1. MUZIKA U XVIII VEKU

(barok, rani klasicizam/pretklasicizam, klasicizam)

Pojmovi kao što su rokoko, galantni stil i osećajni stil, nažalost, u dostupnoj literaturi, niti u nekim muzikološkim konceptima još uvek nisu razvdvojeni, niti su jasno i nedvosmisleno korišćeni od strane različitih autora. U tom smislu, naročito je koncept rokokoa nekako nedovršen u mnogim aspektima. Dve pojave, ideološke i političke, bile su ključne za razvoj kulture i umetnosti u XVIII veku: prosvetiteljstvo, kao duhovna klima XVIII veka i apsolutizam, kao način vladavine, karakterističan već i za XVII vek. Prosvetiteljstvo je formirano krajem XVII veka, zahvatilo je pre svega Englesku, Francusku i Nemačku. Ceo XVIII vek je bio jako obeležen ovim pokretom, a čak se njegovi uticaji mogu nazreti i u XIX veku. Na primer, u Srbiji su u prvoj polovini XIX veka vrlo prisutni prosvetiteljski ideali. U socijalnom pogledu, građanska klasa je bila ta koja je najviše nosila prosvetiteljske ideje, ali je postojao i jedan broj vladara koji su podupirali i podržavali ove ideje. Takvi su bili, na primer, Jozef II u Beču, Fridrih II u Berlinu, kralj Teodor u Manhajmu ili Katarina Velika u Petrogradu. Upravo zato nastaje jedna fraza, koja je oksimoron1 sama po sebi - prosvećeni apsolutizam, a pomenuti vladari se nazivaju prosvećenim apsolutistima. Ova fraza je oksimoron, jer se prosvetiteljstvo, kao ideal slobode svakog čoveka, kosi sa apsolutizmom, kao idejom apsolutnog vladara.Filozofski kontekst prosvetiteljstva uokviruju dvojica filozofa: Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646−1716) i Imanuel Kant (1724−1804; predstavnik klasične nemačke filozofije). Temelj prosvetiteljstva je racionalizam, filozofsko usmerenje koje se zasniva na veri da razumom i mišljenjem možemo spoznati svet oko sebe2. Prethodnici racionalizma su Rene Dekart (1596−1650) i Baruh de Spinoza (1632−1677), koji će u svojim delima dati vrlo značajne filozofske ideje, kasnije utakne u prosvetiteljski milje. Lajbnic je autor maksime3 da je „ovaj svet najboji od svih mogućih svetova“, koja je kasnije, tokom istorije filozofije izazivala različite kritike i reakcije. Lajbnic je poznat kao predstavnik optimizma. Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja u zapadnoj kukturi, zato što

se sa jednakim uspehom bavio matematikom - postavio je infinitezimalni račun4, kao i binarni sistem koji predstavlja osnovu moderne računarske tehnologije - optikom, pravom, mehanikom, istorijom i diplomatijom. Lajbnicova značajna filozofska postavka jeste učenje o monadi5, koje

1 Oksimoron (grč. oxýmōron: oxys = oštar + moros = tup) je jezična figura, u kojoj se spajaju dva nespojiva, kontradiktorna pojma (antonimi).

2 Filozofska disciplina koja se bavi pitanjem spoznaje je epistemologija. Epistemološka osnova racionalizma jeste um, intelekt i razum. 3 Maksima - osnovno načelo koga se čovek pridržava u životu i radu; izreka, kratko i jasno iskazana misao.4 Infinitezimalni račun je grana matematike koja se bavi funkcijama, izvodima, integralima i beskonačnim nizovima. Infinitezimalni račun je osnova matematičke analize.5 Prema Lajbnicu, prostornovremenski svet materijalnih stvari i bića sastoji se iz monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade. Monade su duhovne suštine, a izvor im je u  Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih,

1

je izloženo u knjizi Monadologija. Drugi značajan Lajbnicov spis jeste Teodiceja. Lajbnic je, dakle, započeo prosvetiteljsku epohu. Lajbnicov prethodnik, Rene Dekar je najpoznatiji po svojoj rečenici Cogito, ergo sum (Mislim, dakle jesam/Mislim, dakle, postojim), uobličenoj u Meditacijama o prvoj filozofiji. Tu se već vidi nastojanje da se putem procesa mišljenja dolazi do najvažnijih saznanja. Dekart je bio matematičar, filozof i naučnik, čije je delo Geometrija postavilo osnove danjašnjoj analitičkoj geometriji. Najpoznatija dela su mu Principi filozofije i Geometrija. Baruh de Spinoza je objavio principe kartezijanske filozofije. Cogito, ergo sum je upravo osnovna maksima kartezijanske filozofije6. Glavna polja interesovanja Spinoze bila su

metafizika, epistemologija, psihologija, etika, politička teorija i filozofija religije. Jedino djelo, koje je Spinoza objavio za života jeste Principi kartezijanske filozofije 1663. godine.Najznačajniji mislilac XVIII veka jeste Fransoa Mari Arue Volter, koji je dosta putovao po Evropi, a čije je najznačajnije putovanje bilo po Egleskoj dvadesetih godina, nakon čega je on napisao svoja ključna prosvetiteljska dela, čije se godine nastajanja, uz one kada nastaje njegova elokventna odbrana humanističkih ideala u Filozfskim pismima, smatraju prelomnim godinama u razvoju prosvetiteljstva. Volter je lično upoznao mnoge prosvećene apsolutiste svog vremena, kao što su Fridrih II (Fridrih Veliki) i kralj Teodor, i boravio je na njihovim dvorovima, pri čemu je ostavljao određeni trag, budući da je bio značajan mislilac. U temeljima prosvetiteljstva se nalaze verovanja da su svi „svi ljudi jednaki, dobri i razboriti“. Zato se može govoriti o univerzalnim vrednostima koja važe za sve te „jedanke, dobre i razborite ljude“. To je, dakle, vreme težnji ka kosmopolitizmu7 i univerzalnosti, kao i ka usvajanju zajedničkih vrednosti evropske kulture. Težnju ka kosmopolitizmu i univerzalnosti je isticao K. V. Gluk u svojoj reformi. Ruso veruje da je “svaki čovek rođen kao slobodan”. Postoji i težnja ka naučnom posmatranju pojava, pa se u tom smislu, svi priručnici koji se u tom dobu javljaju mogu posmatrati kao iskaz prosvetiteljske tendencije da se sistematizuju određena znanja na jedan relativno naučno orijentisan način. Važna je i težnja ka reformama, bilo da se radi o socijalnim, verskim ili političkim reformama, jer i one pokazuju da je XVIII vek zaista doba promena. Jedan od rezultata prosvetiteljskog pogleda na svet jeste pojava Enciklopedije (dakle, knjige koja treba sistematično da objašnjava pojave) iz 1771−1772. godine. Urednici su bili d'Alamber i Didro, a uz njih su saradnici Ruso, Volter, Marmontel. Iako nije prva enciklopedija nastala u istoriji čovečanstva, ova francuska Enciklopedija je možda najbolji odzaz prosvetiteljskog pogleda na svet.

Kakav je zadatak i kakva je pozicija umetnosti u ovakvoj duhovnoj klimi? Cilj umetnosti je bio da vaspita, da obuči, da istakne moralna svojstva, odnosno, da napravi razliku između onoga što je dobro i onoga što je loše. Potreba da se razdvoji bitno od nebitnog, kvalitetno od nekvalitetnog i dobro od lošeg jeste jedno važno svojstvo umetnosti XVIII veka.

pa je svet savrešeno jedinstven iako ga čine individualne supstancije. Između monada ne postoje uzročno-posledični odnosi, iako je svako stanje monade uzrok njenom sledećem stanju, a istovremeno posledica prethodnog. Prema Lajbnicu se stvarnost sastoji iz jednog beskonačnog broja bestelesnih prostih pojedinačnih supstancija, čija je unutarnja suština snaga predstavljanja. Ali, takve suštine su duše, a Lajbnic ih na osnovu njihove jedinstvenosti naziva monadama.6 Kartezijanksa filozofija je zasnovana na mišljenju Renea Dekarta, prema čijem je prezimenu (odnosno, mestu porekla) ona dobila ime. 7 Kosmopolitizam (od grčkog: kosmos = svet i polites = građanin) je ideja po kojoj humani i prosvećeni ljudi uspostavljaju odnose bez obzira na nacionalne, verske i državne granice i unapređuju opšteljudske odnose.

2

Nije slučajno došlo do obnavljanja basni baš u XVIII veku, sa Lafontenom. Moralizatorksa, poučna uloga umetnosti se jasno vidi u naravoučenijima na njihovom kraju. U tom smislu je interesantan i kraj Mocartove opere Don Đovani i poslednja scena ove opere - sekstet koji peva „eto tako završavaju nevaljalci koji neće da se pokaju tokom života“8. Tokom XIX veka je bilo uobičajeno da se ovo naravoučenije izostavi, zato što je romantičarskom duhu ovog veka više odgovarao dramatičan završetak propadanja glavnog junaka u pakao. Osim što je trebalo da vaspita, muzika je služila i za uveseljavanje uma i duha. Dobar deo muzike galantnog stila to pokazuje (takva je i muzika ranog Mocarta, pod uticajem Johana Kristijana Baha). Muzika je, dakle, mogla da bude napisana sa ciljem da se društvo zabavi, bez nekih umetničkih aspiracija9. Jedna od tema prosvetiteljskog „programa“ jeste širenje kulture, odnosno, jednaka dostupnost kulture i umetnosti što većem broju ljudi, budući da su svi „jednaki, dobri i razboriti“. Samim tim se u XVIII veku razvija praksa održavanja javnih koncerata. Grade se velika pozorišta koja mogu da prime veliki broj gledalaca. Tim koncertima može da prisustvuje svako ko plati kartu, što se vrlo razlikuje od apsolutističke feudalne prakse u kojoj je izvođenje muzičkih dela bilo deo promocije aristokrata, odnosno, vladara; sve je bilo usmereno ka glorifikaciji te jedne ličnosti. Buržoaska klasa koja je počela da se formira u XVII veku i koja je imala novca nije mogla ni da primiriše u aristokratske dvorove. Ali, u XVIII veku se otvara takozvano „tržište umetnosti“ i za buržoasku klasu. Takav su primer Hendlovi Oratorijumi pisani baš za publiku srednje klase. Ovo je vreme kada se razvija i prva prava koncertna publika koja je mogla da vrednuje umetnost i da procenjuje da li im se stvaralaštvo nekog kompozitora ili izvođenje nekog izvođača dopada, na osnovu čega će doneti odluku da li ponovo da ide na sličan koncert ili ne. Zato sada, i kompozitori i izvođači počinju da razmišljaju o tome šta publika želi da čuje. Počeci koncertne aktivnosti se vezuju za Englesku. U drugoj polovini XVIII veka su veliku privlačnost stekli takozvani Bach-Abel koncerti, koji su organizovani u dosta dugom vremenskom periodu, nešto kraćem od dvadeset godina od 1765. do 1782. godine. Johan Kristijan Bah (nazvan Londkonski Bah jer je većinu svog života tamo proveo) i gambista Karl Fridrih Abel su organizovali niz od 12 koncerata u toku 1765. godine sa vrlo šarolikim večernjim programom. Na programu nisu bile celovite kompozicije, koncerti ili opere već odabrani stavovi iz koncerata, arije iz opera i slično. Razlog tome je taj što je publika mahom dolazila da čuje izvođača, a ne samu kompoziciju. Pandan ovim koncertima su bili Concerts spiritueles (Duhovni koncerti) u Parizu, koji su dosta uticali na muzički život ovog grada.

Na plakatu jednog od njihovih koncerta napisano je:Poziva se plemstvo na peto izvođenje. U prvom delu će biti Rosetijeva uvertira, novi kvartet za dve violine, tenor i violončelo, Scena, Volinski koncert. U drugom delu će biti deo Hajdnove simfonije, Pesma, Končertante za klavir, obou, violončelo i violinu, Ples, Bahova pesma, Uvertira za dvostruki orkestar. Vrata se otvaraju u 19:00h, a koncert počinje u 20:00h. Primaju se pretplate, a karte mogu da se isporuče na određenoj adresi. Karte za dame su crvene boje, a karte gospode su crne. Plemstvo i gospoda se posebno mole da narede slugama da okrenu tako da budu okrenuti glavama ka Hanover skveru, kako se ne bi pravla gužva na prilazu za Hanover skver.

8 Don Đovani na početku opere ubija komandanta čiju će kamenu statuu pri kasnijem odlasku na groblje pozvati na večeru. Kameni gost će doći na večeru i pitaće don Đovanija nekoliko puta da li želi da se pokaje i promeni, na šta je ovaj odgovorio da neće, a zatim don Đovani uz krike propada u pakao i umire. 9 Aspiracija - težnja.

3

U duhu razvoja muzičkog tržita razvija se praksa pisanja muzike za nadarene amatere, koji su tu muziku mogli da izvode kod kuće. To su pesme sa jednostavnom pratnjom ili bez pratnje, sentimentalne romanse ili balade namenjene amaterskim krugovima, ili bi se popularne operske arije ili oratorijumske numere aranžirale tako da mogu da se izvode u kući. To je velika novost u muzičkoj kulturi i muzičkom životu. Za to je bio potreban intenzivan razvoj muzičke štampe, koja treba da omogući laku pristupačnost muzičkih ostvarenja, pri čemu se javljaju izdavačka preduzeća posvećena samo izdavanju muzičkih dela. Takođe se javlja i muzička kritika, a prvi časopis koji je posvećen ovoj oblasti jeste Critica musica (Muzička kritika) Johana Georga Matesona iz 1722. godine. Kritika toga vremena zasnivala se na interesovanju za pravila u muzici i težila je da ocenjuje praksu prema postojećim pravilima. Od kompozitora koji su bili izloženi kritici se očekivalo da poštuju određena pravila, odnosno, ocenjivao se da li se dela uklapaju u pravila ili ne. Mocart je tako trpeo kritike za svoj Disonantni kvartet, za koji je tumačeno da je izdavač napisao pogrešne predznake, pa su kritičari zahtevali da se to izdanje povuče iz štampe. Betovenova Prva simfonija počinje dominantom za subdominantu, što je bilo predmet kritike jer se ne poklapa sa pravilima.

U skladu sa razvojem amaterskog muziciranja, kao i sa prosvetiteljskom težnjom da se stvari sistematizuju i naučno odrede uslovilo je i nastanak škola i uputstava Karla Filipa Emanuela Baha, Leopolda Mocarta ili Johana Joakima Kvanca. Uz to, pišu se i udžbenici za harmoniju i kontrapunkt i enciklopedijski tekstovi koji su posvećeni umetnostima. Posebno značajan teoretičar iz druge polovine XVIII veka, Hajnrih Kristof Koh je izdao Muzički leksikon sa danas savremenim objašnjenjima kao što su sonatna forma, koncert, sonata i slično.U udžbenicima ima ponekad, sa jedne strane, kratkih pregleda istorije muzike ili osnovne tehnike držanja instrumenta, načina dobijanja tona, što je potrebno početniku, dok sa druge strane ima i nekih estetičkih ili umetničko-teorijskih razmatranja, koja za nas danas mogu biti izuzetno relevantna za razumevanje i tumačenje muzike u tom periodu. Vrlo su raznovrsno bili osmišljeni ti udžbenici. Neki od znalačnih autora su još i Johan Filip Kirnberger, Fridrih Vilhelm Marpurg i Johan Georg Zulcer.

Drugi važan faktor u razvoju umetnosti XVIII veka jeste apsolutizam, mada je on više vezan za XVII vek kao njegova autentična tvorevina. Prototip apsolutističke vladavine je bila vladavina Luja XIV koji je bio poznat kao Kralj Sunca i kao vladar koji je izgovorio rečenicu „Država, to sam ja.“ Umetnički ukus vladara je bio taj koji je diktirao čitav umetnički program u okviru njegovog dvora. Ukus Luja XIV je bio posebno istaknut u francuskoj baroknoj muzici prve polovine XVIII veka i monumentalnosti, sajaju i blještavilu Versaja, dvorca koji je Luj XIV podigao upravo da bi svedočio o njegovoj moći. Dva glavna temelja apsolutizma su dvor i crkva, koji su jedan drugog podupirali.

Osamnaesti vek je jedinstven u istoriji muzike zato što je to prvi vek u kojem dolazi do stilskog plurazilzma, gde se na polju muzičkih stilova vrlo intenzvno smenjuju muzički pravci. Antika je trajala hiljadama godina, srednji vek gotovo 10 vekova, renesansa 2 veka, barok manje od dva veka, dok je XVIII vek vreme i baroka i ranog klasicizma i rokokoa, i osećajnog i galantnog stila i klasicizma. Sve se nekako pozicioniralo u periodu od tridesetih godina do nekih osamdesetih godina osamanaestog veka. Interesantno je koliko se preklapaju, na primer, životi Georga Fridriha Hendla (1685−1759) i Jozefa Hajdna (1732−1809). Hajdn je već počeo da stvara kada je

4

Hendl bio na vrhuncu. Zato se ne može reći da se barok završio i da je počeo klasicizam, već su se ova dva stila preklapala. Prelazi iz jednog stila u drugi su postupni, to su evolutivni procesi.Ovo je jedna interesantna i provokativna epoha zato što su stilovi egzistirali istovremeno. Interesantna je vremenska podudarnost života i rada poslednjeg klasičara i prvog romantičara Ludviga vana Betovena (1770−1827) i ranog romantičara Franca Šuberta (1797−1827); Šubert je umro samo godinu dana nakon Betovena.

U pregledu godina rođenja i smrti, kao i stvaranja najznačajnih dela pojedinih kompozitora najbitnije su sledeće godine:

1732. rođenje J. Hajdna 1733.

Pergolezijeva opera Služavka gospodarica, prva opera napisana u žanru bufo opere, žanru koji se povezuje sa galantnim i rokoko stilomRamoova opera Hipolit i Arice, koja pripada žanru francuske lirske tragedijeumire Fransoa Kupren, predstavnik rokokoa

1734. Hendlovi Končerti grosi op 3. 1736. rođenje J. K. Baha koji se smatra pretklasičarem; on je dakle, rođen samo četiri

godine nakon Hajdna kojeg svrstavamo u klasičare 1739. Hendlovi oratorijumi Izrael u Egiptu i Saul 1740. Hajdn dolazi u katedralu sv. Stefana i postaje član dvorskog bečkog hora 1741. Kvanc dolazi u Berlin i postaje dvorski flautista i učitelj Fridriha II; Kvanca

povezujemo sa ranim klsicizmom, bez obzira na to što je on stilski u kasnom baroku, ali ga takođe povezujemo i sa osećajnim stilom zbog mesta njegovo delovanja - Berlina.

1744. Bahova druga sveska Dobro temperovanog klavira 1745. Johan Štamic (Jan Vaclav Stamic po češkom izgovoru), kompozitor češkog porekla

koji postaje kapel majstor u Manhajmu; to je vreme kada manhajmska škola doživljava veliki zamah, kao manhajmski orkestar i manhajmsko stvaralaštvo. Štamic se smatra utemeljivačem klasične simfonije.

1750. umire J. S. Bah 1751. Hendlov oratorijum Jefta 1756. rođenje V. A. Mocarta 1757.

sedam godina nakon Bahove smrti Štamic izdaje svoje Simfonije op. 2 u Parizu, dela koja reflektuju ranoklasilarski model mišljenja na polju simfonijskog žanraumire D. Skarlati

1759. umire G. F. Hendl 1760. nastaju rane Hajdnove simfonije - simfonije br. 2−5, samo godinu dana nakon smrti

Hendla 1762. bečka premijera opere Orfej i Euridika K. V. Gluka.

Ovo su vrlo intenzivna dešavanja i teško je postaviti bilo kakve granice. Rani klasicizam traje istovremeno sa barokom. To ilustruje primer opere Služavka gospodarica Pergolezija, koja nastaje 1733. godine, pre nekih zrelih baroknih ostavrenja. Takođe, rani klasicizam traje istovremeno i sa zrelim klasicizmom - godine 1786, istovremeno nastaju Mocartova opera

5

Figarova žendiba - uzorna klasičarska opera i opera Doktor i apotekar Karla Ditersa fon Ditersdorfa, predstavnika ranog klasicizma.

Okvirne hronološke granice bi bile: Barok je trajao do oko 1750. godine. Obično se godina Bahove smrti uzima za granicu.

Sve što je nastalo u ovom stilu nakon toga, smatra se zaostalim načinom baroknog mišljenja.

Rani klasicizam traje od 1740. do 1770. godine Zreli klasicizam od oko 1770. godine (vreme nastanka Hajdnovih kvarteta opus 33 – ovo

je stav teoretičara klasicizma Čarlsa Rozena) Koncept rokokoa nije rešen na jedinstven način.

Rokoko dobija naziv od francuske reči rokaille (izgovor: rokaj) što je bio ukras od školjki i kamenčića vrlo popularan u XVIII veku. On je otmeni stil plemićke dekadencije u vreme Luja XV (kralj od 1715−1774). Rokoko je stil koji se odlukuje gracioznošću, frivolnošću; to je površan stil koji slavi uživanje u životu uz dozu raskalašnosti, slavi ljubav. Ovo je umetnost koja je posvećena efektu. Kada je književnost u pitanju, o rokokou se češće govori kao o opštoj društvenoj klimi, nego kao o samostalnom stilu koji ima jasne karakteristike. Književnost rokokoa usmerava se ka anakreonskoj lirici. Bez obzira na poznata imena, kao što su italijanski pesnici, francuski knjževnici Sen-Lamber, ili nemački Hagedorn i Klajst, njihova dela nisu ostala zabeležena kao značajni temelji evropske književnosti.

Godine 1690. je osnovana Accademia degli Arcadi (Arkadijska akademija) u Italiji. Pod Arkadijom se podrazumeva grčka pokrajina u kojoj su bili Pan i pastiri. Osnivanje ove akademije oslikava povratak prirodi, prirodi koja je stilizovana u duhu Panove i pastirske, pastoralne sfere.

Likovna umetnost i umetnost enterijera (prvenstveno dekoracije nameštaja) jesu prostor gde možemo najjasnije da uočimo odlike rokokoa; ključna ličnost je Antoan Vato. Godine 1717, Vato je primljen u francusku Akademiju na osnovu svoje slike Hodočašće na Kiteru. Do tog trenutka je uslov za ulazak u Akademiju bilo slikanje istorijskih ili mitoloških komozicija. Sada se prvi put slika u žanru - žanru fêttes galantes (galantne zabave) koji je bio posebno izmišljen da bi Vato postao član Akademije. Rokoko slikarstvo kao da donosi slike predstava, odnosno, kao da su likovi sa slike zamrznuti na nekoj sceni, imamo utisak da nema radnje, da nema karakternih likova koji igraju neku ulogu već kao da oni samo nose kostim. Inače je Vato bio i dekorater operskih scena, bavio se scenografijom. Žanr galantne zabave prikazuje aristokratiju kako uživa u nekom prirodnom ambijentu ili u nekoj bašti, dok se udvaraju jedni drugima, slušaju muziku ili čitaju poeziju. Uživanje u čulnosti nema status grešnog uživanja, već se ono smatra socijalno prihvatljivom kategorijom. Frivolnost i lascivnost u rokoko ambijentu ne nailzai na društvenu osudu.

Slika Hodočašće na Kiteru ne pokazuje nikakve veze sa antičkom tematikom. Ta se veza još nazire sa kipom Venere u desnom uglu, koja je jedina veza sa mitologijom. Ova slika prikazuje jedan par na putu ka uživanju, od putovanja brodom, preko iskrcavanja sa broda, udvaranja do realizacije tok ljubanovg čina, ispod Venerinog kipa. Par je, zapravo, prikazan u različitim fazama putovanja ka ostrvu zadovoljstva, od oklevanja do pristanka, istovremeno dočaravajući i prošlost i sadašnjost, prednji i zadnji plan. Kolorit ove slike podrazumeva svetle, prozračne, više

6

pastelne nego osnovne boje, što sve odgovara gracioznom karakteru, te zato nema tamnih i teških boja. Površnost rokokoa se ogleda u figurama koje su predstavljene tako da ne možemo da se produbljujemo u neke karakterne, moralne ili etičke probleme, one kao da uživaju u tom trenutku i kao da nikakvih briga nemaju. Površnost se ogleda i u tome što ne znamo baš najbolje šta je tema slike, ali zato znamo kakve kragne imaju gospođice. Protagonisti su predstavljeni na reprezentativan način u smislu odeće, frizure i držanja, što su neki realistični elementi prikazivanja. Sladunjavost se ogleda u pojavi velikog broja anđelčića na slici, što predstavlja preterivanje u detaljima, tipičnu odliku rokokoa. Držanje para koji se nalazi u centru slike aludira na ples, dama je u gestu odmerenog odbijanja, sa malo zabačenom glavom i rukom odvojenom od tela, što je udvaranje koje je krajnje konvencionalizovano. Karakteristična je tematska razbijenost. Sadržaj ove slike je ljubav. Interesantna je i Vatoova slika Čas muzike. Na njoj kao da su predstavljeni likovi sa scene, kao da nisu realno u činu muziciranja, već kao da predstavljaju muzičare.Vatoovo slikarstvo sugeriše čežnju za lepotom i svest о prolaznosti, a stvarano je kao "estetičko skrovište" u odnosu na nevolje svakodnevice i veliča trenutke kada čovek uživa u lepoti, umetnosti, ili ljubavi.

Poznati slikar ovog stila jeste i Fragonar sa svojim slikama Zaključivanje i Praznik ljubavi, kao i slikom Muzičko takmičenje. Vidimo da je muzika kao česta tema. Na slici Muzičko takmičenje se očigledno radi o žustrom udvaranju gospođici koja recituje ili peva, uz gajde. Nije baš najjasnije ko se sa kim takmiči na slici.

Reprezenti arhitekture u stilu rokokoa su Katarinin dvorac u Petrogradu, sa čuvenom sobom od ćilibara, kao i dvorac Cvinger u Drezdenu, sa interesantnim kupatilom nimfi.

Postoje dva tumačenja rokokoa. Sa jedne strane se rokoko sagledava kao zaključak baroka, kao neka vrsta barokne kode (Pol Henri Lang, Manfred Bukofcer, Donald Grout). To bi značilo da je rokoko neka vrsta metastaze svega što je bilo barokna tekovina, u smislu preterivanja u ukrasima, iskazvanju emocija koje prelazi granicu dobrog ukusa, na granici kiča, odnosno, neukusa. Postoje mišljenja da je rokoko isključivo vezan za Francusku, da je to francuski pravac, a da su pandani rokokoa italijanski rani klasicizam i nemački rani klasicizam sa određenim specifičnostima, odnosno, da ne postoji drugi rokoko osim francuskog. Postoji mišljenje i da je rokoko isto što je rani klasicizam; sve ono što svrstavamo u karakteristike ranog klasicizma se može nazvati rokokom po mišljenju nekih muzikologa, odnosno, da on, zapravo, priprema klasicizam, kroz izgrađivanje klasičnih oblika i kompoziciono-tehničkih sredstava (Vučković u svom članku Muzički rokoko). Ta najava se prvenstveno ogleda u negiranju polifonije - temelj rokoko-a u muzici je homofonija.

7