romantičarske teorija~ beleške sa predavanja

Download Romantičarske teorija~ beleške sa predavanja

Post on 11-Jul-2015

1.072 views

Category:

Documents

0 download

Embed Size (px)

TRANSCRIPT

SELING Distinkcija izmedju poezije kao unutrasnje kreacije I umetnosti kao spoljasnje kreacije;uvodi niz distinktivnih parova u skladu sa ovom distinkcijom: Sublimno-lepo Sentimentalno-naivno Stil-nacin Sto se tice teorije zanrova, teorija brace Slegel nastala je pod Selingovim uticajem.Seling polazi od toga da se poezija od drugih umetnosti razlikuje samo po svom medijumuidealni medijum je jezik,dok su ostali medijumi zvuk,kamen I boja(naziva ih realnim).Poetski zanrovi dele odlike zanrova ostalih umetnosti, a to je jedinstvo konacnog i beskonacnog .Medju sobom se poetski zanrovi razlikuju na osnovu slicnosti prema drugim umetnostima: Lirika-muzika Ep-slikarstvo Drama-skulptura Seling dalje kaze da u lirici dominira pesnicki subject,odnosno Ja.Za njega je lirika subjektivna,pojedinacna,bliska je muzici pre svega po tome sto iskazuje subjektivna osecanja. Najvise vrednuje formalno precizniju liriku antickih pesnika,zatim Dantea I Petrarku.U epici je ostvaren najbolji balans izmedju konacnog I beskonacnog.Epika se zasniva na ljudskoj sposobnosti za akciju(a ne drama, sto bi bilo ocekivano).Epika je bezvremena I ona je slika istorije, zato sto se akcija u epu iskazuje kroz lanac dogadjaja, s tim sto taj lanac ne mora da ima ni pocetak ni kraj.Razlikuje I elegiju, idilu, didakticnu poeziju I satiru.Najvecu vrednost ima didakticna poezija-nada se novom Lukreciju.Razlikuje I viteske romance I navodi Ariosta kao veliki primer ove epske vrste.Zatim govori o romanu:jedino su Vilhelm Majster i Don Kihot pravi predstavnici ove vrste zato sto poseduju objektivnost I sluze se ironijom.Tom Dzons nije pravi roman jer mu nedostaje ironija.Zatim pominje I kratku pricu koju definise kao kratki roman I to pisan na lirski nacin, pri cemu se radnja grupise oko jednog centra.Kao poslednju epsku vrstu komentarise Bozanstvenu komediju jer je za njega Danteovo delo epska vrsta sui generis:nije roman niti didakticna poema,niti ep u antickom smislu, vec najbolja interpretacija epike(ujedinjuje sve epske vrste).Istovremeno je najreprezentativniji primerak epske poezije (pesma nad pesmama) jer ujedinjuje filozofiju, religiju, naukuDanteovom epu najvecu vrednost daje vanzemaljski proctor u koji je smesten.Kaze da je Pakao skulpturalan, Cistiliste slikarsko, puno boja, dok je Raj muzikalan.Istice da sva ova tri sveta zajedno ostvaruju totalni efekat I zato delo nije ni

1

plasticno, ni pitoreskno, ni muzikalno(sadrzi sve komponente zajedno).To je delo istovremeno I individualno i paradigmatsko. Drama predstavlja jedinstvo lirskog i epskog, borbu izmedju potrebe I slobode iz koje obe izlaze i kao pobednice i kao porazene.Tragedija-jedinstvo slobode I potrebe;to se najjasnije vidi iz Selingovog razumevanja tragickog junaka.Potreba je u njegovoj krivici, a istovremeno tu krivicu mora svojevoljno prihvatiti i u tome se ogleda njegova sloboda(uzvisen je zbog toga).Uspela tragedija prikazuje zrtvu pojedinca.Ovakva teorija tragedije je podloga Hegelove definicije tragedije i tragicnog.Seling komediju vidi kao preokrenutu shemu tragedije.Kod tragickog junaka krivica je objektivna, dok je sloboda subjektivna.Kod komickog junaka potreba je subjektivna(slabost, strast), dok je sloboda objektivna(zavisi u vecoj meri od poretka stvari).Najbolji komediograf za Selinga je Aristofan.Modernu dramsku poeziju on vidi kao mesavinu tragicnog i komicnog.Uzor mu je Sekspir zato sto i on, pored A.V. Slegela, tvrdi da Sekspirovi karakteri treba da zamene ratnicku sudbinu jer karakter postaje sudbina za Sekspirovog heroja.Kalderona stavlja iznad Sekspira jer se kod K. sve odvija voljom Providjenja(hriscanska sudbina). Seling je uticao na Hegela I Kolridza (preko A.V.Slegela-Kolridz se nazivao slegelijancem). FRIDRIH SLEGEL(1772-1829) Pet godina je mladji od Avgusta Vilhelma, ali je mnoga originalniji od njega, kao sto I svoja kljucna teorijska dela stvara pre njega.Avgust Vilhelm je dugo bio smatran samo popularizatorom Fridrihovih ideja.Fridrihovi rani radovi su od ogromnog znacaja za celokupnu istoriju kritike.Sa Silerom je obnovio debatu o starim I modernim knjigomPredavanja o staroj I modernoj knjizevnosti.Ta knjiga je 1815. prevedena na engleski I osvojila je tadasnji svet.Mi imamo dva prevoda:Razgovori o poeziji i Ironija ljubavi.Kod njega su vec sadrzane teorije o ironiji , mitu I romanu(vaze I do danasnjih dana).F. Slegel se osvrnuo i na teoriju kritike i teoriju interpretacije-smatra se zacetnikom hermeneutike. Poceo je kao klasicni filolog-prvobitna ambicija:da postane Vinkelman grcke poezije. 1797.Grci I Rimljani Pre svega ga interesuje grcka poezija , ali njegova razmisljanja o njoj su pre svega esteticke studije jer knjizevnu istoriju sagledavaju u neraskidivoj vezi sa knjizevnom kritikom.Grcku poeziju vidi kao prirodnu I spontanu poeziju, nepomucenu spoljasnjim uticajima, koja je sama po sebi zavrsena(ne kao arhetipsku).Grcka poezija sadrzi kolekciju primera svih mogucih zanrova I to u prirodnom, evolucionom poretku.Evoluciju razume kao proces radjanja, razvoja, rasta, cvetanja, sazrevanja, propadanja I nestajanja( Darvin).Nije zapao u zamke istorijskog relativizma.U svom zrelom periodu problem relativizma resava time sto tvrdi da citava istorija umetnosti I istorija nauke cine neraskidivu celinu.Svaki deo celine u sebi ujedinjuje ostale delove.Slicno tvrdi I Eliot, s tim sto je Eliot aistorican, dok je F. Slegel zgranut pred svakom teorijom koja nije istoricna.Slegel je takodje prvi uocio da je teorija Herdera, koja odbacuje svaki esteticki standard vrednovanja I po kojoj treba uzivati u svakom cvetu umetnosti bez vrednovanja, zapravo teorija koja a priori iskljucuje svaku

2

knjizevnu kritiku.Uocava cvrstu vezu izmedju teorije I knjizevne kritike.Teoriju kritike izvodi iz tradicionalne filologije.Za njega filologija je ljubav prema reci, odnosno detaljna posvecenost tekstu.Interpretacija se zasniva na pazljivom citanju i kombinacijom uocavanja pojedinacnog detalja I njegovog povezivanja sa celinom. Kriticar je spijun jer on otkriva skrivene namere autora I razumeva tekst bolje od njega samog.Dalje, F.Slegel naglasava neophodnost tolerancije, razumevanja razlicitih kultura, a posebno naglasava znacaj poznavanja celokupnog dela autora kako bi kriticar uhvatio njihov zajednicki duh.Nemoguce je razumeti deo po sebi.Knjizevna kritika ne moze postojati bez knj. Teorije I I storije.Svaki umetnik I svako delo objasnjava drugo delo gradeci zajedno jednu celinu(slicnost sa Spicerom I novom kritikom, Rifaterom).Teoriju poezije mozemo podeliti na dva perioda: 1.od 1796, pod uticajem Silerove rasprave o naivnoj I sentimentalnoj poeziji, do 1801. 2.od 1801. do kraja zivota:dominira cist religiozni concept umetnosti, narocito izrazen od 1808, kada prelazi u katolicizam. 1.Razmisljanja F.S. su na pocetku originalna jer su Slegelove studije o poeziji Grka I Rimljana zavrsene pre nego sto je mogao citati Silerove rasprave.Najpre utice Vinkelman, a zatim Siler. Slegel uvodi razlikovanje izmedju stare, grcke poezije, i moderne.Prva je objektivna, nezainteresovana(u Kantovom smislu), savrsene je forme, nelicna, zanrovski cista I slobodna od od moralnih I didakticnih upliva.Ovo su dobrim delom Vinkelmanovi stavovi o staroj poeziji. 2.artificijelna, zainteresovana, u vezi sa licnim teznjama autora, necista u svojoj mesavini(zanrovskoj pre svega) i zbog upliva didaktike I filozofije ruzna, cak arhaicna(zbog odbacivanja knjizevnih pravila), ponekad cudovisna.Ima uzasnu I neplodnu teznju da sebe beskonacno prosiri-definicija romanticarske poezije.Jedino Gete vraca nadu u povratak objektivne umetnosti klasicne lepote, mada je I Gete izmedju interesantnog I lepote(gubi na objektivnosti). Po F. S. ni jedan grcki pisac, ni jedna anticka knjizevna teorija ne moze da posluzi kao uzor modernoj poeziji ima negativno misljenje o Aristotelovoj Poetici. Za kljucno mesto teorije romantizma uzima se 116. fragment iz casopisa Atenaum koji su braca zajedno uredjivala.Poeziju definise kao progresivnu univerzalnu poeziju(romanticnu poeziju).Ubrzo umesto romanticna koristi izraz moderna poezija.Cilj romanticne poezije nije samo ponovno ujedinjenje odvojenih poetskih zanrova I njihovo povezivanje sa filozofijom I retorikom, vec pre svega kombinovanje poezije I proze. Pod ovim kombinovanjem podrazumeva I spajanje pesnika I kriticara, odnosno spajanje poezije umeca I poezije nadahnuca. Romanticka poezija po njemu tek dolazi, njena sustinska priroda je u stalnom nadolazenju. Ona nije jedna od vrsta poezije, ona je sama poezija. U odredjenom smislu sva poezija treba da bude romanticna. Zamera modernom pesnistvu na zelji da se beskrajno prosiri, a opet se zalaze za stalno nadolazenje romanticne poezije na prvi

3

pogled deluje protivrecno. Mora se imati u vidu zalaganje F.S. za romanticarski roman. U romanu se ujedinjuju poezija I proza, u njemu se mogu naci I drugi zanrovi. U Razgovorima o poeziji iz 1800. Sekspira karakterise kao osnivaca romanticarske drame. Po ovome se razlikuje od Silera jer je za Silera Sekspir naivan(pripada starima).Taj romanticarski stav, po Slegelu, moze se naci i u renesansi i u srednjem veku I to u delima u kojima se javlja svet vitestva, ljubavi, bajki Za njega romantizam nije zanr, vec elemenat poezije koji moze oskudevati ili dominirati, ali je uvek prisutan. Ne vidi da u njegovo vreme dominira romantizam, vec zahteva da buduci pesnici budu sto vise romanticni. Svest o dobu romantizma je mnogo vise izrazena kod Avgusta Vilhelma. Romanticarski stavovi F.S. najizrazeniji su u njegovim stavovima o ironiji, mitu I shvatanju romana. Ironiju ne naziva romanticarskom I shvata je kao igru i slobodnu aktivnost(Kant).Kada govorimo o ironiji, trazimo da citava igra zivota bude stvarno shvacena I predstavljena kao igra.Shvatanje ironije F.S. proizilazi iz njegovog vidjenja sveta koji je paradoksalan, a paradoks je za njega nesto veliko I dobro. Ironija je za njega forma paradoksa. Zato sto je paradoksalan, svet poseduje kontradi

Recommended

View more >