Rig imade savete dobre da im da, sede mirno na sred klupe i supružnici svako sa druge strane.
4. Uze onda Eda tešku pogaču, debelu i grubu, punu ljuski, na sred daske je ona iznese, na sto stavi činiju s vodom od skuvana mesa, lepo tele za gosta skuvaše.
5. Rig imade savete dobre da im da, ustade u krevet ode,
zatim leže u sred kreveta, a supružnici svako sa druge strane.
6. Tri noći on ostade stanovaše kod njih, ode zatim dalje, po sred puta, devet meseci proñe od gostovanja njegova.
7. Dete dobi Eda, posuše ga vodom, crnokožo, nazvaše ga Rob.
8. Vremenom poraste i lepo mu beše; po šakama njegovim koža beše rapava, iskrivljeni zglavci [nokti grubi], prsti debeli, ružno lice, pogrbljena leña, duge pete.
9. Na rad je išao snagom svom, konopac od like pleo, spravljao terete, granje kući nosio po ceo dan.
10. Doñe do imanja žena hodajući s blatom po nogama, opaljene ruke,
27
iskrivljen nos, zvaše se Ropkinja.
11. Sede mirno na sred klupe, sin u kući kod nje je sedeo; govorio i šaputao, krevet spremiše, Rob i Ropkinja, nakon radnih dana.
12. Decu dobiše, gradili su i lepo im beše, Reim i Klegi imena im behu, mislim, Klur i Fjosni, Fulne, Kjefsi, Drumb, Digralde, Drot i Hosvi, Lut i Legjaldi, ograde su popravljali, njive gnojili, svinje gajili, koze čuvali i treset kopali.
13. Kćeri im se zvahu Drumba i Kumba, Okvinkalva i Arinevja, Isja i Ambat, Eikiplugin, Totruhipja i Tronubeina. Od njih potiču svi rodovi roblja.
14. Rig ode dalje pravo putem; stajaše kuća s vratima zatvorenim; uñe u sobu, vatra na podu goreše, tu sedaše jedan par s poslom svojim.
15. Muž drvo za prečku na razboju deljaše; brada beše čista, čuperak na čelu imaše, košulja dobro stajaše, dole beše drven pod.
16. Žena tu sedaše, kolovrat okretaše, rukama radiše, spremaše tkanje, na glavi kapu imaše, pojas oko grudi, maramu oko vrata, na ramenima kopče; Avi i Ama posedovaše kuću.
17. Rig imade savete dobre da im da, [sede mirno na sred klupe i supružnici svako sa druge strane.]
18. [Uze Ama...]
19. [Rig imade savete dobre da im da], ustade u krevet ode, zatim leže u sred kreveta, a supružnici svako sa druge strane.
20. Tri noći on ostade stanovaše kod njih, ode zatim dalje, po sred puta, devet meseci proñe od gostovanja njegova.
28
21. Dete dobi Ama, vodom ga posuše, žena Momka u lan umota, crvene puti beše s budnim očima.
22. Vremenom poraste i lepo mu beše, bikove je krotio, ralo pravio, kuću tesao, senike gradio, kola pravio i za plugom hodao.
23. Doma je odvezoše s ključevima za pojasom i haljinom od kozje kože, udadoše za Momka. Snar, snaha, se zvaše, sedeše pod mladinim velom; uzeše se, prstenjem se darovaše, spremiše krevet i stan stvoriše.
24. Dete dobiše, gradiše i lepo im beše, Hal i Dreng, Hauld, Tegn i Smid, Breid, Bondi, Bundinskegi, Bui i Bodi, Bratskegi i Seg.
25. Kćeri dobiše s ovim imenima: Snot, Brud, Svani, Svari, Spraki, Fljod, sprund i Viv, Feima, Ristil. Od njih potiču svi rodovi seljački.
26. Rig ode dalje pravo putem, stiže do sale, prema jugu vrata okrenuta, zatvorena behu, u stubu alka.
27. Unutra uñe, posut beše pod, supružnici sedeše, jedno u drugo gledaše, igraše se prstima, Otac i Majka.
28. Domaćin je sedeo i strele pravio, tetivu uvrtao i na luk stavljao; domaćica je gledala ruke svoje, lan gladila, rukave zatezala;
29. maramu podiže, na grudima broš imade, plavošarenu potkošulju, široke rukave; obrve blistave, grudi svetlije, vrat belji od svežega snega.
30. Rig imade savete dobre da im da, ustade u krevet ode, zatim leže u sred kreveta, a supružnici svako sa druge strane.
31. Onda uze Majka šareni zastirač, beo od lana, stavi ga na sto;
29
zatim uze kriške tanke, bele od pšenice, na zastirač ih stavi.
32. Na sto iznese prepune činije srebrom ukrašene; stavi na sto ptice pečene, slaninu i bupce, čaše srebrom okovane, ibrik s vinom; pili su i zborili dok dan ne zañe.
33. Rig imade savete dobre da im da; ustade, do kreveta ode, [zatim leže u sred kreveta, a supružnici svako sa druge strane.] Tri noći on ostade stanovaše kod njih, ode zatim dalje, po sred puta, devet meseci proñe od gostovanja njegova.
34. Sina dobi majka, u svilu ga umota, vodom ga posuše, Knez ga nazvaše; svetla mu beše kosa, beloputi obrazi, oči oštre kao u mladunčeta zmije.
35. Stasa Knez u sali, štitom je vitlao, stavljao tetive na lukove svoje, strele pravio, džilit bacao
i franačko koplje; konje jahao, pse podbadao, naučio da pliva i mač je isukivao.
36. Iz šume izañe Rig hodajući, Rig hodajući, nauči ga runama; ime mu svoje dade, sinom ga nazva; zamoli ga da uzme baštiničke zidine, baštiničke zidine, prastara selišta.
37. Zatim je jahao kroz crne šume, planine injem posute, sve do sale jedne; urezivao štit, kopljem vitlao, konja pusti da juri, mač isuka, bitku izazva, polje crveno oboji, lešine napravi, zemlju zadobi.
38. Sam je posedovao osamnaest imanja, delio blago, svima dade skupoceni nakit i vitke konje, štedar sa zlatom i prstenjem beše.
39. Poslanici idoše po rosom ovlaženim putevima, doñoše do sale gde Glavar živeše; kći tu sedeše, vitkoprsta, pametna i beloputa, zvaše se Erna.
30
40. Isprosiše je i kući je odvezoše, udade se za Kneza, ode pod lan; zajedno su živeli srećni onde, povećaše rod, postadoše prastari.
41. Bur se zvaše najstariji, Barn drugi, Jod i Adal, Arving i Mag, Nid i Nidjung – veštine sve naučiše – Son i Svein – plivanje i na tabli igru –, Kund se zvaše jedan, Kon najmlañi.
42. Tako su rasli sinovi Kneževi; konje krotili, strele deljali, štitove oblikovali, kopljem vitlali.
43. Ali Kon mladi znade rune, rune vremena, večite rune; više on znade: ljudski život da spase, sečiva da otupi, more da smiri;
44. nauči govor ptica, plamene da zgasi, brige da ublaži, duhu mir da pruži, snagu imaše kao osmorica ljudi.
45. Sa Rigom se nadmetao u veštini runa, lukavost koristio i bi bolji; tad steče pravo i vlast nad imenom Rigovim i znanjem runa.
46. Kon mladi je jahao kroz šipražje i šume, puštao strele da lete i ptice zaćutaše.
47. Tad reče jedna vrana, sedeše na grani: zašto ti ptice, Kone, mladiću, obaraš? radije bi trebalo konja da mamuzneš, mač da isučeš i neprijatelja obaraš.
48. Dan i Danp imaju bogate sale, bolju baštinu nego što je tvoja, jašu brzo brod preko mora, sečiva im grizu krvave rane.
31
PESMA O TRIMU 1. Vingtor pobesne kad se probudi i čekić svoj nigde ne nañe, tresaše bradom, bacaše kosu, Jordin sin zaludu oko sebe pipaše.
2. I uze reč i prvo reče: „Slušaj sad, Loki, šta se dogodilo, što niko ne zna ni na zemlji ni na nebu: čekić je moj ukraden.”
3. Otidoše tad do Frejina lepa imanja i uze reč i prvo reče: Pozajmi mi, Freja, tvoje pernato obličje, da čekić svoj možda povratim?”
Freja reče: 4. Rado ću ga dati da je i od zlata, dobio bi ga da je i od srebra.”
5. Odlete zatim Loki, pernato obličje šuštaše, dok ne stiže izvan imanja asa i stiže unutar imanja jotunova.
6. Trim sedeše na humu, kralj divova, pleteše traku od zlata
za kučke svoje i skraćivaše grivu na kobilama svojim.
Trim reče: 7. „Šta se zbiva s asima? Šta se zbiva s alfima? Zašto sam stižeš u dom jotunova?”
Loki reče: „Zlo je s asima, zlo je s alfima! Jesi li ti onaj što krije Hloridov čekić?”
8. „Da, ja krijem Hloridov čekić dva dana hoda duboko pod zemljom; niko neće povratiti čekić odande ko mi ne dovede Freju za mladu.”
9. Odlete zatim Loki, pernato obličje šuštaše, dok ne stiže izvan doma jotunova i stiže unutar imanja asa; srete zatim Tora u sred imanja i uze reč i prvo reče:
10. „Nosiš li nagradu za trud svoj? Reci sad iz vazduha istinu o putu! Čovek koji sedi brzo zaboravlja, a onaj ko leži, često laže.”
32
11. „Muka je bilo i ja nagradu nosim: kod Trima je čekić tvoj, kralja divova, niko neće povratiti čekić odande ko mu ne dovede Freju za mladu.”
12. Zajedno divnoj Freji odoše, i uze reč i prvo reče: „Stavi sad, Freja, veo na sebe, pa idemo ti i ja u dom jotunova.”
13. Freja besneše, frktaše od ljutnje, soba se tresijaše i pod njom drhtaše, puče držač širokog ukrasa Brisinga: „Luda za muškarcima morala bih biti kad bih s tobom u dom jotunova otišla.
14. Skupiše se svi asi na saboru i boginje sve na savetu; bogovi raspravljahu temeljito o tom kako čekić Hloridov da povrate.
15. Heimdal uze reč, najbelji bog, budućnost vidi kao svi bogovi vani: „Svezaćemo na Tora veo za mladu, dati mu široki ukras Brisinga,
16. neka mu veza ključeva za pojasom zvecka i ženska odeća preko kolena pada, na grudi mu učvrstimo široko kamenje i vešto maramu zavežimo.”
17. Ali onda reče Tor, pouzdani as: „Mene će asi zvati bednim ako veo za mladu na mene privežu.”
18. Tad reče Loki, Lauvejin sin: „Ćuti sad, Tore, s takvom pričom! Ubrzo će jotunovi u Asgardu stanovati ako ti svoj čekić ne doneseš.”
19. Onda svezaše na Tora veo za mladu i široki ukras Brising, staviše vezu ključeva da za pojasom zvecka i žensku odeću preko kolena da pada, na grudi mu učvrstiše široko kamenje i vešto maramu svezaše.
20. Tad reče Loki, Lavejin sin: „Povedi me sa sobom kao sluškinju, idemo tako ti i ja do doma jotunova?”
33
21. Ubrzo behu oba jarca dovedena, terani u rudi treba da jure; zemlja planu i planine pukoše; Odinov sin teraše do Jotunheimena.
22. Ali tad reče Trim, kralj divova: „Prostrite slamu po klupama, divovi! Evo mi dovode Freju kao mladu, kći Njordovu iz Noatuna.
23. Krave sa zlatnim rogovima hodaju ovde kraj ograde i ugljenocrni volovi na radost jotunova; blaga imam dovoljno, zlata imam dovoljno, sad mi samo Freja još nedostaje.”
24. Veče brzo pade, tmina se steže i pivo bi nasuto u jotunskome domu; jednoga vola pojede, osam lososa, sve dobre zalogaje namenjene ženama, Sifin muž isprazni tri bureta medovine.
25. Ali tad reče Trim, kralj divova: „Gde vide mladu oštrije da grize? Nikad ne videh mladu jače da grize ili devojku više da pije medovinu od ove.”
26. Tu sedeše lukava služavka, reči nañe za odgovor na jotunov govor: „Freja nije jela osam dana u ludoj čežnji za domom jotunovim.”
27. On podiže veo željan poljupca, ali odskoči unazad pravo preko sale: „Zašto Freja ima tako užasne oči? Plamen mi se učini kako žeže iz njenih očiju!”
28. Tu sedeše lukava služavka, reči nañe za odgovor na jotunov govor: „Freja nije jela osam dana u ludoj čežnji za domom jotunovim.”
29. Unutra uñe jadna jotunova sestra; ona zamoli za poklon od mlade: „Daj da crveno od tebe prstenje dobijem ako hoćeš da imaš svu moju ljubav, svu moju ljubav i sve moje prijateljstvo!”
30. Ali tad reče Trim, kralj divova: „Unesite čekić, mladu treba posvetiti, položite sad Mjolnija devojci u krilo, neka nas posvete Varijevim rukama.”
34
31. Hloridovo srce smejaše se u grudima kad postojani čekić oseti; Trima prvo ubi, kralja divova, smrvi tad sav jotunski rod.
32. Ubi i prastaru jotunovu sestru, koja se usudi da zamoli od mlade poklon, ona dobi udare umesto novčića i udarac čekića namesto brda prstenja. Tako Odinov sin nazad svoj čekić zadobi.
PESMA O SKIRNIJU
Frei, Njordov sin, sedeo je na Hlidskjalfiju o posmatrao sve svetove. Pogledao je i u Jotunheim, Dom divova, i onde video jednu divnu devojku kako prelazi od očeve šupe do kuće. Od toga zadobi tešku muku na srcu.
Skirne se zvaše Freiev sluga. Njord ga zamoli da ode i porazgovara sa Freiem. Tad reče Skadi:
1. Ustani sad, Skirni, idi hitro i zamoli za razgovor s našim sinom; pokušaj da saznaš šta to muči snažnoga momka.
Skirni: 2. Gadne reči mogu da očekujem, čini mi se, u razgovoru s tvojim sinom, ako pokušam da saznam, na kog je ljut taj snažni momak.
Skirni. 3. Reci mi, Frei, prvi meñu bogovima, to želim da znam: zašto sam sediš u pustim sobama, moj gospodaru, po ceo dan?
Frei: 4. Zašto tebi da kažem, mlado momče, teške brižne misli? Svetlo vilenjačko svetli svih dana, ali ne na moju žudnju.
Skirni: 5. Brige tvoje nisu valjda toliko teške da ih prijatelj ne sme znati; u praskozorju vremena zajedno mladi besmo, možemo mi mirno zboriti.
Frei: 6. Po Gimijevom imanju hoda ona, videh je, devojku meni tako dragu; ruke joj svetleše, a svetlo s njih punjaše nebo i more.
35
7. Ona mi je tako draga da od pradavna jedan muškarac nije više voleo; ali nijedan as i nijedan alf ne žele da zajedno budemo.
Skirni: 8. Konja tvog želim, onog što visoko nosi kroz mrak, palacavo plamenje, i tvoj mač, koji sam seče rod divova. Frei: 9. Konja ćeš mog dobiti, onog što visoko nosi kroz mrak, palacavo plamenje, i moj mač, koji sam seče ako je hrabar onaj što ga isuče. Skirni reče konju: 10. Mračno je napolju, sad moramo krenuti pravo preko planina od kiša mokrih, pravo preko buljuka divova; obojica ćemo stići na cilj, ili će nas obojicu oboriti prejaki jotun.
Skirni ujaha u Jotunheim i stiže do Gimijevog imanja. Tu behu nekoliki ljuti psi vezani za kapiju na ogradi okolo Gerdine kuće. On odjaha do mesta gde je jedan pastir sedeo na nekom humku i pozdravi ga:
11. Reci mi, pastiru, tu gde sediš na humku i motriš na sve puteve, kako da sretnem mladu devojku, a da me psi ne izujedaju?
Pastir: 12. Jesi li smrti posvećen ili si mrtvac možda? Nikad nećeš ni doveka sresti Gimijevu lepu devojku. Skirni: 13. Bolje može da bira onaj ko napred sme nego ko prestrašen jadikuje; neću izbeći onaj dan koji kraj života znači.
Gerd:14. Kakve su to buka i galama što čujem ovde u kući našoj? Zemlja se trese i sve se kuće na Gimijevu imanju drmaju.
Jedna robinja reče: 15. Ovde čovek jedan stoji, s konja je sjahao, konj po polju pase.
Gerd: 16. Reci mu da uñe u našu kuću i popije skupocenu medovinu; mada se bojim da onde napolju stoji ubica moga brata.
17. Jesi li od roda alfa ili sinova asa ili mudrih vana, ti što si sam prejahao preko besne vatre ovamo do moga doma?
36
Skirni: 18. Niti sam od roda alfa, niti od sinova asa, niti od mudrih vana, ja što sam prejahao preko besne vatre ovde do doma tvoga.
19. Jedanaest jabuka ja imam, sve od zlata, tebi ću ih dati, Gerd, kao uzdarje ako mi budeš rekla da Freju daješ celu svoju dušu.
Gerd: 20. Tvojih jedanaest jabuka ne želim da imam ni za čiju ljubav; ni za vek naš dok živimo oboje neću se staniti i živeti sa Frejem.
Skirni: 21. Onda ti nudim prsten koji na vatri beše spaljen s Odinovim mladim sinom; osam podjednako teških s njega kapnu svake devete noći.
Gerd: 22. Prsten uzeti neću iako beše spaljen s Odinovim mladim sinom; zlata imam dovoljno na Gimijevom imanju, ja upravljam blagom svoga oca.
Skirni: 23. Vidiš li ovaj mač, devojko, tanak i ukrašen, koji u ruci držim? glavu ću odseći
sa tvog vrata ako mi sad reč ne daš.
Gerd: 24. Nasilje nikad neću u životu trpeti ni za čiju ljubav; ali verujem da sretneš li Gimija, biće borbe izmeñu borbe željnih.
Skirni: 25. Vidiš li ovaj mač, devojko, tanak i ukrašen, koji u ruci držim? od njegovog sečiva pašće prastari jotun, tad je smrti posvećen otac tvoj.
26. Šibom za kroćenje ja udaram i tebe ću ukrotiti, devojko, po svojoj volji; onda ćeš biti onde gde te niko više videti neće.
27. Za čuñenje ćeš biti kad napolje izañeš; u tebe će Hrimni zuriti, u tebe će svi buljiti; znamenitija ćeš biti od čuvara bogova, onde gde zijaš iza kapije.
28. Ludilo i ošamućenost, nemoć i bol, rastu sa suzama i tugom. Sedi sad dole jer hoću da ti kažem nadmoćnu žudnju i dvostruku tugu.
30. Trolovi će te tući po ceo dan
37
gde hodiš po jotunskom imanju; do divovske kuće skakaćeš kad ideš, teturati se bez smisla, batrgati se bez cilja; plač će biti tvoj umesto vedrog smeha, živećeš sa suzama i tugom.
31. S troglavim trolom uvek ćeš se vući ili bez muža ostati; teranje će te žariti, sušica izjedati! Kao čkalj ćeš biti što zgažen osta kad kraj žetvi doñe.
32. U šumu odoh do sveža drveta grančicu za mañije da uzmem, grančicu za mañije uzeh.
33. Besan je Odin, besan je Asa–Tor, Frei će ti biti neprijatelj, ti bestidna ženo, sad si na sebe navukla bes svih asa.
34. Čujte me jotuni, čujte me divovi, Sutungovi sinovi, sami asi, čujte kako zabranjujem, čujte kako proklinjem, devojčinu radost kod muškarca, devojčinu želju kod muškarca.
35. Hrimgrimni se zove onaj čija ćeš sada biti, dole ispod Kapije leševa;
na jednom korenu od drveta robovi će ti njegovi dati kozju pišaćku; plemenitije piće nikad dobiti nećeš, devojko, s tvojom voljom, devojko, s mojom voljom.
36. Zloduhe urezujem i tri štapa: ružnu blud i pustošenje i neutaživu pohotu; njih ja urezah, njih mogu da razrežem ako povod za to dobijem. Gerd: 37. Budi onda radije naš gost, evo ga pehar ledeni pun stare medovine; moja misao beše da boga vana nikada voleti neću.
Skirni: 38. Poslanstvo moje hoću do kraja da učinim pre no što odavde odjašem; kad ćeš sresti Njordova sina i dati mu svoju ljubav.
Gerd: 39. Bari se zove, kako oboje znamo, tih i miran lug; onde će Gerd njemu dati nežne zagrljaje kad noći devet proñe.
Onda Skirni odjaše kući. Frei stajaše napolju, i pozdravi ga i upita za novosti:
40. Reci mi, Skirni, pre no što skineš sedlo s konja
i korak jedan načiniš, šta si učinio u domu jotunovom od koristi za nas obojicu.
38
Skirni: 41. Bari se zove, kako obojica znamo, tih i miran lug; onde će Gerd tebi dati nežne zagrljaje kad noći devet proñe.
Frei: 42. Duga je jedna noć, duge su dve, mogu li izdržati da me jedu tri? mesec mi dana često kraći izgledaše nego sad noć čežnje.
PESMA O HELGIJU HUNDINGOVOM UBICI I
1. U prastarju vremena dok su orlovi kričaše, sveta voda tekoše s Nebeske planine; tad Helgija dubokoumnog rodi Borghild u Bralundu.
2. U tmini noćnoj ležaše imanje, suñaje doñoše, one koje oblikovaše kneževu sudbu, nadaleko znan postaće, rekoše, kao kralj biće najbolji od svih.
3. Konce sudbine pletoše snažno, dok gradine padaše po Bralundu, pletoše i zatezaše konce od zlata, tačno ga učvrstiše ispod sale mesečeve.
4. Krajeve svezaše na istoku i zapadu okolo zemlje kojom kralj vladaše; prema severu baci Nerijeva kći jedan kraj naredi mu da uvek drži.
5. Ništa ne manjkaše Ilvingovom sinu, kad Borghild rodi svoje voljeno dete; gladan gavran na drvetu sedeše, reče drugome: “Vidim ovde nešto!
6. Dan je stigao! obučen u oklop stoji Sigmundov naslednik, dan star! seva očima kako ratnici čine, prijatelj je kurjaka, nama će radost doneti.”
7. Garda pozdravi sina poglavice, i dobre godine svi očekivaše; kralj lično stiže iz buke bitke, pruži luk mladome knezu.
8. Nazva ga Helgi i dade mu Solfjel, Snefjel i Sigarvol, Hringstad, Hatun, Himilvang, zmija krvi skovana za Sinfjotlijeva brata.
39
9. Stasa on u krugu prijatelja, kraljev sin, u radosti i vedrini; dade svojim gardistima zlato za nagradu, ne štedeše plen iz krvave bitke.
10. Kralj ne dopusti ratnici da čekaju; petnaest zima beše knez samo kad tvrdoga Hundinga obori, što dugo vladaše nad zemljom i ljudima.
11. Zatim digoše Hundingovi sinovi zahtev da dobrima i zlatom krvarinu plati; mnogo oni izgubiše u bitci, i oca svog i očevu baštinu.
12. Nikakvu globu ne htede da im plati, od njega baštinici krvarinu ne dobiše; Odinov bes on im nagovesti i oštru oluju čelično sivih vrhova.
13. Poglavice krenuše na susret mačeva, mesto borbe odrediše na Plamen planini; Frodijev mir prekidoše vojske neprijateljske, preko tla ostrva juriše Odinov pas.
14. Knez se odmaraše pošto dole obori Alfa i Ejolfa kraj Orlovskog kamena, Hjorvard i Havard, Hundingovi sinovi; Geirmimijev rod bi iskorenjen.
15. Tad blesnu svetlo s Plamen planine, i munje sevahu iz svetla što stiže; valkirije jahaše preko Himilvanga, poprskane krvlju po oklopima svojim, a veze zrakova svetleše sa kopalja.
16. Iz Vučje šume upita mladi kralj poluboginje s juga kad dan svanu da li bi da ga prate do kraljevskog imanja – oružje zvečaše – kad veče pade.
17. S leña konja dade Hognijeva kći – zvek štitova uminu – odgovor Helgiju: “Još uvek imamo, mislim, druga posla doli pivo da pijemo kod mladoga kneza.
18. Moj sopstveni otac obećao me je drugome, dao me za Granmarova užasna baštinika; ali ja sam, Helgi, sama Hodbroda nazvala – neustrašivog kralja – mačjim sinom.
40
19. Moj verenik stiže za nekoliko noći ako ti ne izabereš poprište za njega ili uzmeš devojku silom od kralja.” Helgi:
20. “Nikad se ti nećeš bojati Isungovog ubice dok ja živim mač će zvoniti.”
21. Vladar poslaše poslanike preko zemlje i mora da skupe posadu; bogato oni žežnog zlata ponudiše ratnicima i sinovima ratnika.
22. “Zamoli ih da požure do bornih brodova, spreme se za put od Brandeisunda!” A poglavica čekaše dok ogromni buljuci ratnika ne stigoše sa Hedinseja.
23. Ponosni jedreše od Stavsneseta, zlatom ukrašeni dobri dugi brodovi; Helgi upita Hjorleifa, svoga prijatelja: “Jesi li pregledao hrabru vojsku?”
24. Mladi kralj odgovori drugome: “Dugo je trebalo brojati od Traneira sve ratne brodove
s dugim glavama koji ujedriše kroz Orvasund.
25. Dvanaest stotina vernih ljudi; – i dvostruko toliko ljudi kralj ima preko u Hatunu; ovde će biti borbe!”
26. Kralj naredi pramčani šator s broda da bace, tako da se ceo buljuk ratnika probudi, i hrabri ljudi žmiriše na jutro; poglavice podigoše visoko gore grubo tkana jedra na Varinsfjordu.
27. Vesla krckaše i gvožñe lupaše, vikinzi veslaše, odjekivaše štitovi; šumeći jurnu kraljeva flota daleko od zemlje.
28. Takva beše buka kad se sudariše duge kobilice s Kolginom sestrom, kao bregovi pukoše u udaru talasa.
29. Helgi naloži da jedra dignu; ne odoše sa sabora talasa mada Agijeva zla kći htede da sruši konje pramaca.
41
30. Ali visoko iznad mora jahaše Sigrun s njima i spase ih sve i brodove njihove; iz Raninih šaka istrže ona kraljeve dobre morske životinje kraj Gnipalunda.
31. Tako leže s večeri u Unavagiru kneževa flota lepo ukrašena; ali neprijatelji gledaše sa Svarinshauga uz silan bes skupljenu vojsku.
32. Bogoroñeni Gudmund upita: “Ko je vladar, onaj što zemlji jedri s tom jakom flotom?”
33. Sinfjotli reče – baci prema prečki crveni štit i ivicom od zlata; on beše zaliva čuvar koji umede da odvrati i reči izmenja sa plemenitim knezovima –;
34. “Reci to večeras kad svinje budeš hranio i vukao na čabar kučke tvoje, sad su Ilvingi s istoka stigli, željni borbe kraj Gnipalunda.
35. Onde će Hodbrod sresti Helgija,
mrzilac bekstva, u sred flote; onaj koji često orlove nahrani, dok ti ljubljaše usne robinja kraj mlina.” Gudmund odgovori:
36. “Malo ti imaš životne mudrosti kad tako baljezgaš o jednom knezu; sam ti imaš jednu hranu za vukove, tvog sopstvenog brata ubica ti posta, rane si sisao hladan oko njuške, vukao se kao vuk po kamenjaru i urvinama.” Sinfjotli:
27. “Ti beše proročica na Varinseiju, ti gadna ženturačo, i laži govoraše; ti nikog drugog ne htede da imaš, reče jednom, sem Sinfjotlija.
38. Štetu ti izazva, trolovska valikirijo, odvratan i pohotan kod Alfara bejaše! Svi Odinovi ratnici se tukoše da tebe uhvate lažna ženo.
39. Nas dvoje zajedno na Saganesu dobismo devet vukova; svima ja otac bejah.” Gudmund:
42
40. “Ti ne posta otac vukova fenrira, mada si stariji od svih njih; tebe kod Gnipalunda divovke iz Torsnesa uštrojiše.
41. Sigejrov posinče! provuče se ispod čekića uñe u šumu gde vukovi zavijahu; sav jad tebi zapade, tvoga sopstvenoga brata grudi ti rascepa; znamenit postade zbog dela niskoga.” Sinfjotli:
42. “Ti postade Granijeva nevesta na Bravolu, sa zlatnim žvalama, spreman da kasaš; umoran i splasnut kao ženka irvasa postade na mnogim planinskim stazama dok me nosaše.” Gudmund:
43. “Ti beše bedan radnik: Gulnije koze ti muzaše; jedan drugi put beše ti Imdijeva kći, ljubavnica odevena; da li još da govorimo?” Sinfjotli:
44. “Radije bih kraj Frekasteina polegao gavranima leš tvoj nego vukao na čabar
kučke tvoje ili svinje hranio; – gubi se sad!” Helgi:
45. “Bilo bi bolje, Sinfjotli, orlove sad obradovati u otvorenoj borbi nego se rečima svañati bez ikakve koristi ma koliko vrelo mržnja gorela.
46. Nisu dobri Granmarovi sinovi, ali istinit govor kneževima se pristoji: u Moenovim domovima ne nedostajaše želje za mačeve, to jasno pokazivahu.”
47. Ratnicvi jahaše besnom brzinom na Svipudu i Svegjudu do Solheima, kroz orošene doline i sumračne padine, Skodemoen drhtaše onde gde projahaše.
48. Kneza sretoše na dvorištu, javiše da neprijatelja treba časom očekivati; sa kacigom na glavi stajaše Hodbrod napolju, osećaše na rastojanju jahanje ljudi od roda: “Sad su besni, Nivlungi.” Gudmund:
43
49. “Ovamo jedre brodovi brzo prema obali, jeleni prstena s dugim prečkama, štitova gomila, rezana vesla, dobri kraljevi ljudi, veseli Ilvingi.
50. Na obalu izlazi petnaest buljuka, ali eno u Sognu stoji sedam hiljada; kraj Gnipalunda u luci leže plavocrne životinje talasa zlatom opremljene; to je najveća snaga njihova. Ubrzo će Helgi stići na sabor mačeva.” Hodbrod:
51. “Nek konji jure na glavne sabore, Sporvitni na Sparinsheiju, Melni i Milni do Merkskoga; nek nijedan čovek kod kuće ne ostane, ako još može plamenom rane da vitla.
52. Pozovit Hognija i Ringove sinove, Atlija i Ingvija, Alfa starog! Oni će s radošću u bitku krenuti; vojska Volsunga pamtiće susret.”
53. Divljaše oluja čeličnosivih vrhova kad se neprijatelji sretoše kraj Frekastejna; uvek beše Helgi Hundingov ubica prvi u buljuku gde se ljudi boriše, neuplašen beše, divalj od želje za borbom, kao kamen beše srce u grudima njegovim.
54. Dole s neba Helgiju u zaštitu stigoše valkirije – buka bitke jačaše – konje divovki jedoše Huginovo seme, vile rana leteše, a Sigrun vikaše:
55. “Sad ćeš, poglavico, na miru vladati, Ingveov baštiniku, i sreću imati, ti koji si oborio kneza onog beg što mrzi i i uzrokuje smrt neprijatelju.
56. A ti, kneže, sasvim si zaslužio zlato da zadobiješ i valkiriju uz to; Hognijevu kći sad si dobio, srećan ti vladaš u ringstadu sad kao pobednik; gotova je bitka!”
44
SKALDI ČKA POEZIJA Egill Skalla-Grímsson
GUBITAK SINA
Teško je tasom jezika meriti blago Oca palih tužan sad prizivam Vidurovu pljačku iz zakutka misli.
Zgrčen bolom s mukom mogu dići na svetlo medovinu skupu koju Frigin muž u prastarju iznese iz Jotunhejma.
Jer rod je moj kraja blizu kao truo javor u šumi; bez nade ide čovek koji nosi leš svoga sina na zadnje mesto, -
leš sina što besprekoran čovek posta, bez izdaje. Sad teče jotunova reka rane kraj mrtvoga roñaka vrata.
Svog mrtvog oca i majku ipak iz sećanja prizivam; u mojoj pesmi mrtvi će časno večno živeti.
Bolan je bio udar talasa kroz očevo imanje roda; prazan stoji ničim ispunjen gubitak sina more što mi dade.
Teško je Ran udarila po meni; prijatelja nikakvog nemam više; niti moga roda more je pokidalo - žicu što je od mene istkana.
Da mi u osveti mač pomože, nesreća bi stigla tog pivara, brata oluje, jakoga Egija, bezbedan ne bi bio da mi snage dotiče.
Ali moć osvete nemam nikakvu protiv besne vlasti Egijeve, svako vidi kako bespomoćan usamljen starac stoji.
Mene je more teško opljačkalo, teško se peva o smrti roda, otkad mi sin, moga roda štit, blažen iz života nesta.
45
Dobro znam: u dečku mome bedniku traga ne beše, samo da ga u stasala čoveka sudbina pusti da odraste.
Oca svoga reči pomno slušaše i kad protiv mene svi govoraše, - beše mi štap na mnogoljudoj stazi, ruka što drži moju snagu.
Često u mislima napred hrli da brat moj otide; tragajući pita oko moje, kad u buci bitke sam stojim:
ko sad hita mome boku bez straha u trenu opasnosti? Na muci mi on treba, oprezan postajem u četi bez prijatelja.
Neko kome bezbrižno veru možeš dati, jedva postoji meñu ljudima na zemlji, jer bedni kvaritelj roda krvarinu uzima za brata ubijenog.
Vidim dobro pohlepnu mu ruku Tako je rečeno da naknadu za sina samo onaj dobija koji otac novog sina
postati može, koji se može zvati uskrsnulim čovekom namesto roñaka. S prezirom gledam dela ljudi, mada moje pravo niko ne dira. Na Bilejgovo imanje dečak je naš stigao, sin moje žene, gde prijatelji obitavaju.
Ali prema meni stoji kradljivac medovine srcem tvrdim mržnje pun; dno šlema gde rune rastu ja više podići nikako ne mogu,
jer tako naglo plamen bolesti sina moga iz života otrgnu, znam da je svoje ime časno od poruge čuvao.
Sećanje dobro takoñe krije da prijatelj asa u Valhali primi roda stablo kome rast darovah, moja ga žena na svet donese.
Gospodaru koplja dadoh naklonost siguran bejah verom u njega, dok pobede davalac prevrtljivi prijateljstvo sa mnom ne raskinu.
46
Ne od želje žrtvu prinosim Vilijevom bratu, bogova zaštitniku; ipak mi je Mimirov prijatelj utehu poklonio protiv udara sudbine:
Meni dade Fenrirov suparnik veštinu jednu bez mane kakve, i duh onaj
što izdajnika sili na svetlo dana u otvorenu borbu.
Bedni živote! Sestra vuka onde dole na rtu stoji -; ipak ću vedar i bez straha kao čovek smrt susresti.
Kormak Ogmundson Plamte oba obraza blistave oči k meni preko praga od devojke - to nas ne može radovati. Zglob joj ja ugledah gde kraj praga stajaše mlada, vitka devojka - nikad se moja čežnja neće ugasiti.
Stenje i kamenje će plutati lako kao zrnevlje po vodi - pre no što mi devojka dosadi - zemlja će u more potonuti i velike planine se pomeriti,
naći sebi mesto u dubinama, pre no što devojka bude roñena lepa kao Stejngerd i njoj ravna.
Pesmu želim da spevam pre no što na brod odem i u Svinadal je pošaljem, gde ona ogrlicu sjajnu okreće. Ako sve ove reči do njenih ušiju dopru. Dvostruko kao sebe sama pa i više ja volim nju.
Nepoznati skald Sve odrasle devojke žele da imaju Ingolfa; stalno se žali ona što bi suviše mala. I ja bih, reče baba, Ingolfa htela da imam, pa makar mi samo dva zuba u gornjoj vilici visila9.
9 Ova strofa o lepom Ingolfu Torsteinsonu stoji u Sagi o Halfredu, a prva polovina i u Sagi o stanovnicima vodene doline.
Torbjorn Hornklofi
PESMA O HARALDU Slušajte, gardisti, dok o Haraldu Lepokosom junačka dela kazujem; o velikim delima želim da kazujem koje devica gavranu, beloputa, sjajnokosa, čuh je, hvali.
Mudra izgledaše valkirija, koja mogaše dobro da govor ptica razabire. Muškarce ne voleše. Belovrata stajaše blistavih očiju i gavrana pozdravljaše, koji visoko na bregu sedeše10.
(VALKIRIJA ) Odakle dolaze, gavrane, i šta mogu da jave, kad kljunove svoje tako izrana krvave? Meso u kandžama nose, smrad leševa iz kljunova izbija. Noćas mora da su bili gde znadoše da palih ima.
Ptica krilima tresnu pobratim orla, obrisa se oko kljuna i o odgovoru razmisli:
(GAVRAN) Haralda pratismo, Halvdanova sina, potomka mladog od kako se izlegosmo.
Mislim da kralja znaš, na Kvinaru11 stoluje, glavar nad norvežanima, velike brodove vodi sa zlatnim obodima,
10 Zbog pominjanja gavrana, ova se pesma zove još i Pesma o gavranu. 11 Nije sigurno utvrñeno gde je to mesto bilo.
crvenim štitovima, izbledelim natkrovima, katranisanim veslima.
Kratkodnevicu nazdravlja napolju, kad sam vlada bitke željan kralj, i veliku bitku vodi; mlad vatru preziraše i u kući sedenje, rukavice paperjem punjene i tople odaje.
Ču li kako se oštro u Hafsfjordu boraše, visokorodni kralj protiv Kjotvija bogatog? Brodovi stigoše s istoka, borbe behu željni, iskeženih čeljusti i ukrašenih strana.
Puni behu boraca i belih štitova, zapadna koplja i valandski12 mačevi; megdandžije urlahu na bitku izazivahu, kurjački zavijahu, gvožñem pretiše.
Okušaše uznapredovalog, koji ih nauči da beže, gospodar istočnjaka13 koji življaše na Utsteinu14. Kralj flotu pusti jer rat očekivaše. Stade udaranje po štitovima pre no što Haklang15 pade. Tad se umori protiv Luve16
12 Poreklom iz Vallanda (Francuska). 13 Čovek iz istočnih zemalja, za ostrvljane čovek iz Norveške. 14 Ostrvo u fjordu Boknfjord. 15 Torir Haklang, po Snoriju sin Kjotvijev.
48
zemlju da brani, debelovrati gospodar17, i uze hrid za štit. Pod sedišta se zavukoše ranjeni ratnici, s glavama ka dnu i stražnjicama na gore.
Žalosni momci Svafnijevu brezovu šindru18 staviše da blista na leñima; kamenje kao kiša padaše. Juriše preko Jerena19 bogatuni sa istoka nazad kući iz Hafrsfjorda željni medovine.
Pali ležahu onde na pesku poklonjeni jednookom, Friginom zagrljaju20; delo za čuvenje to beše.
O čemu će drugom sad zboriti Ragnhildine služavke21, hvalisave devojke, na pijanci nego da Harald kurjaku krv palih uskrati, dok njihove muževe bogato hraniše.
On prezre ostrvskih riga i hordana devojke, sve iz Heidmorka i iz Holgijeva roda22,
16 „Onaj sa čupavom kosom” - nadimak kralja Haralda do bitke u fjordu Hafrsfjord. 17 Po Snoriju kralj Kjotvi. 18 Svafni je bog Odin; Odinovo stanište Valhala je bilo pokriveno štitovima. Otud se štitovi nazivaju „Svafnijeva brezova šindra”. 19 Deo Norveške u kome se nalazi fjord Hafrsfjord. 20 Jednooki i Frigin zagrljaj su metafore za Odina. 21 Po Snorijevoj Sagi o Haraldu Lepokosom (Zemljokrug, gl. 21) stoji da se Harald, izgleda nakon bitke, oženio Ragnhildom, ćerkom kralja Eirika sa Jilanda, i da je ona majka Eirika Krvave sekire. 22 Ostrvski rigi su stanovnici ostrvlja u oblasti Rogaland, hordi su stanovnici Hordalanda, a
visokorodni kralj, koji ženu iz Danske uze. (VALKIRIJA ) Koliko izdašan može biti nadaleko čuveni glavar prema hitrim ratnicima koji kraljevstvo mogu braniti?
(GAVRAN) Bogato je drži junačku vojsku, one koji u dvoru kocke bacaju; blaga dobijaju puno i lepih darova, hunsku rudu23 i devojke sa istoka24.
Uzbuñeni su kad bitku očekuju, orni hitaju veslima da zamahnu, omču habaju i držač za veslo lome; napred jure brodovi na kraljevu naredbu.
(VALKIRIJA ) O prilikama za skalde valjda te mogu pitati? Ti zacelo dobro znaš četu ljudi što Haraldovu pratnju čini?
(GAVRAN) Po oklopu njihovom i prstenju od zlata vidi se da kralja znaju: crvena krzna nose i bogato ukrašene štitove, od prstenja ispletene košulje25 i posrebrene mačeve, pozlaćeno remenje26
Holgi je po predanju bio kralj oblasti Halogaland. 23 „Hunski” se odnosi na južne zemlje; hunska ruda je bez sumnje zlato. 24 U tekstu stoji „man”, što znači „devojka” i, ovde verovatnije, robinja. 25 Bronja, verižnjača. 26 Remen za nošenje mača.
49
i gravirane šlemove, prstenje na rukama koje im Harald izabra.
(VALKIRIJA ) O životu megdandžija, ti pijaču krvi mrtvačke, možeš li mi štogod reći, o onima koji u središte bitke idu, za borbu smeli momci?
(GAVRAN) Vukoglavi se zovu oni što u sudaru vojski krvave štitove nose. Koplja crvene kad napred jure zajedno u bitku. Samo se u ratnike velike on pouzda, one koji u štitove udaraju, razumni kralj.
(VALKIRIJA ) O sviračima i ludama malo sam te pitala:
Kakvu nagradu dobijaju Andad27 i njemu slični u domu Haraldovom?
(GAVRAN) Psa svog voli Andad, bezuhog, i ludosti pravi kralj da se smeje. Drugi pak preko vatre nose raspaljeno iverje; plamene treske pod pojasom kriju. Ubij takve varalice!
27 Jedna od dvorskih luda.
SREDNJEVEKOVNA ISLANDSKA PROZA Ari Torgilson Mudri
KNJIGA O ISLAN ðANIMA 28
Schedæ Ara prests
Knjigu o islanñanima sam sačinio prvo za biskupe naše Torlaka i Ketila i pokazah je njima obojici i Semundu svešteniku. A kako se njima dopala takva kakva je ili da je nešto proširim, ja sam napisao ovu knjigu na isti način, ali bez rodoslovnih spiskova i godina za kraljeve, i povećao je onim što sam bolje saznao kasnije i sad je šire ispričano u ovoj knjizi nego u onoj. Ali gde god je nešto pogrešno predstavljeno u podacima koji su dati ovde, onda se treba radije držati onoga što se pokaže kao istinitije.
Halvdan Belokosti, kralj Oplanda, sin švedskoga kralja Olafa Tesara, bejaše otac Eisteina Prde, otac Halfdana Blagog i Hranoškrtog, otac Godroda Lovačkog kralja, otac Halfdana Crnog, otac Haralda Lepokosog, koji beše prvi od tog roda da bude sam kralj cele Norveške29.
In hoc codice continentur capitǔla
Ova knjiga sadrži sledeća poglavlja: I. O naseljavanju Islanda, II. O naseljenicima i zakonodavstvu, III . O uspostavi Altinga, Svesabora, IV . O računanju vremena, V. O podeli zemlje na četvrtine, VI. O naseljavanju Grenlanda, VII . O uvoñenju hrišćanstva na Islandu, VIII . O stranim biskupima, IX . O biskupu Gisuru.
Incipit Libellus Islandorum
I. Island je naseljen iz Norveške u danima Haralda Lepokosog, sina Halfdana Crnog. Po onome što smatraju i što su izračunali Teit, moj brat po uzgoju, sin biskupa Isleifa i najumniji čovek koga ja poznajem, i Torkel Gelijev sin, moj stric, koji se seća daleko u prošlost, i Torid, kći Snorija Dobrog, koji su oboje znali mnogo i imali poštovanja vredna znanja, to se zbilo u vreme kad je Ivar, sin Ragnara Čupave nogavice, dao da se ubije Eadmund Sveti, kralj Engleske30. A to beše 870 zima po roñenju Hristovom, kako to piše u sagi o njemu. Ingolf se zvao jedan norenski čovek za koga je istinito rečeno da je prvi put otišao iz Norveške za Island onda kad je kralj Harald Lepokosi imao XVI godina, a drugi put nekoliko
28 Ari Þorgilsson hinn fróði Íslendingabók. Ovaj prevod je urañen sa tekstualnog izdanja Anne Holtsmark u seriji Nordisk filologi. U prevodu sam sve rimske brojeve, koje Ari koristi u svome tekstu po tadašnjem načinu pisanja, preneo u arapske. Dodao sam i nekoliko najnužnijih komentara i na nekoliko mesta napravio nov pasus radi bolje preglednosti. 29 Uglavnom se smatra da je ovaj spisak kraljeva kasniji umetak u tekstu. 30 Vidi Abbo Floriacensis Passio sancti Edmundi iz oko 980. godine.
51
zima kasnije. On se nastanio južno u Reikjaviku, Dimnom zalivu. Mesto na koje je tad prvo izašao na kopnu, istočno od Mintakseira, nazvano je Ingolfshovde, a Ingolfsfel jedno mesto zapadno od reke Olofso, koje je kasnije prisvojio. Tad je Island bio pod šumom od planina do obalo dokle dopire plima. Onda su ovde bili hrišćani, oni koje su norvežani zvali pape. Ali oni su kasnije otišli, jer nisu hteli da budu ovde zajedno sa paganima, i ostavili su za sobom irske knjige, zvončiće i biskupske štapove. Po tome se moglo videti da behu irci. A tad poče veliko iseljavanje ovamo iz Norveške, sve dok kralj Harald nije stavio zabranu, jer je smatrao da će zemlja ostati bez ljudi. Onda su se namirili tako što je svaki čovek koji je odande išao ovamo, morao kralju da plati 5 era, ako ne bi bio posebno osloboñen toga. Ali rečeno je da je Harald bio kralj sedamdeset zima i napunio osamdeset godina. To je početak one dažbine koja se sad zove namet na iseljenje. Ali ponekad se plaćalo manje, a ponekad više, sve dok Olaf Krupni nije odlučio da svako ko putuje izmeñu Norveške i Islanda ima da plati kralju pola marke izuzev žena ili muškaraca koje on od toga oslobodi. To mi je ispričao Torkel Gelijev sin.
II. Rolaug, sin Ragnvalda kneza od Merea, naselio se istočno na Sidi. To je poreklo ljudi iz Side.
Ketilbjorn Ketilov sin, norenski čovek, nastanio se južno na gornjem Mosfelu. To je poreklo ljudi iz Mosfela.
Aud, kći Ketila Ravnonosog, norenskog kneza, nastanio se zapadno u Breidafjordu. To je poreklo ljudi iz Breidafjorda.
Helgi Suvi, jedan norenski čovek, sin Eivinda Istočnjaka, nastanio se severno u Eijafjordu. To je poreklo ljudi iz Eijafjorda.
Ali kad Island bi široko nastanjen, stigao jedan čovek sa istoka imenom Ulfljot i prvi doneo zakone iz Norveške. To mi je ispričao Teit. Ti zakoni su tada nazvani Ulfljotovi zakoni. Ulfljot beše otac Gunara od koga potiču ljudi iz Djupdala u Eijafjordu. A Ulfljotovi zakoni su tad ponajviše dati u skladu s onim što beše zakon za sabor za Gulating, ili u skladu sa savetima Torleifa Umnog, sina Horda-Karija, o tome gde bi trebalo što dodati ili što oduzeti ili utvrditi na kakav drugi način. Ulfljot je stanovao istočno u Lonu. Rečeno je da je Grim Geitskor bio njegov brat po uzgoju, onaj koji je po Ulfljotovom savetu pregledao ceo Island pre nego što je Svesabor uspostavljen. Za to mu je svaki čovek ovde u zemlji dao po jedan novčić. A on je taj novac kasnije dao za svetilište.
III. Svesabor je po savetu Ulfljota i sveg naroda uspostavljen onde gde je sad. A pre toga je sabor bio na Kjalarnesu, onom koji je Torstein, sin naseljenika Ingolfa i otac zakonokazivača31 Torkela Meseca, držao zajedno sa glavarima koji su u njemu učestvovali. Jedan čovek je osuñen da bude 31 Zakonokazivač je bio bio dobar poznavalac zakona koji je morao znati napamet celo običajno pravo i naglas ga kazati pre nego što bi počeo pravni sabor u nekom od staroskandinavskih pravnih okruga.
52
van zakona zbog dužničkog ubistva jednog roba ili osloboñenika. On je posedovao zemlju u Crnim šumama. Zvao se Torir Krivobradi. A njegov unuk po ćerci je nazvan Torvald Krivobradi, onaj koji je kasnije otišao za Istočne fjordove i svoga brata Gunara spalio u kući. To mi je ispričao Hal Orekjason. A onaj čovek što je ubijen, zvao se Kol. Po njemu su nazvali onaj rascep u planini gde su našli leš. On se od tada zove Kolov rascep. Ta je zemlja posle postala zajednička i seljaci su je dali na upotrebu Svesaboru. Zato je za sve slobodno da seku drva u tim šumama za upotrebu na Svesaboru i da na padinama napasaju konje. To mi je ispričao Ulfhedin.
Umni ljudi su ispričali i da je Island potpuno nastanjen za LX zima, tako da kasnije više nije bilo slobodne zemlje. Otprilike u to vreme je Ramn, sin naseljenika Henga, postao zakonokazivač nakon Ulfljota. On je to bio 20 leta. On beše iz oblasti Rangahverfi. To je bilo LX . godina nakon ubistva kralja Eadmunda, a zimu ili dve pre nego što je, po računanju umnih ljudi, umro kralj Harald Lepokosi. Torarin Ragijev brat, sin Olafa Doručja, postade zakonokazivač nakon Ramna. I on je to bio 20 godina. On beše iz Borgarfjorda.
IV. Najumniji ljudi ovde u zemlji izračunali su da u dve polugodine ima 364 dana, to znači 52 nedelje i 12 meseci po 30 noći svaki, i 4 dana preko32. Onda bi u to vreme godine poznali po kretanju sunca da se leto povlači ka proleću. Ali niko im od onih koji su to znali nije mogao reći da li je u ta dva polugodišta jedan dan više ili cele nedelje. Ali bio je jedan čovek po imenu Torstein Crni. On je bio iz Breidafjorda, sin Halsteinov, sin naseljenika Torolfa Bradonje iz Mosta i Oske, kći Torsteina Crvenog. Torstein Crni je sanjao kao da stoji na brdu za kazivanje zakona pred mnogo ljudi, a da on sam bdi dok svi drugi spavaju. Ali, činilo mu se, on kasnije zaspa, a svi se drugi probudiše. Taj je san protumačio Osvif Helgijev sin, deda po majci Gelija Torkelovog sina, tako da će svi ljudi ćutati dok Torstein govori na brdu od zakona. A posle, kad on zaćuti, svi će hvaliti ono što bude rekao. Oni su obojica bili veoma učeni ljudi. A kasnije, kad su ljudi stigli na sabor, Torstein predloži sa brda od zakona da se godina poveća jednom nedeljom svakog sedmog leta, pa da se vidi hoće li to što pomoći. I bi kako je Osvif protumačio san, svi vrlo pohvališe taj predlog, i to odmah bi zakonom utvrñeno po predlogu Torkela Meseca i drugih umnih ljudi.
Pravilno računato u svakoj godini ima 365 dana ako nije prestupna. Tada ima jedan dan više. Po našem računanju ipak ima 364 dana. Ali kad se svaka sedma godina po našem računanju produži za jednu nedelju, a ne bude povećana po onom računanju, onda VII godina budu podjednako
32 Dva osnovna prepisa Arijeve knjige imaju donekle različit tekst u ovom delu, a ja sam izabrao sadržaj uobičajen u prevodima na savremeni jezik.
53
duge po oba računanja. Ali ako padnu 2 prestupne godine izmeñu onih godina koje treba produžiti, onda treba produžiti sedmu godinu.
V. Na saboru beše veliki sukob izmeñu Torda Gelija, sina Olafa
Feilana33 iz Breidafjorda, i Oda, onoga što beše nazvan Jezik-Od, iz Borgarfjorda. Torvald, sin Odov, koji je zajedno sa Kokoš-Torijem spalio u kući Torkela sina Blund-Ketila u Ornolfsdalu34. Ali Tord Geli je vodio tužbu, jer je Herstein, sin Torkela Blundketila sina, imao za ženu Torun, njegovu sestričinu. Ona je bila kći Helge i Gunara i sestra Jofride, koja beše žena Torsteina Egilova sina. Ali tužba je podneta na onom saboru koji je držan za ljude u Borgarfjordu, na onom mestu koje se od tada zove Tingnes, Saborski rt. Tada je zakon bio takav da je tužbu za ubistvo valjalo pokrenuti na onom saboru koji je najbliži mestu ubistva. Ali onda počeše da se biju na saboru tako da sabor nije mogao da se održi u skladu sa zakonom. Tada padoše Toralf Lisac, brat Alfa iz dolina, iz čete Torda Gelija. Ali stvar iza toga ode na Svesabor, i tu se opet potukoše. Tada padoše mnogi iz Odove čete, i tada Kokoš-Tori bi osuñen na izgon i kasnije ubijen, a i više drugih koji su učestvovali u spaljivanju. Tada je Tord Geli održao s brda od zakona govor o tome kako je teško za ljude da otputuju na strani sabor da podignu tužbu za ubistvo ili poniženje. Nabrojao je sve prepreke na koje je naišao dok nije postigao svoje pravo u tome slučaju, i rekao da će biti teško za mnoge ljude ako se to ne popravi.
Tada su podelili zemlju u četvrti, tako da su u svakoj četvrti bila tri sabora, a oni koji su pripadali istome saboru, trebalo je da svugde iznesu stvar na istom saboru. Ali u četvrti Nordlending osnovaše četiri sabora, jer se ljudi onde nisu mogli dogovoriti na drugačiji način. Oni što žive istočno od Eijafjorda, nisu hteli da putuju na eijafjordski sabor, a oni što žive zapadno od Skagafjorda, nisu hteli da putuju na skagafjordski sabor. Ali na Svesaboru je trebalo da u sudu i zakonodavnom veću bude podjednako iz njihovog sabora kao i iz drugih četvrti. Kasnije su osnovani četvrtinski sabori. To mi je ispričao zakonokazivač Ulfhedin Gunarov sin.
Torkel Mesec, sin Torsteina Ingolfovog sina, postao je zakonokazivač nakon Torarina Ragijevog brata, i to ostao 15 leta. Nakon toga Torgeir Torkelov sin iz Ljosavatna beše zakonokazivač 17 leta.
VI. Onu zemlju koju nazivaju Grenland, pronašli su i naselili sa Islanda. Eirik Crveni se zvao jedan čovek iz Breidafjorda koji je otišao onamo i uzeo zemlju onde u onome delu koji je kasnije nazvan Eirikov fjord. On je zemlji dao ime i nazvao je Grenland, Zelena zemlja. Rekao je
33 Keltski: vučić 34 Zapaliti kuću u koju se protivnik sklonio tako da živ izgori u njoj bio je jedan od uobičajenih načina ubijanja na Islandu u to doba. Po Sagi o Kokoš-Toriju je inače sam Blund-Ketil spaljen u toj kući. Veći broj ljudi koji se pominje u ovoj knjizi, pominje se i u jednom broju saga o Islanñanima, ali to nisam posebno komentarisao.
54
da bi ljude obodrilo da krenu onamo ako zemlja ima lepo ime. Oni su onde u zemlji našli i na istoku i na zapadu ljudska staništa i komade čamaca od kože i stvari spravljene od kamena, po kojima su mogli da shvate da je onde bilo ljudi iste vrste kao oni koji su podigli Vinland, Vinovu zemlju, i koje su grenlanñani nazivali skrelinzima. A kad je Eirik počeo da gradi zemlju, bilo je to 18 zima ili 15 pre nego što je ovde na Islandu uvedeno hrišćanstvo, kako je to jedan čovek koji je lično pratio Eirika Crvenog na tom putu, ispričao Torkelu Gelijevom sinu.
VII. Kralj Olaf, sin Trigvija, sina Olafa, sina Haralda Lepokosog, uveo je hrišćanstvo u Norvešku i na Island. On je ovamo poslao jednog sveštenika po imenu Tangbrand koji učio narod hrišćanstvu i krstio sve koji su uzeli novu veru. Hal Torsteinov sin iz Side dao je brzo da ga krste, a i Hjalti Skegijev sin iz Tjorsardala, i Gisur Beli, sin Teitov, sin Ketilbjorna iz Mosfela i mnogi drugi glavari. Ali ipak je bilo više onih koji su odgovarali od toga i odbili. Ali nakon što je proveo ovde jednu zimu ili dve, Tangbrand ode. Tada je ubio ovde dvojicu ili trojicu ljudi koji su ga izvrgli ruglu. A kada je stigao na istok35, ispričao je kralju Olafu sve čemu je ovde bio izložen, i rekao da ima malo nade da ljudi ovde sad prihvate hrišćanstvo. I kralj se veoma razljutio zbog toga i nameravao zato da osakati ili poubija ljude iz naše zemlje koji tada behu na istoku. Ali istoga leta stigoše u Norvešku Gisur i Hjalti i izmoliše ih od kralja36. Oni mu obećaše da će se nanovo potruditi da narod ovde prihvati hrišćanstvo, i rekoše da imaju puno nade da će se u tome uspeti. A leto nakon odoše na zapad zajedno sa jednim sveštenikom po imenu Tormod. Stigli su do ostrvlja Vestmanaeijar kad je prošlo deset nedelja od leta37, i sve je proteklo dobro. Teit reče da je tako ispričao jedan koji je lično bio tu.
Prethodnog leta je odlučeno da se ljudi skupe na Svesabor kad proñe 10 nedelja od leta, ali do tog vremena behu stigli nedelju dana ranije.
Putnici odmah otploviše od ostrva Vestmanaeijar do kopna i onda odoše na Svesabor. I nagovoriše Hjaltija da krene nazad u Laugardal sam dvanaesti38, pošto je prethodnog leta bio osuñen na Svesaboru za bogoskvrnuće. Uzrok je bio što je na brdu od zakona ispevao sledeću strofu:
Na bogove neću da lajem, ali mi Freija izgleda kao kučka.
35 Otići na istok značilo je otploviti u Norvešku 36 Namolili su kralja da ih ne ubije. 37 Leto, to jest letnja polovina godine, počinjala je najranije 9, a najkasnije 15. aprila. Vreme od 10 nedelja od početka leta je padalo izmeñu 18. i 24. juna. 38 Sam dvanaesti znači da je sa sobom vodio jedanaest ljudi
55
Gisur i oni drugi odoše onda do jednog mesta blizu jezera Olufsvatn39 koje se zove Velankatla. Odatle poslaše poruku saboru da svi koji ih podržavaju, treba da im izañu u susret, jer su čuli da njihovi neprijatelji imaju nameru da ih uz pomoć oružja drže podalje od saborskog polja. Ali pre nego što su krenuli odatle, stigao je Hjalti na konju sa onima što su ostali zajedno sa njim. Zatim odjahaše na sabor. Njihovi roñaci i prijatelji im unapred izañoše u susret, onako kao su ih zamolili. Ali pagani su se skupili pod punim oružjem, i bilo je tako blizu sukoba da se nije moglo videti šta se dogaña. Ali dan iza toga odoše Gisur i Hjalti do brda od zakona i iznesoše onde svoje poslanstvo, i kaže se da su neuobičajeno dobro sročili svoje reči. To je učinilo da su jedan za drugim uzeli svedoke i obe strane, hrišćani i pagani, otkazaše jedna drugoj zajednički zakon. Zatim odoše sa brda od zakona. Onda hrišćani zamole Hala iz Side da kaže naglas njihov zakon, onaj koji se slaže sa hrišćanstvom. Ali on se toga iskaza odreče tako što uze Torgeira, zakonokazivača, da ga naglas kaže. On je tada još bio paganin. Ali posle, kad su se ljudi vratili u svoje kolibe40, Torgeir leže dole i prostre svoj kožuh preko sebe i odmaraše se celog tog dana i cele noći i ne reče ni reč. Ali sledećeg jutra ustade i posla poruku da se ljudi upute k brdu od zakona. A kad su ljudi stigli onde, on uze da govori i reče da će biti nesrećno stanje ako ljudi ne budu ovde u zemlji imali jedan zakon. On im na razne načine objasni da ne smeju dozvoliti da se to dogodi, i reče da bi to dovelo do velikih sukoba, i da bi to sigurno dovelo do toliko borbi meñu ljudima da bi zemlja ostala pusta. I ispriča da su kraljevi u Norveškoj i Danskoj dugo bili u meñusobnom sukobu i borili se, sve dok ih narod u tim zemljama nije naterao na mir, mada to sami nisu želeli. A to se dogodilo tako da su odmah jedan drugome poslali skupocene poklone i mir je meñu njima vladao dok su bili živi41. „I sad smatram da valja preporučiti” – reče on – „da ni mi ne dozvolimo da odlučuju oni koji su najratoborniji, već da radije smanjujemo suprotnosti meñu njima, tako da obe strane dobiju nešto od svoga, pa da imamo jedan zakon i jednu veru. Jer pokazaće se da, ako raskinemo zajednički zakon, raskinućemo i mir.” I on je tako govorio da se na kraju obe strane složiše da svi treba da imaju jedan zakon, onaj koji on bude rekao. Tad bi utvrñeno zakonom da svi budu hrišćani i da budu kršteni oni koji ovde u zemlji nisu kršteni. Ali kad je reč o iznošenju dece i jedenju konjskog mesa, ostaje da važi stari zakon42. Ljudi će imati pravo da prinose žrtve u potaji, ako to žele, ali da budu stavljeni van zakona, ako to 39 To se jezero danas zove Þingvallavatn. 40 Na Tingveliru, gde je držan Svesabor, kako bi ko pristigao, podizao bi šator, a neki su samo razapinjali platno preko zidova ranije podignutih od naslaganog kamenja. 41 U Sagi o pohrišćavanju piše da se norveški kralj zvao Trigvi, a danski Dag. Pomenuti dogañaj je, po svemu sudeći, neistorijski. 42 Po starom islandskom običajnom pravu bilo je dozvoljeno ostaviti napolju da umru neželjena deca i deca roñena sa ozbiljnim manama, te jesti konjsko meso, dok je hrišćansko pravo zabranjivalo i jedno i drugo.
56
učine pred svedocima43. Ali koju zimu kasnije i to paganstvo je ukinuto kao i ono od pre.
Meni je Teit ispričao to kako je onda hrišćanstvo uvedeno na Islandu. Ali Olaf Trigvijev sin je pao istog leta, kako je to ispričao sveštenik Semund. On je tad vojevao bitku sa danskim kraljem Sveinom Haraldovim sinom i Olafom Šveñaninom, sinom kralja svea Eirikom iz Upsale, i Eirikom Hakonovim sinom, koji je posle bio knez u Norveškoj. To je bilo 130 zima nakon ubistva Eadmunda i 1000 zima nakon Hristova roñenja po običnom računanju.
VIII. Ovo su imena onih biskupa koji behu stranci na Islandu, kako mi je Teit ispričao. Fredrik je stigao ovde u pagansko vreme, a posle su bili ovi: Bernhard Knjgoumni 5 godina, Kol malo godina, Rolf 19 godina, Johan Irski malo godina, Bernhard 19 godina, Henrik 2 godine. Osim njih ovde stigoše još petorica koji kazahu da su biskupi, Ornolf i Gotskalk i tri ermska, Petrus i Abraham i Stefanus44.
Grim Svertingov sin iz Mosfela postao je zakonokazivač nakon Torgeira i bio to dva leta. Onda mu bi odobreno da pusti da Skafti Torodov sin, njegov sestrić, bude zakonokazivač, jer on sam je imao promukao glas. Skafti je bio zakonokazivač 27 leta. On je u zakon uneo peti sud45 i to da nijedan ubica ne objavi ubistvo na druge do na sebe46. A ranije je ovde važio isti zakon za to kao i u Norveškoj. U njegovim danima mnogo je moćnih ljudi i glavara osuñeno da budu stavljeni van zakona ili da napuste zemlju zbog ubistva ili nasilja, a sve zbog toga što je on oštro upravljao zemljom. Ali on je umro one iste godine u kojoj je pao Olaf Krupni, sin Haraldov, sin Godroda, sin Bjarnija, sin Haralda Lepokosog, 30 zima nakon što je pao Olaf Trigvijev sin. Zatim je Stein Torgestov sin bio zakonokazivač 20 leta, a onda Geli Bolverkov sin 9 leta.
IX. Isleif, sin Gisura Belog, rukopoložen je za biskupa u danima Haralda, kralja Norveške, sina Sigurda, sina Halfdana, sina Sigurda Diva, sina Haralda Lepokosog. Ali kad su glavari i dobri ljudi videli da je Isleif mnogo sposobniji od drugih sveštenika koji su bili ovde u zemlji, predadoše mu mnogi svoje sinove da ih uči i da ih rukopoloži za sveštenike. Dvojica njih su kasnije rukopoloženi za biskupe, Kol, koji beše istočno u Viki47, i Jon iz Holara. Isleif je imao tri sina. Oni su svi postali dobri glavari: biskup Gisur i sveštenik Teit, otac Halov, i Torvald. Teit je
43 Ako bi neko bio stavljen van zakona, onda onaj ko bi mu naneo povredu ili ga ubio, nije morao da plati odštetu ili krvarinu i nije podlegao krvnoj osveti. 44 „ermskir” može biti ili jermenski ili iz Ermlanda kraj Baltika. 45 Jedan poseban sud na Svesaboru koji je, izmeñu ostalog, bio apelacioni sud za sudove po četvrtima. 46 Jedno ubistvo je važilo kao ubistvo iz potaje ako ubica ne bi objavio da ga je on počinio, i ono se posebno oštro kažnjavalo. 47 Vika, deo Norveške oko fjorda na čijem je kraju Oslo, a proteže se od pokrajine Telemark na zapadu do švedske pokrajine Bohuslen.
57
odrastao kod Hala u Haukadalu, onoga čoveka koga su svi ovde u zemlji smatrali najsposobnijim i najboljim od neškolovanih ljudi. I ja sam došao kod Hala kad mi je bilo 7 zima, u zimu nakon što je Geli Torkelov sin, moj deda po ocu i uzgojitelj, izdahnuo, i bio sam onde 14 zima.
Gunar Umni je postao zakonokazivač kada je Geli prestao, i bio je to 3 leta. Zatim je Kolbein Flosijev sin bio to 6 leta. Onog leta kada je postao zakonokazivač, pao je kralj Harald u Engleskoj. Zatim je Geli zakonokazivač bio po drugi put 3 leta. Zatim je Sigvat sin Crnoga, sestrić Kolbeina, bio zakonokazivač 8 godina. Tih dana je došao iz Francuske ovamo na sever Semund Sigfusov sin48 i dao da ga rukopolože za sveštenika.
Isleif je imao 50 godina kada je rukopoložen za biskupa. Tada je Leo septimus49 bio papa. Zimu kasnije bio je u Norveškoj i opet doputovao ovamo. On je izdahnuo na Skalholtu kada je bio biskup ukupno 24 godine. To mi je ispričao Teit. To je bilo u nedelju 6 noći nakon svečanosti za Petra i Pavla50, 80 godina nakon pada Olafa Trigvijevog sina. Ja sam tad bio zajedno sa Teitom, mojim bratom po odgoju, 12 zima star. Ali Hal mi je ispričao to, a on je i imao dobro pamćenje, i kazivao istinu i sam se sećao dana kada je kršten, da ga je krstio Tangbrand kada je bio 3 zime star. A to je bilo u zimu pre nego što je hrišćanstvo ovde uneto u zakon. Hal je podigao kuću kada mu je bilo 30 godin i živeo je 64 zime u Haukadalu i imao 94 kada je izdahnuo. A to je bilo na dan svečanosti za biskupa Martina51, desete zime nakon što je biskup Isleif izdahnuo.
X. Biskup Gisur, sin Isleifov, rukopoložen je za biskupa po molbi zemljaka u danima kralja Olafa Haraldovog sina dve zime pošto je Isleif izdahnuo. Jednu je od te dve zime proveo ovde u zemlji, a drugu u Gautlandu. I zato je bilo pravo da mu ime bude Gisrod. Tako mi je on rekao.
Markus Skegijev sin postao je zakonokazivač nakon Sigvata. On je preuzeo onoga leta kad je Gisur bio biskup ovde u zemlji jednu zimu, i bo je zakonokazivač 24 leta. Sva vremena za zakonokazivače napisane u ovoj knjizi, on je kazao za one koji su to bili pre vremena koje se ja sećam. Uz njega su i Torarin, brat njegov, i Skegi, otac njihov, i više drugih umnih ljudi kazivali o vremenima onih koji behu zakonokazivači pre nego što se on mogao setiti, po onome što je Bjarni Umni, deda njihov po ocu, ispričao.
Biskupa Gisura je narod cenio više no što se kazuje za ikog drugog čoveka ovde u zemlji. Zbog ljubavi koje su ljudi gajili prema njemu, i zbog
48 Semund mudri kome je dugo pogrešno pripisivano autorstvo Starije Ede, a u poznijoj islandskoj usmenoj tradiciji smatran je i čarobnjakom. 49 To je pogrešno, on je bio deveti papa. 50 Ta svečanost pada na 29. juni. Isleif je, dakle, umro 5. jula. 51 Martinova misa je 11. novembra.
58
onoga što su on i Semund govorili, a u dogovoru sa zakonokazivačem Markusom, zakonom je utvrñeno da svi ljudi prebroje i procene sva svoja dobra i zakunu se da su dobro procenjena bilo da su zemlja ili pokretna imovina, i da zatim daju desetak od toga. To što je on sredio da se sva dobra na Islandu i sama zemlja procene pod zakletvom i dâ desetak od toga, i da bude ozakonjeno da to bude tako dok je Island naseljen, jeste jako svedočanstvo o tome koliko su ljudi u zemlji bili poslušni prema Gisuru. Biskup Gisur je takoñe dao da se unese u zakon da sedište onoga biskupa koji je na Islandu, bude u Skalholtu. Ranije biskupska stolica nije imala neko odreñeno mesto na Islandu. A Gisur je stolici dodao svu zemlju koja je pripadala Skalholtu i mnogo drugih bogatstava i u zemlji i u pokretnoj imovini. Ali kada je zaključio da je to mesto dobro naraslo bogatstvom, dao je on više od četvrtine svoje biskupije, tako da ovde u zemlji budu radije dve biskupske stolice nego jedna, a to su ga žitelji sa severa zamolili. A unapred je dao da se prebroje seljaci ovde u zemlji. Tada ih je bilo celih 7 stotina u četvrti Austfjording, i 10 u četvrti Rangeing, i devet u četvrti Breidfjording i 12 u četvrti Eijafjording52. A na celom Islandu ne behu uračunati oni koji nisu bili obavezni da plate porez za put na sabor53.
Ulfhedin, sin Gunara Umnog, postao je zakonokazivač nakon Markusa i bio to 9 leta. Zatim je Bertor Ramnov sin bio zakonokazivač 6 leta, a onda Gudmund Torgeirov sin 12 leta54. Prvoga leta kada je Bergtor bio zakonokazivač, prihvaćeno je da se zakoni zapišu u knjigu u kući Haflidija Mosova sina zimu nakon onoga što kažu Bergtor i Haflidi i drugi umni ljudi koji su za to bili izabrani. Oni su trebali da u zakone unesu sve nove propise za koje su mislili da su bolji od starih zakona. Njih su trebali da kažu sledećeg leta u zakonodavnom veću55, a zadržaće se svi propisi protiv kojih ne bude govorila većina ljudi. A to je sprovedeno tako da su zapisani i deo o ubistvu ljudi i mnogo drugog u zakonima, i sveštenici su to kazali u zakonodavnom veću sledećeg leta. A to se svima tako dopalo, da niko nije govorio protiv.
To se dogodilo prvoga leta kad je Bergtor bio zakonokazivač, da je biskup Gisur zbog bolesti bio nesposoban da otputuje na sabor. On je onda poslao poruku Svesaboru, svojim prijateljima i glavarima, da zamole Torlaka, sina Runolfovog, sina Torleikovog, a brata Hala iz Haukadala56, da on pristane da ga rukopolože za biskupa. I to su tako učinili svi oni
52 Ovde je reč o takozvanim „velikim” stotinama, a one broje 120. 53 Seljaci sa imovinom preko neke odreñene granice bili su obavezni da odu na sabor ili da plate odreñen porez, porez za put na sabor, od koga je davan novac za trošak puta onima koji su išli na sabor. Poreski obveznici su istovremeno bili obavezni da plate desetak. 54 Podatak o Gudmundu Torgeirovom sinu je verovatno kasnije unet. 55 Zakonodavno veće je donosilo zakone. U njemu su sedele sve poglavice koje su okupljale najmanje jedan odreñen broj seljaka, zatim zakonokazivač i kasnije oba biskupa, ukupno 147 ljudi. 56 Ari je odrastao kod toga Hala Torarinovog sin.
59
kojima je poslao poruku, a to je uspelo zato što je Gisur lično unapred mnogo molio. Torlak je toga leta otputova iz zemlje, ali se opet vratio sledećeg leta i tada je rukopoložen za biskupa. Gisur je bio rukopoložen za biskupa kad je imao 40 godina. Tada je Gregoris septimus bio papa. Zatim je prve zime bio u Danskoj, ali je došao ovde u zemlju sledećeg leta. Kad je Gisur bio biskup 24 zima57, dugo koliko i njegov otac, Jon Ogmundov sin je rukopoložen za biskupa kao prvi sa sedištem u Holaru. Tada je imao 54 zime. Ali 12 zima kasnije, kad je Gisur bio biskup ukupno 36 zima, Torlak je rukopoložen za biskupa. Njega je Gisur dao za ga rukopolože sa sedištem u Skalholtu još dok je sam bio u životu. Tad je Torlak imao 32 zime. A biskup Gisur je izdahnuo u Skalholtu 30 noći kasnije, u utorak 28. maja58.
Iste godine umrli su papa Paskalis drugi, pre biskupa Gisura, i Jerusalimski kralj Balduin, i Arnald, patrijarh u Jerusalimu, i kralj svea Filip, a kasnije istoga leta grčki kralj Aleksius. On je tada bio na prestolu u Miklagardu, Velikom gradu59, 38 zima. A dve zime kasnije bi mesečeva smena60. Tada su Eistein i Sigurd bili kraljevi u Norveškoj 17 godina posle Magnusa, svoga oca, sina Olafa Haraldovog sina. To je bilo 120 zima nakon što je pao Olaf Trigvijev sin i 250 zima nakon ubistva Eadmunda, kralja Engleske, i 516 zima nakon što je izdahnuo papa Gregorius61, onaj što je uveo hrišćanstvo u Englesku, kako je to računato. A on je izdahnuo druge godine vladavine cara Fokusa, 604 zima nakon Hristova roñenja po običnom računanju. I to je ukupno 1120 godina. Ovde se završava ova knjiga.
Ovo su rod i rodoslovno stablo islandskih biskupa: Naseljenik Ketilbjorn koji se nastanio u gornjem Mosfelu, beše otac
Teita, otac Gisura Belog, otac Isleifa, koji beše prvi biskup u Skalholtu, otac biskupa Gisura.
Naseljenik Rolaug, koji se nastanio na Breidabolstadu istočno u Sidi, beše otac Osura, otac Tordis, majke Hala iz Side, oca Egila, oca Torgerde, majke Jona, koji je bio prvi biskup u Holaru.
Naseljenica Aud, koja se nastanio na Kvamu, beše majka Torsteina Crvenog, oca Olafa Feilana, oca Torda Gelija, oca Torhild Jarebice, majke Torda Konjostene, oca Karlefnija, oca Snorija, oca Halfride, majke Torlaka, koji je sad biskup u Skalholtu nakon Gisura.
Naseljenik Helgi Suvi, onaj što se nastanio na Kristnesu severno od Eijafjorda, beše otac Helgin, majke Einara, oca Eijolfa Valgerdinog sina,
57 Godine 1106. 58 Godine 1118. 59 Staroskandinavski naziv za Konstantinopolj. 60 Smena mesečevog ciklusa, period od 19 godina. U svakom takvom periodu različite mesečeve mene padaju na iste dane u nedelji i mesecu. 61 Gregorijus veliki.
60
oca Gudmunda, oca Eijolfa, oca Torsteina, oca Ketila, koji je sada biskup u Holaru nakon Jona.
Ovo su imena očeva inglinga62 i bredifjordinga: 1. Turski kralj Ingve, 2. kralj svea Njord, 3. Frej, 4. Fjolni, onaj što je
umro kod Fredfrodija, 5. Svegder, 6. Vanlandi, 7. Visbru, 8. Domald, 9. Domar, 10. Digvi, 11. Dag, 12. Alrek, 13. Agne, 14. Ingve, 15. Jorund, 16. Aun Stari, 17. Egil Vendilkraka, 18. Otar, 19. Adisl iz Upsale, 20. Eistein, 21. Ingvar, 22. Braut-Onund, 23. Ingjald Neobuzdani, 24. Olaf Tesar, 25. Halfdan Belokosti, kralj Uplanda, 26. Godrod, 27. Olaf, 28. Helgi, 29. Ingjald, sestrić Sigurda, sina Ragnara Čupavih nogavica, 30. Olaf Beli, 31. Torstein Crveni, 32. Olaf Feilan, prvi koji se naseli na Islandu, 33. Tord Geli, 34. Eijolf, koji bi kršten kao starac kad hrišćanstvo bi uvedeno na Islandu, 35. Torkel, 36. Geli, otac Torkelov, koji beše otac Branda i Torgils, koji beše moj otac; a ja se zovem Ari.
62 Islandski državnik i pisac iz XIII veka Snori Sturluson govori i inglingima u svojoj knjizi Zemljokrug, istoriji norveških kraljeva.
61
DVORSKA ORIGINALNA KNJIŽEVNOST
HRONIKA O ERIKU
(Erikskrönikan, Hronika o Eriku, glavni rukopis cod. Holm. D2 iz 1470-tih, izdanje R. Pipping, SFS 47 (1921), ponovljeno izdanje SFS 68 (1963). Ovaj prevod po izdanju u Carl Ivar Ståhle & E. N. Tigerstedt: Sveriges litteratur I. Medeltidens och reformationstidens litteratur. Utgiven av Carl Ivar Ståhle. Stockholm: Svenska bokförlaget/Bonniers, 1968, u kome su izdavači preuzeli pojedina tumačenja reči iz drugih rukopisa. - Lj. R.)
Karelci pljačkaju. Osnivanje Stokholma
Švedskoj su puno štete karelci naneli i mnogo nemira. Oni juriše od mora gore do Melara po lepom vremenu i oluji, sve potajno izmeñu švedskih brda i najčešće sa skrivenom vojskom. Jedanput im pade na pamet da spale Sigtunu i spališe je svu tako do temelja da se taj grad još nije povratio63. Jon nadbiskup beše tu ubijen; nad tim se mnogi paganin radovaše. Da se hrišćanima tako loše zbilo to radovaše zemlju karelaca i rusa, i to sve obodri da krenu i neprijateljstva čine. To je tako istinito kako ja ovde čitam: Jon jarl bi ubijen u Askanesu64, koji onde beše devet godina. a da u to vreme nije bio kod kuće, i borio se sa rusima i ingermanima 63 Po beleškama u analima to se dogodilo 1187. godine. 64 Jon jarl je živeo verovatno negde početkom 1200-tih godina. Askaness je imanje Asknäs na južnoj obali jezera Mälaren zapadno od Stockholma.
za Božje ime i svetu veru. Prve noći kad kući stiže ubiše ga oni. Njegova žena u Hundhamar pobeže65; ona imaše tugu i mnogo jada u svome srcu i svojoj duši. I onda stade plemenita čista gospa i skupi ljude i mnogo sile i sve ih pobi, tako mi je rekoše, gore na jednom brdu koje se zove Esta hum66 — svi onde ostaviše život — i naredi da im izvuku brodove na zemlju i spale, jer tuga je tada stiže. Takve nesreće umanji on, Birger jarl, taj umni čovek67: naloži da se podigne grad Stokholm s velikim razumom i mnogo vidovitosti, jednu divnu kuću i dobar grad, sve urañeno onako kako naredi. 65 Hundhammar kraj današnjeg Norsborga u župi Botkyrka na južnoj obali jezera Mälren nasuprot Asknäsa. 66 Eesta skär sad Estbröte, jedno omanje brdo sa razvalinama tvrdine u zalivu južno od mesta Kungshatt, pet kilometara od mesta Hundhamar. 67 Birger jarl, zet kralja Erika Eriksson, oženjen njegovom sestrom Ingeborg, umro 1260.
62
To je ključ onoga jezera, tako da im karelci ne prave nikakvo zlo. To jezero je dobro, ja ću reći zašto:
devetnaest crkvenih župa leže u njemu, a oko jezera sedam trgovišta; sad je mnogo sreće i radosti gde pre beše tuga i mnogo priče o paganima koje učini tužnim.
Saxo Grammaticus
DELA DANACA68 (Iz Saxovog predgovora)
Pošto se drugi narodi rado ponose svojim delima i raduju se uspomeni na svoje praoce, danski nadbiskup Absalon, koji je uvek mnogo polagao na to da hvali svoju otadžbinu, iznašao je da je neizdržljivo da ona nema takav spis za sećanje i glas da se čuje u budućnosti. Pa kako niko nije hteo da na sebe preuzme posao povezan sa izradom jedne hronike Danske, dao je meni, svome najbednijem slugi, taj zadatak, tako što je stalnim obodravanjem mene nedostojnog naveo da prihvatim ono što prevazilazi moje moći. Stvar je u tome da je tek sada moguće napisati jednu hroniku Danske. Nije tako davno kako je narod prihvatio hrišćanstvo, dugo je bilo slabo i sa verom i sa znanjem latinskog, a kad je Crkva organizovana i znanje latinskog se proširilo, slabo je bilo vrednoće, kao što je prethodno vladalo neznanje. (…)
Sada je on otišao, pre nego što je moj rad završen, i ja te zato molim, gospodine Anderse, koji si u jednom srećnom trenutku jednoglasno ovenčan da ga naslediš u njegovoj visokoj službi kao poglavar naše Crkve, da kao takav budeš otac i staratelj moga dela, tako da zavidnici i sitničavi kritičari svega i svačega što je neobično, moraju da se uzdrže kad vide da si mi ti moćni zaštitnik, jer ti poseduješ takvu raznovrsnost umenja, takvo preobilje divnoga znanja, da si kao svetište pun nebeskoga blaga. Sve si to
68 Postoji nekoliko prepeva i prevoda Gesta danorum [Dela danaca]Saxa Gramatika na savremeni danski jezik. Ni za jedan se ne može reći da u potpunosti zadovoljava: neki su jezički potpuno zastareli, neki preslobodni, neki preterano arhaizirani, neki nedosledni. Jedini pravi način bi bio jedan sasvim nov prepev ili, u manje ambicioznoj varijanti, prevod na savremeni danski jezik. A to važi i za prevod na srpski. S obzirom na dostupno vreme, a obim posla, ja sam se odlučio da za ovaj prozni prevod, koji samo treba da ukaže na ton i sadržaj dela, uzmem kao ishodište prevod koji je 1898. uradio Fr. Winkel Horn, a 1985. nanovo izdao u modernizovanoj verziji Mogens Boisen. I taj prevod ima odreñenih manjkavosti, pre svega što stihovi nisu dati ni u prozi ni u prepevu sa Saxovog originala, već su, kao kad je reč o Pesmi o Bjarkiju, dati u prepevu sa staroislandskog originala u meri u kojoj postoje, a inače su rekonstruisani. Ja sam se odlučio za taj prevod kao osnovu zato što je to onaj vid u kome se sa Saxovim delom upoznaje običan obrazovan danac. Kada je reč o stihovima kod Saxa koji su prepev stare poezije, koristio sam metrički korektan prevod Jørgena Olrika iz 1908-1912 pod naslovom Saxes Danesaga I-IV, novo izdanje 1925, a samo u nekoliko slučajeva konsultovao sam tekstualno izdanje J. Olrik, H. Ræder: Saxonis Gesta Danorum I, 1931, i tom II F. Blatt: Index Verborum, 1957.
Izabrao sam delove predgovora i nekoliko delova iz prvih sedam knjiga, jer najbolje odgovaraju potrebama nastave stare književnosti. Time nije rečeno da su drugi delovi manje vredni kao književnost. Ovaj je prevod inače urañen kao grubi prevod bez većih umetničkih pretenzija.
63
stekao putovanjima u Francusku, Italiju i Englesku, i nakon tih dugotrajnih studija dobio si časni zadatak da upravljaš jednim stranim visokim učilištem i tako si to radio, da si više ti bio ukras službi no što je služba bila ukras tebi. (…)
Ovde će na svom mestu biti da se pomene da, kada su naši očevi izvodili važne poduhvate dostojne muškaraca, tako su mnogo polagali na čast i slavu, da nisu samo, onako kao to činjahu rimljani, lepim rečima i jednom vrstom pesničke umetnosti opisivali svoja izuzetna dela, već ih kazivali u obliku odabranih reči koje su uklesivali u kamenje i stenje posebnim slovima onoga vremena. Ja sam istražio ta svedočanstva iz prošlosti i učinio sve što sam mogao da im u svojem prenošenju budem veran, da prevedem stih po stih i na taj način podržim svoje kazivanje, tako da ne služim novo i samosmišljeno. Moje kazivanje nanovo stvara ono što potiče iz davnina, i ne treba očekivati da se pronañe prazna priča koja divno izgleda, već pouzdani podaci o prošlosti. (…)
Ni trud islanñana ne treba zaboraviti. Pošto ih slaba plodnost njihove zemlje uzdržava od sveg preobilja, uvek su živeli skromno i rado koriste sve svoje vreme da bi skupljali i širili znanja o delima drugih naroda; na taj način duhovnim zanimanjima nadoknañuju svoje siromaštvo. Oni se raduju da poznaju dela drugih naroda i prenesu ih u budućnost i smatraju da je podjednako časno kazivati o velikim i dobrim delima stranaca koliko ih i sam činiti. Njihove riznice u obliku veličanstvenih svedočanstava o dogañajima iz prošlosti ja sam pomno proučio i ne tako mali deo ovoga dela je napisan s tom grañom kao osnovicom. (…)
Ja se zatim obraćam tebi, našem blagoslovenom glavaru i ocu, najsjajnijem svetlu otadžbine, kralju Valdemare, čiji čuveni rod želim da opišem od najstarijih vremena, da te zamolim da s blagošću posmatraš moje delo, koliko god mi je nedovoljno uspelo; ja se, naime, bojim da pod teretom težine zadatka više pokazujem svoje sopstveno neznanje i svoje nedostatne sposobnosti nego što opisujem tvoje poreklo onako kako bi to trebalo činiti. (…)
Prva knjiga Dan i Angel
Dan i Angel, Humbleovi sinovi, od kojih potiču danci, jesu začetnici našeg naroda, mada normanski hroničar Dudo smatra da mi potičemo od grka koji su nekad nazivani danajcima i da smo od njih dobili ime. Dan i Angel su takoñe bili prvi koji su vladali u našoj zemlji, ali mada su snagom velikih zasluga, koje su stekli svojom hrabrošću, od celog naroda dobili kraljevsku moć i vlast, nisu nosili kraljevsko ime, jer to tada još ne beše običaj meñu našim dedovima.
Angel, za koga se kaže da od njega potiču angli, dade onome delu zemlje kojim vladaše svoje ime, koje tako na lak način učini besmrtnim. Njegovi su potomci, naime, kasnije osvojili Britaniju i dali tom kraljevstvu
64
ime po svojoj dedovini umesto onog kojim su ga od starih dana nazivali – a to je delo u Staro doba bilo smatrano veoma značajnim. O ovome svedoči čuveni duhovni pisac Beda, koji je roñen u Engleskoj, i koji je, sem što je pisao psalme i tumačenja Svetoga pisma, takoñe polagao na to da piše o istoriji svoje otadžbine; on je, naime, smatrao dužnošću hrišćanina pisca da se bavi kako religijskim tako i istorijskim temama.
Od Dana potiče po starim svedočanstvima naš kraljevski rod, koji od tog divnog začetka sedi na tronu Danske. Sa jednom visoko plemenitom nemicom imenom Grytha imao je sinove Humblea i Lotera.
Humble i Loter
Kad bi naši dedovi birali kralja, bio im je običaj da stoje na velikom kamenu koji je čvrsto usañen u zemlju, što je trebalo da iskaže da je izbor podjednako neizmenjiv kao što je taj kamen nepomerljiv. Na taj način je Humble izabran za prvog kralja u zemlji nakon očeve smrti, ali ga je nemilosrdna sudba opet bacila s kraljevske časti dole da bude podanik. Njegov brat Loter je, naime, poveo rat protiv njega i zarobio ga i on je spasao svoj život samo time što se odrekao prestola. Time što je nasiljem i nepravednošću svoga brata bio primoran da se odrekne vladanja, dao je ljudima dokaz da je, mada je u kraljevskom dvorcu više sjaja i divote nego u izbi, zauzvrat u njemu manje sigurnosti. A inače je nosio tu nepravdu koja mu je učinjena s takvim strpljenjem da bi se moglo poverovati da se radovao gubitku kraljevske časti kao da je to uzrokovala povoljna sudbina. On je zato po mome umu spoznao da je delanje jednoga kralja teretno.
Loter nije postupao manje bezočno kao kralj nego što je činio kao ratnik: on je vladao s velikom nadmenošću, nije se libio da počini grube nepravde i nije se stideo da ubije najviñenije u kraljevstvu ili im otme njihova dobra, što je prouzrokovano time, da je on u svakome, koga je smatrao sebi jednakim po plemenitom poreklu, video suparnika na prestolu. Ipak mu nije dugo dozvoljeno da izvodi svoja loša dela, jer narod je ustao protiv njega i ubio ga kao što se i on sam uzdigao nasiljem. (…)
Druga knjiga
(…) Rolf Kraki
Helgea je nasledio sin Rolf, jedan posebno stasit i obdaren muškarac, koji se isticao još i vrlinom i hrabrošću. Kako je Švedska tada bila vazalna zemlja pod Danskom, Hodbrodov sin Adils pokušao je na lep način da obezbedi svojoj zemlji slobodu time što je oženio Rolfovu majku Yrsu, da bi pridobio svoga pastorka da mu zbog porodične veze oprosti porez koji je dugovao, što mu je i uspelo. On je još od detinjstva prezirao svaku
65
darežljivost i bio tako škrt da je smatrao sramotom biti široke ruke, i kad je Yrsa to shvatila, odlučila je da ga se reši, ali da za to upotrebi lukavstvo, pa je svoje planove o tome skrivala posebno vešto. Ona se, naime, pravila kao da mrzi svoga sina, podgurivala svoga muža da se pobuni da sebi obezbedi slobodu i uz obećanje o velikim poklonima navela Rolfa da doñe u Švedsku. Ona je, naime, mislila da će najbolje postići cilj svojih želja tako što će, kad sin dobije poočimovo zlato, pobeći s kraljevim blagom, tako da on ne izgubi samo onu s kojom je trebalo da deli postelju, već i svoj novac, jer ona je smatrala da nema boljeg načina da ga kazni za njegov tvrdičluk doli da mu otme njegovo bogatstvo. Tu njenu lukavu nameru, koju je ona u svakom pogledu smislila s velikom genijalnošću, nije bilo lako otkriti, pošto je svoju želju da se reši muža skrivala pod plaštom čežnje za slobodom. On mora da je ipak bio sasvim zaslepljen kad je verovao da majka radi sinu o glavi i kad nije uvideo da je ona njegovu nesreću gajila u svojim mislima. Da, on je stvarno bio glup kad nije razumeo da su neumorni napori njegove supruge pod plaštom mržnje prema sinu smišljeni da se reši njega samog. Čovek ne treba da veruje jednoj ženi, i zato je njegovo poverenje u nju bilo to bedastije što je mu je bilo lakše da sebi umisli da je ona neverna sinu, a verna njemu samom. Podstaknut pomenutim obećanjima, Rolf je otputovao Adilsu, ali kako su on i Yrsa bili dugo odsutni jedno od drugog, nije ga njegova majka odmah prepoznala. On ju je prvo iz šale zamolio za nešto da jede, a kad je ona odgovorila da bi sa tom molbom morao da se obrati kralju, pokazao joj je jednu poderotinu svojoj haljini i zamolio je da je zašije; kad je ona odbila i tu molbu, on je rekao: „Teško je naći pravo i iskreno prijateljstvo kad majka odbija sinu hranu i sestra neće za brata da šije!” Na taj način ju je on ukorio i učinio da se postidela zbog svoje neljubaznosti. Kad se Adils zatim za stolom požalio da sedi kraj svoje majke i to nazvao nedostojnim, jer se nije pristojilo na dvoru da brat i sestra sede zajedno, Rolf je odgovorio da je časno da majka glavu spusti sinu na grudi, jer se on na taj način branio od napada koji je bio uperen na njegovu nevinost time što je podsetio na one niti kojima ih je priroda tako nutreno povezala jedno s drugim. Kad su drugi za stolom upitali Rolfa koju hrabrost najviše ceni, odgovorio je „Strpljenje”, a kad su zatim upitali Adilsa na koju vrlinu posebno polaže, odgovor je glasio „Darežljivost”. Onda su od obojice zatražili da dokažu da svaki od njih poseduje tvrñene osobine. Prvo Rolf koji je morao da sedne kraj vatre, gde je onu stranu s koje je grejalo najviše, zaštitio štitom. Drugu je štitio strpljenjem, to je bila jedina zaštita koju je mogao da pruži. Bilo je pametno od njega što se poslužio štitom da se zaštiti na takav način kakvim se u borbi štiti od koplja što juri. Kad je vrelina, koja je ujedala gore od kakvog koplja, nije mogla da prodre do one strane s koje je bio štit, napala je nezaštićenu stranu. Jedna sluškinja, koja je stajala tik uz ognjište i videla kako vatra samo što nije zapalila njegovo telo, izvukla je čep iz bureta s medovinom tako da je piće ugasilo vatru pre
66
no što je učinila kakvu veliku štetu, a Rolf je pobrao mnogo priznanja za strpljenje koje je pokazao. Za Adilsovu darežljivost kaže se da je, pošto je svome posinku dao bogate darove, njima još odozgo dodao i jednu ogrlicu od zlata znatne težine.
Trećega dana gošćenja Yrsa je iskoristila priliku da sprovede svoju prevaru i dala da se, a da njen muž ništa nije slutio, kraljevo blago natovari na kola, iskrala se iz utvrde i po mraku krenula da beži zajedno sa svojim sinom. Adils se u meñuvremenu probudio, video šta se dogodilo i krenuo u poteru. Kad je Yrsa uvidela da je progone i da će je zacelo dostići, naredila je u svome strahu svojim ljudima da bace zlato objasnivši im da je to jedini način na koji mogu da spasu život. To je inače bilo isto sredstvo kojim je, kaže se, Frode u svoje vreme upotrebio u Engleskoj da spase sebe i svoju vojsku. Yrsa je osim toga rekla svojim ljudima da se ne može ništa navesti protiv toga da šveñani povrate svoju imovinu – stvar je bila samo u tome da se odreknu tuñeg dobra i da ne izlože svoje gubitku, a ako se time može spasti život, onda je to potpuno razuman ulog. Da bi što pre umakli, svi su poslušali nareñenje kraljice Yrse, ispraznili džepove i ostavili progonioce da se tuku oko plena. Neki tvrdi da je Yrsa zadržala zlato i da je ono što je rasula pred progonioce bio samo pozlaćeni bakar, a to zvuči razumno da je jedna žena, koja je mogla da smisli tako zle i vešte planove, mogla i da se doseti da napravi patvorene stvari za koje bi neprijatelj poverovao da su prave. Kad je Adils video ogrlicu koju je poklonio Rolfu kako leži meñu drugim zlatnim nakitom, nije mogao da odvoji oči od svoga najdražeg blaga i u svojem tvrdičluku je kleknuo da je pokupi. Rolf se smejao kada ga je video kako leži u prašini i skuplja darove koje je prevaren poklonio. Dok su se šveñani radovali plenu, danci su požurili do svojih brodova, svom silom legli na vesla i na taj način pobegli. Za Rolfa se uostalom kaže da šta god bi ga neko zamolio, bio mu je običaj da odmah ispuni molbu, tako da niko nije morao da moli drugi put; on je, naime, više voleo da preduhitri takvo ponavljanje time što bi odmah dao poklon nego da umanji njegovu vrednost time što bi pustio da se na njega čeka. Zato su mu dolazili brojni ratnici, jer hrabrost se podstiče pohvalom, a gaji poklonima.
Istovremeno s onim što je ovde ispričano, priredio je jedan čovek, imenom Agnar, Ingelsov sin, veliku svadbu da proslavi svoje venčanje sa Rolfovom sestrom Rude. Ratnici meñu gostima zabavljali su se uz mnogo galame i šala, pa su se zabavljali i tako što su teškim životinjskim kostima gañali u glavu jednog čoveka po imenu Hjalti. Onda se dogodilo to da je jedna takva kost promašila svoj cilj i umesto toga velikom silinom pogodila u glavu Hjaltijevog suseda, Bjarkija. To izrugivanje, uz bol, toliko je razbesnelo Bjarkija da je on zavitlao kost nazad na čoveka koji ju je bacio, i to je učinio takvom silinom, da se čovekovo lice okrenulo unazad, a potiljak unapred. Taj dogañaj je prekinuo tu divlju i nepriličnu igru i gosti se digoše. Mladoženja, koji se zbog toga naljutio i optužio Bjarkija, izazva ga onda na dvoboj i htede da se osveti, jer je ovaj pokvario
67
zabavu. Kad je dvoboj trebalo da počne, dugo su se svañali ko treba da zada prvi udarac, jer kad su se tad održavali dvoboji, nije bilo glavno da se razmeni što više udaraca; udaralo se odreñenim redom i nije se žurilo od udarca do udarca – bilo je važno zadati svega nekoliko udaraca, ali žestokih, i više se časti zasluživalo jačinom udaraca nego njihovim brojem. Agnaru je zbog njegovog plemenitog porekla odobreno da zada prvi udarac, i on je udario takvom silinom da je rasekao gornji deo Bjarkijevog šlema i ranio ga po vrhu glave, a još se i mač zaglavio u jednom od srednjih otvora na šlemu. Sad doñe red na Bjarkija, koji se, da bi dao veću snagu maču, osloni nogom na jedan panj, pa izvanredno oštrim sečivom svoga mača raseče Agnara na pola. Neki kažu da je Agnar izdahnuo smejući se da niko ne bi otkrio kako ga boli. Agnarovi borci tad zatraže osvetu, ali im Bjarki priredi sličnu smrt, jer njegov mač, List, beše neobično dug i retko oštar. Kad je pun ponosa zbog tih dela napustio to mesto, zadobio je novu pobedu nad jednom od šumskih životinja, jednim ogromnim medvedom, koji mu doñe u susret u trnjaku; on ga ubi svojim kopljem i pusti svog pratioca Hjaltija da stavi usta na ranu i popije krv životinje, jer se verovalo da takvo piće daje snagu. Svim tim izvanrednim delima Bjarki je zadobio prijateljstvo najuglednijih ljudi a stekao i veliku naklonost kraljevu, koji mu dade svoju sestru Rude za ženu, tako da je kao nagradu za pobedu dobio mladu pobeñenoga. Zatim krenu na Adilsa koji je neprekidno izazivao Rolfa, pobedi njegove ratnike i ubi ga. Rolf na kraju stavi jednog veoma pametnog mladića imenom Hjartvar da bude namesnik u Švedskoj s time da plaća godišnji porez, a da bi sprečio da Hjartvar postane svoj sopstveni gospodar, učini ga svojim zetom tako što mu dade za ženu svoju drugu sestru, Skuld.
Ovde je na mestu da se ispriča jedna smešna priča: Jedan mladić imenom Vog doñe do Rolfa i dugo je stajao i posmatrao pomno i sa velikim čuñenjem kraljevu stasitu priliku. Zatim upita u šali, kakvo je to „kraki” koje je priroda u svojoj obilatosti učinila tako velikim, kojim je šaljivim rečima mislio na kraljev neobično visok stas. Reč „kraki” znači, naime, na danskom jedno drvo kome su grane okresane i po kome se može penjati tako što se stopala premeštaju s jednog odsečka na drugi sve dok se ne stigne do vrha kao po kakvim lestvama. Rolf odmah uze tu reč kao nadimak i nagradi Voga za šalu jednim skupim prstenom. Mladić ga odmah stavi na svoju desnu šaku i diže je u vazduh dok je drugu ruku držao na leñima da bi izgledalo kao da je se stidi. Tako je išao unaokolo i izgledao smešno, jer je govorio da je neko, ko je tako dugo živeo u siromaštvu, srećan i kad najmanji poklon dobije. Kad ga upitaše za razlog njegovog čudnog ponašanja, on odgovori da se njegova leva šaka, na kojoj ne beše nikakav ukras da se pravi važna, srami zbog svog siromaštva gledajući desnu šaku. Taj dovitljivi odgovor mu je obezbedio još jedan prsten, koji beše podjednako dragocen kao i prvi, jer se Rolf pobrinu da može slobodno da pokaže obe šake. Vog nije izostavio da pruži uzdarje,
68
jer dade svečanu obavezu da će, ako ko Rolfa ubije, osvetiti njegovu smrt. Ovde se mora primetiti da istaknuti ljudi, koji se daju u službu na nekom dvoru, odmah pri stupanju kao svečan uvod u vreme učenja dadnu obećanje kralju da će učiniti kakav veliki podvig.
U meñuvremenu je Skuld iznašla da je sramotno da njen muž plaća porez i dade se na smišljanje zlih planova. Ona je molećivo govorila Hjartvaru o njihovim sramotno bednim uslovima – tako je ona to nazivala – i obodravala ga da odbaci ropski jaram. Kad ga je najzad prevladala za takvo shvatanje i on počeo da smišlja spletke, dade mu predlog da počini grubu izdaju, jer tvrdila je da slobodu treba ceniti više od prijateljstva i roda. Ona u potaji natovari brodove mnogim oružjem i nagovori Hjartvara da odjedri do Danske kao da će da plati uobičajeni porez, ali je namera bila da on po noći napadne i ubije kralja. S tim lažnim tovarom je odjedrio do grada Lejrea koji je Rolf izgradio i ukrasio kraljevskom divotom, zbog čega je daleko nadmašivao sve druge gradove u širokoj okolini. Rolf je primio Hjartvara s radošću, sasvim se predao radostima gostinskog stola i pio bez mere, dok su gosti nasuprot tadašnjem običaju izbegli da se opiju. Dok su danci spavali, šveñani, koji su goreli od želje da izvedu svoje podlo delo, iskradoše se iz spavaćih soba, doneše oružje skriveno na brodovima, provališe u sobe gde su danci spavali i počeše da ih ubijaju. Neki se suprotstaviše mada su bili ošamućeni snom i u mraku im beše teško da razlikuju prijatelja od neprijatelja. U meñuvremenu je Hjalti, jedan od najboljih kraljevih ljudi, upravo za tu noć otišao do jednog mesta nedaleko od zamka, gde je imao naložnicu. Kad je iz daljine čuo buku borbe, jedva da je hteo poverovati svojim sopstvenim ušima, ali je odmah izabrao hrabrost umesto puti, izvukao se iz zagrljaja željne žene i uputio u opasnost borbe. Snažna mora da je bila ljubav toga ratnika prema svome kralju kad je radije hteo da izloži svoj život nego da ga sačuva za putene radosti. Ta on je mogao kao opravdanje za izostanak da navede da pojma nije imao šta se zbiva. Kad se spremao da krene, naložnica ga upita koliko starog muškarca da uzme ako njega izgubi. Hjalti je pozva k sebi kao da htede da joj nešto šapne i u svojoj ljutnji što je ona odmah progovorila o njegovom mogućem nasledniku, odseče joj nos. Time što ju je tako unakazio, kaznio ju je za njen lakoumni govor i istovremeno joj otežao da nastavi svoj raskalašni život. On joj onda odgovori da već odmah može da bira po želji. A zatim požuri natrag u grad, baci se u borbu gde beše najžešće i rani ili ubi mnogo neprijatelja. Kad tako stiže do sobe u kojoj je Bjarki još uvek ležao i spavao, pozva ga ovim stihovima.
Probudite se iz sna svi koji želite da se nazovete prijateljem svoga kralja, oprobani poglavičini ljudi i svi koji želite kralju čast da ukažete! Plemeniti, ustajte, nije vreme za san i dremež!
69
S pažnjom nek plamti naša hrabrost! Ko muški mačem hoće da vitla, zadobije čast i pohvalu, al’ bednik tek sramotu i loš glas. Mrtvi ćemo biti noćas ako ne osvetimo podlo delo. Ne pozivam vas na mazno očijukanje sa ženama, da devojke po obrazima tapšete i mladice po usnama ljubite, nevestu u zagrljaj da uhvatite i grudi nežne da stiskate; nije sad vreme da praznite vrčeve bistroga vina, da zurite u snežnobele ruke i vitkoruku ljubavnicu da grlite; ne, već u Hildinu najgrublju igru ja vas sve pozivam! Vreme je za bitku, a ne za radost i miloštu; borci su kralju potrebni, a ne žene što jadikuju. Ko god vernošću želi kralju da služi, nek oružje zgrabi! Tek kad nevolja pritisne muškost se junačka iskušava. Niko ko se borcem želi zvati, ne sme u bitci da posrne i ustukne; igri i žudnji sad je kraj; sad mač treba da fijuče. Čast je u borbi nagrada i svako sebi može da zadobije časno ime kad pravo upotrebi svoju ruku i svoje oružje. Ljubav i bujnost nek nam budu daleki; ozbiljan je čas; strogo nas poziva da okrenemo opasnu nečast. Čezneš li za čašću i imenom, tom divnom nagradom bitke, bez straha stupaj, bez zazora ljude sretni, nikad nek ti obraz ne pobledi kad ledena sečiva ugledaš.
Na te reči Bjarki se probudi, razdrma iz sna svoga paža Skalka i reče mu ovako:
Ustaj, moj mladiću, i razduvaj vatru koliko god možeš; uzmi grančice i počisti laki pepeo sa ognjišta; plamen na vatrištu prizovi da tinjajući žar opet se razgori da svetlucavi plameni iz dima se probije. Vatra je snena i slaba, nabacaj granje i čvorove na plamen! Ubrzo užareni ugalj pucketati svetlim plamenom. Lepo će biti ugrejati smrzle prste kraj ognjišta: tople treba da su ruke kad svog prijatelja hoćeš da zagrliš i pozdraviš; malo je čovek vredan kad su mu ruke i noge vlažne od hladnoće.
Hjalti onda opet reče:
Radost je uzdarje dati za ono čime nas poglavica obdari; odlučni su junaci duhom da širokorukog kneza prate, u krug oko kralja da stanu i časno ga čuvaju i brane, u boju časno koriste mačeve što nam vladar dade. Kratki dvoseci, blistavi kalpaci i sjajno prstenje,
70
do stopala duge gvozdene verižnjače Rolf je svojim borcima dao; tako što mora obodriti i razjariti njegove ljude da hrabro stoje. Sve što u miru zadobismo tek se u bitci stvarno stiče; muški ćemo steći pravo na blago koje bez muke stekosmo; ne samo u igri i radosti mi poglavara pratimo, verno mu služimo ne samo u času nesreće kako u danima napretka. Nesreću i sreću plemeniti s nepodeljenim mirnim duhom podnose; malo se pristoji muškarcu da robuje prevrtljivoj sreći; zajedno ćemo u zlu i u dobru biti s knezom zornim, prilike nedaća kao dane napretka s vladarem delimo. Sve što obećasmo u veselom društvu i pivom ošamućeni, treba sad ispuniti s nepobedivom muškom hrabrošću i održati zakletve date uz Torovo ime i pozivom na najbolje bogove. Vladar danaca je moj gospodar i domaćin; njega prate hrabri! Kukavice i strašljivci ne pripadaju poglavarevoj pratnji; ne, njemu trebaju odvažni i čvrsti ljudi koji u nevolji ne okreću leña niti se boje sekira i strela što lete. Mora se priznati da ratnici odlučuju o časti poglavara: najsigurniji ide knez u bitku kad ga garda verno rpati, rame uz rame plemeniti stoje vladara da brane. Čvrsto momci drške stišću i mačevi fijuču čvrsto u snažnim rukama kad s neprijateljem udarce razmenjuju; štitove na leña zabacuju, jer rana se malo boje. Niko se ne usuñuje da odstupi i kukavički leña okrene da mu neprijatelj sramotnu ranu na stražnjici nanese i mač ga za vrat ugrize; grudi odvažno on nudi i čvrsto stoji pred ubodom i udarcem mačem! Grudima protiv grudi i kljunom protiv kljuna orlovi se tuku; grabljivice se kandžama kidaju; bornom sekirom se borci ujedaju; nikad se ne plaše časnog udarca u bitci razmenjenog. Hita napred četa neprijatelja, od besa frkće, drska bez premca, u gvožñu od glave do pete, na glavi zlatni šlem se blista; sigurni u pobedu prema sredi naše vojske idu, smelo napreduju i niko nije u stanju da ih zaustavi: nadmeno vojska šveñana nas jadne dance ne primećuje. Geti u bitku stupaju, izgledom grozni i divlji, hrbatom im šlemovi ukrašeni, koplja zveče i treskaju, naoštreni su im mačevi i izbrušena sečiva sekira, ogromne rane zadaju i život s krvlju ističe. Šta da kažem o njemu koji najgore nedelo počini?
71
Hjarvard tu izdaju izazva, Skuld ga na zlo navede. Bednik neka ti bude ime za jad i bol što nam nanese; najboljeg kralja ti izdade i pohlepno kraljevstvo grabiš; ošamućen i bezuman si ti, takvo nedelo kad činiš; sramota i prestup su Skuldovi, ali Hjarvard je izdaju smutio. Budala si ti što dance izdade i kneza divnoga; lud i divalj si, neobuzdan i gadan u svojoj zlobi; bezumlje je ono što te na izdajničke savete obodri i podiže. Kraji se sad naša život; poslednja kupa je sad napunjena; mrtav je poglavar, utvrda je njegova bolu i propasti posvećena; sunce poslednji put videsmo – sem ako meñu nama takvog slabića ima da udare izbegava i samog sebe ne sme da brani, ili tako jadan da svoga poglavara ne sme da osveti u času njegove smrti, kukavički ga izda i ne prati ga kako mu čast nalaže. Ustaj sad, Rut, i izlazi napolje69! Pokaži te zlatne kovrdže! Napusti svoj kavez, sad je reč o životu i smrti, ako se još zadržiš! Napolje te sad priziva bitka što se bije: gledaj, utvrda već pada, Kapije od udara drhte i borni red se više ne može držati. Verižnjače sečivo grize, već prsteni spleteni pucaju, gole su sad muževne grudi i udari gusto padaju. Sasečen je i skršen poglavičin štit ogromnim sekirama; nadaleko ječi zveket oružja kad nas sekira i udarni mač zagrizu, u ramenima zijajuće rane seku i grudi raspolućuju. Ko onda sa strahom leña da okrene i okleva mač svoj da isuče? Već bez ljudi kapija stoji i juriši neprijatelja je pune.
Pošto je napravio pravu seču meñu neprijateljima i prolio reku krvi, Hjalti je po treći put stigao do sobe gde je Bjarki bio, i kako je poverovao da je strah ono što ga je učinilo tako nedelatnim, stavi ga na probu time što mu se obrati na ovaj način:
Bjarki, gde si ti? Je li te rune za san snažne vežu? Reci mi, zašto čekaš? Izañi napolje ili nek te unutra spale! Kreni sa mnom i izaberi put koji čast nalaže! Medvede plaše plamenom; nek utvrda u pepeo sagori! Nek prvo pred ulazom vatru zapalimo; nek se plameni igraju visoko pod tavanicom i duž zidova! Nek se krov sruši! Bolje će tad naša vatra goreti i grede će plamen samo ojačati. Zgrada je bolu posvećena i ne vredi više nego da sagori. A mi nek zakletvu održimo koju svečano poglavaru obrekosmo:
69 Rut je Rolfova sestra, Bjarkijeva žena, koja je sa svojim mužem još uvek u tvrdini.
72
čvrsto ćemo našu četu postrojiti i zajedno u bitku krenuti. Hajde, napred, kako nam kralj kaže, da pratimo našeg kneza, hrabrog Rorikovog ubicu koji obori sina škrtoga Boka70: strašljivog muškarca u Hel71 posla i obori kukavicu. Bogat beše Rorik imanjem i radost mu beše stoka; ali siromašan beše uz sve svoje zlato, nemuževan i škrt, razmišljaše samo o malu i čast ne vrednovaše, skupljaše blago na gomile, ali zaboravljaše da skuplja borce, ne radovaše se prijateljima i siromašan ratnicima smelim. Rolf ga s vojskom poseti i brodom svojim ka kopnu krete; tad iz škrinja zlato izvadi i zamoli svoje momke da pred utvrdu iznesu i raspu ga pred sve kapije; ljudstvo ne imade, neprijatelja poklonima da sretne izgledaše mu najbolje, na hrabru se bitku ne usudi, kao da mu bogatstvo pomaže da pobedi u boju, te nikakve momke ne imade da brane i njega i dvorac. Od blaga teške škrinje razbiše i otvoriše prepune riznice; šipke od zlata iznese i škrinje najdivnijeg blaga, nesrećne za njega jer samo blago sebi skupljaše: siromašan ratnicima beše i neprijatelju sam dade u ruke sve blago koje ne dade svojim ljudima i svojoj pratnji. On, koji ne htede da se jednog zlatnog prstena poklona radi liši, gomile blaga moraše da raspe i protraći prastaro zlato. Ali malo ga ceniše Rolf i zaista odbi njegovo bogatstvo: imanje mu ote i život: samo nesreću škrti kralj zadobi od svega blaga što ga godinama skupljaše. Iznenada na Rorika Rolf nahrupi, hitri kralj, i obori ga, svo blago oteto sa vernim momcima podeli: sve što škrti poglavar godinama skupljaše. Utvrdu razori kojoj samo blago beše odbrana, a ne ratnici smeli; divnu pobedu zadobi bez krvi i s prijateljima podeli. Ništa tkao divno ne nañe da sa svojom pratnjom ne podeli, ništa tako skupo da to ne dade drugome i ne gledaše zlato više no prah, jer čast i ime mu behu jedini cilj života. Takav beše divni poglavar koji sad leži mrtav na poprištu: dostojno život napusti, s čašću u smrt ode, boriše se i pade muževno i sa sjajem okonča svoje dane. Pobedi vičan beše i smeo, neumoran, hrabar bez premca, div rastom i telom i div snagom i mišicom.
70 Iz islandskih izvora se zna da je Rorikov nadimak bio hnöggvanbaugi, to jest škrt na prstenju (podrazumeva se zlatnom). Saxo je očevidno mislio da je staroskandinavska reč baugr, prsten, lično ime, pa ju je tako pogrešno preveo. 71 Hel je u staroskandinavskoj mitologiji stanište u koje odlaze oni koji umru od starosti ili bolesti, za razliku od umrlih od rane u boju, koji odlaze u Valhalu.
73
Često na borbu pozivaše kao što reka moru hita; spreman na bitku beše i rado se u boj bacaše, hitar kao strela brzi jelen kad vitkim nogama trči. Ljude vidim oborene na poprištu, iz rana teku struje jake; slomljene su kosti vilica, u bari krvi zubi se sijaju, struja ih sobom odnosi i pesak ih sasvim glača, za blato se kače i sjaje i keze se tako beli; smrvljene zglobove i slomljene udove struja rana preliva. Nadaleko teče krv danaca, iz žila što se puše ističe, sve se više širi i jakim strujama juri: crvena teče reka rana i kvasi kamare tela na poprištu. Oštro Hjarvard na dance stupa u boju, teško jača Hildinu igru, u bitci kopljem vitla i na boj nagoni. Pa ipak meñu gomilama leševa ja poglavara vidim gde se smeši: vedro u smrt ode, Frodeov divni prijatelj, srećan, kao kad knez svoje zlato po poljima Firisa prosu. Sjajan je poglavičin osmeh, na muškost nas sve poziva: poglavara u smrt pratimo, s čašću ćemo život dati! Nek hrabro se u boj uputimo i jedan drugog za bitku razjarimo! Strah da oteramo vedrim i poletnim bojnim kricima, u smrti da delo počinimo koga će se do krajnjih vremena sećati. Nek strah bude daleko od našeg pogleda i duha! Hajde da se borimo čvrst, s neoborivom hrabrošću, ni na najmanji način da ne pokažemo sramotnu strašljivost ili strah otkrijemo. Merićemo sad našu hrabrost udarima koje s neprijateljem razmenimo. Pa i kad junak život izgubi čast će palog pratiti; spomen u zemlju ne tone već do krajnjih vremena živi: reč će se o delu kazivati koje najbolji junaci postigoše. Još uvek vidim vrata bravom i šipkom zatvorena, čudim se, Bjarki, da vrata još zatvorena držiš kad te molim i zovem po treći put iz kuće i na borbu obodravam.
Najzad Bjarki odgovori ovim stihovima:
Dični Hjalti, što toliko glas dižeš kad zoveš mene Hrolfova zeta, da u bitku uñem? Ko druge poziva u bitku što stiže i veliku hrabrost usnama iskazuje on i sam mora spreman biti da život izloži da pokaže da je i na delu a ne samo na rečima hrabar. Ali polako! Ubrzo ćeš me videti u opremi za bitku; blistavu verižnjaču pritežem okolo pojasa i mač odmah opasujem britki;
74
čeličnu kacigu na glavu stavljam da mi od udara teme brani, najtvrñi oklop od gvožña oko grudi i ramena stavljam. Najmanje od svega sam željan da u sobi izgorim: da čekam zakatančen i zakračunat dok se plameni oko kuće spajaju. Mala je hrid i gola na kojoj na svet beh roñen i donet; tela mi ipak ne manje od dvanaest kralj kao čast pokloni; tako ću ga sad nagraditi i kralju uzdarje dati. Slušajte sad, junaci, moje reči!S tela verižnjače strgnite! Smrti smo ionako posvećeni: nek se bednici u čelične haljine oblače! Štitove na leña zabacimo, otkrivenih grudi se borimo! Najdeblje narukvice od zlata na rukama će se nizati, najteže ploče oko doručja uviti da snažna desnica udar s težinom zada i sečiva što oštrije zaseče. Niko ni korak da ne odstupi; ne, napred na neprijatelje hitati, sresti njegov mač i zašiljeno koplje i u junaštvu se naticati ovde gde je reč o osveti za našeg najvrednijeg gospodara i domaćina. Blažen je onaj koji ima moći da najgore nedelo kazni: presudu izdaji, grehu vrhom i sečivom izricati. Hoću vam istinu reći: divljega jelena72 sam izmerio; pobedio ga mojim mačem što se Snirtir zove, mač kojim ime prijatelja bitke zadobih73 kada ga oborih, Agnira, Ingjaldova sina, i blistavu pobedu ponesoh sa sobom. Hoking74 u vazduhu pevaše, u glavu me mač pogodi; sečivo ipak puče, jer istupljena mu beše oštrica; dublju bi ranu napravio da mu grizavi čelik ne puče. Mač po njemu ošinuh tako da ga sečivo po pasu predvoji; udar tako jako zadah damu levu ruku i desno stopalo od tela odsekoh, a vrh mu koren srca dodirnu. Zaista nikad pred očima hrabrijeg junaka ne ugledah: polumrtav sedeše i ne sruši se, već na lakat naslonjen smejući se život ispusti, samo malo ga smrt brinuše, vedar svet napusti i u dom junaka u visinama ode. Velika mu zaista hrabrost beše: u osmejku sakri svoju smrtnu borbu; najjaču bol i muku u svome telu istrpe i u duhu, pa ipak svoj lik silom nagna i rani i bolu se samo smejaše. Sad istim mačem jednog plemenita roda na smrt ranih;
72 Divlji jelen je verovatno nadimak nekog od Hjarvardovih boraca. 73 Bjarki je nazivan boðvar-Bjarki, to jest Bitka Bjarki, ali izgleda da je taj nadimak već veoma rano počeo da se shvata kao lično ime Boðvarr. 74 Ime Agnirova mača.
75
visokorodan beše i divan, u srce ga čelikom pogodih, duboko mu se u grudi useče oštri, sjajni vrh mača. Kraljević beše po rodu, izdanak blistavog korena, mlad po godinama, ali plemenit duhom i izvrstan borac. Verižnjača ga slabo zakrili, ne pomože mu pletena čelična haljina, ni njegov mač ni okovani štit ga u borbi ne zaštitiše: hitar je moj Snirtir u udaru i teško ga je u borbi zaustaviti. Gde je sad gospodar Gota i Hjarvardov najbolji vojnik? Hajde u okršaj, u krvavu bitku, da snage vaše oprobate! Ko vitla kopljem i džilitom ko nije poglavarskog roda? Plemeniti na borbu izazivaju; samo visokorodni na pohod kreću; malo sad vredi što se puk u bitci izlaže; u bitci je samo o životu i smrti poglavara reč. Visokorodne poglavice u borbi padaju; gle, Hrolfe, tvoji borci već pali po poprištu leže; najplemenitiji rodovi se sada nište; nisu sluge i robovi koje Hel u svoje carstvo sad odnosi; ne zadovoljava se bednicima; ne, već najzornije junake ona sebi uzima i svoje sale znanim borcima puni. Ne sećam se nijedne bitke u kojoj udari padaše tako gusto; sečiva se tako hitro ukrštaju, kao kiša padaju ubodi i udari mačem: tri ih sad zadobijam, a samo jedan mogu neprijatelju zadati. Tako vojska Gota za udare bogato uzdarje vraća: udare mačem nam s kamatama neprijatelj pobednički vraća. Sam u bitci stojim, ali ipak u smrt poslah mnoge od neprijateljevih ljudi; od leševa se i udova diže ogromna gomila na poprištu, gradina od mrtvaca sazdana; breg tela se visoko uzdiže, kao zidina je gomila leševa što raste. Gde sad naći onog momka koji me nedavno u bitku pozva? Glasno se hvalio i nas druge porugom i psovkama nadmeno napolje pozivao i drsko nas svojom porugom izazivao, kao da mu u grudima život i snaga dvanaestorice muževa beše.
Na to odgovori Hjalti:
Malo mi ih je u pratnji ostalo, ali ipak nisam daleko od tebe; mnogo nam sad pomoć treba u nevolji i muci u koju smo zapali; nikada nam ne beše veća potreba za čvrstim drugovima u bitci. Isečen je štit u borbi i vrhovima i sečicama rascepljen, rascepljen i razdvojen britkim sečivima u delove i komade, uništen udarima neprijatelja i nagrižen sekirama ljutim. Mirno mi na reč veruj jer i sam to očima vidiš; delo namesto priče vidiš, sigurniji je oko svedok od ušiju:
76
gledaj, od razbijena štita samo mi je držak preostao; izbušen je okov i polomljen i samo mi je drška u šaci ostala. Bjarki, iz sna si se najzad probudio! Dugo ti je trebalo! Hoćeš li sad muškim delom svoje oklevanje popraviti?
Bjarki:
Prekini sad s tvojim porugama i ne izruguj mi se više psovkama! Što-šta čoveka može u delu prečiti; vrhovi me švedskih mačeva u mome trku zaustavljaju i put mi i napredovanje zatvaraju: nije šaka bila nežna i slaba što čvrsto dršku stezaže: verižnjača više ne beše zaštita, da i bez oružja i odbrane u bitku kretoh; tako oštro beše sečivo što ga sretoh: raseče najtvrñi ćelik lako kao vodu što odstupa; debeo mi beše oklop i težak, ali me ipak loše u borbi zaštiti. Reci mi gde da nañem onoga što ga jezikom ljudi Odin nazivaju? Oružju u borbi vičan uvek se jednook kretaše; pokaži mi ga, Rut, ako ga gde na poprištu vidiš.
Rut odgovori:
Pogledaj okom ovamo kroz moj svijeni lakat; ali prvo svoj pogled označi moćnim znakom pobede, mirno onda pogledaj i prepoznaj moćnoga boga rata.
Tad Bjarki uzviknu:
Ako bih sad Frigina muža, užasnoga, ugledao, malo bi ga onda beli blistavi štiti a ni njegov veliki konj od udara spasli, ne bi živ iz Lejrea otišao; Pravo je samo to da boga rata lično pazi pale u bitci. Dični Hjalti, sad se našega dana kraj primiče; pašćemo kraj našeg glavara, s čašću ćemo u Hel krenuti, boriti se za slavnu smrt dok nam život ne istekne, u grobu ime zadobiti i sa sjajem naše dane okončati. Ovde kraj glave moga poglavice s čašću ja ću na poprište pasti, ti kraj njegovih nogu na odmor lezi i ležište sebi nañi; svaki će tad momak potvrditi, što po poprištu meñu gomilama leševa traga: tako smo našeg izdašnog gospodara za njegove zlato i darove nagradili. Ubrzo ćemo biti plen gavranova i grabljive ptice poprišta: najgladniji orlovi kandže u naša tela zabijaće i na komade ih kidati. Tako se pristoji visokorodnim junacima da u borbi padnu:
77
verno prate divnoga glavara i u smrti ga grle.
Ja sam preneo taj dugi dijalog u stihovima zato što jedna danska pesma istog sadržaja još uvek živi u sećanju mnogih, koji poznaju dogañaje iz minulih vremena.
Šveñani su pobedili i čitava vojska Rolfovih ratnika je pala; jedini koji je preživeo, bio je Vogg. Ljudi kralja Rolfa su tako visoko cenili svoga gospodara da, kad je on pao, svi su hteli radije da krenu s njim u smrt nego da žive.
U svojoj radosti Hjartvar je odmah iza bitke priredio gozbu da proslavi svoju pobedu. Kad se najeo i napio, iskazao je svoje iznenañenje što se niko od Rolfovih mnogih ratnika nije spasao bekstvom ili dozvolio da ga zarobe; videlo se, kazao je, jasno kako su sa velikom odanošću voleli svoga kralja, kad nisu želeli da ga nadžive, i da je velika šteta što nijedan od njih nije ostao da stupi u njegovu službu, jer ljude takvoga kova rado bi imao. Kad su zatim Vogga izveli pred njega, obradovao se kao kakvom skupocenom poklonu i upitao da li bi ovaj hteo da stupi u njegovu službu. Kada je Vogg odgovorio potvrdno, Hjartvar mu je pružio svoj isukani mač, ali Vogg nije hteo da uzme vrh i rekao da je Rolf uvek nudio mač svojim ratnicima kod drške. U starim danima je naime bio običaj da onaj koji je stupao u službu kod kralja, stavi ruku na dršku mača i zakune se na vernost. Vogg zgrabi dršku i istom sjuri vrh mača kroz Hjartvara i tako uze osvetu koju je obećao Rolfu. Tako ponosan i srećan beše zbog tog dela da žurno obodri Hjartvarove ratnike da upotrebe svoje oružje kad jurnuše ka njemu. On reče da je njegova radost što je ubio prevrtljivog nasilnika veća nego njegova žalost što će sam izgubiti život. Na taj način gozba se pretvorila u sahranu, slavlje zbog pobede u oplakivanje mrtvoga. S velikom čašću se treba sećati Vogga za sva vremena, jer on je hrabro održao svoju zakletvu i dobrovoljno sreo smrt nakon što je svojim podvigom poprskao gozbu krvlju zlog nasilnika. Nije se povukao pred ubicama, kad je video da se ono mesto gde je Rolf obično sedeo, crveni od krvi jednog ubice. Na taj je način Hjartvar zadobio i izgubio kraljevstvo u istome danu, jer nedelo nosi kaznu u samome sebi, i dugo neće čovek imati koristi od onoga što je grehom i prevarom stečeno. Kratko nakon što su šveñani zagospodarili Danskom, pošlo im je naopako, jer sjelanñani ih napadoše i poubijaše da se osvete za paloga kralja. Tako sudbina najčešće kazni one koji delaju voñeni izdajom i lažju.
78
Treća knjiga
(…) Rorik, Hardvendel i Fenge
Kuri i šveñani su sad nameravali da napadnu Dansku, kojoj su svake godine običavali doneti porez. Bilo je kao da ih je Hodova smrt razrešila njihovih dažbina, a njihov postupak je i vendima dao hrabrost da se odmetnu, kao što se i više drugih naroda pretvorilo od podanika u neprijatelje. Da bi se odbranio od te gadne nepravde, Rorik je pozvao dance na oružje, podsetio ih na podvige predaka i snažnim ih obodravanjem podjarivao da se pokažu kao hrabri ratnici. Da ne bi vodili rat bez glavnokomandujućeg, jer su uvideli da to ne mogu izbeći, neprijatelji su izabrali jednog kralja. Pošto je sakrio dva odeljenja, one je s ostatkom vojske počeo da napreduje preko otvorenog polja. Rorik ipak nije dozvolio da ga zavede ta prevara, i kad je video da je njegova flota nasela na dno u jednom uskom i plitkom fjordu, naredio je da se odsuče i izvuče u duboku vodu kako ga neprijatelj ne bi napao dok su mu brodovi nasukani na pesak. Zatim je neke od svojih ljudi ostavio u zasedi iz koje su mogli da zaskoče neprijatelja s leña, kad krene u napad na brodove; tada bi moglo biti, reče on, da sami padnu u jamu koju su njemu iskopali. Neprijatelj koji je bio u svojoj zasedi, nije znao koliko su se danci pametno poneli; bili su dovoljno nesmotreni da krenu u napad i svi su poubijani. Ostatak venda, koji ništa nisu znali o tom porazu što su ga doživeli njihovi drugovi, nisu mogli da shvate zašto Rorik okleva toliko, i pošto su ga dugo čekali u sumnji i neznanju i kako im je iz dana u dan bivalo teže, odlučili su na kraju da ga napadnu sa svojom flotom.
Meñu napadačima je bio jedan čovek koji je bio mnogo viši od drugih i koji je još bio i čarobnjak. Kad su izbliza ugledali dance, rekao je: „Neka jedan megdan prethodi većoj bitci, tako da se opasnost za mnoge predupredi time što će se nekolicina žrtvovati. Ja neću izbegavati jedan takav obračun ako neko od vas ima hrabrosti da mi se suprotstavi, ali zahtevam da jedan uslov bude ispunjen, naima taj: Ako ja pobedim, u budućnosti ćemo biti osloboñeni poreze, ali ako ja izgubim, porez ćemo plaćati kao i dosad. kao pobednik, ja oslobañam moju zemlju ropskog jarma, ali ako izgubim, ona ostaje neslobodna. Kako god da se sudbina odluči, nudim se kao zalog da će biti onako kako kažem.” Jedan od danaca, čija je hrabrost bila veća od veličine njegovog tela, upita Rorika nakon što je čuo te reči, šta će kao nagradu dobiti onaj čovek koji prihvati poziv na dvoboj. Rorik je imao šest narukvica koje se nisu mogle odvojiti, jer su bile spletene jedna u drugu, i njih obeća onome ratniku koji prihvati izazov. Onaj već pomenuti danac, koji se nije pouzdao u sreću, odvrati na to: „Ako dobro proñem u borbi, kralju Roriče, ostavljam tvojoj darežljivosti da odluči kojim će se darom pobeda nagraditi, ali ako ne bude
79
išlo po želji, šta misliš koju nagradu duguješ pobeñenom, čija će sudba biti ili užasna smrt ili grozna sramota, jer ta se dva pratioca rado sa slabošću druže? Velika ljaga čeka pobeñenoga. Koja je nagrada namenjena, koja se zahvalnost pruža onome ko ne zadobije nagradu hrabrosti. Ko plete vence onome ko podlegne u borbi, ko mu pruža nagradu? Nagrada se daje za hrabrost, ne za slabost, a onaj, s kim nije sreća, ne zadobija nikakvu čast, dok hrabrost dobija pohvalu i slavu. Nesreću prati dakle ili nečasna smrt ili život u sramoti. Ne znam na koju će se stranu ratna sreća okrenuti, i zato ne želim da zahtevam nagradu za koju ne znam da li mi pravedno pripada. Sve dok je ishod neizvesan, ne želim da primim ni dobra ni zlato, koji bi mi podjednako mogli biti plata za smrt koliko i za život. Glupost je mašiti se za nezrelim voćem i hteti ga ubrati pre nego što čovek sazna ima li pravo na njega. Ova će mi moja ruka doneti ili pobedu il smrt.” Zatim krenu u napad na neprijatelja svojim mačem, ali njegova sreća je bila slabija od njegove hrabrosti, jer bi odbijen i pade od prvog udarca. Za dance je bilo tužno da to gledaju, ali vendi su slavili svog zemljaka pobednika svečanom povorkom. Dan iza toga on opet istupi pred dance i izazva ih, da li zato što ga je pobeda učinila nadmenim ili zato što je bio nameran da izvojuje još jednu; on je, naime, verovao da je ubio najhrabrijeg čoveka u Danskoj i da niko drugi neće imati smelosti da mu izañe na megdan. On je bio siguran da je, oborivši toga jednog borca, slomio snagu cele danske vojske, i mislio da će sve sad biti sitnica za njega šta god da preduzme, jer ništa toliko ne podstiče nadmenost kao sreća, i napredak je najjači podstrek da se čovek preceni.
Na Rorika je ostavilo dubok utisak to što je izazivačko ponašanje jednog jedinog čoveka paralisalo hrabrost cele vojske, kao i to da danci, koji su ranije zadobili tako mnogo čuvenja svojim pobedama, ne samo da su sad bili izloženi nadmenom ponašanju, već i preziru onih koje su ranije pobedili. Njega je mučilo i to što meñu njegovim mnogim ratnicima nije bilo još jednog koji bi bio toliko hrabar ili snažan da se rado žrtvuje za otadžbinu. Tu sramotnu uzdržanost danaca ispravio je svojom plemenitošću jedan čovek imenom Ubbe. On je bio jači i snažniji od većine drugih i vešt u čarolijama. I on je pametno upitao šta će dobiti za nagradu za megdan, a kralj mu obeća narukvice. „Kako da se pouzdam u tvoje obećanje, kad sam zadržavaš nagradu umesto da je daš na čuvanje?” reče Ubbe. „Daj neka je neko drugi uzme na čuvanje da ne povučeš svoje obećanje, jer neuzdrmano znanje o nagradi za megdan podstiče hrabrost borca.” On je to zacelo rekao iz šale, jer ga je sama hrabrost terala da izloži svoj život za ugled svoje zemlje, ali Rorik, koji je verovao da je iz njega govorila pohlepa, i kome je pomisao da, nasuprot kraljevskog običaja uzme nazad poklon ili porekne obećanje, bila potpuno strana, htede da sa broda jednim jakim zamašajem baci narukvicu do njega. To mu, meñutim, nije uspelo zbog prevelikog rastojanja, narukvice padoše u vodu i to dade povod da kralja za budućnost nazovu Rorik Rukobacač. Ubbeu se,
80
meñutim, pružila prilika da dokaže svoju hrabrost na najlepši način, jer ta okolnost da je pomenuta zaloga pala na dno, nije ga odvratila od njegove namere; on nije želeo da izgleda kao da je njegova hrabrost bila nagrada za gramzivost. Odmah je označen jedan krug, ratnici se postaviše oko njega, borci jurnuše jedan na drugog uz veliku galamu, a posmatrači su nadvikivali jedni druge svojim različitim željama za ishodom. Ta dva borca smrtno raniše jedan drugoga i izdahnuše u isto vreme; verovatno je sudba to tako napravila da niko od njih ne zadobije čast i radost od smrti onoga drugog. Ishod je, uostalom, naveo pobunjenike da se priklone Roriku i opet plaćaju porez kao i dotad.
Otprilike u isto vreme Rorik stavi svoju braću Hardvendela i Fengea, čiji je otac Gervendel bio namesnik u Jilandu, da upravljaju tom zemljom. Pošto je bio namesnik tri godine, Hardvendel zadobi toliku slavu svojim vikinškim pohodima, da kralju Kollu u Norveškoj, koji je bio ljubomoran na njega zbog njegovih podviga i čuvenja, pade na pamet da bi on, pobedivši ga, mogao da potamni onaj sjaj koji je svugde pratio ime tog vikinga. Pošto je naširoko i nadugačko jedrio i izgledao ga, najzad je naišao na njegovu flotu. Daleko u moru je bilo jedno ostrvo, i uz njega su pristala obojica vikinga, svaki sa svoje strane. Obala je bila tako lepa da su obojica zaželeli da se iskrcaju, a i unutrašnjost ostrva ih je svojom lepotom uvlačila sve dublje. Tu htede slučaj da se ta dva čoveka sretoše bez pratnje drugih. Hardvendel prvi uze reč i upita kralja Kolla koju bi vrstu borbe više voleo, a primeti da sam najviše ceni da što manje ljudi učestvuje u borbi – dvoboj daje najbolju mogućnost da se hrabrošću izvojuje pobeda, jer tu se zna šta čovek vredi, jer niko mu ne može priteći u pomoć. Koll se začudi nad smelim rečima mlañega čoveka i odgovori: „Kad već meni prepuštaš da odredim način borbe, smatram da je dvoboj na steni bez pomoći drugih najbolji, jer on zahteva najviše hrabrosti i najbrže vodi pobedi, i u tome se slažemo i obojica smo do toga sami stigli. Kako je ishod neizvesan, treba da se jedan prema drugome ponašamo časno i da ne dopustimo da nas naša strast u toj meri povuče da izostavimo da jedan drugome ukažemo poslednju počast. Sad su naši duhovi ispunjeni mržnjom, ali u njima treba da se nañe mesta i za ljubav, tako da ona može kasnije da zameni gorka osećanja, jer ako izmeñu nas postoji razdor, neka nas pravo prirode pomiri, jer ono nas povezuje svojim nitima koliko god da su neprijateljska ona osećanja koja nas dele. Neka zato bude sveti dogovor izmeñu nas da se onaj koji pobedi, pobrine za sahranu pobeñenog; to je poslednja dužnost pristojnosti koju nijedan pravedan čovek ne bi izbegao. Obe naše vojske treba da bez mržnje i složno prihvate taj zadatak. Nakon smrti treba sve neprijateljstvo da prestane. Daj da ne budemo tako grozni da jedan drugog progonimo s one strane groba koliko god da je za života meñu nama bilo mržnje. Pobedniku će služiti na čast da pobeñenom priredi divnu sahranu, jer onaj ko svome mrtvom neprijatelju da ono što mu pripada, zadobija ljubav onih koji ga nasleñuju, i onaj ko se
81
pobrine da pokaže pristojnost u odnosu na mrtve, pridobija preživele tim svojim činom ljubavi. Zamisliva je i jedna druga i manje tužna sudbina, naime da čovek sačuva život pošto bude osakaćen, i ja smatram da čovek treba da pokaže istu volju da se pobrine za onog koga sudbina pogodi na taj način kao i za onog kome dosudi smrt. Često se dogaña da neko preživi borbu, ali da izgubi svoju pokretljivost, što se računa kao teža sudbina od smrti, jer kad je čovek mrtav, sve je zaboravljeno, a sakat ne može da napusti svoje osakaćeno telo. I za takvu nesreću treba naći što boljeg leka, i daj zato da se dogovorimo, ako neko od nas dvojice bude osakaćen, neka dobije od onog drugog deset maraka zlata kao naknadu za povredu, jer ako nam ljubav nalaže da se sažalimo nad tuñom nesrećom, koliko li nam više nalaže da se sažalimo nad sopstvenom? Svako mora da dela po zahtevima svoga tela, a ako to ne čini, nije bolji od samoubice.”
Pošto jedan drugome stegoše ruku i dadoše reč za dogovor, počeše borbu; ni okolnost da su se tad po prvi put sreli, ni lepota od proleća ozelenile šume nije ih uzdržala od toga da ukrste mačeve. Hardvendel, koji je u svojoj divljoj strasti više mislio da napadne svoga neprijatelja nego da zaštiti svoje telo, bacio je štit i obema rukama vitlao mač. Ta hrabrost bi nagrañena, jer pošto je toliko dugo sekao Kollov štit da od njega nije ostalo skoro ništa, odseče mu jednu nogu, što bi kraljeva smrt. U skladu sa dogovorom priredi svom neprijatelju kraljevski pogreb i naredi da se nad njim nabaca predivna mogila. Zatim stade da progoni i ubi Kollovu sestru Selu, koja je bila iskusna u svemu što je imalo veze sa vikinškim pohodima i ratnom veštinom.
Nakon što je tri godine izvodio veoma velike podvige, Hardvendel pokloni Roriku svo oružje i sve skupocene stvari koje je zadobio kako bi stekao još više njegove naklonosti, a kralj se tako sprijatelji s njim da mu dade za ženu svoju kći Gerut, s kojom Hardvendel dobi sina kome dadoše ime Amlet.
Mnoga i velika dela koja je Hardvendel izveo, izazvaše zavist kod njegovog brata, i Fenge odluči da ga ubije. Eto tako se vrlina može malo osećati bezbednom, jer čak i za nju važi da je prijatelj najgori neprijatelj. Čim vide priliku za to, ne oklevaše da ispuni zlu želju svoga srca i zaprlja svoje ruke bratovom krvlju, a uz ubistvo brata, pridoda još i rodoskvrnuće, jer uze za svoju njegovu ženu. To se najčešće tako zbiva, da kad jedan čovek počini jedan zločin, odmah je spreman da počini još jedan, jer ga jedan nagoni na drugi. I beše još tako drzak i lukav da prikrije svoje užasno nedelo, da mu dade lik kao da ga počini iz najbolje namere i ukrasi ubistvo brata imenom ljubavi time što ga lažno opravda govoreći da ju je, mada je Gerut bila tako blaga duhom da nikome ni najmanje zlo nije nanosila, njen muž mrzeo celim svojim srcem; Fenge je, dakle, tvrdio da je ubio brata da je spase, jer mu je izgledalo bezočno da jedna tako blaga žena, koja beše bez ikakvog zla u sebi, trpi njegovo zlo biće i surovost. Ta neistina zadobi poverenje, jer plemenite gospodare, koji neretko
82
poklanjaju ulizicama svoju naklonost i ukazuju čast ogovaračima, nije teško ubediti da poveruju u jednu laž. Kao što je već kazano, Fenge nije oklevao da sa podjednakom zločinačkom namerom učini sebe krivim za dvostruku bezbožnost, jer opogani bračni krevet svoga brata nakon što ga ubi.
Kada Amlet to vide, reče samome sebi da, ako želi da izbegne sumnju kod svog strica, trebalo bi da se pravi kao da ništa ne razume, da, da je čak izgubio razum, i da na taj način ne samo skrije da zna šta se zbilo, već i d spase svoj sopstveni život. On je stalno bio kraj ognjišta svoje majke, dremao u prljavštini i mazao se po celom telu zemljom i pepelom, tako daje bilo užasno gledati ga; on je grčio svoje zabrljano lice u odbojne grimase, govorio smušeno i celim svojim ponašanjem se činio kao da je um ozbiljno poremećen. Ukratko rečeno, nije se moglo verovati da je on čovek, već tek životinja bez razuma. Kada bi tako sedeo kraj ognjišta i džarao po pepelu, pravio je od kuke od drveta koje je otvrdnjavao u vatri i oblikovao tako da su mogle da se kače jedna na drugu. Kada ga jednoga dana upitaše zašto to čini, on im odgovori da pravi oštra koplja da osveti svoga oca; to izazva smeh, jer su svi smatrali da je rad bio besmislen, a nisu ni mogli znati da mu to pomaže da sprovede plan koji je smislio. Ta genijalnost koja je bila skrivena u odgovoru, probudila je, meñutim, kod onih koji su dublje mislili o stvarima, sumnju da je on pametniji nego što izgleda; onaj trud i pažnja s kojima je radio, ukazivali su na mudrost koju je krio, i izgledalo je neverovatno da je onaj, koji je tako vešto koristio svoje ruke, izgubio razum. To shvatanje bi osnaženo time što je on skupljao pomenute drvene kuke u jednu gomilu koju je brižno krio, i neki su čak smatrali da ništa ne manjka njegovom razumu, da je njegova budalasta pojava patvorena i da iza te maske gaji tajne planove. Po mišljenju tih ljudi istina bi se najbolje otkrila tako što bi mu krišom doveli jednu lepu ženu koja bi pokušala da uzbudi njegovu put, jer potreba za telesnom ljubavlju je tako jaka, da se ne može pameću sakriti. Zato naložiše nekim ljudima da odjašu s njim daleko u jednu šumu i da iz skrovišta gledaju kako će da izdrži kušnju. Jedan od njih je, meñutim, bio Amletov brat po dojenju i nije zaboravio onu ljubav koja je bila meñu njima u ranom detinjstvu. Za tog je čoveka sećanje na nju značilo više od zadatka koji mu bi dodeljen, i on odluči da mu radije da mig nego da ga uvuče u klopku. On, naime, nije ni tren sumnjao u to da će, ako se Amlet na ikakav način otkrije, a posebno ako ga vide kako ima snošaj sa nekom ženom, to značiti njegovu smrt. To je i Amletu odmah bilo jasno i čim mu je rečeno da se popne na konja, seo je tako da je okrenuo leña glavi konja i oglav mu stavio preko dupeta, kao da namerava da na taj način upravlja konjem. Ta dosetka je učinila da su ga i dalje smatrali sumanutim, a naravno da je izgledalo smešno kad je konj pojurio s jahačem koji je upravljao njegovim repom.
83
Usput jahači ugledaše jednog vuka u žbunju, a kad Amletovi pratioci rekoše da je to ždrebe, on odgovori da Fenge ima premalo takvih meñu svojom stokom, i tim odgovorom potajno dade do znanja da želi zlo svemu što pripada njegovom stricu. Kada drugi na to primetiše da je to razuman odgovor, on reče, da je to namerno tako rekao, kako se za njega ne bi reklo da govori laži. Amlet se, naime, trudio da kaže samo ono što misli, a to je govorio na takav vešt način da niko nije mogao reći da laže, ali se niko nije mogao ni dosetiti šta je pravi smisao. Na jednoj obali je krmu jednog nasukanog broda more izbacilo na kopno i ljudi rekoše da je to jedan veliki nož. „Da”, odgovori Amlet, „on i treba da reže veliku šunku”, čime je, naravno, mislio na more. Kad grupa projaha kraj nekih strmina od krečnjaka i ljudi rekoše da su načinjene od brašna, on odgovori da su oluje i morska pena samleli to brašno. Pratioci pohvališe taj odgovor, a on sam reče da je to bilo pametno rečeno.
Na jednom proplanku u šumi ljudi ga napustiše onako kako beše unapred dogovoreno, i na tom pustom mestu Amlet kao slučajno srete jednu ženu koju je njegov stric ostavio kao mamac; on bi se s njom vrlo brzo spojio u ljubavi da mu njegov brat po dojenju nije jednim prikrivenim znakom javio da je to klopka. On je razmišljao kako bi bilo najbolje upozoriti ga protiv toga da postupi po prirodnoj, ali opasnoj naklonosti, i dosetio se da jednu slamku, koju je podigao sa zemlje, zabije u stražnjicu jednog velikog gundelja i hitne ga da odleti u pravcu gde je bio Amlet. Time je onome koji nije ni slutio nesreću, učinio veliku uslugu, jer kad je Amlet ugledao gundelja sa slamkom u stražnjici, odmah mu je bilo jasno da je to tajni mig da se sprema opasnost. Kako je žena u njemu probudila jaku želju, nije odustao od svoje namere, već se uputio s njom do jednog usamljenog i teško pristupačnog mesta na kome je rasla mahovina, gde se predadoše ljubavnim radostima. On je ipak nakon toga zamoli predano da nikome ne otkrije šta se dogodilo, a ona to voljno obeća, jer oni behu zajedno podizani i ona je oduvek držala do njega.
Kad Amlet stiže kući i ljudi ga iz šale upitaše da li mu je dala što je hteo, on odgovori da je on ležao u zagrljaju te žene, ali ništa drugo. Na pitanje na čemu su ležali, on odgovori da su to bili podbel, prečica i sita; naime, da ne bi bio prinuñen da laže, on je te biljke poneo sa sobom. Njegove reči behu pozdravljene smehom, mada behu u skladu sa istinom. Kad zatim upitaše ženu, ona isto tako izjavi da nije bilo reči o završenom snošaju, i u to ljudi rado poverovaše, jer niko ne beše video šta se dogodilo. Amletov brat po dojenju tad reče da mu je on nedavno ukazao posebnu ljubaznost – on je time želeo da pokaže da je on bio taj koji mu je poslao spasonosno upozorenje – i Amlet odgovori podjednako lukavo kako bi mu zahvalio da je itekako video jednog gundelja kako leti sa slamkom u stražnjici. Drugi opet prasnuše u smeh, ali se Amletov prijatelj obradova tome pametnom odgovoru.
84
Kad ih Amlet tako sve prevari i niko ne imade sposobnosti da prodre do dna njegova duha, reče jedan od Fengeovih prijatelja, koji beše pametniji po sopstvenom ubeñenju nego u stvarnosti, da običan um nije dovoljan da na svetlo dana izazove Amletov razum, jer on beše suviše tvrdoglav i samouman da bi se igde moglo stići s njim stavljajući ga na lake probe. Nakon zrelog vaganja on beše pronašao jedan bolji način, koji je bilo lako upotrebiti, i koji bi sigurno dao odgovor na pitanje: Fegne bi trebalo da se pravi kao da mora da otputuje daleko nekim važnim poslom, a Amleta bi zatim trebalo zatvoriti u spavaću sobu njegove majke, ali tek pošto bi se krišom postavio jedan čovek da prisluškuje šta će govoriti jedno drugome; ako je Amletov razum ostao neoštećen, neće se dvoumiti da otvoreno govori majci kojoj je bezuslovno verovao. Taj Fengeov prijatelj se sam ponudi da prevari majku i sina. Fenge prihvati predlog i uputi se van pod izgovorom da treba da krene na jedno dugo putovanje. Prijatelj se ušunja u sobu u kojoj je Amlet trebalo da bude zajedno sa svojom majkom i sakri se u slamu koja je bila posuta po podu. Amlet uspe da izbegne i tu klopku, jer pošto se plašio da ga ne uhode, prvo se ponašao na svoj uobičajen budalast način, kukurikao kao petao, lepetao rukama kao da su krila i trčao po slami da proba da se nije neko sakrio ispod nje. Kad primeti jednu veliku gomilu pod nogama, zabi u slamu svoj mač, izvuče ga iz slame, probode čoveka, iseče njegov leš na komade, skuva ih i baci ih u trap kao hranu svinjama, tako da izdajnikovo telo završi u gnoju i prljavštini. Pošto ga je Amlet na takav način uklonio s puta, vrati se nazad u sobu i kad njegova majka poče da plače i kuka nad njegovom ludošću, on reče: „Zašto pokušavaš ti, sramotna ženo, da lažnim suzama skriješ svoj grubi greh, ti, koja kao kakva drska bludnica poganiš i prljaš svoj krevet time što se u zloj grešnosti kurvaš s ubicom svoga muža i bestidnim milovanjem maziš onoga čoveka koji je ubio oca tvoga sina? Tako kobila prima pastuva koji je ubio njenog para, jer kod neumnih životinja je običaj da se redom pare čas s jednim čas s drugim, a ti svojim postupcima pokazuješ da si zaboravila svoga prvog muža. Ne pravim se ja bez razloga lud, jer ja ne sumnjam da bi on, koji je ubio svoga brata, s istom surovošću to učinio i s drugim roñacima. Zato je bolje da ja izgledam lud nego pametan, a time što se pravim sumanut, spasavam svoj život. Unutar u sebi stalno razmišljam o tome da osvetim oca, ali čekam pogodnu priliku, jer sve ima svoje vreme i svoje mesto. Protiv jednog prevrtljivog i surovog čoveka mora se ići veoma umno. Zato ti ne treba da kukaš nad mojom ludošću, već bi pre trebalo da plačeš nad svojom sramotom, a ne nad tuñom, ali tvoj sopstveni duh je nagrižen. Ali nemoj nikome govoriti o ovome što sam ti rekao.”
Govoreći tako oštro svojoj majci, naveo ju je da se povrati vrlini i časti i da uvidi da je njena stara ljubav više vredela nego greh kome se ona kasnije predala.
85
Kad se Fenge vratio i nigde nije mogao naći čoveka koji je trebalo da uhodi majku i sina, mnoge je poslao da tragaju za njim, ali ga niko nije niti čuo niti video. Za šalu upitaše i Amleta da li zna gde je nestao taj čovek, a on odgovori, da je otišao u valov za svinje i da su ga svinje pojele. To beše sušta istina, ali zvučalo je kao ludost i zato su svi smatrali da je odgovor smešan.
Fenge je stalno sumnjičio svoga posinka da smišlja izdaju i hteo je da ga ubije, ali se iz straha od besa Rorikovog i Amletove majke nije usuñivao da sam to učini. Da bi sve predstavio kao da on nije kriv, a zadobio nekog drugog da to zlo nedelo učini namesto njega, izabra za taj cilj engleskoga kralja. Amlet bi zato poslat u Englesku, ali pre puta naloži svojoj majci da nakon godinu dana izveša tepihe u sali i održi posmrtnu gozbu kao da je on mrtav, a on obeća da će se u to vreme vratiti. Njega su u Englesku pratila dvojica Fengeovih gardista koji su sobom nosili poruku kralju Engleske u kojoj mu je naloženo da sredi da ubiju mladića. Ta poruka beže urezana u jedan štap s runama, što je u drevna vremena bio običan način slanja poruka. Dok su oni spavali, Amlet pretrese njihova skrovišta, nañe štap i pročita rune na njemu, odmah ih izravna i zameni drugima; on, naime, na mesto svoga sopstvenog imena ureza imena svojih pratilaca, tako da je ispalo da po Fengeovoj poruci treba njih ubiti. Ali ne beše mu dovoljno što se na taj način spasao smrti i pustio je da drugima skine glavu; on svojom umnošću dodade u Fengeovo ime i lažnu molbu da tome veoma razumnom mladom čoveku da svoju kći za ženu.
Kad stigoše u Englesku i Amletove pratioce pustiše pred kralja, oni mu predadoše štap sa runama za koji su verovali da nosi smrt njihovom saputniku, a on je nosio poruku o njihovoj smrti. Kralj se napravi kao da nije ništa i primi ih prijateljski i gostoljubivo, ali Amlet se uopšte ne pokaza za kraljevskim obrokom koji beše iznet; kao da je to neka najjadnija hrana, on se, što začudi sve, s uzdržavanjem okrete od obilja na stolu i ne htede ni da jede ni da pije. Svi su s čuñenjem posmatrali mladog stranca koji je pokazao takav prezir za divno i lepo spremljena jela na kraljevskom stolu kao da je to najgrublja seljačka hrana. Kad se obed završi i gosti odoše na počinak, kralj naloži da se jedan čovek skrije u njihovu spavaću sobu da sasluša njihov razgovor, a kad ga Amletovi saputnici upitaše zašto za stolom ne htede ni da dirne dobru hranu, već se uzdržao od nje kao da je otrov, on odgovori, da je hleb bio zagañen krvlju, pivo imalo ukus na metal, a meso smrdelo na lešinu kao da je preblizu njega stajala trupina kakvog mrtvog čoveka i od toga se pokvarilo. On dalje reče da kralj ima robovske oči, da se kraljica na tri načina ponašala kao robinja, i on iskaza na taj način omalovažavanje kako za one koji su hranu pripremili tako i za samu hranu. Njegovi pratioci mu zameriše na, kako rekoše, njegovim budalastim izjavama; oni ga izgrdiše, jer je govorio loše o onome što je trebalo da hvali i što je naružio svoje domaćine i
86
govorio nedolično o njima uprkos njihovog pristojnog postupanja, tako da to mora da je bilo teško uvredljivo za taj divni par.
Kad je kralj saznao za to od svog poverenika, on reče – i tim rečima pokaza kako je pametan – da je taj stranac ili lud ili ima više razuma od drugih. On zatim pozva svog domara i upita ga odakle je hleb stigao. Kad ovaj čovek odgovori da ga je ispekao kraljevski pekar, kralj upita gde je raslo ono žito od koga je spravljen i da li nešto ukazuje na to da na tome mestu beše počinjeno kakvo ubistvo, a domar odgovori da tik uz dvorac ima jedno polje na kome ima mnogo kostiju, pa mora da je nekada u starim danima tu bila kakva krvava bitka. On je tu, u nadi da će biti bogata žetva, naredio da se zaseje prolećno žito, jer zemlja beše plodnija no drugde, pa je možda zato hleb povukao ukus na lešinu. Kad kralj to ču, uvide da je ono što je Amlet rekao, tačno, te je sad želeo da čuje otkud je stiglo meso. Domar objasni da su se svinje, jer nisu bile dobro čuvane, izvukle napolje i jele od trule trupine jednog razbojnika, zbog čega je bilo moguće da je njihovo meso povuklo pokvaren ukus. Kad kralju bi tako jasno da je Amlet i tu bio u pravu, upita najzad od čega je pivo spravljeno, a kad domar objasni da su upotrebljeni ječam i voda iz jednog tačno odreñenog izvora, kralj naredi da se izdan raskopa i u njemu nañoše zakopane brojne mačeve čija je rña mogla da pivu da loš ukus. Drugi kažu da je medovina bila ono o čemu je Amlet loše govorio, jer je, kad mu je natočena, u njoj našao neke pčele koje su jele od sala nekog mrtvog čoveka, pa je neki loš ukus tako sa meda prešao na medovinu. Kad je kralj tako shvatio da je Amlet u pravu, upita šta je mislio s omalovažavajućim rečima o njegovim očima. Amlet odgovori da time ukazuje na jednu mrlju u kraljevom poreklu. Kralj tad poseti svoju majku i upita je ko je njegov otac. Ona odgovori da nije imala snošaj s drugima sem s kraljem, ali kad joj on pripretio mučenjem, ona priznade da je njegov otac jedan rob, pa Amlet i u tome bi u pravu. Kralj se, naravno, stideo toga, ali se istovremeno radovao nad pameću mladićevom i najzad ga upita zašto je izvrgao kraljicu ruglu kad je rekao da se ponaša kao robinja; Amlet mu na to ispriča da je kraljičina majka stvarno bila robinja i da tri stvari, na koje je on ukazao, to pokazuju: to da po običaju robinja podiže maramu oko glave, da podvrće haljinu dok hoda i da, konačno, čačka zube i žvaće ostatke hrane. A da bi pokazao kralju da ne samo što pokazuje ponašanje robinje, već i da je takvoga porekla, Amlet ispriča kralju da je kraljičina majka postala robinja pošto je zarobljena u jednom ratu.
Kralj je nakon toga tako visoko cenio Amletovu pamet kao da se radilo o božanskoj mudrosti. On mu dade svoju kći za ženu i uze sve što mu ovaj reče kao da dolazi sa nebesa. Onu dvojicu pratilaca naredi dan kasnije da obese kako je to pisalo u poruci, a kad se Amlet lažno napravio nezadovoljan tom prijateljskom uslugom kao da mu je pričinjena nepravda, kralj mu dade zlato kao krvarinu, a Amlet ga istopi i nali u par šupljih štapova.
87
Kad je tako proboravio u Engleskoj godinu dana, zamoli za dozvolu da otputuje i vrati se kući, ali od svih dragocenosti koje mu je kralj dao, ne ponese ništa drugo sa sobom doli one štapove sa zlatom. Kad stiže na Jiland, skide sa sebe svoju lepu odeću, napusti svoje pristojno ponašanje i poče da se opet ponaša onako budalasto i smešno kao ranije. Kad u siromaškoj odeći i veoma zaprljan stupi u salu, gde se upravo održavala posmrtna gozba za njega, to izazva veliko iznenañenje kod svih, jer su verovali da je mrtav. Užas se ipak brzo pretvori u veselje, i ljudi su zbijali šale jedan s drugim, jer su tu držali posmrtnu gozbu za čoveka koji je živ živcat stajao meñu njima. Kad ga upitaše gde su ona dvojica ljudi što su ga pratila u Englesku, on pokaza štapove i reče da su tu; ne zna se da li je taj odgovor bio više istinit ili šaljiv, jer ma koliko je većina smatrala taj odgovor budalastim, on jeste bio istinit, jer je on umesto leševa pokazao onu krvarinu koju je dobio za njih. On se zatim dade na to da pomogne peharnicima da podstaknu veselje meñu gostima i popi mnogo činija s njima. Da mu njegova široka haljina ne bi smetala za vreme dok hoda, on je podiže i veza svojim opasačem za mač. Mač više puta izvuče iz korica i tako se poseče po prstima, zbog čega neki od gostiju zabiše jedan gvozdeni klin kroz mač i korice tako da više nije mogao da se isuče. Da bi što bezbednije sproveo svoj plan, koji je bio pripremio, vredno je dosipao gardistima, navodio ih da ispijaju jedan rog za drugim, i sve ih tako napio da nisu mogli da stoje na nogama, već legoše da spavaju u dvorcu, a salu za gozbe upotrebiše kao spavaću sobu. Kako je sad bilo lako prevariti ih i prilika da sprovede plan beše stigla, on ode po one kuke koje je u svoje vreme napravio, donese ih sa onog mesta gde ih je bio sakrio i opet stupi u kuću gde su gardisti ležali u gadnom neredu po podu i povraćali ako već nisu spavali. On zatim preseče konope koji su držali tepihe koje je njegova majka po dogovoru okačila po zidovima sale, i kad oni popadaše preko ljudi, on zabi u njih štapove s kukama i sve to zaveza tako jako da niko od njih, koji behu ispod, ne mogaše da ustane koliko god se naprezao. Zatim zapali kuću, plamenovi hitro ojačaše, pa se vatra proširi i ubrzo zahvati celu zgradu i proguta sve koji su bili u njoj bez obzira da li su spavali ili su pokušavali da ustanu. Zatim ode u Fengeovu spavaću sobu, gde su kralja bili odneli njegovi ljudi, istrže mač koji je visio kraj njegovog kreveta, a na njegovo mesto stavi svoj sopstveni. Najzad probudi svoga strica i reče mu da njegovi gardisti gore, a da je on, dakle Amlet, došao sa svojim starim kukama i da sad želi da uzme osvetu koja ga čeka za ubistvo njegovog oca. Fenge skoči iz kreveta, ali bi ubijen, kad umesto svoga vlastitog mača, zgrabi onaj drugi koji nije mogao da se izvuče.
Amlet je bio hrabar čovek i vredan večite slave. Umom davši sebi izgled bedastog čoveka i zadivljujuće hinjenim ludilom sakrivši svoju pamet ne samoda je spasao svoj život, već je i našao priliku da osveti svoga oca. Zato se sad ne može reći da li je, pametno spasavši sebe i smeono osvetivši oca, pokazao najviše hrabrosti ili najviše oštroumlja.
88
Četvrta knjiga Amlet i Viglet
Pošto je ubio poočima, Amlet je smatrao najpametnijim da se sakrije dok se ne pokaže kako će puk reagovati na njegovo delo. Ljudi iz okoline, koji su videli požar po noći, rano ujutro su došli da saznaju šta se zbilo, ali kad su pretražili zgarište, koje je još uvek bilo toplo, nisu našli ništa drugo sem ugljenisanih leševa, i ništa nije moglo da pokaže kako se ta velika nesreća dogodila. Fengeov leš je pronañen u krvavoj odeći i proboden mačem, što je neke ispunilo jakim besom, druge tugom, a opet treće potajnom radošću što je učinjen kraj nasilničkom gospodarenju opoganjenom bratskom krvlju. Tako je kraljeva smrt izazvala kod prisutnih vrlo različita osećanja.
Kad je Amlet video da je puk ostao miran, sakupio je hrabrost da napusti svoje skrovište i sazove one za koje je znao da su sačuvali njegovog oca u vernoj uspomeni. On izañe na skup i održa sledeći govor:
(…) Te su reči ostavile jak utisak na sve i pokrenule neke na saosećanje,
druge čak na suze, a kad se opšte uzbuñenje smirilo, njega jednoglasno izabraše za kralja. Svi su, naime, očekivali mnogo od njegove mudrosti, jer je tako umno smislio svoj veliki podvig i sproveo ga sa tako jedinstvenom snagom; osim toga, mnogi su se divili kako je on tako dugo mogao da krije svoje smeone planove.
Nakon što je Amlet sve opet sredio u kraljevstvu, odjedri s tri raskošno opremljena broda za Englesku da poseti svoju suprugu i tasta. Za te brodove je odabrao posadu od lepih, dobro oružanih mladića, tako da on, koji nekada beše tako siromašan i neugledan u svem svom ponašanju, sad na sve načine iskazivaše veliki sjaj. On je ranije želeo da se pokaže siromašnim, ali je sada polagao na sjaj i krasotu. Izmeñu ostalog, naložio je da mu naprave jedan štit sa izvanrednim slikama, koje su prikazivale njegove podvige sve od najranije mladosti, i taj štit, koji je on nosio kao potvrdu o svojim velikim i dobrim osobinama, još je više doprineo njegovom čuvenju. (…) Sve je to jedan vešt umetnik s izvanrednim umećem naslikao na štitu, tako da su i stvari i zbivanja bili prikazani na najživotniji način. A da bi izgledala što bolje, njegova posada je na putovanju nosila štitove obložene zlatom.
Kralj Engleske ih primi s kraljevskim sjajem i velikim prijateljstvom. Za vreme jela upita zainteresovan za Fengea i saznade od svog zeta da nema koristi od toga da se raspituje za njegovo dobro, pošto je on ubijen. Kad kralj zatim zainteresovano upita ko je ubica, saznade da onaj koji je doneo vest o Fengeovoj smrti ujedno i njegov ubica. To učini kralja nemim od užasa i iznenañenja, jer se on utom seti, da je u svoje vreme obećao da će osvetiti Fengea u slučaju njegove smrti – oni su se naime zarekli da će jedan osvetiti drugoga. S jedne strane je tako sad stajala ljubav engleskog
89
kralja prema kćeri i odanost zetu, s druge strane njegovo prijateljstvo s Fengeom i, osim toga, neporeciva zakletva kojom su se obostrano i sveto obavezali i koju bi bilo sramotno ne ispuniti. Konačno je prevladala vernost zakletvi, tako da on zanemari rodbinske veze i odluči da ispuni svoju svetu dužnost makar ona bila na štetu zeta. Pošto se smatralo sramnim prekršiti zakone gostoprimstva, njemu je najviše odgovaralo da umesto njega neko drugi izvede osvetu, tako da to, mada bi on u potaji bio uzročnikom, izgledalo kao da je nevin. On je zato svojim prijateljskim i obezoružavajućim ponašanjem krio svoju izdaju i svoju žudnju da uzme Amletu život, a kako je njegova supruga nedavno umrla od bolesti, zamolio je Amleta da za njegov račun krene na put i zaprosi jednu ženu u njegovo ime, iskoristivši pritom dobar razum mladićev kao povod za to poslanstvo. Put je trebalo d ga odvede u Škotsku, gde je – kako on reče – živela jedna kraljica koju bi veoma rado uzeo za ženu. Njemu je, meñutim, bilo sasvim jasno da ta žena nije samo iz sramežljivosti odbijala da se rastane sa svojom nevinošću, već da je bila i tako tvrda i naduta, da je stvarno mrzela svoje udvarače i kažnjavala svakog ko bi pokušao da podeli krevet s njom. Ni jedan jedini od njenih mnogih prosaca nije izbegao da svojim životom plati svoju želju za njenim telom.
Mada je, dakle, to bio opasan zadatak koji je dat Amletu, on nije hteo da se izvlači i on se uputi na putovanje pouzdajući se delimice u svoje sopstvene ljude, delimice u one koje mu je kralj Engleske dao za pratnju. Kad je prešao škotsku granicu i nije više bio daleko od mesta gde je bio kraljičin zamak, napravi konačište na jednom polju kraj puta da se konji odmore, a kako ga je radovala lepota mesta i žubor jednog potoka mu dala želju da odspava, on leže da se odmori pošto postavi ljude na stražu da izgledaju okolo. Kad kraljici stiže obaveštenje o tome šta se zbiva, ona uputi desetoricu mladića da izvide ko su stranci i šta hoće. Jedan od njih, koji je bio posebno bistre glave, prevari stražare, prišunja se do Amleta i ukrade njegov štit, koji on beše stavio pod glavu, a to beše učinio s takvom veštinom da se ni Amlet niti ko od drugih spavača ne probudiše. Čovek zato ne samo da je mogao da ispriča kraljici šta je video, već joj je i doneo vidljiv dokaz. A i to pismo koje je Amlet nosio, čovek je vešto uzeo iz skrovišta. Kraljica je detaljno pregledala štit, razumela smisao slika naslikanih na njemu i iz toga zaključila da je vlasnik štita, čiju je posetu ubrzo mogla da očekuje, onaj čovek koji je sa tako mnogo umnosti osvetio smrt svoga oca. Ona je pročitala i onu poruku kojom je engleski kralj tražio da mu ona postane žena, ali kako joj se iz sveg srca gadilo da se uda za starca, a više je želela jednog mladića, izbrisala je sve rune i namesto toga napisala sasvim drugu poruku, ali ostavila pečat i potpis nedirnutim. U toj lažnoj poruci od kralja Engleske on ju je molio da sklopi brak sa nosiocem poruke, a da bi štit mogao da posluži kao potvrda i poruka kao objašnjenje štita ona opisa i njegove podvige kako su se videli na slikama na štitu. Najzad ona naredi svojim ljudima da obe stvari vrate i stave ih na
90
mesto da prevare Amleta. On je u meñuvremenu otkrio da je štit krišom izvučen ispod njegove glave, ali je odmah zatvorio oči i napravio se kao da spava, jer je računao da će na taj način dobiti nazad ono što je uzeto – on je pošao od toga da će, kad je počinitelj tako lako prošao sa svojim poduhvatom, pokušati nanovo nešto novo. U tome i nije pogrešio, i kad se škot prikrao da stavi na mesto štit i lažnu poruku, Amlet skoči, zgrabi ga i naredi da ga vežu. Zatim probudi svoje pratioce i krete s njima u kraljičin zamak, prenese joj pozdrave svoga tasta i predade poruku koju je ona sama krivotvorila, ali koja je još uvek imala kraljev pečat i potpis. Kad kraljica, čije ime beše Hermdrude, sve to pročita, iskaza svoje veliko divljenje za Amletov um i njegove podvige; on reče da je Fenge dobio zasluženu kaznu i da je Amlet s nadljudskom veštinom izveo podvig koji bi trebalo glasno slaviti, jer ne samo što je neverovatnom umnošću smislio plan s ciljem da osveti smrt svoga oca i sramotu svoje majke, već i svojim veličanstvenim postupanjem oduzeo kraljevstvo od onoga koji mu je sve vreme radio o glavi. Zato se ona začudila, reče ona dalje, što je jedan tako pametan čovek u toj meri pogrešio sklapajući brak da je on, koji je imao znatniji ugled od većine drugih, dobio tako običnu i neuglednu suprugu; ta njeni su roditelji bili robovskog roda, mada je sudbina to sredila tako da nose kraljevsku odeću, a kad je valjalo birati suprugu, taj pametni čovek ne bi trebalo da polaže na lepotu, već na plemenito poreklo i, drugačije rečeno, da u svome traganju za suprugom ne dozvoli da ga obuzme lepo lice, koje može biti mamac i često kao lažna šminka skrije pravo lice te osobe. Meñutim, postoji jedna koja mu je ravna po plemenitom poreklu i koju bi mogao da dobije. Ona je, naime, i tako bogata i tako otmenog roda, da bi mu mogla biti ravnovredna supruga koju ne bi prevazilazio ni u kraljevskoj moći i vlasti ni po znamenitosti predaka. Ona je kraljica i mogla bi, da joj pol nije prepreka, biti smatrana i kraljem, a onaj, koga ona izabere za muža, postaće kralj i zajedno s njenom rukom dobiti i kraljevstvo. Ovde su kraljevski skiptar i suprugu jedno drugo dopunjavali! A moralo se smatrati posebnom naklonošću to što je ona, koja je nalagala da se njeni udvarači ubiju, sama poslednjem ponudila svoju ljubav. Ona ga zato obodri da joj učini po volji i podari joj svoju vernost tako što će više gledati na plemeniutost roda nego na lepotu. I s tim rečima priñe Amletu i zagrli ga.
On se obradova njenim veoma predusretljivim rečima, uze je u zagrljaj, poljubi je i reče da je njena volja ujedno i njegova. Tu se onda održi gozba za goste na koju pozovu prijatelje obe strane i škotske velikaše, svadba bi proslavljena i on zatim ode sa svojom nevestom za Englesku dok mu je za svaki slučaj za petama išla jedna velika škotska vojska. Mada je ona imala dovoljno razloga da se žali što ju je ponizio dovodeći novu suprugu, koja je mogla da se označi samo kao ljubavnica, ipak je mislila da je joj ispod časti to – reče ona – da dozvoli da joj mržnja nadjača ljubav prema mužu. A nije mogla ni biti tako neprijateljski raspoložena da prikrije onu izdaju za koju je znala da mu se sprema, jer u svom je sinu videla zalogu
91
njihovog braka i obziri prema njemu su joj nalagali da voli svoga muža. „Samo nek on mrzi drugu ženu svoga oca” – reče ona – „ali ja ću je voleti. Nikakav neuspeh neće ugasiti moju ljubav prema tebi” – nastavi ona – „nikakva je gorčina neće pobediti, tako da prikrijem ono što se sprema protiv tebe i izbegnem da odam one podvale koje sam otkrila. Ti treba da se čuvaš od moga oca, pošto si na onome putovanju na koje te je on poslao, razmišljao samo o sopstvenoj koristi i zaobišao njegovu želju time što si za sebe uzeo ono što je trebalo da bude njegovo.” Iz tih se njenih reči jasno vidi da je njena ljubav prema mužu bila jača od ljubavi prema ocu.
Dok je to govorila, stiže i kralj Engleske, naoko srdačno primi svoga zeta i ponudi mu gozbu da, pod okriljem blagonaklonosti, prikrije onu izdaju koju je smišljao. Amlet, koji je sad znao šta može da očekuje s te strane, nije dozvolio da se primeti da se oseća ugrožen, već uze dve stotine jahača sa sobom, navuče jednu verižnjaču ispod odeće i prihvati poziv, jer je više voleo da se izloži opasnosti prihvatajući kraljevo hinjeno prijateljstvo nego da ga odbije na način koji bi mu mogao naneti sramotu – on je na sve načine silno polagao da sačuva svoj ugled. Kad stiže jašući pod svod kapije, čije su obe strane bile otvorene, kralj ga napade i bio bi ga probo svojim špicastim kopljem da se ono nije odbilo od verižnjače. Tako on zadobi samo jednu laku ranu i odmah odjaha nazad do onoga mesta gde su njegovi ljudi čekali; zatim posla kralju izvidnika svoje nove supruge, onoga koga je ranije bio zarobio, da mu ispriča kako je tajno bio uzeo poruku kraljici iz skrovišta, tako da je na Hermdrude pala sva krivica, a Amlet bio osloboñen optužbe da je počinio izdajstvo. To ipak nije navelo kralja da prestane da proganja Amleta koji je krenuo u bekstvo, i ovaj ubi većinu njegovih ljudi. Posledica je bila ta da, kada je Amlet sledećeg dana hteo da krene u bitku s njim da bi spasao život, posumnjao je da li ima dovoljno ratnika. Da bi naizgled povećao broj vojnika, postavio je leševe nekih od svojih palih ratnika da stoje učvrstivši ih gredama, druge privezao za veliko kamenje, treće pak postavio na konje kao da su živi, pa im onda navukao pun oklop i poreñao ih u običan bojni red. Nije ih bilo manje u redovima mrtvih nego u četi živih. Bilo je čudno gledati pale kako mrtvi stoje spremni da krenu u boj, kao da će oni, koji su izgubili život, opet stupiti u bitku, ali je ta dosetka bila od velike koristi za onoga ko ju je smislio, jer kad sunčevi zraci padoše na mrtve, izgledali su kao neka silna vojska, i oni koji nisu znali o čemu je reč, morali su da poveruju da je vojska sačuvala punu snagu i da je mali gubitci ništa nisu oslabili. Kad englezi to videše, pobegoše i ne počinjući bitku, i na taj ih način su pobedili mrtvi, koje su oni sami pre toga nadvladali dok su još bili u životu, i ne znam može li se reći da je ta pobeda više izvojevana srećom nego li razumom. Kralja, koji je oklevao da pobegne, ubiše danci koji su krenuli u poteru. Pošto je Amlet pobedio u toj bitci i zadobio veliki plen i pljačkao po Engleskoj, vrati se u Dansku s svoje dve žene.
92
U meñuvremenu je Rorik umro i Viglet, koji je seo na presto, s velikom drskošću je na sve načine mučio i gnjavio Amletovu majku i oteo joj svu kraljevsku vlast i moć; on se žalio da je njen sin, uzevši gospodstvo nad Jilandom, povredio pravo kralja iz Lejrea, jer je njemu pripadalo da daje tu čast onome kome hoće i od njega je uzima. To je Amlet primio s takvom smirenošću da je čak Vigletu poklonio najbolje od plena koji je zadobio i na taj je način na njegovu zloću odvratio dobročinstvom. Kada je kasnije našao zgodnu priliku da se osveti, krenuo je ipak u rat s njim, pobedio i tako od prikrivenog postao otvoreni neprijatelj. Fjalira, koji je bio namesnik u Skoneu, otera u progonstvo, i kaže se da je taj čovek pobegao u jedno mesto po imenu Undensaker, za koje niko u naše vreme ne zna gde je. Kad ga zatim Viglet, koji je u Skoneu i na Sjelandu sakupio nove snage za rat, preko poslanika izazva u borbu, on, dakle Amlet, uvide svojom izuzetno neuobičajenom pameću da stoji ispred dve teške mogućnosti od kojih će mu jedna doneti sramotu, a druga opasnost; njemu je, naime, bilo jasno da, ako prihvati izazov, ulaže život, a ako ga odbije, gubi svoju ratničku čast. Kako je on, dugo odvagajući to pitanje, uvek pred očima imao vrlinu, častoljublje je ipak prevagnulo i njegova žudnja da stekne slavu pobedila strah od poraza. On nije želeo da strahom od smrti potre onu čast i čuvenje koje je stekao. On beše tako stigao i do tog mišljenja da je razlika izmeñu nečasnog života i divne smrti podjednako velika koliko i izmeñu časti i sramote. On je, meñutim, toliko jako voleo Hermdrude, da je više gajio brigu za njeno buduće udovištvo nego za svoju sopstvenu smrt, pa se tako i mnogo potrudio da joj, pre nego što krenu u rat, nañe novog muža. Hermdrude na to reče da ona poseduje mušku hrabrost i srce i obeća glasno i zareče se da se neće od njega odvajati u žestini bitke. Ona još dodade, da se samo jedna bedna žena može bojati da svoga muža prati i u smrt. Ali tu svečanu i retku zakletvu ipak nije nikako održala, jer kada je Amlet pao u Jilandu u bitci sa Vigletom, ona se bez ijednog udara mačem predala tome neprijatelju i imala snošaj s njim. Na taj način nepostojanost sreće potire sva ženska obećanja, promenljivost vremena pretvara ih u ništavilo, i slučajne prilike potkopavaju žensku vernost, koja i sama po sebi stoji na slabim nogama. Ona je brza na obećanju, ali nerado ispunjava ono što je obećala, jer dopušta da je namami i zavede njena put, zaboravlja ono što je bilo i uvek se s neobuzdanom pohotom baca u novu čulnost.
Tako je, dakle, umro Amlet. Da mu je sudba bila podjednako naklonjena kao što je priroda bila darežljiva kad ga je opremila sposobnostima, bio bi bogovima jednakovredan u sjaju i svojim bi izuzetnim osobinama prevazišao podvizima i samoga Herkula. Njegov se grob može videti u Jilandu na jednome polju koje nosi njegovo ime.
Viglet je umro od bolesti nakon što je mnogo godina vladao u miru. (…)
93
Sedma knjiga
(…) Predanja o Siklingima
Bio jedan viking niskoga porekla po imenu Ebe koji je, verujući u svoju muškost, podigao pogled tako visoko da je poželeo sebi nevestu plemenita roda i zaprosio Sigrud, kći gotskoga kralja Ungvina, a za zahtevao za miraz pola gotskoga kraljevstva. Ungvin upita kralja Haldana za savet da li da pristane na taj brak, a Haldan mu reče da pristane iz šale, obeća da će se pobrinuti da od toga braka ne bude ništa i zatraži da mu ovaj zadrži slobodno mesto za stolom na slavlju. Ungvin posluša njegov savet; Haldan odustane od svoje kraljevske spoljašnosti, obuče se u ružan i stran lik i kad noć uznapredova stiže na svadbenu svečanost; i svi koji su ga sreli, uplašili su se i čudili se kakav je to ogroman div stigao na imanje. Čim se pojavi u kraljevskoj sali, pogledao na sve strane i upita ko to sedi uz kralja. Kad Ebe odgovori da kraj kralja sedi Ungvinov budući zet, Haldan ga upita besnim rečima da li je potpuno podivljao i van sebe kada je toliko bezobrazan da se usuñuje da umeša svoju nečistu krv u jedan plemenit i istaknut rod i usuñuje se da stavi svoje grube seljačke ruke na jedno kraljevsko dete, da, da mu čak ni to nije dovoljno, već i traži deo i nasleñe tuñeg kraljevstva. Zatim ga pozva na dvoboj rečima da će tek kad pobedi u toj borbi postići cilj svojih želja. Ebe odgovori da se vilenjaci tuku po mraku i pomrčini, ljudi po dnevnom svetlu, ali Haldan na to odvrati da mesec sija tako jasno kao da je u sred dana te da ne može navesti pozni noćni čas kao opravdanje da odbije borbu. Tako je naterao Ebea na dvoboj, okrenuo slavlje u borbu i oborio ga, pa su sa imanja odneli leš umesto da odvedu mladu.
Nekoliko godina kasnije on je umro u sopstvenoj zemlji i kako nije imao dece kad mu se kraj primakao, proglasio je Ungvina naslednikom kraljevstva i dao mu ime kralja. Ungvina je kasnije oborio u borbi njegov neprijatelj Regnald, a za sobom je ostavio sina Sivalda.
---
Sivald je imao kći po imenu Sigrid, a ona beše tako stidljiva i čista devojka da je nikada nisu mogli navesti da makar podigne pogled i pogleda ijednog od mnogih prosaca koji su molili za njenu ruku zarad njene lepote; da, ona je bila tako sigurna u sebe da je zamolila oca da je da onome momku za ženu koji uspe da je slatkim ljubavnim rečima navede da ga pogleda. Jer u starim danima devojke su bile tako smerne ovde u zemlji da su uvek pogled držale okrenut i nikada nisu lakomisleno očijukale kako nijedan slobodan i neumesan pogled ne bi povredio nevinost duha; i ljudi su cenili uzdržan lik koji otkriva čistotu srca.
94
No, beše jedan mladić imenom Od, Ebeov sin, koji je prosio devojku vatrenom i postojanom ljubavlju verujući u svoja velika dela ili u svoj privlačni duh i britki jezik. On je pokušavao iz sve snage i na sve načine da je izmami jedan pogled, ali nikakvom veštinom nije mogao da je navede da podigne svoj oboreni pogled, te ode od nje pun čuñenja što nije uspeo da uzdrma njenu postojanu strogost.
No, beše jedan div koji je takoñe želeo devojku, i kada je video da mu je sreća podjednako malo pomogla, posla jednu ženu da joj se na prevaru umilostivi; i kad je ona neko vreme služila Sigrid kao služavka i umilila joj se, navede je jednom prevarom na stranputicu daleko od doma njenih roditelja, i tu izjuri div i odvede je u svoje tesno stanište u unutrašnjosti planine. Drugi pak kažu da se to on lično preobratio u ženski lik i podlo odvukao devojku daleko od doma njenih roditelja da bi je na kraju oteo. Čim je Od ču za to, pokušao je da nañe devojku i tražio je po unutrašnjost planine sve dok je nije našao, oborio diva i odveo Sigrid sa sobom. Ali div je s velikim trudom upetljao devojčinu kosu u takav zapetljan čvor, da se kosa potpuno uvezala i nije ju bilo moguće razvezati osim špicom i oštricom. I opet pokuša da na razne načine navede devojku da podigne oči i pogleda ga; ali to je bio zaludan trud i razočaran u svojoj nadi diže ruke od svoje namere; jer njemu nikada nije palo na pamet da silom uzme devojku i oskrnavi plemenitost time što bi legao kod nje u potaji. Dugo je onda ona lutala po pustim i dalekim krajevima i najzad stigla do kolibe jedne odvratne vilenjakinje. Ova je posla da joj čuva stado koza; ali Od joj opet pomože da se oslobodi i pokuša nanovo da je privoli sledećim rečima:
Zašto nećeš da se mojim molbama prikloniš, da postaneš mlada i svoga prosca pratiš? Bolje bi to bilo nego po šumi paziti smrdljive koze.
Vilenjakinji odvratnoj i zloj više ne služiš; pobegni od grozne žene koju gospodaricom nazivaš! Kreni sa mnom na brod i kao slobodna i spasena po talasima plovi!
Napusti svoje stado ovaca! Neka se samo o sebi brine! Nemoj koze i jarce po travnjacima goniti! Postani mi žena i moju dugu čežnju dragano mi nagradi!
Ti, moj živote i željo, punoćo mojih čežnji, podigni oko i daj da ga vidim kako sja; ne skrivaj smerno svoj pogled, samo jedan brzi pogle podari svome proscu!
95
Do imanja tvoga oca ići ćeš sa mnom, u zagrljaj svoje majke radosna ćeš se skriti, ako svetlinom oka samo jednom želju svoga prosca nagradiš!
Iz vlasti podzemnjaka još te jedanput spasoh; delo moje trudno beše, za nagradom česnem; ne budi tako tvrda, već se s jadom seti svega što sam učinio!
„Kako možeš da budeš tako smušena i nerazumna da radije čuvaš tuñu stoku i brojiš se meñu roblje gamadi nego da pristaneš na dobar i pristojan brak?” Ali devojka je i dalje zadržavala svoj pogled zauzdan i ni najmanje nije pomerila očne kapke da ne bi izazvala svoj smerni duh time što bi slobodno gledala unaokolo. Kako su samo časne žene onda bile kad ih ni najslañe ljubavne reči nisu mogle navesti da makar žmirnu jedan znak!
Kad Od vide da ni pomoću dve dobre usluge koje je učinio devojci ne može da joj izmami jedan pogled, posramljen se i bolesna duha vrati svojim brodovima.
Sigrid tad ko i pre lutaše nadaleko meñu kamenjem i stenama i najzad zaluta i do Ebeova imanja. Tu se kaza siromahom, jer se stidela svoje pocepane odeće i svog jadnog stanja; ali Odova majka dobro vide da je ona, uprkos bleda lika i jadne odeće potekla iz plemenita korena, i zato je s počašću stavi za pročelje stola i ljubazno je zamoli da ostane kod nje; jer uspravan i lep stas devojke odavao je njeno visoko poreklo i njen plemenit rod sjao je iz njenih očiju. – Kad je Od ugledao, upita je zašto krije svoje lice u ogrtač; a da bi još više isprobao njen duh on naizgled napravi venčanje s jednom drugom i dade Sigrid da nosi luču kad krenuše u bračni krevet. Luča je bila skoro sagorela i plamen joj ožeže šaku; ali njeno strpljenje je izdržalo kušnju: niko ne vide ni da prst mrdnu tako da bi se poverovalo da ne oseća nikakvu bol od sažižuće vreline: jer zbog unutarnje vatre u njenoj duši ona nije primećivala spoljnju vatru, a vrela žudnja koju je nosila u svome srcu oduzela je moć onom plamenu koji joj je palio šaku. Najzad je Od zamoli da pazi na svoju šaku; i ona onda podiže pogled i blago uperi svoje oči u njega. Time se završila lažna svadba i sama Sigrid uñe u bračni krevet.
Kasnije je Sivald zarobio Oda i hteo da ga osudi na vešanje na grani za to što mu je silom odveo kći; ali Sigrid odmah ispriča kako se dogodila njena otmica i ne samo da ga je pomirila s kraljem, već je i svoga oca nagovorila da se oženi njegovom sestrom.
---
Kasnije se na Sjelandu odigrala bitka izmeñu Sivalda i Regnalda, u koju su bitku obojica pozvali najviñenije borce. Tri dana je trajala bitka s
96
ogromnim gubicima ljudi na obe strane, i obe vojske su se tako hrabro borile da je izgledalo neizvesno kome će se pobeda prikloniti; ali onda Od, ne mareći za smrt i opasnost, ulete u najgušće redove neprijatelja – da li zato što mu beše dosadila ta beskrajna bitka ili ga je častoljublje navelo – obori Regnalda u sred kruga njegovih najviñenijih boraca i istom obezbedi dancima pobedu.
Ta bitka je postala posebno poznata zbog kukavičluka koji su najbolji plemići pokazali: tako su se voñe prestrašile da je toga dana ne manje nego četrdeset najhrabrijih šveñana okrenulo leña. Najznatniji meñu njima beše Starkad koji inače nikada nije dozvoljavao da ga uplaše ni najgora trpnja i preteća opasnost, ali ga je toga puta začudo uhvatio strah i odjurio je bežeći sa svojim drugovima umesto da se suprotstavi. Verovatno su mu više sile ulile užas da ne bi poverovao da je opskrbljen natčovečanskom hrabrošću; jer retko čoveku zapadne da zadobije sreću sasvim bez mane. – Svi oni koji su u toj bitci ostali živi, uputiše se Hakiju, najznamenitijem meñu vikinškim poglavicama, i daše se u službu u njegovoj gardi.
---
Nakon Sivalda je došao njegov sin Siger koji je imao sinove Sivalda, Alfa i Algera, kao i kći Signi. Meñu njima je Alf bio najznatniji duhom i spoljašnošću i mnogo je išao na vikinške pohode. Njegova kosa je bila tako čudno svetla i lepa i lokne su mu sjale kao srebro. – Predanje istovremeno kazuje da je kralj gota Sivard imao sinove Vemunda i Ostena i kći Alvild, koja od detinjstva beše tako sramežljiva da je svoje lice uvek krila u ogrtač kako ne bi svojom lepotom budila tuñu požudu. Njen otac je držao pod strogom pažnjom i dao joj da odgaja jednog guštera i jednu zmiju da, kada odrastu, leže na straži pred njenom devojačkom sobom. Nije, naime, bila nikako laka stvar probiti se do vrata koja su imala takvu užasnu bravu. On je takoñe odlučio i, ako neko pokuša da se probije unutra, ali ne uspe, da mu se glava odmah odseče i nabije na kolac. Onaj strah koji je takvo junačenje izazivalo, bio je dovoljan da na uzdi zadrži mladiće. Ali Alf Sigerson je ovako razmišljao: što veća opasnost, to veća čast; on htede da oproba sreću, prijavi se kao prosac za devojku i dobi kao odgovor da mora poseći zveri koje čuvaju stražu pred njenim devojkinim vratima; jer po kraljevom nareñenju, devojka će pripasti onome ko ih pobedi. Kako bi zaista izazvao zloću zveri, on se umota u krvavu kožu, tako obučen uñe u dvorište i odmah zabi u gušterovu razjapljenu čeljust komad usijana gvožña koji je držao kleštima, tako da ovaj pade mrtav. Zatim krete na zmiju koja se svijala prema njemu i ubi je zabivši joj svoj mač pravo u usta.
Sad Alf htede ispunjenje dogovora i zahtevaše nagradu za svoju pobedu; ali Sivard odgovori da će uzeti za zeta onoga muškarca koga njegova kći sama nañe po želji svoga srca. Devojčina majka je bila jedina
97
koja mu je zamerila njegovu prosidbu; i ona sad krišom potraži razgovor sa svojom kćeri da isproba njen duh. Kako kći stade da hvali prosca za njegovu muškost, majka je izgrdi grubim rečima, jer nije pazila na svoju čast, već dopustila da je namami lepa spoljašnost, zaboravila je da odmeri njegove vrline i muškost i lakomisleno se zagledala u njegovu očaravajuću lepotu. Zbog toga je Alvild govorila prezrivo i danskom mladiću i zamenila svoju žensku odeću muškom; stidna devojka posta divlji viking, i uz nju se svrsta nekoliko sličnih devojaka koje joj se staviše u službu. Ubrzo su naišli na jednu četu vikinga koja ja žalila za svojim palim poglavicom; oni je zbog njene lepote izabraše za kraljicu mora i ona je izvela mnogo veće muške podvige nego što bi se od jedne žene moglo očekivati.
Alf krete na mnoge tegobne pohode ne bi li je našao, i jedne zime nalete na blakmansku flotu. Istovremeno se voda sasvim zamrznula i led se tako uhvatio oko brodova da je bilo nemoguće terati ih napred koliko god da su jako veslali. Kako je jak mraz potrajao, led je ubrzo postao tako debeo da se zamrznuto ljudstvo usudilo da izañe na njega; a Alf naloži svojim ljudima da po zamrznutom ogledalu mora hodaju samo u čarapama na nogama, i kako više nisu imali glatke cipele, bolje su stajali na površini leda. Blakmani poverovaše da su ovi hitrim koracima krenuli u bekstvo i upustiše se u borbu s nima; ali oni su se klizali pri svakom koraku jer su ih njihovi glatki ñonovi učinili nesigurnim na nogama. Danci su naprotiv sigurno gazili po zamrznutoj površini mora i oterali su u bekstvo nesigurnog neprijatelja.
Nakon te pobede okrenuše pramac ka Finskoj. Ovde uploviše u jedan uzak zaliv i odaslaše svoje izviñače; i ovi doñoše s vestima da tu u luci već od ranije ima nekoliko brodova. To beše Alvild koja je tu stigla prva sa svojom flotom i uplovila u isti uski fjord. Ali kada je u daljini ugledala nepoznate brodove, naložila je svojim ljudima da izbace vesla i iz sve snage zaveslaju njima u susret, jer joj se činilo boljim da napadne neprijatelja nego da ga čeka. Alfovi sadruzi pokušaše da izbegnu da slabija flota krene u bitku sa nadmoćnom, ali Alf odgovori da bi ipak bila sramota da Alvild čuje da su okrenuli krmu zbog nekolikih brodova i dodade da im takva sitnica neće načeti čast koju su zadobili velikim delima. Danci se nikako nisu mogli načuditi kako su to njihovi neprijatelji tako lepi likom i tako gipkih ruku. Sad se spremiše za bitku i Alf odmah skoči na pramac Alvildinog broda sekući sve pred sobom i krčeći put ka nadgradnji. Njegov pratilac Borkar smaknu udarcem šlem s Alvildine glave; i kad ugleda njenu glatku bradu, uvide da ovde ima više potrebe za poljupcima i tapšanju po obrazu nego za oružjem i odbranom, kao i da je najbolje da vrati mač u korice i blaže se ophodi s neprijateljem. Radostan bi Alf kada tako iznenada nañe onu devojku za kojom je tako neumorno tragao po zemlji i moru uz savakojaki trud i napor; on je zagrli i natera je da svoju mušku odeću zameni ženskom. Kasnije je sa njom dobio kći Girid. Borkar
98
uze za ženu jednu devojku iz Alvildine pratnje imenom Gro i sa njom dobi sina Haralda koga pozniji naraštaji nazvaše Hildetand75.
A da se sada niko ne čudi što su se žene dale u borbu i ratovanje ukratko ću se osvrnuti na život i prilike takvih žena. U starim danima je meñu dancima bilo devojaka koje su svoje divne ruke oblačile u mušku odeću i stalno svih dana vežbale borbene veštine; i one su bile tako vične oružju da nikada nisu dozvoljavale da ih obuzme zarazna pohota. One su prezirale svakojak razuzdan život i najradije čeličile svoja tela i duše raznoraznim naporima i trudom, odbacivši svu žensku slabost i prevrtljivost i uteravši u ženske duše mušku divljačnost; da, one su se tako revnosno bacale na ratne vežbe da bi čovek teško poverovao da su prave žene. Posebno su se žene koje su se odlikovale snagom volje ili vitkim i lepim stasom posvećivale takvom životu. One su takoreći zaboravljale sudbinu koja im roñenjem beše namenjena i birale grubu borbu namesto blagih znaka milošte, ne čeznuvše za maznim tapšanjima već za ratnim delima, žudele za krvlju, a ne poljupcima, birale zvek oružja umesto ljubavne želje, stezale oružje lepim prstima koji bi pre trebalo da prebiru po tkanju, razmišljale više o obaranju nego o zagrljajima i oštrim kopljima pretile mladićima koje bi mogle obrlatiti svojom lepotom. – A sad mi dozvolite da se nakon ovog malog osvrta vratim mestu gde sam prekinuo kazivanje.
---
S proleća Alf i Alger opet poñoše na vikinški pohod.; i kako su sad lutali nadaleko po morima, naiñoše na Helvina, Hagbarda i Hamunda, sinove malog kralja Hamunda, koji je imao stotinu brodova koliko i oni sami. Oni pozvaše na borbu s njima i tek je nadolazak mraka razdvojio umorne borce tako da su opet gurnuli mačeve u kanije. Preko noći su vojske ostavile oružje da se odmara, a sledećeg dana su sklopili tvrd i trajan mir jedni s drugima; jer obe behu zadobile tako strašne rane prethodnoga dana da nisu imali snage za novu bitku; oni su se borili podjednako hrabro i obojica su bili podjednako umorni, te ih je sada nevolja naterala da sklope mir.
U to vreme je jedan visokorodan nemački mladić imenom Hildegisl, pouzdavši se u svoj lep izgled i svoje plemenito poreklo, zaprosio Sigerovu kći Signi; ali ona je imala samo prezir za takvog bezimenog momka koji sam nije imao muške hrabrosti, već hteo da ostvari svoju sreću pomoću tuñih velikih dela. Njena je naklonost ponajviše bila okrenuta Hakiju zbog velikoga glasa na koji su izbila njegova znamenita dela; jer ona je više cenila borbene muškarce nego mazne mladiće i nije
75 Ovde je, izgleda, greška jer Sakso kasnije kazuje da je Harald Hildetand sin pomenute Alfove kćeri Girid iz njenog braka sa Halvdanom (Zečjom usnom), sinom skonskoga poglavice Hovdinga Borkara. Ovo drugo je, po svemu sudeći, tačniji oblik predanja.
99
zaustavljala svoj pogled na lepom izgledu, već na izvanrednom delu, jer dobro je znala da očaravajuća spoljašnost nikada ne može da nadomesti vrlinu i muškost već nestaje kada se s njima poredi. Ima, naime, devojaka koje više privlače proščevo ime i glas koji ga prati nego njegov spoljni izgled, i koje ne cene glatko lice, već vrednu unutrašnjost, tako da su raspoložene da se obećaju onome mladiću u koga se zagledaju zbog njegove hrabrosti i muževnosti.
Hagbard sada krenu sa Sigerovim sinovima za Dansku, dogovori sastanak sa njihovom sestrom bez njegova znanja i najzad dobi od nje reč i veru da će mu se u tajnosti obećati. – Kasnije, kada se meñu sluškinjama povela reč o tome ko bi se mogao nazvati najboljim plemićem, Signi izabra Hakije namesto Hildegisla i reče da kod potonjeg nema ničega da se hvali doli njegove lepe spoljašnosti, ali da Hakijeva divna duša u potpunosti uravnotežava njegovo lice puno ožiljaka. I ona se ne zadovolji da ga samo tako pohvali, već i ispeva sledeće:
Nije on blistavo lep, ali plemenit po duhu i srcu, jer hrabrost blista više no lik. Grubo je i tvrdo njegovo telo; zauzvrat njegova duša ima snagu, koja nadomešćuje svaku telesnu manu. Lice mu sja hrabrošću i muškost u očima plamti; tvrdim rukama on je čast zadobio. Nijednog muškarca za lep lik ne hvali ako želiš pravedan biti; već hvali muškarca koji hrabrost u grudima ima! Ne traži on pohvalu u svojoj spoljašnosti, već u delu i smelosti, u imenu junaka i čuvenju ubojnika. Onaj drugi je tako zoran i fini i njegova divna glava nas raduje svetlim sjajem zlatnih kovrdža. Ipak kratko traju njegova lepota i i odanost, jer brzo vene divni lik prolazne mladosti.
Usud je sam postojanu granicu stavio izmeñu muškosti i lepote; jer čast osta kad koža svenu. Lažan je i najlepši lik i malo što raduje i dariva: vene lako ko lisje s jeseni. Postojan i vrlina pun duh je bolje i sigurnije uporište: ne preti mu i ne obara ga udar. Spoljni sjaj može da razočara i prevari prevrtljivu gomilu da ne vidi pravo i pravdu. Zdravije ipak sudim kad vrlinu i smelost hvalim, ali s prezirom o lepoj spoljašnosti govorim.
Prisutni su iz te pesme mogli da steknu utisak da je pod Hakijevim imenom ona hvalila Hagbarda. Ali Hildegisl je teško primio to što je ona
100
radije izabrala Hagbarda nego njega i poklonima je nagovorio slepoga Bolvisa da poseje neslogu izmeñu Sigerovih i Hamundovih sinova. Kralj Siger je, naime, imao običaj da se u svemu povodi za savetima dvojice staraca, a jedan od njih je bio Bolvis. Oni su bili toliko različiti po duhu da je jedan najradije pretvarao zavist u ljubav, a drugi rado sejao neslogu izmeñu prijatelja i budio meñusobnu mržnju i sukobe. Onda Bolvis prvo opanjka Hamundove sinove u Sigerovom rodu i nalaga o njima da im nikada nije bio običaj da drže obećanja data prijateljima, tako da je bolje držati ih na uzdi silom nego milom. I tako bi raskinuto prijateljstvo mladića; dok je Hagbard bio daleko na putu, Sigerovi sinovi Alf i Alger započeše borbu za Helvinom i Hamundom i oboriše ih u onome fjordu koji se zove Hamundsvig76. Kasnije je stigao Hagbard sa svežim snagama i posekao ih da osveti smrt svoje braće. Hildegisl je pobegao, ali ga pogodiše kopljem u stražnjicu, što je izazvalo mnogo poruga i sprdnje na račun nemaca, jer se smatralo velikom sramotom i ljagom dobiti tako ružnu i jadnu ranu.
Zatim Hagbard nastavi putovanje preobučen u ženu i ode do Sigerove kći u njenu sobu držeći se obećanja kao da joj nikada nije pričinio bol ubivši joj braću; on se pouzdao u njenu vernost i nije se bojao svoga dela; jer ljubav se ničega ne boji. Ali da bi ipak imao neki posao da se iza njega skrije, on se kaza Hakijevom ratnicom i reče da ima poruku da prenese Sigeru. Tokom noći njemu spremiše krevet kod Signinih devojaka; a kad su mu sluškinje prale i sušile noge, upitaše ga kako da su mu potkolenice tako dlakave i njegove šake tako tvrde na dodir. On onda odgovori stihovima:
Je li je tako čudno što mi je taban očvrsnuo i koža otvrdla? Čudite li se videvši maljavu i dugodlaku cevanicu? Daleko sam na svojim nogama putovala i po pesku hodala; usput sam često po čičku i trnju gazila. Ponekad po žbunju i šumi lutam ili talase sečem. nadaleko se po zemlji krećem, daleko preko mora mora jedrim. Zatvorene su čelikom moje grudi, u okcima verižnjače, naviknuta samo na tresak oružja, očvrsla na udare i ubode; zato ni grudi nisu pune i meke kao kod gospoña i devojaka, obučene u skupocene haljine, platno i najfiniji lan. Nisam se koncima i vretenom bavila, već krvavo oružje često u rukama držala, u bitci svojim kopljem vitlala.
Signi je bez oklevanja shvatila njegove reči i urotila se s njim; a bilo je razumno, reče ona, da je na tim rukama, više sviknutim na borbu nego na greben, koje ne tkaju već rane zadaju, koža otvrdla od takvoga posla, pa nije nežna kao kod drugih devojaka ili meka i glatka na dodir: one su
76 Ne zna se koje je to mesto.
101
otvrdle i u stalnoj borbi i u neprestanoj plovidbi morem; jer Skatijeve ratnikinje nemaju vremena na pretek za ženske poslove, već su navikle samo da svojom krvavom desnicom koplje vitlaju i luk zatežu. Zato ne bi trebalo da se čude d su noge očvrsle od dugih putovanja, i da su oni tabani, koje je često ranjavilo oštro stenje na obali, tako žilavi i kruti na dodir, a ne onako meki kakvi su kod devojaka koje uvek sede u kući i nikada ne izlaze nogom van zidina zamka.
Zatim je Hagbarda trebalo počastvovati najfinijim krevetom; a kad su on i Signi zajedno legli u krevet, on joj, izmeñu ostalih ljubavnih reči, ispeva i ovu pesmu:
Da me tvoj otac ovde uhvati, zacelo bi mi smrtne rane naneo; da li bi poželela kad budem mrtav brzo da zadatu reč izneveriš, za drugoga muškarca da se udaš? Je li moja sreća tako loša i zla, ne nadam se milosti: očeva osveta ne poznaje sažaljenje, smrt sinova se mora kazniti. Uzrok sam smrti tvoje braće, odmerio ih na mokrom poprištu; sad ja, bez očeva pristanka, smelo krevet s ćerkom delim, baš kao da nikad ni najmanje protiv njegove volje ne izvedoh delo. Reci mi sad, ti, lepa diklo: kamo će najradije tvoj duh krenuti kad više ne budeš grlila svoga prijatelja?
Signi odgovori:
Kod tebe bih najradije ostala, ti, srcu mome dragi, čak i kad je sreća zla, nagoveštava nam bol i smrt; jer nimalo ne želim da ovde živim kad te u grob skriju, spuste u tamnu zemlju. Ako je tvoje oko svetlo dana po poslednji put ugledalo, ako te krvnik odvuče, grubo ti život otme; ako ti mač smrt donese ili bolest bleda, ako te obore na tlu ili na talasu plavom: od želje i požude ja sa stidom glavu okrećem i istome se smrti sa zadovoljstvom predajem; jer ovde na postelji bi vezana tako čvrsta veza, spletene dve niti života i smrti. Ako smrt gorku treba da okusim, neću izdati
102
onoga koga slobodno izabrah, nañoh vrednog moje ljubavi; kome devojka po prvi put usne pruži za poljubac; ko u proleću mladosti salomi njen sveži cvet. Gle kako se visoko i sveto tebi zaklinjem na vernost, ako u ženske reči hoćeš da veruješ.
Te reči su pogodile Hagbarda takvom silinom da se on više obradovao zbog njenoga obećanja nego što se bojao opasnosti rastanka. – Kasnije, kad su ga sluškinje izdale i Sigerovi momci ga napali, on se branio dugo i hrabro i mnoge od njih je oborio na vratima; ali najzad su ga savladali, zarobili i izveli na sabor. Ovde su se ljudi podelili u svojoj oceni: jedni su smatrali da tako grubi prestupnik mora platiti životom, ali Bilvis, Bolvisov brat, kao i mnogi drugi, bili su blaže raspoloženi prema njemu i savetovali da se radije iskoriste ruke tako hrabroga junaka nego da se grubo postupi prema njemu. Ali onda istupi Bolvis i reče da su loši saveti koji kralja nagovaraju da krivcu oprosti zasluženu kaznu, da sramotno zaboravi na svoju osvetu i pravdi pretpostavi milost. I kako može biti govora, reče on, da Sigera navedu na sažaljenje ili milosrñe prema čoveku koji ne samo da mu je oteo sigurnu podršku dvojice sinova, već mu i čast pogazio namamivši mu kći? – Većina naroda podrža te njegove reči; Hagbarda osudiše na smrt i podigoše vešala da ga na njima obese; i mada nedavno skoro da nije bilo glasa protiv njega, sada se svi okrenuše protiv njega i proglasiše ga krivim. – Zatim kraljica pruži Hagbardu piće i reče mu da njima ugasi žeñ i istovremeno mu ispeva sledeću rugalicu:
No, tvrdi Hagbarde, kog ljudi ovde na saboru osudiše krivim na smrt, uzmi ovo piće i utoli žeñ i osveži svoje suve usne prijatnim sokom iz usta roga. Ne daj da te strah smete, već ispij poslednjega dana života s vedrom hrabrošću ovu čašu koja te posvećuje patnji smrti. Kad rog ispiješ na obale Helheima ćeš krenuti, u zemlju smrti u dubini, gde Hel u svojoj mračnoj sali stoluje; tvoje telo na vešalima trune, tvoja duša u kraljevstvo senki odlazi.
Mladić uze rog iz njenih ruku i kaza sledeće stihove:
Poslednju zdravicu ću vedro i radosno ispiti,
103
rog smrti ja istom onom rukom uzimam koja oba sina tvoja u Hel posla. Bez osvete neću odavde otići, ne odlazim u senku smrti bez dela za sobom: mač sam vitlao koji obojici braće smrt donese; unapred sam ih na obale Helheima poslao. Ovu šaku u krv tvoga poroda sam potopio, ova ih je šaka u proleću mladosti oborila, tvoju decu koju si sama na svet donela, njih ubistveni čelik više ne štedeše. Ljuta ženo, u svome ludilu divlje besniš, grubo te sudbina bez sinova ostavi, naknadu za smrt ti sreća nikada dati neće, zalogu Helheima nikada nećeš nazad dobiti, zamak smrti ne možeš nikada srušiti.
Tako joj se on izrugivao za smrt njenih mladih sinova kao osvetu za njene pretnje smrću i tresnu rog kraljici u glavu tako da joj se medovina niz lice sli.
U meñuvremenu je Signi sedela meñu svojim uplakanim sluškinjama i upita ih da li su namerne da je prate u onome što je naumila. One obećaše da će učiniti sve što kraljeva kći zaželi i na to joj se zarekoše. Ona onda briznu u plač i reče za jedinoga muškarca koga je u životu zagrlila i u smrt otpratiti; zato ih zamoli da zapale kulu čim čuvar da znak sa vatrišta, kao i da od svojih velova naprave užad, zategnu ih oko vrata i odbiju podnožnike. One joj to obećaju, a ona im natoči vina i napi ih da im ublaži strah od smrti.
Zatim Hagbarda izvedoše na onu uzvišicu koja je nazvana po njemu da bi ga digli na vešala. Da bi isprobao vernost svoje zaručnice, on zamoli krvnike da prvo obese njegov ogrtač; jer, reče on, želi da iz šale samoga sebe vidi kako leži mrtav pre nego što izgubi život. Oni i učiniše kako on zamoli; ali Signin izviñač poverova da su to obesili samoga Hagbarda i devojkama u zamku dojavi šta vidi. One odmah zapališe kulu, odgurnuše podnožnike ispod nogu i zategoše užad oko svojih vratova. Ali kad Hagbard vide plamen kako se igra nad kraljevim imanjem i kako poznata kula plamti ognjem i vatrom, uzviknu da se raduje još više zbog vernosti svoje zaručnice nego što ga muči misao na skoru smrt; da, on obodri prisutne da mu okončaju život i kao znak koliko se malo boji smrti, on ispeva ovo:
104
Uhvatite me sad, momci, rukama i bacite me hitro na vešala! Srećan sad sa smirenim duhom u smrt pratim svoju nevestu. Vidim vatru kako palaca u kuli i imanje kako blistavo plamti, verno se moja voljena devojka seća zakletve koju dadosmo. Nisi izdala svoju reč, ne, čvrsto nas je naša veridba vezala, zajedno smo u svemu, pratimo se i u životu i u smrti. Zajedno život ostavljamo, jer zakletva nas je spojila, jedno su naša ljubav i vera, smrt nas ne razdvaja. Srećan sam ja s kime tako divna devojka sudbu htede da podeli: danas neću usamljen s mukom u Hel otići. Nabacite mi omču na vrat! Nek mi uže grlo stegne! Život s radošću napuštam, jedino za smrću svojom čeznem: siguran sam u veri i nadi da će naša ljubav i s one strane trajati, život se sada kreće kraju, rado u grob odlazim. i s ove i s one strane slaviće našu vernost, što u smrt zajedno kretosmo, jer u oba sveta važi zakon ljubavi.
Gle, reče on, s radošću primam činiju koja mi se daje; jer tako je jaka moć ljubavi da ni smrt ne može da skrši njene veze i zaljubljene istrgne jedno drugome iz zagrljaja. – I tek što reče te reči, a krvnici ga zadaviše užetom.
I da niko ne bi poverovao da su tragovi starina sasvim izbrisani, ova se kazivanja potvrñuju znacima koji ih i dan danas vezuju za odreñenim mesta: po Hagbardovoj smrti je jedno selo dobilo ime77, a na jednom mestu u blizini Sigerstada podiže se jedan nasip iznad okolnog zemljišta i otkriva da je tu nekada bilo nekakvo imanje. A i jedan je čovek ispričao Absalonu da je lično video jedan stub koji je nañen na tome mestu tako što ga je jedan seljak izorao.
Kada su te vesti stigle do Hakija Hamundsona u Irsku, gde je bio na ratnom pohodu, namerio se da svoje oružje okrene protiv danaca da osveti smrt svoje braće; ali onda ga je napustio Haki Selandsfar, Vigerov sin, a i Starkad, koji mu je verno služio sve od kako je Regnald pao pa do toga dana, ali su mu sada obojica otkazala vernost s istim žarom mada ne i iz istog razloga: jedan je tako učinio iz prijateljstva, a drugi se setio korena iz koga potiče. Haki se, naime, setio šta duguje svojoj zemlji i nije mogao da zamisli da hara po svome kraju; jer dok bi drugi krenuli protiv stranog neprijatelja, on bi morao da se bori protiv svojih zemljaka.
77 Sakso misli na selo Havbyrd kraj Ringsteda, ali je to pogrešna etimologija.
105
PESMA O BJARKIJU – REKONSTRUKCIJA
(U prevodima na savremeni danski jezik često se pribegava rekonstrukciji izvorne Pesme o Bjarkiju, mada je sačuvan samo jedan njen mali fragment. Ovde je dat prevod rekonstrukcije da bi se ilustrovao prevodilački pristup zaostao iz perioda nacionalnog romantizma. – Lj. R.)
Probudite se svi prijatelji Rolfovi, probudite se svi kraljevi ljudi. Nije više vreme za ležanje, dan se raña, dela nas čekaju. Slušajte me, vi divni junaci svi, plemeniti ljudi, što nikad ne pobegoste. Ne budim vas
na zabavu i vino, već na besni govor oružja. Svako, ko kraljevim prijateljem sebe zove: Zgrabi svoj mač i silno njime mahni. Pohvala i čast udeo naš nek budu! Od Rolfovih boraca niko za strah ne zna.
Na taj poziv Bjarki se probudi i pozva svoga paža Skalka kome reče:
Skalk, ustaj i oganj spremi. Vatra još tinja pod pepelom. Nek plameni vedri svetle na ognjištu. Hladne ruke ne treba prijatelju pružiti.
Hjalti onda reče:
Vreme je zahvaliti podvigom našem kralju dobrom za bogate poklone, za nemačke mačeve i švedske štitove, za crveno prstenje, Rolf što nam dade.
U vreme mira naše plate dobismo.
Sad uzdarje kao borci kralju dugujemo. Ako se sudba promeni, ništa ne mari – njegovo dobro i zlo s njim će prijatelji podeliti.
Sećate li se, ljudi, šta uz medovinu obećasmo, kad radosni sedosmo i zajedno se šalismo? Nikad, zaklesmo se,
106
nećemo Rolfa izneveriti. U pobedu ili pad njega verno pratimo.
Kralju danaca delo dugujemo, kogod dobar i čestiti želi biti. Jad kukavici koji bežati hoće, kad je kralju potrebna verna pratnja. Zato: Mač s bedra, momci! Snažnim rukama secite neprijatelja! Grudi prema grudima srešćemo ga, kao orao u vazduhu kad se s orlom sukobi.
Ne mlati jadno šveñanin mačem, jak i čvrst k nama juri. Zlatan mu šlem blista, oružje mu buči, besnim rečima dance ruži. Neće nas geta vojska uplašiti,
ne bojimo se švedskih prevara. Čuvaj se, Hjartvaru. čuvaj svoju mladu, koja na laž tebe navede!
Ubrzo će čas nam poslednji stići, kralj je već smrt našao. Osvetimo kao junaci glavara dobrog, sasecaj do kraja po vojsci neprijatelja.
Rude, slušaj me, sestro Rolfova: Doñi, jer u boj ja tebe sad zovem. Još nam oklopi nisu popucali i mačevi se istupili, još jaki stojimo opremljeni za borbu.
Rude, slušaj me: Rolf je pao. Oprost dobiti nećeš za bratovu smrt, ali osvetu ćeš dobiti u bogatoj meri. Mačem i sekirama šveñane obaramo.
Pošto je napravio pravo krvoproliće meñu neprijateljima, Hjalti je po treći put stigao do sobe gde je Bjarki bio, i kako je poverovao da je strah ono što ga je učinilo tako nedelatnim, oštro mu reče:
Bjarki, ti lenji, probudi se iz sna! Ostaneš li ovde, ubrzo ćeš izgoreti unutra. Požuri napolje i osveti svog kralja, pomozi mi da spalim
švedske medvede.
Zamak je pun uhvaćenih neprijatelja, za prevaru nagradićemo ih smrću u plamenu. Ostatak ćemo krvavim
107
ranama označiti, osvetiti kralja koga volesmo tako silno.
Sećaš li se Rolfa, kad Rorika pobedismo, onog, što pohlepan samo na zlato mišljaše? Čast i slavu stalno bacaše, strah ga zgrabi kad Rolfa srete.
Ne za boj on ratnike opremi, samo zvečaše zlatnim prstenovima. Zlato u gomilama kralju ponudi, da mu ovaj mir podari.
Ali kod skjoldunga ipak milost ne nañe, odmah oborismo kukavnog bednika. Kralj tada uze skupi metal,
darežljiv ga dade svojim junacima.
Divno beše junaka videti, kad mačevi zapevaše i strele zazujaše; uvek ispred u času opasnom brz kao jelen iñaše Rolf u borbu.
Posečen sad leži kralj iz Lejra na krvavom poprištu s ranama tako dubokim. Poslednji put ga vidoh kako se smeje kao nekad kad zlato tako vedro sejaše.
Hajde sad svom snagom u borbu tu da osvetimo našeg sjajnog junačkog kralja! Po treći put, Bjarki, molim i zapovedam: Hajde najzad, doñi, u bitku te zovem!
Najzad Bjarki odgovori ovim stihovima:
Ne viči tako glasno, ti hitri momče, puna su usta kolko čujem tvoja; ubrzo ćeš videti što priča kazuje, ako hrabrosti imaš kao usta i reči velike.
Ubrzo ću s tobom krenuti. Ipak mi oklop mora
grudi prekriti, mač moram o pojas staviti. Zatim šlem – spreman sam, Hjalti.
Ne želim kao lisca da me neprijatelj dimom iz rupe istera. Podvig sad i ja
kralju dugujem za svu dobrotu
108
koju mi pokaza.
Stranac bejah i bez prijatelja kad stigoh kod danskog kralja. Četama dvanaest upravljah sam, dobra i zlato kralj mi dade.
Oklop bacimo, grudi obnažimo, jurimo sad napred sa štitom na leñima, jurišamo ponosno na krvavi sastanak, svetimo se za pad našeg kralja.
U Hjartvarovoj krvi sečivo ću okupati. Agnarov život uze moj silni mač. S Hodingom moju glavu čovek udari, ali njegovo telo zatim ja mačem raspolutih.
Jak i moćan on stajaše u bitci, dok ga sečivo ne pogodi i bled on pade. Glas što ga Agnar dobi, beše lep, i sa osmehom nañe junak svoju smrt.
Nedavno jednog drugog velikana oborih, mladog godinama, starog plemstva. Oružje mu ne pomože,
ni štit sjajni. Oklop puče od mog snažnog udara. Švedski momci, mač moj okušajte, grudi ko leña njegovo sečivo grize! Hjartvare doñi sa svojim borcima, mač će se napojiti tvojom krvlju.
Stalno ih sve više u boj žuri, dobro svojim mačevima vitlaju. Triput udarac izgleda zadobih, svaki put ja jednog neprijatelja pogodih.
Divnu će pratnju dobiti kralj Rolf, četu neprijatelja plemenitog roda. Ogromno rastu ubijeni oko mene, pale ljude oko sebe u gomilama gledam.
I ne vidim onog hitrog momka što me tako ponosno u boj pozva. Je li je pobegao kukavički od neprijatelja mada se s muškom hrabrošću tuceta ljudi hvalio?
109
Na to odgovori Hjalti: Slabo pomoć Hjaltiju ovde stiže, postojan ipak stoji u sred bitke. Mač i koplje oko mene zuje, teške mi uslove boj nudi.
Nije moj štit meni odbrana, neprijateljski su ga udari na komade isekli. S radošću te gledam, prijatelju, ti dragi; kasno stižeš, ali za sedmoricu sečeš.
Bjarki:
Ne tereti me što te pustih da čekaš, jer često čovek, Hjalti, mora da okleva. Upravo me jedan mač nekog šveñanina ujede, raseče oklop, kao d od vune beše.
Rado bih sad da ugledam Oca pobednika, Odina, onog s jednim okom. Vidiš li ga, Rude, reci mi odmah, pokaži mi onog pale što poseduje!
Rude:
U znaku čekića pokazuješ se, Bjarki. Pogledaj sad pod ruku što svijam.
Odina tu vidiš, Oca pobednika, umnog i ogromnog, vlasnika palih.
Bjarki:
Frig, ako tvog domaćina ovde vidim, kunem se, njegov ga štit zaštititi neće; niti mu njegov visok konj sad pomoći, živ izjahati iz Lejrea neće.
Vlasnika palih na poprištu obaram, jer Rolf je pao
i pali su njegovi ljudi. Ne zovem ja ipak loše momke da padnu u bitci kraj svoga kralja.
Dok nam je život dat jedno samo želimo, da s čašću umremo, što se za dan ne zaboravlja. Kraj kraljeve glave leći ću i ja,
110
kao i ti, Hjalti, mrtav kraj njegovih nogu.
Tad će videti, kad pale pogledaju: Život mi dadosmo za zlato što dobismo.
Nek gavran i orao mirno naša tela čupaju, jer kralja u smrt s čašću ispratismo.
111
DVORSKA PREVODNA KNJIŽEVNOST
PESME UZ STRUNE
Pesme uz strune je zbirka kratkih pripovedaka koja se sastoji od 19 celih ili delimice sačuvanih tekstova prevedenih na staronorveški sa starofrancuskog. Reč je o srednjevekovnim (12.-13. vek) francuskim kratkim narativnim spevovima leima (lai) od 100 do 1000 osmeraca, sa asonancama, a docnije rimama. Najčešće se opeva neka nežna i dirljiva ljubavna priča, ali je spektar tema daleko širi. Teme su keltskog porekla kao i u većini bretonskih romana o kralju Arturu i vitezovima „Okruglog stola”. Struktura je vrlo jednostavna: bez mnogo opisa i pojedinosti sve se svodi na golu priču, kojoj je sačuvano jedinstvo radnje. Ovaj rod je proslavila pesnikinja Marija Francuska. Od nje se zna da su lei umetnički obrañeni zapisi starih keltskih i bretonskih legendi koje su prenosili pevači. Od 13. do 15. veka lirska poučna pesma se često izvodi uz pratnju muzike. Sama reč lai je, pretpostavlja se, keltskog porekla i kelti su je koristili o pesmi koja je izvoñena uz muziku instrumenata sa žicom. Keltski pevači su, po svemu sudeći, izvodili svoje pesme anglo-normanskim osvajačima u Engleskoj i Normandiji na keltskom, ali su sadržaj kazivali na francuskom, pa je reč lai kod anglonormana počela da se koristi kao naziv za francusko prepričavanje keltskih pesama.
Kad je norveški kralj Hakon Hakonsson poželeo da francusko junačko i ritersko pesništvo učini poznatim u Norveškoj, učinio je to verovatno da bi svoj dvor približio evropskim običajima, kao što je i inače činio s mnogim drugim stvarima. Jedini sačuvani rukopis staronorveškog prevoda potiče verovatno iz vremena oko 1270. godine, ali je moguće da je prepis jednog starijeg rukopisa iz oko 1250. godine. Pesme uz strunu se u njemu nalaze zajendo sa još tri druga teksta. Kad su 1850. godine izdali tekstualno izdanje, R. Kayser i C. R. Unger su zbirku nazvali Strengleikar eða Lióðabók (Christiania, 1850) po tome što se pesme, lais, u njoj naizmenično nazivaju lióð, lióðsongar, strengleikar, strengleikslióð ili strengleikssogur. Većina naučnika smatra da su 11 od pesama iz ove zbirke prevodi pesama koje je napisala Marija Francuska, a za ostatak se ne zna autor. Zbirka ima dva predgovora, jedan prevod starofrancuskog predgovora, a drugi koji je napisao staronorveški prevodilac. On kaže da prevodi „jednu knjigu”, ali sasvim je moguće da su prevodilac ili prepisivač dodali nešto iz drugih izvora. U rukopisu nedostaje nekoliko svezaka (14 od 56 prvobitnih listova) i to baš onde gde su Pesme uz strunu. Nešto je kasnije rekonstruisano na osnovu komada rukopisa koji su pronañeni kao uložak u jednoj biskupskoj kapi sa Islanda, a pošto poznajemo starofrancuski original većine pesama, možemo nadoknaditi bar deo onoga što nedostaje. Odnos izmeñu starofrancuskog originala i staronorveškog prevoda je veoma složen.
Ovaj izbor obuhvata tekstove različitog sadržaja da bi se pokazala tematska širina i različitog stila da bi se pokazala šarolikost nastala u susretu starofrancuskog stila lea i norenskog stila iz saga. Jedna pesma je uzeta iz rekonstrukcije na osnovu starofrancuskog originala. Kao predložak je poslužilo tekstualno izdanje Kaysera i Ungera, a dopunjeno prevodom na nynorsk Henrika Ryttera u reviziji i sa uvodom Kjella Venåsa (Strengleikar eller songbok. Oslo: Det norske samlaget, 1962.)
Pesma o Dounu
Ovu pesmu, koja se zove Doun, znaju svi koji su naučili pesme uz strune, a ja ću vam ispričati dogañaj o kome je sačinjena ova pesma uz strune, koja se naziva Doun.
Onako kako sam ja pouzdano saznao i dobro zapamtio, u staro vreme je gore na severu u Škotskoj, u mestu koje se zove Edinburg, živela jedna devojka, prelepa i posebno učtiva. Njeno nasleñe iza oca beše cela zemlja. Niko drugi nije bio glavar te zemlje. Ta devojka koju vam ovde pomenuh, pravila se važna veličinom svoje zemlje i odbacivala sve koji su živeli u njenoj zemlji, tako da niko nije bio dovoljno bogat i dovoljno širokogrud da bi ona htela da ga uzme ili voli, a nije htela ni da čuje kakvu reč o tome. Ona je govorila da nikakvog muškarca ne želi, osim onoga ko bi od ljubavi prema njoj za jedan dan prejahao sve od Sudantuna
112
sasvim na jugu Engleske78 gore do Edinburga gde ona stolovaše u Škotskoj. Njega će, reče ona, uzeti, i taj će, reče ona, nju imati.
No, kada se to raščulo i oni koji su živeli u toj zemlji saznaše za to, istina je da su mnogi pokušali da taj put prejašu za jedan dan, ali kada bi stigli do zamka, devojka bi izašla pred njih i nagradila bi ih bogatim prijemom i dala da im se spremi udoban krevet da ih ubije i prevari pod skupocenim pokrivačima i bogatom odećom. Ali oni koji behu hrabri i umorni, legli bi i zaspali i ležali mrtvi.
Ta se vest o toj nadutoj devojci rašču naširoko, pa se proširi preko cele Bretanje, koja leži u zemlji francuskog kralja južno od Engleskog mora. Jedan bogat i darežljiv vitez, koji je živeo u Bretanji, takoñe je saznao za tu vest. On je imao jednog dobrog konja, a zvao se Doun. I pošto se pouzdao u svoga bornog konja, htede da vidi može li da izvede to jahanje za dan.
Zatim se hitro uputi preko Engleskog mora i iskrca u Sudantunu. Odatle posla svoga poklisara devojci i poruči gde se iskrcao i reče da mu ona pošalje svog poverenika. Ona mu, čim ugleda njegova poklisara i ču njegovu poruku, rado odasla svoje ljude. Bila je subota sasvim izrana kada je Doun počeo svoje jahanje, i jahao je tako brzo celoga dana da stiže pre večeri. A kad stiže u Edinburg, bi bogato primljen s velikim počastima i čašću.
Kada je zatim završio razgovor sa devojkom o onome što mu je priličilo, ona ga odvede u jednu lepo opremljenu kuću da se odmori čim to poželi. Ali vitez zamoli njene ljude da donesu suva drva za vatru i da to unesu u spavaću sobu, i oni i učiniše kako im je rekao. Zatim zaključa vrata i leže kraj vatre da ga greje, tako da te noći uopšte nije spavao, a nije ni legao u krevet koji beše spremljen za njega.
Oni koji su veoma umorni, čeznu za tim da leže udobno, ali ujutro se to pretvara u nepopravivu štetu, jer što na tvrñem umoran čovek leži, to se brže obnavljaju snaga i moć njegova. On izjutra ustane za prvu molitvu79, obuče se i ode da razgovara sa devojkom i zatraži da ispuni ugovor.
Onda devojka odgovori: „Dragi” – reče ona – „još ne može da bude tako, jer prvo treba da otputuješ toliko daleko koliko moj labud leti, a onda ćeš me dobiti bez protivljenja, tako da se to više neće otezati.”
Onda on zamoli za rok da se Balard, konj njegov, odmori i on sam se povrati, i ona mu dade rok do četvrtog dana. Onda Doun krete na svoj put. Balard je trčao, ali labud je leteo i pravo je čudo da od toga nije prepukao. S večeri stigoše do jednog moćnog zamka. Doun se tu odmori dok je želeo, a onda se vrati u Edinburg da zahteva ono što mu je bilo namenjeno, i tad devojka ne mogaše više da mu to odriče. Ona tada sazva sve poglavice i najmudrije ljude koji behu u njenom zemlji i po njihovom savetu se udade za Douna i učini ga gospodarem cele zemlje s bogatom čašću i velikim počastima.
Tri dana nakon svadbe Doun upriliči bogatu gozbu i nali mnogo svakolikog pića. Ali sasvim izrana četvrtog dana ustane i obuče se i izvedoše mu konja. Zatim reče zbogom ženi svojoj, jer htede da krene najezad za svoju otadžbinu. Tad mu se
78 Sudantun, kasnije nazvan Sudhamtun, danas Southampton u južnoj Engleskoj. 79 Vreme za prvu molitvu je ujutro u šest, jer se smatralo da dan tada počinje (prima hora, prvi sat).
113
žena njegova rasplaka i kukala i tuga je velika uhvati, jer njen čovek htede da se rastane od nje.
„Gospoño” – reče Doun – „ja te sad napuštam i ne znam hoćemo li se više ikada videti. Sa mnom si začela dete. Ako je onako kako verujem, rodićeš jednog sina. Ovaj zlatni prsten ćeš sačuvati za njega i dati mu ga kad bude odrastao čovek.”
Ona uze zlatni prsten. Ali on ode utom i ne zadržavaše se više onde. Sada treba reći da je gospoña stvarno bila s detetom. A u času kad joj se sin
rodio, svi njeni prijatelji se obradovaše. Ona ga zadrža kod sebe na vaspitanju sve dok nije uzmogao da jaše i odlazi u lov na ptice i životinje. Onda mu mati dade zlatni prsten očev i zamoli ga da ga dobro čuva. Zatim bogato opremi sina za put i posla ga francuskom kralju, dobro naučenog svima lepim običajima i ponašanju koje dolikuje dvorskoj gardi.
On onda ostane kod francuskog kralja sve dok ga ovaj ne učini vitezom, pa zatim krete na sve strane gde su se držale viteške igre, i pokaza se tako silan da mu niko nije bi ravan u borbi s oružjem. Zato je postao čuven i glasovit više od svih drugih u družbi i službi i s njim je uvek jahala velika četa vitezova.
Kasnije krene on sa svojom družinom u Bretanju, do mesta koje se zove Brdo Svetoga Mihajla80, na viteške igre, jer je hteo da upozna bretonce. Ovde su na obe strane bile skupljene velike čete, a u četi što stajaše nasuprot njegove, bio je i njegov otac. On je dugo žudeo za tim da iskusi svoje oružje s mladim vitezom.
Kada on sa četom krete prema njemu, ovaj spusti koplje i pojuri na njega, i sretoše se silnim udarima. Ali mladić obori svoga oca. Nijedan od njih nije znao za onoga drugoga, jer Doun ga nije prepoznao, a mladić mu je zadao jednu veliku ranu na podlaktici.
Kad su se viteške igre završile, Doun posla poruku mladiću da doñe i porazgovara s njim, i ovaj brzo stiže jašući. Doun mu se odmah obrati.
„Prijatelju” – reče – „kakav si ti to čovek koji je mene s konja oborio?” „Gospodaru” – reče ovaj – „ne znam kako se to dogodilo; to moraju znati oni
koji su bili najbliže.” „Prijatelju” – reče Doun – „dojaši ovde do mene i daj da ti vidim šake!” Mladić je bio pristojan i skinuo svoje rukavice i pokazao mu i šake i podlaktice.
Kada Doun vide šake mladićeve, prepozna svoj zlatni prsten na njegovom prstu. „Mladiću moj” – reče on – „ kada smo se danas sreli u viteškim igrama, znao
sam da si moj rod. Ti si najjači i najborbeniji u boju. Doñi i poljubi me! Ti si moj sin, a ja sam vaistinu tvoj otac. Velika je žena tvoja majka i s mnogo sam je muka zadobio. Kada sam se oženio njom, napustio sam je, i kasnije je nikad više nisam posetio. Taj zlatni prsten koji nosiš na ruci, ja sam joj dao, i ja znam da ga je ona dala tebi kada te poslala za Francusku.”
„Gospodaru” – reče on – „istinu govorite.” Onda se oni poljubiše i zagrliše. Zatim odoše sa svojim konjima preko
Engleskog mora, i mladić povede svoga oca svojoj majci, koja je dugo čeznula za
80 Brdo Svetoga Mihajla, Mont St. Michel, mesto nadaleko poznato u srednjem veku.
114
njegovim povratkom kući. Ona ga primi s velikom počašću kao svog muža i gospodara. Zatim su živeli u velikom miru i časti mnogo zima, složno i pristojno.
I tako bretonci sačiniše o vitezu i konju njegovom koji mu je bio najdraži onu pesmu uz strune koju zovu Doun.
Pesma o dvoje zaljubljenih
Nekada se u Normandiji odigrao jedan dogañaj koji se nadaleko raščuo, a o tome kako se dvoje mladih toliko volelo da su na kraju oboje skončali svoj život od preterane ljubavi. O to dvoje mladih bretonci su sačinili jednu pesmu uz strune koju nazvaše Pesma o dvoje zaljubljenih.
Istina je da se to dogodilo u Nejstricu81, koji se sad zove Normandija, onde gde je jedna velika planina koja je čudnovato visoka. Na njoj, na vrhu, počiva ono dvoje mladih. Ali sa one strane planine, veoma blizu nje, jedan kralj je naložio da se s mnogo pažnje podigne jedan veliki zamak. On je tada bio gospodar onoga naroda koji se zove pistri82, a kralj reče da se zamak nazove Pistres i uvek se tako i kasnije zvao. Ali i to selo i sve kuće su poznate i ceo taj kraj se zove Dolina Pistra.
Taj kralj, koji je tu stolovao, imao je kći, lepu i učtivu devojku, ali nije imao druge dece. On ju je cenio i voleo više no išta na svetu. Razni moćnici su je prosili i hteli za ženu, ali otac uopšte nije hteo da je uda, jer nikako nije mogao da skrene svoj pogled s nje. Ona je bila kod njega i dan i noć da ga raduje i razvedrava otkako je izgubio svoju kraljicu. Ali mnogi su zlo govorili o tome što je on toliko voli, te su ga svi teretili i grdili.
Kada je čuo da o tome zbore i ruže ga, razljuti se, jer ga je to jako pogodilo. Zato se rastužio i razbesnio i stao da smišlja kako da od toga pobegne, pa da više niko ne zaprosi njegovu kći. Onda naredi da se oglasi da je kralj zaista ovako rekao: Onaj ko uspe da njegovu kći iznese na planinu na rukama, a da se usput ne odmori, taj će je dobiti.
Kad se ta vest rašču po celoj zemlji, mnogi pokušaše da je iznesu, ali nikako nisu uspevali u tome. Nekoliki uspeše da je iznesu do pola planine, ali niko više. Zato prestadoše s tim. I dugo je bilo tako s kraljevom kćeri da niko nije hteo da je zaprosi, jer niko nije uspe da ispuni zadati uslov.
U tom kraljevstvu je živeo jedan mladić, sin jednog uglednog čoveka, lep i svime obdaren više od drugih. On se čvrsto odlučio da zadobije kraljevu kći. On je često dugo bio u dvorskoj gardi i veoma je voleo kraljevu kći i često joj je govorio da mu podari svoju ljubav. On je bio darežljiv i viteške časti, i kralj ga je mnogo hvalio i bio kralju veoma drag.
To dvoje mladih su često razgovarali i verno su se voleli, ali su to skrivali što su bolje umeli, tako lukavo d niko nije mogao otkriti njihovu ljubav. Mnogo ih je mučilo to što nisu mogli da se sreću i budu zajedno. Mladić je smatrao da je za njega bolje da čeka sa strpljenjem nego da se zaleće s glupim preterivanjem i sve
81 Neystric, u francuskom tekstu Neustrie. 82 pistri Ovde je reč narod (þióð) pogrešno iskorišćena za stanovnike grada Pistres i njegove okoline. Grad se danas zove Pître i leži kraj Sene (Seine) nešto iznad Ruana (Rouen).
115
manjom nadom izgubi i cilj i buduće nade. Njega je za nju vezivala velika ljubav, a i nju za njega.
Zatim se dogodilo da mladić doñe svojoj dragoj, lep i bogato obdaren, i požali joj se na svoj ljubavni jad, i reče joj da ga više ne muči okovima ljubavi, i zamoli je da krene s njim i reče da više ne može da izdrži tu muku. A kada bi je zatražio i to izneo ocu njenom, znao je da je otac toliko voli da je ne bi udao za njega ako ne uspe da je iznese na rukama gore na planinu.
Onda reče devojka: „Dragi” – reče ona – „ja znam da me ne možeš izneti, jer toliko moćan i snažan nisi. Ali ako odem s tobom, moj će otac zauvek ostati da živi u ljutnji i duševnoj muci, besan i brižan. A Bog zna da ga toliko volim i da mi je toliko drag, da nikako ne želim da mu nanesem bol. Ti moraš smisliti nešto drugo, jer to mi se stvarno ne dopada. Ja imam jednu moćnu prijateljicu s velikim bogatstvom u Salernaborgu83. Ona živi onde već preko pedeset zima, i potpuno je ovladala svekolikim lekarskim veštinama, i dugo se bavi tim znanjem i zna sve o travama i korenju. Hoćeš li da odeš do nje i da joj poneseš jedno pismo od mene i objasniš joj svoje stanje, jer tada može da smisli savet i sredstvo i da ti da lekovitu travu i ono piće koje ti može dati veliku snagu i moć. Kad se zatim vratiš u ovu krajinu, zamolićeš mog oca da me da tebi. On će te sigurno nazvati detinjastim i reći će ti uslove, ali ti ćeš ih sve voljno prihvatiti, jer drugačije ne može biti.”
Kad mladić ču njene reči i savet, vrlo se obradova i zahvali joj, i zatraži odobrenje za put od svoje drage, i ode u svoju krajinu, i brzo se spremi za put i uputi se za Salernaborg. Onde se odmorio i razgovarao sa prijateljicom svoje drage i dao joj pismo koje joj je ona poslala. Kada je pročitala pismo, reče da mladić ostane kod nje sve dok ona ne sazna sve što treba da čini. Ona ga ojača lekarskim savetima i dade mu jedno takvo piće da se nikad ne umori i premori pošto ga okusi. On odmah dobi punu snagu i svu moć i sve sposobnosti. Kada je to iskusio, ode kući u svoju otadžbinu i sakri piće u jednu posudicu koju je nosio sa sobom. Sada je mladić srećan i radostan.
Kad stiže kući, zadrža se jedno kraće vreme u svojoj krajini, a onda ode kralju i odmah ga zamoli za kćer. Kralj mu ne odbi molbu, ali ipak reče da će to biti velika ludost i nesreća za mladića.
Jednog dana kralj sazva svoje prijatelje zarad kćeri svoje i mladića, koji je hteo da pokuša da je iznese na vrh planine. Tu se skupilo mnogo ljudi koji su želeli da vide taj dogañaj. Kad se dan zbora približio, mladić stiže tu prvi od svih i ne zaboravi svoje piće. Na poljima kraj Seineborga84 skupila se tada velika gomila ljudi. Kralj reče da dovedu njegovu kći, a ona nije imala na sebi druge odeće do jedne haljine.
Mladić je uze na ruke i dade joj piće, jer je znao da ga ona neće prevariti. Ali to mu nije pomoglo, jer uopšte nije bio pažljiv. Trčao je s njom što je brže mogao, a kad stiže do sredine planine, tad zaboravi na piće, tako se zagledao u devojku.
83 Salernaborg je Salerno u Italiji. 84 Seineborga U francuskom tekstu stoji samo davers Seigne (kraj Sene).
116
Kad devojka oseti kako se umara, reče mu: „Dragi” – reče ona – „popij svoje piće, jer osećam kako se zamaraš, popij i obnovi svoju snagu!”
Onda on odgovori: „Imam još mnogo snage, draga. Ne zamara se srce, i zato mi i ne treba odmora.”
Kad preñe dve trećine planine, pade u nesvest. Devojka ga zamoli s mnogo molbi: „Dragi” – zamoli ga – „popij svoje piće za snagu.”
Ali on uopšte ne htede ni da sluša reči njene ni da im poveruje. On nastavi tim velikim putem s njom i stiže na vrh planine s njom uz velike muke. Onde pade na tlo i više nikad ne ustade, srce izlete iz njega, i on tu tako ostade prepukla srca.
Kada devojka vide svoga dragog takvog, ona pomisli da on leži u nesvesti, spusti se na kolena kraj njega i htede da napoji pićem. On ne mogaše uopšte da govori, već umre na način na koji je sada kazano. Ona onda oplaka njegovu smrt jakim uzvicima i odmah baci posudicu u kojoj beše piće i piće isteče i raširi se široko po planini, tako da se cela krajina od toga popravi, tako da je tu kasnije bilo mnogo dobrih lekovitih trava od kojih su se mnogi ljudi izlečili koji su pilu od tog pića.
A sada treba da vam kažem o toj devojci koja je bila tako umna i učtiva i lepa, da i ona pade dole i preminu od bola kraj svoga dragog.
Ali kada oni koji su ih čekali, ne videše da silaze dole, krenuše gore za njima i nañoše ih oboje mrtve. Tada kralj pade dole i dugo ležaše u nesvesti, i pogodi ga tako velika tuga da jedva pokazivaše znake života. I svi ljudi koji se tu behu skupili, tugovali su mnogo zbog njihove smrti. Tri dana s držali leševe njihove iznad zemlje. Tada bi napravljen jedan kameni kovčeg za njih, i oboje ih staviše u njega. I svi rekoše da ih treba sahraniti onde u planini. I kada to bi urañeno, svi odoše. Od toga dogañaja s decom, planinu nazvaše Planina dvoje zaljubljenih.
A bretonci načiniše kasnije od ovoga dogañaja onu pesmu uz strune koju nazivaju pesmom o dvoje zaljubljenih.
Bršljan
Volja mi je i rado ću vam pokazati onu pesmu uz strune koja se na velškom zove chevrefuill, geitelauv na norenskom, gde je ta pesma sačinjena i pevana i kako se to dogodilo.
Pročitao sam u knjizi ono što mnogi kažu i istina potvrñuje o Tristramu i o kraljici i o vernoj ljubavi njihovoj, koja im je pružila mnoge bolne brige, tako da su na kraju oboje umrli istoga dana.
Kralj Markes je bio ljut na Tristrama, svoga prijatelja, i zabranio mu je da doñe u njegovo kraljevstvo, jer je voleo kraljicu, i on onda ode u svoju otadžbinu, Sudvales85, gde beše roñen, i tu je bio punih dvanaest meseci, tako da nije dobio dozvolu da se vrati. Zatim se odluči da krene pa makar život koštalo. Ali to ne
85 Sudvales može biti Južni Wales ili možda u bretonskom leu Galija.
117
treba da vas čudi, jer onaj ko verno voli, postaje strašno tužan kad mu se volja ne ispuni i žudnja ne zadovolji.
Tristram je bio strašno tužan i zato ode iz otadžbine i krenu za Kornbretaland, gde je kraljica ranije stigla, i tu se sakri u šumu. A kad se veče prikuči, on izañe iz šume i ode na prenoćište i upita kako je kralj. Onda oni koji su to saznali, rekoše mu da svi namesnici i poglavice treba da se skupe u Tintajolu86, jer tu će kralj održati svečanost i prirediti gozbu za sve svoje gardiste i poglavice. Na Duhove treba svi da budu onde i neće nedostajati ni zabaveni bogata prijema; i onde će biti i kraljica. Kada je Tristram to čuo, veoma se obradovao, jer se ona neće kretati tako da je on nikako ne vidi.
No, onoga dana kad je znao da kralj treba da krene onamo, Tristram je došao do šume kraj puta gde je znao da će kraljica projahati. Tada odseče jednu leskovu grančicu i izreže je svojim nožem da bude četvrtasta, i ureza svoje ime u štap. Ako bi se dogodilo da kraljica ugleda štap, pomislila bi na svog dragog, jer on se i ranije tako ponašao prema njoj.
Na štapu je pisalo da ju je Tristram dugo prosio, i spremao se da je potraži i da sazna kako da je vidi, jer nikako ne mogaše da živi bez nje. „S nama se” – reče on – „zbiva što i s bršljanom koji se svija oko leske. Dok god su te dve biljke zajedno, žive i listaju, ali ako se razdvoje, leska umire, a zatim i bršljan, i ne listaju, već se suše, i obe umiru. Najlepša draga moja, tako je to i na taj način i s nama. Niti ja mogu živeti bez tebe, niti ti možeš živeti bez mene.”
Kraljica tako naiñe jašući i vide štap na putu. Ona podigne štap i pročita šta je na njemu pisalo. Onda zamoli vitezove koji su jahali s njom da stanu, i zamoli ih da je sačekaju. Ona reče da želi da sjaše i onde se odmori neko vreme. I oni učiniše kako ona reče. Ali ona ode daleko od svoje pratnje i pozva služavku koja se zvala Brengvein, i koja je uvek bila pouzdana i verna. Ona siñe s puta i išla je sve dok nije našla onoga koga je volela više od svega na svetu, i taj ih je susret oboje veoma obradovao. Ona je s njime na miru razgovarala o svemu što su želeli, a i on s njom. Zatim mu reče kako da se ponaša da se pomiri s gospodarem svojim, kraljem, i da se kralj veoma kaje što ga je oterao i što je verovao lošim savetima zlih ljudi. Zatim se rastade od svoga dragog. Ali kada je došao rastanak, oboje su plakali.
Tristram odabra da ostane u Valesu sve dok kralj, njegov ujak, ne pošalje po njega i ne odustane od svoje ljutnje.
No, o toj sreći koju je stekao u šumi od utehe koju mu dade kraljica i od toga što ju je sreo i sećao se reči koje je rekla, sačini Tristram jednu novu pesmu uz strune, jer on beše sasvim vešt u svekolikim pesmama koje se čine uz harfu.
Bretonci je nazivaju gotulaef, velšani chevrefuill, a mi je nazivamo geitelauv, bršljan.
86 Tintajol, u francuskom originalu Tintagel, nepoznato je mesto.
118
Pesma o obali
Sad se pristoji da kao sledeće ispričamo onu koja se zove Pesma o obali, i kako je ona nastala.
Viljem kralj87, koji je s vojskom osvojio Englesku, naložio je da sačine ovu pesmu. Kada je sve stavio pod svoju vlast i postavio stražu na granicama zemlje, opet se vratio i popeo na svoje brodove u Sudhamtunu, jer beše saznao da su se namesnici, koji su imali zamkove unutar granica Normandije, skoro svi okrenuli protiv njega i napali njegovu kraljevinu. On je onda okrenuo svoj bes protiv njih i sakupio mnogo pratnje i mnogoljudu vojsku iz svojih zemalja.
Kada je stigao u Normandiju, opkolio je njihove zamkove i srušio ih, a zatim ih nanovo podigao onako kako se to njemu sviñalo. On ih je sve pobedio i sve svoje dobro zaštitio, a dobro kaznio njih koji su bili zli i stvarali nemir.
Kada je tako jedno vreme stolovao u svojoj kraljevini, poželeo je da se opet vrati preko Engleskog mora. On onda ode do grada Barbefleara88 i ostade onde strašno dugo i svakoga dana je išao sa sokolovima i lovio ždralove, i uhvatio ih je veliki broj. Tu je dugo sedeo da sačeka dobar vetar i skupi veliku flotu da prebaci svoju vojsku. Ali kralj nije želeo da posluša savete kormilara i požurio je po opasnom vremenu; on je radije čekao veoma dugo zbog svih onih zabava koje je tako voleo i koje su ga tako radovale.
Onda je razumno pomislio da bi trebalo da pošalje poklisare s pismima u Bretanju crvenoj gospoñi koja je znala šta treba o svim pesmama uz strune, i stalno se bavila takvom zabavom i sve im svoje misli posvetila još od detinjstva, da ona za njega sačini jednu novu pesmu uz strune s najlepšim tonovima koje je njeno raznorodno znanje moglo da pronañe, i da je što pre pošalje natrag s onim poklisarima koji joj donesu poruku, te da se ona nazove Pesma o obali. Po toj pesmi uz strune on će se onda sećati i svaki put prisetiti veselog boravka kada je sedeo na obali Barbefleara i čekao na vetar.
Zatim posla u Bretanju sve najbolje svirače harfe koji su bili s njim, a s njima bogate poklone i poslanja kraljevske darežljivosti. Kada oni stigoše do nje u Bretanju i iznesoše pred nju bogata poslanja kraljeve milošte, ona ih primi s mnogo dobra i velikom zahvalnošću.
Zatim proñe neko vreme. Onda ona sačini onu pesmu uz strune koju je kralj zatražio u svome pismu i po svojim poklisarima, i nauči svirače na harfi da znaju Pesmu o obali. Onda oni odoše kralju uz mnogo zadovoljstva i blage radosti, jer su dobro i brzo uradili ono što im se dopadalo.
Zatim je trebalo da odsviraju i otpevaju pesmu za kralja i prijatelje njegove i gardu. I onda rekoše svi koji se u to razumeju da nikada nisu čuli neku drugu pesmu uz strune tako dobru kao tu. A pošto se kralju ta pesma dopala više nego ikoja druga, naložio je da se nijedan svirač na harfi ili svirač ne mogu smatrati
87 Viljem kralj je Vilhelm Kopile ili Zemljoosvajač, hertug Normandije i kralj Engleske od 1066. do 1087. 88 Barbeflear je grad Barfleur, u to vreme grad u koji se obično pristajalo pri plovidbi za Southampton u Južnoj Engleskoj.
119
dobrim ako je ne znaju dobro i tačno. To se proču kroz sve garde kraljeva i hertuga i jarlova, i ne beše nijedne kraljice, hertugice ili jarlovice ili druge plemenite gospe kojoj se ta pesma ne bi dopala. I još i u našim danima ima mnogo onih koji je nazivaju najsjajnijom te pesmom uz strune vrednom za kraljevsku zabavu.
Sad ja nisam pročitao ništa više o toj pesmu uz strune na velškom jezku, i ne želim dodati ništa drugo do li to da je Bog posvetio kralja i poštovanje mu dao da zaštiti i istakne onoga ko ovu knjigu prevede na norenski, živu i na radost, te milost ukaže onome ko to napisa! Amen!
Pesma o požudniku
Tako kazuju Bretonci da u stara vremena beše običaj da se mnogi skupe u Svetom Pantaleonu da prirede svečanost svecu. Najplemenitije i najlepše gospe, gospoñe i devojke iz zemlje behu tu; nijedna visokorodna gospoña nije propuštala priliku da se tu pojavi toga dana. Bile su u svojim najlepšim haljinama, sve su imale na sebi svoju najbolju odeću i najfinije ukrase. Držali su se govori i kazivalo se o ljubavi, milošti i plemenitim viteškim delima; svi dogañaji su bili kazivani i zapamćeni. Svako je ispričala svoje doživljaje, a druge ih slušale. Najbolje doživljaje su sve pamtile i prepričavale ih nanovo i nanovo; tako su često bile prepričane da su ih svi hvalili. Od toga su i pesme činili; bili su tada običaj i navika da pesma dobije ime po onome ko je doživeo avanturu. To je istina, kad vam kažem. Zatim su prenosili pesmu dok ne bi posvuda postala poznata; jer oni koji su umeli da sviraju na violini, harfi ili liri nosili su je sobom van zemlje do zemalja koje su posećivali.
Za tu zabavu o kojoj ću ovde kazivati, bretonci su se sakupili na jednoj velikoj planini, da bi svi bolje čuli. Mnogi sveštenici i vitezovi su bili tu. Gomila ljudi drugih zanimanja takoñe je bila tu. Osim toga, tu behu gospoñe, plemenite i predivne mlade devojke i device. Pošto izañoše iz manastira, behu skupljeni na onome mestu koje je rečeno.
Svako je kazivao o svojim velikim delima, svako kazivao svoju avanturu, jedno po jedno su izlazili ispred. Pa zatim stadoše da procenjuju koje veliko delo najviše vrednuju.
Osam devojaka je sedelo za sebe, one su kazivale šta misle. Bile su umne i lepog držanja, bezbrižne, učtive i visoko poštovane. Bile su cvet Bretanje, zorne, ugled i blago zemlje. Jedna od njih reče svoje mišljenje i reče ga bez uzdržanosti:
„Sada mi vi, gospe, dajte savet o nečemu o čemu sam oduvek razmišljala: Ja čuh vitezove kako zbore o turnirima i viteškim igrama, o avanturama, o ljubavi, o tome da umoljavaju svoje prijateljice. O njoj za koju su velika dela učinjena, ne drže nikakve govore. Kome možemo da zahvalimo za dobre vitezove, zašto vole da se susreću na viteškim igrama, za koga se vitezovi ukrašavaju, zbog koga se oblače u novu odeću? Zbog koga šalju svoja blaga i prstenje? Zbog koga su tako smeoni i plemeniti? Zašto se ne ponašaju sramotno? Zašto vole da daju, da ljube i maze? Da li imaju kakav drugi razlog do li taj jedan? Nikada niko ne bi dao tako mnogo, govorio tako lepo, molio tako predano pre nego što bi od njega odustao.
120
Otuda dolazi ona velika, slatka čežnja koja je razlog za časna dela. Mnogi muškarci su se tako popravili i zadobili vrednost i dobrotu, koji ne bi bili ni za dugme da pička nije cilj zbog koga se iskušavaju. Dajem vam moju reč da nijedna žena, koliko god da joj je lice bilo lepo, ne bi imala ni prijatelja ni ljubavnika da izgubi pičku svoju. Jer pošto su sva dela učinjena zarad nje, ništa o njoj ne kazujemo. Hajde da sačinimo novu pesmu o pički, da mogu da je čuju oni koji to zažele. Neka nam doñe onaj koji najbolje ume da sastavlja note - svi će se zacelo nama okrenuti.”
Njih sedam se složiše s njom, rekoše da to beše izuzetno lep govor. Onda kretoše s pesmom; svako joj dade ton i takt i slatke note s visokim tonom; pesmu napraviše učtivu i dobru. Svi koji su bili na zabavi, digoše ruke od pesama koje su pravili i okretoše se damama. Mnogo su hvalili delo njihovo, i činili pesmu zajedno sa njima, kad su čuli za tu dobru temu. Vitezovi i klerici dadoše pesmi zaštitu i ljubav; ona beše voljena i rado pevana, još uvek je niko ne omrznu. Tu pesmu većina naziva pesmom o požudniku. Ne želim da kažem pravo ime da se ne iskrivi i pogrešno ne protumači. Kako ja čuh priču, tako ovde pesmu završih.
Pesma o Naboreisu
U Kornbretlandu beše jedan kralj koji se zvaše Naboreis. Naboreis beše jedan učtiv i velikodušan vitez vičan oružju, surov prema neprijateljima, dobar prema prijateljima. On su imali veliku kraljevinu, jednu izdašnu i bogatu baštinu za ocem. On je dobio ženu iz velikog roda, vrednu i znatnu, lepu i učtivu i stasalu. Ona je sve svoje misli polagala na to da se lepo obuče i ukrasi, stavi gajtane i trake na svoju odeću i da glavu svoju pokrije svakojakim ženskim kapama za koje mišljaše da je za lepotu i divotu jedne žene, jer ona beše bezmerno naduta žena.
Naboreis, domaćin njen, video je tu njenu naviku i nikako mu se nije sviñalo što se ona tako preterano kiti. On je često bio ljut na nju i krišom od drugih je grdio oštrim rečima. On joj stalno govorio o nadutosti i oholosti njenoj, o razmetljivosti i nakinñurenosti njenoj, i govorio da to nije zbog njega, već što se takvom pred drugima pokazuje. Govorio je da bi voleo njeno ponašanje, samo da nije toliko naduta i neumerena u svojoj krasoti da ukrašava svoju odeću i marame za glavu trakama i gajtanima, i sa takvom spoljnom ukrašenošću kakvu nosi na sebi.
No, kako ona nikako nije htela da odgovori ni da prestane sa svojom neumerenom nadutošću, pošalje Naboreis, domaćin njen, poruku mnogim od najuglednijih ljudi, a stigli su i njeni najbliži srodnici.
Onda im se on požali na ono što nije voleo u njenom ponašanju, i posla joj poruku po srodnicima njenim da se veoma ljuti što ona neće da prestane da bude tako tvrdoglava i kruta. Ako joj se dopadne, on bi rado da ona posluša njegov savet i prestane sa svojom velikom tvrdoglavošću.
Ali čujte šta je ona odgovorila na poruku svoga muža! „Gospodo” – reče ona – „ako se mome mužu ne sviña i ako se ljuti zato što se ja
oblačim i što se nosim onako kako dolikuje i kao što je običaj kod lepih i finih žena, onda ne znam ništa drugo da učinim po poruci njegovoj do da mu odgovorim
121
da pusti bradu i brkove da rastu dugo, i da zatim odseče i bradu i brkove. Onda će se osvetiti onako kako se sveti ljubomoran gospodar.”
Oni koji su čuli gospoñin odgovor, odoše od nje i mnogo su se smejali njenim rečima i zabavljali se njenim odgovorom, i to se rašču naširoko, i za to se svuda saznalo.
Oni koji su držali školu za činjenje pesama uz strune, napravili su od toga jednu lepu pesmu uz strune o Naboreisu i nazvali tu pesmu uz strune imenom njegovim.
122
CRKVENA KNJIŽEVNOST STARONORVEŠKI HOMILIJAR
Propoved
NA DAN SVETOGA KRALJA I MUČENIKA OLAFA 89
Daleko na severu u ovome svetu leži zemlja koja se zove Norveška. Pre samo kratkog vremena vladali su onde veliko divljaštvo i mnogo surovosti. I ljudi su onde išli za ñavolovim krivoučenjem, i malo ih je verovalo u milost Božju, jer Satana ih beše potopio u veliku neveru i podredio ih sebi tvrdom vladavinom kako sveti Esaja, prorok Božji, oponaša reči Satanine i kaže nam: „Ja ću svoj presto postaviti nad svim nebeskim telima i sedeću na brdu od zaveta90 Gospodnjem i vladati severnim delom i ličiti na najlepšega boga.” Ali sveti Bog i visokohvaljeni Gospod, koji gradi svetu tvrdinu i podiže grešne i nakazne ljude, On je otopio duboki mraz iz grudi njihovih veličinom najsvetijeg, i razgoreo duh tvrdokornih ljudi toplinom ljubavi i svetom verom. Ali onda im posla naš Gospod ljude jake u veri da ih preobrate od paganskoga kulta i obeća svima koji verovaše u Boga večni život i večno trajnu radost, ali zapreti zlim ljudima i zločincima užasima strašnoga suda i Božjim sudom i mukama u paklu.
Tad je vladao u Norveškoj sveti kralj Olaf. On beše veliki svetac, uistinu blag i milostiv i pravedan u svemu što podsticaše dobrotu. On beše roñen u Norveškoj i onde mu beše rod. U Engleskoj je počeo da veruje u Boga, a u gradu koji se zove Rouen dao je da ga pohrišćane. Istom kad bi opran svetim krštenjem, postade sasvim drugi čovek i – kako to kaže sveti apostol Pavle – ubi i ublaži zlu prirodu svoju u ime Božje, odbaci ovaj svet i grešne želje i postade primeran u veri. On je smatrao da je zemaljsko kićenje ružno i malo se osvrtao na krasote ovoga sveta u odnosu na ljubav Božju. On se nosio ponizno u svome kraljevstvu i u širokoj brizi koju je gajio i stalno je mislio na svu nebesku krasotu. On se držao daleko od svega što zakon Božji brani i radio je s toplinom ljubavi za sve što mu je On nalagao. Time ne htede da spase samo sebe: Ceo onaj narod koji mu Bog dade na čuvanje, htede da, s velikom željom, privede Bogu. I kako to retko biva, on je bio i kralj njihov kada je reč o upravljanju zemljom, i učinio je apostolska dela svojim svetim uputama.
Mnoge je on spasao iz ruku neprijatelja svojim propovedanjem i doveo ih svemoćnom Bogu. Takvo veliko znanje i takav besednički dar dade naš Gospod svetome kralju Olafu da uz njegove reči, propovedi i njegovo divno ponašanje, mnogi se ljudi pokajaše za grehe svoje i odbaciše paganstvo. Ali tada ustadoše protiv njega mnogi zli, moćni i zlonamerni ljudi koje napujda Satana. Oni se svim silama okretoše protiv poruka Božjih i omalovažavaše njegovo sveto učenje. Ali sve to sveti kralj Olaf primaše sa strpljenjem zarad Boga i stade još vernije da
89 In die Sancti Olaui regis et martiris 90 mons testamenti - u Vulgati.
123
propoveda dobro svakome čoveku nego što to činjaše ranije. On bi radije da izgubi život svoj i kraljevstvo s njim zarad Boga i zadobije večnu sreću nego da se poda Sataninom bespuću i ne-snazi paganstva.
Za kratko vreme je sveti kralj Olaf priveo jednu veliku i dobru grupu ljudi milosti Božjoj i svih svetih ljudi. Onda je skršio i spalio paganska svetilišta i sagradio crkve namesto njih i opskrbio ih sveštenicima i učiteljima kako bi mogli da propovedaju veru hrišćansku i drže službu božju. Onda se sav narod okrete poslušnosti prema Bogu s velikim pokajanjem, odreče se paganstva i svekolikih zabluda.
Niko ne može potpuno reći kolika je radost išla s tim dobrim čovekom i koju je on osećao kada je gledao kako se narod u Norveškoj okreće od paganske vere i Sataninih stranputica – a zatim nalazi milost kod svemoćnog stvaraoca. On je molio i kazivao im na uranku i zaranku o Božjim mukama i putovanjima svetih ljudi, davao im tople savete i ubeñivao stare i mlade, karao prkosne i one koji behu tvrda srca i polagao mnogo da ih sve prevede u prijateljstvo s Bogom.
Kada je to bilo gotovo, on uspostavi zakone meñu ljudima, zakone kojih su se potom pridržavali po celoj zemlji: da moćni ne pljačkaju one koji su siromasi, da svako radije vlada svojim, kako je i pravedno, i da uživa u onome što mu je Bog dao. U zakon je stavio i koje su u ime Božje obaveze učenih91 prema neukima. Utvrdio je i šta učeni da od onih drugih dobiju za to kao platu i štovanje. Grdio je i kraljeve i dvorjane, ružio ih za njihovu oholost i gadnu nasilnost i pretio im kaznama ukoliko zgreše prema onome što je istinito i pravedno.
Onaj ko potraži po tim zakonima, videće koliko je on tvrdo verovao u Boga, koliko je veran i dobrohotan bio prema svim ljudima u zemlji, i koliko je bio pun milosrña i saosećaja prema svim malim i siromašnim.
Niko ne može pravedno reći koliko je mnogo dobra taj sveti čovek učinio za ljude dok je vladao zemljom i odreñivao zakone. Ali što im je više dobrote pokazivao, to mu behu sve neverniji, i jeretici i zlonamernici se podigoše protiv njega, velika gomila uz pomoć Nečastivog. On se onda povuče pred tom olujom na istok u Gardarike92, i ne htede da ima išta više sa svojim zemljacima zbog tih zlih ljudi.
Niko ne sme da optuži Olafa svetog da se povukao iz zemlje jer se nije usudio da zarati sa zlim i zlonamernim ljudima. Bolje da se čovek okrene onome što je mnogo istinitije, a to je da nije hteo da prekrši veru svoju hrišćansku i izloži pogibelji živote ljudi koji su ga pratili, e da bi tako unapredio hrišćanstvo i bio zemlji odbrana.
Tada on ode jednom kralju istočno u Gardariki koji se zvaše Jaroslav, i ostade mnogo dana kod njega uz velike počasti. Onde je postao poznat meñu svim ljudima zarad svoje vere, ljubavi i dobrote koju je pokazivao prema Bogu i svim ljudima.
91 Sveštenici. 92 Garðariki - tadanja Rusija.
124
Onda se ponovo vratio u svoju zemlju i kraljevinu istočnim putem preko Svitjuda93. I on je sam verovao da će ga Bog prvo pozvati da zadobije veću čast i vlast, i kao pravi borac spremao se za dvoboj. On se prvo zaodenuo oklopom svete vere i osnažio snagom Božjom, opasao se oštrim i britkim mačem koji se zove reč Božja. I tako proglasio svakome svetu poruku spreman da život položi zarad Boga i nazove se i postane prvim krvnim svedokom u Norveškoj najvišega kralja.
Ali čim neprijatelji i protivnici njegovi saznadoše da se vratio u zemlju svoju i kraljevinu, urotiše se svi protiv njega i htedoše da ga na prevaru ubiju. Poglavar te vojske se zvao Kalf Arnesson, jedan čovek od velikoga roda, zao i nevernik, kako to obično bivaju oni koji izdaju kralja. Taj čovek zla srca je izdao kralja i krenuo na njega s velikim ljudstvom, i podlošću je pobedio svoga gospodara, jer je ovaj imao manje vojske.
Noć pre nego što je trebalo da se sukobe, ukaza se kralju naš Gospod u snu i spusti mu jedne merdevine tako visoke do domašivahu nebo. I Gospod naš mu ovako govoraše: „Moj dobri prijatelju, doñi čim pre da budeš sa mnom i svetim ljudima. Za trud tvoj i rad sačiniću ti jednu divnu koronu94, podariti večni život, nebesko blaženstvo i radost.”
Kad se probudio, on svojim najbližim prijateljima ispriča prelepo snoviñenje i toplo zahvali svemoćnom Bogu za divan poziv.
Dan iza toga postavio je vojsku u selu Verdalsbygda na mestu zvanom Stiklastad, i tu se dobar deo dana tukao sa zlim ljudima, svojim protivnicima i Božjim neprijateljima. Kada ke dan odmaknuo, bi pogoñen u koleno i zasečen po obrazu pre nego što pade i izgubi život istoga dana, i to beše jedna sreda. I taj dan, koji otada svi ljudi slave kao njegov praznik, jeste onaj koji nazivamo prvom Olafovom misom95. I od one godine kad je Bog dao da se rodi na ovome svetu i do dana muka svetoga kralja Olafa izračunato je 1024 zima96.
I sad znate kakve je muke sveti kralj Olaf zarad Boga proživeo na ovome svetu.
ZNAMENJA SVETOGA KRALJA OLAFA
1
Nakon muka i smrti svetoga kralja Olafa njegovo telo bi odmah uzeto i preneto u jednu kuću i njegovi ga sopstveni gardisti opraše i paziše ga što najbolje umehu.
Tada naiñe jedan jadnik, slepac, koji se spotaknu pred vratima i pade onde gde behu izlili vodu što su njome oprali telo i rane, te mu se ruke skvasiše u toj vodi. On ustade i protrlja oči i istom mu Bog povrati predivno svetlo koje mu tako dugo nedostajaše. I on i drugi što tu behu smatrahu da je ta velika milost koju mu Bog
93 Sviþjóð - Švedska. 94 Krunu. 95 Za razliku od potonje Olafove mise 3. avgusta za uspomenu na dan kada je Olaf izvañen iz groba i kanoniziran 1031. godine. 96 Po našem računanju vremena to se dogodilo 1030. godine.
125
pokazao, proistekla iz zasluga i krasota svetoga kralja Olafa. I svi ljudi iskreno zahvališe Bogu i svetome kralju Olafu kako i behu zaslužili.
2
U Irskoj beše jedan hertug po imenu Gudtorm, veliki poglavar i čuven po hrabrosti. On je bio sestrić Olafa svetog. Hertuga je mnogo voleo i cenio kralj koji je vladao u Dublinu po imenu Margodus97, i prijateljstvo meñu njima je bilo izuzetno.
Jednom se zbi da obojica odnesu veliku pobedu na jednom pohodu i zadobiju ogromnu količinu blaga. Jednoga dana, dok su bili na putu kući, trebalo je da izmeñu sebe podele tu gomilu blaga da im pripadne podjednako koliko može. Onda kralj htede oba dela samo za sebe, i malo je polagao na prijateljstvo sa hertugom i staru ljubav koja je vladala meñu njima. On onda zamoli hertuga da izabere jedno od dvoje, ili da izgubi sve blago koje im je bilo zajedničko vlasništvo i napusti svoje brodove, ili da započne bitku sa njim.
Hertug je smatrao da su mu oba uslova teška. Smatrao je da ne bi valjalo da bez kakve krivice, a na sramotu napusti svoje brodove i imovinu. Ali beše i preopasno potući se sa kraljem i velikom vojskom koja ga je pratila. Tolika je bila razlika u snazi momčadi njihove da je kralj imao petnaest dugih brodova, a hertug ne više od pet.
Onda on zamoli kralja da mu da rok od dve noći da razmotri stanje sa svojim prijateljima. On je mislio da će za to vreme uspeti da omekša kraljev naum i opet se s kraljem sprijatelji nagovaranjem i pametnim savetima. Ali toga dana je bilo veče na misu svetoga Olafa98.
Ali čim mu bi jasno da ni rečima ni prijateljskim savetima ne može kralja da otrgne od stranputice, onda izabra da radije umre hrabro i napusti život muški nego da živi sa sramotom i pogrdom i trpi veliko beščašće što je izgubio tako mnogo blaga.
Onda pozva svemoćnog Boga i svetog kralja Olafa, prijatelja svoga, i zamoli ih za podršku i pomoć. On obeća svecu da će napraviti divno raspeće od srebra za svetu kuću u kojoj on počiva, ako mu spase život i pobrine se da se iz izvuče.
Onda skupi posadu i postavi ih protiv velike vojske i krenu u napad i borio se i sam u njoj. I zahvaljujući pomoći Olafa svetoga obori kralja i svakoga čoveka što ga je pratio, i mladog i starog. Nakon te blistave pobede vrati se kući iz bitke, vedar i radostan, sa svim plenom. Odmah naloži da se napravi raspeće od srebra toliko veliko da je i duže i veće od odrasla čoveka, i istovremeno ukrasi kuću svečevu tom divotom za pomoć u nevolji što mu dade i za uspomenu i kazivanje o znamenjima koja mu sveti kralj Olaf pruži uz snagu i moć svetoga trojstva, Oca, Sina i Gospodovog Svetog Duha, koji vlada i upravlja sad i navek.
97 Vidi Sagu o Haraldu Tvrdovladom (Heimskringla, glave 54-55). 98 28. juli.
126
STAROŠVEDSKI LEGENDARIJUM (Kraj XIII veka)
Marijina čudesa
Jedan moćan i visokorodan vitez otide u manastir. On nije znao ni da čita ni da peva, i nije mogao naučiti išta više do „Ave Maria”. Tu malu reč, jedinu koju je umeo da pročita, stalno je nosio na jeziku; govorio ju je dan i noć, gde god da je bio i šta god da je radio. I kad je umro i bi stavljen u zemlju, iz njegova groba je izrastao najlepši ljiljan, i na svakom listu ljiljana je stajalo „Ave Maria” napisano zlatnim slovima. Onda ljudi iskopaše zemlju do korena i pronañoše da je koren ishodio iz njegova jezika.
Jedan hitri vitez, koji je vredno hvalio Našu Gospoñu, pojahao je na turnir. Na putu ču misu u jednom manastiru koji beše podignut i posvećen časti Naše Gospoñe. Vitez je želeo da čuje sve mise i da nijednu ne izgubi, i toliko je tu ostao da se turnir završio, pa on srete učesnike na putu. Mnoge je sreo i oni rekoše da su njegovi zarobljenici i svi rekoše da je on toga dana tako dobro jahao i tako se dobro borio na turniru da mu niko nije bio ravan, i da je danas sam zadobio nagradu. On shvati da mu je Naša Gospoña svojom moći i blagosti pružila tu čast preko anñela svoga sina zato što je okasnio slaveći je. I on odjaha natrag u manastir i dade se onde služenju Bogu i Bogorodici svih svojih dana.
Petrus de Dacia
VITA CHRISTINAE STUMBELENSIS 99 Prva poseta (20. decembra 1267.)
Koliko god mogu da se setim sve od najranijeg detinjstva sam uvek osećao duboku radost kada bih čuo priče o životu, delima, patnjama i smrti svetaca, a posebno Našeg Gospoda Hrista i njegove časne majke. I kad sam zatim razmišljao o onome što sam čuo, osećao sam u svome srcu takvu utehu, da za mene svet i njegova zadovoljstva već tada počeše da gube svoju vrednost, te sam često razgovarao sa svojom krvnom braćom o tome da bi trebalo da se povučemo iz sveta. Tako u mome srcu i u mojim mislima nastade odreñena čežnja; počeo sam da težim i žudim za tim da mi Gospod dokaže svoju milost tako što bi mi pokazao nekoga od svojih slugu preko koga bih mogao ne samo rečima već i delom i primerom, sigurno i jasno da naučim živote njegovih svetaca; nekoga kome bih se u srdačnoj ljubavi mogao pridružiti, kroz čije bih se vrline mogao izgraditi, kroz čiju bih se smernost mogao razgoreti i probuditi iz onog umora od sveta koji me 99 Petrus de Dacia je živeo izmeñu 1230-tih i 1289. Latinski original u rukopisu Codex Juliacensis, izdanje Joh. Paulsson. Numeracija pisama po Lundénu zasnovana na hronologiji Jarla Galléna. Prevod na savremeni švedski jezik Tryggvea Lundéna. Ovde uzeto iz Carl Ivar Ståhle & E. N. Tigerstedt: Sveriges litteratur I. Medeltidens och reformationstidens litteratur. Utgiven av Carl Ivar Ståhle. Stockholm: Svenska bokförlaget/Bonniers, 1968.
127
pritiska od mojega detinjstva, kroz čije bih se razgovore prosvetlio, kroz čije bih se društvo utešio i kroz čiji bih primer zadobio sigurnost i bio osloboñen svih sumnji i posebno se prosvetlio o onome što se tiče života svetih ljudi. U tim osećanjima provedoh tako dugo vreme, mnoge dane i, kako verujem, više od dvadeset godina tokom kojih mi Gospod u svojoj neizmernoj dobroti – ne kroz moje zasluge i želje – pokazao više ljudi oba pola koja su često mome srcu donosili radost. Pa ipak moja čežnja nikada nije bila utažena, i kretnje moga srca njima smirene. Jer što sam ih pomnije posmatrao, to sam više želeo da ih posmatram, i što sam više takvih skrušenih ljudi video, to sam više čeznuo da vidim i druge, jer ni kod jednog ne nañoh ono što sam tražio. I tako nikada ne uspedoh da zasitim svoju žudnju.
Na kraju me milosrdni Otac, videvši da su moje sopstvene zasluge nedostatne, poseti u svojoj nepojmljivoj dobroti i potpuno neverovatno pokaza jednu takvu osobu kroz čiji me lik i reči svekoliko radovaše, i to ne samo u njenoj blizini već i kada sam je se sećao. Gospoña Alfradia, plemenitog roda i udata za istaknutog muža, bila je teško obolela i poslala po brata Waltera, koji je odavno bio njen ispovednik. On me povede sa sobom društva radi i naveče na dan apostola Tome uputismo se njenoj kući. Stigosmo kasno s večeri, i on sede i sasluša ispovest te gospoñe. Dok sam sedeo i čekao ga u toj kući, priñe mi jedna begina100 po imenu Aledeis i upita odakle dolazim. Ja odgovorih: „Iz Kölna.”101 Onda ona reče: „O, trebalo bi da ste bili u našem gradu102 i videli ona čuda koja se dogañaju sa jednom mladom devojkom!”
S večeri sledećeg dana nas se dvojica uputismo, kako je to brat Walter želeo, onoj kući u kojoj je župski pastir stanovao, i u kojoj je bila ona devojka zbog muka kojima je bila izložena. Brat Walter, koji joj je još od detinjstva bio ispovednik, uñe u sveštenikovu kuću da je poseti. Ja sam se još na putu u svome srcu odlučio da oćutim ako li ugledam što neobično ili čudesno, jer nisam znao kako su prisutni shvatali ta zbivanja. Kada uñoh u sveštenikovo dvorište, ugledah jedan siromašan dom, tužne ljude i jednu mladu devojku koja je sedela nešto po strani lica prekrivenog redovničkom maramom. Kada ona ustade da pozdravi brata Waltera, zgrabi je jedan ñavo, baci je unatrag i udari njenom glavom o zid tako da se ceo zid zatrese. Prisutni se strašno uplašiše od ovoga, ali još više od muka za koje su znali da ovome slede. I dok su svi tugovali nad patnjama koje će ona morati da izdrži, mnome prostruja jedna dotad nepoznata radost, moje srce nañe utehu i moja duša se začudi. Pokušah da obuzdam svoje duševno uzbuñenje i postideh se toga da ga neko primeti, ali shvatih da će se dogoditi nešto neobično, jer ono što osetih svojim spoljnim čulima nije moglo mome srcu da priredi takvu nutrenu radost, naprotiv: ja osetih ñavolovo prisustvo, bojadoh se njegova besa, videh tugu čeljadi i jadno stanje devojke. Ali, upitah se, otkuda su onda mogli doći ona neobična radost i promena u mojoj suštini? 100 Begina je članica beginskog zaveta, jednog ženskog društva nalik na manastirski red, ali bez potpunog manastirskog zaveta i s mogućnošću da se iz njega izañe. 101 Petrus je u to vreme bio na visokoj školi (studium generale) dominikanskog reda u Kölnu. 102 Stommeln blizu Kölna.
128
Da bih skrio šta sam osećao, dadoh se u razgovor sa čeljadi iz kuće, to jest, sa pastirom crkve, njegovom majkom i sestrama i drugim ljudima koji su bili prisutni u toj kući, a za to vreme moj drug je sedeo po strani zajedno sa devojkom iznoseći joj razne primere trpeljivosti Hristove i svetaca. Ali radost je tako duboko prodrla u moju dušu, da i danas, mada je od tada prošlo jedanaest godina, ne samo da je sačuvana u mojim uspomenama, već je i sad osećam podjednako jako kao i onda. Jer toga časa sam istinski iskusio blagodat Božju. – I dok sam tako sedeo i slušao reči porodice i tu i tamo ubacivao po koju šaljivu ili ozbiljnu reč, bio sam ne samo svojim pukim telesnim okom već i pažnjom celoga srca onde gde se nalazila ona osoba za koju sam osećao da svojim prisustvom menja moju suštinu, jer mi beše jasno da mi je zbog nje, koja će mi kasnije biti tako draga, Gospod podario taj dar. Tada, dok sam pomno posmatrao moga druga i devojku, videh da je ñavo sedam puta baci dole, četiri puta nauznak na zid iza njih i tri puta na jednu škrinju kraj njene leve strane, i to tako silno da su se udari o zid i škrinju mogli čuti nadaleko. Što se mene tiče, ja sam se najviše čudio tome što devojka uprkos svim tim žestokim udarcima nije ni uzdahnula ni zaječala, da, što ni rečima ni ponašanjem nije pokazala znake ljutnje ili bola već ostala nepomična bez jadikovki i žalbi. Ali ja više nisam mogao da se obuzdavam i rekoh bratu Walteru: „Dragi oče, ne znam da li vidite kako ñavo žestoko napada devojku koja sedi kraj vas; bilo bi bolje kad bi ste seli dalje od zida i škrinje i stavili jedan jastuk izmeñu nje i njih tako da padne na meko, ako je on opet baci nauzak.” Tako se i zbi.
Pošto smo tako sedeli neko vreme, čuh devojku kako jeknu kao da ju je iznenada pogodilo neko zlo. Kada žene, koje su sedele kraj nje, to čuše, upitaše je zašto je jeknula. Ona im odgovori: „Ranjena sam u noge.” Onda pogledaše i videše da je to tako, jer u svakom stopalu nañoše po jednu svežu ranu kako krvari. Ona još četiri puta jeknu uz saučesne suze prisutnih. Kako posle svakog ječanja pronañoše nove rane, i ja ustadoh i pogledah, ako se dobro sećam, dva poslednja puta, pri čemu otkrih rane čim su nastale, pre nego što je krv stigla da se probije napolje, jer izmeñu nastanka jedne rane i samoga krvarenja obično protekne jedan tren. Meñutim, to se završilo tako što ja na gornjem delu jednoga stopala otkrih četiri sveže rane koje su krvarile, a na istom delu drugoga stopala tri rane, isto tako sveže prokrvavljene. Ali dok sam ustajao ta dva puta i stvar mi je ležala na srcu, primetio sam da se broj rana svaki put povećavao. U meñuvremenu je počela noć nakon dana svetoga apostola Tome, i mene, koji sam preñe bio ispunjen radošću, poče sad da obuzima saučešće.
Brat Walter, moj drug, želeo je da čitamo kompletorijum103. Kada smo to završili, u prisustvu devojke i sa svom pažnjom po pravilima reda, brat Walter klečeći stavi obe ruke na devojčinu glavu i pročita jevanñelje „U početku beše Reč” kao zaštitu od napada zloga neprijatelja. Zatim ga ja zamolih za dozvolu da probdim noć s tom porodicom. On mi to dozvoli, i ja ga otpratih do onoga kreveta koji u toj kući beše spreman za njega iz poštovanja prema njegovoj starosti i smernosti. Jer on je bio veoma smeran čovek, uznapredovao i u starosti i u milosti,
103 Completorium je poslednja od božjih službi s molitvom tokom dnevnih službi (obično osam).
129
osedeo, blag izgledom i poštovan kako od sveštenika tako i od laika. Kada se sad s njegovom dozvolom uputih devojci da je utešim i od nje dobijem utehu kroz čudesa Gospodnja, nañoh u sobi dve sveće koje su gorele sve do svitanja, i sedam osoba koje su bdele cele noći, ne na smenu već sve odjedanput, a da niko nije otišao u krevet. To bdenje je bilo nužno, jer se svako pojedinačno mogao plašiti za svoj život zbog ñavolova besa koji je bio tako žestok, grozan i neizdržljiv za ljude. Ja se, dakle, vratih onde, i prisutni me primiše s radošću, pa na njihove uporne molbe sedoh na ono mesto koje je napustio moj drug. Pošto sam tako sedeo neko vreme u tišini, devojka me upita: „Kako se zovete?” Ja odgovorih: „Petrus.” Onda ona reče: „Dobri brate Petruse, ispričaj mi štogod o Bogu, jer ja tako rado slušam kada se govori o njemu, mada ja, na žalost, zbog muka kojima sam sada izložena ne mogu biti onako pažljiva kako bih to htela.” Na zahtev njen i drugih, ja im ispričah, iako nisam vladao potpuno jezikom, dva, po mome mišljenju, poučna dogañaja uzeta iz „Života braće”, od kojih je u jednom kazano kako je Sveta Devica naučila jednog kartezijanskog redovnika da joj služi i da je voli, a u drugom kako je jedan od braće iz reda braće propovednika osloboñen petnaestogodišnjeg čistilišta i to zahvaljujući misi koju je čitao jedan stariji brat, a njegov prijatelj.
Nakon što sam to ispričao, neko vreme sam ćutao. Onda devojka poče da uzdiše snažnije no ranije. A kada je upitah šta joj se dogodilo, ona odgovori: „Ranjena sam u prevoj kolena.” Onda proteče onoliko vremena koliko je otprilike potrebno da se jednom pročita Miserere104; zatim opet uzdahnu, stavi desnu ruku pod haljinu, izvuče jedan gvozdeni klin vlažan od sveže krvi i stavi ga na moj dlan. A to meñuvreme beše uzrokovano time što to oruñe (mora biti da je bilo od gvožña ili drveta), kojim ju je ñavo ranio, nije iz rane mogao izvući ili iščupati bilo ko sem ñavola samoga, a što se jasno videlo iz onoga što je sledilo. Taj ekser, koji sam na takav način dobio, bio je, osetio sam to kada sam ga dodirnuo, toliko vreo, da ta vrelina nije mogla poticati od dodira sa ljudskim telom bilo da je klin čuvan u šaci ili na grudima.
[---] Izjutra se vratih u Köln odakle sam i došao. Ne znam da li sam se ikada u
celome svom životu sve do toga trenutka nalazio u takvom raspoloženju. Nisam žudeo ni za čime više od toga da celebriram misu u čast Svete Device kao zahvalnost za božanski blagodar koji sam dobio. Na žalost, ipak mi nije bila data prilika da sebi priredim tu radost. Izgledalo mi je kao da sam tek tada pojmio reči: „Noć je meni svetlo u mojoj radosti, jer mrak nije mrak pred tobom i noć sija kao dan i njegov mrak kao svetlo dana.”105 O, srećna noći, o blažena noći, koja za mene posta početkom božanskog prosvećenja koje ne poznaje razliku izmeñu dana i noći! O, blaga i radosna noći tokom koje mi se po prvi put pruži blaženstvo da
104 Miserere Psalm 51, “Miserere mei deus…”, (Gospode, smiluj mi se), po manastirima psalam pevan kao psalam za lečenje. 105 Noć… Psalam 139:11-12.
130
iskusim kako je predivan Gospod! To je ona noć tokom koje sam po prvi put postao dostojan da vidim nevestu moga Gospoda.
[---]
Druga poseta (24. februara 1268)
[---] Kada je, dakle, tako sedela na klupi jedno tri ili četiri sata, licem malo nagnutim
unapred i ruku skrivenih velom, iznenada uzdahnu tako da joj se telo lako pomeri. Poče lagano da diše, ali ipak sporije i lakše nego što ljudi obično dišu. Njeno disanje je bilo tako tiho da se samo s krajnjom pažnjom moglo primetiti, jer se nije dogañalo na običan način. Ona je, kao što rekoh, udisala na mnogo tiši i lakši način nego što se to obično dogaña, ali ono vreme koje je proticalo izmeñu udisaja i izdisaja bilo je uprkos tome (što deluje protivrečno) mnogo duže nego u običnom slučaju. Kada je tako sedela otprilike onoliko vremena koliko je potrebno za dve mise, poče polako da diše sve dublje i onako kao se obično diše. Zatim poče da govori, ali ipak tako tiho da su jedva mogli da shvate i oni koji su pažljivo slušali, i to ne u povezanim rečenicama, već u razdvojenim nadimcima od milja i rečima ljubavi kao „ti najvoljeniji”, „ti najdraži”, „ti najmiliji” ili „mladoženja” i pritom je likovala tako čudnim trzajima, da joj se celo telo treslo, i ostala je u tom drhtavom slavlju jedno duže vreme nego što traje smeh, da, onoliko vremena koliko je potrebno za jedno Miserere, sve u istome dahu, nakon čega ponovo beše nepokretna podjednako dugo. To stanje smeha, drhtanja, ushićenja ili radosti – ja ne znam kako da ga imenujem, jer tako što nikada ranije nisam video – trajalo je, čini mi se, onoliko vremena koliko je potrebno za dve mise.
[---]
131
BIRGITTA (oko 1302—1373)106
UPOZORENJE NA VUKA107
(Valdemar Atterdag)
Božji sin govori svojoj nevesti o jednom lukavom ulizici koga je kralj želeo uzdići108 i uzeti za savetnika: „Taj čovek, koga ti znaš i koga kralj sad hoće da uzme za savetnika, on je vuk. A šta će drugo vuk učiniti doli prevariti, i zgrabiti i progutati. Zato ja kažem, ako kralj hoće moje prijateljstvo, onda se mora paziti i odustati od njegovog prijateljstva i svakog druženja s njim i ne dati mu ni pedalj one zemlje109 koju on od njega ište. I ne sme mu pomoći ni ljudima ni poklonima, jer on ima kožu jagnjeću, ali u njegovom srcu je nezajažljiva žeñ i otrov izdaje. Ali ako kralj posluša njegove savete i potraži njegovo prijateljstvo i u svojoj bezgraničnoj naivnosti slobodno s njime zbori, onda ću ga ja odbaciti i mnogima će postati uzrečica, i izvrći se na sveopšti podsmeh, i moći će da kažu: „Gledaj, kralj je više nalik na krunisanog magarca nego na glavara. I razloga ima da se boji da će izgubiti svoje kraljevstvo.”
106 Samo su dva otkrovenja sačuvana u svojeručnom Birgittinom zapisu. Otkrovenja je na latinski preveo Birgittin ispovednik, ukupna redakcija je izneta na kanonizaciji 1377, a konačno izdanje je štampano 1492. Najkasnije 1380-tih godina započelo je prevoñenje nazad na starošvedski, doslovno i izrazito latinizirano. Postoje odreñene razlike izmeñu latinskog i švedskog teksta istog otkrovenja nastale tokom prevoñenja. Sredinom petnaestog stoleća prevod je prerañen u prirodniji švedski jezik. 107 Upozorenje na vuka, latinska verzija u Revelationes celeste (Lybeck, 1492), tekst 8:16, starošvedska verzija u G. E. Klemming (ed.): Heliga Birgittas uppenbarelser efter gamla handskrifter, SFS 14:I-IV, 1857-84. Švedski tekst i realni komentari uzeti iz Carl Ivar Ståhle & E. N. Tigerstedt: Sveriges litteratur I (Stockholm: Svenska bokförlaget, Bonniers, 1968). Prevod na osnovu tog teksta. Razlike izmeñu latinskog i starošvedskog prevoda nisu date u komentarima. Upozorenje je upućeno švedskom kralju Magnusu, a odnosi se na Valdemara Atterdaga, danskog kralja 1340-1375, od koga je Magnus zatražio pomoć protiv svoga sina Erika i švedskih velikaša na čijoj je strani bila Birgitta. 108 uzdići Ne može se odnositi na Valdemara; verovatno greška redaktora Alfonsa od Jaena, koji je formulisao početnu rečenicu ne znajući na koga se tekst odnosi. 109 one zemlje Odnosi se na Skåne, oblast koju je Magnus kupio 1332., a Valdemar hteo da povrati.
132
ANTICRKVENA KNJIŽEVNOST VELIKA ŠALA O SVIM GVARDIJANIMA 110
Ovde se kazuje velika šala o svim gvardijanima. Kada gospodin gvardijan uñe u manastir, on vidi redovnike svoje lepo obučene. On
onda smakne kapuljaču sa svoje glave, da mu čelo zasija po celom manastiru. Onda gospodin gvardijan šeta napred-nazad sve dok ne doñe do svoje kelije dobro obuven u filcane i druge cipele. Gospodin gvardijan je lepo obučen. On ima dva krzna, jedno jagnjeće, a jedno veveričje. On ima četiri obične kabanice i četiri kabanice sa kapuljačom. A najzad se i sto postavi. I nikakav jezik ne može da nabroji ona jela koja se donose gospodinu gvardijanu. A gospodin gvardijan ne jede ono što je četvoronožno; on jede guske, i kokoške, i patke i svekolike ptice; on jede i ribu: štuku, i lososa i deverike, i jede osam riba kuvanih, i šesnaest prženih i devet spremljenih na biberu. Zatim pojede još deset riba i još deset puta deset riba. Svinjetinu ne sme da jede, jer to je četvoronožno. On onda dâ se to pirja u tiganju dok ne izañe sav sok iz toga. Zatim da se to prespe u jednu činiju i kuša od toga, pa onda stavi na svoja usta i popije sve do poslednje kapljice, zato što je to dobra, masna supa. Nikada gospodin gvardijan ne jede palačinke, jer one su bezukusna. Zato se za gvardijana iznesu jaja. Onda gospodin gvardijan pojede pet jaja prženih, i pet jaja skuvanih, i pet spremljenih u loncu, i pet na tiganju, i pet skuvanih u kupusu i pet pečenih na žaru. Onda gospodin gvardijan osim toga pojede pet jaja, i još pet puta pet jaja. Dozvoljeno mu je da pije. Tada se gospodinu gvardijanu unesu dva velika bokala111. Onda gospodin gvardijan uzme jedan u levu ruku, a jedan u desnu ruku. Onda uzme oba bokala, popije malo i odmeri koliko mu prija. Onda kaže gospodin gvardijan za onaj bokal koji je u levoj ruci, jer u njemu je loše pivo: – „Iznesite taj prokleti bokal!” A za onaj drugi, koji je u njegovoj desnoj ruci, kaže gospodin gvardijan, jer u njemu je medovina ili dobro pivo od heljde: – „Ovamo, moj dragi oče!” – i zagrli ga, i popije jedan junački gutljaj. Zatim gospodin gvardijan popije za svetu crkvu, da je Bog spasi. Drugi put gospodin gvardijan popije za dobru godinu, da Bog podari dobru godinu seljacima. Treći put pije gospodin gvardijan za grehove i oproštaj svoj braći. Četvrti put pije gospodin gvardijan za kulu koja stoji u Vavilonu da ne padne. Peti put pije gospodin gvardijan za velika zvona koja su u Lundu da ne puknu. Tako gospodin gvardijan pije sedam puta i sedamdeset. Onda gospodin gvardijan ustane od stola i kaže: – „Miserere mei, deus!” – i zahvali Bogu što je dobro sit i što je dobro popio. Pošto onda pročita molitve, on naloži da mu spreme raznorazna pića da ga ne uhvati gušenje. On u njih umeša vino i biber i ñumbir. On ih učini tako vrelim da znoj lipti na sve strane. A ona para koja izlazi iz usta gospodina gvardijana, talasa se okolo njegovog čela i cele glave. I znajte to pouzdano da ta para uništava svu kosu na gospodinu gvardijanu. I zbog te stvari su svi gvardijani ćelavi. Tako se završava ova priča.
110 Originalan tekst sačuvan u cod. Holm. D4a (Verelianus ili Knjiga gospoñe Märete); taj deo napisan 1457. ili nešto ranije, a tekst nastao verovatno početkom 15. veka. Ovde prevod iz izdanja E. Noreen: Fornsvensk läsebok. 111 nistor Verovatno bokal ili sličan sud.
133
PREDMETNI TEKSTOVI NORVEŠKI ZAKONI
Uvoñenje u rod112
Sad muškarac može da poboljša uslove svoga sina i da ga uvede u rod113 ako se saglasi najbliži naslednik. Ima li sinove, a majka je njihova dobijena bračnim poklonom, ako je samo jedan punoletan i on se saglasi, onda se saglasio za sve koji su nepunoletni i za sve koji se nisu rodili. Onaj ko s njima poseduje zemlju baštinicu, da se saglasi na baštinskom sudu. Onaj ko uvodi u rod treba da napravi gozbu s pivom spravljenim od 3 solda slada po hordskim melima114 i da za to zakolje jednog vola trogodca. On treba da odere kožu sa prednje desne noge i od nje napravi cipelu i stavi cipelu kraj bačve s pivom. Onaj ko uvodi čoveka u rod, prvi da stane u cipelu, zatim onaj koji biva uveden u rod, pa onaj koji mu daje nasleñe, pa onaj koji mu daje baštinicu i onda druga rodbina.
Niko da ne da drugome nasleñe drugih, ugovori s podvalom da ne važe. Niko da nekome učini podvalu s nasleñem.
Otac da stane u cipelu kad uvodi u rod svoga sina, a njegov punoletni sin da učini isto. To je punovažno uvoñenje u rod. Ako nema sina, da stane u cipelu onaj koji mu daje nasleñe. Onda onaj da stane u cipelu koji mu daje zemlju baštinicu.
On da kaže ovako „Ovoga muškarca uvodim u dobro koje mu dajem, i u kaznu i u poklon, i u sedište i stanište, i u globu i u pramac, i u sva prava kao da mu je majka dobijena bračnim poklonom”.
Brat i sestra mogu da uvedu brata u rod sa sobom, a stric bratića. Kurvinski sin i sin iz šiblja da se uvode u rod kako i robinjin sin. Onako kako sam sad rekao, mogu i drugi roñaci da uvedu u rod i učine punopravnim za nasleñe, ako se saglasi onaj ko je najbliži naslednik. Onaj kome otac da slobodu pre nego što je sin živeo 15 božićnih noći, može se takoñe uvesti u rod; onda da se saglase svi koji su naslednici zajedno s njim.
Onda on da ima sve u šta je uveden dok žive oni koji su s njim stali u cipelu; onda kad oni umru, da uzme i nasleñe i zemlju baštinicu. On da oglasi svoje uvoñenje u rod svakih 20 godina dok ne uzme nasleñe. Onda da nasleñe bude potvrñeno za njega za veka i vaveka.
112 Iz Zakona za sudski sabor za Gulu (Gulaþingslog), odeljak o ugovorima, član 58. 113 Od starina su deca robinja bila i sama robovi i time bez roda, ali ako je otac bio slobodan čovek, mogao je da dete uvede u svoj rod. To je isprva važilo samo za decu koju je imao sa robinjama, ali je kasnije prošireno i na decu koju je imao javno sa svojom ljubavnicom (takozvana kurvinska deca), odnosno decu koju je imao krišom (takozvana deca začeta u šiblju). Uvoñenje u rod je važilo za ceo rod i činjeno je, po podacima iz Zakona za sudski sabor za Gulu i Frostu, na kakvu rodovsku svečanost. 114 Sold i mel su stare norveške mere za zapreminu. Po Zemaljskom zakoniku kralja Magnusa Zakonopopravljača iz 1274. godine, šest mela je činilo jedan sold, ali se ne zna koliki je bio jedan hordski mel. Oko 1600. godine jedan mel je u Hardangeru bio 16,2 l, u Sunhordlandu 24,3 l i u Nordhordlandu 40,5 l, a to su oblasti na koje se ova odredba odnosila u staronorveško vreme. Postoji pretpostavka da je jedan stari sold bio 97,2 l.
134
O pretresu115
Sad ako je roba ukradena čoveku i on vidi da trag vodi od mesta, onda da ode do svojih seljana i objavi svoj gubitak i zatraži pomoć od ljudi da tera trag i da prati trag do kuće koga čoveka. Onda oni da sednu ispred ograde i pošalju jednog u kuću i kažu svoj posao i zatraže pretres. Onda on učini ponudu za pretres i ode po svoje susede, onda oni da uñu samo u košulji i bez pojasa.
Ako odbije pretres, onda se kazao krivim za krañu. Sad ako nañu kradeno izmeñu dva zida od dasaka gde nije moglo da bude
gurnuto spolja, onda je seljak lopov, ako je kod kuće, ali punoletni sin njegov, ako seljak nije kod kuće; ali ako niko od njih nije kod kuće, onda je to kućni osloboñenik116, ako je kod kuće. Ako oni nisu kod kuće, onda je domaćica, punoletna kći, ako nije domaćica. Ali ako niko od njih nije tu, onda je rob predradnik117 lopov.
Muškarac je lopov ako je kradeno nañeno u muškoj odeći, ali žena ako je nañeno u ženskoj odeći.
Nañe li se kradeno u krevetu, onda je lopov onaj ko je pospremio krevet. Nañe li se kradeno pod ključem ili rezom, onda je lopov onaj ko čuva ključ. Nañe li se kradeno u senari, na mestu do kog se spolja ne može dopreti, a da se
u ne provali, onda je lopov onaj koji je u senaru unosio. Isto i za naslagana drva. Sad ukućani dobiju pečenje118, onda je žena najboljeg čoveka u kući lopov ako
je jela s njima iako su oni drugi ukrali. Ali ako ne jede, onda je lomilac lopov. Kad može biti da je kradeno stavio neki stranac, onda se može poreći i važe
zakletve119.
115 Iz Zakona za sudski sabor za Gulu (Gulaþingslog), odeljak o krañi, član 255. 116 Rob osloboñenik koji je uzet za člana domaćinstva. 117 Rob koji odgovara za domaće poslove i rad na imanju. Od glagola bryta, lomiti, u stvari, onaj koji lomi hleb i deli ga. 118 Podrazumeva se krañom. 119 Zakletve su bile zakletva za poricanje, i to zakletva sa pet suzaklinjača uz onog koji da je zakletvu, i zakletva sa dva suzaklinjača uz onoga ko daje zakletvu.
135
STAROŠVEDSKI ZAKONI 120
PAGANSKI ZAKON121
Kaže muškarac muškarcu pogrdu: „Ti nisi jednak muškarcu i nisu muškarac u grudima.” – „Ja sam muškarac kao i ti.” Da se sretnu na utočištu tri puta. Doñe li onaj što je rekao reč. a ne doñe onaj što je dobio reč, onda da bude kako je nazvan; on ne može da položi zakletvu i dovede svedoke, bilo za muškarca ili ženu. Doñe li onaj što je dobio reč, a ne doñe onaj što rekao reč, onda on da vikne tri puta “Podlac!” i da učini znak za njega u zemlji122. Onda da bude još gori muškarac onaj što je govorio, a nije smeo da održi. Sad se sretnu obojica pod punim oružjem; padne li onaj što je dobio reč, da se plati za njega pola globe, padne li onaj što je rekao reč – dernjala su najveći na rečima, jezik je smrt glavi123 – da leži u neplaćenoj njivi124.
STARIJI ZAPADNOJETSKI ZAKON125
Iz odeljka „O ubistvu” [4] Rob ubije čoveka od roda, da se ne zove ubica čoveka. Seljak da plati
krvarinu naslednicima i krvarinu rodu, da ne bude van zakona, sem ako odbije da plati126.
[5] Ubije neko šveñanina ili čoveka iz Smolanda127, čoveka iz kraljevstva, ali ne zapadnojetskog, da plati za to osam ertuga i trinaest marki, ali nikakvu krvarinu rodu. Devet marki kralju od ubistva čoveka i takoñe svim ljudima128.
120 Prevod starošvedskih zakona po tekstovima u Carl Ivar Ståhle & E. N. Tigerstedt: Sveriges litteratur I. Medeltidens och reformationstidens litteratur. Utgiven av Carl Ivar Ståhle. Stockholm: Svenska bokförlaget/Bonniers, 1968. 121 Paganski zakonik navodi Olaus Petri u svome delu Švedska hronika i lično ga ispisuje u Engseskom rukopisu Uplandskog zakona. Osim toga je dat kao dodatak uz izdanje istoga zakonika iz 1607. godine, verovatno po jednome prepisu Olausa Petrija. Njegov izvor je verovatno sad izgubljeni rukopis uplandskog zakonika iz prve polovine ili sredine 13. veka. 122 Verovatno neki ritualni čin kojim se ponižava protivnik. Iz staroislandskih saga je poznato podizanje koca sa životinjskom glavom uz kazivanje pogrda. 123 „glöper orda wärster, tunga houudbani” može da se prevede i “nedelo je najveće u rečima, jezik je najveći ubica”. 124 Starinski aliteracioni izraz „i vgildum akri” znači „bez prava naslednika na krvarinu”. 125 Verovatno ga je redigovao i zapisao 1220-tih godina zapadnojetski zakonokazivač Eskil. Jedini potpuni rukopis iz poslednjih desetleća 13. stoleća (cod. Holm. B59). 126 Krvarina naslednicima i krvarina rodu, “ärua bot ok ättar bot”, to jest šest plus šest maraka. Krvarinu rodu plaćao je ubičin rod rodu ubijenog u sve manjem iznosu kako je opadalo srodstvo “sve do sedmoga muškarca”. 127 Šveñanin je oved čovek iz srednje ©vedske, iz oblasti nazvanih “svea”. Is Smolanda je ovde čovek iz bilo kog drugog dela kraljevine. 128 Ertug i marka su starošvedske novčane jedinice. U starošvedskim zakonima sistem je bio sledeći: 1 marka = 8 era; 1 ere = 3 ertuga; 1 ertug = 8 peninga. Stariji zapadnojetski zakon vrednuje jendu kravu na pola marke; 13 marki i 8 ertuga su tako trećina od 40 maraka. Novčane kazne su obično deljene u tri dela: jedan deo tužiocu, ejdan deo kralju (u odreñenim slučajevima biskupu), jedan deo seoskoj zajednici (obično župi), ovde ono što se naziva svim ljudima.
136
Ubije žena čoveka, onda da se digne tužba protiv najsrodnijeg muškarca. On da plati krvarinu ili da bude van zakona.
Ubije neko danca ili norvežanina, da plati devet maraka. Ubije neko stranca, da ne bude van zakona izgnan iz zemlje i u njegov rod129. Ubije neko stranog sveštenika, da plati za njega koliko za čoveka iz zemlje.
Sveštenik mora da bude u seoskoj zajednici. Ako ubiju južnjaka130 ili engleza, onda da plate za njega četiri marke onome ko
digne tužbu i dve marke kralju. Seljak svaki od toga da drugome svoje pravo131. Ubije neko nečijeg roba, da plati za njega tri marke, ako ne potvrdi da vredi
četiri marke. Niko nema od toga pravo sem tužioca. [9] Ode neko nečijoj kući, prekrši mir doma, on ga ubije u nužnoj odbrani na
uglu kuće, da digne tužbu protiv mrtvaca da ga na saboru osude na neplaćanje. [10] Neko postane skitnica, drži se šume i pljačka, ubije ga neko u nužnoj
odbrani, digne tužbu protiv mrtvaca da ga na saboru osude na neplaćanje. [11] Ubije neko muškarca u krevetu kod svoje žene ili na drugom mestu
zakonito uhvaćenog sa svedocima, da uzme jastuk i čaršav, donese ih na sabor, da da se vide krv i ubistvena rana, digne tužbu protiv mrtvaca i podrži je s dva tuceta svedoka od sudija i sa sreskim knezom i osudi ga na saboru na neplaćanje132.
Neplativo ubistvo133 Ako neko nekog ubije u crkvi, to je podlo delo. Ubije neko nekog na saboru, to je podlo delo. Prekrši neko mir ili nagodbu, osveti se neko lopovu, osveti se neko za kaznu
dosuñenu na saboru, ranom ili ubistvom ili paljevinom, to je podlo delo; izgubio je zemlju i pokretnu imovinu.
Odseče neko obe šake nekome, ubije nekog na spavanju, to je podlo delo. Podlo je delo nositi štiti preko obale134. Hara li neko po svojoj sopstvenoj
zemlji, izgubio je zemlju, pravo da živi u zemlji i pokretnu imovinu. Veže li neko nekog za drvo u šumi, to je podlo delo. Gaña li neko kroz badñu za dim i ubije čoveka, ubije u kadi ili kupatilu, ubije ga
dok vrši nuždu, iskopa čoveku oba oka, iseče čoveku jezik iz glave, odseču čoveku obe noge, ubije neko ženu, sve je to podlo delo. Ona uvek ima pravo na mir na skupu ili misi koliki god da je sukob izmeñu muškaraca.
Ubije neko svoga gazdu, to je podlo delo. Ubije neko muškarca na klupi s pivom nožem, kad s njim deli nož i komad
mesa, to je podlo delo. Pobije neko nekome stoku, učini se kao kurjak na njom, to je podlo delo135.
129 Stranac je ovde čovek iz druge pokrajine — ubica ne mora da bude izložen krvnoj osveti od strane rodbine ubijenog (koji se ne mire sa krvarinom). 130 Južnjak je ovde nemac. 131 Deo koji pripada svim ljudima u ovome se slučaju ne isplaćuje. 132 Svedok ovde nije očevidac, već čovek voljan da se zakune da stranka u sporu govori isitnu. 133 Neplativo ubistvo je ubistvo koje se nije moglo namiriti plaćanjem krvarine. 134 Metafora za neprijateljski napad s mora.
137
Ode neko na ratnički brod i učini se pljačkašem na moru, stoji li na vratu drugoga ili glavi i počini nasilje nad njim, to je podlo delo.
STAROSKANDINAVSKE DIPLOME
POZAJMICA KNJIGE136 Svim onim ljudima koji vide ili čuju ovo pismo šalje Olav Endridson Božji i
svoj pozdrav. Neka vam bude na znanja da sam ja primio na zahtev moga gospodara četiri knjige koje pripadaju Marijinoj crkvi. One su ovako procenjene u prisustvu Okea kancelara i gospodina Salomona: Inforciatum na 6 maraka žeženog srebra, Digestum vetus na 4 marke, Codex na 3 marke i Digestum novum na 1 marku137. Dve od pomenutih knjiga, Inforciatum i Digestum vetus, obećavam da ću vratiti Marijinoj crkvi ili platiti onoliko para koliko su procenjene ako nestanu. Ali za Codex i Digestum novum, koje su nestale, obećavam da ću kupiti Marijinoj crkvi druge knjige za četiri marke žeženog srebra, na koliko su procenjene, ili platiti Marijinoj crkvi toliko novca u roku od dve godine dok se vratim iz škole. I stavljam na zalogu kako sebe, tako i moje naslednike, zemlju i pokretnu imovinu da će to biti ispunjeno138. Od sada više neće važiti ono pismo koje smo ja i Arni Gevaldson ranije izdali kad smo primili te knjige. A za istinitu potvrdu stavljam svoj pečat na ovo pismo koji bi sačinjeno u Bjorgvinu devetnaeste godine vladavine moga vrlog gospodara Hakona, s Božjom milošću kralja Norveške, dana 27. avgusta (VI kalendas Septembris).
ISKAZ SVEDOKA139
Vas, moj vrli i visokorodni glavaru, kralju Hansu, s Božjom milošću kralju Norveške i Danske, izabranom za kralja Švedske, venda i gota, hertugu Slesviga i hertugu Holstena, Stormarska i Ditmarska, grofu Oldenborga i Delmenhorsta, pozdravljam ja Tjostolf Sveinson, gospodina Oda Alvsona podknez u namesništvu Skien, ponizno s Bogom kao Vaš dužni sluga. Obznanjujem za Vaše gospodstvo da sam po pismu Vaše milosti i naredbi bio na imanju Heransgard srednjeg dana nedelje140 odmah po križnoj misi s proleća u šestoj godini Vaše vladavine141. Tu sam uzeo iskaz svedoka o ubistvu Arnea Toleivsona, koga je Lidvord Aslakson povredio iz nehata. Prvo sam uzeo dva pouzdana svedoka da je ubistvo kazano, koji se zovu Eistein Agvaldson i Olav Hisingson, i koji su se zakleli na knjigu s punom zakletvom da je Lidvord došao do njih istoga dana i kazao im da je ono što 135 Počinilac se ovde poredi sa kurjakom koji stoci rastrgne stomak tako da utroba i polusvarena hrana ispadnu napolje. 136 Bergen, 27. avgusta 1317. godine, Diplomatarium Norvegicum II, 129. 137 To su zakonici iz oblasti civilnog prava koji potiču od zakonika cara Justinijana Corpus iuris civili (529-534), zbirnu preradu i obradu zakona i pravila iz starog riumskog prava. 138 19. jula 1320 Olav Endridson je u Brigeu (Brügge) u Flandriji i onde zalaže sve četiri knjige za 16 engleskih funti sterlinga. 139 Skien, 6. maja 1489. godine (?), Diplomatarium Norvegicum I, 961. 140 U sredu. 141 Križna misa s proleća pada na 3. maj.
138
je Arne Toleivson dobio, to sam ja učinio i niko drugi. Zatim sam uzeo dva svedoka o toku zbivanja; oni se zovu Torgils Olveson i Tove Torsteinson. Oni su se zakleli na knjigu s punom zakletvom da je Lidvord, koji je naneo povredu, došao pešice do Bea, a Arne, koji je pao, tu bio gost od ranije. Lidvord, koji je naneo povredu, ušao je u kuću i sreo seljaka na vratima i upitao: „Mogu li da uñem u kuću?” Seljak je odgovorio: „Zašto ne bi ušao? I tebi ću pružiti čašu kako i drugima, ako se lepo ponašaš.” Lidvord je onda seo za sto i dobio čašu i nazdravio Arneu, onome što je pao, a Arne je prihvatio nazdravicu i zahvalio. Onda je Lidvord rekao: „Got synth ju.”142 Arne, onaj što je pao, odgovori: „Ja ne mogu da slušam to blebetanje.” Helge, onaj što je optužen da je učestvovao143, reče tada: „Pa ipak treba nešto da pričamo.” Arne odgovori: „Onda treba da govorimo jezik naših otaca i jezik naših majki; nećemo biti finiji no što oni behu. Mi ne želimo taj jezik, mi što kabret144 jedemo.” Ali Lidvor je ostao da sedi i da se duri zbog toga, i ništa nije rekao. Arne onda reče: „I reči na to ukazuju, a moramo pomisliti i da momku može srce biti ranjeno; svako se svoga seća.” Onda Lidvord ustade i uze helebardu i reče Torgeiru: „Hajde da…”145, i u tom Lidvord dvaput ubode Arnea, ali Arne ne dobi od toga povredu. Arne onda ustade i obojica isukaše noževe i ubodoše jedan drugoga i raniše jedan drugoga. Lidvord je Arnea ubo dvaput u glavu i treći put u preponu, i ovaj je od toga odmah umro. Bog nek se smiluje duši njegovoj. Ranije pomenutog Helgea odvedoše do vrata, ali on htede opet u kuću i zaseče vrata udarcem, ali ga zadrža seljak sa imanja. Seljak reče Sveinu: „Ne ubadaj čoveka dok ga držim.” Lidvord izañe i otrča svojim putem u šumu, a Helge ode gore na gornje imanje.
Ovo ubistvo je počinjeno u Beu u južnom delu Telemarka naveče na križnu misu s proleća van svakog svetog mesta146, a naslednici mrtvoga su po zakonu pozvani. On147 je takoñe stavio zalogu za Vašu milost za globu za gubitak podanika148 i plaćanje oprosta, a rodbini za krvarinu. Nisam mogao dobiti istinitije iskaze svedoka za vreme toga saslušanja. Ovaj iskaz svedoka je uzet u roku što ga je kralj odredio, a kao potvrdu toga stavljam svoj pečat na ovo pismo, koje je sačinjeno na onaj dan one godine kako je to već rečeno.
142 Donjenemački: “Neka te Bog blagoslovi." 143 Misli se u ubistvu. 144 Reč kabrette označava jednu vrstu iskuvanog mekog kravljeg sira, tada česte hrane na norveškom selu. 145 Tekst oštećen. 146 Staronorveški “griƒastaƒr”, sveto mesto, na primer crkva, gde se, ili sveto vreme, na primer božićni praznici, kad se ne sme izvršiti ubistvo niti naneti kakva telesna povreda. 147 Lidvord 148 Globa koja se isplaćivala kralju za gubitak jednog podanika.
139
KNJIŽEVNOST OD REFORMACIJE DO PREDROMANTIZMA
Lars Wivallius (1605-1669)
Tužbalica Nad ovim Suvim i hladnim Prolećem
Peva se kao: Blagosloveni Dan/ blagosloveni Čas &c. Nanovo štampana/ Godine 1673.
1 SUvo i hladno Proleće/ čini Leto kratkim/
I hranu za Zimu uništava/ Bože/ pomozi/ što vladaš/ reci Proleće odlazi/
I malo nam Radosti pruža/ Sunce toplo/ smiluj se/
S Vremenom suvim/ Sad Hladnoća Leto kvari.
2 Dobru Majsku Kišu daj/ nek kapa stalno dole/
Nek topla Rosa Bilje vlaži/ I Sušu proteraj/ ne daj Mrazu više
Da nežno Cveće kažnjava. Budi milostiv/ budi milostiv/
Za njih se ja molim/ Što GOSPoda služim i njega se bojim.
3 Ne daj da Vreme hladno/ i Suša tvrda/
Oštete ruže crvene/ Ne daj da Njivu ponosnu tako razore/
Da ona Seljaka hraniti ne može. Sačuvaj/ od Opasnosti/
U sva Vremena/ Nežne Zemlje Plodove.
4 Pusti Dveri Neba/ da Prolaz svoj proširi/
Pomozi Oblaku da se više digne/ Daj nam da brzo čujemo/ lepog Slavuja Pesmu/
Koga Hladnoća tera da ćuti. Daj da pevaju/ svi mladi/
Glasovima mnogim: Daj Deci da plešu i klanjaju se.
5 Daj da u nizu plešu/ Ljudi veliki i mali/
Pusti da lepršaju Leptiri Leta. Na Cveće i Lišće/ daj da drhte i stoje/
Mokri Biseri Nebeski/ Daj da cvrkuću/ daj da pevaju/
Štiglici mali/ Uz divne Švedske bele Pliske.
140
6 Daj Radost i Utehu/ ne daj Ševa da umre/
Daj Lastavici Letnjoj da živi. Uteši svake Grudi na Ostrvu Švedskom/
Koje sad tužno zbori. Daj Leto/ daj Cveće/ Daj dobro zeleno Seno/
Daj da Kukavica viče i kuka. 7
Prema Svitanju bledom/ prema Svanjivanju mekom/ Kad Noć se i Dan dele/
Daj da se čuje mnoga Igra/ za letnja Vremena/ Životinje da plešu/ glasaju se i dozivaju/
U Strujama/ ne zaboravi Mnoge Losose/ mnoge Jazove/
Mnoge Ribe svoga Para da nañu. 8
Učini nam Dan dugim/ učini nam Noć kratkom/ Daj da Dažd topli dole pada/
I navedi na Poj/ onu Pticu što beše/ Nema tokom Zime hladne/
Daj da poji/ daj da juri/ Mnogo Brakova/ mnogo Parova/ Daj da se svi Ljudi raduju.
9 Učini nas plodnim gore/ učini nas plodnim dole/
I pozdravi Sela i Gradove/ Mnoga Tela Ratara/ tada se više raduju/
Koji u tankoj lanenoj odeći hode/ Po Dolinama/ Drozd se glasa/
I mnoga Usta se smeju/ I mnogi Trubači sviraju.
10 Da/ vedro Sunce/ ti Prijatelju siromaha/ Što Sjaj svoj često nikome ne štediš hteti/
Zasvetli nad našim Imanjem/ Letom opet/ Daj da Hladnoća i Suša nestanu/
Sad čeznu/ sad žude/ Žene i Muškarci/
Da po jasnom Sjaju Sunca hode. 11
Učini nam Brigu kratkom/ postani Prijatelj Ratara/ Daj da Šume i Doline ozelene/
Oteraj Sušu/ daj Vlagu sad/ Mnogoga Seljaka Srce uteši/
Daj da peva/ mnogi Jezik/ O Radosti opet/
Koji sad tužno zbori.
141
12 Daj da Šuma zelena stane/ daj da Zemlja Plod dobije/
Gledaj da nam ništa ne manjka/ Daj da puhne jedan lep/ i divan Miris/
Šuma/ Njiva i Livada/ Daj da se venci stavljaju/ daj da se pleše/
S Radošću/ s Krotkošću/ Daj da se razmeste šareni Kreveti.
13 Daj da Trava omekša/ i Cvet lep/
Daj da pleše mali Hermelin/ Daj da nam piri slatko/ onde na Jezeru.
Daj da lep Vetar duva na Šešir/ Na Livadi/ daj Krevet/
U Travi zelenoj/ Onima što Noću putuju.
14 Daj da Činovnici ispravno Ruku svoju koriste/
I bezbedno na Put krenu/ Daj da se Trgovci po Vodi i po Tlu kreću/
Onde gde se Trgovinom najradije bave/ Od Putovanja i Puta/ Meñu svim Staležima/
Daj da se mnogi raduju. 15
Daj da Dan topao bude/ mnogi Pastir tad stoji/ U mnogim zelenim prijatnim Senima/
I trese svoju ruku/ Kozama i Ovcama/ Daj da žvaću Bobice i Jabuke/
Od Pluga/ od Šume/ Dokle god doseže/
Daj Volu da gleda i zuri. 16
Pusti Stoku na ispašu/ pusti Vola iz Staje/ Isteraj Marvu i Blago u Šumu/
Daj Konju da mu Staja bude pod Božjim ključem/ Daj da se Seljak raduje Plugu/ Žetva bogata/ radost pričinjava/
Daj da Seme nikne/ Iz Zemlje bogate i zrele.
17 Daj da mu zeleno jedu Ovce/ daj da mu cveta Livada/
Pomozi da se napune Sudovi prazni/ Kad Seljak sam vlada/ i Ratnik Krevet dobije/
Da odmori Udove umorne/ Smiri Bes/ daj Mir/
Mnogo Devojaka/ mnogo Momaka/ Tada se raduje pre sve mere.
142
18 Na Cveće i Lisje pusti Pčele/
Što Med slatki vuku/ A Vazduh se zagluši/ od Buke i Krika/
Gde se dve Vojske sreću/ Smiri Bes/ daj Mir/
Bože budi uz nas/ Kako da Neprijatelja najbolje pobedimo.
19 Ti vladaš Ratom/ ti vladaš svime/
Ti vladaš i Nebom čvrstim/ Jer ja želim/ sve tebi da prepustim/ Pomozi nam kad hodamo i kad jašemo/
Učini bujnim/ hrabrim/ Šta je sad pozvano/
Ti najbolje znaš naše dobro. 20
Mi smo/ O Bože/ prema tebi grešili/ Oprosti nam Nedostatke teške/ Mi hoćemo/ s Pokajanjem/
Sada Dane naše da živimo/ Daj nek padne/ nad svima/
Tvoga Besa Pretnja/ I smiri sve što nas sludeti može.
21 Smiri Požudu/ tvoji nas Darovi uče/ Uvek ispravno da uživamo i koristimo/
I najzad ja molim/ pomozi Trud onih/ Koji krotko svoj Sto zastiru/
I pomozi/ ne obori/ Onu Ruku što nosi/
Prazan i napukao Krčag. 22
Daj im dobru Godinu/ neka im tvoje sija Sunce/ Koje Godišnja Doba zna da deli/
I Mesec onaj neka ide/ I ove Godine kao i lane/ Da Mena i Uštap ne nedostanu//
Druge one/ pusti da idu/ Za prazne Stolove/
Što nikada bolesnom Izlečenje ne daju. (1641-42)
143
Thomas Kingo Umoran od ovoga sveta i željan neba
1. Zbogom, Svete, zbogom idi,
Sad mi je dosadilo da budem tvoj rob, To breme što si mi natovario, Njega zbacujem i prezreću ga,
Otrgnuću se i sad mi je dosadila Taština, Taština.
2. Pa šta je sve
Što svet dotera s divinim likom? To su samo seni i blistavo Staklo,
To su samo mehuri i napukli probisveti, To su samo ledena kora, otpad i briga,
Taština, Taština.
3. Šta su moje godine,
Što šunjajući se nestaju i krijući se odlaze? Šta je moja briga? moj duh pun misli?
Moja briga? moja radost? moje glave maštanja? Šta je moj rad? moj trud? moj znoj?
Taština, Taština.
4. O bogatstvo i zlato,
Ti idolu zemaljskog carstva i blistavoj crnici, Ti i jesi od varljivih stvari sveta, Što rastu, smanjuju se i menjaju, Ti i jesi zarad najvišeg htenja,
Taština, Taština.
5. Ah, čast, šta je?
Šta su tvoje krune i venci što ih nosiš? Zavist ti uvek na grbači sedi,
Tajno ti prete i nikad nisi sigurna! Često se onde saplićeš, gde drugi lako kliznu,
Taština, Taština.
6.
Ah, naklonost i ljubav,
144
Ti hitro dižeš čardak u vazduhu što pada, Ti izveštačeni naduvenko, nestalni vetre, Što hiljade očiju imaš pa ipak slep juriš, Šta si kada te na svetlu dana čovek vidi?
Taština, Taština.
7. Ah, prijateljstvo i vera,
Što se prilično po sreći kao vetrokaz okrećeš! Ti lepi prevarantu, čankolizu bedni,
Što često razočaraš kad se pehar jada ispije ti si, kao što iz iskustva znam149,
Taština, Taština.
8. Ah, telesna željo,
Koja je mnoge smrtnim usnama poljubila, Ti kučino što se pališ, ti iskro što letiš150,
Mnoge si u večni plam oterala, Ti na med ličiš, ali je piće gadno
Taština, Taština.
9. Pa onda idi, idi,
Ti nećeš više moju dušu varati, Prevrtljivi svete, napuštam te, I spuštam te u grbo zaborava,
Čeznem da iskupim svoju tugu i jad, U Avramovom krilu, U Avramovom krilu.
10. Onde će moje godine
Započeti u večnosti divno proleće, Onde neće dan sa suncem ustajati,
Niti mi mesec menu i uštap odmeravati, Jer ISus je sunce, što mu zraci sjaju
U Avramovom krilu, U Avramovom krilu.
11. Moje bogatstvo i zlato
Biće čistom postojanošću puno,
149 Kingo je doživeo Griffenfeldtov pad i to je ostavilo jak utisak na njega. 150 Kučina i iskra kao simboli ženske i muške ljubavi (v. Isaija 1.31).
145
Neće mi ih lopov ukrasti, Neće mi ih lukavost oteti,
Moje bogatstvo je osloboñeno svih zemaljskih udara U Avramovom krilu, U Avramovom krilu.
12. Ja ću čast dobiti151
Sa trona na kom moj ISus sedi, Meni će krunu dati divotom ispunjenu, Krvlju jagnjetovom sve je pozlaćeno152,
Dobiću je pa makar se i sam satana razbesneo, U Avramovom krilu, U Avramovom krilu.
13. Divotom ću ja
Zablistati meñu svetim brojem anñela, Zavidno oko me neće videti,
BOžji lik će mi se uvek u oči smešiti, Tu ću se rugati smrti zavidnoj
U Avramovom krilu, U Avramovom krilu.
14. Onde ja prijatelja jednoga imam,
Moj ISus, što voli i što ga vole, Moje oko koje ga vidi onakvog kakav je,
On uvek nebesku luču ljubavi iznosi, Uz duh ljubav večno šarom sjaji
U Avramovom krilu, U Avramovom krilu.
15. Moja želja i moja radost
Osvežavaju se basunama anñela i zvukom, Ali BOg je uvek sva želja za mene i njih!
I digni se onda, dušo moja, i zaboravi sav svet! Ali ne zaboravi da je želja večna i slatka
U Avramovom krilu, U Avramovom krilu.
151 Ova i sledeće strofe su zasnovane na Jovanovom otkrovenju IV-VII. 152 Osvećen pranjem u krvi jagnjeta, to jest ispunjen snagom pomiriteljske crkvi Isusove i njegovim patnjom na krstu. Slika je oblikovana u duhu tadašnjeg hrišćanstva pokajanja i iskajanja grehova.
146
Svako ima svoju sudbinu
1. Tuga i radost zajedno putuju, Sreća, nesreća u redu se kreću,
Uspeh i neuspeh jedan drugog dozivaju, Sunce i oblaci jedno drugo prate!
Ovozemaljsko zlato Divna je prašina,
Nebo je jedino blaženstvom puno.
2. Krune i skiptri bleskom dijamanta se igraju,
Ali igra ipak nije kraljevska odeća! Hiljade tereta krune ljuljaju, Hiljade briga u moći skiptara!
Stanište je kraljeva Lepi nemir!
Nebo jedino čini blaženim i vedrim!
3. Sve stvari imaju svoju promenljivu sudbu!
Svi svoju brigu u grudima mogu naći! Često su grudi pod skupocenim nakitom
pune tuge i tajnog jada! Svi imaju svoje, Malo ili veliko!
Nebo jedino briga nas lišava!
4. Moć i mudrost i zemaljska čast,
Snaga i mladost u rascvetalim godinama visoko nad drugima glavu mogu dizati,
ali ipak padaju i vremenom prolaze! Sve stvari moraju
Kraju stići, Nebesko blaženstvo jedino opstaje!
5. Najdivnije ruže najtvrñe trnje imaju,
Najlepši cvetovi razjedajući otrov, Pod rumenim obrazom srce može svesti Što je sudbina ipak tako različito podeljena!
Po vodama opasnosti Naša zemlja pluta,
Nebo jedino do blaženstva uzvisuje!
6. Pa neka! nikad se ja mučiti neću
Što svet po mome planu nije! Nikakva me briga slomiti neće,
147
Ništa mome srcu hrabrost uzeti neće! Tuga će umreti, Seme radosti
Na ostrvu nebeskog blaženstva cvetati!
7. Strah će poroditi trajnu radost, Bol će svoju nit iz tuge izvlačiti!
Beda krasiti najbogatiju odeću, Slabost se uzdići na najzdravijim nogama!
Zavist će stajati U uglu stida zarobljena,
Nebo jedino sve to može srediti!
8. Neka onda moj usud i moja sreća budu
Kako moj BOg i moj GOspod želi, Neka samo zavist svoju žuč sipa,
Neka samo i svet svoju igru do kraja tera! Zamka vremena
Prazna će ipak ostati, Nebo će ovde sve preokrenuti!
Skogekär Bergbo Iz zbirke Wenerid
SVe je zalud, kao vetar i kao sen Sve stiže i odlazi i ništa ne ostaje I kad najduže traje namah nestaje
Sve kao perje prhne i nalik dimu je tren
Svejedno je da li čovek plače ili peva. Jer vreme prehitro oboma juri jednako
Nestaje kada je najbolje i ne zna se kako Kad čovek zaludnu brigu za zaludne stvari sneva.
Zato budi srećna što k tebi srce moje poseže Što vreme ište neka ti se ne čini da mnogo oteže
Provesti u samoći svoju ću mladost
Bolje je nego na brige misliti na radost. Ko nam zaborav dade taj nam i pamćenje stvori
Možda će i Venerid jednom duh moj prestati da mori.
148
Gunno Eurelius Dahlstierna (1661-1709)
XXIII. N e d e l j a n a k o n Trojice Mat. XXII.21.
Podajte caru carevo, a Bogu Božje.
Velikog nebeskog Boga/ Gospodara velikih gospodara/ Koji svim stvarima vlada/ i sve nas drži/ Treba ljudi hvalom i slavom da uzdižu dan i noć/ Gde po zemlji hodimo blizu i daleko:
A onda se od nas zahteva velikih i malih/ Da verom i krvlju one što ih Bog za gospodare stavi Slavimo/ poštujemo/ obavezu dajemo/ slušamo/ službu i porezu; Ako hoćemo da izbegnemo ono/ što je mnogo gore!
Šta nam je Gospod naložio, to je zakon i pravo/ To je onaj put kojim svi treba da hodimo I u to se pouzdamo/da iznenada tlo ne izgubimo:
„Daj Bogu svoje srce; daj kralju svoju veru: „Daj Bogu dušu; i daj svome kralju blago/ život i krv: „Daj Bogu i kralju što im pripada; tako ðavo svoje ne dobije!
Johan Runius Nad taštinama sveta
Air Anglois 153
1 Šta skoro svi Nakon pada154 Ovde nazivamo
Divno i prijatno, otmeno i visoko: Mene to Niti razvedrava Niti zasićuje,
Srce ipak ostaje nezadovoljno. Šta je svet? Samo sujeta,
požuda, čast, bogatstvo, Sve o čemu ovde snimo,
Nema ga, Kad se probudimo Nagi smo.
I naša je kesa sasvim prazna155 Telo izmoreno, Plata mala,
153 Engleski airen, u to vreme omiljena melodija. 154 Rodnog greha 155 Kesa za novac.
149
Račun sasvim pun156 Ima sluga taštine,
Tričarije i ništice, Lake kao perje, Prolazne kao vetar,
Ali s večnim dugom.
2 Šta je rod,157 Svilena odeća, I položaj,
Svih je ljudi poreklo dobro poznato. Tečnost je krv, Purpurna reka Odinovo delo
Izdan ipak iz Adamovih bedara158. Odećom svojom I praocima
Nećeš postati plemić, Sopstvena vrlina je plemstvo pravo;
Ne diži krestu, Ko beše ishodište Pronañi sad,
Otac tvoj je orao, majka ti prela159. Idi Pismu160, Idi humku,
Pogledaj šta mrtvi rodovi veruju, Zemlja je ta majka svih161:
Štiti i mač, U grobu se sreću, Prosjački štap
Kao brata prepoznaju.
3 Šta je zadovoljstvo? Šta je sok162? Samo vetra dah,
Ljuska bez jezgra, dom za crve: Nakon slasti, Nakon pića, Sledi trulež,
Crv savesti će tad rasti. Iza greha
156 Račun pred Bogom. 157 Podrazumeva plemenit rod. 158 Po Svetom pismu: poticati od nečijih bedara. O poreklu. 159 Upućuje na švedsku krilaticu: Kad je Adam orao, a Eva prela, gde tad beše plemstvo. 160 Sveto pismo 161 Prva Knjiga Mojsijeva, 3:19: „Jer si prah i prahu ćeš se vratiti.” 162 Misli na vino u Bahusovoj službi.
150
Sram sledi; Požudniče, pazi se pada, Seti se kako ženskar nedavno zaluta,
Kao od olakšanja, Pa iz taštine, Zatim iz požude
Pade i na stubu srama završi. Ti, pijanice, Slušaj kakav čudan slučaj
Nedavno se zbi u Bahusovoj državi: Pivopija silni, pjan kao klada,
Ode od vina, Pade na tikvu, Srete svinju
I glasno kriknu, dobar dan druže.
4 Šta je zlato? Crveni glib U škrinji?
Kome dukati ne prijaju? Čitava kesa, Prilično teška, U gladi se daje
Za smeće i golubinji kal163 Gaji vraga Žuto sranje,
Crne zemlje ekskrement. Ko rod boga zlata ne poznaje
Zna drugara Preko dukata Koji s hranom164
Preko Judinog creva isteče. Ti, škrtice, Što novac gutaš,
Koji zbog začarana duha Žuto smeće u mačjoj koži165
Dole zakopavaš I s počašću Tom se klanjaš;
Fuj i ti i bog tvoj!
5 Za svet me taj S ohološću, Taštinom požude,
Potpuno baš briga,
163 Vidi Drugu knjigu o carevima 6:25 o gladi u Samariji: „a četvrt kava golubinjega kala za pet sikala srebra”. 164 Verovatno aludira na jedno mesto u Jozefovom opisu uništenja Jerusalima. 165 Kese za novac su pravljene od mačje kože.
151
I za novac kovani, I ciciju tu Baš mi se fućka,
Sve to prezirem: Kažu mnogi Da ta pesma
Udicu moju tupi166 I svetu me na porugu izlaže.
Nek tako bude, Nek se tako zbiva, Ja ću odgovoriti:
Svako misli da je pametan. Velika gospoda Imaju svoje lude,
Što ih prate tamo-amo; Ja i svet svaki imamo svoga;
Ako hoćeš da čuješ, I da o tom pričaš, Moraš učiniti;
Ja sam njegova, on je moj167.
Hans Adolf Brorson O Postanju
1 Ustajte! sve stvari, što ih BOg stvori, Njegova divotu da slave,
I najmanje što on stvori, veliko je, Njegovu moć može dokazati.
2 Da svi kraljevi krenu po redu, Sa svojom silom i moći,
Ne bi uspeli ni najmanji list Da stave na koprivu.
3 Da! velika sila svih anñela, Što skiptar nebesa nose,
Nikada tu sposobnost ne imaše Najmanju trun da stvori.
4 Najmanja travka nad kojom se čudim Po šumama i dolovima,
Gde tu mudrost da dobijem O njima samo ispravno da govorim?
5 Šta bih da počnem kad Malo proziram,
Koliko mnogo ljudi hodaše i hodi U svim carstvima sveta?
166 Kvari mogućnosti za zaradu. 167 Ja sam luda sveta, on je moja.
152
6 Šta da kažem kad vidim Da sve šume vrve,
Mnogi vratolomi što ih ptice čine Gore pod gospodovim nebom?
7 Šta da kažem kad hodam Meñu cvećem na poljima,
Kad pesma ptica bruji Kao hiljadu struna harfe?
8 Šta da kažem kad moj duh U duboka dna mora
Tek tako malo može da pogleda I tako mnogo usta vidi?
9 Šta da kažem kad želim Da koliko visoko mogu pogledati
I sve misli okrenuti Carstvu svetloga sunca?
10 Šta da kažem kad vidim Kako roj zvezda sja,
Kako mi se svaka blago smeši, I gore mi k nebu maše?
11 Šta da kažem kad gore K Bogu duhom jurim!
I vidim ogromnu vojsku Blagih anñela čete?
12 Šta da kažem? moje reči Ne žele mnogo da kažu;
O, BOže! kako je tvoja mudrost velika; Tvoja dobrota, snaga i moć!
13 Svem onom što duh ima Naš će tvorac u susret krenuti,
Njegov će zakon brda i doline ispuniti, I sve krajeve sveta.
14 O! hvalimo Gospoda na ovoj zemlji, Ko ima sposobnost i jezik,
I svi koji na nebu žive, Našem tvorcu hvalu nek pevaju.
15 Skupite se svi ljudi na ovoj zemlji, U tonu radosti zajedno,
Haleluja! naš Bog je velik, A nebo odgovara amen!
Iz Čudna dragocenost vere (1739)
153
Georg Stiernhielm (1598-1672)
Iz Parnasovog trijumfa (Jedna sirena ili riba-devojka izmeñu dve drijade)168
Željo srca! reci moru kako tiho Ono leži, kao svetlucavo Ogledalo, Tako blistavo kao Srebro istopljeno u kašici,
Sve je puno mira, ne čuje se ništa što smeta. Tlo cveta, i puno je ploda;
I šuma svoje lišće nosi u divoti, Na Brdu se životinje pare,
Dokle jutro ne zarudi. Svež zapadni vetar lagano počinje da šumi,
Ptičice se gnezde, cvrkuću, skaču; Gospoña Nachtigal se zvučno glasa.
Sve se raduje: jer ovde žive Paks i Muza.
Lars Johanson (Lucidor) (1638-1674)
Svetovne Pesme XVI
1 Kada bih se žalio, lud bih bio/
Mada mi prilično loše ide/ Sreća moja izgleda krivudavo hoda/
Očekujući Vreme ona izgleda pravo ide; Ta ceo Svet voli ono što je šaroliko/
Mnogi moraju da živi i što beli hleb ne jedu.
2 Nesreća se izgleda stalno sa srećom smenjuje/
Sve što Početak ima jednom se završava; Pijan Čovek nema uvek štap put da mu kazuje/
Radost Suze izaziva/ Suze se Pesmom završavaju; Onaj ko na Istinu Štapom pokazuje
Ipak može lako sa Mostića Istine pasti.
3 Rosa nebeska običava na Drveće da pada/
Ali čim im zemlja soka dovoljno da/ Da oblaku mogu prkositi/ ko ih može saseći
Kad sekira ni držalju nema? Crvotočna se prstima mogu gnječiti/
Mnogi veruju da su pobedili kad na kraju izgube.
168 Parnassus Triumphans (En sirena eller haf-fru mellan twå dryader)
154
4 Zato samo pusti Sreću da se s Nesrećom bije
Dok ne vidim/ Ko će za mene pobediti/ Niko ne bi trebalo iznajmljenog konja prejako da jaše
Ako ga izmoriš muke će ti stvarati; Mada neko mora proganjanje da trpi
Duh ostaje slobodan i kada Telo nije.
5 Zato će moja Krv i i Duh bezbrižni ostati/
L a s s e se ne boji ni mržnje/ Zavisti ili Sile/ Niko ne bi smeo da čini više nego zašta može da odgovara/
Pravda mora (uprkos Nepravdi) svojim ići Putem/ Nek izbegne ko može takvu Omču Nesreće/
6 Zamisli moj Prijatelju da bi neko zato morao da živi
Vedro/ mada mu to nikako ne prija/ Sreća se stalno okreće/ retko kad može da ostane/
Mada tek juče stiže/ danas već odlazi; Zato se nadam da ćete jednom naučiti da pišete
Da ste Vi nesrećni vedri kao Ja. (1669-1670)
Henrik Gerner 169 Iz Oeconomia practico-sacra mudraca (1662.)170
Glava 4: O domaćinovom odnosu prema svojoj supruzi
Nedaj svojoj supruzi da stekne vlast nad tobom, da ne bi postala tvoj gospodar. (Sir. 9,2)171
Kao što se Bogu nije mililo da u postanju glavu stavi onde gde su rebra, ili rebra onde gde je glava, tako mu i nije naredio da supruga nad mužem ima vlast (5. Moj. 22,5): to je njemu gadost da se žena ili u mušku odeću oblači ili oružje nosi, ali je još odbojnije da se vidi obučena u mušku vlast, i da se nad svojim mužem nadvlašćuje. Jer time zamera Božjem delu, koji čoveka stavi da joj bude njena glava i učini je njegovim pomoćnikom. Čuvaj se zato, ti obazrivi domaćine, da ne poviješ svoj vrat pod ženin jaram! jer to ti nije korisno, ali moraš očekivati jednu od tri stvari: 1. Ili ćeš postati idolopoklonik, jer ako ti tvoja supruga prvo postane gospodarom, onda će ti ona ubrzo postati i tvoj Bog; što se može videti kod mudrog Salomona, koji je pustio da mu nepoznate i strane žene nad srcem zavladaju (1. Kr. 11,4). Tako se to
169 Henrik Gerner (1629-1700), župnik u Birkeredu kraj Kopenhagena. 170 Reč „oeconomia” je tada značila gazdinstvo ili učenje tome kako valja voditi jedno domaćÊinstvo. „practico-sacra” ukazuje na tesnu vezu izmeñu svetovnog i duhovnog aspekta. Gernerova knjiga je samo jedna od mnogih knjiga u tom žanru, koji se naglo razvio nakon reformacije zbog središnjeg značaja koji je luteranizam dodelio ocu porodice. 171 Sirah: Knjiga Isusa Siraha. Jedan od apokrifnih (tajnih) spisa. Ti spisi nisu uneti u Stari Zavet, tj. nisu kanonizirani.
155
dogodilo sinovima Izraelovima sa kćerima moabitskim (4. Moj. 25,1-2). - 2. Ili si zapao u najveću opasnost: Gde Samsonova žena u Timni zadobi vlast nad Samsonovim srcem, a Dalida vlast nad njegovom snagom, to ga je prvo koštalo 30 svečanih haljina i života 30 mladića (Sud. 14,19); drugo ga je koštalo oba oka njegova i na kraju njegovog vlastitog života (Sud. 16,17.21). – 3. Ili ćeš zadobiti veliku bol u srcu: jer tvoja će te supruga prezirati, tvoj će bližnji huliti na tebe, a iz ta dva proishodi treće: od toga ćeš bol u srcu imati. I šta da se onda sudi o jedu koji će to kod drugih izazvati, da kći želi u majčinoj košulji da hodi i sin da se navikne u očevoj da bude? Takav brak, u kome je muž žena, a žena muž, nalik je na gradnju Kule vavilonske, gde uzeše opeke mesto kamena, i smolu zemljanu mesto kreč, i niko nikoga ne razumeše pravo (1. Moj. 11,3.7) Suviše je nisko za jednog čoveka da bude kako žena, i suviše visoko za jednu ženu da bude muškobanja…
Olof von Dalin Zadovoljstvo toga da zadržiš u tajnosti svoj izbor ljubavi
Tiha šumo i bistri izvore, Koji moj jad u usamljenosti čuste.
Čini se da se i sam eho pita za njeno ime, koje je moje srce pokrenula.
Vi mi možete svedoke dovesti, Da li još kakav smrtnik postoji
Koji može više ceniti, hvaliti Onu koju sebi za prijatelja izabra.
Mada mi srce pući mora, Da svu muku moju iskaže;
Ipak ću sve do zadnjeg časa, Skrivenim zadržati svoj skupoceni izbor.
Nežna mi vatra srce nagriza, Ali s takvom divotom
Da upravo moju ljubav hrani: Koga volim niko ne zna.
Pesma
Dragi Bahuse, otvori svoju bačvu! Iz tvojih mi flaša podari pijanstvo!
Sve do poslednjeg časa možeš mi dati Da u buretu vina svoju kuću gradim.
Dragi Bahuse, otvori svoju bačvu itd.
Najdivnija Venero, ne nanosi mi bol, Ti koja čitav svet zadovoljnim činiš!
Zašto si mi se u srce smestila, Kada mi nisi donela pobedu i radost?
Najdivnija Venero, ne nanosi mi bol itd.
Ko će me zaime sveta braniti? Bahus i Venera se oko moje kože bore.
Ali ipak za oboje mogu postojati:
156
Kad jedno izañe, drugo unutra uñe. Ko će me za ime sveta braniti:
Bahus i Venera se oko moje kože bore.
Pesma
Svraka sedi na crkvenom tornju, a gusku u lonac stavljaju; i onaj, što draganu ima, nema se zato zašto hvaliti.
Prijatelju dragi, hajde, u kolo se uhvati, i plesom pod razori; ne smej se ubodu u srce: ja znam najbolje gde je pogodilo.
Podigni jedro, sad nam vetar duva, ja se na brod uvek usuñujem; svako svoj uzima, pa i ja moj, jadan onaj koji ničeg nema.
More se talasa i broj plovi od Jeteborja pa do Kine; i kome je prijatelj u mislima ne može besneti i cerekati se.
Ptica peva u zelenom lugu, i grana počinje da raña; ja mislim na svaki lep trenutak što ću ga provesti sa svojom dragom!
Sedi dole na goli sneg pa se nećeš mrznuti po čelu; a da moj anñeo nije lep, sigurno bih drugog uzeo.
Švedski Argus: List I:49
A pošto sam pomenuo formalnosti, mogu priznati da sam sinoć čuo nešto što je vredno pažnje: Ako se želi primeniti na sneno otezanje kakvog suñenja, ima se pravo na to: Dobio sam jednog smešnog momka, koji me svako veče zabavlja svojim pričama, a ovu mi je ispričao na starinski način na koji se pričaju bajke meñu prostim ljudima.
Bio jednom jedan kralj, koji je imao kraljicu, a imali su jednu kći, koja je bila tako lepa, tako lepa, kao sve ono što je lepo, i davali su joj tako sjajnu, sjajnu odeću od čistog zlata i srebra, da je blistala kao sunce. I onda se dogodilo da je stigao jedan kraljević iz strane zemlje; ne, stani, zaboravio sam da kažem da je princeza imala jednog malog, malog psa, koji se zvao Pip. I sve je to bilo lepo i dobro, onaj kraljević iz daleke zemlje je video princezu u crkvi, i onda se tako, tako zaljubio: da nije mogao ni da jede ni da pije, i skroz je na smrt legao. Ne znam sad baš kako, ali princeza je izgubila svog psa, koji se zvao Pip, i niko nije gde je nestao, a princeza je tako tugovala da nikome nije dato da je teši. I dani su dolazili i odlazili, i ona nikako da ozdravi, pa je kralj pomislio da će ona umreti, i onda je kralj rekao kraljici: Draga majko, šta da činimo? i
157
kraljica je odgovorila: Dragi oče, ništa drugo ne znam sem da po svim kraljevstvima oglasima da će onaj ko povrati Pipa dobiti našu kći. I to se tako zbilo i dogodilo, i onda je kraljević pomislio, onaj što je ležao bolestan: oho, oho, mogu da dobijem princezu ako vratim Pipa? to je lepo. I onda je otišao preko celog sveta, preko 20 milja, dok nije stigao do jedne babe na jednom vojničkom imanjcetu: Dobar dan, reče on, bogteblagoslovio, reče baba. Babo, možeš li da mi kažeš nešto o Pipu, reče kraljević. Da, reče baba:
Ako oćeš da ostaneš u mom domu Dok ne izjedeš dvanaes iljada jaja,
Saznaćeš ono za čim žudiš. Gde je Pip nestao.
Dobro, dobro, pomisli kraljević. I tu moj momak završi svoju šašavu bajku: Kad sam ga upitao zašto ne ispriča još, odgovorio
je: Čekaj, čekaj dok kraljević ne pojede sva jaja. Ne, ne, to ne ide tako brzo: mislite li da se to može završiti za četvrt godine? S m e š n e f o r m a l n o s t i ! S a d t r e b a d a č e k a m č e t v r t g o d i n e d o k n e č u j e m k r a j p r ič e
Carl von Linné
Iz GOVORA o osobitostima insekata, održanom za Kralj. Akademiju Nauka u Auditorio Illustri172, kada je održano prvo predsedništvo1739, dana 3. oktobra173
Moja gospodo!
I. Sve što je svemoćni Tvorac sredio na našoj planeti načinjeno je u tako čudesnom redu da ne postoji ništa čemu nije potrebna podrška drugog da opstane; Zemlja sama sa svojim kamenjem, rudama i šljunkom, hrane se elementima i iz njih rañaju174: Biljke, drveće, bilje, trava i mahovina, rastu iz planete i na kraju životinje iz biljaka. Svi se oni na kraju pretvaraju nanovo u svoje prvotne tvari, zemlja postaje hrana biljkama, biljke crvima, crvi pticama i ptice često grabljivicama; često na kraju ptice grabljivice pojedu grabljivice, crvi pojedu ptice grabljivice, bilje pojede crve, zemlja pojede bilje: Da čovek, koji sve pretvara u svoje potrebe, često postaje hrana grabljivica, ptica grabljivica, crva ili zemlje. I tako se sve kreće u krug.
Dakle, svaka pojedina stvorena stvar nije stvorena samo zarad sebe, već zarad drugih. Tigrovi, risovi, medvedi, žderavci, lisice, hermelini &c. moraju da nose svoje skupocene kože drugima na korist. Psi moraju celoga dana da gone srndaća ili zeca, da bi ih čovek iskoristio sebi za hranu: oni sami najmanje imaju koristi od svoga rada. Jazavac istera zeca iz njegovih podzemnih hodnika ljudima na uslugu; konj, slon, kamila moraju da nose najteže terete; vo vuče plug; krava daje mleko; ovca nosi vunu; irvas vuče saone; svinja i jež riju zemlju; krtica izbacuje crnicu da se trava i bilje lakše mogu sejati: soko hvata ptice za ljude; kokoš nas hrani jajima, petao nas izjutra budi; kukavica i ševa danju; slavuj nam peva i poji noću. Paun sjaji svojim zlatnim perjem da nam oči raduje.
Većina ptica kao što su rode, ždralovi, čaplje, guske, labudovi, patke, čvorci i zebe moraju da se svake godine s proleća sele ovamo nama na Severu; zamene svoja staništa s jeseni za zemlje južnoga sveta, kako bi mogle da padnu u ruke više naroda.
172 Auditorio Illustri Velika sala Viteškog doma 173 Akademija je osnovana 2. juna 1739. godine, a Linné je žrebom odreñen a bude prvi predsednik; kada mu 3. prestaje mandat, on drži ovaj govor koji je bio početak do danas neprekinutog niza predsedničkih govora. 174 Elementi zemlja, vazduh, voda, vatra
158
Ribe moraju da se svake godine dignu iz bezbednog bezdna mora do nesigurnih obala, plivaju uz reke, putuju od jedne do druge obale nakon meseci i dana, da bi životinje, ptice i mi mogli da ih u gomilama lovimo.
Ronci se u stotinama spuštaju a jezera i kao mreža teraju ribu ka obali da bismo onde lakše mogli da je lovimo. Galebovi moraju ceo dana da lete nad vodom da pokažu gde je ispod površinom skrivena riba.
Surinamska mušica svetli noću da bismo pri njenom svetlu mogli da vidimo. Svilena buba tka tako dugu nit da bismo mi mogli da se obučemo. Pčele s velikim trudom sisaju med za naš izbirljiv jezik.
More samo osekom i plimom mora svakodnevno da na obalu baca gomile puževa, ostriga i jastoga, sve na službu čoveka i životinja.
I ako se mi ljud sada vratimo nama samima i našem ustrojstvu, zar ne vidimo isto? Mornari s mnogo rizika poveravaju svoj skupi život šumnim morskim talasima da bi to drugome dobit donelo; vojnici žrtvuju krv svoga srca i jedini život za slobodu i dobrobit svojih zemljaka. Činovnici provedu sav svoj život služeći drugima. Vlastodršci zapostavljaju svoju sopstvenu slobodu, vreme, zadovoljstvo i snagu za dobro pastve. Tvrdice skupljaju ono što će drugi proharčiti. Ratar ore, seje i žanje ono zrno koje će od najmanje dobiti biti za njegov sopstveni dom.
[– – –]
159
Hedvig Chalotta Nordenflycht (1718-1763)
Nad jednim zumbulom
Ti divna biljko što parnjaka Po boji, po sjaju, po divoti nemaš, Meñu svim tvojim rodom u carstvu Flore Tvoja krasota mi oko najviše privlači.; Na tvojim listovima priroda svira, U umetničkom sjaju se iskazuje, Taj fini miris balzama što ga širiš Čini mi zadovoljstvo i očarava me.
S vernom brigom ja te gajim, Blag vazduh da dišeš imaš, Oštar udar vetra nikada te ne sreće, Od vreline, mraza si bezbedan. Živahan lahor na tebe duva, Što kroz list i pupoljak prodire, I kada te toplina ugrozi Prohladna te reka osveži.
Ali kao što moju kolibu krasiš I u svoj se svojoj divoti pokazuješ, Užasan zakon promene ti slušaš, Ti veneš, mreš i nema te više. Ti hitro sav moj trud zaboravljaš I dosadi ti moja nežna nega, Meñu bedne tvari svoju krasotu kriješ, Ti si nezahvalan i tvrd?
Ali zar jedan cvet da kudim, Da se na slabo biće žalim, Njegova je sudbina da se menja, On mora biti kao što može. On je trava, on mora propasti, Prema njemu nikakvu ljutnju ne gajim. Te tako vidim i tvoje srce kako se hladi, To mora biti kako jeste.
Iz Obaveza ženskinja da vežbaju svoj razum
Glupi zakonu, slepi običaju, Koji bednu zavist slušaš Kad Evinom rodu braniš Da Parnas dodirne.
To što si isprva potekao
160
Iz slabog i muškog mozga, Koji htede da svoju vlast odbrani, Zacelo je, bez sumnje, jasno;
Jer priroda i zdrav razum Protiv tvoje slepoće uvek se boriše i dokazuju da su pretrpeli štetu od kužnog vazduha,
Koji se u svom zaludnom mudrovanju Čudi da li žene imaju Plemenit duh, nebesku vatru, I od čega su nastale?
Ta budala ne zaslužuje Da mu se na glupa pitanja odgovara, Mora se dugo čuvati Kao prijatna slika
Bez ponosne hrabrosti muškaraca I mnogih udica sumnji Što ih glupaci verni staroj mudrosti Iz svojih mozgova izvlačiše.
[Moja životna želja je presečena]
Mel. Ti, ponosna srećo, šta je itd.
Moja životna želja je presečena, I smrt je moja čežnja,
Tebi je, ti mračni, tihi grobe, Sva moja žudnja usmerena: Na zemlji ja ne nalazim
Zašto da moja duša radost nosi, Moja radost je nestala;
Moje vreme u plaču otiče, Želja moje mladosti nestaje;
Ja sam nesrećno data U vlast grozne tuge.
Lagana smrt pred očima stoji, nju koju ipak ne nalazim, Ti jadno bolno srce! Zar ne može gorka bol,
Što te bez prestanka nagriza, Da ti smrtni udar zada,
Da drvo života prepukne, I iskra plemenite duše Svoju tamnicu izgubi?
161
Ambrosius Stub Nikad se ne grozi, jer to peče
Nikad se ne grozi jer to peče, Neprijatelj se smeje tvome bolu; Ne štedi tako da škrtica postaneš, Jer tome će se naslednici smejati. Neprijatelj te najradije u nevolji gleda, Naslednik ti samo smrt želi.
Budi dobro raspoložen, Sam sebi oduške daj, Živi i obojicu ih ismej.
Ne tako, što skakućeš tako hitro?
Ne tako, što skakućeš tako hitro? Šta te to bode, časna devojko? Da trčati tako hoćeš i vikati
Već na pogled ljubavi? Ja znam da lepi pol ima anñeoska imena i čast, Ali trolovi i medvedi i vuci muškarci nikad ne žele biti,
Naše druženje bez veštičjih veština Zadobilo je naklonost ponosnih nimfi;
Najveću divotu s vrlinom i dobrim razumom Priroda stvori za ljubav i muškarca.
Tvoja majka sama nañe Da to istina beše.
Razmisli, mladost kratko traje, Divna ruža uskoro može izbledeti, Lepota se može skršiti i mučna biti ,
I neprimećena svenuti. Kada lepota nestane, a divno stvorenje se izgubi, Onda se smeju isušenom telu , nevrednom da se zagrli,
Zato svoje srce ovamo prikloni, Voli, voli, sad je pravo vreme;
Priroda je svakom polu dala svoju želju ljubavi i dozvolu, Jednom mladom drugo je mnogo potrebno;
Tvoja majka sama nañe Da to istina beše.
162
Ludvig Holberg Podzemno putovanje Nilsa Klima, koje sadrži novu teoriju o našoj zemlji i nama dosad
nepoznatoj istoriji pete monarhije, izdatoj u biblioteci blaženopočivšeg Abelina Kopenhagen & Leipzig
1741175
PETA GLAVA
O prirodi zemlje POTUS i načinu na koji ljudi misle
Kneževina Potu je zatvorena veoma tesnim granicama i zauzima samo malo mesta na toj planeti. Cela planeta Nazar je po obimu jedva dve stotine nemačkih milja. Po njoj se lako može proći bez putovoñe ili tumača, jer u njoj se posvuda govori jedan jezik, mada žitelji Potua odstupaju od žitelja drugih država i provincija po naukama i običajima. A kao što Evropljani na našoj planeti imaju prednost nad drugim narodima, tako su i Potuanci ovde čuveniji od drugih naroda po vrlinama i razumu. Putevi su odeljeni kamenim stubovima koji označavaju milje; na njih su postavljene ispružene ruke ili drugi znaci koji pokazuju put ka svakom trgovištu ili selu. Ali je zanimljivo i prilično čudno da žitelji te planete govore jedan jezik, mada se svaki pojedini narod preko svake mere razlikuje po prilikama, navikama, naukama i prirodnoj obdarenosti. U tome je ta planeta živa slika promenljivosti prirode, koja ne može ništa drugo do da pokrene i oduševi posmatrača pristiglog iz daleka.
Zemlja je podeljena malim i velikim vodama. Po njima se plovi uz pomoć brodova na vesla, koja se pokreću takoreći magičnom silom, jer se ne pokreću kao naša ljudskim rukama, već veštačkim mašinama koje se samo kreću. Ureñaj i veštinu tih mašina ja ne umem da objasnim, jer nisam baš vičan matematici. Osim toga, ti drvenjaci su tako oštroumni u svim svojim izumima, da niko, ko nema Argusove oči i skoro božanski razum, ne može da otkrije njihovu veštinu.
Ta planeta ima, kao i naša Zemlja, ima trostruko kretanje, tako da se vreme ovde, kao kod nas, deli na noć i dan, leto i jesen, zimu i proleće, a ona mesta, koja su najbliže polovima, hladnija su od ostalih. Ali kad je reč o svetlu, zbog pomenutih razloga je mala razlika izmeñu noći i dana. Da, moglo bi se reći da je noć prijatnija od dana, jer ne može se zamisliti ništa blistavije od svetlosti sa Sunca, koje se odbija od nepropusne polusfere, koja liči na neverovatno velik mesec koji pokriva ceo nebeski svod. Žitelji se sastoje od raznih vrsta drveća, kao što su hrast, lipa, topola, palme, trnovi i slično, po kojima šesnaest meseci, na koje se dei podzemna godina, imaju svoja imena. Jer svakog šesnaestog meseca Nazar se vraća na svoje mesto, ali ne u neki odreñeni dan, zbog tog različitog kretanja; jer kao i Mesec kod nas, ta planeta svojim različitim kretanjem zadaje glavobolju onima koji nastanjuju taj firmament176. Računanje vremena je različito, a utvrñuje se na osnovu najčudnijih zbivanja, posebno na osnovu jedne velike komete koja je, po njihovom mišljenju, pre tri hiljade godina prouzrokovala opštu poplavu u kome su se udavili svo rodovi drveća, a sa njima i ostale životinje sa izuzetkom nekoliko njih, koji su se spasli od opšte poplave po uzvišicama i vrhovima brda, a od kojih potiču sadašnji stanovnici.
Zemlja je veoma bogata žitaricama, biljem i drugim raslinjem, i ima skoro iste voćke kao i naša Evropa; ipak, ne postoji zob, ali on nije ni nužan, jer na toj planeti nema konja. More i jezera daju divnu ribu, a duž obala se nalaze najdivniji letnjikovci, čas povezani u nizove, čas rasuti ovde-onde. Piće stanovnika se pravi od odreñenog bilja, koje se zeleni u sva godišnja doba. Oni koji prodaju to piće, nazivaju se obično minhalpi, to su varioci bilja, kojih ima samo odreñen
175 Izdato prvi put anonimno u Kopenhagenu i Leipzigu 1741 na latinskom. Ovde prevedeno sa prevoda na danski Jensa Baggesena izdatog u Kopenhagenu 1789. 176 Firmamentum lat.- nebeski svod.
163
broj u svakom gradu, i jedino oni imaju pravo da kuvaju to bilje. Oni koji su dobili tu privilegiju, ne smeju da imaju nikakvu drugu državnu službu, da privreñuju nešto drugo ili se bave nekim zanatom. Posebno je zabranjeno da se bave tim poslom onima, koji su javni činovnici i dobijaju za to platu; jer zbog onog ugleda koji imaju u gradu, mogli bi da privuku sve kupce, a zbog prednosti koje imaju u državi, mogli bi da prodaju njihovu robu po nižoj ceni. U našem svetu često vidimo da se činovnici i oni koji primaju javnu platu na brzinu obogate takvim sredstvima, a na štetu drugih zanatlija i trgovaca.
Ima jedan koristan zakon o dobijanju dece, koji mnogo podstiče broj stanovnika. On povećava ili smanjuje slobode i prednosti u državi prema broju dece. Tako se onaj ko je otac šestoro dece oslobaña svih redovnih i vanrednih poreza. Zato su rañanje dece i veliki broj porod ne manje korisni u tom svetu nego što su teški i štetni na našoj planeti, na kojoj se porez računa po glavi deteta177.
Kod njih niko nema čak ni dva činovnička položaja istovremeno: jer oni veruju da i najmanja služba zahteva pun trud. Zato se činovništvo obavlja – to moram reći uz dozvolu stanovnika našeg sveta – bolje ovde nego kod nas. Takos e strogo drže tog zakona da se jedan lekar ne može odjedanput baviti celom medicinom, već se zadovoljava da proučava prirodu jedne jedine bolesti, a jedan muzičar se ne trudi da svira više od jednog jedinog instrumenta. To je sasvim drugačije u našem svetu, u kome ti različiti činovnički položaji vreñaju stanovništvo, čine da su ljudi mrzovoljnim i zanemaruju svoje poslove, i gde niko nije jak ni u čemu, jer bi svi da budu jaki u svemu. Kad lekar istovremeno hoće da izleči i ljudske bolesti i državni slom, ošljari i u jednom i u drugom; a kad jedan muzičar hoće da bude i virtuoz i savetnik, ne može se od njega očekivati ništa drugo sem disonance. Mi se divimo onima koji se usuñuju da istovremeno preuzmu najrazličitije položaje, da se uguraju u najvažnije poslove, i da se smatraju sposobnim za sve. Mi smo tako loši da se u stvari divimo samo njihovoj preteranoj smelosti ilošem znanju o sopstvenim sposobnostima; jer kad bi poznavali značaj poslova i svoje slabe snage, oni bi odbili te položaje kad bi im ih ponudili, i zadrhtali bi na samu njihovu pomen. Ali ovde, nasuprot tome, nema nikoga ko se laća nečega u šta se ne razume. Ja se još uvek sećam da su čuo velikog filozofa Rakbasija kako ovako govori o toj materiji: „Svako mora da poznaje svoju sopstvenu prirodnu obdarenost i strogo procenjuje svoju sposobnosti i svoje nedostatke. Inače će glumci pokazati više razuma od nas; jer oni ne biraju najbolje uloge, već one koje najbolje mogu da odigraju. Zar da glumci budu pametniji u pozorištu nego mi u životu?”
Stanovnici te kneževine se ne dele na plemstvo i puk. Nekada je ta podela postojala, ali kad su kneževi primetili da to samo stvara osnovu za nejedinstvo, zaista su ukinuli sve prednosti koje su posledica samo roñenja, tako da se drveće sada poštuje samo po svojim vrlinama, položajima i radinosti. O tome ću detaljnije govoriti kasnije. Jedina prednost koju roñenje može da pruži, jesu brojne grane. Dete se poštuje prema tome da li ih ima malo ili mnogo; jer gomila grana čini drveće sposobnim za ručni rad. Ja sam već govorio ponešto o prirodnoj obdarenosti i običajima toga naroda, pa čitaoca upućujem na to, a ovde završavam poglavlje.
SEDMA GLAVA
Državno ureñenja kod Potuanaca
U Kneževina Potu je vlada nasledna po pravoj liniji. Tako je to već čitavo hiljaduleće, i od toga se ne odstupa. U godišnjacima se nalazi da su Potuanci samo jedanput promenili taj nasledni red, jer kako zdrav razum izgleda zahteva da regent prevazilazi svoje podanike umom i prirodnim obdarenostima, pojedini su smatrali da se mora više polagati na duševne osobine nego na prednosti po poreklu, i izabrati za regenta onoga koji zaslužuje tu prednost. Zato su ukinuli stari nasledni red i jednoglasnim izborom imenovali filosofa Rabakua za svoga kneza. On je u
177 U osamnaestom veku porez koji se u Danskoj plaćao po glavi člana porodice.
164
početku vladao sa toliko pameti i blagosti da je mogao biti uzor svim regentima. Ali to nije dugo potrajalo, i Potuanci su prekasno uvideli da koliko je neosnovana izreka da je blažena ona država u kojoj filozofi sede za kormilom. Jer kako je novi knez bio niskog porekla, njegove vrline i veština vladanja nisu mogle da mu obezbede onaj ugled i ono poštovanje koi čine snagu države. Oni, koji su do nedavno bili njemu jednaki ili iznad njega, smatrali su ga takvim i kad je seo na presto, i nisu hteli da prihvate da ga slušaju kao svog kneza. Gunñali su zbog njegovih uredbi čim im se ne bi svidele ili bi im palo teško, i razmišljali su samo šta je nekad bio, a ne šta je sada. Sada je morao da se trudi da molbama i ulizivanjem obezbedi poslušnost, ali ni tako ništa nije uspevao da učini. Ostali su pri tome da preziru njegova nareñenja, jer nisu poštovali njega samog. Rabaku je uvideo da mora upotrebiti druga sredstva, i počeo je da biva strog. U toj drugoj krajnosti se ona iskra, koja je tinjala pod pepelom, izbila u otvoreni plamen: podanici su mu se javno usprotivili, i za jednom zlom pobunom sledila je druga. Vremenom je uvideo da se država ne može održati ako njom ne upravlja jedan regent koji potiče iz velike porodice čiji koreni mogu narodu uliti poštovanje: on je napustio vlast i preneo je jednom knezu, koji je na nju imao pravo po roñenju. Mir se vratio sa starom kraljevskom porodicom, i ono nevreme, koje je tako dugo činilo zbrku u državi, smirilo se. Zato je zaprećeno smrtnom kaznom onome ko u budućnosti i najmanje promeni nasledni red.
Taj red u pravoj liniji će, da se pretpostaviti, zauvek ostati nepromenljiv u Potuu, tako da se prvoroñeni neće zaobilaziti osim u krajnjoj nuždi. Ipak, godišnjaci kazuju o jednom filosofu, koji je hteo da izmeni taj kraljevski zakon i izmislio jedan srednji način. Njegov predlog je bio da ne bi valjalo zaobići kraljevsku kuću, ali da ipak izabere onog sina preminulog vladara koji pokazuje najviše sposobnosti i pogodnosti da nosi teret vladanja. Kad je izneo svoj predlog, podvrgao se toj proveri, kakva je bila uobičajena u njegovoj zemlji, i dao da mu oko vrata drže konopac dokle god se raspravljalo o korisnosti predloga. Kad je većanje bilo okončano, a glasovi prebrojani, taj predlog je proglašen nerazumnim i krajnje štetnim po državu. Naime, verovalo se da će on dati povod za mnogo nemira i izazvati sukob izmeñu kraljeve dece, i da je zato bolje zadržati stari poredak, koji odreñuje prvoroñenog princa za vladara, čak i kad je on za to manje sposoban od drugih. Predlog je dakle odbačen, a podnosilac obešen. Jer predlagači su jedini koje u toj kneževini kažnjavaju smrću, pošto ljudi veruju da svaka, čak dobro promišljena promena daje povod za nemire i nerede u državi, pa je odbacuju i odbijaju ako je nerazumna i zbrzana.
Moć potuanskih vladara je neograničena, ali je njihovo vladanje više očinsko nego strogo. Jer kako oni izvršavaju pravdu po principima, a ne samo po zakonima, uvek znaju da spoje u jedno gospodarenje i slobodu, dve stvari koje se inače tako lako razdvajaju.
Jedno od najkorisnijih pravila je to da se vladar trudi koliko može da održi jednakost izmeñu podanika. Vrednost ovde nije vezana za neki stalež, već niži moraju samo da slušaju svoje nadreñene, a mladi da poštuju stare. Godišnjaci podzemlja pokazuju da je pre nekoliko stoleća meñu njima bilo zakonom utvrñenih staleža, ali pokazuju i da je to davalo povod velikim nemirima. Jer dogañalo se da je starijem bratu teško da popusti pred mlañim, a roditeljima je bilo teško da zaostanu za svojom decom: jedno drvo se bojalo drugog, i svo druženje i zabavljanje je prestalo. Ali to nisu bile jedine neprilike koje su iz toga proistekle. Vremenom je to otišlo toliko daleko da su najbolja i najsposobnija drveta, koje je priroda opskrbila najvećim duševnim sposobnostima i najvećim brojem grana, moral da sede u začelju stola na gozbama i i skupovima. Jer ono drveće, koje je imalo neku unutarnju vrednost i odlikovalo se pameću i vrlinom, nikada nije moglo da se natera da zatraži neki čin ili titulu da bi steklo pravo da sedi u pročelju. A loša i nesposobna drveta je na neki način pokušavalo da sakrije svoje prirodne nedostatke divnim počasnim titulama i bez prekida gnjavilo vladara svojim molbama. On im je povlañivao da bi ih se oslobodio i na kraju su titule postale ništa drugo do oznake najnesposobnijih drveta. Stranci su morali da smeju ovome kad su na gozbama i svečanim skupovima gledali trnovite žbunove kako sede na najuglednijim klupama, a palme, kedrovi i ugledni hrastovi sa deset ili dvanaest grana sede na kraju; jer dokle god je taj oblik vladavine trajao, skoro svi trnoviti žbunovi su imali titulu. Žene meñu njima su povremeno dobijale titule ekonomskog savetnika, kućnog savetnika i
165
dvorskog savetnika, a to je kod tog pola stvaralo još veću uznemirenost nego kod suprotnog. Neka drveta su toliko otišla u svome taštom častoljublju da su, iako im priroda nije dala više od dve ili tri grane, tražila titule desetogranih ili dvanaestogranih, a trnovi su tražili da ih zovu palmama. To je bilo toliko smešno kao da sakat zatraži titulu lepo roñenog., ili da onaj ko je niska roda poželi da ga zovu visokorodnim. Kad je nesreća došla do vrhunca i cela zemlja bila zbrkana, jer su svi jurili za praznim nazivima i titulama, bez prave časti i zasluge, jedan grañanin grada Keba usudio se da predloži zakon po kome bi taj običaj valjalo ukinuti. Njega su, kako beše običaj, odvukli na trg s konopcem oko vrata; ali kad je iskazao šta misli i prikupio glasove, njegov predlog je, bez i najmanje zamerke, prihvaćen kao koristan za državu. On je zatim ukrašen cvetnim vencem i trijumfalno proveden kroz grad uz odobravanje i usklike radosti ljudi koji su ga pratili. A kad se tokom vremena uvidelo od koliko je njegov predlog bio koristan za državu, imenovan je za kadokija ili velikog kancelara.
Od tog vremena su se strogo držali onog zakona da su svi grañani jednaki. Ali mada su titule ukinute, ipak nije nestala sva želja za takmičenjem; jer sada se svako trudio da onog drugog nadmaši u vrlini i istinskim zaslugama. Iz povesti podzemlja se vidi da je od tada pa na dalje postojao samo jedan predlagač projekata koji se dva puta tajno pokušao da uvede staro rangiranje; ali za prvi pokušaj je osuñen na puštanje krvi, a kako je kasnije optužen da i dalje radi na tome, prognan je u firmament. Sad već rang i titule ne postoje u toj kneževini. Istina, najviša vlast daje odreñenim profesijama prednost nad drugima, ali niko time ne stiče pravo na prvo mesto na javnim skupovima. Ta se razlika može videti iz kraljevskih uredbi koje se rado završavaju rečima: „To mi nalažemo našim seljacima, fabrikantima, trgovcima, zanatlijama, filosofima, umetnicima, dvorskim slugama itd.” Ja sam stigao nakon što je sledeća uredba o rangiranju pohranjeno u vladarski arhiv:
1. Oni koji su za trajanje javne potrebe pomogli državu svojom imovinom. 2. Oni koji državi služe bez plate. 3. Seljaci i ratari sa osam grana i više od toga. 4. Seljaci sa sedam grana i manje od toga. 5. Oni koji su osnovali fabrike ili manufakture. 6. Oni koji se bave nužnim zanatima. 7. Filosofi i javno kreirani doktori oba pola. 8. Umetnici. 9. Trgovci. 10. Dvorjani sa platom od pet stotina rupata. 11. Dvorjani sa platom od hiljadu rupata.
Meni se ta uredba o rangiranju učinila neumereno smešna, i ja sumnjam da bi je neko u našem svetu preporučio. Ipak sam nekako namirisao na šta su stanovnici podzemlja ciljali i koji su im bili razlozi na kojima su to zasnivali: ali priznajem da mi se još to uvek čini čudnim i da to ne mogu baš sasvim da shvatim.
Meñu drugim čudnim stvarima sledeća zaslužuje da se pomene. Što neko ovde više dobra dobija od države, to se skromnije i poniznije ponaša. Ja sam često viñao kako Bospolak, najbogatiji grañanin Potua, svakoga koga sretne na ulici veoma ponizno pozdravi svojim granama i duboko se poklani svakom drvetu iz puka. Kad sam upitao za razlog, odgovorili su mi da je to njegova obaveza, jer on ima najviše koristi od države, pa je zato i njen najveći dužnik. Ipak, ne postoji nikakav zakon o toj učtivosti, ali kako stanovnici uvek delaju po razumnom odmeravanju, oni dobrovoljno upražnjavaju tu učtivost i smatraju nalog spoznaje zakonom. Kod nas je to prilično različito, jer oni kojima država pruža najveću čast i najviše prednosti, s prezirom gledaju popreko one niže. Oni koji imaju brojno potomstvo, smatraju se ovde najzaslužnijim grañanima, i svi ih bez razlike poštuju. Oni su junaci podzemlja, a uspomena na njih je potomcima neprestano sveta. Samo oni dobijaju nadimak Veliki. Kod nas naprotiv taj
166
nadimak dobijaju oni koji remete čovečanstvo. Lako se da uvideti kako bi podzemni svet cenio Aleksandra Velikog ili Julija Cezara, koji su obojica umrli bez potomaka, a ubili nekoliko miliona ljudi. Ja se ovom prilikom sećam sledećeg nadgrobnog natpisa koji sam video nad jednim seljakom u Kebi: „Ovde leži Jokan Veliki, junaks voga vremena, otac tridesetoro dece.” Ipak, mora se primetiti da se za sticanje nadimka Veliki zahteva više od pravljenja deca: moraju se i lepo vaspitati.
U zakonodavstvu se ovde mnogo laganije postupa, a skoro kao kod Rimljana nekada. Nova uredba se prvo ističe na većnicama po svim gradovima, i tu su svakome na raspolaganju da ih prouči, iskaže zamerke i podnese ih odboru umnih ljudi koji je u Potuu imenovan u tom cilju. Tu se pomno odmerava sve što se predlaže za jačanje, izmenu, podršku, poboljšanje, sužavanje ili proširenje zakona: a kad ga tako pregledaju svi koji su zakonima vešti, šalje se najzad vladaru na potvrdu i potpis, a pre nego što se objavi. Možda se mnogima ta sporost čini smešnom; ali posledica te obazrivosti je da zakoni večno čuvaju svoju snagu, , kao što je rečeno, nijedan zakon nije u toj kneževini ni najmanje promenjen tokom pet stotina godina.
Vladar čuva kod sebe spisak najboljih drveta u svojoj zemlji, koja su dokazana potvrdama o sposobnosti svakoga, a izdali su ih ispitni karati, i dokazi o njegovom načinu razmišljanja i ponašanju koje su izdali načelnici kvartova i susedi. Vladar zato uvek zna koji su ljudi sposobni da zauzmu slobodne činovničke položaje. Posebno je čudno što da se nikome ne daje dozvola da podigne svoje kućište u nekom gradu ili selu ako ne podnese potvrde o svojoj podobnosti izdate u onoj zemlji ili onom gradu, u kojima je dotad boravio, i podnese jemstvo za svoje dobro ponašanje u budućnosti.
Niko ne sme, pod pretnjom smrtne kazne, da nešto zamera zakonu koji je već objavljen. Postoji dakle manje slobode u političkim stvarima nego u religijskim. Razlog koji navode jeste ovaj: Ko zaluta u članovima religije ili vere, to čini samo na svoju sopstvenu štetu; ali onaj ko seje sumnju u javne zakone i iskrivljuje ih svojim tumačenjem, šteti celoj državi.
O dvorskoj državi i njenoj privredi sam već nešto govorio. Rekao sam da Kadoki ili veliki kancelar zauzima najviše mesto meñu slugama dvora. Odmah iza njega sledi Smirijan ili nadporeznik. U moje vreme je sedmograna udovica Rahagna zauzimala tu službu. Njene način razmišljanja pun vrline i velike duševne sposobnosti su je uzvisile na taj važan položaj. Ona ga je imala dugo, da, čak koju godinu pre smrti svoga muža; jer mada je on imao priličan uvid u stvari finansija, ipak je dopuštao da njime u svemu upravlja njegova žena, i pre bi se mogao nazivati njenim domostrojiteljem nego suprugom. Kad mu je supruga ležala od babinja ili na kakav drugi način bila bolesna, izdavao ej valjda pisma i odluke pod svojim imenom, ali ih nisu smatrali važećim ako ona ne bi dodala svoje ime i pečat ispod. Rahagna ima dva brata, jedan je bio dvorski podrumar, a drugi dvorski mesar; ali oni se nisu usuñivali da se uzdignu više uz pomoć svoje otmene sestre, jer nisu imali nikakav razum: toliko su ljudi ovde pravedni u davanju položaja.
Mada je Rahagne obavljala tako mnoge i važne poslove, ipak je sama dojila jedno dete koje je rodila nakon smrti svoga muža. Kad sam je upitao nije li suviše težak i nepriličan rad za jednu tako značajnu gospoñu, stanovnici su mi dali odgovor: „Šta misliš, zašto ej priroda ženama dala grudi? Da li za ukras telu ili za hranu deci? Vaspitanje dece zavisi mnogo od kakvoće naravi dojilje i dobrote mleka, a one majke koje drugima daju da doje njihovu decu, kidaju prirodne veze ljubavi i duše.” To je razlog što sve dobre žene u toj kneževini same doje svoju decu.
Prestolonaslednik je bio dete od šest godina, i pokazivao je znake odličnog razuma i velikih vrlina. Već je imao šest grana, što je nešto neobično u njegovom dobu; jer niko se ne raña sa više od pet ili najviše šet grana, ostale izrastu s godinama. Imao je jednog nadzornika koji je bio j+najumnije drvo u celoj kneževini, i koji ga je podučavao u učenju o Bogu, povesti, matematici i filosofiji morala. Ja sam lično video moralnopolitički sistem ili izvod iz učenja o običajima i državničkoj veštini koje je napisao za prestolonaslednikove potrebe. Naslov tog izvoda je Mahalba Lihab Helit, što na jeziku podzemlja znači Kormilar države. On sadrži mnoga temeljita i korisna pravila, od kojih se još uvek sećam sledećih:
167
1. Čovek ne treba prebrzo da poveruje ni optužbama ni preporukama, već da odgodi svoju presudu dok ne stekne precizno znanje o stvarima.
2. Kad nekog optuže za neki zločin i vladar bude ubeñen u to, mora da istraži da li je optuženi ranije učinio nešto dobro, uporedi njegove dobra i zla delanja jedna s drugima, i po njima se ravna u iskazivanju presude.
3. One članove saveta, koji su svojim protivrečenjem vladaru stalno na teretu, on treba da smatra svojim najčestitijim podanicima, i da u njim ima poverenje; jer niko sebe ne dovodi u opasnost zarad istine sem onog kome je dobrobit otadžbine draža od sopstvene.
4. Vladar ne treba da uključi u svoj savet nikoga ko nema dobra i nekretnine u njegovoj zemlji; jer njihovo dobro je neodvojiva od dobrobiti države, dok oni koji u državi nemaju nekretnine, ne smatraju je svojom otadžbinom već skloništem u kome kratko vreme borave.
5. Za neko kratko vreme se mirno može poslužiti uslugama nekog zlog čoveka ako je taj veoma voljan za neke poslove, ali nije na dobro podariti mu kakvu posebnu naklonost; jer kad jedan zao ili grešan čovek bude uvršćen u prijatelje vladara, uz njegovu će se pomoć uzdići mnogi podjednako loši grañani i prodreti na službene položaje.
6. Vladar mora najmanje verovati onima koji mu se najviše dodvoravaju i često se viñaju na dvoru: oni koji se stalno i nezvani vide u predsoblju, ili su nešto zlo učinili ili im je to na umu.
7. Najmanje treba da uzvisi one koji najžustrije traže čast. Koliko je tako da niko ne moli za milostinju sem onog ko je gladan ili siromašan, toliko je sigurno i da niko žustrije ne teži spoljnoj časti od onoga ko ne može steći čuvenje vrlinom i zaslugama.
Sledeće je jedno veoma korisno pravilo, ali ga ja ne bih mogao preporučiti zbog uvredljivog primera kojim je objašnjeno. Ono je glasilo otprilike ovako:
8. Nijedan se grañanin ne sme smatrati potpuno nesposobnim. Niko nije toliko glup da se ne može ni za šta upotrebiti, da, čak prevazilaziti druge u tome, kad čovek ume da odabere pravog. Neko može imati veliku moć prosuñivanja, neko duhovitost, jedan postojanost i stalnost duše, a drugi snagu tela, jedan se može koristiti kao sudija, a drugi kao pisar, jedan može biti sposoban da čini izume i planove, drugi da ih izvodi; malo ih je potpuno neupotrebljivih. Što mnoge takvima smatraju, nije Stvoriteljeva krivica, već samo ljudska, jer ne istraže pravilno snagu i sposobnsot svakoga.
I to onda objašnjavam mojim primerom ovako: Mi smo u našem dobu vidimo jednu čudnu životinju koju zbog njenog bistrog uma smatramo prilično nesposobnom, ali koja nam je zbog svojih hitrih nogu veoma korisna. Kad sam pročitao taj odeljak, samome sebi sam rekao: Uvod je napisao jedan dobar čovek, ali kraj jedan gad.
9. Jedna od najvažnijih regentovih dužnosti je da svome nasledniku na prestolu obezbedi dobrog učitelja. Kako dobrobit cele države zavisi od nastave prestolonasledniku, mora onaj koji će ga učiti, biti čovek pun vrlina i uvida. Šta neko nauči u mladosti, kasnije postaje njegova priroda. Taj učitelj mora posebno voleti svoju otadžbinu, i sva pravila koja daje princu, moraju imati za cilj da mu utisnu ljubav prema njegovim podanicima.
168
MORALNA RAZMIŠLJANJA
O odustajanju od svojih shvatanja
Libr. I. Epigr. 158
In disceptando lex sacra scholastica mandat, descendat Praeces victor ut ècathedra. Vincitur at, qvem nemo protest convincere verbis: Victum se fassus, Papile, victor abit. („Jedan sveti školski zakon nalaže da doktorant na odbrani doktorata treba da napusti aktedru kao pobednik. Ali onaj, koga niko ne može ubediti rečima, izgubio je. Onaj ko priznaje da je pobeñen, odlazi odatle kao pobednik.”
Meñu mnogim manama koje se meñu ljudima shvataju kao vrline, jeste i jedna vrsta krutosti u odbrani shvatanja, te želja da se kaže poslednja reč. I još manje se valja čuditi opštosti te greške, jer u školama se ona utuvljuje kao glavna vrlina: i zato Doctor Diaphorus178 nije umeo ništa pohvalnije da kaže svome sinu Thomasu sem da bi pre dao svoj život nego što bi odustao od jedanput izrečenog mišljenja. Glavni školski Praeceptum179 je ovaj: Brani se kao muško i ne dozvoli da te tvoj protivnik satera u ugao; što je na drugom danskom jeziku: neka ti sujetna ambicija bude draža od istine; i zapuši svoje uši pred najjasnijim dokazima sve dok stojiš za cathedraom. Takva se informacija može uporediti sa onom koja se daje engleskim buldozima, koji se tako ubijaju tako što do poslednjeg daha drže ono što prvo zagrizu. Jedan čovek je drugačija kreatura, i zato mu je potrebna drugačija informacija. Ono što se rekomandira omladini koja uči kao vrlina, treba da im se predstavi kao najodvratnija greška. Ali je nesreća to što da one studije koje nas čine ljudima, samo se površno traktiraju u školama, gde se više uči mačevanje nego dobri običaji, i više reči nego materije180, tako da se i sa svim predivnim testimoniis181, sa kojima se izañe iz škole, ipak ne zna mnogo. I tu se dogaña ono što se dogodilo jednom odreñenom doctoru, koji je svim svojim pacijentima izdao certifikat182da su zdravi iako nikoga nije izlečio. I kome može biti od koristi da postane učen na takav način.
EPISTOLE
Čudni brakovi EPISTOLA LXXXIX
Upućena **
Čudiš se kako je jedna tako lepa gospoñica kao N. N. mogla da zavoli gospodina M. M. i da se uda za jednu osobu tako loših kvaliteta o kojoj se ne može reći ništa drugo sem da je jedan od najvećih pušača duvana u zemlji. Ja se, naprotiv, ne čudim tome; može biti da ga je upravo zato zavolela, jer može se videti kako se mnogim ljudima više sviña pušenje nego sveže meso; i na isti način da se mnogima dopada ono što je drugima odvratno. Ovome bih dodao još dva čudna primera; jedan iz stare, a jedan iz nove istorije. Jedna ugledna gospoñica po imenu Hipparchia tako se zaljubila u ciničnog filozofa Cratesa183 da je preferirala njega u odnosu na sve lepe,
178 Iz jedne scene iz Molièrove komedije Uobraženi bolesnik. 179 Propis 180 Predmeti 181 Svedočanstvima 182 Potvrdu 183 Grčki filosof, živeo oko 300. godine p. n. e.
169
otmene i bogate prosce: da, njena ljubav je otišla tako daleko da je obznanila svojim roditeljima da će, ako ne dobije Cratesa za muža, sama sebi oduzeti život. Roditelji su zamolili Cratesa da je odgovori od takve namere, što je on i učinio: i, pošto su njegova nagovaranja bila uzaludna, on joj je pokazao sve svoje prnje i bedu govoreći da ona, ukoliko želi da bude njegova supruga, mora prihvatiti tu prljavštinu i taj bedni život. Na to se Hipparchia nije obazirala; već obuče prnje ciničareve i posvuda je kao prosjakinja lutala zajedno sa Cratesom prateći njegov život u svemu i nije se libila da javno čini sve one nepristojnosti i da se podredi onoj poruzi i preziru koje cinična filosofija nosi sa sobom. Jedan drugi primer iz istorije našeg vremena jeste visokorodna dama184 koja je osećala nesavladiv prezir prema svom prvom suprugu185, mada je meñu svim podanicima kraljevine on bio najistaknutiji i čak najgalantniji gospodin; i to je trajalo sve do razvoda koji je sledio, a nakon novog braka186, koji je takoñe imao nesrećan kraj, po treći put se upustila u brak sa jednim običnim matrozom; sa kojim, mada svakodnevno loše postupa sa njom, po njenim rečima, živi mnogo zadovoljnija nego u prvom braku. I to sam čuo iz njenih sopstvenih usta kada sam bio u njenoj kući, koja se nalazi kraj pristaništa skele u Falsteru187, uvreme kada je njen muž bio u arestu zbog krivičnog dela. Tako da izgleda da je upravo ono što je drugima odvratno, kod nje potpaljivalo ljubav i zadovoljstvo. Mogao bih navesti brojne druge primere takvog iskrivljenog ukusa; ali zadovoljiću se ovim dvama: zato me ne čudi kada čujem da se govori o čudnim brakovima. Jer i sa njima je kao sa hranom i pićem, kod kojih neko nalazi užitak u onome što kod većine prouzrokuje gañenje. Zato se i kaže da promenljivi ukus prouzrokuje da se svaka gospoñica uda, svaka hrana pojede i svaka knjiga pročita. Ostajem tvoj etc.
Učinci ratova
Epistola CCCLXXX
Upućena **
Sad je rat srećno okončan, i opšti mir je sklopljen, čime su sukobljene strane, pošto su zemlje ispražnjene od ljudi i novca, zadržale ono što su imale i pre nego što je rat počeo. Ratovima i procesima obično se ništa drugo ni ne postiže. Jedino je Savoja188 od toga porasla: Ona je nekako kao advokat ili prokurator u velikim sukobima. Jer, mada sukobljene strane ništa ne zadobijaju, a troškovi procesa se naplaćuju od obe strane, advokat ipak uvek dobije nešto. Dovoljno je pogledati nabrzo vreme od 100 godina, pa se u to uveriti. Iz toga se vidi da je Savoja svim mirovnim traktatima zadobila komad tla i druge prednosti, pa se na osnovu toga može izračunati da, ako svet opstane još 1000 godina i stvari se nastave istim tokom, Savoja će postati moćna zemlja hrišćanstva, a Turin ili Šamberi će se smatrati glavnim gradovima Evrope. Ali, kao što će postati najmoćnija, postaće i najsiromašnija, jer, ako se pri sklapanju mira može čestitati regentu, pošto je uvećao svoju zemlju, tako se, nasuprot tome, može izraziti saučešće zemlji, u kojoj se ne vidi ništa drugo do pusta mesta i osiromašene stanovnike; tako da se Savoja može uporediti da čovekom koji se spolja deblja, ali dobija jadnu i nezdravu utrobu; ili sa balonom koji se naduva i rašiti, ali je prazan iznutra. Ja sam sam nakon prošlog rata oko španske sukcesije189 proputovao kroz Pijemont i Savoju, ali nisam mogao da gledam tu zemlju bez saosećanja, jer sam svugde vide tužne tragove ratom steknute prednosti, a to su rasturene tvrñave i razoreni gradovi.
184 Marie Grubbe 185 Ulriku Fr. Gyldenløveu, vanbračnom sinu Fredrika III. 186 Sa plemićem Palleo Dyreom. 187 Zgrada Borrrehuset kraj Grønsunda. 188 Kraljevina koja je obuhvatala jugoistočnu Francusku i severozapadnu Italiju. 189 Rat oko nasleña švedske krune (1701-13).
170
Tako da podanici mogu da kažu rečima epirotijskog kralja190: Ako mi nastavimo ovako da pobeñujemo, s nama je gotovo. Zato je verovatno da, ako stanovnici ispevaju ode, i naprave inskripcije i podignu spomenike svome pobedničkom regentu, time ne mogu ništa iskazati. Ostajem tvoj etc.
[Cenzura]191
Epistola CCCXCV
Upućena **
Jedan švedski gospodin, koji je putovao kroz grad i počastvovao me svojom Visite, ispričao mi je da se u Švedskoj raspravljalo da li bi bilo dobro dopustiti Autores da slobodno pišu kao u Engleskoj i Holandiji ili da da se ostane pri običaju da se spisi podvrgnu publiqve censure192. Rekao je da je zajedno sa mnogima drugim zastupao prvo shvatanje, ali da je pluralitet bio protiv. I u toj se, kao i u većini drugih materija, navesti argumenti pro et contra. S jedne se strane može reći da se mnogi loši i srdnje vredni spisi time sprečavaju da izañu na svetlo dana; a sa druge se strane može reći da bi mnoge divne knjige, koje se smatraju ukrasima jedne zemlje, ostale često skrivene da su cenzure svugde bile uvedene. Ja sam često rekomendirao slobodu pisanja i smatrao publiqve censure vezama i okovima učenog sveta. Ja sam smatram da se sloboda pisanja sme dozvoliti samo onima koji su dosegli zrelo doba, i ja sam se u to uverio jer sam u kratkom vremenu video mlade osobe kojima još ni brada nije izrasla, kako se laćaju pera oko najdelikatnijih materija193, kako političkih tako i moralnih. O takvima valja reći kao i David: Nek ostanu u Jerihonu dok im brade ne izrastu. Protiv ovoga se svakako može navesti da poneki mladi ljudi tako ranu sazru da čak i zelenom dobu steknu dovoljno pažljivosti, ali je to toliko retko i, mada se takva sposobnost može meñu mladima naći, ipak se čovek oseti pogoñenim kad mlade osobe agiraju učitelje u važnim stvarima i kad žele da reformišu svet pre nego što su naučili da ga poznaju. Ja zato aprobiram194 ureñenje iz podzemnog sveta195 u kome je propisana odreñena starost za takav poduhvat. Ja inače nisam nešto posebno za uobičajene cenzure, jer primećujem da trivijalni 196 spisi izlaze na svetlo dana, a mnogi izvanredni moraju ostati skriveni. Jer prilično je sigurno da bi, kad bi publiqve censure bila uvedena u drugim mestima u kojima su Erasmus, Grotius, Montagne, Clericus, Bayle i odreñeni drugi veliki ljudi živeli, njihovi manuskripti, koji se uz svoju heterodoksiju197 bave i mnogim korisnim stvarima, ostali skriveni da ih moljci prožderu, pa bi i žito propalo s kukoljem. Ostajem itd.
190 Antički kralj Pir. 191 Prvi put štampano u Epistole. Četvrti tom (1748) 192 Javna cenzura 193 Najtežih stvari 194 Preporučujem 195 Ureñenje iz podzemnog sveta - Holberg ovde upućuje na svoju knjigu Putovanje Nielsa Klima u podzemni svet iz 1741. 196 Trivijalni - jednolični 197 Heterodoksija - krivoučenje
171
[Književni prikazi]
Epistola CDXIII
Moj gospodin piše da me ne može podržati u onome što sam napisao o novinarima u jednoj od mojih poslanica, pošto smatra da su žurnali198 u kojima se objavljuju novi spisi, i izvodi koji se odatle uzimaju, korisni za sve osobe koje studiraju, a posebno za one koji nemaju priliku da pribave sve te spise, koji se izdaju tokom godine. Ja to ne sporim; naprotiv, ja hvalim one koji su se prihvatili toga da pišu za žurnale. Ja samo želim da se gospoda žurnalisti zadrže unutar svojih granica, i da se ne prihvataju da kritikuju sve spise, koji prevazilaze njihove sposobnosti i snage. Prikazati jedan jedini veliki spis jeste veoma težak rad, koji niti treba niti može da uradi ko drugi do pisac koji je iskusan u datoj materiji, koji razume kritičku veštinu, i koji ima vremena i prilike da detaljno egzaminira pre nego što donese presudu. Ali, kada se vidi kako se ti sudovi osnivaju po svim gradovima i selima, i da se ljudi nasumice bavi, nedeljno ili mesečno, prikazivanjem svih spisa koji se izdaju, ne može se to posmatrati drugačije do li kao zloupotreba: Jer mora s zaključiti da takvi prikazivači, mada mogu biti obdareni nužnim kapacitetom199, ipak ne mogu imati vremena da egzaminiraju ni deseti deo knjiga koje prikazuju, a da i ne govorimo o pristrasnosti i onim pasijama200, kojima mnogi dopuštaju da se vide u tim presudama, i od kojih ni najveći kritičari nisu osloboñeni. Za to bi se mogli navesti bezbrojni primeri. Ja ću navesti samo ono što mi je nedavno došlo do ruku. Kada se poznati spis pod naslovom Anti-Machiavell201 pojavio na svetlu dana, tada su, kako je objavljeno da ga je sastavio jedan regent, koji nije samo velikim delima, već i retkim genijem stekao ugled u Evropi, novinari taj spis dizali u oblake i smatrali ga majstorskim delom, ali kratko zatim, kada su obavešteni da je autor spisa Mr. Voltaire, isti ti novinari ne samo govorili o delu sa hladnoćom već i skroz ismejali njegovog autora. Pomenuti novinari se ipak oni, koji su danas od najvećeg ugleda, i koji se cene koliko i Clerici Biblitheker202. Osim toga, najbolji novinari su bili i dalje jesu u službi knjižara, tako da samim tim nisu u stanju da izreknu nepristrasne sudove o knjigama. I prilično je sigurno da bi mnogi spisi bili drugačije prikazani da ih nisu izdali odreñeni knjižari. I kada se to tako dogaña sa velikim nouvelistima203, šta se onda može prosuditi o mnogim malim, koji sada vrve po većini evropskih gradova, a meñu kojima su mnogi mladi i upola učeni muškarci, i, osim toga, pomoćnici knjižara, tako da niti mogu ili se usuñuju da donose nepristrasne i pouzdane sentence204 , premda bi mogli. Bruyer zato ne greši, kada ovako govori o nouvellistima: ……………………………………. Obaveza jednog nouvelliste jeste da objavi da se jedna takva knjiga pojavila, da je štampana kod Cramoisyja, s takvim i takvim karakterima205; da je dobro ukoričena, da je od dobrog papira; da se prodaje za takvu i takvu cenu. On takoñe treba da poznaje firmu knjižare u kojoj se ona prodaje.. Loše je ako se on pozabavi čime drugim, a preuzme na sebe da kritikuje knjigu. To je istina oštro rečeno, ako će se aplicirati na novinare iz našeg vremena. Ja, sa svoje strane, ne želim ukidanje učenih novina; ja samo želim ukidanje zloupotrebe: Što mislim da se najbolje može rešiti onim sredstvom206, koje sam u jednoj od svojih prethodnih poslanica iskazao. Ostajem Vaš itd.
198 Časopisi sa prikazima 199 Sposobnošću 200 Strastima 201 Spis pruskog kralja Friedricha II s Voltaireovim predgovorom. 202 Dela koja je izdao Clericus. 203 Novinarima 204 Sudove 205 Slovima 206 Javno zaposlenim prikazivačima.
172
MORALNE BASNE
106. basna
Jarac i ostriga
Jedan jarac ugleda na obali ostrigu kako leži na hridi i zija. Jarac onda reče: Fuj, kako te nije sram, ti lenčugo nijedna, što se stalno izležavaš na istom mestu. A ja sam danas već prešao nekoliko milja po stenju i kamenju i krećem se neprekidno od jutra do večeri. A ostriga mu na to odgovori: Dragi moj gospodine! Dok si se ti neumorno kretao i bavio se poslom koji nikakvog cilja nema, ja sam, koji delujem sasvim besposlen i koga ruže za učmalost, stvorio jedan biser koji više vredi nego hiljadu jaraca.
Basna pokazuje da se mnogi ljudi ničim ne bave i da oni, koji se najmanje kreću i koji su najmanje uzvrpoljeni, često ostvaruju najveće stvari na svetu.
Carl Michael Bellman Epistola br. 82
Ili neočekivani oproštaj objavljen na doručku kod Ulle Winblad jednog letnjeg jutra u zelenilu Pastorala posvećena Kralj. Sekretaru Leopoldu
Odmaramo kraj tog izdana, naš mali doručak spremamo: crno vino s anisom207 i tek odstreljena bekasina. Kakav zvek butelja, Ulla, u našim korpama popunim ispražnjene po travi se kotrljaju i oseti kako dah divno miriše!
Tvoje vino za ručak iz čaše ćemo izručiti
s razdraganim izrazom. Odmor kraj tog izdana, poslušaj našeg roga jek, roñako! Corno --- Roga jek, roñako!
Divno se po polju sjaji čas ždrebac s kobilom i ždrebetom, čas bik se čuje kako riče, a pokatkad se jagnje usudi da bleji. Kokot po krovu skače i kao što kokoš krilo trebi lasta svoju glavu zaranja, a svraka sedi na svojoj motki.
Podigni lonac, slušaj! Daj nek se žar za kafu u ćumur
onde dole pretvara!
207 U izvornom tekstu „pimpinella”, biljka, najčešće Pimpinella anix, anis, i Pimpinella saxifraga, bedrinac, koja se koristila kao začin u vinu.
173
Divno se po polju sjaji ono208 što oko najviše dira. Corno --- Što oko naše najviše dira.
Nebo, kako ta kupola svežim listopadom povezana širi ravan u gaju raštrkanim stazama i prijatnošću! Bajno tu lišće šumi u crnim vihorima sivim i svetlim, drveće senku krza pod dahom i duvom oblaka209.
Zgrabi, Ulla, zgrabi u ovom času pića
svoju čašu ko i ja! Nebo, kako ovu kupolu hiljade cvetova raznih krasi! Corno --- Hiljade cvetova raznih.
Nimfu, gle, kako hita i tako vredna u svom žaru čas jaja čas maslinke na ružičastom tanjiru nosi. Ponekad kašikom prespe preko gomile vrhnje saspe; flor se na grudima nadima dok tortu s bademima seče.
Jedno pile onde, s kod krilce kida,
tek se ohladilo. Nimfu, gle, kako hita i znoji se u dragom trudu. Corno --- I znoji se u trudu.
Duvajte, muzikanti, Eolovim dahom s brda i litica; pevajte, malene zaloge ljubavi210, meñ zvocanjem matorih tetaka. Braćo i sestre, gutljaj tek kraj diska211 i pro secundo jedan još uz to! Krčmar, ta bazilika212, danas veresiju do dna table piše213.
Kliknimo, ti i ja! Kliknimo, Ullini amaranti214
208 U originalu ämnen, tvari, po značenju u tekstu najbliža joj je reč motiv, ali bi se ovde teško uklopila. 209 Jezički nejasna rečenica, ali veoma rafiniran prikaz igre seni i vetra u lišću. 210 Zaloge ljubavi: metafora za decu staronordijske boginje Freje, devojke. 211 U najbližoj krčmi? 212 Opasna mitska životinja, ovde upotrebljeno kao uvreda. 213 Na tabli se kredom zapisivala veresija.
174
svekolikih vrsta! Duvajte, muzikanti, i svaki od vas usta hladnim plaknite!215 Corno --- Svaki usta plaknite!
Najzad u zelenilu moj ćeš poslednji oproštaj iskusiti; Ulla, zbogom, moja lepotice, uz svih instrumenata zvuk! Fredman se u trenu vide zarad prirode izgubljen216, Kloto čisto iz haljetka dugme jedno odseče na Haronov poziv217.
Doñi, Bože srca! Frejin rod nagradi
Bahovom odorom.218 Najzad u zelenilu, Ulla stajaše po poslednji put kao nevesta. Corno --- Poslednji put kao nevesta.
Pesma uz obed
Svi ostavljamo skok po skok taj Bakhov pir uz pjesme glas kad Smrt nas zovnc: Doñe rok, moj kume, kucnu čas! Odbaci štaku, stari moj, ti mladi, čini što ti rijeh: pod ruku daj se vili toj, gle, krasan joj je smijeh!
Misliš da ti je predubok grob? stresi jednu ljutu još u drob, jednom još, isto još, dvije još pa i tri pa ćeš mrijeti veseliji!
Ti s bukarom i s bačvicom što voliš dobar zalogaj — tvoj sprovod je na putu svom u neki crni kraj. A ti što dižeš urnebes s medaljama se ponoseć — pripremio ti tesar lijes i blanja daske već. 214 Amaranti su, u stvari, članovi reda Amaranata; ovde bi se očekivalo da stoji „amanti”, ljubavnici, ali je Bellman verovatno izabrao duži oblik zbog rime. 215 Rakija se inače često pila zagrejana. 216 Smatra da je dužan da istog časa plati svoj dug prirodi, tj. da vrati svoj život koji je dobio samo na pozajmicu. 217 Kloto je jedna od suñaja; možda je reč o dugmetu koje iseca iz haljetka da bi njime platila Haronu prevoz za Fredmana. 218 Pesnik moli Kupidona, sina boginje ljubavi, da ovenča vinovim lišćem svoje roñake i obožavaoce (Frejinn rod, pre svega Ullu) na oproštajnoj zabavi.
175
Misliš itd
Ti što se samo mrštit znaš za katancima cijeli dan, na škrinji škuda počivaš, a zaključan ti stan — a ti od ljubomore žut što kršiš sve uz bijes i krik — daj ispij vrč za sretan put, nek živi suparnik!
Misli! itd.
A titule što skupljaš ti da pozlatiš za prošnju štap, uz odar stojeć, jadni sin ne može platit kap — a ti što bijesan, mizeran proklinješ zipku, život loš, svejedno svaki dan si pjan dok piće toče još,
Misliš itd.
Ti koji trublju slušaše kroz mnogi krvav okršaj, i ti što svilen kušaše Klorindin zagrljaj, i ti sa zlatnom knjigom tom, kog budi zvon u rani sat, što tresuć glavom učenom prot paklu vodiš rat,
Misliš itd.
A ti što čuvaš svoju čast dok prijatelje grdiš vijek, klevetat ti je prava slast — to ko za šalu tek, dok ti što šutiiš kao smrt, premda si s njima piti rad, posrko si im čaša pet, daj začuli meni sad —
Misliš itd.
A ti što nemaš načina na povratku iz svijeta, ti ne pozdravljaš domaćina premda ti viče: Pij! Ma komu treba takav gost? najuri ga i rod mu sav, ne daj mu vrč i viknu: Dost! gubi se do si zdrav! Misliš Ud.
176
Je 1’ sve u redu, kažider? Pohvali gazdu još za kraj! jer svima nam je isti smjer, pa hajdmo — do dna, daj! Al jednu još natočimo u pohvalu domaćice! pa tu do groba skočimo uz sjaj večernjice! Misliš itd.
(Prepev ove pesme Ivan Slamnig)
Johan Henric Kellgren Novo Postanje ili svet mašte
Ti, što Lepote i Prijatnosti Čistu i nebesku prasliku daješ! Ja tebe videh – i od toga dana Ja samo tebe na svetu vidim.
Mrtva je Priroda pred mojim očima ležala, Duboko je za moja osećanja bila mrtva – Stiže onda s visina jedan dašak, I svetlo i život na svetu ponudi.
I svetlo stiže, i život nasta, Jedna duša u krutoj masi plutaše; Sve uze crte lika prepoznatog, Jedan glas koji se do mog srca probi.
Oko prostora se nova Nebesa raširiše, I Zemlja novu odoru navuče, I Mašta i Genije se probudiše, I Lepota se diže i nasmeja.
Tad se duša moja nañe Nebom roñena, Iz Božanskog plemena izrasla, I vide ona čuda u Prirodi, Što nikad Razum ne slutiše.
Ne samo veličina i sposobnost I sjaj i prostor i kretnja; Ne samo nisko u dubini doline, I samo visoko na liticama.
Ali živo mi do uha stiže Visokih Sfera harmonija; Na brdu se harfe Anñela čuhu Iz dubina tamnih duša krik.
Po polju se čuše smehovi mira,
177
Užas se šunjaše po tmurnoj dolini, I gaj šaputaše o zadovoljstvu I šuma uzdisaše o bolu:
I gnev beše u valima mora, I nežnost u šumu izdana, I veličanstvenost u plamima sunca, I stid u sjaju meseca.
Osvetom se strele munja oštriše, Hrabrost protrese ruku orkana, I kedar jedno čelo diže, I cvet otvori jedan zagrljaj. –
O, živo poimanje stvari! O, tajno genija, osećanja! Ko te je shvatio, Lepoto? – niko Sem onoga što zna da voli.
Za mene kad prirodu slikaš Nebesima svetla i dobra, Šta si ti? – prelomljeni zraci Hilmine slike u mojoj duši.
Ona je to u mojoj duši, čiji pečat Postanju opčaranost nosi; I Zemlja se u Hram uzdiže U kom je ona Božanstvo.
Ti, što od Lepote i Prijatnosti Čistu i nebesku prasliku daješ! Ja tebe videh – i od toga dana Ja samo tebe na svetu vidim.
U svemu se lik tvoj preuzet vidi, O, večno isti, večno nov! Tvoj rast bi ljiljanov rast, i njegov Sveži sjaj od tvoje puti nasta.
Tvoj pogled se s pogledima dana meša, Tvoj glas pesmu slavuja steče, Tebe u miomiru ruža dišem I zapadni lahor tvoj hod ima.
I ne dovoljno – ti sam užas obraduješ, Ti bezdna svetlom puniš; Ti pustinje cvećem odevaš, I prah ruševina opčaravaš.
I kad moja misao zaneta luta I hrli, i traži što joj treba, I traga kroz zemlju i nebesa
178
Za Tvorcem blaženoga praha;
I pitam, u kom liku treba Nežna, i dobra i vedra i blaga Našu najveću ljubav dostojno ceniti? – Onda mi se On u tvojoj slici ukaže.
U Zamku Kraljeva, na Dvoru i u Gradovima, Ja meñu hiljadama samo tebe vidim; I, kad moja noga u kuću kroči, Ti si tu već pre mene.
Ja krenuh da dubine Razuma spoznam; Pomisao na tebe iz njenog me zagrljaja istrže. Ja krenuh da pesmu o Junacima započnem; Ali citra samo tvoje ime nauči.
Ja htedoh da visine Časti dosegnem, Ali skretoh na staze kojim ti hodaše. Ja htedoh da blaga Sreće nañem, I sve ih u tvom pogledu nañoh.
Ti, što od Lepote i Prijatnosti Čistu i nebesku prasliku daješ! Ja tebe videh – i od toga dana Ja samo tebe na svetu vidim.
Zaludu od pogleda na tebe sklonjen, Samo mi se misao na tebe pruža: Na tvoje tragove uspomenom povučen, Ja samo tebe na svetu vidim.
Anna Maria Lenngren Mučni svet
Našeg sveštenika ovih dana videh jutra jednog dok još u krevetu beše, izmoreno prostrt izmeñu dva čaršava. Obrazi mu imahu boju ruže, njegove oble ruke mesa i srži imahu, a stomak, okrugao kao brdo, ka podvaljku se dizaše.
Kraj kreveta stajaše sto na kome taj čovek duha svoj doručak već spremljen nañe,
od maslaca i piladi, tako divan i tako sjajan. Njegova uvaženost na stvar preñe i liker nañe baš žudna njega.
179
I kako sad pokaza mnogo truda s gutljajem za gutljajem i grizom za grizom,
on se opet spusti na meko uzglavlje i uzviknu: Veliki Bože, šta je naš bedni život?
Stalna borba protiv greha i taštine. O, Gospode, daj mi Tvoju snagu u ovome mučnom svetu!
Jedan način pisanja pastorala
Smesti pokraj reke, pod senkom drveća, Jednu Dafne219 sa šeširom široka oboda, U lanenoj bluzi kratkih rukava čistu i pravu, S crvenom trakom u korsetu I mnogo ruža na houlettu220; Jedan Koridon221 koji se zbunjeno smeši, Izgleda srdačno jadno i drag,
S flautom u ruci (flauta je nužna), I perjem na svom štapu – i zlatastom kikom kose,
i belim nogama i zelenim butinama; – Šuma, polja, livada, sunce i proleće, Ovčarski pas i stado ovaca, što povremeno preko ograde skaču, povremeno hodaju Pod voñstvom pastira pokorno i sigurno: –
Gle, to je idila, koja se bar razume, Toliko istinita i bezopasna da bleji.
Dečaci222
Sećam se tog divnog doba Sećam se kao da juče beše, Kad nevinost i mir Moj trag verno pratiše; Kad greh tek veštica beše I tuga namah nesta; Kad sve sem lekcije svoje Ja lakim i vedrim smatrah.
Na mojim usnama beše šala, I zdravlje u mojoj krvi, U duši zadovoljstvo prebivaše, Svaki čovek dobar beše;
219Daphné - grčki lovor, po helenskoj mitologiji kći Geje i rečnog boga Peneja u Tesaliji, nimfa koju je Zevs pretvorio u lovor da bi je zaštitio od Apolonovog gonjenja, inače uobičajeno ime za pastirice. 220 Pastirski štap. 221 Koridon – pastirsko ime. 222 Prvi put štampano u listu Stockholms Posten 1797. Na jednu Gluckovu melodiju.
180
Svaki dečak, vedar i razigran, Odmah mi dragim bratom posta; Svaka devojka moja sestra beše, Svaka žena moja majka.
Sećam se slobodnih polja Koja tako mnogo puta premerih, Gde često junakom beh U igrama i utrkama; Hiljade čilih skokova Na svežem vetru leta, S leptirima na šeširu I purpurom na obrazima.
O lažnosti i izneveri Ja ništa još ne znadoh, U svakom drugu iz izgre Vernog videh prijatelja; Za duge potmukle svañe Još ne znadosmo; Kad šamar puče I bes sa njim proñe.
Nikakve razlike meñu ljudima Ja ne videh u danima sreće; Seljačići i baroni Svi mi behu isti; U radosti i razdraganosti Onaj što meñu nama hitrom decom Najdalje loptu baci Najfiniji beše momak.
Istina se od nas ne skrivaše I za zaslugu i za grešku; Nepristrasnost beše tu Uz najmanje kuglanje; Najritaviji dečak Našom presudom nagradu dobi Kad kralja pravično pobedi, A grof promaši.
Kako se tek naša žalbu ču, Naša mlada srca nas boleše Na grdnje i kazne Što ih drugar iz igre dobi; Radost što je prut prekide, Moj jedini kolačić S tužnim drugom podelih.
Ali moji drugari iz mladosti, Kako se vreme promenilo!
181
Ja vas više ne znam, Vi više ne znate mene. Vi ste postali ljudi od države, Nekadašnji dečaci, I sad se oko hrane gložite I oko titula tučete.
S četrdeset na plećima U mukama se hodate, Teško se uz strminu verete Gde Zamak sreće stoji. – Pa šta to ta sluškinja daje, Tako tražena u svim zemljama? – Hladno srce pod zvezdama, Žutu put i šarene trake.
Nekolike reči mojoj dragoj K ćeri da je imam
Moja draga Beti! sada si velika, Stigla sa da prerasteš svoju lutku; Od tvoje brižne nežne majke Primi za svoju budućnost ovu pouku.
Napolju u svetu što ga jedva vide Mnogo se sudbi zbiva; Ali s vedrim i časnim razumom Beti će ih sve pobediti.
Po putu životnom oprezno hodaj, Ali ne veruj u sve zlo što ljudi kažu; Naš svet, moja Beti, ipak je Najbolji svet što ga imamo.
On je ono što oduvek jeste, Nastanjen pametnima i budalama; I pomno promišljeno ima Više prava na smeh nego na suze.
Previše sumnje raña mržnju, Previše poverenja bol kajanja: Ne zamišljaj u svakoj ruži trn, Ne čast o svakom muškom srcu.
Izaberi, ako stalno hoćeš da slušaš, Opreznost, pametnu staricu; talno osetljiva radost Sve je mudrosti zbir.
Čitanjem ne arči vreme, Našem Polu je to malo potrebno;
182
A ako ćeš čitati, čini to kratko, Da ti sos ne pokipi.
Oplemenjen razum, prosvećena duša, Šta! kad bi knjige to mogle dati? Moje dee, dobro svet prouči, On će ti dati dosta za misli.
Svaki čovek, Beti, jeste jedna knjiga, Nauči da dobro shvataš njenu vrednost; I seti se da najčešće od glupaka Mudar neku mudrost nauči.
Ali ako te lektira zabavlja, Dobro! u oplemenjivaču tvoga bića Pusti je da se smerno kreće, Ali ne po tonu načitanom.
Učena podsuknja (to je iskustvo) Ubodu satire ne može pobeći, A znanje kod našeg pola Treba da spada samo u naš nakit.
Poštuj Beti, poštuj pravila, Ne traži da muška dela dosegneš; I spoznaj svoju vrednost, moja drugo, U časti toga da budeš žena.
Gledaj tu ženu u krugu kućne ©to zna svoj pravi poziv da obavlja, U potpunosti zadovoljna čašću Da časna majka i supruga bude.
Gledaj red, blagost, trudoljublje Cveće njeno tragove nogu prekriva, I čast, ljubav, zahvalnost Njen život i uspomenu na nju prate.
Prijatnost je s Trudom u rodu: U korisnu dobrotu uloži svoju čast; Neka časnost u tvojoj odeći Postane očita slika tvojih navika.
Prati, Beti, jednostavnu poruku ukusa, Ne daj nikada da te taština sludi; Svi ukrasi do kinñurenja doterani Samo su slika jedne lude.
U društvu praznina ogovaranja leti, Ali ne sedi zatvorena kao zagonetka; Jer od besmislica se beži, Suvišna pamet se ne oprašta.
183
Biraj izraze bez nezgodnih izbora, Pazi da presude ne donosiš; I govori, Beti, ne drži govore, Ne možeš zamisliti kako nas to ruži.
Daj oštrici šale svoj fini lik, Rečima što prijatno iznenañuju; Ali seti se, čovek se smeje duhovitom, Ali poštovanje prema dobrom gaji.
Jedna lenština, tupa duhom i telom, Jednom nañe da je život teret; Onda jedna druga lenština smisli Da vreme igrajući karte ubije.
Nerado tu zabavu biraj, Koja, mada po običaju i tonu nije štetna, Jeste, veruj mi, sa delatnim životom I duhom i osećanjem nespojiva.
Primeti kako je pogled Lepotice oštar, Od truda da karte srećno baci; Primeti, kako uz jadnu reč dalje, Gracije se u bekstvo daju.
Oprezno još izbegni Sve brižno po novinama traganje: Naše domaćinstvo je naša država, Naša politika toaleta.
Ostani pri svome ñerñefu, svojim trakama, Iscrtaj svoju šaru prema uzoru, I veruj mi, dete, da narodom i zemljom Uz božju pomoć bez nas upravljaju.
Kad se jedna žena silno trudi Da upravljanje Državama preispita, Bog zna, meni izgleda da vidim Kako joj malje po bradi niču.
Ne, takvi poslovi nama ne priliče, Nedaj nikad da ti oni duh zbune; Ti ćeš da se udaš – i onda će tvoj muž Sa zahvalnošću moje učenje da pominje.
Udati se – nema teme koja se U maksimama više može terati; Ali, dobra Beti, počuj i pamti Jedini savet koji mogu da ti dam:
Onaj muž koji ti bude pripao (Zapamti tu veliku tajnu!)
184
Budi blaga ako blagost zaslužuje, Ako ne – tad budi iz besa.
Primi zbivanja i sudbu lako, Moje dete, pa ti neće biti teške; I, meñu nama, to je način Da i u starosti izgledaš mlada.
Moja Beti, život tako brzo leti, Kakav užas, kakva nenadoknadiva šteta, Ako, uz ono malo što učinimo, Sebi ne damo da radosni budemo?
Nek buka i zabava Po tuñem sudu na radost bude! U tihoj zabavi ti je nañi; Mi smo za nas srećni.
Nek ti se zadovoljstvo u kući nastani, Nek ti u srcu mirna savest vlada; Ona nam čini lice blagim i svetlim, Ona vlada brigama i vremenom.
Da, Beti, uživaj u sreći života uživaj, Ali obaveze života ne zanemari. – Sad je moja mala pouka gotova, I ja se svome vezu vraćam.
Grofi čina poseta223
Gospode kakva jurnjava i napolju i unutra! Kod Sveštenika kakva galama i ribanje!
Poruka je stigla da milostiva Grofica U podnevnu posetu namerava doći.
Pastorica sa svojom se kćeri Lovisom savetuje Kako da postave i činije srede;
Ona želi da svoj kuvarski razum uz poštovanje pokaže Sjajnim posluženjem i hranom.
Sad se prašina po dnevnoj sobi i sa portreta briše, Praoci otmeni meñu njima;
Matrone s kapama na glavi224 i zategnutim korsetima, I Sveštenici s Biblijom u ruci.
Pastorica svoj dugi svileni mantil225 navuče, Gospodin Pastor svoju najbolju periku;
223 Prvi put štampano u listu Stockholms Posten 1803. 224 nattyg Vrsta ženske kape sa faltama koja se vezivala trakom preko glave i nosila noću ili preko dana za obične dane. 225 långkoft Vrsta mantila ili ogrtača sa rukavima koji se nosi da visi preko haljine, ovde jasno dobrog kvaliteta.
185
Lovise svoju haljinu što u minulim vremenima U upotrebi se samo za roñendan uze.
Sad se Grofica i Gospoñica kraj bašte ukazaše; Gospodin Pastor im u susret ode,
Stalno kaftan i kragnu ispravljajući, Na uredan i sveštenički način.
Na stepenicama s poklonima čestim i dubokim Stajaše Sveštenikova gospoña tako vedra na suncu;
I kći i majka ponizno jurnuše napred Da grofovsku haljinu poljube226.
U dnevnu sobu visokorodni stranci uñoše; Gospodin Pastor, s naklonima i ponizno,
Opisaše koliko se pokorno-srdačno227 raduju Časti koja je njegovoj kući ukazana.
Grofovsko gospodstvo stolu privedoše, Božjih darova na njemu ne manjkaše;
Grofica onda snishodljivo milostivo reč uze: Bože, kako ste se samo potrudili!
Posluženje pastoricino blagoizvoleše pohvaliti, Reče da je meso s miroñijom divno i mlado;
Istače kolač od sira i s Lovisom se našali Povodom učenog domaćeg pomoćnog sveštenika.
A Gospoñica, prstiju belih da sneg zaslepe, Krilce jedno od pileta odlomi,
I povremeno svoju lepu Belindu228 hraniše, I malo se sama jelu predavaše.
Visokorodni gosti, meñusobno se gledajući, Primetiše Pastorov lik,
S nožem u pečenju i znojem na čelu, I nutkanje i klanjanje uz sve.
Pastorica uze činiju s bobicama do vrha napunjenu Sve je tako srdačnonutreno posluženo,
Svaki tanjir ponudi kao breg prepun; Sve bogato, dovoljno i puno.
Kolačići s maslom i krofnice i pontak229 i činije Vreme dobrano odužiše;
Grofovsko gospodstvo sedeše kao na iglama; Ali najzad se obed završi.
226 Nekada uobičajen način iskazivanja poštovanja prema višem staležu. 227 Ovakve složenice kojima se izražava učtivost sreću se u kitnjastom činovničkom stilu, ovde su parodija. 228 Kuče koje najčešće drže u krilu. 229 pontak Vino iz Bordeauxa, naziv i za druga, jednostavnija crna vina.
186
I unutra uñoše deca, pocrnela od sunca i debela, Koju otac i majka dovedoše. –
I milostiva pitanja kako se deca zovu – I spori i drski odgovori.
Pastorica, tako smerna s rukama prekrštenim, Krete glasom tako mekim i blagim
S govorom o Lovisi i zanimanju i tkanju – I Gospode kako je ta devojka vešta!
Lovisa se diviše Gospoñicinim porubima I ukrasima oko haljine i na grudima,
I razmišljaše o sličnom paspoalu Na bes devojaka iz Grangola.
Sad ona ponudi kafu iz bokala sjajnog Ukrašen na starinski način;
I nad gospodinom Grofom, koji ga nekada na poklon dade, Pastor parenataciju230 iskaza.
O velikim delima sad stade kazivati S blagoglagoljivim okretima i zapletima,
I nape razum, i našpikova tekst Svetim jezikom Svetoga Pisma.
S pristojnim uzdahom nad blaženopočivšim, Grofica maramicu izvadi;
Učtivost jednu zarad svešteničkog truda izreče, Pozdrav uputi i na sebe salop231 nabaci.
I Pastor sad Grofovstvo do Lipe isprati – Njegova smerna kći i gospoña
Na stepeništu se pokloniše, kraj kapije, kraj ograde, I još onde stoje i klanjaju se.
230 parentacija Svečani govor za uspomenu na preminulog 231 salop Okrugo ogrtač od svile, često bez rukava, koji se koristi leti preko ostale odeće.
187
Malthe Conrad Bruun (1775-1826)
Aristokratski psalam za stolom
Der topf, der topf ist’s Vaterland, Das übrige sind — Frazen. Voss
1. Šta me briga za slobodu,
Kad hranu i odeću imam? Kad se debljam i bogatim,
moj me lanac ne pritiska. Zarad reda i mira Duh se slobodarski mora slomiti; I neograničena vlast
namesto jednakosti uvesti.
2. Što lupetate o otadžbini?
Naša je otadžbina lonac. Kad slobodan čovek samo hleb i vodu ima
Mi slušamo krčkanje iz njega. O, šta su svekolike pesme slobodi Prema tom slatkom sazvučju krčkanja? — Odlučni hod patriota
Prema našem mekom uživanju!
3. Vi uvek hoćete napred,
I svet da poboljšavate! — O, budale, gde stojite, gde hodite!
To činjahu naši očevi. Onaj ko večno spava, Taj nikada ne zgreši; Uprkos kantovskoj prevari i izdaji,
Treba tu poslovicu hvaliti.
4. Da, tišino, sestro sna,
Tebe nazivaju zbrkom kraljeva, Mnogostrukošću sveštenika,
Gužvom plemstva. O, gde si pobegao? Vrati nam se iz saraja! Vrati nam se iz voljene Španije!
Doñi s neba tvoje Rusije!
5. Ti lepo kočiš uzlet prosvećenja
188
Kada se suviše visoko podigne. O, kako ti lepo sasecaš
Krila patriotizma! O, doñi i vladaj u carstvu zemaljskom! Pucnjavom, raketama, kricima oduševljenja Mi ćemo pozdraviti onaj dan koji te opet na zemlju bude doneo.
Tekst na osnovu Aristokraternes Catechismus (1796)
Johan Herman Wessel (1742-1785)
Kovač i pekar
Bio jedan mali grad, u gradu kovač, Koji opasan beše kada se razljuti. On sebi neprijatelja steče (njih uvek možeš steći, Ja nijednog nemam, nek tako i Mom čitaocu bude!) Na nesreću za obojicu Sretoše se u kafani. Pića ispijahu (i ja sam u kafani piti hoću; Za što drugo tu i ne zalazim. Ali zapamti, čitaoče! ovo: Ja samo u otmene odlazim.) Kao što rekoh, pića ispijahu, I nakon mnogo uvreda, besnih reči, Kovač neprijatelja po glavurdi tresnu. Tako jak beše taj udarac Da mu se pred očima smrče, I dana više nikad ne videše.
Kovača odmah u zatvor strpaše. Vojni vidar mrtvaca pod svoje uze I o nasilnoj smrti potvrdu izdade. Ubicu saslušaše i on priznade. Njegova nada beše da će s one strane groba Od svoga protivnika oproštaj dobiti. Ali čujte sada petljavine! jer baš toga dana Kad je presudu o ubistvu valjalo izreći, Istupiše četiri grañana Pred sudiju; najrečitiji Ovako mu reče:
„Najumniji! Mi znamo da na dobro grada Vi uvek mislite;
Ali dobro grada od toga zavisi Da nazad našeg kovača dobijemo. Njegova smrt svakako mrtvoga povratiti neće?
189
Tako dobrog čoveka nikad dobiti ne možemo. Za njegov zločin mi pregrozno ispaštamo Ako mu se pomoći ne može.” — „Ali razmislite, dragi prijatelju! život se životom platiti mora.” — „Tu živi jedan siromah stari pekar Koji će ionako uskoro odapeti. Mi dvojicu imamo, da onda starijeg uzmemo? Tako će i život životom plaćen biti.” — „Da,” reče sudija, „ta vam ne beše loša. Moraću stvar da odgodim; Jer u tako važnom slučaju mora se razmisliti, Da našem kovaču život nekako poklonim! Zbogom, dobri ljudi! učiniću sve što mogu.” — „Zbogom, veleumni čoveče!” —
On po zakonu svome pomno prebira; Ali tu ništa ne piše Da pekara namesto kovača pogubit ne smete; On odluku svoju tad donese I presudu potom iskaže: (Ko želi da je čuje nek sad doñe!) „Jeste da kovač Jens Nikakvog izvinjenja nema I ovde pred sudom sam je priznao Da Andersa Pedersena u večnost posla; Ali kako u našem gradu samo jednog kovača imamo, Morao bih sasvim s uma sići Kad bih njega mrtvog želeo videti. No ovde dvojica hleb peku.”
„Te ja sad po pravu presuñujem. Stariji pekar treba da se kazni I ubistvo što se desilo životom plati Zasluženu kaznu sam da pretrpi A drugima na strah i nauk.”
Onaj pekar je do neba kukao Kada ga odvedoše.
Naravoučenije
Na smrt uvek spreman budi! Ona stiže kada ti se najdaljom čini.
Gospodin
Jednom jedan gospodin zaspa; A to će jednom svi ljudi, Koliko god da žive oni hteli.
I zlo je stvarno, Umreti, kad čovek to još ne želi.
190
Taj gospodin o kom pevam, Onde, jadnik, nakon smrti stiže, Gde nikom hladno nije, mada bi svi to hteli.
I zlo je stvarno, Ne mrznuti se, mada bi to rado hteli.
Tu srete svoga kočijaša i zgranu se: „Šta! Jokum u sred pakla? Ja bih se rado u suprotno zakleti hteo.”
I zlo je stvarno, Videti ono što bi rado poreći hteo.
„Zašto sam ja ovde dole stigao Tebi je bez sumnje od ranije znano, Koliko god bih ja to rado hteo skriti.”
I zlo je stvarno, Poznate stvari neko rado hteo skriti.
„Moj sin se kurvanju i kocki odao I više novca proharčio No što je moja imovina izdržati htela.”
I zlo je stvarno, Što ona više nije izdržati htela.
„Iz ljubavi prema tome gadu Svoje sam seljaka do kože drao I njihove uzdahe ne htedoh slušati.”
I zlo je stvarno, Uzdahe seljaka ne hteti slušati.
„Ali ti, što beše tako krotak i dobar I nikakvom biću žao ne nanese, Zašto si ti ovde, hteo bih znati.”
I zlo je stvarno, Sve tako pomno hteti znati.
„Meni”, odgovor beše, „tako loše ide, Jer s one strane učinih ono Što vi ne mogoste, mada ste hteli.”
I zlo je stvarno, Ne moći kada čovek to želi.
„Onaj sin, što uzrok beše, da ste sada tu, Na vrat Vam ja natovarih. Jer gospoñu odbiti ne mogoh hteti.”
I zlo je stvarno, Ništa ne odbiti hteti.
I tako uči svaki tvrdoglavi magarac Da drugima decu ne pravi Ma koliko bi žena bližnjega to htela.
I zlo je stvarno,
191
Što bi žena bližnjega to htela.
Ljubav i sendviči
Da sendviči nisu hrana, I ljubav nije mržnja, To je trenutno sve što ja znam O sendvičima i ljubavi.
Epitaf
Ovde leži poručnik Stabel O, jadi, potpuno jadan, S nosom pravo na gore I nije više u stanju Da koristi svoju sablju Koja mu je bila najdraže Pored rakije i priče.
Poručnik Stabel sad večni sanak sniva, O, potpuno jadan ovde on počiva, S nosem pravo k nebu što ga pokriva, I ne može u ruci što je sad siva Više da poigrava sablja kriva Što mu za života najdraža biva Pored rakije, priče i piva.
Ispod pesnikovog portreta
On je izgleda bio roñen za sitnice I nešto veće nije ni postao.
Za sitnice rodio se, bio sitno dete, Nešto veće i ne posta od ovog poete.
Pesnikov epitaf nad samim sobom
On je jeo i pio, nikada srećan bio, Svoje je pete do kraja iskrivio; Nikada ništa vala nije ni radio, Pa mu se na kraju i život omrzio.
On je jeo i pio, nikada srećan bio, Svoje je pete do kraja iskrivio; Nikada ništa vala nije ni radio, Pa i od života na kraju se smorio.
192
Johannes Ewald Blaženstva Rungsteda
Oda 1 U svežim senkama,
U tmini, koju ruže šire; Gde pevačica gradi
I cvrkućući otkriva svoje gnezdo – Gde penušavi potoci Čas uspavljuju, čas bude
Ljubimca kamoena232, osećajnog pesnika, Stalno jednoličnim padom. –
2 Gde krda riču,
Lakonogim sinovima šuma, I dišu, i osećaju
Ono bogatstvo u kome stenju Gde kosac peva Meñu zlatnim snopovima,
I broji svoje blago, i diže svoj glas Onome233 koje je krunisao njegovu nadu. –
3 Gde šaljivi talasi
Prskaju lutalicu čije oko Čas zureći prati
Sive humove Helsinga; Čas čudeći se hita Meñu šumama katarki, –
I traga, i prepoznaje zastavu stranca I zaboravlja dan što se kraju bliži. –
4 Gde usamljeni smiraj
Prijateljski blažeći bol drema Često nuñaše Louisi234
Zaborav ljubavnog jada – Gde se radosti smeše Odmoru putnika,
Gde Rungsted ogradu oko najčistije radosti stavlja; Tu su Kamoene moje grudi ispunile. –
5 Gde jad i bol,
232 Kamoene - muze 233 On - Bog 234 Louise, žena kralja Frederika IV koja je zbog njegovog neverstva potražila utočište na imanju Rungsted.
193
Radosni tvoj trag nañoše, Ti Visoki235, Najplemenitije Srce –
Gde ljubaznost krasi Najstrože vrline; Tu je moja pesma rasla; i šuma što se čudila
Odjekivala zakonom Stvaraoca. –
6 Videh tvoje tronove,
O, Svemoći! – i dugo gledah – Ali sveti tonovi
Kroz moje treptave strune jurnuše – Svaki list, gde moje oko Trag Visokog nañe,
Plamenom dušu obuze – tad se moja pesma diže! – Tad moćni zvuk besneše! –
7 O, Oče svetova! –
Tad pevah – Ti Silni! – Ti, Mudri! – Bože! – kao mirijade,
Koga Moćnici neba236 slave! – Gle prah237 može da nosi Tvoje bogatstvo, Tvoju čast,
Tvoju dobrotu, o, Oče! – i ja pevah – i radost Kidaše uzdrhtali zvuk usana. –
8 Blaženi pesniče,
Koga je sreća u svoju izbu pozvala; Na prijateljske obaveze;
Na slobodu koju vrline brane! – Kerubimi čuju Njegov smeoni glas,
A nebesa se okupljaju oko njega; i sreća Ljudskim se grudima širi. –
9 Ali Ti, što jedini
Izazva tu želju iz mog bola, Reci! – Može li moja Kamoena
U tvojim grudima radost rasprostreti? – O, reci mi, Prijateljice! – Može li boginja pesme
Tonovima što se tope nagraditi tvoje krilo, Iz kog je moje blaženstvo poteklo? –
(1775)
235 Visko - Bog 236 Moćnici neba - anñeli 237 Prah - čovek
194
Magarac i seljak
Basna
Jedan magarac, sviknut na terete i udarce. Nosio je, u veri da tako mora biti, Strpljivo, redovno, dan za danom, Sve što mu dadoše da tegli, Sve dok ne dobi više da nosi Od onog što obično beše – Ali – ništa zlo nije takvo da gore ne može biti, Čak magarcu – o, plemeniti ljudi, Zapazite dobro šta ovde zborim! – Čak magarcu, čije prilike vi prezirete; Može gore biti nego što jeste, Jer našem dugouhom se to i zbi; Onaj put kad gospodara promeni – Škrti seljak, u čiji vlast zapade – Uze bezosećajno, čim ga isplati, Našeg magarca – Delo dobrote! samo za sebe, I loše, samo zato što mogaše da nosi mnogo, Tvrdio je da sve može da ponese – Svakoga dana sve više na našeg magarca tovario; – I kao što se tako prečesto zbiva, Umnožiše se njegovi tereti i ožiljci od biča – O šta sad jadnik da čini? – On svoje stanje lošim nañe – i tako jadno njakaše, Da i nebo na njegove krike ču – Ali ah! nas ljude magarci ne mogu da dirnu – Njegov gospodar ponosito – jer životinja beše njegova, S prezirom ga pogleda i neuznemiren povika: „Nekorisni drzniče! dereš li se? – „Onda ćeš još više tegliti i još više batina dobiti – On je svoje reči održao – ali s ostatkom nade, Koje jadnici tako retko žele da napuste, Nastavi magarac kukavno da kriči; A kako to nikakvu štetu nije moglo da nanese Onda – mada je iz svakodnevnog iskustva video Da se oko toga niko ne uzbuñuje, Drao se dokle je mogao stajati – Ali kada su njegova kolena uzdrhtala i slaba Skoro poklekla – kad je njegovo mutno oko Samo svoju poslednju noć odmora pokazivalo, Onda krete voljno i prestade da se žali „Ha! viknu seljak zadovoljno – tako treba učiti Vas lenje magarce da nosite – „Sad više nosiš no ranije – pa zašto se ne dereš? „Ne, odgovori ponositi magarac: Ne! – „Nekad sam se olakšanju samo od tebe nadao „Tad sam se drao – mada si mi izgledao neosetljiv „Na sve moje muke – na sve moje krike –
195
„Ali sad, ti bezdušni, ali sad „Više mi ne trebaš – smrt će mi sad pomoći – „I veruj, svejedno mi je „Da li će te mi pomoći smrt ili ti.
Kad potlačeni nauče Šta je magarac kasno shvatio, Tek tad: tad će podnositi Svoje uslove s više bodrosti – Što da se deru kao budale, Na zadovoljstvo svojih neprijatelja; I liju reke suza, Po svakom kamenom srcu? – Tirani su uvek slabi, I ne mogu, i kad hoće, Da stvore veće muke, Nego što imaju snage – Svaki novi, svaki veći jad, Daje nam sve jaču nadu; O utehi i blaženom spokoju, Nego svi naši uzvici – Jer ako u nevolju potonemo, Tad se nasmeši prijatelj siromaha – I smrti ljubazno da, Znak da je okonča –
Mome M*** 238
1 Fijuk mača i zvek štitova Neke primorava na poj, a tvoje uživanje, Pesma o Bjarkiju i pozdrav suñaja, Povlače duh u šumni kovitlac,
Ratnika Tor239!
2 Kada penušavi vrč samo svetluca, Drugi se tope kao slana na suncu, Spomen-piće tekoše s plamenih usana, Bragi240 će uvek sa sokom Odrerija241
Mešati medovinu.
3 Mnogi postoje, čiji duh ne može odoleti Smeñim devojkama s bujnim grudima, U tvojoj dubravi, o, ti Frejo ljubavnika242, Uzdišu milozvuk i sniju i dišu
Vatrenu želju.
4 Meni – jer često su se pastiri iz dolina243
238 Verovatno napisana 1776., štampana 1780., posevećena Frederiku Moltkeu (1754-1836), pravniku, kamerjunkeru na dvoru kraljice udove, kome je Ewald bio učitelju, i koji je posećivao Ewalda u bolnici i kasnije pomagao. 239 Nordijski bog Tor. 240 Bragi, bog pesnika u nordijskoj mitologiji. 241 Kazan u kome je spravljeno piće koje daje moć pesničkog umeća. 242 Nordijska boginja Freja.
196
Tihi oko moje harfe zbijali Dok su drhtave strune tumačile Radosti uzdaha i osmeha i suza
Nebeski jezik. –
5 Mene bi zvon rata i vino i ljubav Uvek moćno začarali, ali nikada me Nisu pesmom ispunili; tvoje rumeno grožñe Mozela244 i plamene devojke Eresunda
Grlio sam nemo.
6 Mene kimbrijskih polubogova245 pesme, Mene, o, najslañi, bujni ponosu! Mene, koga poznavaše i voleše M*** Mene mogu samo lepe vrline246
U pesnika da pretvore.
7 Tiha, srebrnastosiva, kao Mesec iza kišnih oblaka, Bistra, kao osmeh, što se iz suza diže, Visoka (tako izgledaše uzdrhatala dojilja) Lebdeše suñaja, koja nekada u kolevci
Grudi mi opčara.
8 „Oduševi se, tako reče bujna suñaja, „Oduševi se dobrotom i miroljubivim kraljevima, „Prijateljima Zemlje, i vrline i umetnosti „Prijateljima, i samilosnom braćom siromaštva;
„Oduševi se i poj!”
9 Zato sam pevao o samilosniku prema prahu247 Zato sam pevao i prijateljima Kimbrijaca Rolfu i Balderu i Christjanu i Fredriku248, Svima koji su čuli moju harfu što se topi,
Smejahu se i plakahu.
10 Zato sam pevao umotan u kišu prašine249 Kao Philet250 o danskom Bernstorfu, Brižno je pratio moju pesmu i moje srce Prijatelj Kimbrijaca; – sad Cherubim251 domahuje
Pesniku osmeh.
11 Zato, nasmešeni vrlina i plodne Mudrosti vatreni prijatelju, o, Ti, Zemlje Volitelju! Zato mi, moj najplemenitiji M***, Moćno ispunjavaš grudi i moje harfe
Uzdrhtale strune.
243 Dalens Hyrder, pastiri iz dolina, tj. ljudi. 244 Mosel, pritoka Rajne, poznata po okolnim vinogradima. 245 cimbriske Halvguder, nordijski (danski) velikaši, meñu njima i Moltke. 246 venlige Dyder, lepe vrline, jedan od pojmova kulture Prosvetiteljstva. 247 Støvets Forbarmer, Samilosnik prema prahu, Spasitelj (u spevu Adam i Eva), koji se smilostivio na ljude. 248 Rolf iz speva Rolf Krage, Balder iz speva Balders Død; Christjan i Fredrik, prigodne pesme kraljevskoj kući. 249 indsvøbt i en Støvregn, verovatno znači anonimno. 250 Philet („onaj koji voli”, prijatelj ljudi). Ewald je objavio jednu pesmu pod tim naslovom nakon Bernstorffovog pada 1770. godine u kojoj iskazuje sopstvenu i opštu tugu zbog gubitka plemenitog prijatelja ljudi koji je bio i mecena pesnika. 251 Cherubim, ovde Bernstorff na nebu.
197
Život i razmišljanja
Arendse
Da li sam i ja imao jednu Arendse? – Ili je to bila jedna Dulčineja, koju je sebi stvorila moja snaga uobrazilje jer joj je bila potrebna? – Ne, u ime Kupida, imao sam jednu, ili tačnije rečeno imala me je jedna divna, fina i oštroumna, plemenita, veličanstvena Arendse – jedna od tih senovitih lepotica čiji je osmeh nalik suncu sa kišom otežalog neba – čiji je mah jedan prodoran, jedan neizdrživ zrak dubokoumne vrline – jedna od onih nametnih, moćnih, očaravajućih brineta, u koju se ne može gledati bez strahopoštovanja i teško voleti bez obožavanja – jedna Arendse, s krupnim tamnim, blistavim očima, malim povijenim nosom, usnama na kojima kao da se gracije šale, debeli kao kesten smeñi uvojci, koji senče snežnobeli vrat, dve okrugle, elastične, bujne – – o, nebesa! – ja se zaboravljam! – ali najvažnije! – jedna Arendse, sa vrlinama punom, vedrom, postojanom i visokom dušom – jedna Arendse, sa najmekšim srcem, koje je ikada kucalo u korsetu! – Imao sam je – O, nebesa! – O, moji čitaoci! – O, ti, koga je bol učinio osećajnim i osetljivim, ti koga je svet namučio i napustio i koji sediš svojom usamljenoj kolibi i čitaš ovaj list, da ublažiš svoj čemer – pusti da samo jedna suza sažaljenja na njega kane! – Ja sam imao moju Arendse – a sad je neko drugi ima! – Otrov što je nekada pekao i mučio, sad se prikrada i ubija! – Uspomena na moj gubitak! – koja nagriza, razara misao! – Izdan moga očaja, mojih nereda i mojih nesreća! – Izdanu mojih svakodnevnih jada i mojih suza! – kad ćeš se isušiti? –
Koliko sebe znam ja bih preboleo svoj gubitak da je moja Arendse postala srećna – ona to nije, daleko od toga – radije bih joj nego rado, izgleda mi, priuštio onoga ko bi je bolje no što ja mogu učiniti, nagradio i sačuvao njeno savršenstvo – o, Bože! – o, sažaljenja! – Jad, jad što grize, izješće moju rascvetalu Arendse – Ona je sad otisak tuge, slika smrti – Sad je jedna užasna bolest, kći i majka užasa svakodnevno dovode do ivice groba –
Nema ni dve godine kako mi je moja Arendse došla dok sam ležao u svojoj usamljenoj kolibi, bez drugog društva sem svoga jada i svojih bola – bledi u usahli su bili obrazi divote, a jedna mutna iskra meni tako poznate vatre još uvek je svetlucala samo u njenim očima – Ona mi je izgledala kao vrlina što pati; – kao Arija kad je, dok joj je smrt bila na usnama; s dubokom smrtonosnom ranom u grudima Petiju pružila bodež – i rekla – ne boli, moj Petije! – Sa melanholičnim, odmerenim, laganim hodom jedne Klementine, sa svojim dostojanstvenim jadom u svakoj crti, sa borbenom i nepobedivom uzvišenošću, hodala je ka mom ležaju i spustila samo vrhove tri prsta na moju uzdrhtalu šaku – „Nekadašnja vremena su nestala, Evalde”, rekla je; i hitro otišla kao da se bojala da je rekla suviše – Da, ona su nestala, rekao sam, i zurio u ono mesto na kome je stajala; i ni jedna jedina suza nije htela da olakša moje zgrčeno srce – O, moja Arendse! – moja Arendse! – –
Jednog prepodneva , najnezaboravnijeg, najblagoslovenijeg u mom životu, zamolila me je da nekoj od dece njene braće i sestara, koju dotad nikada nisam video, odnesem nekakve čipke – Poslušao sam njene upute i zapitao za najstariju gospoñicu H** – Ona je upravo sedela za stolom sa svojim roditeljima i naravno da je izašla pred mene u onu sobu u koju su me pustili da uñem – ona je ušla – o, nebesa! – o blaženi trenutku, kako bih te rado dozvao nazad i svu svoju dušu za tebe vezao i zaboravio sve svoje neprilike, sav moj jad, zbog tebe – Ona je ušla – – – moja Arendse – –
Usudio sam se na pokušaj da je opišem – Ali i da posedujem umetnost jednog čitavog Rafaela ili jednog Petrarke – i da čitav svoj život upotrebim da njen lik opišem, onako kako se odmah – iznenada – na prvi munjeviti pogled u mene utisnuo i nakon toliko godina se očuvao nepromenjen – u mom srcu; ipak bih proizveo samo njegovu mutnu, veoma nesavršenu kopiju – To je bila moja Arendse, i ko onda može da je vidi? – ko može da je oseti kao ja?
198
Ljubav je blistala u njenim očima, ljubav se šalila na njenim usnama, ljubav je mirisala iz njenih bujnih grudi – ljubav, ljubav, ljubav uzvikivao je svaki od njenih izraza – priroda, nebo i zemlja su nestali, a moje nabujalo, rastopljeno srce je potonulo u jedan bezdan, blaženo grotlo neimenovane ljubavi – O, moja Arendse! – Tebe mi je sigurno namenio onaj koji nas je oboje stvorio – Zašto te onda ima neko drugi? – Možda je to bogohulno – neka mi Bog oprosti, ako je tako – ali to zaista, zaista boli – Želim da zaboravim – – ako mogu – …
Moji obrazi goreše – moja kolena klecaše – promucao sam svoju poruku, koliko sam to mogao, ne misleći ni na šta drugo do na Arendse, ne videći i ne osećajući ništa drugo sem nje – Ona mi je često kasnije govorila da je sasvim lepo primetila moju zbunjenost – a ja sam rekao da se moje zaljubljeno srce nije osetilo pohvaljenim time što se tako lako moglo primetiti –
Kad sam po ćutanju moje Arendse primetio da mora da sam obavio svoj posao, usudio sam se da ustreptao pritisnem njenu šaku na svoje usne, i vatra bogova, blaženi plameni poleteli su iz njene šake do središta moje duše – Nisam više osećao sebe – Izašao sam natraške i svakog se trena klanjao, i kad sam, i ne primećujući to, na kraju stigao do ivice jednog visokog stepeništa, moja bi se ljubav, da nije bilo njenog uzvika, po svemu sudeći ili odmah počela iskazivati ili bi odjednom obavila svoj tužan, svoj užasan uticaj na moju sudbinu – Ali meni je bilo suñeno više patnji nego što najdublji pad može prouzrokovati, i bilo je odreñeno da ću svojom ljubavlju izgubiti više nego život –
Jens Baggesen Predgovor
— Postoji, meñutim, jedno stanovište s koga bi čitaoci mogli da posmatraju čitav sadržaj i najsloženije zbirke, naime, ono s koga pisac posmatra svoje čitaoce: jezik, jedino što deli sa svima i svi dele s njim. Ali koliko je samo mali broj onih koji čitaju knjige zarad jezika premda je on, bez sumnje, u svim pesničkim delima ono najvažnije! Možda najvišem stupnju pofinjenja u kulturi i ukusu pripada da stvori to oštro logičko oko čiji pogled otkriva više od glavnih niti povezivanja zaključaka i ideja, i to razmaženo muzikalno uho čiji se nervi pokrenu pri najtananijem lahoru i najblažem šušnju perioda i tonova. I nešto u tome ukusu, taj fini oblik takta jedva da je razvijen kod nas bez obzira na izvanredne, možda ni sa jednim drugim jezikom uporedive prirodne lepote našeg maternjeg jezika, čine to oblikovanje lakšim nego kod drugih naroda čije jezike znam.
Nemačka ima jednog Lessinga, jednog Wielanda i jednog Vossa, a u njihovim besmrtnim delima taj finiji jezički osećaj, ta kritika gracija, taj retki urbanitet za koji se verovalo da je sahranjen pod ruševinama Atine, ali ne valja zaboraviti da nemački genije svoje majstore koji će podizati hram ukusa bira meñu stotinama, dok danski traga meñu desetoricom. S podjednakim brojem pregalaca, pod podjednako srećnim okolnostima, hiperborejski Apolo bi možda dobio svoj hram završen pre bilo kog drugog, jer teško da bi ko drugi mogao pouzdanije računati na podršku svih muza.
Zato sam u svim mojim beznačajnim pokušajima mnogo manje gledao šta nego kako — manje na grañu nego na odeću onoga što sam hteo da kažem. S nutrenom radošću iskreno priznajem da je jezik ono čemu valja zahvaliti ako zbirka ovih komada nije sasvim bez vrednosti — i neka posledica ovoga pročitavanja bude ta da čitalac ostane ravnodušan prema njihovom piscu, ali da, ni ne primećujući, zagrejaniji za jezik kojim on piše, iznañe da sam više nego nagrañen za onaj trud s kojim sam ih sačinio.
Neka svi naši danski pisci, a posebno pesnici čije sposobnosti znatno prevazilaze moje, budu oduhovljeni brigom za jezik, kome jedino dugujem čast da me ponekad uračunavaju u njihove redove! Neka budu sve više svesni blaga koje poseduju u svom maternjem jeziku i neka se nakon pesama, kao naša Thaarupova himna, osete nagrañenim njegovom zahvalnošću!
199
Neka mi bude oprošten ovaj mali izlet moje strasti koja — uprkos svih neprijateljskih lažnih optužbi koje su mi upućene — nikada nije ohladnela u mome srcu. Možda ja ne volim manje svoju otadžbinu zato što volim samo ono najvrednije ljubavi u njoj, i ne smatram da je jedna danska mana manje mana zato što je danska. Da ukratko iskažem svoje veruju u ovim stvarima, moram priznati da jezik smatram jedinim suštinskim čime priroda razlikuje jednu naciju od druge — i s te prirodne strane posmatrano smatram svoju otadžbinu vrednijom ljubavi nego sve njene susedne države. Jezik smatram dušom jedne zemlje i zato smatram da se nikada ne može previše preporučiti njegovo gajenje, tim pre što se nikako ne može odvojiti njegov uticaj na sve ostalo. Kako bi lako, kako prijatno, kako obogaćujući bilo gajenje te duše kod nas! O, kad bi se samo jednom u svim školama učio danski, kad bi se svugde učio njegov izgovor, kad ga jednom opšte prosvećenje pokaže u svoj njegovoj lepoti! O, ja sam siguran da bi i same gracije, kad bi meñu živim jezicima Evrope sebi birale jutarnju odeću nakon što su se ogledale u svakojakoj drugoj, zadržale bi danski; i neka sud našeg Schulza o njegovim muzikalnim prednostima zaokruži moje ubeñenje da bi sve boginje pesama u njemu izabrale reči za svoje melodije!
Frans Michael Franzén
O, svetlo nad grobom! On živi, o, radosti! Savršeno je Sveto pismo, O, visine blaženstva! S neba pozdravljen, U sjaju se javlja, I pobeda je njegova. Oboren je kamen i pečat skršen, A stražara je sila daha njegovog oduvala, I bezdan drhće. Haleluja!
Ovde se izmeñu svetla I tmine bitka. Ipak svetlo pobedi Za večna vremena. Oborena je smrt, A vera se diže Meñu zemaljske usudi S nebeskom nadom. Vi, žalosne žene, koga ovde tražite? Živ nije meñu mrtvima. Vaskrsao je Isus! Haleluja!
Tako se nebo sa zemljom Pomirilo, Tako grob posta Do sreće staza. Vi, glave što se pognuste Kraj podnožja krsta, Podigoste se i radovaste se Uprkos pretnji sveta. Vrati se, rasterano stado, svome pastiru. On živi, on živi i stalno te prati
200
Nevidljiv s nebesa. Haleluja!
Samo jurite, o, vremena! Njegova crkva je postojana. Kao svetlo se širi Njegovo učenje s hitnjom. Odlaze u vasceli svet Njegovi poslanici I svedoče meñu mačevima I lomačama o Bogu, I svedoče o njemu, o, uteho u svim nevoljama, Koji, mrtav zarad naših greha, kroz svoju smrt bi Prvi u životu. Haleluja!
Vi pobožni, zašto kukate, Zašto ste neutešni? Kako brzo i dan I noć minuše! Uskoro će zemlja dati Svoj zagrljaj vašem miru, Ubrzo ćete vaskrsnuti Nalik semenu što klija. On sam, koji ih zasadi, na kraju će stići Da letinu skupi, ali prvo razdvoji Kukolj od žita. Haleluja!
(Švedski psaltir, 1819)