Romane toka svesti, tog radikalnog zaokreta ka unutra, teoretičari su skloni da nazivaju i romanima vremena. Džojsova glavna preokuoacija bila je da sačuva u reči 18 časova doživljavanja takoreći istrgnutih iz celokupne većnosti. Prustovo traganje za izgubljenim vremenom je pokušaj herojskih razmera da se ponovo uhvate sećanja na trenutke koji su odavno iščezli, ali još žive negde u svesti. Pisac tvrdi da želi da zgrabi, zaustavi , izdvoji fragment čistog vremena u čistom stanju. Kod Virdžinije Vulf je sve podređeno trentku, koji ona opisuje u eseju Moderna proza-pravu tvarnost doživljavamo u trenucima koji blesnu kroz našu svest i osvetle ceo svet u nama i oko nas bleskom munje. Foknerov proizvoljni časovnik koji obelešava sadašnjost i uz to obuhvata sve što sačinjava prošlost. Pisac psihološkog romana pokušava da zaustavi trenutak vremena još dok ono izmiče pred njim u svom hodu. On je u stanju da satima posmtra neku statuu, sliku ili pejzaž, oblik koji ostaje nepromenjen, ali trenutak emocije, percepcije, epifanije koji blesne i ugasi se. Pitanje je kako uhvatiti taj kinetički trenutak svesti, kako mu dati postojanost statue. U tome je problem pisaca ovih romana. Virdžinija Vulf je pišući Ka svetioniku u svom dnevniku zabeležila da joj se ponekad priviđa slika dubokog života neke žene, koji će se sam pokazati u određenoj prilici-pad nekog cveta može ga sadržati u sebi, bilo kakav sitan događaj. Moja teorija je da stvarni događaji, ne postoje, kao ni vreme. Isečak iz života realističnog romana ovde postaje isečak iz vremena. Veliki uticaj ostavio je i Bergson na pisce modernog romana svojim teorijama o vremenu izjednačavajući temporalni aspekt stvari sa duhom. Vreme predstavlja kvalitativnu promenu, budućnost je uvek otvorena, a prošlost nastavlja da postoji u sadšnjosti. Prošlost postoji kao grudva snega koja se valja i koja u sebi sadrži sva svoja ranija stanja.

Ono što strukuturiše zaplete većine modernih romana upravo je fiktivno iskustvo vremena. I to ne samo u kompozicijskom smislu, već i kao fiktivni sadržaj junaka. Tok priče u romanu Gospođa Delovej je jednostvan, u njemu su date scene iz života nekoliko likova i njihovi

tokovi svesti. Odmicanje jednog dana u okviru kog se odvija celokupna radnja prikazani je smenjivanjem niza sitnih događaja iz života nekoliko likova, povremeno praćeno lajtmotivskim otkucajima Big bena i drugih satova. U taj linearni tok dnevnih zbivanja umetnut je niz tokova svesti pojedinih likova koji predstavljaju vraćanje u prošlost i proširenje projektovanog vremenskog intervala. Potrebno je ralikovati hronometrijsko vreme dato otkucajima Big bena i drugih satova-a ti drugi satovi su unutrašnji doživljaji vremena Klarise, Septimusa Volša, Pitera Volša. U svojim, posebnim unztrašnjim doživljajima vremena on imaju moć da u sadašnjem trenutku obuhvate i prošlost i budućnost. Dakle, na jednoj strani je smrtno vreme ili vreme života, a s ruge hronološko vreme otkucaja'po Rikeru nazvano i oficijaelno vreme, monumentalna istorija. Nasuprot intimnom vremenu likova nalazimo oficijelno vreme autoriteta-države, politike, lekara koji saopštava vest o Septimusovoj smrti.Vrlo je važno reći da nije reč o jednostavnom suprotstavljanju monumentalnog vremena i doživljaja vremena junaka već o brojnim varijacijama odnosa likova prema monumentalnom vremenu. Za Septimusa koji je zamišljen, kao Klarisun dvojnik-monumentalno vreme postaje neizdrživo –bolest, rat, smrt prijatelja i on se ubija. Zaključak se odnosi na to da ne možemo govoriti o jedinstvenom iskustvu vremena u G.Delovej, već o mreži iskustava-ali na taj način što odjek jednog iskustva u drugom biva prenesen do čitaoca. Prilikom čitanja se u romanu izdvajaju socijalne sfere, odgovarajući društveni odnosi-pa se na osnovu toga i diferencira spoljašnje-odn.monumentalno vreme i unutrašnje-odn.intimno vreme. Događaji u svetu realnih zbivanja su hronometrijski određena i ograničena, dok su temporalna pomeranja u duhu naizgled izvanvremenska. Između su varijacije i odjeci. V.Vulf je majistor kompozicione dinamike, književnost je umetnost koja se nužno odvija u vremenu., i efekti su veći kada je roman kraći. Temporalan dinamika je teže dostupna u Traganju za izgubljenim vremenom ili Čarobnom bregu zbog obima romana. Mi ne možemo doživeti 7 godina Hansa Kastorpa provedenih na bregu ili nekoliko decenija Prustovog romana, ali Gospođu Delovej je moguće pročitati za jedan dan koliko i traje radnja

romana. Zbog toga se konkretizacija ovog romana može uporediti sa konkretizacijom lirske pesme. To je Ingardenovo poređenje, on kaže-mi u fikciji doživljavamo svaki segment vremena iz romana, tonemo u fingirano vreme, i to vreme postaje našaadašnjost i njegova temporalna dinamika postaje dinamika našeg čitalačkog iskustva. Roman Ka svetioniku predstvlja nastavak razvoja tehnike toka svesti. Dok je u G.Delovej dala celu ličnost Klarise Delovej pomoču lutanja po prošlosti, sadačnjosti i budućnosti, pružajući podatke o njoj, od detinjstva do trenutka vremena u delu, Virdžinija Vulf u ovom romanu glavnu ličnost g-đu Remzi predstvalja samo u sadašnjosti. U svojim mislima, reakcijama, sanjarenju ostaje u sadašnjosti. Klarisa je odražena u sopstvenoj i svesti drugih likova, kao i oni u njenoj. U prvom delu ovog romana, Remzi nadahnuta likom svoje majke je glavna poluga dela. Pretežno smo u njenoj svesti, preko nje upoznajemo druge, mnogobrojnu porodicu, konflikte koje među njima izmiruje. S obzirom da g-đu Remzi upoznajemo jedne večeri na imanju, okruženu prijateljima i porodicom, u jednom dobro zapaženom i zabeleženom trenutku života sadržan je sav život jedne ličnosti. Treći deo 10 godina posle smrti g-đe Remzi, Lili Brisko doživljava davno preminulu ženu, oseća njeno prisustvo, uticaj'ona nju predstavlja.Vezu između vremenskih i prostornih odnosa osvojenih u književnosti Bahtin naziva hronotopom-bukvalno vreme-prostor odnos. U hronotopu su slivena prostorna i vremenska obeležja u osmišljenu u konkretnu celinu. Vreme se zgušnjava i steže, postaje umetnički vidljivo, a njegova obeležja razotkrivaju se u prostoru. Prostor se osmišljava i meri vremenom. Hronotop u književnosti ima suštinsko žanrovsko određenje, žanr se obrađuje hronotopom, a hronotop određuje i lik čoveka u delu.Riker Traganje predstavlja kao elipsu čije dve žiže predstavljaju iskustvo dugog puta upoznavanja sveta, učenja znakova, po Delezu i iskustva kratkog puta nehotičnog sećanja, koje se opet u Nadjenom vremenu pretvara u iznenadnu spoznaju koja osvetljava prošlo vreme i junaku.pripovedaču osvetljava otkriva poziv umetnosti kao protivteže taštini sveta i izgubljenog vremena. Riker ističe postojanje više pripovednih glasova

u romanu koji je napisan u prvom licu'glas junaka i glas pripovedača. Glas junaka dominira u većem delu romana i samo diskretno naznačavanje glasa pripovedača koji povremeno najavljuje buduće doživljaje ili uvide da bi posle konačnog otkrovenja u Nađenom vremenu glas pripovedača nadvladao glas junaka. U epizodama poput buđenja na samom početku Traganja i nehotičnog sećanja koji prouzrokuje kolačić madlen razaznaje se pripovedačev glas, koji nikako ne može pripadati junaku budući da izražava udaljenost od junakove sadašnjosti. Temporalna struktura je takva da se izgubljeno vreme sadrži u nađenom vremenu. Konfiguracija Traganja se simetrično uobličava u odnosu na svoj početak-s jedne strane je vračanje u nedefinisanu prethodnost, a s druge strane je nedefinisana budućnost junakovog umetničkog spoznanja'a sve zajedno predočava sliku mesta čovekovog ja u vremenu.Pesništvo evropske avangardePo misljenju Huga Fridriha tip lirike koja obeležava dvadeseti vek uzet u celini nastao je u Francuskoj u drugoj polovini 19.veka, počeo je da se razvija posle Bodlera, ali su ga svojim stvaralaštvom nagovestili Novalis i Po. Rembo i Malarme su mu postavili krajnje granice. Lirika 20.veka, ma koliko insistirala na tome, naročito kada su u pitanju avangardni pravci ne donosi fundamentalno nove stvari, stilsko jezgro ih povezuje sa precima. Fridrih smatra da moderna lirika ide u dva smera inspirisana stvaralaštvom dva pesnika-Remboa i Malarmea. To znači da u njoj srećemo i alogičnu liriku slobodnog oblika, ali i liriku intelektualnosti i stroge forme. 1929.godine oba ta smera dobijaju programsku formulaciju. Prva formula potiče od Valerija i glasi-pesma treba da bude svetkovina intelekta, a druga formula ponikla je iz protesta. Njen autor je Anri Breton-pesma treba da bude slom intelekta, savršenstvo je lenjost. Takve suprotnosti obeležje su lirike 20.veka. Slična zapažanja proistekla su i iz posmatranja modernog slikarstva. Haftman u svojoj knjizi Slikarstvo u 20.veku poziva se na Kandinskog i suprotnosti koje je formulisao između velikog realnog i velikog apstraktnog. Fridrih nalazi analogije između umetničkih osobina velikog realnog koje vidi u poklapanju sa Remboovom čulnom irealnošću, dok se veliko apstraktno poklapa sa čistim napetostima u Malarmeovoj lirici, koja poništava stvari. Analogije između lirike, slikarstva i muzike trajno su obeležje moderne poezije, potvrđene i druženjem umetnika-još od Bodlera i Delakroa, sve do grupe koju čine Anri Ruso, Apoliner, Maks Žakob, Pikaso, sve do prijatelstva Lorke i Dalija.

Međutim termin avangarda, uzima se kao periodizacijski termin za oznaku modernih književnih pravaca i pokreta u 20.veku. Iako obuhvata različite pokrete može se govoriti i o izvesnoj sumi zajedničkih crta. To su pre svega -osporavanje postojećih književnih struktura, antiestetizam, depersonalizacija umetnosti i razbijanje logičke sintakse dotadašnjeg pesničkog jezika.Tehnika pesme odnosi prevagu nad saržajem, jer to više nije lirika koja kako se to kaže koja želi društvo čitaoca i podrazumeva potrebu da mu učini dostupnim neshvatljive stvari jezikom koji je u službi jednog prirodnog poretka. Narušena je ravnoteža između iskaza i načina iskaza i to u korist ovog drugog. U gotovo svim manifestima novih pravaca nailazimo na jasnu potrebu za tzv.novim jezikom, a sama ta ideja dobro nam je poznata iz 19.veka. Kod Remboa ona je jedan od najbitnijih zahteva poezije, a još kod Bodlera iznenađenje se konstituiše kao imperativ poezije, uz tzv.estetiku šoka. Istu preokupaciju nalazimo kod Apolinera, koga nadrealisti, kao avangardni pokret par excellence uzimaju u obzir pri stvaranju sopstvene doktrine. Apoliner traž novi jezik-o kome nijedan gramatičar više neće umeti ništa da kaže, pun konsonanata bez vokala, konsonanata koji prskaju. Aragon jedan od glavnih ličnosti nadrealističkog pokreta, koji ga nakon izlaska Prvog Manifesta napušta tvrdi da poezija postoji zahvaljujući neprestanom novom stvaranju jezika, a što mu dođe isto što i razaranje jezičkog sklopa, gramatičkih pravila, utvrđenog reda stvari...I Jejts kaže da on nema jezik, već samo slike, vizije, simbole...Nesaglasje između znaka i označenog je zahtev moderne lirike, kao i moderne umetnosti.-izgradnja novih struktura, težnja ka otvorenim i prividno neobaveznim strukturama, varijacija istih tema, uzajamno pretapanje i izmena funkcija pojedinih književnih rodova i vrsta. Tu posebno treba naglasiti spregu različitih vidova umetnosti, kao i uvođenje tzv. nižih žantriva u književnost-reportaže, filmskog scenarija, kabaretskog kupleta, pa potom žargona, dijalektizma. Kada je u pitanju izgradnja novih struktura i savremeni liričari govore o algebri, operisanju računici stiha. Aragon je podrobno analizirao novine svog sistema rima. Postoji jasna svest o formi, koja nadilazi tradicionalna psihotehnička znanja.Krajnja suprotnost poeziji Malarmeovog nasleđa, Valeri, T.S. Eliot, G.Ben, nalazimo poeziju halucinastornih sadržaja, iz sfere polusvesnog i nesvesnog. Ta poezija se nadovezuje na Remboa i Lotreamona, na koje se rado poziva. Alogična poezija, u prvom redu nadrealistička, želi da bude poezija sna. U psihološkom smislu san tu znači prirodno snevanje na javi, ili pask snevanje na javi koje je izazvano vetačkim putem, za razliku od poetskog sna, koji posebno u romanskoj tradiciji označava stvaralačku fantaziju. Granica između ova dva sna nije utvrđena posebno kada se radi o umetničkom stvaranju. U pitanju je granica psihološkog i estetskog

principa. Ta dva principa se poklapaju u opravdavanju subjektivnosti, nesputane stvarnošću i u objašnjenju da je čovek u svojoj sposobnosti da sanja gospodar sveta. Kao i intelektualna i ova poezija se služi irealnim slikama antazije. Ali ta poezija svoje sadržaje prima pasivno iz dubinskih slojeva prirodnog sna ili sna na javi, ali ih pritom ne sređuje. Umerena protiv čoveka kao cerebralnog čudovišta-A.Breton, ona čoveka izjednačava sa moći koja caruje u njegovim predličnim, anonimnim dubinama. Tristan Cara pohvalno govori o tzv.diktaturi sna. Akcenat je na šeči diktatura, duh želi da njime zavladaju alogični dubinski slojevi. Teoriju dodatno pojačavaju radovi Frojda i K.G.Junga. Po Jungu pesnik je medijum kroz koji struji građa kolektivno nesvesnog, uobličenje je sekundarna stvar.Apoliner je preteča nadrealista. 1908. godine izdaje svoju Onirokritiku-gde se oslanja na knjigu Artemidorovu iz kasne antike, 2. vek nove re. U tim opisima tipa-ugljevlje neba je bilo tako blizu da sam se uplašio njegovog mirisa ili mladice ružinog bokora pretvorile su se u senicu vinove loze....mi prepoznajemo Remboa. Irealne slike među kojima ne postoji nikakav kontakt. Eventualna veza među događajima je apsurdna metamorfoza. Ko u snu. Tu se nadovezuju nadrealisti koji tvrde da čovek u haosu može do beskonačnosti da razvije svoje sopstveno iskustvo, zatim uverenje da je umobolan u stanju nadstvarnosti i da nije manje genijalan od pesnika, shvatanje da je poezija bezoblični diktat nesvesnoga. U svemu tome ima i onoh koji u nadrealizmu vide posledicu, a ne uzrok čežnje za misterijom. Italijanski futurizam i nemački ekspresionizam potvrđuju ovu stilsku strukturu. Njihove somnobulne vizije, gradovi koji se ruše, razaranje stvarnosti....Ekspresionizam čiji predstavnici sebe nazivaju i futuristima, apastraktistima, nepatetičarima pojavljuje se naglo 1910.godine prvenstveno vezan za slikarstvo (Sezan, Munk, Kandinski, Van Gog, grupa Plavi jahač i Most) Donosi novu tematiku i novu vrstu jezičkog oblikovanja. Stav pesnika prema temama je emocionalno prenaglašen, među raspoloženjima dominirju užas, potresenost, strah, vizionarski zanos-sve to dovodi do ekspresionističkog krika.š Štadler izjavljuje-ja sam samo plamen,žeđ i krik i požar. Pesnik je vizionar, prorok, on budi obznanjuje i vodi. Poetsku sliku karakteriše alogičnost, irealnost, estetika šoka. Pritom ona vodi do suštine stvari, izražava viziju-što je centralna tačka ove poetike. G. Kajzer – pesnik oblikuje samo jedno, viziju koja postoji od početka. Kao što Ešmid tvrdi-oni nisu pomatrali...onisu sagledali..oni nisu fotografisali...oni su imali priviđenja...težili su ulasku u suštinu predmeta,, tako da je celokupni prostor ekspresionista vizija. On ne slika..on doživljava. Oblikuje, a ne reprodukuje. Rembo se oseća u ovoj teoriji, te nije čudo što recimo kod nemačkih ekspresionista-Trakla, Hajma nalazimo preokupaciju motivom Ofelije. Pomenuta vizija se oblikuje ritmički.To dovodi do rušenja forme, probijanja rečenične strukture. Rečenica se redukuje na nosioce vizionarskog značena-glagole i nepovezane imenice... Na njih su uticali

Bergson(intucionistička teorija), Niče, Kjerkegor, Huserl. Društveni okvir pokazuje sliku Evrope pred prvi svetski rat, naglo tehniziranje života usled industrijskog razvitka. Iz opštih karakteristika pokreta medju kojima su neki i veoma protivrečniti-subjektivizam, anarhizam, utopijski humanizam, revolucionarnost, intenzivna religioznost suštinski teže izgradnji novog čoveka i novih vrednosti, ali se iz opšteg pokreta vremenom, upravo u odnosu na ideološki aspekt izdvajaju različite struje. Ekspresionizam završava u dadaizmu i nadrealizmu, kao pravcima koji slede ostajući zapamćen kao najuticajniji pokret u Nemačkoj 20.veka. Najznačajniji časopisi su Sturm, Aktion, Revolution, a istaknuti predstavnici-Georg Hajm, Gotfrid Ben, Kajzer, Breht(u početku), Kafka, Maks Brod, Trakl..Futurizam je pokret zasnovan na Manifestu futurista koji pesnik Marineti štampa u pariskom listu Figaro 1909.godine. Radikalna obnova na kojoj insistira podrazumeva prekid sa tradicionalnim vrednostima. Futurizm je izrazito antiintelektualistički, antilogički, antiakademski...a u veličanju borbe i opasnosti ustaje u odbranu rata. S druge strane futuristi su impresionirani tehničkim dostignućima. Govori se i o bliskosti italijanskih futurista sa fašizmom. Ruski futuristi, u okviru kojih postoji nekoliko grupa, stoje na početku ruske avangardne književnosti. Istupaju protiv dotadašnje književnosti posebno realizma i simbolizma, težeći da stvore umetnost nove tehničke civilizacije. Socijalna buntovnost ove poezije vezana je za revoluciju, ali ipak naglašavajući autonomiju umetnosti. Pre svega nužna je revolucija u umetničkim oblicima, posebno u materijalu reči. Odatle potiče borba za novu semantiku, uvođenje neologizma i vulgarizama u pesnički jezik, sve do tzv.zaumnog jezika i napuštanja smisla. Ova umetnost u celini teži većoj bliskosti, preplitanju sa životom, odakle potiče poziv Majakovskog o izlasku umetnosti na ulice.Preciznije, oko 1908. u Rusiji mogli su se čuti prvi znaci revolta pre svega mladih ljudi. Grupa mladića, oduševljeni onim što su u slikarstvu postigli kubisti i impresionisti,i praveći malu razliku između Sezana i Matisa, Pikasa i Van Goga, želeli su da revolucionišu poeziju i učine je življom i savremenijom. Njihova glavna ambicija je da se oslobode pravila i ptimera, a nju su pravdali argumentom da je umetnost življi oblik života. Tvrdili su da će reči, ikoliko se oslobode otrcanih asocijacija imati novu čarobnu snagu. Pošto su se pre poezije bavili slikarstvom, oni su na reči primenjivali doktrinu nepredstavne umetnosti, koja je već bila proverena u liniji i boji.Marineti je nesumnjivo uticao na ovaj krug, i njemu i njegovim metodama ruski futurizam je dugovao nešto od svoje rane slave. Prvi futuristi su želeli da stvore novu poeziju koja će se baviti aktuelnim savremenim životom. 1912.godine pojavio se Šamar javnom mnjenju, koji su potpisali Majakovski, Burljuk, Hljebnikov, Kručonih. Jedna od odrednica glasi-Samo smo mi lice našeg vremena...Prošlost je tesna. Akademija i Puškin nerazumljiviji su od hijerogliva...

Puškina, Tolstoja, Dostojevskog treba zbaciti sa Parobroda sadašnjiceKo ne zaboravi svoju prvu ljubav neće spoznati poslednju...S visine Oblakodera gledajmo njihovo ništavilo (misli na pisce ranijih epoha-Gorkog, Bloka, Sologuba...)Naređujemo da se poštuju prava pesnika-uvećanje rečnika u njegovom obimu proizvoljnim i proizvodnim rečima...-na neograničeno mržnju prema postojećem jeziku...-odbaciti venac petpračke slave..-na gromadi reči mi da stoje usred mora zviždanja i negodovanja...Dug Marinetiju je očigledan. Manifest odbacuje prošlost, zahteva da bude autentičan glas savremenosti i gromoglasno potvrđuje svoju muževnost, odbacuje stare sentimentalne teme poput ljubavi, romantike, ukazuje na glorifikovanje mehaničkih pronalazaka pominjući paraobrode i oblakodere. Na Marinetija podseća iznad svega svojom samouvrerenom drskošću i arogantnom postavkom da samo njegovi sledbenici imaju pravo da se nazovu pesnici. Ovi zahtevi, uprkos izveštačenostima i afektacijama, zasnivali su se ipak na nečem realnom.Oni su bili borbeno nezadovoljni svojim vremenom, a naročito njegovom imaginativnom književnošću. Poezija je bila neka vrsta uspavljujućeg sredstva, umesto da život čine vedrijim i raznovrsnijim. Iza njihove kritike poezije ležala je kritika društva. U tome je razlika u odnosu na Marinetijev futurizam, koji je više bio žudnja za senzacijama. Ruski futurizam je bio revolucionaran u više različitih smislova. Majakovski je od početka bio buntovnik, privlačio ga je revolucionaran karakter pokreta. On nije bio učen, njegova poezija nije ništa dugovala prethodnicima, imao je svoje shvatanje o tome šta je poezija. Imao je originalno osećanje za reči. Od početka je slike nalazio i crpeo iz prizora gradskog života. Rečnik, kako je dolikovalo futuristima, eksperimentalan i neobičan, ali nije kao kolege težio zaumnom jeziku. Svoj jezik utemeljio je na razgovoru, slengu. Bila je to snažnija i izrazitija verzija svakodnevnog govora. Koristio je sve slobode koje dopušta ruski jezik, u sferi sintakse. Sve njegove talente pokazuje Oblak u pantalonama, pesma podeljena u 4 dela koji govore o ljubavi, umetnosti, društvu i religiji. Sve teme imaju snažnu, ličnu boju. To je pre svega iskrena i intimna pesma. Motivacija u nesrečnoj ljubavi, sa koje se potom fokus pomera napadom na mnoge vidove sveta koji ga uznemiruju. Dadaizam-pokret rođen u Cirihu i NewYorku 1916.godine, kome Tristan Cara daje ime. U čuvenom kabareu Volter okuplja se jedna grupa dadaista, čiji je princip-mi smo protiv svih principa, umetnost je apotekarski produkt za budale. Sve što je besmislenije, utoliko je bolje...Dada neće ništa, ništa, ništa. On stvara nešto zašta bi publika samo mogla da kaže-mi ne razumemo ništa, ništa, ništa i bez sumne on neće postići ništa, ništa, ništa. U Njujorku su kao neka vrsta pred-dadaista stvarali Dišan i Pikabija. Nakon proglasa T.Care stvaraju se nove dve grupe, jedna u Berlinu okupljena oko časopisa Dada, druga u Parizu. Permanentni revolt izražavali su na

svojim literarnim večerima-pesmama nastalim iz šešira, antipesničke ruglaice, izložbe(glava svinje u uniformi nemačkog oficira visila je na tavanici kabarea Volter). Dijalog konjića i ševe, sveska koja je ostala kao uspomena na večeri u ovom kabareu