Rilkeovo pismo upućeno Lu Andreas – Salome, Minhen 1897. godine

Išunjao sam se iz tvog stana I dok hodam kišnim ulicama čini mi se Da svaki prolaznik koga sretnem U mom blistavom pogledu vidi Moju presrećnu, spasenu dušu. 

Pošto-poto hoću da usput Sakrijem od sveta svoju radost; Odnosim je žurno kući I zatvaram u dubini noći Kao zlatni kovčeg. 

A onda iznosim na svetlost dana Komad po komad skrivenog blaga I ne znam kud pre da gledam; Jer je svaki kutak moje sobe Pretrpan zlatom. 

To je bezgranično bogatstvo Kakvo noć nikada nije videla Niti rosa okupala; Više ga ima nego što je ikada Ijedna mlada dobila ljubavi. 

To su bogate dijademe Sa zvezdama mesto dragog kamenja. Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja, Kao kralj među tim bogatstvom I znam ko je moja kraljica.

A sunce, posle još jedne burne oluje, Ulazi u takvom izobilju da bi čovek stvarno poverovaoDa je sreća od pravoga zlata u svakom kutku sobe.Bogat sam i slobodan i u mislima ponovo proživljavam, Punim plućima, svaki tren ovog popodneva.

Danas mi se uopšte više ne izlazi. Hoću da sanjam lagane snove i, Kao za doček, ukrasim sobu njihovim odsjajem kao trakama. Hoću da odnesem u noć blagoslov tvojih ruku Na mojim rukama i u mojoj kosi.

Neću ni sa kim da pričam Da ne bih nepotrebno rasipao eho tvojih reči, Koji poput emajla drhti na mojim rečima čineći ih nežnijim; I kad sunce zađe, neću da vidim nijednu lampu, Kako bih vatrom u tvojim očima upalio hiljadu tajnih lomača... Hoću da se uzdignem u tebi Kao detinja molitva u zvonkom radovanju jutra, Kao raketa među usamljenim zvezdama. Odbijam snove u kojima te nema I želje koje niti možeš niti hoćeš da ispuniš.

Neću ništa da učinim čime te ne bih veličao I neću da uzgajam cvet kojim se nećeš zakititi; Neću da pozdravljam ptice koje ne znaju Put do tvoga prozora, Niti ću da pijem s izvora koji nisu okusili tvoj odraz.

Neću da posetim zemlje koje nisi pohodila U svojim snovima kao mađioničar pristigao izdaleka, Niti ću da živim u kolibama koje nisu štitile tvoj san. Neću ništa da znam o vremenu pre nego što si kročila u moj život, Ni o ljudima koji u njemu ostaju. Zato što sam previše srećan da bih bio nezahvalan, U prolazu ću, ako to zaslužuju, Ostaviti na njihovom grobu poneku izbledelu uspomenu.