Laza Kostić MAKSIM CRNOJEVIĆ LICA DUŽDE OD MLETAKA ĆORðE, sin mu ANðELIJA, kći mu FILETA, udovica duždevog sina Marka IVO CRNOJEVIĆ JEVROSIMA, žena mu MAKSIM, SIN mu MILOŠ OBRENBEGOVIĆ JOVAN KAPETAN, IVIN sinovac ILIJA LIKOVI Ć vojvode MILI Ć ŠEREMETOVIĆ ĆURA KUJUNCIĆ NADAN BOJIMIR RADOJE,CRNOGORAC TAVNIČAR PRVI OSLOBOĆENIK DRUGI OSLOBOðENIK SUŽANJ PRVA MASKA DRUGA MASKA VINONOŠA JEDAN MLETAČKI VOJVODA DUŽDEV GONDOLIJER VOJVODE CRNOGORSKE MLETAČKA GOSPODA C.RNOGORCI, MLEČIĆI. MASKE, SVATOVI, CRNCI, ROBOVI, SLUGE Zbiva se u Mletkama i u Crnoj Gori PRVI ČIN PRVA POJAVA

ANðELIJA i FILETA sede za ñerñevom; Anñelija gleda kroz prozor rañanje sunca, Fileta je prozoru okre- nula leña. FILETA: Da blago mojoj zaovici sad kad ima kade vesti po nebu! Parastos je zarečen za sutra; izvezen donde treba da je lik. Prioni, de! — Ti sanjaš! — Šta ti je? ANðELIJA (gleda k nebu): To pitaj onog što je naslik'o na ñerñev onaj grdan, visok, plav, zrakožičan sunčana lika vez! Ja ne znam šta mi je. FILETA: Pokaž' mi rad! (Prihvati od Anñelije ñerñev) Šta vidim? Kalpak? Perjanica? Gunj? Crnogorac? Ubica? Maksim? On! (Baci ñerñev na pod) O, skrnavko i nesmislenico! Bratovljev treba za parastos lik da bludna kći izveze u spomen, a ona mrči crno strašilo, ubicu mu, krvnika Maksima! Oh, sram ti, sestro, sram ti, zaova, oslepila, dabogda, za ovo! ANðELIJA: Zar Maksima? Pa sve je jedno to. FILETA: Svejedno to? Pokojni Marko moj, moj dični muž, tvoj, na sramotu, brat, svejedno on i Maksim nesrećnik? Svejedno to? Oh, ne bi l' dao bog! Umesto Marka on bi trun'o bar, a Marko biomesto njega živ. Al' u z'o čas što jedno nije to! ANðELIJA. I opet je svejedno te jedno: u bratu mi je Maksim pogin'o, a u Maksimu živ je još i brat. FILETA: U tebi, sestro, stid je pogin'o, a u sramoti živa si još ti; u očima ti strasti gledaju, u strastima je ugin'o ti vid; za kime gineš, onog i vidiš, obnevid'la si za sav drugi svet, oslepila si; smrt pred očima, priviña ti se život samo drag, života si i smrti sustrimak.

ANðELIJA: Ne zbori tako, nemoj zaboga! Jer kletvom ćeš još jad učestati. Ta ti si bila druga čestita, pa sad, Fileto, zar da mene sad kod tebe nemi ogovori jad kad ponajviše trebam utehe? U tebe sam se, jadna, nadala da ćeš mi rukom mekom, brižljivom, razmaknuti na grlu slabačkom nestrpljivosti ñerdan pritegnut; a ti o rame opterećeno nesnosnij' teret, teži mećeš još: nadgrobni kamen Marka, brata mog! — Ne kuni tako, ja te preklinjem, ne zbori to, ma ništ' ne zborila, već radi drugo, počinji ma šta, vesel' se, skači, ili jedi, pij! Il' pevaj, pevaj, tek ne zbori to! FILETA. Šta reče, tužna, ako boga znaš? Da pevam sada ja? A jutroske zapevasmo za sinom oca tvog! ANðELIJA: Ti znaš, Fileto, milovala sam mog brata Marka, — bio mi je brat; ti znaš, Fileto, milovala sam i Maksima, jer život beše mi; moj život ubi brata mog i svog; al' brat mi htede njega ubiti! Ti znaš, Fileto, prije Maksima podelila su srca moga svet Marko i Ćorñe, brata moja dva; al' doñe Maksim, i Maksimov lik vascelo srce moje ispuni! Pa zašto usta parče srca mog, polovina što srca ustade, da srce moje celo satari? Što usta Marko protiv Maksima? — Fileto, oh, Fileto! Nije to pogubio mi dragan brata mog, već srca mog celina silnija odvalila je bolom samrtnim polovinu od sebe krvavu. FILETA: (u sebi): Polutanko slabotinje i zla! (Glasno) Ti htede da ti pevam? (Pruža joj cigaru) Evo, na, da imam groma, ja bih pevala! Al' pevaj ti, a ja ću slušati.

ANðELIJA: Oh, pogledaj, Fileto, na more, di s belih grudi skida maglin veo, postidnom danu nudeć zagrljaj! Je l' od sinoćke da je tišije? Oprostilo je vetru mahnitom, oprostilo mu nemilostiv ma, sahranilo je burne bolove u bezdne svoje mirne dolove; — i more, vidiš, oprostiti zna, i more hladno, a di ne bih ja?! FILETA: Je l' pesma to? Je l' to, Anñelijo? ANðELIJA: Ej, more, more! Ti božastveno! Duboka misli stvoriteljska ti! Što mi se tako zbiljski klanjaju sedoglavi ti silni valovi? Od Maksima da l' nose poruke? Il' u razvlaku svakom dubokom oseñelih im veña donose sve nova i nova mi pitanja, il' sumnje zar sve nove i nove? Neispitana silo rečita, ako me pitaš, kazaću ti ja: (Peva:) Ej, pusto more! Ej, pusti vali! Ponosni beljci, srčani ždrali! Vi mi svu radost moju preneste, i opet zato umorni neste. Koji je od vas blaženi ñoga što j' odno morem dragana moga? Il' ncje jedan toliko sretan? Pena vas bela sve poduzela, svi ste ga valjda trkom preneli, zato ste besni, konjici beli! Al' da vam spustim na pleća gojna tugu kad draga izgubi vojna, taj teret ne bi preneti pregli, svi bi ko janjci morem polegli; tuga bi moja u more pala, al bi i mene sobom odzvala. POJAVA DRUGA Ulazi RADOJE s desne scene. RADOJE: Tako ti je to kad se latiš Latina.

Pogledaj napolje, sama voda, pogledaj unutra, sam uvoda; nigde cveta, nigde poštena čoveka. Otkako sam van Crne Gore, ne vidoh zelena lista, ne vidoh vedra lica, još da nije — a gle cveća na onome prozoru! Baš od želje da ga omirišem. (Priñe k prozoru na levoj sceni pa miriše cveće) ANðELIJA: Crnogorac! — Da ga oslovimo, File- to, može da poznaje Maksima. FILETA: Biće kakav sluga vašeg prekomorskog prosioca. ANðELIJA: Moga prosioca? Znam. Goni me otac; ja mu kažem da se ne mogu okititi zelenim vencem svatovskim dok se nadgrobni kamen Markov ne okiti zelenom mahovinom; al' sad čisto ne bih marila da me i na silu udadu; ta bar bi me odveli u zemlju Maksimovu! RADOJE: Pa baš ni jedan cvet neće da zamiriše? — Badava! ni biljka neće da se primi od pogane ruke. (Obazre se i opazi devojke) Gle, gle! još dva cveta. Ona što sedi za ñerñevom biće gospoña, a ona što je pesmom razgovara biće sluškinja: lepša sluškinja nego gospoña; a možda su i obadve sluškinje. Dakle, to je ta pesma što sam je čuo izdaleka? E, pa da vidimo kako i to cveće miriše! — Dobra vi sreća, devojke! FILETA: Pomoz' bog, gospodine! RADOJE: Da sam gospodin, ja ne bih s vama prista- jao. ANðELIJA: Da ko ti je gospodin? RADOJE: Moj je gospodin kralj Srbije, ban ponosne Bosne, herceg slavne Hercegovine, gospodar Zahumske i Zete. — ANðELIJA: Dosta, dosta! Zeta? Je l to blizu Crne Gore, jesi l' i ti odande? RADOJE: Zeta je ona zemlja iz koje zetovi dolaze duždu mletačkome; ne boj se, tebi neće doći ako nisi duždeva kći; nego, ja sam Crnogorac, nisam ni ja daleko od duždeve zetovine, još ako ti nisi daleko od njegove kćeri, moć ćemo se složiti. ANðELIJA: Pa kad si Crnogorac, da ne poznaješ kakogod Maksima Crnojevića? RADOJE: Maksima? — Gledaj ti za koga ona raspi- tuje! Poznajem ga, znaš li, kao brat brata što poznaje. ANðELIJA: Pa reci mi, dobri junače, jesi l' ga video skoro, govori, dragi moj, je l' bio zdrav i ves'o? Je l' spominj'o Mletke? Je l' poručiv'o što? RADOJE: Poručio je duždevoj kćeri da će i on doći

sa svatima što doñu po nju. ANðELIJA: Maksim? Maksim će doći? FILETA (u sebi): Šta! usudiće se nesrećnik? RADOJE: I još nešto poručuje, al' to ću samo tebi da kažem, al' nasamo, da nas niko ne čuje. Hodi samo, hodi! Ne boj se, poruka je, nije poruga! ANðELIJA: Oh, doći će, s otim si rek'o sve, al' o njem' zboriš, momče, evo me! (Ode s Radojem) FILETA: Šta? Doći će? Oh, jeste, to je sve neprestan vapaj moje molitve. Ne tuži više, senko Markova, osvetiću te, oh, osvetiću, osvetiću te, žena mada sam! Jest, žena sam, al' hMrziti bar znam, oh, žena sam, al' ljubit znala sam, ta njega mrzit, tebe ljubiti. Al' uteši se, krvnik doći će, što ljubav neće, mržnja moći će. Da zamalo nam beše, dragane, da kratka beše prekomerna strast! Al' od te strasti, silne, žestoke, baš od nje skonča, od nje nestade; jer kad je sestre tvoje grešni stas uživ'o krvnik, čuo si mu glas, iz moje si ga čuo odaje, pa misliš, sad te ljuba prodaje, u mraku, misliš, da ga ljubim ja, pa jurišnu na svoga takmaca; i izdade te žestina i mrak, ubi te krvnik, moj živote drag! I živi još, još živi omrza i osvete već nad mi s' okrza o nedomašan zavičaj mu krt, o život njegov i o tvoju smrt. Al' ne žali se, živ je opet nad, ne očajniči, pokojniče mlad! Osvetiću te, krvnik doći će, što ljubav neće, mržnja moći će. (Istrgne nož i preteći ode. Kad ode Fileta, ulazi s leve strane ANðELIJA i RADOJE; Radoje nosi jedan list u ruci.) ANðELIJA: Ponesi to, i s otim nosi mu neispisane čežnje moje bol! Oh, da sam nešto ja golubica, da sama taj ponesem beli list,

poletila bih, sletila bih se s pisamcem tim i s osećajem svim, što u začetku srce nosi još, prinela bi mu sve golubica s pisamcem tim na ispisan mu lik u neodoljiv zagrljaja vig. RADOJE (u sebi): Sirota golubica! kako bi ona ponela u začetku! (Glasno) A bi li našla svoga sokola? i kad ga nañe, bi l' ga poznala? ANðELIJA: Bi l' poznala? Ej, slepi jadniče, ne poznaješ poznavanje još ti! Bi l' poznala? Ta poznaću i val što s one strane mora dolazi, na bregu da l' je šetajuća sreo, i da l' je Maksim video ga moj. Oh, poznaću i trag što ostavi na vodenom ogledalu mu lik! RADOJE (sebi): Sirota devojka! Kako bi ona pozna- la trag lika Maksimova! (Glasno) Mladoženja će nalik biti na nj k'o jajeta što dva golubija, golubije k'o želje tvoje dve, k'o dva začetka, tako naliče! (Sebi) Ako ni sada ne razume da je Maksim mladoženja a mladoženja Maksim, onda ću i ja ostavi- ti u začetku moje obavešćujuće misli, a dužde neka im posle bude babica! ANðELIJA: Na njega nalik? Ubio ga bog! Žestočije još mrziću ga stog! Usudio se jedan nevrednik na podlu dušu takav uzet lik! — Al' manimo se tvog mladoženje, pripovedaj mi o Maksimu što! (Uzima ga ispod ruke) Pripovedaj, pripovedaj ma što, pripovetka je svaka o njem' reč! RADOJE: Da znaš izmamit k'o što reći znaš! (Sebi, polazeći) Al' dobro je! Bar će biti bolja rodilja nego što je babica! (Odu)

POJAVA TREĆA Dvorana u duždevom dvoru. Ulazi Ivo CRNOJEVIĆ, DUŽDE i ðORðE DUŽDE (rukujući se s Ivom): U duši mi je milo, prijane, kad pomislim da roda zadobih što vlada nad tim dičnim narodom, nad narodom, a nad junacima; čuveni ste po svetu našemu sa vere vaše i junaštva vam, a uzdam se u veru junačku da neće vera roda izdati u nezgodi, u nuždi junačkoj. Ivo: Nek' vera mesto mene govori, a prijateljstvu nema pogodbe. DUŽDE: U duši mi je milo, rekoh ti, što tvoga sina tako usreći, jer tast je njemu duždev silni mač, a punica mu puna riznica. ĆORĆE: Trećina blaga Anñelij'na je, to njojzi daje ljubav bratinska. Ivo: Na blagu hvala, prijatelju moj, na blagu i na prijateljstvu vam, ja vama dajem vrednu zamenu: junaštvo naše i gospodstvo nam; al' blagu vašem, sili vašojzi, i latinskome vašem ponosu, i mom junaštvu i gospodstvu mom, još vredniju vam dajem zamenu: ta zamena je sin moj Maksime. Vidite l' tamo onaj visok stub, na tom je stubu od kamena lav, u njega oči do dva alema, što svetle noću morskim brodima kad izdaleka brode u Mletke: još sjajnije su oči Maksima. Zasenule bi oči alemske pred svetlim suncem lica njegova. ðORðE: Anñelija je lepa devojka. Ivo: Anñelija je krasna devojka. Al' kunem vi se bogom jedinim, i kunem vi se srpskim imenom: dovešću sobom svata hiljadu,

meñ viñenima najviñenijih, i meñ njima ću moga Maksima: u hiljadi mu nema lepšega! DUŽDE: Ta znam, prijane, znam i verujem, daleko se, i do nas raščula lepota mladog Crnojevića. Ivo: U Mlecima je bio Maksim moj tek mesec dana doma kako je. DUŽDE: U Mlecima? Pa ja da ne znam ništ7 Ni ti ga, ðorñe, nigde ne vide? ðORðE: Crnogoraca beše više tu. Ivo: Da ga je vid'o mladi duždević, ne bi ga smet'o s uma nikada, jer nije takav lik za zaborav. DUŽDE: Da bog poživi krasnog zeta mog! Al' malo prije beše druga reč: Ugovoren je, dakle, ugovor, pet hiljada mi daješ vojske ti na nemačkog ćesara u pomoć, a tebi ja pedeset galija na Turčina, na našeg dušmana. Al' hiljada će, veliš, doći sad u svatove: e, mila mi je vest, od pet hiljada može biti šest. Ivo: Veselje čeka moje svatove, ne krvavi se ko je meni gost, ne dam da bude mojim svatima svatovsko vino pričest poslednja. Al' hiljadu ću drugu dati ja ako mi daš još deset galija. DUŽDE: Šta misliš, Ivo, deset galija! Džebana skupa, skupa oprema. Ivo: Šta misliš, dužde, tisuć gromova! A skup je život, skupa, dužde, krv! DUŽDE: Pa neka, hajd', nek' bude tako, no! Nek' tako bude ugovoreno. I dok se mesec snova ispuni, nek' s ispune i moji dvorovi svatova naših svetlim zvezdama i zetom mojim, sjajnim mesecom. ðORðE: Zar tako brzo, babo, tako zar? A drugi mesec tek je utek'o otkako sunce zañe bratu mom, što bratu mom, al' prvom suncu tvom. Za sreću sestrinu ne marim ja koliko žalim brata starija.

DUŽDE: Ko odveć žali, taj nek' sahrani najmilije pokojnikovo sve. Ako je, dakle, mila žalost ta pokojnom sinu mom, sahrani je. Ako mu nije mila, — ne treba. ðORðE: Tvoja mu, dakle, žalost ne treba. Il', ako treba, sahranjena je? — Da zna sinovlja duša blažena kako je otac prežaliti zna! DUŽDE: Da zna sinovlja duša blažena da ona smeta dobru našemu, spasenju možda cele države, blaženstvo bi joj rajsko omrzlo. Pa ako nećeš da te omrznem, pretrpi se pa ćuti, sad ni reč! — Oprosti, priško, prosti, Ivane, što sam se s ovim zagovorio, zaslepila ga bratske smrti noć, pa sestre svoje danak ne vidi, što sestre svoje, al' i sviju nas. Ivo: Zaista nećeš, prijatelju moj, zaista nećeš sina prežalit da ugodiš rodbini novijoj. Šest hiljada junaka podić ću pod oružjem, pod sjajnom opremom, nek' prišti mojoj slavu osvoje; a na taj bojni kalpak ponosit prikovaću nebojšu-čelenku,1 jer vojvodu ću dati četi toj baš sina moga, moga Maksima. DUŽDE: Nemoj, prijane, nemoj, Ivane, da oštetimo mio život taj, imamo i mi mudrih vojvoda. Ivo: Mudrost je mlada još u Maksima, pronicava mu nausnica tek k'o čaurica mladog proleća iz koje će se sad tek izviti šarenkast leptir veka slavnijeg. Mudrost mu, rekoh, nije zrela još, u vas je valjda koja zrelija; al' junak ti je, prijatelju moj, pa pregalac je, prijatelju moj, pa krasan ti je, prijatelju moj! Ma kunem vi se ev' na ovi mač, na svoj se kunem mač da ne ima junaka ljepšeg vaša Latinska;

i ako i vi ne rečete to, dabogda mi se na mom palošu prevrnula u rñu kletva ta, da ogrezne u njojzi britak mač, i nikad više da ga ne dignem na klevetu u svoju obranu. DUŽDE: Ne kuni mača, dragi prijane, ne kuni ga, skoro će trebati da trebimo sa duše dušmana, al' hajde sad, da dušu potkrepiš, na dušak smo još dužni čašici, čeka nas već: prioni, prijane. Ivo: Al' prije moram razviditi još da l' duše s kopna vetar ugodan, da l' duše s kopna, da mi ne kopnu junaci srpski čekajući me. Naredi l' dužde, za me galiju? DUŽDE: Narediću već ja, narediću, il' hodi sa mnom, zajedno ćemo; a ti, meñutim, Ćorñe, pripravi za prosioca vredan oproštaj. (Dužde i Ivo odu) ĆORðE (sam): Da pripravim? Šta? Ja da pripravim? Zapovedim za njega doručak? I moja usta da ga ugoste? Ne, nikada! Ja mrzim sav mu rod! I onu noć kad Marka ubiše Crnogorca su jednog spazili di proñe ovuda na gondoli baš ispod otvorenog prozora s kog konopne visahu lestvice. Ubicu dosad niko ne zna još, — zar nije možda taj Crnogorac ubica Markov, krvnik brata mog? Oh! da ga znam! — Pa ja da pripravim za Crnogorca sjajan oproštaj? Oh! pripravio bih mu oproštaj da g' oprosti života zanavek! Al' bož' oprosti, ko je ovaj bes? Fileta zar? Pa go u ruci nož! Pa vitla njim k'o da bi sekla kog! (Fileta ulazi golim nožem mašući po zraku) Dobro jutro, Fileta, kako je? FILETA: Još živi omraza, al' doći će, što ljubav neće, mržnja moći će! ĆORĆE: Dobro jutro, jes' čula, delijo!

FILETA: Ko meni naziva dobro jutro, je l' dobar junak to? ðORĆE: Kad žena pita, ne znam jesam li. FILETA: I korica je roda ženskoga pa čuvarm u sebi muški mač. Al' hej, šta rekoh! Ne sačuva ga! ĆORðE: Dobro sam jutro tebi nazvao, al' mislim da sam junak bolji ja neg' što bi žel'o) sav da ti je vek. FILETA: Junaka goreg onda ne ima, jer goreg veka nego što je moj otkako Marka nesta ne ima. ĆORĆE: Ta š njim baš ode po junaštva mog. FILETA: Al' tri nek' doñu, pomisliš li na nj' jesi li junak, duždeviću, ti? ĆORĆE: Pa ako sam? FILETA: Ubicu Markova ne poznaješ? ðORðE: Ne poznajem, a ti? FILETA: Al' ja ga poznajem. ĆORĆE: Pa reci ga, govori, sele, zbori, ko je, ko? FILETA: Hajd' za mnom samo, za mnom, junače, pripovediću strašnu pripovest, al' vadi mač, junače, vadi mač! Hajd1 sa mnom, čuvaj — da nas ne čuju, jer ako padne samo jedna kap od pripovesti moje otrova, nek' padne kap u More jadransko, zažeglo bi se more debelo, stenovito bi grizlo korito, zanjih'o bi se temelj Mlecima. Već vadi mač, junače, vadi mač! Nek' na mač kaplje otrov strašni taj, nek' harni čelik ljuto projede. i nikad obraz da ti svetli sa nj dok krv ubice otrov ne spere: Sad vadi mač, pa slušaj pripovest! (Odu isiod ruke, ona u jednoj ruci nož, a on u drugoj mač) POJAVA ČETVRTA DUŽDE, za njim DUŽDEVIĆ DUŽDE: Okani me se, vetrenjače moj,

dok pustim vetrom što ga govoriš ne raspiriš u meni srditost, ne podstakneš u staroj kladi žar. Ne zbori vetar, ne govori dim, na domu mome, mladi dimnjače! U srcu tvome, na tvom ognjištu raspalio si oganj suviše, a oganj taj još većma podžiže iz glave prazne vetar nesmislen; tim vetrom si oduv'o Ivana, raspirio mu čilajedrila, a tom žestinom, naglom, preranom, na čelu si mu sabr'o suvi gnjev. ðORĆE: Al' poslušaj me, roditelju moj! Otvori uvo glasu vetra mog i srca moga iskri iskrenoj, — Fileta mi se klela da je on. DUŽDE: Fileta ti se klela, veliš ti? I ta mi se već penje na dušu k'o podla mačka na zapušten krov! Fileta ti se klela, veliš ti? Kad žene kunu, vrag blagosilja! Fileta otkad kleti nauči, sa doma moga kletva ne silazi! ðORðE: I ja se sećam da ga opazih u mesečini, ispod prozora. DUŽDE: I ti se sećaš mesečine, je l'? I tvoja pamet mesečina je. Fileta mesečina, mesečina ti, ta svi ste bledi mesečari vi! ĆORĆE: U mesečini beše, istina, al' istina je vidna ta k'o dan. DUŽDE: Ma ćuti tamo, mesečare mlad! Šta misliš ti sa mesečarstvom tim? Od mesečine sakuj mačeve, od zvezda tanad, od meseca štit, i nañi vojsku za to budzašto, pa posle zbori, sudi, kidiši, osveti brata na kom gode znaš, al' sad — — — ĆORĆE: Al' i sad, babo, zašto, zaboga, moljakat pomoć nepouzdanu od roditelja svoga dušmana, i dušmanu još davat svoju krv? DUŽDE: Ako mu ne dam danas svoju krv, prolivaće je drugi preksutra,

što rukom nemaš, ne mo'š prebiti, što prvo možeš upotrebiti, posle ćeš lakše da ga istrebiš, il' dušman bio, il' silniji drug. ðORðE: Al' to je dušman, to nam nije drug! DUŽDE: Bre, ne diži mi bruku, derane! Je l' tvoja svaka reč Crnogorac? Il' usta tvoja Crna Gora zar, kad misliš da ću š njima odbiti sa sede glave napast nemačku? Hajd' hajd', dok nisam zapušio ja (Preteći) Crnogorcima tvojim izlazak! ðORðE: U vlasti ti je, dužde, babo moj. Al' ja se ovde tebi zaklinjem: kad Crnogorci doñu u Mletke i ne krati im niko izlazak, nek' ovaj ovde moju kletvu zna: (Metne besno ruku na mač) zakratiću ga jednome bar ja! DUŽDE: Al' ja ti rekoh, slepče zavojit! Ako se makne meñu vama ko, il' ti il' ona uskorñipača, Fileta tvoja, baciću vas sve pod teške streje vrelog olova kud izdajnike baca država, da im ispeče sunce mozak živ! Pa i ja sam da skočim u more; od moje kose s glave staračke, oseñele na jadu, na muci, nek' mrežu pletu morski pauci! Oh, tako mi je glava slaba već, da jedva nosi malo kose to, a ti nad njome zbiraš oblake, pa iz oblaka sipaš teški grad, preteški grad sramote preteške. Taj grad ga bije kao stari hrast, da zbriše s njega listak poslednji, i njega samog u grob sabije. — Ne mogu dalje, oslabio sam, iznemog'o sam već, pomozi mi, povedi me, molim te, — posrćem! ĆORĆE (Uzevši ga ispod ruke): Umiri mi se, dragi babajko, ne žesti mi se, slušaću te ja. (Publici, izlazeći s ocem)

Al' kad već ne smem vuka ubiti dok oblazi moj stanak skroviti, kad poñe, onda ću ga loviti! (Odu) DRUGI ČIN PRVA POJAVA U kutu stoji bolna postelja Maksimova, na njojzi sedi majka JEVROSIMA pa plete kosu. JEVROSIMA: Uplećite se, jadni kurjuci! Otkako mi je bolan Maksime, vi češlja niste još ni videli; uplećite se, sad se predig'o. Oh, čemerno je predizanje to, ej, predizanje: - prosti, bože. gre'! al' on bi vol'o predisanje pre! Gle kako sede ovi kurjuci, zar tako dugo Maksim bolova? Ta bome jeste, pola veka mog. Što varaš dušu, koso nesrećo? U srećni, beli dani crna si, pocrne l' dani, ti pobeliš sva. Pa baš ni jedne crne dlačice? Ta bog je mudar, bog je tako hteo; izbelila sam kosu suzama: kad nestade poslednja crna vlas. tad nestade i suza poslednja. Oh, da je reka s mojim suzama protekla burno čak na onaj svet, u raju bi se cveće sušilo, da raste za njom sve čemerika, i majkina nuza nju dušica. (Uzdišući prileže na dušeke) Ej! Ivo, da l' već isprosi? da l' isprosi, da l' dolikuje sna, da l' dolikuje licu gospodskom, da l' dolikuje tvome Maksimu? MAKSIM: Ma ljudi, ljudi, evo Maksima!

Da, Maksim je, i opet nije on! Ispoveda se svetu, iskren je, te neće da se krije obrazom poštenim, čistim, k'o i drugi svet, već svoju je obrn'o prirodu k'o iznošenu staru haljinu, pa crnu svoju dušu iznosi da svaki vidi što je bezdušnost! I opet vas je prevario sve: to nije Maksim što po zemlji gre, tek crna duša mu, tek crn mu gre'! (Pogleda kroz prozor na jezero) Ej, more, i ti mi se izmećeš! Te teške kuge, pusti vetrovi nagrdiše ti lice studeno; al' za tim licem tvojim rapavim, iza tog pakla, sakrilo si raj, a u tom raju jednog anñela što voli jednog crnog sotonu, pa još da vidiš kakvog sotonu, rapavijeg još nego što si ti; uh, da mi ga je de uvrebati, razmrsk'o bih ga, utuk'o bih ga! (Vadi mač) Ta mačem bih ga kivan prožeg'o — (Okrene se od prozora pa ugleda sebe u ogledalu) A gle! A gle! ta ono je taj vrag! Gle aveti, gle gada rapavog! Sad crkni, vraže, crkni, sotono! (Napada mačem na ogledalo, a Jevrosima skoči pa ga uhvati za ruku) JEVROSIMA: Jao, Maksime! Ta bolan, šta ti je? MAKSIM (ispusti mač iz ruke): Kud ode, de si, de si, ñavole? (Klekne pred mater) Umesto tebe, vidim anñela, umesto tebe, hranitelja mog. JEVROSIMA: Ej, Maksime, ej, sine jedini! U tebi mi je moj vasceli svet, i raj i pak,o, oba uspored. MAKSIM: AL' sad je pak'o, crn je pak'o sad! Ne osećaš mu zadaj pakleni, ne osećaš mu tešku pripeku? Zar ne čuješ promukli vraški glas da svetli obraz božji proklinje što nije krastav kao što je on,

pa kad je bog, što nije boginjav? Zar ne čuješ — al' ne gledaj me, oj, ta ne gledaj me tako, molim te, taj pogled mi je dušu prožeg'o k'o kad bi krstom vraga žigos'o. JEVROSIMA (u sebi): Prekrstiću se, leć' ću, umreću. MAKSIM: Ta ne gledaj me tako, anñelu! Tvoj pogled s neba u pak'o je pao, k'o rosna kap u ulje zavrelo; ne mogu više, ulje kipi već, razasuće ga ta prečista kap, poprskaće te ulje pakleno! Ne mogu, mati, — mati, odlazi! Miloš OBRENBEGOVIĆ ulazi lagano, ia maše Je vrosimi rukom da izañe) JEVROSIMA: Ta hoću, rano, ostaviću te, al' suze moje nikad, nikada; bar da se Maksim suzom pretvori, ja onda nikad ne bih plakala, da Maksima iz sebe ne pustim; al' sad me tako svaka suza tre, k'o kanda se za svakom suzicom po jedan Maksim kida od srca. (Ode) Miloš: Je l' vredan Maksim take milosti? MAKSIM: Ha! Ko to zbori o milovanju? — Je l' vredan Maksim njene milosti? Je l' vredan mesec zraka sunčeva? Je l' vredna ponoć pratnje zorine? Je l' vredna školjka sitna bisera? Je l' vredna mača crna korica? Je l' vredno ovo srce prevrelo da nosi u svom mraku plamenom anñelski onaj devojački lik? Miloš: Je l' tvoja mati tebi devojka? — I ne čuje, i još me ne čuje! — Junače, momče, druže, Maksime! MAKSIM: A? Šta? Oprosti, brate Miloše! Oprosti mi zanesen uzdisaj! Da l' doñe, pobro, da me utešiš? Bar ja bih rek'o, jer je mio glas izletio iz dragih usta ti, k'o britak mač iz tankih korica, da jednim mahom, jednim udarcem, odseče s mene uzdisaj i jad. Dobro mi doš'o, dragi pobrate,

jesi l' mi voljan, mio goste moj, jesi l' mi voljan, jesi l' negovan? Pa kako zdravlje, kako noćas san? Miloš: Ispituješ mi, bolan, već i san, a ja u tebe javu ne znam još, jer tvoja java san je preda mnom: zapitkujem li, ne odgovaraš, kad ja zaćutim, onda zboriš ti, al' meni ne, nit' sebi, nikome! Odskora mi se tako preruši, od bolesti bih rek'o, al' još pre u Mlecima si još zasadio čemeriku u srce svoje tu, što negovana vrelom pripekom maštanije i živa čustvila, i zaptivena u tu ćutljivost, prenaglo niče, prenaglo već zre. Il' nije meni dopušteno zar zaviriti u taj zaptiven vrt, ispleviti čemeriku i trn, da ostane tek miris, cvet i plod? Zar nije meni dopušteno to, zar meni nije, pobratimu tvom? MAKSIM: Da kome bi, moj brate Miloše, da kome bi već bilo slobodno kad ne bi tebi, pobratimu mom, slobodi mojoj, svezi jedinoj? Ta nismo li odrasli zajedno? I rodili se nismo l' zajedno, i zajedno se mladi krstili u vatri i u krvi dušmanskoj? Sećaš se još na našu prvinu, na prvu vatru, prvi okršaj, kad prvom vatrom, prvim plamenom okovasmo od grudi živi štit i pobratimstvom srca skovasmo? Ta sećaš li se, sećaš li se još kad udarismo najžestočije? Ja zamakoh, još boju nevičan, i opkoli me sila dušmanska, a ti me videć u toj nevolji, trenutkom nužde posta dosetan i u glas viknu našoj četici: „Ma izdaše nas, braćo, izdaše, spasavajte se kuda koji zna!" I naši na taj glas uzmakoše,

a mene, mene ostaviše svi: sramota naša, njina pobeda, al' ja sam ost'o, ja sam ost'o živ, ja ostadoh, do sebe vidoh te, da mene spaseš, sebe osrami, da život spaseš svome pobratu, sramotu smrtnu uze na dušu! Moj Miloše, na veki brate moj! Da tu sramotu skinem s duše ti, poštedit neću spasen život svoj, u nevolji u svakoj nek' je tvoj! Miloš: Odavna je to bilo, Maksime, sramotu će već vreme oprati, ne ushte l' vreme, opraće je krv, jer nema tako stare sramote koja se ne bi krvlju oprala prolivanom sve snova i snova! Pa baš sramota da ostane ta, zar nije milost tvoga bratinstva, zar nije izobilno ruvo to, da pokrije nagotu njezinu? Al' moja me sramota ne muči k'o tvoja što me muči, Maksime! Il' nije zar sramota svaki jad što jede dušu krišom pretrpan, da ne dopre do njega beli dan, proseći zračak bratske milosti? Zar nije to sramota, Maksime? Oh, skini tu sramotu sa srca, pa odvadi mi od nje neki deo, da stišam srce s otim teretom, jer jako mi se širi u srcu golema briga, briga za tobom! MAKSIM (sebi): Anñeliji sam zaverio se ne izdati milosti potajno nedopuštenih sastanaka slast ni pobratimu najroñenijem: i veru sam joj dosad sverio; pa sad da kažem pobri ispovest? Ta prosto mi je, sad je svemu kraj! Al' ne bi li otuñila ga zar dosadanja mi nepoverljivost? Da mi ugine spomen naslade, živ pobratimstva satre blagoslov? ( Milošu) Ja znadem, ti me štuješ, Miloše,

i kukavca poštivat ne bi znao; al' ako doznaš jad moj i moj bol — jer podnoseći teret na srcu ne mogu znati je l' baš golem jad il' slabost srca što me kidiše — pa dok ti rečem jad i teret taj, na krepčije ga srce položim, učiniće se lakši mož' biti, k'o šala možda, k'o lakrdija; razmazilo b' se tvoje bratinstvo, obaviknuto hrani krepčijoj, a ne znam je l' mi dražije još šta neg' Miloševa što je milošta. Miloš: O dražoj nekoj beše prije reč, kad uñoh, ja te š njome zatekoh, u usti š njome — — — MAKSIM: Da! Da! Evo je! Vidiš li onu senku, vidiš li, što posrće uz onaj tavni zid? Oh, senko, stvoriteljko moja ti! Sišla si se iz carstva duhova, na zemlju svoju nosiš sudbine poslanstva teška i proricanja, proricanja ti oteštana ta, pa posrćeš pod veljim teretom! Oh, senko, stvoriteljko moja ti! Dopusti zemlji tvojoj, sinu tvom, što š njega nosiš grdan teret taj, što š njega nosiš, što ga nosiš na nj, da ti ga, slaboj, snosit pomogne! (Ode) Miloš: A ja da stojim, da ne pomognem! Neka mi slutnja ruke vezuje, te nehotice snagu štedim još za veći teret, mnogo veći jad, pa neka doñe, sad još pomagaj! Al' evo ih! — Zadocnio si se. POJAVA DRUGA JEVROSIMA ulazi, naslanjajući se na MAKSIMA S jedne strane, a s druče podilazi Miloš JEVROSIMA: Malaksala sam, sinko, drži me! Il' na srcu, il' de je, tek je zlo.

Pokucava mi srce žestoko, i u glavu mi krvlju udara k'o kivan dušman na utvrñen grad! Pa zato mi se valjda pričuva neprestano k'o konjski neki bat, a pogledam li oknom napolje, priviña mi se konj i konjanik. ( Čuje se spolja potmulo kucanje) Baš sad, — k'o da ga čujem iznova. (Opet kucanje) Miloš: To neko kuca, majko, zaista. Ivo (spolja): Hoj! Hoj! JEVROSIMA: Ha! Šta! Je l srce to il nije? — Jest! Il' on, — il' srce? Il' srce, il' on! I on i srce, i srce i on! (Prisluškuje na prozoru) Ivo(spolja): Ta otvarajte! Otvarajte, hej! Ni žive duše? Sluge, sluškinje! Zar ne smem ja u dvore Ivine? JEVROSIMA: I ON I srce, i srce i on! Ta oba su, ta oba su mi tu, donesoše mi snagu, utehu! (Brzo ode) MAKSIM (sam): I doñe već, i otac doñe već, ljubavni sinu svome poslanik! Podvikuje svatovski veselo, od nepoznate ljube nosi glas, od nepoznate, sinu neznanom, jer sina svoga neće poznati; al' pozna l' sina, nañe li ga još, tek onda će da pozna na žalost da nije naš'o sinu nevestu: ta neće me navesti nikada na nevestu nenavešćenu mi, nenavešćenu od srca mi mog! Srce je moje puno, prepuno, ispunjava ga Jedan samo lik, pa ako nije htela sudbina da mi se srce jednom prelije i prelivši se taj božastven lik na grudma mojim telom postane, da živi večno u mom naručju, — kad nije tako htela sudbina, kad tako neće, drukče neću ja! Ja neću nikad od mog poljupca, od poljupca, od zagrljaja mog,

da srcu svome gradim nevere! Anñeliju mi ne da večni sud, al' drugu neću, zalud, babo, trud! (Miloš i JEVROSIMA prolaze noseći Ivino oružje i prtljag) Veselo samo, čili čauši, kako vas brzo svekar nauči! JEVROSIMA: Inače težak beše ovaj mač, a sad je lak, a sad je tako lak, poletela bih š njime u oblak! (Ode za Milošem) MAKSIM: O, majko moja, nego moja ti! Kakav si teret odnegovala, i ne bio ti svaki drugi lak! Oh, meni teret, tebi olakšak — takav je s prošnje babin povratak! Al' evo ga! Sad nemaš kamo kud, očekuj nuždu, slepi kažiprst! (Ulazi Ivo CRNOJEVIĆ) Ivo: A Maksim? De je Maksim, zovni ga! Jes' čuo, momče? Zovni Maksima! MAKSIM (sebi): Strahota, oh, strahota do boga! Preblagi bože, čuješ li taj glas? Pa uslušaj ga: zovni Maksima! Ivo: Ma šta si stao, žuri, derane! (Sebi) Oh, kako mi je Maksim u srcu, ne mogu da se srdim na ovog, odelo je na njemu Maksino što mu je, valjda, iznošeno dao. (Maksimu) Hajd' idi, sinko, što s' se prepao? MAKSIM (Polazeći): Da idem, tužan, kuda i kamo! Iz ovog tela samo odlazim! (Rukom na nožu) I bogami, još jedna samo reč, još jedan poziv samo, evo me! Da idem bogu na istinu sad, i ovo telo, svoju crnu laž, da ostavim još neznajućem jad! Ivo (sedne, razuzurujući se): Oh, dete moje, rano, Maksime, radosti moja, jedinčetu moj! Da jedinite tebi radosti! Dok samo doñe, stupi preda me, pa zapita me: ,,Kako, babo moj?

Pa kako put, pa kako prosidba?" A ja mu kažem: ,,Sine, na noge! Odvodi snahu, tebi nevestu, lepotu prvu svoga vremena, a pleme vredno tvoga plemena, čuvenu ćerku dužda mletačkog, najlepšu ljubu, najmilosniju; Anñeliju, more, Anñeliju!" Da radosti, da silne radosti, obasuće mi ruke suzama, opijen će mi pasti na grudi, a ja, a ja? Oh, šta ću! — More, hej! Ti još ne ode zvati Maksima? MAKSIM (sebi): Anñeliju! — Anñe — — Anñeliju! Da l' uvo ču? Da l' oko ugleda? Il' osetiše usta kakvu slast što opija sva redom čuvila, da ne shvaćaju još: je l' istina?! Ivo: Zar još ne ode? Trago nijedna! Il' ovaj čas da ideš zvati ga, il' ovaj čas (Vadi mač) biće ti poslednji! Il' smesta sad, il' s mesta nikada! (JEVROSIMA cikom uleti) JEVROSIMA: Ne, zaboga, ne udri na boga! (Zaklanja Maskima) Zar mačem misliš oštrnuti jad što božja ruka mačem useče i božja samo milost odnosi? Besomučniče! Dole, dole mač! Ivo: Besomučnik! Šta? Ja besomučnik? Besomučnico, koji ti je bes? JEVROSIMA: Besomučnik si, da, besomučnik! Jer bez muke si sina rodio, othranio si sina bez muke, pa sad kad je na tvoju muku spao, pa sad zar misliš da se oprostiš od svoje muke mukom njegovoJM? (Grleći Maksima) Ne boj mi se, ne boj se, Maksime! Ne dršći, sine, majka ti je tu! Ivo (ispusti mač): Šta? ,,Ne boj se, ne dršći, Maksime!?" Je l' Maksim to? Je l' zbilja Maksim to? Besomučnico, lažeš, to je laž!

Jer laž je crna, moj je Maksim beo! Jer laž je gadna, moj je Maksim lep! Ta laž je to, ta ti si crna laž! Je l' bila laž još mati istine? A jesi l' istina, ovo ti nije sin! Već laž si ti, a laž ću ubiti! (Napada mačem na Jevrosimu) MAKSIM (zaklanjajući majku): Ne boj se, majko, Maksim ti je tu! (Ivi) E, laž je, dakle, nije istina! Ja nisam Maksim, nisam babin sin, ja nisam Maksim, udri mene, de! Juriši samo, probij ovaj štit što muklo krije sina tvoga lik, ispoda nj će izaći Maksim tvoj, pa kamo da si otac nebesni da odleti u tvoja naručja! Što dršćeš? Probij, seci, udaraj! Ja nisam Maksim, udri mene, de! IVO (opet baci mač): Oh, bože blagi, da li si ti blag kad mene goniš tako žestoko? Oh, svemogući, da l si svemoguć kad ne možeš povratiti mi reč što dadoh duždu! Ni to ne možeš! Tek jedna reč, tek jedna huda reč! Ta jedna reč pobedila nas sve: i moju silu, silu duždevu, i lepu sreću moga Maksima, p tebe boga svemogućega! Pa šta da radi smrtan čovek tu kad, besmrtniče, i ti malakšeš? Oprosti mi, grešniku samrtnom, al' tako si mi, svesilniče, slab, da molećeg te mene: Primi me! — ni saslušati ne bi mog'o sad, il' ne bi mog'o, ili ne bi hteo, da primivši tu nemoć slabiju, još većma, silan, ne iznemogneš. JEVROSIMA: Šta reče, Ivo? Kakva, tužan, reč? Izreci je, izreci zaboga! Jer strašnija je slutnja ova sad neg1 sto strahota reči božije kad gromom zemlji strah navešćuje! Izreci je, oh, čuj, izreci je!

Ivo: Najlepši junak, rekoh duždu ja, najlepši, rekoh ja, u hiljadi, — u hiljadi sad nema ružnijeg! I nema lepšeg cela Latinska, — sad ružnijega nema čitav svet. Oh, svete moj, da svetao beše ti dok na tvom licu sjaše beli dan, al' više dana ja te ne vidoh, pa i na tebi danak prestade i okrenu se druga strana — noć! Oh, ne verujem, ne verujem još! Ta veruj, tužan, il' obnevidi! Oduzmi vid, a bol, oh, strašan bol! U grudi mi se vrti čitav svet i vrteći se stenjem vrletnim o živila mi grudna zapinje, pa kida, kida, — bar da prekine! Pa u tom svetu gledam svaki čas čas noć, čas dan, i opet noć pa noć! JEVROSIMA: OH, hvala tebi, hvala do boga što mene reči takom uteši, jer slutnja moja beše strašnija, oh, hvala tebi, tešitelju moj! Ivo: Zar meni hvala, nesmislenico? Zar ima slutnje crnje, strašnije, neg' ova što je crna istina? Sramota, more, moga imena, pred ponositim duždem poruga! Sramota srpska, podsmej latinski! Zar ima slutnje crnje, strašnije, neg' ta sramota što je, podsmej taj? Zar ima slutnje crnje, strašnije, neg' ova sušta nužda, ovaj sram? JEVROSIMA: Jest, nužda je, i ja je osećam, i ta mi nužda jezik vezuje, i vezuje mi svaki prigovor. Mogla bih reći: Gospodaru moj! Sećaš li se kad poñe prositi, a ja ti rekoh ovo i ovo, pa nemoj to, i nemoj opet to! Mogla bih reći, sve bih mogla to, al' nužda je, i ja je osećam! Mogla bih reći: Gospodaru moj! Govorila sam, ne posluša me, opominjala, ne spomenu se; još ljubav moju, moje staranje

i materinske brige skromnu reč gospodarskom si grdnjom odbio! Mogla bih reći, sve bih mogla to, mogla bih reći, ne rad' osvete, već srcu svom da ropot ućutkam, — al', gospodaru, ne može mi se, jer nužda je, i ja je osećam. (Otpočinak) Miloš OBRENBEGOVIĆ dolazi) Ko dolazi? Je l' Obrenbegović to? Je l' Miloš to? — O, božja milošto! Oh, hodi, rano, hodi, Miloše, pomozi, sinko, sinko, uteši, i mene, Iva, i pobrata tvog! Ivo: Moj sin, moj sin! — Ta evo sina mog! Il' bog je valjda rastavio lik od sušta tela sina moJega, da kuša samo roditeljsku svest za koje ću se, jadan, mašiti! Oh, Miloše, nek' bude drag ti lik roñenijeg mi tela zastupnik! (Grli Miloša) JEVROSIMA (sebi): Oh, hvala tebi, večna promisli. što spasujuću mis'o nisposla u jada moga očajnički mrak: jest — Miloš nek je, Miloš nek je, da, mladoženja umesto Maksima! ( Ostalima) Pa hajde, Ivo, hajde, Miloše, da svegujemo nuždu zajedno šta činit valja, šta li, kako li! (Nudi ih da polaze) Miloš (polazeći): Ne protivim se blagom pozivu, al' groza mi je preslušati vas; ne poznajem u duši vašoj bol, na čelu samo vidim tragove; ja ne znam pero što ih napisa, al' vidim slova, znam ih čitati, i sa njih mi se (Osvrne se na Maksima) sluti pisalac. (Miloš, Ivo i Jevrosima odu) MAKSIM (u jednoj ruci drži gajtan o kome visi slika jedna): Pa reci, divna sliko, reci mi! Oh, reci, reci, da l' me ljubiš još? (Kucne je, slika se miče) Ti veliš: „Da! — Ta da, — ljubim te ja!"

I kako samo mogoh pomislit da jednog leta suvo korito iscrpet može bujnost toliku, milosti tvoje silne izvore? Da mož' iscrpet jednog leta dno, da mož' iscrpet silne reke te što mora za njih tek su ljuskice, a večnosti beskrajni okean tek žalostan, čemeran, prazan vrg! I opet, dušo, slatki izvore! I opet možda nećeš poznati kad 'vako vidiš tvoga Maksima, to uzmućeno tvoje jezero? Zar ne mož' biti, ne mož' biti zar? Promen'o sam se, orapavio! Šta misliš, čedo, sasvim drugi lik! Oh, kaži mi, oh, kaži, sliko ti, hoćeš li opet mene poznati, hoćeš li poznat tvoga Maksima, iz očiju, iz usta, dušu, reč? (Opet kucne sliku) Šta? „Hoću?" Šta? - Oh: „Hoću!" - Hoću! da! Al' „neću!" reci, reci: „Neću, ne!" Jer odgovor sam taj zaslužio kad tu još sumnjam, kad još pitam to! Al' ti se svetiš slatkom osvetom pa veliš: „Hoću!" — Hoćeš? Hoćeš? O! (Ljubeći sliku ode) POJAVA TREĆA (Dvorište u Žabljaku) JOVAN KAPETAN. LIKOVIĆ ILIJA, MILI Ć ŠEREMETOVIĆ i ĆURA KUJUNDŽIĆ OKO NADANA BOJIMIRA NADAN (zaustavljajući polazeće): Al' zaboga, još jednu, samo reč! JOVAN KAPETAN: Nek' tako samo bude, Nadane, poruči: samo tako, stricu mom, jer šta je Crna Gora, on već zna, šta Crna Gora, šta l' u njojzi ja. LIKOVI Ć: Nek' pusti moga sina Todora! Zar nije bilo kazni zadosta tavnovati za četir' godine? MILI ð: Nek' pogubi krvnika Todora

na neveri što ubi sina mog, nek' pravdu bolje pazi, bolje to, no dušmane što mi dovikuje, da Liković nada mnom likuje! KUJUNDŽIĆ: Ja neću krvi, neću, Nadane! Tek dobro moje da mi vrati sve, zelene podgoričke livade, i stoku belu što je na njima, u državu što jutros uzede, u državu, u svoju, velim, ćud. NADAN: Polagano, polako, gospodo, na slabačak ste napali mi um, k'o skakavci na njivu pšenice, Zar i to malo dobre milosti, to malo vere što mi ostade u gospodara našeg Ivana, da i to malo ludo izgubim, raspaljujuć ga savetima tim? Kog moliti, tog nije srditi! Al' ostanite, kud ste nagli sad, naglina vas je s Ivom zdrpila, pretrpite se, šat ga proñe gnjev! Razvedri čelo, Ivin sinovče! Ne srdi mi se, draga vojvodo! Ti beše baš najžešći napadač, žestinom ti se opučio mač! (Nameštajući mu pojas, odvede ga malo na stranu) Šta misliš, Jovo, šta bi, junak, dao da Ivo tebi vojsku otpusti, il1 vojsku svu, il' bar polovinu? JOVAN KAPETAN: Za svakoga junaka dukat žut, po dukat žut mu dajem svaki dan, nek' svate kupi zlato prosipljuć, a dotle će mi moji sokoli od Turčina oteti otkup svoj, umesto da im sramno izvara u mekoj zemlji meke cure slast! NADAN: AL' kad bi Ivo odmah pustio, bez prepirke, na moju samo reč? Ne dolikuje žutom dukatu, tom vojvodi u zlatnoj državi, da poñe tako, kao Ivo, sam, inokosan, bez ika sprovoda! JOVAN KAPETAN: HM! AKO tvoja taka bude reč, na svaki dukat dajem tebi ja, na svaki dukat belu cvanciku.

NADAN: E, dosta sad, pogodili smo se! (Okrene se drugima) Ma voljni da ste, svetla gospodo! Što tužno tako, što zaćutaste? LIKOVI Ć: Zaćutasmo l' zaćutasmo li mi? A ne čuješ li zar iz tavnice mog bednog sina vapijući glas? MILI ð: Zaćutasmo l' zaćutasmo li mi? Ne likuje li zar iz tavnice neućutkan ubica sina mog? KUJUNDŽIĆ: Zaćutasmo l' zaćutasmo li mi? Zar sitna krda meket ne čuješ i blage stoke uplašeni rik? Već dršće janje, sluti već i vo latinska gosta oblaporan sto! NADAN: Odavde, ðuro, s ovog bedema poljanu podgoričku pogledaj, kroz maglu se i stado vidi š nje! (Odvede ga na drugu stranu scene) Al' vredna stoka, vredna zaista! Reka' bi, nisu beli volovi, već čadorje po bojni dolovi! Ja ne bih znao šta bih za njih dao, da l' njive plodne, da l' vodenice, ma svašta bi mi bilo budzašto su čime bih ih znao otkupiti! KUJUNDŽIĆ: Ne mogu, oh, ne mogu gledati U srcu mi je žao kad pomislim: za četir' derne, trošne galije, na Turčina što Ivo izgubi, po nesreći, što daruje tek bog, uzeti tako krasan, tako bogat smok! Ma kaki otkup da mi uzede, vodenice ma moje moračke, i njive da ih hrane pšenicom podmirio dok ne bi galije, — al' stoku moju, moje staranje, od kolevke što sam je pazio, — ej, Ivo, Ivo, požalićeš to! NADAN: Vodenice bi dao moračke? A kad bi moja vratila ih reč, i molbe take smeli pokušaj, i meni da l' bi otkup dao taj, a ja da platim Ivi galije? KUJUNDŽIĆ: Vodeničare taki dozivlji i od njih primi teške ključeve,

al' stoku moju, samo stoku daj! NADAN: JOŠ pre svatova, ðuro, ni brige! (Poñe družini) A kud se Milić tako zagled'o? iščekuje l' iz lova sokola? (Uzme ga ispod ruke pa ga odvodi na stranu) A vidi l' Mili ć onaj visok stub i na tom stubu kladu popreko, i na toj kladi crna gavrana? Šta misli Milić, je li gladan tić? MILI Ć. Taj gladuje već četir' godine, jeo onog, bog d'o, što mu ne da jest na konopcu krvnika Todora! NADAN: Pa što se dosad ne doseti tom? Što ne reče: ,,Moj brate Nadane, zamoli Iva, ti mu znadeš ćud; nek' vadi sužnja, nek' mu čini sud, nek' bude blag po mene sudija!?" Il': ,,Izvaraj mu tavničarski ključ, pa ja da sužnja spolja dočekam!?'4 MILI Ć: Oh, kad bih znao da možeš, Nadane! NADAN: Pa kad bi znao, šta bi Milić dao? MILI Ć: Ta dao bih ti što god zaišteš! Za nasladu blažene osvete, mog babajka bih osvetnika dao, babajka moga, mača plamena, taj dar da tebi, pobratime, dam, što Žabljaka na njemu vredi kam! NADAN: U svatove ako mi dadeš mač, U Mlecima će stići tebe vest, u Mlecima, još prvi možda dan, onaj će tamo biti vesnik vran! — Al' idem sad da tešim Iliju! MILI Ć: De, teši samo, al' i stesat znaj! NADAN: ŠTO nam se Lika tako snuždio? Oborio je crnoj zemlji lik, iz crne zemlje k'o da traži što. LIKOVI Ć: A ošto mi je, jadan, tražiti, kad željan pogled nije onaj ključ što žabljačke otvara tavnice! (Nadan ga uzima ispod ruke) Ja nisam Milić, Liković sam ja, pa šta ćeš sa mnom, onome si drug! NADAN: Ma ti si lud! Umirio sam ga! Da opet Ivu tužbom ne ide, a Ivo je nakraj srca, i ljut,

pa teško tebi sad da drži sud! Obric'o mi je silne darove da reknem samo Ivu koju reč, al' ja sam rek'o: Liković je moj! Moj pobratim i, ako bog da, tast; jedinicu mi, rekoh, daje kćer, i uz nju beli dvor na Morači, i oko njega njive pšenične, i u brdima lomni daje Kuč — LIKOVI Ć: Živ i zdrav da si, vrsni Nadane! Šta nazbori! K'o da si Ivo sam, k'o da već nosiš tavnicama ključ! Kakvi te dvori? Kakav, brale, Kuč? U tavnici zar nije sin mi živ? A on kad umre, on kad pogine, zar nisu njemu živa dečica? Sinovlje dobro kćeri ja da dam, a tebi kćer? A znaš li, more, ti, a znaš li ti, vole l' te moja kći? NADAN (sebi): A, tako dakle, taste? Tako, je l'?. Al, počekaj! — (Likoviću) Maj', nisam dosad znao da mrtva glava bolje plaćat zna neg' živa što bi, — nisam, vere mi, tek Todor mora da me nauči! (Ostalima) Ostajte zbogom, svetla gospodo! Visokime se proñ'te bedemom, naslañujte se zrakom hlañanim, vidikom bajnim, tijim večerom, i zapljuskajem bistrog jezera, dok mojih reči lagan zapljuskaj ne podroni žestinu Ivinu i gospodsku mu ćud stenovitu! JOVAN KAPETAN: Hajd', žuri se! Jer nisam navik'o u dvorištu pomagat slugama. MILI Ć: Ni pitajuć se zrakom večera sa ponosita lica čekati da od milosti zora osvane! LIKOVI Ć: Ni savijenim čekat kolenom da m' u dvor zivka udvorica tuñ. (Svi odlaze osim Nadana i Likovića) NADAN: Čuj, Likoviću! LIKOVI Ć: Čujem, Nadane! NADAN (izvadi iz špaga jedan komad hleba i baca ga

u jednu rešetku prema zemlji): Taj komad hleba više vredi tom neg' meni što bi čitav beli Kuč u neve moje prvom poljupcu! LIKOVI Ć: Taj komad neće sin moj pojesti, iz take ruke ne bi ga ni pas, već koji dan, dok njemu bude sud, pečenja će; a prazan čanak će čankolizu u lice pogano! NADAN: Šta? Neće jesti, misliš? — Neće, da! A baš da neće, nije suviše, — na belom hlebu da je znaće bar, na belom hlebu, mili taste, da! Na belom hlebu, da! Ha, ha, ha, ha! (Klanja se polazeći) LIKOVI Ć (preteći ode) NADAN (sam); Opominjem se još k'o detetom da mati moja beše Latinka. Oh, majko moja, osećam ti krv! Presavijam se, prosim, moljakam, popuzujem pred ćudi svačijom, za dukatom, bajagi, pogiboh, al' penom lakom pudljivosti te na glavama im zidam tvrdi most do prestola, do sile Ivine! Gospodar ne da, ištu vojvode, gospodar će otići u Mletke, on mora, reče; e, kad hoće baš, pa kad baš mora, neka ide sam, a Mlečići već znaće šta će š njim, i u njima je moje majke krv. A ja meñutim ovde ostajem, da krvi moje prostrem blagoslov na vojvode što ostaju još tu; pa ako Ivu puste Mlečići, da opet kneza prime vojvode i poklone se odmetniku svom i oproste mu: staraću se ja, ta staraće se majke moje krv! A Likovi ć, moj nesuñeni tast, kad vojvode donesu svak svoj dar, i darovima takim postavim prognana Ive gospodarski sto: pilence svoje doneće mi sam na čanku, već pečeno, gotovo, pa kad čankoliz pile pokusa,

o lice ću mu čanak gospodsko, a svakom drugom obećanu kost! Al' hajde sad da dalje radiš, hajd'! Da dalje radiš, dalje zavañaš, jer - (Zamišljeno) zlo bi bilo da se pomire, da jedan drugom nuždom popusti! Al' ako baš? — Pa šta bi bilo, šta? Oh, majko moja, osećam ti krv! (Ode. — Zavesa padne) POJAVA ČETVRTA Odaja. Ivo CRNOJEVIĆ i NADAN Bojimir dolaze. Ivo: Baš tako vele, tako, Nadane? Ne umede l' ih nagovoriti da nije nužda meni došla tek, sramota nije meni samo tu, već celoj zemlji, celoj državi, na srpsko ime, srpske vere glas? N: Ta sve sam rek'o što se reći mož', što ti mi svetova, i više još; kad rekoh: svetlost srpskog obraza, okrenu mi se leñ'ma Liković; a kada rekoh: srpske vere glas, kapetan se po brku pogladi i dlaku jednu dunu u vetar. Ivo: I Jovan zar, i on, sinovac moj? NADAN: ON dobro želi svetlom stricu svom, svom stricu svetlom, gospodaru svom, al' — prijatelja mrzi mletačkog! Ivo: Razumem te, predomisliću se! (Sebi) Da popustim, da popustim zar ja? U ovom času teške nezgode? Ma kad inače, samo sada ne! Al' šta ću, bolan? — Duždu dadoh reč! Ponos je svet, al' reč je svetija! Oh, svet bi ovaj voljno pon'o sad, nad ponorom ga pren'o paklenim,

otešta l' vrlo, zbacio bih ga, al' ovaj svet što sad ga podnosim, sudarište načela silna dva, u meni je, a ja u njemu sav, on sa mnom samo, sa njim padam ja! NADAN: Pa šta da rečem čekajućima? Da l' milosti da javim svakome? Da doñu zar — Ivo: Predomisliću se! NADAN (u sebi): Predomislićeš se? A, pričekaj! Još jednu iskru imam palila za ponosa mu ovlaženi prah! (Ivi) Još rekoše u pretnji uočnoj: ne poslušaš li pravdu njihovu, da za svatima šalju duždu vest, da verujućeg tasta nauče ko mu je Miloš, Maksim ko mu je, i koga želi da mu bude zet. Ivo: Izrekoše l'? — Predomisliću se! NADAN: A odgovor? IVO (lupi nogom): Predomisliću se! (Sebi) Oh, težak je, pretežak svet je taj! Al' svaki dram u nove nezgode čudnovato mi snagu podiže! (Nadanu) Nek' doñu, Nadane! (Ode) NADAN: Nek' doñu zar? Nek' doñu! Pa: predomisliću se? Šta misli on s predomišljanjem tim? Ko misli u njem'? Ne mislim zar ja? — Neponjatno je miran, utišan, al' znamo već taj namrgoñen mir kog samo grom žestine prekine, — i u tom miru domišlja se on? — Nek' doñu, reče; šta da rečem ja? Pa šta da rečem? Nije l' dosta zar napustit Ivin razigrani grom; da iznenad' meñu njih udari, raspršti na sve strane vojvode, a Ivu samog baci u Mletke, pa u Žabljaku ja da budem sam? Zar nije dosta, nije dosta to? Oh, dosta je, ništ' neću zboriti,

nek' mirno teče moje majke krv! — Nek' doñu, reče! Hajd', nek' doñu, hajd\ da vidim de su! (Dok on polazi prozoru, ulaze polagano četiri vojvode: KUJUNDŽIĆ, JOVAN KAPETAN, MILIĆ I LIKOVI Ć pažljivo se obazirući) De su, nema ih? Ni jednog nema zar na bedemu? Odjezdiše zar već? Je l' istina? Ni konja degod ni junaka de, zacelo, oh, zacelo odoše! Oh, majko moja, blažena ti krv! (Obazre se) Ps! Tiše, tiše! Prevari me krv! Al' još je bolje! (Glasno) Zdravo, gospodo! KUJUNDŽIĆ: Je l' ulaziti testir, Nadane? NADAN: Jest, ðuro, jest, baš po vas htedoh sad, JOVAN KAPETAN: Šta reče Ivo, da li popusti? Da l' odbi vojvodu gospodar ljut, sinovca ja li blag se seća stric? KUJUNDžIĆ: Ta evo ga, jest, zaista je on! Ma gle'te, braćo, gle'te, gospodo! Sa stepena se sad baš silazi. MILI Ć: Jest, on; pa kako divno prerušen! Na glavi mu je kruna Balšina, a o ramenu samur-dolama; još nikad Ivu tako ne videh! JOVAN KAPETAN (gledajući napolje, sebi): Jedanput samo takog videh ga, ne beše kruna, taj ne beše sjaj, al' ta mu duša bila iz oka, tišina ta sa lica gospodska! Žestina kleca gledajući ga! Kad blagoslovi moje svatove, baš onda beše tako blag mu lik, na junačku me pritiskiva grud, u zazorno me čelo poljubi, poljubi me i prozbori mi reč: — Dabogda tako junak bio ti k'o iskren što je ovaj poljubac! Malaksava mi, sećajuć se, um. (Glasno) U ruci mu je, čini mi se, mač što sa Kosova Balša donese!

LIKOVI Ć: Taj isti, Jovo, isti to je mač što Skadar-pašu š njime probode kad s Mlečićima otimasmo grad! I taj mu beše ponositi stas, i pogleda mu čudna zimogroz, što njemu dobi poturicu tu, te pred noge mu kleče izdajnik, da od milosti primi udarac! Taj isti mač je, brate, isti mač! NADAN (Kujundžiću): Pa reci i ti, ðuro, koju reč. iziñi mu na susret poklonom, pa kad mu se već glavom pokloniš, pokloni mu i pašnjak uzapćen, i na pašnjaku stoku bogatu, a ima l' doma koja mraka još, podnesi mu ponizan svatski dar, a ti isprosi naputnicu bar: ti mož' da prosiš, tebi podnosi! KUJUNDŽIĆ: Nek' ne misli baš on, nek' ne misli da poturicsopet ima tu, da izdajice goni pred sobom! Pokazaću mu da sam junak ja, pred pogledom, pred mačem, pred krunom gospodstvo da gospodstvom odbit znam! JOVAN KAPETAN: UZMI se na um, Ćuro, evo ga! (Ivo CRNOJEVIĆ ulazi u svečanom nakitu; svi se klanjaju, KUJUNCIĆ najdublje) : Ne morite sumorne poglede na čela moga sjajnom nakitu, ne morite ih takim teretom! Pokazujem se danas pred vama k'o babajka kad mrtva iznose pred sinke mu, pred jadnu siročad, pod nakitom najlepše slave mu, da poslednji celivaju ga put. Ne pogledajte ove krune zrak što sobom krije jad nedogledan, već pogledajte ovaj stari mač, pa recite da l' većma potavni sa prolivene krvi dušmanske što svetli čelik rñom projede, ja l' većma crni s krvi srca mog što, crnim plamom mrzeć dušmana, sa obranjene kanu desnice, slobodi srpskoj prinoseći dar? Ta pogledajte ovaj stari mač

do desnice što moje dotraja, da spere jednom ljagu kosovsku; pa recite da l' većma preteže na ostrici mu muke moje kov dok izvojeva pomoć mletačku na kosovskoga našeg dušmana, il' većma bije srpsko oko vam sa vrha mačna reči srpske sjaj što duždu dadoh u zamenu ja? I prije no što junak dopustim da na tom maču reč zarña ta, preživim crnu srpske vere sram i latinsku na Srbe porugu: salomiću u grudi svoje mač, Da svojom krvlju vašu operem, U grud'ma da mi vera istrune, U meni vera, a u veri ja! Ja izgovorih, sad izberite: il' naslednici kletve kosovske, poštenja srpskog odmetnička krv, ubice sedog branitelja svog, il' ta imena sad izberite, il' desnicom na maču Balšinom izbavitelji vere srbinske i kosovske krvnici nevere! Ja izrekoh! (Drljeći prsa pruža mač) A vi izberite! — KUJUNDŽIĆ (meće ruku ia mač): Junake moje, imovinu, krv, za gospodara moga Ivana! NADAN(sebi): Šta stade već? - I ,,stado", reci još. i sebe samog, voñu volovom! To vojvoda? — Ta volvoda je to! MILI Ć (meće ruku na mač): Za srpsku slogu. za tvoj, Ivo, glas, na maču srce svoje preseć ću! NADAN (na strani): Hajd' i ti govi, govedaru, hajd'! LIKOVI Ć (meće ruku na mač): I moja ruka ide za srcem kad rečsm: Ivo, evo kletve, na! (Mali otpočinak) Ivo. Je l' svaki tu, je l svaki tu mi sin? Da čekam još? — Pristupi, sinovče! Pristupi, il' odstupi zanavek! JOVAN KAPNTAN: I moje srce razum nadjača bude li zlo, šat bude patilo!

Ivo: Zadovoljan sam, hvala, junaci! (Klekne i digne ruke nebu) Oh, tebi hvala, kletvi čuvaru, što dopusti da verovat još smem na tvoju snagu, na promis'o tvoj! (Ustajući) Još malo, sinci, ostanite još, još jednu samo prijateljsku reč! Kaziv'o sam vam kako izabrah, obilazeći jadnom dosetkom sudbine kivne iznenadni glib, mladoženju u svetle svatove, na Maksimovo mesto Miloša, od kolevke već pobru sina mog; ne poznaju ih još u Mlecima, al' nek' ih znade Venecija sva, razaznati im niko ne može opčinljivost jednolikosti te, pri kojoj se i roditeljska svest, ne poznav lice, katkad remeti. Pa dajte meni veru, gospodo, na ovaj mač, na svoju zakletvu, da niko neće tajnu izdati Latinima u namišljaju zlu! JOVAN KAPETAN: Sramota bi se bilo zakleti junaku srpskom na tu tvoju reč! Zar nije dosta vere u nama? Meñu nama zar ima rñe te i bez kletve što b' tajnu izd'o tu? Jer da ga znam, tako mi Kosova, od onog časka ne bi svet ga znao! Al' ako ti je to baš u brizi, zaklećemo na krst momčadiju. Ivo: I amin tako! Amin, sinovče! Prikloni čelo, zlatna ti je reč! (Dok Ivo grli sinovca i ostale teši i miri, godori:) NADAN (sebi): Izljubite se tako, braćo, svi! Na svaku psovku, kletvu od jutros, na svaki porug — jedan poljubac! Izljubite s0, izljubite se još! I zaklopcima poljubaca tih poklopite krvničkih strasti sud uz vatru što vam Nadan pristavi! Izljubite s', izljubite se još! Ta nećete i 'nako zadugo!

Pa zagrljeni id'te u Mletke, u zagrljaju poslaće vas dužd da zagrlite koplja nemačka! Izljubite se, zaklinjite se! I zaklinjite vojsku biranu! Ne štedite strahotu zakletve, jer Nadan neće zlata štediti da nañe sebi zakletnika kog, nek' šane duždu koju tajnu reč! Al' KO je to što tamo dolazi? U dvorište se žuri s bedema? Je l' Maksim to? Jest, Maksim zaista! Pa juri, k'o da nosi kakvu vest! U dobri čas te vidoh, vesniče, moj vesniče, moj verni strasniče, uštedićeš mi kesu dukata! I zašto drugog naimati još, da grešeć dušu kletvu preruši, učiniće mi ovaj budzašto; izbrbljaće pretovarena strast što tovar zlata ne bi otkrio! A ja sam je natovario već: na Miloša tek da mu pružim prst, još suviše, da kažem: Al' je lep! — pa da vidiš! — Al' još je malo slep. Lepota mu još stara u srcu, i pobratimstvo još na jeziku; al' dok mu lice siñe u srce i Latinkina umiljata reč dok pobratimstvo zgladi s jezika, pokazaće se tajna ispoda nj', prosuktaće mu strast nasrtljiva na zakletve pritiskujući krov! Pa vesnika još tražim vernijeg? Al' evo ga! Pa kako brza, gle! Oh, brzo samo, poslaniče moj, gospoda te se načekaše već! MAKSIM (brzo ulazi): Oprostite mi, srpska gospodo. što tako bunim ovaj svetli zbor! Al' verujte mi, nije na ino! Jer pravda kaže, zapoveda bog: osuñuju li koga sudije, i krivčevu da čuju ispovest; ja slutim tek, al' veli svet da zna u zboru vašem da sam krivac ja! Ivo: Šta reče ti? I otkud ovde ti?

I ko te dozva, ko te propusti? Čuvari de su? — Čuješ, Jovane! Čuvari, sinko, nikog ne puštaj! (Jovan ode) A ti ćeš ići, ne trebamo te, o tebi ovde nije bila reč! MAKSIM: O meni nije? Ne trebate me? E, dobro, de! Al' trebam tebe ja, da izmolim od oca blagoslov, jer preko mora na put polazim! Ivo: Pa preko mora sa mnom polaziš, mladoženja na čelu svatima! MAKSIM: Mladoženja? Da l' čuste, gospodo? I opet moram primat blagoslov, mladoženja da jesam zbilja ja, u Žabljaku, u Mlecima, i svud! Ivo: Polako samo, da l' si štogod čuo? MAKSIM: Ja ne čujem, ja ništa ne čujem! Ne ustajem bez blagoslova ja: mladoženja, il' putnik u Mletke, il' pred svatovi, ili putnik sam! Ivo: Šta, putnik sam? A zašto, zašto sam? Sa svatima će Maksim ići moj! Al' reci, sine, srcu ispovest, mladoženji da l' dolikuje taj boljezanje na licu tvome trag, što tako sporo vreme utire? To muklo vreme, tako sporo sad, brzopletan inače naprednjak, koloter taj na kol'ma sudbine, bakračliju nam ljutu oplete od reči moje što je ima dužd; svatovska konja šiba njome mog, nevidljivom zatežuć šuvakom zdravljenju tvome ždralske uzdice, te preti tako vrgnut svaki čas iz kolonika sreće naše voz. Ispovedi, presudi, sine, sam, il' ti presudi, zbore gospodski, Da l' dolikuje da mladoženik izbere sada sina moga lik? NADAN: Nek' sudi dužde, — ha-ha-ha-ha-ha! Umesto dužda smejaću se ja! Taj lik izabrat! Čujte, gospodo! Tom izboru se lako doviti: izbirač će utirač dobiti!

Utirač, braćo, — ha-ha-ha-ha-ha! Taj izbor čisto izabr'o bih ja, da suzan imam š čim bar utrt smej! Al' i duždu bi bio potreban, da utre njim sedefli dovratak pri takom što bi mudrom izboru crnogorska poprskala mu krv. Presudite, izber'te, gospodo, utirač ili — ha-ha-ha-ha-ha! (Vojvode se smeju) MAKSIM: Utirač ti na usta tričava. (Zamahne na Nadana) (Sebi) Da nisam gadljiv, još bih bio ljut. (Ivi) Pred ocem je ispovedati stid što samog mene zove u Mletke, al' kad već mora biti, reći ću! Poznav'o sam se u Mlecima ja s lepotom jednom zemlje latinske; da nije ocu, reñati bih znao zanošljive lepote njene sve, al' 'vako samo velju: cura ta, ljubavne knjige šiljući mi list, na sastanak me zove u Mletke! Ivo: Lepota? Cura? Ljubav? Sastanak? A koja je prokleta cura ta pri kojojzi zaboravljati smeš na sreće svoje svetlu nevestu? Zaboravit da smeš Anñeliju, jedinicu u dužda mletačkog! Nesmisleniče, reci, ko je ta? MAKSIM: Jedinica u dužda mletačkog! Ivo: To rekoh ja. MAKSIM: TO ISTO velim ja! Ivo: Ona te zove? Zna l' te? Znaš je ti! MAKSIM: I ja je znam, i ona mene zna! Ivo: Ne rekoh l' tebi, momče, odlazi! Jer nisam sazv'o ovaj sjajni zbor da sluša voljan tvojih priča laž! MAKSIM: Pa nek' je laž; al' ako je baš laž od ovog nije crnja pismena. (Izvadi jedno pismo i pruži ga Ivi) IVO (po nekom čitanju): Anñelija? I zbilja onaje! Kad ovo pisa, tamo bejah ja: „Isprosili me", veli, „ali neću ja,

već hodi ti da s tobom uskočim!" I ne zna, jadna, da si ti moj sin! (Ispusti list, — mali otpočinak) Čuvari, paz'te! Nikog ne puštaj! (Poñe vratima) Ni Miloša! Ti čuvaj, Nadane! Oh, bog mi dade, bog je tako hteo. i preko mora on me odvede, da zahitim baš onu biserkap što za njom žedni srce sina mog! — Al' sad se samo strpi, Maksime, pretrpi se, ako je trpnja to, svatovima se zabaviti tek k'o igrom nekom, zgodnom dosetkom, i više ništ'; k'o lovac dosetan kurjačinom kad sebe preruši da namami na sebe zverinje, tako smo i mi tvog imena glas obukli likom MiloševihM tek, da namamimo dužda mletačkog; mladoženji deverisaćeš ti i imenjak ćeš biti Milošev, a ljuba tvoja, mila moja sna, probudiće se, k'o iz lažna sna, da oseti na javi zagrljaj što ga je tol'ko željna sanjala! Jer, čim se svati, vraćajući se, prevezu preko Mora jadranskog, dovedu nevu srećno pod Žabljak, tebi će ljubu Miloš predati i tako ćeš je ljubit bez muke, što bi je drukče mačem otim'o i sećao se svakim poljupcem na tol'ku bratsku prolivenu krv! JOVAN KAPETAN (za sebe): Hoće l' i tako bog sačuvati Da srpskom zemljom ne poteče krv s rumenih usta puste Latinke? MAKSIM: Elem je istina! Ivo: Jest istina! Poštenu mi je Miloš dao reč; poštena duša, prepoštena je kad, znajući svog druga tajnu strast i poznate mu ljubav neveste, da koristuje sobom državi, da spase samo srpske vere glas, da pobratimu steče nevestu,

i opet muški sebe prelomi, i opet junak — MAKSIM: Miloš ne zna još! - Ivo: Šta reče? Miloš, Miloš ne zna još? Ni pobratimu ne poveri zar skrivenu tajnu strasti žestoke? MAKSIM: Ni pobratimu! Ali zato ne da krijem srce od svog pobrata, već što se bratskom brigom pobojah da neću njemu doći straniji uz takmičuću na bratinstvo, strast: al' što još ne zna, može doznati: potražiću ga, znaće ovaj čas! (Polazij Ivo (zadrži ga): Ni mak'o da se nisi! — Tako zar? Na vršku mučne moje pobede, kad već obiñoh bezdnu ponora na tsbp što ga tvorac otvori, da s reči mojom rastavi me njim i ime moje s verom zadatom, taj strašni ponor kad već prekužih: zar ti, sa koga sve to prepatih u teškoj brizi bdijuć dan i noć, zar tvoja ruka da me navodi nad ponor nov, nad ponor crnji još? Ni mak'o da se nisi! Stani tu! MAKSIM: NI maknuti se neću; ali tek odgovoriš li za me pred bogom što izneverih svoga pobrata kad ne rekoh već za vremena još, ne sluteći sudbine domašaj; odgovoriš li na to. ostaću! Ivo: Odgovorim li? Odgovoriću! ,,Što izneverih pobratima svog? Da roditelja ne izneverim, ne izdam sreću svoga plemena i vere srpske neumrli glas!" I odgovor ćeš taj posvetiti na maču mom svečanom zakletvom, da nećeš tajnu reći Milošu; sad na mač ruku pa zakuni se! (Maksim otiskuje od sebe mač) Otiskuješ, otiskuješ zar mač? Da ponizim zar krunu Balšinu? (Klekne jednim kolenom) Da ponosito prignem koleno

u žitku svom pred sinom prvi put? Ponizno glavu da ti priklonim oseñelu od brige za tobom, pa da te molim, da te preklinjem, smiluj se, sine moj, zakuni se! (Maksim okreće glavu) Zakuni se! (Otpočinak) I sad, po treći put — (JEVROSIMA ulazi) JEVROSIMA (svečano): Zakuni se! MAKSIM (klekne pred mater, ioljubije u skut, okrsne se i rukom na maču: Na mač, na krst, na majkin blagoslov! ZAVESA PADA TREĆI ČIN POJAVA PRVA Mleci. Stupište u duždevom dvoru; iz pobočne dvorane čuje se kadikad zveket posuña i veseli usklici. MAKSIM (sam): I doñe čas, i doñe suñen čas da rodi jedan vek, id' prekine: oplela se sudbina u klupče k'o ljuta guja, čekajući plen. Pa ugleda li časak ugodan, k o munja sune iz kotura tog, da osuñeno srce ugrabi i osim njega možda još koje, obarajući letom samrtnim i bogalje i polubogove, (Iznutra se čuju glasovi: ,,Da bog živi mladence!" Svirka i vika.) Aha! Već sikće guja, cikuće već zver! Na srce moje seva očima! Šta misliš, gujo, šta je srce to? Zar misliš, to je tica strašljiva

što, očarana tvojim pogledom, i sama pada tebi u čeljust? Da znadeš samo, večna aveti, ovo je srce gavran stogodnjak što, hraneći se smrtnim razdorom, na tvojoj misli skapat lešini! (Glasovi iznutra: ,,Da bog živi mladoženju lepog Maksima!" Svirka i vika.) Iz čaše moje, moju zdravicu, iz moga srca moju pije krv! Al' u njoj da l i moju popi strast? Zacelo ne znam, al' zacelo je opčinljivost da u njoj pokusah što njome nekad isprepletoh ja Anñelijin svakidanj uzdisaj, k'o tajna sila zemnog severa što sobom kreće neodoljivo busole tanke trepćući stvor! Al' severu se led rastopio, u drhtavini žarkoj iglice raziš'o mu se sneg na licu beo. (Obema rukama preko lica) Tek osta stenje, crni kamen vreo! A iglica? A šta Anñelija? Pod bajnom silom drugog severa ka i pre gine, trepeće ka pre, sve većma vre, sve većma umire na severu što hladnij' biva sneg, na licu mu što većma prodire ponošljivosti usiljeni led! (Glasovi iznušra: ,,Da bog živi sjajnu nevesšu! Divnu Anñeliju!" Svirka i vika.) Gle kako skoči, kako preleti! Napitak nudi voljnom ručicom, napitak meni, svome Maksimu, napitak čašom, ustma, očima! Pa kako se uz mene previja i balčaku se mom ulaguje, mekim ga dlanom strasno stiskujuć? Udostojim li pogleda je kog, pogledim li je jedan samo čas, uz pancir mi se grud'ma primiče, za mesečinskim zrakom oka mog, valovito što čini jezero, kad povodi svoj odmičući val za mesecom što njime voljkuje.

U jezeru se topi pobra moj, očajno vale seče rukama, iznemog'o je — viče u pomoć — usred mu srca život grca već. A ja se na svom čamcu ljuljuškam, osmejkujem se na dno jezeru i lovim biser, lovim dragi kam, a poda mnom mi pobrat izdiše! Ta ja sam hulja, pseto bezdušno! Ugursuz ja sam, nevera sam ja! I više još, još više nego to, ta ja sam Miloš — ja sam — ja sam ja! (Preko scene prelazi gomila osloboñenih robova, vitlajući veselo okovima po zraku; crnci im pune čaše.) JEDAN OSLOBOĆENIK (ieva): Šalaj danom, s velim danom drugobat ću moći, okove je stres'o crne nemilosne noći; da živi knez, da živi dužde što oživi svoje sužne! DRUGI OSLOBOðENIK: Duždeva da živi kći što milošću sreće nove stare mržnje skida kove, napijajmo njojzi svi! Svi: to isšo. — Piju i odlaze. MAKSIM: Na dušak samo! Do dna čašu tu! Života ste bistrinu popili, mamurluk ćete prekužiti zar oblizujući žeñu nesitom života toga talog ustojan? I za slobodom još se kidaju tog lepog ploda ljuske jalove, što očincima tuñe milosti zajazuju nenasićen svoj greh! Koliko vas je što ste zbrisali udarcem jednim čitav jedan raj, il' porodice sreću čitave! Ul' pobratima svog na neveri, trenutak što ga lepše pogladi sa laka krila sreće leteće, il' što ga zar — il' što — odstupite, ne poznaje vas duša moja — ne! (Čuje se zveka okova) I opet jedan, opet jedan svat!

(Jednog okovanog sužnja vija tavničar preko scene) TAVNIČAR (zaustavlja sužnja): Besomučniče, još te goni bes? Zar nisi dosta, jadan, tavnov'o? Il' iz duboke zar bi tavnice gubilište visoko ugled'o, te s te visine bliže bogu svom neukroćeno kaj'o besnilo? Otresi, bolan, okovan ti sram! Ovaka milost nema svaki dan! SUŽANJ: Ne diraj svetinju mi! Ne kuži moj dičan ponos rukom poganom! Otkako dužde silom preruši otaštva moga raj u tavnicu, od oto doba tavnica je raj! Otkako diku roda okova, od oto doba diče okovi! Otkako sve junake pogubi, gubilište je junačka tek smrt! Odvedi me; otvori tavnicu, životu mome slave panteon! TAVNIČAR: Mauzolej smrti još za koji dan! (Odlazi sa sužnjem) MAKSIM. Ne odlazi, još malo samo stoj, trenutak jedan stoj još, junače, da krepim dušu dišući ti zrak, jedan mi prašak sile tvoje daj, da njim ponesem jada moga svet! Mog jada, rekoh? Idi, odlazi, za taki teret nisi momak ti! K'o ruže su ti meki okovi, u tavnici ti perje prostire sa meka krila slave nadeña. Ti nikad nisi dušu okov'o u večan, strašan, u nevidljiv kov, u reči date protiv srca svog; u tavnici još nisi tavnov'o od kletve suprot sebe svečane! U okovu sp i u tavnici, al' nisi još u sebi nosio i tavnicu i okov, sve, oh, sve! Al' ko je ovo? Gle! Moj tavničar! Je l' naumio skidat okove? (Anñelija ulazi) Al' čekaj se, naučio sam se! (Skrije se za jedan stup)

ANðELIJA: Ta gledaj samo, gledaj, Maksime, osloboñena roblja blaženost na tvoju reč što oslobodih ja! Podvikuje im svaki uzdanak mladence svetle blagosiljajuć, a nebu šilju za nas molitve i sreće naše tamjan uznose, kad anñeli od njega okuse, svatova će da bude u nebu! Oh, pogledaj ih samo, pogledaj! Gle, gle! (Osvrne se) A gde si, gde je, kamo ga? I opet mi se, tužnoj, izmače! Neprestano već tako do sada: ne zbori ništ', il' zbori, ali šta? Bar ono nije što bih htela ja. Iz ruke mi se čas po izmakne, u svatima se gubi drag mu lik k'o meñ oblaci danov svetilnik! Promen'o mi se čudnom promenom: to isto sunce, al' je drugi zrak, te iste oči, ista usta ta, al' nema onaj pogled milostiv što nemilice dušu sažiže rastapajuć je snova poljupcem! Tog' nema više, — nema, — nema, — ne! Zar tako mutan dan? Oh, Maksime! MAKSIM: Sinjora? ANðELIJA: Vi ste, dragi devere? Pomozi meni, ako vere znaš, što ruku moju njome povede u ruci noseć veru vojna mog; ta ti si mome dragom pobratim, p ti ćeš znati što ga promeni, pokazaćeš mi prethodnicu tu po kojoj ću se znati voditi u tavnoj noći tuge vojna mog. Ti ne slušaš? (Zagrli ga) Oh, slatki devere! Razumeš li me? MAKSIM: Zbogom, razume! (Zagrli je žestoko i poljubi je; Anñelija cikne.) Ivo (naglo ulazi, za njim Duždević s golim mačem u ruci.): Ko viče to, ko ciknu, devere?

MAKSIM: O klizav čanak svata kakvog nož! (U sebi) Žestine moje britka oštrica o srca njena glatku klizavost! Ivo (izvodi Maksima za ruku): Ne buni mi se, budan da si mi, jer teško javi iza takog sna! (Žagor iza scene; Ivo govori u kantonadu:) Ne buni svate, dužde, svud je mir! (Duždeviću) Pa i ti, priško, hodi za nama, dovedi sestru meñu svatove, pa ispuni te prazne korice, nahrani ih: veselju biće ža' da ostane nenasićeno šta. (Ode s Maksimom) DUŽDEVIĆ (Tura mač u korice): Nenasićen je, da, nenasićen! Ja oklevam, još on opominje! Fileta, mišljah, daje smrtan znak, a ono samo jalov opet cik! Jedanput samo, verni druže, još iskoči mi iz uske tavnice, nenasićen se nećeš vraćati! — Šta sneva neva? Hajd', veseli se, vesel' se, sele, al' i seli se! (Ode s Anñelijom) POJAVA DRUGA Sumračan koridor; FILETA dolazi, jedpom rukom vodi MILOŠA, a drugom drži nož. MILOŠ: Ni stope dalje neću kročiti! Okani me se, il' ispovedi, izreci nagon što te navede mladoženju od mlade rastavljat, po odajama vodati ga tim, po tavanima tavnim, žalosnim, nerazboritim, kobnim govorom i hladne ruke tiskom žestokim u mirnoj duši budući mu strah! FILETA: Još malo samo, tu smo, junače! (Sebi) Na svetom pragu grobnice mu baš

nek' padne žrtva verne osvete! (Glasno) Još malo samo, ne stoj, molim te, tako ti sreće dana današnjeg, Anñelijina prva poljupca i ljubavi ti tajne najslañe. Miloš: Ja ne idem, badava preklinješ, oblagujući slašću rečitom čudnovatosti svoje zimogroz. MILOŠ OBRENBEGOVIĆ ulazi lagano, pa maše Je vrosimi rukom da izañe) JEVROSIMA: Ta hoću, rano, ostaviću te, al' suze moje nikad, nikada; bar da se Maksim suzom pretvori, ja onda nikad ne bih plakala, da Maksima iz sebe ne pustim; al' sad me tako svaka suza tre, k'o kanda se za svakom suzicom po jedan Maksim kida od srca. (Ode) MILOŠ: Je l' vredan Maksim take milosti? MAKSIM: Ha! Ko to zbori o milovanju? — Je l' vredan Maksim njene milosti? Je l' vredan mesec zraka sunčeva? Je l' vredna ponoć pratnje zorine? Je l' vredna školjka sitna bisera? Je l' vredna mača crna korica? Je l' vredno ovo srce prevrelo da nosi u svom mraku plamenom anñelski onaj devojački lik? MILOŠ: Je l' tvoja mati tebi devojka? — I ne čuje, i još me ne čuje! — Junače, momče, druže, Maksime! MAKSIM: A? Šta? Oprosti, brate Miloše! Oprosti mi zanesen uzdisaj! Da l' doñe, pobro, da me utešiš? Bar ja bih rek'o, jer je mio glas izletio iz dragih usta ti, k'o britak mač iz tankih korica, da jednim mahom, jednim udarcem, odseče s mene uzdisaj i jad. Dobro mi doš'o, dragi pobrate, jesi l' mi voljan, mio goste moj, jesi l' mi voljan, jesi l' negovan? Pa kako zdravlje, kako noćas san? Miloš: Ispituješ mi, bolan, već i san,

a ja u tebe javu ne znam još, jer tvoja java san je preda mnom: zapitkujem li, ne odgovaraš, kad ja zaćutim, onda zboriš ti, al' meni ne, nit' sebi, nikome! Odskora mi se tako preruši, od bolesti bih rek'o, al' još pre u Mlecima si još zasadio čemeriku u srce svoje tu, što negovana vrelom pripekom maštanije i živa čustvila, i zaptivena u tu ćutljivost, prenaglo niče, prenaglo već zre. Il' nije meni dopušteno zar zaviriti u taj zaptiven vrt, ispleviti čemeriku i trn, da ostane tek miris, cvet i plod? Zar nije meni dopušteno to, zar meni nije, pobratimu tvom? MAKSIM: Da kome bi, moj brate Miloše, da kome bi već bilo slobodno kad ne bi tebi, pobratimu mom, slobodi mojoj, svezi jedinoj? Ta nismo li odrasli zajedno? I rodili se nismo l' zajedno, i zajedno se mladi krstili u vatri i u krvi dušmanskoj? Sećaš se još na našu prvinu, na prvu vatru, prvi okršaj, kad prvom vatrom, prvim plamenom okovasmo od grudi živi štit i pobratimstvom srca skovasmo? Ta sećaš li se, sećaš li se još kad udarismo najžestočije? Ja zamakoh, još boju nevičan, i opkoli me sila dušmanska, a ti me videć u toj nevolji, trenutkom nužde posta dosetan i u glas viknu našoj četici: „Ma izdaše nas, braćo, izdaše, spasavajte se kuda koji zna!" I naši na taj glas uzmakoše, a mene, mene ostaviše svi: sramota naša, njina pobeda, al' ja sam ost'o, ja sam ost'o živ, ja ostadoh, do sebe vidoh te,

da mene spaseš, sebe osrami, Ja ne idem! FILETA: Ne pomaže ti slast? Tako ti, dakle, ona teška krv što ikad krvnik proli neverom na strašnom sudu obraz prelila, i mržnje moje uzimajuć reč svedočila — — MILOŠ: Ti mržnjom proklinješ? Zar i ti mrziš? Koga mrziš ti? Okani se, ne dolikuje ti! Ne dolikuje vedrom čelu ti, što stid na njemu svoj nek' ospe vrt, da tavnoj mržnji bude ložnica, ne dolikuje ovaj mali nož (Istrgne joj nož) uz pogled što ti seče iz oka, da on svetluca zrakom ledenom. Pa ti da mrziš? Koga? Svoju čar! FILETA: Ja mrzim, mrzim, oh, ta mrzim ja baš zato što sam nekad ljubila — (Sebi) Pred kosturnicom baš smo njegovom, (Glasno) Al' sad, sad mrzim — (Pipa se po praznoj korici) MILOŠ: Da li tražiš nož? U mene je, pa evo ti ga, na! ( Turi joj nož u korice) FILETA: De — De je? De je? (Ščepa nož, uzmahne na Miloša) Što ću? (Baci nož) Nema ga! (Padne Milošu u naručja) MILOŠ: Čudnovato čeljade, zaista! Sukobište od strasti žestokih! K'o iz oblaka kad bi sun'o grom što u po leta sav se rastopi, pa drvo, što ga umal' ne smlavi, ljubavnim žarom meko zagrli. Rastužila me; da l' sam drvo ja? Osvesti se, Fileto, preni se, a čaša vina opraviće te; — polako samo, hajde, hajde, hajd'! (Podržavajući Filetu, ode polako š njome)

POJAVA TREĆA Slikarnica u duždevom dvoru. MAKSIM (smatra sliks i govori): Krasota! Divno! Mars i Venera! Herakle, kentaur, Dejanira, krv! Pa to veština? To zar slava ta? Božastvenoga dara pelenom povijati sramotu životnu? Primamljiv raj pred vrati pakleni, il' ispod pakla odabrani vrag providljivim stiharom odenut. Je l' umetnost života poruga? Il' navade mu podložnica tek? Pa tu se naći uzdadoh zar ja božastvenoga duši melema? Badava! Natrag u svet otrovan! Na cedilo ga nisam piti rad, kad mora biti, čašu na iskap! (Poñe) Al' ko je ovo? Zavidi l' mi ko? Il' opet kaka slika nebeska, veština zar? — Svejedno, nevesta! (Stane zajedan stup, ulazi ANðELIJA i Miloš) ANðELIJA. Ev' ovde ćeš, ev' ovde, Maksime, zapitljivu namiriti mi žud. Tišinu tu ne uznemiruje svatovske vreve burni komešaj; tek bogovska na zidovima sen, • zaštitioca svetle ljubavi, što čuti može vernu ispovest. Oh! Ne gled' tužno tako, ne gledaj! Nalivaš tugom oka sanovnog šupljinu pustu bone duše mi. Kolika je šupljina pusta ta, al' preliće se tugom premlogom u vlažnu suzu oka slabačkog. I pre sam pila noćcu oka tvog, al' kroza nj sjaše srca tvoga dan! Zar proñe dan, presvetli danče moj? Jer ja tek vidim setu večera!

Zar proñe dan, il' oblak samo crn zaklanja sunce željnoj zemljici? Miloš (u sebi): I pravo Ivo reče, zaista! Govoriće ti, reče, lukavo, vremena možda prošla spominjuć! O ljubavi što iz potaje bi, o sastancima nekim davnašnjim, pomišljajuć uplesti te u njih; ñavolaste su, reče, Latinke. Obmanjuje me, to je istina, ta obmana je samo, obmana! Al' slast je u njoj neodoljiva, i neodoljiv otrov čini joj: opčinila mi tako čuvila, da i sam slatkoj reči verujem; da i sam pomnim da je bila dob kad to me oko, ta me ljubnu reč i tih grudi zanošljiv uzdisaj; da pola u snu nekad videh tu na javi sad što gledam divnu čar — Sanjaričar sam ja, sanjaričar! — A Maksim moj? Zar da mu izreknem izdajstva bratskog želju paklenu? Izdajstvo je, baš da ne činim žao, baš da je ne voli, izdajstvo je! Al' kako znam zaustaviti plam, utišat strašni neodoljiv žar? — Sanjaričar sam, oh, sanjaričar! — ANðELIJA: Ne domišljaj se tol'ko, ne žal' me ustezajuć gorčinu sadanju dok ja u prošlim snima sladujem; izreci je, izreci kletu reč, milinom što nam um oduzima, il' onu drugu što uzima vek, il' dug daj vek, il' kratak jedan nož; izreci samo, ljubiš li me još? — MAKSIM (iza stupa u sebi): Mazalo, da bi mazalo! Mars i Venera, Vulkan i bogovi; neveštije veš- tine ne znam nego ta mletačka što je. Venera je pored sve svoje golotinje pobožna duvna spram ovako lepa urneka što ga imaju mletački slika- ri. Al' studije su mučne! Istina! Miloš: Ne domišljaš se, stvore smišljeni, u svojoj slasti kolik' nosi jad, koliki okov carska nosi reč u ispovesti: Tebe ljubim ja!

MAKSIM (sebi): Al' studija je mučna zaista! ANðELIJA: Ti ljubiš, je li? Carska li je reč? Ta prosijak je, hudi prosijak! Prosijava joj telu svaki ud udvorljivosti krpom odenut. Il' nije huña carska tvoja reč, bez carske pratnje što mi dolazi, što lepše sja no sama carica? Bez pogleda iz lica milosna, bez ruke željne topla pritiska, bez zagrljaja, oh, bez poljupca! — Već prosijak je carska tvoja reč, siromah, hud i gladan prosijak; pa tako bedno zar, oh, Maksime! MAKSIM: Izvolite, sinjora! ANðELIJA: Ko je TO? — Prisluškuješ li jade, devere? MAKSIM: Prisluškujem li? Krupan im je glas! Miloš (sebi): Šta? Maksim tu? I sve je možda čuo? Oh, hvala vama, stari bogovi, što večna milja negovaste plam, spasenju mom pozajmiste svoj hram! Sad mogu reći, reći ću mu sve, šat ovih slika milostivi zbor umekša pobri žestok odgovor! (Govori s Anñelijom) MAKSIM: Mars! Već ne mož' bolji biti Mars! Tako mi Venere, postaću slikar, sabiću u tikvu sva ma- zala mletačka; pa ću obesiti tu tikvu o jednu prosjačku reč, nek' ide prositi milosti u boga za grešne duše. Slikar ću postati, vere mi, i Venere mi; — al' studija je mučna! Miloš (Anñeliji, klanjajući se): Za jedan čas opet sam pored vas, na časak samo, il' na život vas! ANðELIJA (odlazeći zamišljena): Na časak samo, il' na život vas? (Ode) Miloš: Je l' bratski zborit voljan Maksim moj? MAKSIM: Na ime Miloš odzivam se ja! Miloš: Umesto njega velim: Voljan je! MAKSIM: A ja sam voljan mesto Maksima. Miloš: Da Maksi nisam bogom pobratim, pristupio b', poklonio b' mu se, gospodarskoj mu prič'o milosti, da imam glavnu jednu molbu na nj

izreći što je poduzme me strah; al' pobratim — MAKSIM: Tek ište bratski dug? Miloš: Dugovečan u dugu da si tom! Taj račun drugi vek razmršuje, u srcu svome ne brojah ga ja! Da nisam, rekoh, Maksi pobratim, obiš'o bih ga gipkom besedom o muci svojoj, svojoj nevolji, Anñelijinim uzdisajima; ispis'o bih mu živim željama — u nemaru ga videć s nevestom — iz drugog sveta bolje sreće nad. MAKSIM: IZ drugog sveta? Lepa želja baš! Doduše, skromna želja, pobožna, sa drugim svetom druga svetovat! Miloš: Iz druge zemlje, iz roñenije, od boljeg tasta nego što je dužd. Al' Maksimu sam bogom pobratim, i pobratim je krvlju meni on; u ime boga, u ime krvi te i pobratimstva tog te preklinjem: ustup' mi, pobro, tvoju nevestu, ne ljubeći je ljubećem je daj! MAKSIM (sebi): Strahovito je, oh, strahovito, strahovito je mučna studija! (Diže ruke najedno raspetije) Oh, mučeniče ti božastveni što svetu nekad doñe u pomoć, pomozi mi ispod tog tereta! (Klekne pred ikonu) Božastva svoga dušu prečistu od ljudske ti otcepi prirode, u procepu nedogledanom tom da utledam duboke rane žar, izdajstvo bratsko što ti zadade, jer ja se bojim, sveti Nebojče, jer ja se bojim, Juda mi je brat, iskariotsko iskanje je to! (Klone glavom na koleno) Miloš: (sebi): Pritiskuje ga teškim sukobom sinovlji dug i pobratimstva svest; preg oret svoga roditelja sram za spasiteljski oproštaj je greh, pretežak greh; al' teži teret je sa nevestom provesti nemilom,

s neljubećom i s neljubljenom vek! Oh, skoro da je tako teško kao vekovati i vek okovati u okov teški želje večite! Zar tako težak, tako težak vek? Je l' istina? Oh, nije, laž je to, nesnošljiv teret, što ga osećam, trenutak ovaj sobom donosi, s mog plama pobrin zimogrozan čas; lomeći mu se svaki pomicaj, provaljuje mi duši slomove, — ne mogu više! (Glasno) Pobro! Maksime! Opozivljem! Čuj, Maksime, oh, čuj! — Gde zbori Bog, nek' ćuti grešan stvor! (Klekne za Maksimom) MAKSIM (sebi): Da odbijem? Da samo odbijem? pa više ništ' — a šta će reći on? Nasmešiće se tek, k'o vojvode, mladoženja kad htedoh biti ja; oh, kad se setim osmeškaja tih, od pete me do glave proigra, na grlu bih im usta progriz'o, nek' večni smej — oh, spasitelju moj! Miloš (sebi): Božastven liče, ne čujem ti glas što očajnima njime govoriš, al' osećam ti stapajući groz. MAKSIM (sebi): Il' da mu kažem nečuvenu reč i zakletve svečane okove na ispotajnom sužnju odbijem, da kažem tajnu, da ispovedim — Al' neće li je reći nevesti? A neva duždu, dužde osveti, osveta nožu, nož će Milošu, (Ustaje) a Miloš bogu živu! ( Milošu) Miloše! Anñelija je tvoja, vodi je! Miloš: Još nije, pobro, čuj me — MAKSIM: VODI je! Miloš: Al' poslušaj me, nije! — MAKSIM: VODI je! Miloš: Predomislio sam se — MAKSIM (lupi NOGOM; opruženom rukom): Vodi je!

Miloš: (sebi): Ne uzbija se molbom molitva, slabota se božastvu uklanja očekujući da se vrši sud. (Ode) MAKSIM: OH, hvala ti, zaštitioče moj! Još jedan samo iskušenja čas, još jedan čas pa ode večitost, da sad ne ode. (Rukom na mač) Ode zanavek! Predomislio sam se, reče mi? Predomislio? Ruga mi se, pas! Zajedljivim puckara švigarom u grmljavinu moje savesti! Predomislio? Da l' sam dobro čuo? Ne, ne, ne kun' se krivo, sluše moj, ti nis.i ništa čuo! Da ko je čuo? ( Raspetiju) Odrec' se i ti, slušaoče nem! Ti nisi čuo, je l' da nisi čuo? Oh, nisi, nisi, je l' da nisi? Je l*? (Ode) ZAVESA PADA ČETVRTI ČIN POJAVA PRVA Stupište, IVAN CRNOJEVIĆ S jedne, a JOVAN KAPETAN S druge strane dolaze. Ivo: No, sinovče, da l' isporuči vest? Da l' vrše svati moju zapovest? Je l' sve na broju, svaki ves'o svat? Je l' spreman Miloš, je li putu rad? JOVAN: Jest, putima je Latinkinim rad! Kad isporuči tvoju poruku, poljubio je ruku Latinki i prošaputa: „Odgovori mu:

Jedna su usta, jedna nek' je reč!" I osmehnu se lepa nevesta: „Imamo kad, imamo', reče, „kad!" I poljubi ga, on poljubi nju, i odoh ja, i tebe nañoh tu. Ivo: Imamo kad! A, čekaj, kaduno! Neverni izdajniče, pričekaj! Zar ne zna rob — svog ne znao obraza! — količak treba oka moga mig, žestine da se Maksimove grom na otpadnički prospe potiljak? A, nesmislenik, misli l' zanavek u pobratimstvo da se uzdat mož'? U Ivan-bana gromova je još! Imamo kad?! (K Jovanu) Zovni mi Maksima! JOVAN: Ko dolazi? Baš on je, čini mi s'! Ivo: Zar on! Pa tako miran, zamišljen, i opet zbiljan, namrgoñen, mrk: zaptiven oluj, oganj pritrpan! Pritajimo se, pričujmo mu žes' o zagradu što mučno udara, kad vreme bude, probiću je ja. (Povuku se u dno pozornice: MAKSIM ulazi, u ruci mu je peščani kažičas) MAKSIM: Zadocniti se, prehitriti se, pogoditi, il' promašiti čas! Ej, bezobzirni duše vremena, da nemilosno biješ onoga što imade da bira izbor taj, u otkucaju svakom srca tvog, u svakom času nesrećnike te da strašno goniš, što im u srcu ne teče pesak, teče krv i plam, i opet je toj vrevi staklen sud, k'o tvoj providljiv, uzan, krt, k'o tvoj! Ponošljivce da kivno goniš te, što srce svoje nose rukama, a srce njih s neruke odnosi! Prenagliti se, zakasniti se! Je l' to zar meña svetu grehotnom? Pa jadan samo da je preći sme! Prenagliti il' zakasniti se. što preko meñe te nas odnosiš u onaj svet čistote večite?

Jer de je češće neg' de nema ništ', da ne kuca ni kasni čas ni ran, kroz večnu noć, il' zar kroz večni dan? Zadocniti se, prehitriti se, pogoditi il promašiti čas, zar jedan čas da može promašen u nedomašaj sav da vrgne vek? Iz uspomene izbrisati ga, iz uspomene u kojoj je tek životom posgo život, vekom vek? Naočigled u drugog pretopljen, života toga svaki spomen, trag? Oh, je li bog to? je li bog il' vrag, je l' tol'ko jak il' strašan toliko da mož' učinit ono nezbilim tolikom zbiljom što se zbivalo? Sam svoj učinit nestvorenim stvor, da popravi stvorenja pogrešku? Al', večniče, zadocnio si se. Zar, sveznalico, da te učim ja? Il' ove ljuske (Lupi kažičas o zemlju) siput čemerne da kaže tebi šta će reći to: zadocniti se, prehitriti se?! Ivo: Moj Maksime! MAKSIM: Spomenu l' tebe ja? Da l' pozvah tebe? Ivo: Pozva l' me, ne znam, spomenu li me, ja to tek znam da doñe ti k'o zvan, da spomen čuješ zaborava tvog: da l' Maksim ljubi još Anñeliju? da l' stara ljubav broji čase još? i, čase brojeć, zato li je ljut što tako mili milovanja čas? MAKSIM: A ko to kaže? Ne pitaj me to! Ivo: Pa ko je krivac časomilu tom? Zar hudi taj peščani kažičas? Ta ti si krivac, ti si kriv i ja, obojica smo krivi, Maksime, na ostavu što blago dadosmo u otmičarske ruke neveru. U pobratima tvog se uzdajuć, njemu sam snahu poverio ja, jer sna je ta i tvoja nevesta! Sad blago to tvoj pobra troši sam, verenicu ti, poverenu mu,

u izdajnički krije zagrljaj, ugušujući zagrljajem tim poverljivosti naše blagoslov i pobratimstva tvoga iskrenost. Al' čuj me sada, sine Maksime: ja skidam s tebe kletve okov sinj što s mača moga na se uzede, izreći tajnu da si slobodan, milosti stare svezom svetijom pritegnut obest nove nevere i pobratimstva spomen razdešen: izreći tajnu Milošu da smeš! Poverljivosti otkup to je moj, a Miloš samo na tvoj čeka glas da pobratimstvu ti mu budeš spas. MAKSIM (pruža rukom na razbijeni kažičas): Iz ovog creplja čitaj odgovor! Zar misliš ti e dosta učini kad krutu ljusku kletve razbiješ? Da l' i ja zbrisah trage vremena, što ovaj nekad meriše ih sud, kad razbih njega? Zalud, babo, trud! Ivo: Baš dobro, sinko, trud je meni skup, ponajpre kad je za vratom nam put, jer svatovi će doma preksutra; a ti otidi pobratimu svom, oprostićeš, izljubićeš se š njim, jer ovde ti je voljan ostati s Anñelijom, sa svojom nevestom, kod tasta svoga, dužda mletačkog! I možeš mu čestitat ujedno na senatorstvo možda mletačko, na srećan brak i zdravu Latinčad: naručnije će tebi biti, znam, čestitati, neg' čestit biti sam. MAKSIM (sebi): Šta? Ostao bi, ostao bi on? Oj, vere stare potonj ostatče! Ne odlazi iz mene ovaj čas, ne ostav' me pri ostajanju tom! Što uz nju misli ljubeć ostati, u pravu je, jer dadoh mu je ja. Al' što bez mene misli ostati i pobratimstva raskinuti vez što toli mučno negovah ga ja — oh, sram da ti je s toga, Miloše! I s tog da ti je hvala, sudbino,

kad reknem tol'ko zakašnjenu reč pred njime, što mi neće biti sram, što neću biti postidan mu ja. Izreći ću, izreći ću mu, da! Izreći ću, al' svi nek' čuju, svi, nek' srpski čuje i latinski svet da Srbu kako pobratim je svet: izreći ću mu, pa kad čuje sve, kad sasvim dozna šta mi uzima, tek onda ću mu sasvim da je dam pred svatima, svečano, srdačno, nek' vidi tuñin, neka vidi, da, i tako Srbin da se svetit zna, nek' srpski vidi i latinski svet ja kako Srbu pobratim je svet! Ivo (sebi): U ovom času raskinula se najlepša sveza bratstva junačka: strahotan je i mučan raskidaj, i žao mi je divne sveze te, baš zbilja žao, — al' što ću, nužda je! (Maksimu) Pa kako, sine? Da li namisli oprostit se, il' s pobrom ostat sam? MAKSIM: Oprosti, babo! Namislio sam. Još sutra, znajte, znaće Miloš sve, još sutra, babo! Zbogom, čuće se. (Ode) Ivo: Još sutra? Sutra? Zašt' već danas ne? Al' znaće, reče, znaće, Miloš sve! Najteža briga uklonjena je. JOVAN: Najteža, misliš? Ivo: Znaš li težu ti? JOVAN: Još kako težak jedan teret znam, da preslab jezik beše do sada iz grudi mi istovariti ga, izreći ti ga smelo, slobodno. Ivo: Šta reče ti? Da i to čujem još! Strahota kakva može biti ta slobodnu što je oduzela reč i smela smelost mome Jovanu? JOVAN: Sa nesmelosti smela mi se je, sa nesmelosti, s podle nesloge života srpska kukavice zle. Ti ne znaš još, zacelo ne znaš još, jer kazati ti niko ne smede, ne rekoh ti još ni sam dosad ja,

doskočit nuždi uzdajuć se sam, te ne htedoh te bunit uzalud. Al' sada znaj: Svatovska četa nam u Mlecima će ostati nam sva, i nekolike one vojvode što vratiti ih doma htedoše većini zloj usgupili su već. Kujundžić ðura, on ih predvodi, u šatoru se kupi njegovom io poglavištvu odmetnička krv. Do zore piju, banče, igraju, a duždeve ih služe sluškinje. Oh, žalosno je! Žalosno i zlo, pa nije l', Ivo, veća briga to? Ivo: Oh, tako grdna, tako teška je (Diže ruke gore) da podignutu bogu desnicu, da smlati gromom nokogoviće, pretegnuti na britak mora mač, (Stiskuje balčak) da groma božjeg poziv svršuje! JOVAN: I svršiš li vladarski poziv sad, da božji vršiš, verovaću, rad; jer ne nadam se da ćeš uspeti: nevidljiv neki iz potaje bes u svatove se naše podrio! Govešćuje se da je Nadan tu! Ivo: Šta? Nadan? Otkud Nadan? Što će tu? Neoglašen? Nenadan? Nadan tu? Okan' se, Jovo, suglasice te! Pred mene prvi bio bi mu krok. — Pa vide li ga, video te bog? JOVAN: U Ćurin šator guslara sam slao, da pesme peva najdivotnije o Strahinj-banu, kletvi kosovskoj, što iz mišica nekad njihovih, i najžestočij' dobiše nam boj: jutros ga poslah, sretoh jutros ga, a boran mu se natuštio lik. . Iz očiju mu mraka večita u svetloj kaplji rosan bije bol. Siromah starac! Isteraše ga. U reči bijah š njim baš utešnoj, al' proñoše ih nekoliko njih, ogrnuli se plaštom šarenim i obrazinom nagrñen im lik.

A ja ih gledam, ne znam, Srbe li, ja l' drugi kako paklen sustrimak. I proñoše, i u skok odoše, zadirkujuć i smejući nam se, — ñavolski, Ivo, paklenički smej! Al' najpaklenij' meñu paklenim taj beše, striče, beše Nadanov, porugljivi mu raspoznadoh krik, al' skriven beše čuvidni mu lik. Ivo. Donesi crnu obrazinu mi i crni plašt donesi, Jovane! Jer baukom se plaše balavčad. POJAVA DRUGA Markova pijaca u Mlecima. Šator vojvode ðure Kujundžića. Više Crnogoraca. Jedni u maskama, drugi s golim likom. Meñu gololičnima i Ćura Kujundžić sa jednom crvenom maskom za stolom domunñavajući se; u kutu od šatora naslonjen na stupac RADOJE. Devojke toče vino. Jedna crna maska. MASKE (pevaju): Kad se danu više neće da nam svetu bude voñ, onda dane masku meće, divnu masku, criu noć; ispod nje se na svet smcje očicama zvezdanim, tu se ljubi, tu se iije, tu se igra, tu se vije, tu se bdije meñu snim. Ni mi drugo ne možemo neg što radi dan i noć, kad se siti provedemo, masku dajte u pomoć. Naša vlada, naš je red, ličina je čitav svet. Dodija li zemlji prloj oblagati listom breg, po letini, po umrloj belu meće masku sneg; pa kad njeno vene cveće, kad se vode zalede, onda tekem vino teče,

cvetajuće mesojeñe divotama salete: ne možemo ni mi ino, sad se otkrij, sad se krcj: razom toči, obrazino, razom šoči, razum pij! Naša vlada, naš je red, ličina je čitav svet! (Kucaju se) KUJUNCIĆ: Ličina je čitav svet? Tako je. Ali mi, iako smo ličine, nećemo više ličiti odavde! Je l' vam slično, junaci? I MASKA: Pet legenja mora popiti ko još je- dared spomene Crnu Goru. KUJUNDŽIĆ. Ne vredi čitava zemlja toliko. II MASKA: Mene mori uspomena, uspite mi pet legenja. VINONOŠA (sipa mu): Da je Jadransko more vinom naliveno, ti bi ga s tvojim uspomenama za godinu dana osušio, te sastavio Veneciju s Crnom Gorom, pa šta tek onda kad bi ti bila navek pred očima? II MASKA: Onda bi tek odspavao mamurluk. KUJUNDŽIĆ: Ej, Nadane, Nadane, dobro ti meni reče. Ćuro, kaže, Ćuro, zavolećeš ti Mletke; ra- zumem te sad. RADOJE (sebi): I zavoleo si Mletke, zaista; jer mora da te je dužde kupio za volove kad zaboravi tako stoku svoju, i svoj pašnjak, pašče jedno naduveno! KUJUNDŽIĆ: Veselo, svatovi! Sećajte se Crne Gore ako ćete da se prazni legenji sete vas. (Crnoj maski) Hej, ti crnjače! Ti mora da se ponajčešće sećaš Crne Gore kad si se tako ucrnio i ugordio i opet ne vidim da piješ! Već udivio se tu k'o Ivo, pa ni da bi bele, ni da bi na belo! — Uspite Ivi nek' pije! I MASKA: Jes', bogami, isti Ivo! Što ne piješ, Ivo? CRNA MASKA: Što ste kukavice! KUJUNDŽIĆ: Ha, ha, ha! Čisto me uplaši, isti Ivin glas, Ivino grlo, samo što je Ivino grlo suvlje: bolje pije nego ti. Pa kao zašto smo kukavice, brate crnjače? CRNA MASKA: Umesto dd oterate Ivu u Crnu Goru, čoporite mu se za leñi kao paščad; a on vam sedi za vratom, može vas krenuti kud god mu je volja. Ni na oči mu ne smete, kamoli u oči, zato ste kukavice. KUJUNDŽIĆ: KO? Ja ne smem? Čuste li ga, junaci? Ne smemo, veli, Ivi na oči.

CRNA MASKA: Ako ste ljudi, hajte odmah sad! Za mnom! KUJUNDŽIĆ: Za njim, junaci! (Svi poñu za Crnom maskom; kad doñu do šator- skih vrata, Crna maska baci obrazinu i plašt, i ukaže se Ivo CRNOJEVIĆ.) Ivo: Pred njime ste! Ko traži Ivana? (Svi pokleče) Pudljivci podli, paščad lajava, tuñinstva smrdljiv njuškajuća trag! Potraguše i obipražine! Od pospasa sa kužne trpeze neokušljive ogrizotine! Potražiste l' ga? Nuto Ive tu! RADOJE: Al' isti Ivo, isti Ivo! Je l'? Udivio l' se? Divan li je sad? Ivo: Te obrazine dole s obraza, bezobrazničko dvoličije to, krijumčarski što neguje vam sram! Sa lica dole crne ličine, ta roñen obraz crnji vam je još! Zar gori stid još na tom obrazu kad pokrivate ličinom ga tom? Pod otim ja l' se koti pokrovom crvenobledi pijani tek blud? Umuknuste l', umuknuste li sad? Govor'te Ivi kamo ćete vi? Svi: I u vatru i u vodu ćemo, ma kud, ma kud, tek samo za tobom! Ivo: I u vatru i u vodu za mnom? U pak'o ste i sami pošli već, al' preko vode vodiću vas ja — RADOJE (sebi): I to sve žedne preko vode, da! Ivo: Iz vinska dna, iz mamurnoga sna na površije mora trezvena, od tuñina meñ svoje rodove: za preksutra su lañe gotove! KUJUNDŽIĆ: Za preksutra? Što već za danas ne? Ivo (besno): Za preksutra, kad rekoh! Donde još nek' ima kad provest se svaki svat. Sad ustan'te, veselite se sad. (Ivo odlazi na jedna vraša šatorska s Radojem. Maske ustaju i odlaze na druga vrata. Na stupištu ostaje samo Crvena maska; kad odu svi, skine ličinu i ukaže se NADAN) NADAN: Utrkuju se dočekati me!

Lrovesti mišljah u Mlecima ja, svatovske tek izmišljat dosetke; na nauke se nisam dati hteo. Oh, Ivo, slatki učitelju moj, u šali što me vladat nauči, što vladi mojoj verno stereš put, poljubio b' te za tu nauku, ta kako te za nauk ljubim taj, u tebi bih se sav izgubio, jer živeti nam nije udvoje, ne trpi ljubav rastavljanja tog! (Zaviruje u kantonadu) Al' ko se tamo, tražeć sastanak, približuje učilištu sad mom? — Moj sin! Moj Maksim! Hrano moja, on! Pomozi, masko, zamaži mi lik, ne poznat me bez tebe može sin u osvetu što njega nekad ja u boginjavoj maski ne poznah. (Meće masku i povlači se u dno; dolazi MAKSIM s belim listom u ruci.) MAKSIM: I tako, dakle, pesma gotova. Za nevina i odveć nevina, za krivca je krivice strašni sud; ne pojmi l' krivac milost sudčevu, strahovito tumačiću je ja. Pri rastajanju, dakle, preksutra, svečano guslar otpevaće je. E, kamo guslar? Nigde nikoga? Sakrivaju se ispred mene svi, al' šta je povod uzmicanju tom? Ga valjda nisam svima pobratim! (Osvrće se i opazi Nadana) Aha, još imam nebratima ja što ispred moga lica ne bega? (Nadanu) Zar tako sa^ma, mudra čuvido? NADAN: Pomisli, lik da čini čoveka, četvorica nas je. MAKSIM: Četvorica? U jednoga si premašio broj, jer ovaj lik na meni što je sad, moj roñeni je, ma i neroñen; neobično je u tome tek to, što pravi leži lik u zapećku, a maska moja svetom prolazi

u ime moje svet uživajuć. NADAN: Da nećeš samo svetskoj navici i onda biti ličina još tek kad izañeš iza tog zapećka? MAKSIM: TI prorokuješ? Čuj me, čuvido, ma neviñena, svidiš mi se ti, i bolje mi se svidiš nego svi bez obraza što ovde svatuju, oko srca oblažu maškaru, a maskom svojom lažu srdačnost. Pa reci mi, neznančeviću moj, je l' mila tebi tvoja ličina poštenjem što te nehotice pre? NADAN: Ta kako kad; zavarkuje li mi muževljev opaz tražeć ženu mu, ugodnije mi ništa nije nje; al' zaište li srce zagrljaj, i tu je čedo, vidim sav joj čar; i svaki čas joj pijem uzdisaj. Pa tu da ne smem skidat ličinu, strahota, pobro, strašno — MAKSIM: Verujem. NADAN: I veruj mi, oh, veruj, u taj par krvnički mrzim obrazinu ja. MAKSIM: AL' obrazini da l' si mio ti? NADAN: Zar obrazina milovati zna? A miluje l' me, još je gore to, priljubiće se tešnje uz moj lik, od lika teže raskinuti je. (Uzme Maksima za ruku) Pa za tu milost valjda, dvoličnu, toliku ja da trpim omrazu, jednolikosti večni snosim bol? Ta dole š njome, dole! MAKSIM (trgne mu ličinu s lica): Dole š njom! NADAN: (krije lice plaštom): Taman, taman! Ja ne bih bolje znao. MAKSIM: Ha, ha, ha, ha! Da zgodna zamena! NADAN: Kazivati bar ne moram ti sad, zamenit masku da je lakši rad neg' u svom licu trpet zamenu. MAKSIM (sebi): I meni je kazivat suviše: kad obrazinu ne smeš skinut sam, pomoći će ti dobar prijatelj. (Nadanu) Da, zbilja, neznanče, meñ svatima

je l' otkud vrstan tebi guslar znan? NADAN: Da kako bi bez slepca svatovi? Za prosiocem ide prosijak. MAKSIM. Pa pošlji mi ga: slepca trebam baš. Uputi ga u duždev samo dvor, očekujem ga. — Zbogom, čuvido! (Ode) NADAN: Pa taj da vlada Crnom Gorom zar? Vidovit slepac, jahač objašen, za šalu nije, manje još za rad, a to je samo meni sad zanat. Guslara, reče, slepca treba on? Vidovit slepac biću ja mu sam. Iz jedne samo maske u drugu: veselimo se, svadba, poklade, i 'nako je lakrdijama čas. Oh, tako li je jamačan mi smer? U šali ću da strmen obigram, u šali reći tajne zbilje reč, u šali gledat sunovratan pad! U šali stići svog života nad. Svatovsku tajnu duždu izdati i 'vako mogu, mogu svaki čas; al' uverit ga tek ovako znam: tumačiću ti pesmu tunjavu, da plane dužd, da krvlju zgasne plam, u osvetu na doma svoga sram! A kukavne će strepit vojvode za strahom što se samo povode! Veselimo se, dakle, svatovi, i 'nako je lakrdijama čas! U slepca sada, da ti nije stid, slepotom tek ćeš slavan steći vid. (Ode) POJAVA TREĆA Ženska odaja. DUŽDEVIĆ i FILETA. DUŽDEVIĆ: Fileto, šta je? Je l' ti pozlilo? Po licu ti je strašno bledilo, grčevit oko usta potrzak, strahovitan u očima ti bol!

Osvesti se, Fileto, drži se! Osvesti se, jer osveta je tu, približuje se časak željeni, potrzuje mi u korici mač, k'o severa silovit potrzak morinarsku što kreće iglicu. Razberi mi se, verna devojko, već stoje lañe putu gotove poneti sobom četu dušmansku, što sobom nosi sistrinsku mi krv u zagrljaju žigosanom, još neosvećenom krvlju brata mog. FILETA (hvata mu se grčevito za rame): Osvetićeš, osvetićeš ga ti, al' osveta je krvna greha kći: u krvne bludi grešnom trenutu, kad mekih grudi voljan zagrljaj užitka smrtna otkrije mu slast, u takom času, onda, junače, oh, onda, onda — DUŽDEVIĆ: Onda, onda ću! Al' i ti ćeš, Fileto, i ti ćeš, zar nećeš i ti žrtvu pratiti? Uz koleno mi nećeš biti zar, prinoseć žrtvu Marku samrtnu, kad potrgnem na nesretnika mač? Zar nećeš ti da vidiš kako će krvničkom krvlju gasiti se plam U belom krilu zelen-grančicom, nek' čedno krilo slepca daruje, nek' reče sud, nek' zbori mesto nas mirisnom slavom grane palmove Omiru vašem da omiri glas.1 (Anñelija ustane i kiti guslara vencem) GONDOLIJER: Što slepa sreća, al' što dužde gluv! Da siñe s neba sen Petrarkova, da vidi kakav granje kiti smet sa drveta od kojeg nekad list, kapitolskim zaliven spomenom, besamrtno mu čelo obavi!2 A sad, a sad! Oh, sram je, stid i jad! Ivo: Pa šta ćeš, starče, kako li ćeš sad? Jesi li guslar, jesi l' pesnik ti? Ko ne zna, misli e si nevesta na glavi kad ti venac vidi taj i stidljivu ti spazi ćutljivost.

Što premišljaš te ne započinješ, ne zahvališ se pesmom vrednijom? Već seo si tu pa nijaš se k'o gem, ako si slep, ne moraš biti nem! NADAN (sebi): Izazivaš, besomučniče, grom što iz oblaka moje čuvide u provali ti grozi svaki čas? Izazivaš ga? Budi na opaz! DUŽDE: Ne diraj, prijo! Ne diraj ga sad! Dok čilih misli broj nepokupi pod mudro čelo, k'o pod visok grad, odande da ih namah izgoni i s pobedom ih vrati opeta, i od njih primi lep i bogat plen: od lavra list i našu dragocen. MAKSIM (Nadanu): Započni! Razgovetno, svečano! NADAN (peva): Dva se tića pobratila, do dva sokola, posred boja, posred mila, posred pokolja. Krili su se zagrlila pobratima dva, u boj lete, rane ljute hrana su im sva. Tako tići zagrljeni preletaju svet, bela jedna Golubica susrete im let; dibna beše, sjajna beše, rajski beše cvet, prevari se soko sivi čarom obuzet. Osta soko u opseni golubičinoj, dugo nije pobru vid'o, dugo nije boj, dugo nije, jedva, jedva dade im se srest, al mu pobra ne poznade pobratimsku svest! Perje mu je sagorelo, što će neznanik? A golupče begat stade, ne poznaje lik, perje mu je sagorelo milujući plam, milujući u tri duše osta soko sam. MAKSIM: Siromah soko, baš mi ga je žao! Šta misliš, nevo, ko je tome kriv? ANðELIJA: Golubica je svemu kriva tom ispod perja što nije poznala nezagašen ostatak milosti, nepreličenu ljubav. (Milošu) Je li, vojno moj? MAKSIM (sebi): Golubica je kriva? Bože, čuj! Krivica l' znade tako zboriti? Iz očiju tolika nevinost, smejutak taj na ustma sijati, što krive sebe? Oh, smejutak taj! K'o mora sinja podronički slek,

što roni grad iz vode podignut, visokog smera kulu roni mog; poljuljkuje se, bože, drži je! Miloš: Golubica je bila nevina. Ja mislim, svemu pobratim je kriv! Što zanemari soko pobrata uz dragu svoju, zamerit mu je, al' kad je doš'o, kad se pokaj'o, zadužio je pobru dvostruko. MAKSIM (sebi): Zar tako zbori što na neveri od pobratima ote nevestu? Ne beše li zar otimanje to? U slikarnici ona muka sva varukavi zar beše samo glum, tek pobratimstva moga iskušaj? Ja ne znam šta je, ne znam šta mi bi: tek nesta snage; — (Sedajući na stolicu, Nadanu) Starče, prestani! NADAN: Da prestanem? — Započinjem baš sad! (Baci gusle, skine sa sebe guslarski vid i stupi na sredu) Latini, braćo, dužde, svatovi, osvetite se, prevareni ste! ( Pruži ruku na Ivana koji vadi mač) I varalac je — Ivo (probode Nadana): Varalac si ti! NADAN: Pomoz'te! Zver! Uzverili se svi! Al' ništa, ništa, rado ja sad mrem, jer Ivo ubi, ubi sebe sam — Latini — dužde — Miloš — Mak-sim — oh! (Izdahne) Ivo: Oprosti, dužde, svati, prostite, svatovske ruže čisti porubak što morade okaljat danaske poganska krv. Al' ne pazite to! K'o legenj vina da je izasut na nevestin skupocen beli skut. Izvol'te, hajd'mo, podignimo se! Za ženske oči pogled nije taj. (Nudi svate napolje) Izilaz'te, na galije ćemo. Prednjači, dužde, vodi svatove! (Dužde se digne, Ivo za njim i drugi osim Maksima odu) MAKSIM (sam): Pa taj zar telal srcu da je mom?

Moj preteča, moj drug, moj kažiput? Pa ako je, zato je mrtav sad: i š njim nek' mrtav onaj bude vrag drugovat š njim u meni što je hteo! Oh, sram te bio, sram te, Maksime! Al' zašto sram? Ta sram je pogin'o; jest, pogin'o: od mene otpade, k'o s drva sudbe, uveo, truo list; preporoñen sad odoh ja i čist! Začetak nov na plodnom drvu tom očekujuć il' rosu ili grom. (Ode) ZAVESA PADA PETI ČIN PRVA POJAVA Stenovit proplanak u Crnoj Gori. Desno i levo dižu se strme gore. U prospektu vide se podaleko žabljačke kule. MAKSIM CRNOJEVIĆ dolazi. MAKSIM: Visoka goro, sveta pomeno, kolevko tvrda snova mekanih, što mladi nekad negova mi vek; visoka goro, steno večita, okamenjena srpska vero ti, svedeno nebo što podupireš da ne probije š njega božij gnjev; visoka goro, drevna starino, u drevnosti podmlañujuća se, pustorodna blagodatnico, ti, neponižena moja siroto, blagodat mi je pozdraviti te! (Klekne. Počivka.) Oh, navek da sam ost'o u vama, da nikad nisam onaj pozn'o svet, i bregovi de srca imaju, ognjevitu iz grudi svojih strast

prekipljujući sukću u nebo! A ja, božastvom neodoljivim, strahovito na stenu prikovan, nad čelom gledam ognja komešaj i u njem grudi dvoje, lica dva, u ljubavnome žaru stopljena, najmilija što behu srcu mom, al' jedno drugom kad se sljubiše, odljubiše se oda nj večito! Slivene ruke, sliven zagrljaj, slivena usta, grud na grudima, al' još to nije dosta, nije još, primaknite se tešnje, tešnje još. (Vadi nož) Meñu vama da mesta ne bude ni koliko da nožev uski vrh prazninu malu grdno ispuni! — ( Počivka) U pak'o s tobom, sliko paklena, maštane vrele vraški izmetu! Okani me se, ne trebam te ja! (Baci nož) U pak'o i ti, glatka opseno, ñavolska sunca zrače sleñeni, u pak'o s tobom, ne trebam te ja! (Baci sve oružje od sebe) U pak'o i vi, poslanici mu, što pritegnuti silom misli zle, pritrčaste joj silno u pomoć, u pak'o s vama, ne trebam vas ja! — (Klekne opet) Visino sveta, nema gorico, ponošljiva ti neba, brata tvog, zaboravljena posestrimo, ti, što u milosti nekad odgoji najdivnijega pobratimstva žar, što pobratima žrtvu ugleda, te i sad čekaš da je naknadim svedočeć grdni na srcu mi dug! Pa zar si mogla, sveti svedoče, svedokom biti takvim mislima, te mirno gledat kako tovarim na stari dug sve veći i veći? Ne bojiš li, ne bojiš li se zar da neću imat platiti ga š čim? ( Čuje se izdaleka svatovac, podvikivanje i konjski baš)

Svatovac? On je, on je, soko siv, što gorom pušta klika odaziv, pa jade moje goni pred sobom k'o crnih lasta jatomičan let. Moj Miloše, moj sivi sokole, ispustićeš je ispod krila sad, i meni ćeš je veran predati, u blagoslov prozboriti mi reč: Što tebi ljuba, meni mila sna, sačuv'o sam je, evo ti je, na! — A ja ću je uzeti za ruku, prikazaću, pokloniću mu je, pokloniću t' je, zagrliću te, u zagrljaju pitaće te drug: — Je l' dosta, brale, je li plaćen dug? — Da vidim gde su? Šta? — Već prestaše? Zaustavlja ih ruka babina; gle! Baba zbori — on uz nevestu — a sad će — sad će — sad će da je da! — Oh, ne daj, ne daj, čekaj, Miloše! Ta meni samo, meni je tek daj! Od mene primi bratski zaveštaj. (Ode) DRUGA POJAVA Izmeñu dve stene završuje se klanac. Kule ža- bljačke vide se koso i malo dalje neg' u prvoj pojavi. Nasred scene stoji Ivo CRNOJEVIĆ pokazujući rukom put Žabljaka; pred njim Miloš drži ANĆELIJU za ruku, uz njih DUŽDEVIĆ, na strani vojvode, a u drugom planu ostali svati. ANðELIJA: Ni reči više, stari zloguče, ni reči više, ne verujem ja! I smesta da se okameniš tu, i svake zore taj iz tebe zvuk izricat stane kobne reči te i sav ti čudu poveruje svet — i opet ne bih verovala ja! Ivo: Učini dužnost, sine Miloše, učini dužnost, obavesti je!

Miloš: Rečeno je, obaveštena je. ANðELIJA: Zar i ti već? Oh, dosta, dosta, zna^m! (Krije lice Milošu na grudma) Ivo: Raskrsti ruke, bio devere, raskrsti ruke s tuñe neveste, il' ovaj čas (Rukom na maču) raskrstiću ih ja! Miloš: Na grudma grlim svoju nevestu i ljubi svoju, Maksim mi je dao, ustupio uz pobratimsku reč. Ivo: Šta? Maksim dao? Maksim dao reč? Do vraga reč, al' ruke s neveste! Miloš: Od njega mi je od milošte dar, i zaište l' je, njemu daću je i nikom drugom! Zovi Maksima, pozovi ga da opozove reč. Ivo (sebi): Pozovi ga? Ta zar ne poznajem darežljivost i gospodsku mu krv? Darivati ma koga nevestom, darivati sramotom oca svog! Nesmisleniče, teški jade moj! (U kantonadu) Junaci, momci, svati kićeni, svatovskim vencem okitite nas, opkolite nas živim opkopom, pa vrati li se Maksim ovamo, za živu glavu ne puštajte ga, već gonite ga mačem u nevrat! (Momci se ponameštaju u okrug na desnoj strani) A vi nas čujte, srpska gospodo, i slušajuć nas, recite nam sud. Svečani nas je zatekao čas, taj svečan čas te pita, Miloše, i zadata te pita tvoja reč, jesi l' mi voljan predat nevestu? Razumi dobro: meni da je daš! Izreci sad il' hoćeš ili ne! Miloš: Na usta tvoja svečan pita čas, svečaniji mu evo odgovor: e ljube svoje ne dam tebi ja! (Maksim ulazi polagano s desne strane) Ivo: I opet pitam tebe, vojvodo, je l' voljan Miloš predati mi plen? Miloš: I opet kažem, gospodaru, ja da ne dam ljube, ne dam srca svog!

Ivo: I još jedared samo: amo daj! Miloš: I još jedared, ne dam te ne dam! (Maksim isšrte jednom momku mač izruke, irobije kolo i trgne Anñeliju od Miloša; Duždević prihvati sestru.) MAKSIM: AL' bogu dušu, bogu dušu daj! (Probode Miloša) Miloš (posrćući): Još bolje tako, bolje tako još! Tek pobratimu htedoh da je dam, al' doñe pobrat, uzede je sam! Još bolje tako, bolje tako još! MAKSIM: Šta? Pobratimu? Još ga spominješ? U smrtni čas pomela mu se svest, il' na dno srca pogodi zar nož, te kajuća se vera potonja u izdajničkoj krvi prokapa, te potonj ište bratski oproštaj, u ispovesti greha paklena iznemogli mu drmajući um? Ivo: Zar tako? Je l', obezumniče zao, zar tako poklon natrag uzimaš? Il' nisi mu je zar poklonio? Te bezumnika kazniš, bezumnik, naglinom grešnom naglu rušiš laž? MAKSIM: POKLONIO? POKLONIO? — Pa šta? ANðELIJA (otrgne se od brata): Pa šta? Još pitaš, otpadniče crn? Pa šta, još pita paščiji ti bes! Ta anñela si, vraže, ubio, svog anñela, ta hranitelja svog, u času kad najvećma beše tvoj, ni ocu tvom kad ne hte da me da, već tebi samo, samo tebi, da, sačuvati me zagrljaju tvom, sačuvati me — sačuvaj me bog! — Al' baš ti hvala, dobro doñe baš! Nek' znade šta je mene poklanjat, odricati se srca, lika mog! — Hajdemo, ðorñe, da ih ne gledam, ne mogu već podnositi taj svet: mrtvaca mrzim, žive prezirem, šat još i meni lepši svane dan, da s uma smete crni ovaj san. (Ode s Duždevićem) (Dok Anñelija govori, Maksim baci mač, klekne uz Miloša i nagne se nad njim)

Ivo: Ne daj, ne daj, zaustavite je! — Al' neka je, nek' mirno polazi, nek' ide sad, jer š njome odlazi taština moja, stari ponos moj — Ne žesti se, ne tuži, Maksime, ne očajniči, očin jedinče, očajnom suzom oči ne kvasi šat i mi lepši ugledamo dan, ti ljubu srpsku, snajku srpsku ja, razgoniće nam Srpkinjica sna, razgonit jade crnog ovog sna! ( Diže Maksima; čuje se pucanje i zveka oružja, vojvode poodlaze sa stupišta koji na levo koji na desno. Pored Maksima i Miloša ostaje sam Ivo.) MAKSIM. Ps! Slušaj! Slušaj! — Diše—diše — još! Ne umiri! Ne umiri! Oh, stoj! Obazri se jedared samo još nad ponorom što sveta deli dva; ne velim da mi milost daruješ, već oči tek otvori, oči tek, da u punini vere njihove, punini svetloj pobratima dva, dubinu vidim svoje nevere! Još jednu milost samo, samo tu! Al' ako rečeš praštajući reč, ne zbori više, bolje — bolje mri! (Pucnjava sve jača, ulazi JOVAN KAPETAN) JOVAN: Izdajstvo, kneže, zlo i pomagaj! Družina poče Miloševa boj i otpadoše kivne vojvode, junaštvu već je vernih naših kraj, jer tebe traži svaki pomišljaj! Ivo: Usudiše se kukavice zar? Dečurlija se buni? Hoće prut? Al' pazi, dere: poslednji je put! (Vadi mač) Uz Maksima mi ostaj, Jovane, da ne pravi od sebe pokora, a one ću utišati već ja! (Ode) JOVAN: Šta? Ja da čekam, ja da dangubim dok braća moja život gube svoj? Zdrav', Maksime! Al' zdravij' da je boj! (Ode) MAKSIM: Otvori oči, evani, pogledaj, jedared samo pogledaj me još!

(Miloš dtne glavu) Oh, tako, danče moj, oh, tako, da! Miloš: Od mene — prosto — prosto da ti je! A Bog — a Bog — idem — ga — pitati! (Izdahne) MAKSIM: Ne odlazi, ne odlazi mu s tim, jer sve vrline da ti meri tek, nijedan greh, pa tu da rekneš reč, za moju dušu spas da zamoliš, prevagnuo bi greh strahovito, a aranñ'o bi mačem plamenim pred rajski vrati ev' ovako (Probode se) da! Baš dobar beše, dobar — beše — ma, i ruka beše jača — od — srca! (Padne na Miloša i izdahne) TREĆA POJAVA Bojište. Sumrak. Dolazi JOVAN CRNOJEVIĆ i DUŽDEVIĆ, za njima vode naoružani momci vezane vojvode. JOVAN: Sunčano lice zaći morade da sitne zvezde budu viñene; da spasen bude sitni život naš, pomračiti se morad' Ivanov, jer smrt mu beše smrt u pokolju: obesni vuci paše u stado i pastirska tek nasiti ih krv, al' žao nam ne bi krvi bilo te, da i ti vuci stadom postanu. Odrešite im sveze, momci, te, opasujte im kobne mačeve, pa nek' su prosti, nek' su slobodni! (Momci dreše vojvode) I s otom svezom neka znaju svi, i onaj čvor nek' bude presečen što Ivana u dužda veza reč, ta reč je tu porekla nema smrt. A s tobom ćemo, sine duždevi, koljišta srpska gledaoče tuñ, ugañat sada ugovor nam nov, na garištu nek' opet bude krov! KUJUNDŽIĆ (vadi pripasan mač): Da živi Jovan, da nam bude knez,

gospodar Jovan da nam bude živ! SVE VOJVODE: Gospodar Jovan živ nam bio, živ! JOVAN: Slušajte, braćo, čujte, gospodo! Vladarske brige primam ponudu, gospodar samo biti ne mogu; na meni nije da vam budem knez; gospodarsko je ime živo još, Jevrosima nek' njim se ponosi, nek' nosi krunu, neka kruni sja, tek desna ću joj ruka biti ja. Pa de je, zbilja, vide li je ko? Ne nañe l' je u dvoru duždević? DUŽDEVIĆ: Ne nañoh nikog, dvor nam beše pust, Anñelija sad onde samuje, tek dekog sretoh, hitna, žurljiva, na bojište što stići beše rad, k'o drugdaš nema umirati kad! JOVAN: A pogle tamo! Pogle! Ko je to? Je l' senka kakva? Il' je živo što? Putanjom se veruga uzanom te mesečinom amo dolazi. Je l' ona to? Je l' to Jevrosima? JEVROSIMA (spolja): U red! U red! Pa puške punite! Izbacite ih svi u jedan mah ^mladoženja kad proñe s nevestom, nek' svaki zna kad sina ženim ja! Sad pali! Pali! Du-du-du-du-du! (Ulazi, na glavi joj kalpak, u ruci mač!) Mir! Mir! Mir, svatovi! Mir, gospodo, mir! JOVAN: Jevrosimo! Strino! Dobra moja strino! Čuj me! Čuj! JEVROSIMA: A? Ti si, dužde? Dobro si mi došao, prijatelju! Jesi l' dobro ručao? Na zdravlje, na zdrav- lje! Hodi da ti operem ruke, hodi! (Skine kalpak pa naginje u njega balčakom, kao da bi sipala vodu.) JOVAN: Ne treba, majko, ne treba! Ta ja nisam dužde, ja sam Jovan, tvoj Jovan. Okani se, pa budi s mirom! (Uzme joj mač; sebi:) Sinovljev mač? Muževljev kalpak zar? Da strašna, bože, tvoga sudila: ostaci slave njoj su njihove strahovitog počeci ludila. JEVROSIMA: Ćerko moja Anñelijo, gde si? (Gladi kalpak) Hodi, dete moje, ti još nisi ručala, hodi, sedi, ovamo! Eto, baš spram tvoga Maksima. (Položi kalpak na desno stupište, pa se okrene Jovanu) Pa

kako, hrano, kako, Maksime? (Miluje balčak na Maksi- movu maču) Ti si gladan, sine? A toliko si jeo! I još si žedan? A toliko si pio! I toliko si vino prolio! Gle! (Pokazuje na zemlju) Pa gle i ovde! Pa i tamo gle! Ta sav je pod poliven! Tolika šteta! Najbolje vino naše, od najplemenitijeg čokota! Ta ja sam sama sa- dila ga, još i negovala za tolika veka! Vezivala ga zagrljajem, a poljupcima zagrćala ga; a ti mu toliku isprosipa krv, toliku štetu, sine, počini! To ne ide na dobro, Maksime! Pa i mene si ispoliv'o svu, skupocena je ovo haljina, — to treba prati! — Ima l' vode tu? Donesi vode, ćerko! Vode, vode, vode, vode daj! (Ode brzo) JOVAN: Kud ode tako? Uhvati je, hej! Učiniće od sebe pokora! Ta što ste stali? Uhvatite je! JEDAN VOJVODA: Badava, kneže, ne uhvati je! Zar ne vidiš gde leti vila ta po stenama kud koza ne može da sitnom nogom strmen oblazi? Gle — gle! Baš sad — na onaj pogle vrh! Al' šta to bi? — Gle — nestade je sad! JOVAN: Da, nestade je, nestade je sad! U ponoru je našla utehe obezumljene duše psnoru: — visina je golema stene te, pod njome je najdublje jezero. (Skine kalpak i klekne) Pomolimo se bogu, junaci! (Svi pokleče. Izdaleka se čuje glas; plaču i ridaju. Zavesa polagano pada.) KRAJ