RAJNER MARIJA RILKE

IZBOR IZ POEZIJE Roen je Pragu, u inovnikoj porodici. Od 1886-1892. pohaao je vojna uilita,

a potom iao u trgovaku akademiju u Lincu. Poto je privatno poloio maturu,

studirao je u Pragu knjievnost i istoriju umetnosti. Od 1897. do 1899. ivi u

Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim ivi u Vorpsvedeu blizu

Bremena. 1901. se eni vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada.

Posle toga due ivi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, vedsku, Severnu Afriku,

Egipat i paniju. Od 1911-1912. ivi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u

Minhenu, jedno vreme sluei kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je

uglavnom u vajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu.

Umro je od leukemije. Osim lirike pisao je i pripovetke, roman Zapisi Maltea

Lauridsa Brigea i veliki broj pisama. Prevodio je sa francuskog (Valeri,

Malarme, Bodler, id), engleskog (E. Baret-Brauning) i italijanskog

(Mikelanelo).

Zbirke: Leben und Lieder (ivot i pesme), 1894; Larenopfer (rtve larima), 1896;

Traumgekront (Krunisan snom),1897; Advent, 1898; Mir zur Feier (Meni u

slavu), 1899; Das Buch der Bilder (Knjiga slika), 1902; Das Stunden-Buch

(aslovac), 1905; Neue Gedichte (Nove pesme), I-II, 1907-1908; Die frilhen

Gedichte (Rane pesme), 1909; Requiem (Rekvijem), 1909; Das Marien-Leben

(Marijin ivot), 1913; Duineser Elegien (Devinske elegije), 1923; Die Sonette an

Orpheus (Soneti posveeni Orfeju), 1923; Vergers suivi des Quatrains Valaisans

(Vonjaci i Valeski katreni), 1926; Les Fenetres (Prozori), 1927; Les Roses

(Rue), 1927; Verse und Prosa aus dem Nachlass (Stihovi i proza iz zaostavtine),

1929; Spate Gedichte (Pozne pesme), 1934; Gesammelte Werke (Sabrana dela),

I-VI, 1927; Samtliche Werke (Celokupna dela), 1 VI, 19551966.

***

Ja volim svoga bia polutminu

to daje mojim ulima dubinu;

u njoj se, kao iz pisama starih,

moj ivot jednom ve proivljen ari,

u preboljenu odmaknut daljinu.

Iz nje se toi u mene saznanje

da imam dosta prostora pred sobom

za drugoga ivota veno tkanje.

I katkad sam ko drvo, ije granje

umi negdanjem deaku nad grobom

i iji koren prostirku mu plete,

drvo to onaj ispunjava san

koji je deak u daleki dan

izgubio u pesmi punoj sete.

(B. ivojinovi)

***

Moj ivot nije ovaj strmi as,

as kad ovako urno stremim.

Pred svojim itnim poljem ja sam klas,

tek jedan glas sam samo, i to glas

to prvi sred mog mnogoglasja nemi.

Izmeu dva sam zvuka dubok muk,

koji ih trajnom usklaenju goni:

jer preti da nadjaa smrti zvuk

No tamnoga ih intervala luk

miri.

Lepotom starom pesma zvoni.

(B. ivojinovi)

***

Lii me vida: gledau tvoj lik,

zapui ui moje: sluau te,

onemi me, al' zvau te kroz krik,

bez nogu jo u k tebi nai pute.

Slomij mi ruke: hvatau te srcem;

zaustavi li srce meni, sam

moj mozak tad e kucati i bdeti,

a ako mi i mozgom uga plam

na krvi svojoj ja u te poneti.

(B. ivojinovi)

***

Sad ve crvena divlja rua zre,

u leji jedva die pozno cvee.

Ko nije bogat sad, kad leto mre,

taj nikad sebe saekati nee.

Ko sada sav ne drhti kao prut

od preobilja slika, koje buja

i pronie u svaki duin kut,

ekaju no da tminom zaleluja:

taj je, ko starac, preao svoj put.

Toga nijedan sad ne greje plamen,

lae ga sve na javi i u snu;

pa i ti, boe. Ti to ga, ko kamen,

iz dana u dan vue prema dnu.

(B. ivojinovi)

***

Tu ive ljudi, lica cvetno-snena,

i ude se od tekog sveta mru.

I vidi l' ko gde jedna rasa nena

kroz bezimene noi, beznadena,

pretae osmeh u grimasu zlu?

Bez dostojanstva, ko straljiva sen

krue i slue stvari besmislene,

i odea na njima brzo vene

i ruke im se sparue za tren.

A svet se tiska, juri, njih ne tedi,

njih neodlune, slabe. Samo pas

poneki, plaljiv i beskunik, sledi

koraku njinom, muklo, koji as.

Svakoga od njih mue sto delata,

svaki ih udar sata zove tih,

i vukui se kraj bolnikih vrata

ekaju, strepe, da prime i njih.

Tamo je smrt. Ne smrt u ijoj vlasti

udesnoj behu u detinjstvu. Ne,

smrt mala, ko to tamo mere sve;

sopstvena njina, zelena, bez slasti,

ko voe to je prestalo da zre.

(B. ivojinovi)

UVODNA PESMA

Ma ko ti bio: kroi u predveerje

iz sobe svoje, gde zna svaki kut;

ma ko ti bio: poslednja uz put

tvoja je kua, a iza nje: bezmerje.

Pogledom svojim, koji se koleba

da napusti tvog starog praga rub,

digni polako jedan stari dub

i postavi ga ispred neba.

I tako svet e ustrojiti svoj.

Golem, ko re to sazreva u svemu.

A kada voljom shvati smiso njemu,

ostavie ga neno pogled tvoj ...

(B. ivojinovi)

OZBILJAN AS

Ko sada plae negde u svetu,

ko bez razloga plae u svetu,

zbog mene plae.

Ko se sad smeje negde u noi,

ko se bez razloga smeje u noi,

meni se smeje.

Ko sada ide negde po svetu,

ko bez razloga ide po svetu,

k meni ide.

Ko sad umire negde u svetu,

ko bez razloga mre u svetu:

mene gleda.

(B. ivojinovi)

NAPREDAK

Opet moj dubok ivot glasno hui,

kao da ire korito rnu biva.

Svaka se slika sve vie otkriva,

svaki mi predmet sve prisnije zvui.

Moje se bie s bezimenim sliva:

pa svakim ulom, proniknuv iz granja,

ko ptica nebom vetrovitim sanja,

a duom, to leluja ko da sva

na crnim stoji ribama, uranja

u prekinuti dan jezerskog dna.

(B. ivojinovi)

JESENJI DAN

Gospode, as je. Natraja se leto.

Zaseni sunanike, razobrui

vetar, da poljem jesenjim zahui.

Poslednjem plodu zrenje zapovedi;

jo dva-tri dana junija mu daj,

usavrenju nagnaj ga, nacedi

poslednju slast u tekog vina sjaj.

Ko dom sad nema, taj ga stei nee.

Ko sam je sada, dugo sam e biti,

itae, pisma pisati i bditi,

i nemirno e gledati drvee

kada se lie stane zrakom viti.

(B. ivojinovi)

JESEN

Opada lie, ko da iz daljina

pada, uz opor i odrean let,

kao da venu sred nebeskih tmina

daleke bate.

I teka zemlja nou

pada iz roja zvezda u samou.

Svi mi padamo. Pada ruka. Pad

u svakom od nas ivi neizbeno.

Pa ipak Neko beskonano neno

padanju ovom daje smer i sklad.

(B. ivojinovi)

PONT DU CARROUSEL

Moda je slepi ovek s mosta tog,

siv kao mea bezimenih nekih

carstava, predmet stalni oko kog

optie kolo sazvea dalekih,

sredite tiho njihovo. Jer svud

okolo njega huji ivot lud.

Pravednik on je ija mirna bdenja

bezbrojnih krivih staza seku splet.

On: tamni ulaz u podzemni svet

sred povrnoga jednog pokolenja.

(B. ivojinovi)

DETINJSTVO

Protie kolsko dugo strahovanje,

i sporo dan pun tmulih stvari tone.

0, samovanje, o, teko bitisanje...

A kad izie: sve ulice zvone,

vodoskok prti, laste nebom rone,

i sve do kraja vasione

izrasta svet kroz uzdrhtalo granje.

0, ii malen kroz to talasanje

i nemati ni slinosti ni spone

s ljudima koji tvog se puta klone :

0, udno doba kad sve u enju tone,

o, samovanje.

I sve u svoje upijati zene:

ljude i ene; ljude, ljude, ene

i decu to se, daleka, arene

i neslina su i tua su sva;

i onde kuu, i katkad nekog psa...

I oseati kako as uas tka,

a as se duom poverenje prene :

0, besmislena tugo, stravo, snu od pene,

o, dubino bez dna.

I dugim mukliin igrama se dati

u bati kojom gasne zlatni prah,

i na odrasle katkad natrati

hvataju loptu, omamljen i plah,

a kad se mrak sa sviju strana sjati

ka domu svome kruto koraati,

voen za ruku i tajei dah :

0, sve je dalje, sve tee da se shvati

taj tuni strah.

I satima uz golem ribnjak uti

kleati s malim unom ko u snu,

i diviti se drugim razasutim

lepim amcima koji krue tu,

i posmatrati kako struja muti

tvoj malen lik to tone prema dnu

0, davni dane, gde tvoji mutni puti

trnu i mru?

(B. ivojinovi)

PANTER

(Jardin des plantes, Pariz)

Njegove oi muti i sputava

reetki tamnih stalni mimolet.

Tisuu reetaka poigrava

i okonava sobom njegov svet.

Povitljiv korak njegov, pun vrstine,

lii, dok uskog kruga meri luk,

na igru snage okolo sredine

u kojoj vlada silne volje muk.

Tek ponekad se zastor s oka skloni

neujno Tada ue neki lik,

kroz napregnuti mir udova roni

i mre u srcu kao dalek krik.

(B. ivojinovi)

VRTEKA

(Jardin du Luxembourg)

S krovom i senkom njegovom se vrti

opor arenih konja to se gone

trenutak jedan, svi iz zemlje one

koja toliko okleva pre smrti.

Nekih u kola upregnutih ima,

al' je u sviju izraz sran sav.

Jedan je crven namrgoen lav

i katkad jedan beli slon sa njima.

ak i jelena jednog eno pravom

jelenu umskom slian je po svemu,

samo to nosi sedlo, i na njemu

jednu malenu devojku u plavom.

Za njom, odeven u belo odelo,

jae na lavu deai, u stravi,

dok zube lav pokazuje i drelo.

I katkada se beli slon pojavi.

Promiu vedre devojke nekamo,

ve nepristale skoro igri toj;

usred ludoga leta one svoj

podiu pogled, nekuda, ovamo

I katkada se beli slon pojavi.

I sve to ide, okonanju uri,

vrti se, krui, a bez cilja svog.

Poneki pramen, crven, zelen, suri,

jedva zapoet profil lica kog.

I katkad osmeh, ovamo obraen,

blaen i bletav i uludo straen

sred zadihanog slepog kola tog...

(B. ivojinovi)

RIMSKI VODOSKOK

(Borgeze)

Dve koljke jedna nad drugom, niui

iz mermernoga staroga okvira,

i gornjom vodom tiho otiui

ka vodi koja dole s puno mira

presree njeno aptanje, i tajno

pokazuje joj, ko aka, pod tminom

i zelenilom kako nebo sjajno

ko neznan predmet treperi dubinom;

ona se iri, nenaeta tugom,

po lepom svome sudu, krug za krugom,

i ponekad se sputa, ko da sniva,

niz mahovinu k treoj povrini,

ije postupno treperenje ini

da joj se koljka osmehom preliva.

(B. ivojmovi)

LJUBAVNA PESMA

Kako da duu sputam, da se tvoje

ne takne? Kako, mimo tebe, njom

da grlim druge stvari i daljine?

Ah, rado bih je sklonio na koje

zaboravljeno mesto usred tmine,

u neki izgubljeni kut, u kom

nee je tvoje njihati dubine.

Al' ipak, sve to dodirne nas dvoje

ko gudalo nas neko spaja, koje

iz dveju struna jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?

1 koji ovo svira dri nas?

0, pesmo slatka.

(B. ivojinovi)

GAZELA

(Gazella Dorcas)

Sazvuje dveju rei to se stiu

izbrane nikad dosegnuti nee

slik to kroz tebe, opinjena, kree.

Lie i lira iz tvog ela niu,

i sve u tebi u pesme se toi

ljubavne, koje, od latica tie

i meke, krope onoga to vie

ne ita i to sklapa oi

da tebe gleda: uzvijenu, slinu

streli to eka s okidanjem skoka,

sve dok vrat dri glavu nepominu

u sluanju: ko kad se naglo prene

kupaica sred ume posrebrene,

s jezerorn gorskim u dnu plahog oka.

(B. ivojinovi)

JABUAR

(Borgeby-Gard)

0 smiraju, kada sunce pada,

doi, gledaj na zeleno tle.

Ne mi l' se ko da smo to sve

davno brali, uvali, da sada

iz seanja i iz oseanja,

novih nada, zapretane sree,

s puno tamnih unutarnjih tkanja,

sve to razastremo pod drvee

Direrovom nalik, to u svom

najedralom rodu s tekih grana

nosi teret bezbroj radnih dana,

kuajui moe li da tom

to sve mere pree snage da

da jo raste, poklanja i deli,

kad se voljno, jedan ivot celi,

raste, uti i cilj jedan zna.

(B. ivojinovi)

USPAVANKA

Kada izgubim te ja,

da li e bez mene moi

da spi: bez lipe to u noi

umori vrh tvoga sna?

Bez mojih rei to se roje,

gotovo kao trepavice,

na tvoje grudi, na tvoje lice,

i na celo telo tvoje?

Bez mene, da te najzad tu

ostavim s tobom sasvim samu,

ko vrt kroz iju struji tamu

miris plodova koji zru?

(B. ivojinovi)

ARHAJSKI TORZO APOLONOV

Ne znamo glave lik mu velianstven,

nit' cvet zenica. Ali mu se zari

torzo ko polijelej u kom stari

pogled se, samo uvrnut, tajanstven,

jo uva. Ne bi mogao inae

da te zaseni pregib grudi tih,

nit' prevojem bedara da se stae

put zaetne sredine osmeh tih;

bezlino-mrtva to bi bila stena

ispod providnih slapova ramena,

i ne bi kao krzno sjala tako,

niti bi mogo kroz nju da se lije

sjaj ko od zvezda: jer tu mesto svako

gleda te. Mora iveti drukije.

(B. ivojinovi)

***

Dodirne duu skoro svaka stvar,

odasvud bruji spominjanja glas.

Poneki dan to proe stran za nas

u budunosti stigne tek ko dar.

Ko meri na doprinos? Da li ko

od prolih, starih leta nas raspreda?

ta od postanja saznasmo, sem to:

da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodunost greje?

0, dome, travo, o, veernja seni,

dok se gledamo tako, obgrljeni,

najednom sve to kroz vas k nama veje.

Kroz sva se bia prua prostor jedan:

sutinski svetski prostor. Kroz nas laste

proleu tiho. Ja, raenja edan,

pugledah, i: u meni drvo raste.

Brinem, a dom je na dnu moga srca.

uvam se, a u meni straa bdi.

Ka mojoj novoj ljubavi se svi

svet lepi, da tu poiva i grca.

(B. ivojinovi)

***

Pokraj puta prisojnog, u upljoj

izdubljenoj polovini stabla

to odavno ko korito slui

i vodenu povrinu tiho

obnavlja u sebi, tolim svoju

e: poreklo i vedrinu vode

primajui kroz lanke na ruci.

Piti to bi izgledalo meni

prekomerno i suvie jasno;

ali ovaj pokret koji eka

privodi mi bistru vodu svesti.

Ovako bih isto, kad bi dola,

sebe sasvim utolio kad bih

samo lako prislonio ruke

na tvog mladog ramena oblinu

il' na tvojih grudi naviranje.

(B. ivojinovi)

IZ SONETA POSVEENIH ORFEJU

PRVI SONET PRVOGA DELA

0, drvo! 0, da prerastanja ista!

0, Orfej peva! 0, visok grm u uhu!

Zauta sve. Al' preutno u duhu

poetak novi, mig i mena lista.

Iz ume, svetle udom razdreenja,

kretoe zveri, pritajivi dah;

i tad se vide: lukavost il' strah

ne skrotie ih do tol'kog smirenja,

ve sluanje. I rika se u njinom

umanji srcu. Gde bee tek sniska

izba da primi sve ono to navre,

umez od htenja pod najdubljom tminom,

s kapijomi iji ip drhti ko liska,

ti im u sluhu posagradi lavre.

(B. ivojinovi)

TREI SONET PRVOG DELA

Bog moe to. Al kako ovek moe

kroz usku liru da ga prati sam?

Njegova kob je razdor. Gde se gloe

elje, tu nije Apolonov hram.

Pesma, po tebi, nije molben ton,

udnja za neim to postii mogu;

pesma je postojanje. Lako bogu.

Al kad mi jesmo? I kada e on

zemlju i zvezde tvome biu dati?

Ljubav tu malo znai, mada plah,

mladiu, glas ti mami, - mora znati

zaboraviti pesmu. Biti gluv.

Istinske pesme drukiji je dah.

Dah oko nieg. Lahor u bogu. uv.

PETI SONET PRVOGA DELA

Ne diite mu spomenik. Nek rua

jedino cveta za nj u leta duga.

Jer Orfej to je. Preobraen se prua

kroza sve stvari. to imena druga

traiti s mukom? U svakome daku

pesme je Orfej. On dolazi i mine.

Nije l' ve mnogo kad za dan-dva aku

rue nadivi pre no se raspline?

Da shvatite ga, kako mora spremno

ileti, mada ilenja ga strah!

I ve je, reju nadmaiv sve zemno,

onde gde niko sa njim se ne drui.

Bezbolno rukom mami lirin dah.

Uzvisivi se, on slua i slui.

(B. ivojinovi)

DEVETI SONET PRVOGA DELA

Samo ko se kroz Had

glasio liromi,

sme hvale beskrajne sklad

da prospe irom.

Samo ko hleb je i so

s mrtvima jeo,

uvae spomen na to

ko bia deo.

Nek vodom odraz treperi

mutan za nas:

ti uvaj slike trag.

Tek u dvostrukoj sferi

postaje svaki glas

vean i blag.

(B. ivojinovi)

DEVETNAESTI SONET PRVOGA DELA

Mada je nestalan svet

ko oblaka stada,

sve dokrajeno u klet

prastaru pada.

U toku, u meni toj,

smelije, ire,

pranapev traje jo tvoj,

o, boe lire.

Niti shvatismo jad,

nit' ljubav, niti ta

tako nas udalji, kad

smrt na nas ig svoj stavi.

Jedino pesma vrh tla

hvali i slavi.

(B. ivojinovi)

PETI SONET DRUGOG DELA

Cvetni mii, koji anemoni

jutro travno postupno raskriva,

sve dok joj u krilo polifoni

sjaj se glasnih nebesa ne sliva,

kroz latinu zvezdu razapeti

mii beskonanog prihvatanja,

katkad tako obiljem zaneti

da smiraja mig, to u san ganja,

raskriljene liske jedva moe

da mu vrati: svet za svetom zrai

odlukom i snagom to ga proe!

Mi, nasilni, dueg smo trajanja.

Al u kom smo od svih postojanja

najzad otvoreni i primai?

TRINAESTI SONET DRUGOGA DELA

Prednjai svakom rastanku, kao da je

za tobom ko tek minula zima.

Jer meu zimama beskrajna jedna ima,

te srce moe samo prezimljujui da traje.

Budi veito mrtav u Euridici , toni

natrag u odnos ist, sa pesmom hvalospevnom.

Ovde, me prolaznima, u carstvu kratkodnevnom,

ti budi zvonka aa, koja se lomi dok zvoni.

Budi znajui stalno za uslov nepostojanja,

za beskonani razlog dubokog svog treptanja,

te da jednom zauvek ispuni drhtaj svoj.

Zalihi prirode tedre i onoj to eka na miru,

i onoj utroenoj , svem neizrecivom zbiru

kliui pribroj i sebe, pa tad uniti broj.

(B. ivojinovi)

PETNAESTI SONET DRUGOGA DELA

0, usta esme, usta darodavna

to neiscrpno zbore isto, isto,

ti, ispred tenog vodenog oblija

mermerna masko. A u pozadini

poreklo akvedukta. Izdaleka,

du grobova, s obronka Apenina

zborenje tvoje nose, koje onda

pada niz crnu starost tvoje brade

u sasud koji pred tobom poiva.

Usnulo to je poloeno uho,

mermerno uho kojem vazda zbori.

Zemljino uho. Ona dakle sama

sa sobom zbori. Podmetne li krag,

njoj se tad ini da je ti prekida.

(B. ivojinovi)

DVADESET PETI SONET DRUGOG DELA

Pouj, ve prvo grabuljanje;

ponovo slua ljudski rad

kroz suzdrano tiho bujanje

prolene zemlje. Ko nov i mlad

doivljaj tebi se ini sve to je

hrlilo k tebi ve tol'ko puta,

emu se nadae, al to ko svoje

ne uze. Tebe to uze i sputa.

ak i prezimelom hrau iz tmine

veernje lie budunou sine,

Vazduhom katkad znak neki mine.

Crno je iblje. Al ubre poiva

zagasitije crno sred njiva.

Svaki sat, minuvi, mlai biva.

DVADESET DEVETI SONET DRUGOGA DELA

Tihi drue beskrajnih vidika,

gle gde tvoji dasi prostor mnoe.

Me gredama mranoga zvonika

sobom zvoni. to te boljkom proe

ojaae, hrani li ga tako.

Iz mene se u menu prelivaj.

ta saznade najbolnije? Ako

gorko ti je piti, vino bivaj.

Na raskre ula u bezmernoj

noi snagom arobnom poteci,

smiso udnih susreta im slavi.

I ako te zemno zaboravi :

teem, reci zemlji tiho-smernoj.

Jesam, buno-brzoj vodi reci.

(B. ivojinovi)

MALI KRAG ZA SUZE

Drugi primaju vino i ulje to im saspu

u zaobljeni svod, u mraan prostor kruan.

Ja, kao manja mera, i najvitkiji sasud,

ja se za drugu oblim potrebu: za slap suza.

Vino se bogati, ulje i dalje bistrije biva.

ta je sa suzama? - Od njih oteah i otromeh,

zaslepeh, poeh da se na prevoju prelivam,

naprsoh sav i najzad ostadoh prazan i slomljen.

RASTANAK

Kako sam samo osetio sve to

rastankom zovu. Kako znam i sada:

nepreboljeno i jezivo neto

tamno, to tkanje nekog lepog sklada

kida, jo jednom pruaju' ga amo.

to bespomoan bejah, gledajui

ono to mene - a mene zovui -

pusti da idem, zaostavi samo,

ono to k'o da bejahu sve ene,

a ipak malo, belo inilo se,

i nita dugo do: mahanje to se

ve vie i ne odnosi na mene,

mahanje neprekidno iz daleka,

sve tie -, jedva objanjivo vie:

mozda ljivina grana to se njie

kad sa nje urno prhne ptica neka.

POETAK LJUBAVI

O, osmeh, prvi osmeh, osmeh na.

Kako to bee isto: udisati

miris rascvalih lipa, sluati

tiinu parka -, pa tada najednom

podii oi, pogledom se sresti

i uditi se sve do osmeha.

U tom osmehu bee uspomena

na jednog zeca to je do malopre

skakutao po travi; to detinjstvo

osmeha bee. Ve ga ozbiljnije

kosnu kretanje labuda, koga smo

videli potom kako na dva dela

veeri neme ribnjak polovi. -

A kronje svojim rubovima prema

istom, slobodnom, ve sasvim buduem

nonome nebu, ocrtae rub

osmehu ovom prema ushienoj

budunosti na licu.

PANSKA IGRAICA

Kao to bela sumporaa stane

u ruci ve da na sve strane baca

jezike trperave pre no plane - :

tako sred tesnog kruga gledalaca

iz igre njene jo nezahuktane

roj svetlih iskri najpre zapalaa.

I tad se naglo sva u plamen prospe.

Pogledom jednim pali svoje kose,

pa najedanput smelo zaoija

haljinu svu u ludog ognja huk,

iz kojeg prua ruke poput zmija,

gole i budne, uz klepetav zvuk.

A tad: ko da joj vatra seknu, ona

pribra je sasvim i odbaci svu

oholim gestom, gorda, osiona,

gledaju kako besni jo na tlu,

plaminja jo i nee da se preda.

No potom die pobedniki lice

i ukrug milo pozdravljajui gleda,

pa sitnim vrstim stopalima nju

gazi i gasi nemilice.

PESMA O MORU

(Capri, Piccola Marina)

Nou sa mora dolee,

pradrevni vetre ti:

nikome stii nee;

kad neko bdi

tvoje se snage mora

dobro da uva:

pradrevni vetar s mora

ti si, to duva

samo za prastenje, amo

prostranstva ista

sruujui iz daljine...

O, kako te osea samo

smokva to lista

gore sred meseine.

GONG

Ne vie za ui...: zvuk

koji ko dublji sluh

oslukuje nas to svi

prividno sluamo tek.

Preokret prostora. Svet

unutarnji otkriva lik...,

hram pre roenja svog,

rastvor bogova pun,

teko rastvorljivih...: gong!

Svega utljivog zbir

to sebe potvruje sam,

uman uvir i slap

u sopstvenog bia muk,

u trajnost saeti tok,

izvrnuta zvezda...: gong!

Ti vazda u seanju mom,

gubitkom roena ti,

praznik neshvaen sad,

vino uz nevidljiv rub

usana, bure bes

to stuba protresa sr,

putnikov pad u put,

izdaja, svemu, nas... : gong!

PREOKRET

Put od intimnosti ka veliini vodi kroz rtvu.

(Kasner)

Dugo je on sve to

muno prisvajao gledanjem.

Zvezde na kolena padahu

obrvane njegovim pogledom.

Ili bi gledao kleei,

a miris bi njegove usrdnosti

kao blagi umor padao

na kakvo boansko bie, koje bi mu se onda

osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao

da su trnule od straha:

opet ih uvis zidajui, najednom!

Ali esto bi predeo,

oteao od dana, pokojem

strujao u njegovo tiho opaanje, uvee.

ivotinje su smireno stupale

u otvoreni pogled, pasui,

a zasunjeni su lavovi

zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;

ptice su proletale kroz njegovu

duevnost. Cvee se

ogledalo u njemu,

krupno, kao u deci.

A kad se rau da ima jedan to gleda,

to dirnu i bia koja su manje

i nepouzdanije vidljiva,

dirnu ene.

Otkad gleda?

Otkad ve, liavajui se u dui,

preklinjui sa dna pogleda?

Kada bi on, koji veito eka, sedeo u tuini;

a rasejano okrenuta soba u prenoitu

mrgodno bila oko njega,

i u izbegavanom ogledalu

ponovo soba,

i kasnije, sa postelje-muiteljke,

ponovo:

tad bi se u vazduhu vealo,

neshvatljivo vealo

o njegovom srcu to se osea,

o njegovom srcu to se kroz bolno zasuto telo

ipak osea,

vealo bi se i presudilo:

da ono ljubavi nema.

(I bilo bi mu uskraeno

ma koje drugo posveenje.)

Jer vidi li, gledanju ima granica,

i sve sagledaniji svet

ite da raste u ljubavi.

Zavreno je delo oiju,

vri sad delo srca

na slikama u sebi, zarobljenim. Jer ti si ih

savladao; ali sada ih ne zna.

Pogledaj, unutarnji ovee, svoju unutarnju devojku,

nju, izvojtenu

iz hiljadu priroda, ovo

tek izvojteno, a dosad

jo nevoljeno stvorenje.

UVODNA PESMA

(iz zbirke ''Knjiga slika'')

Ma ko ti bio: kroi u predveerje

iz sobe svoje gde zna svaki kut;

ma ko ti bio: poslednja uz put

tvoja je kua, a iza nje: bezmerje.

Pogledom svojim, koji se koleba

da napusti tvog starog praga rub,

digni polako jedan crni dub

i postavi ga ispred neba.

I tako svet e ustrojiti svoj.

Golem, k'o re to sazreva u svemu.

A kada voljom shvati smis'o njemu,

ostavie ga neno pogled tvoj...

***

O, svi vi neni, u dah koji

ne zna vas, stupite koji as,

nek se o obraze vae predvoji

i spoji, drhtei, iza vas.

O, vi blaeni, due jo cele,

vi k'o poetak srca, bez zla.

Lukovi strela i mete za strele,

osmeh vam uplakan venije sja.

Nek vam se patnje strane ne ine,

tegobu zemljinoj vratite tei;

teko je more, teke planine.

ak je i drvea preteak tlak

koje ste sadili davno. Sve tei.

Ali prostranstva ... ali zrak ...

REI ZA USPAVANKU

Hteo bih nekog da uspavam,

kraj nekog da bdijem bih ja.

Tebe bih da mazim, uljuljkavam,

da te pratim u san, iz sna.

Hteo bih u kui da jedini znam:

no bee hladna i zla.

I hteo bih da se sluanju dam,

sluanje tebe, sveta, tla.

Doive kroz no alje sat,

vreme se providi do dna.

Jo: dole po kog neznanca bat,

i lave neznanog psa.

Zatim - tiina. Oi bih tada

iroko prostro vrh tvog sna,

da neno te dre, i puste kada

u mraku se pokrene ta.

***

Kako da zadrim duu, da mi ne dirne tvoje?

Kako da se s njome vinem k drugim stvarima to postoje?

Ah, rado bih se sakrio u tami kraj izgubljenog neeg koje stoji

na tihom, stranom mestu nekom to ne treperi od dubina

tvojih, ali sve to nas dirne, to nas slije zajedno kao gudalo to

dve ice jednim glasom daje.

Gde smo?

Na kojem instrumentu to zvui?

I koji igra ima nas u ruci?

O slatka pesmo.

ELEGIJA

(MARINI CVETAJEVOJ EFRON)

O, svi gubici u svemir, Marina, ruenje zvezda!

Mi ne mnoimo njega, ma kud se bacili, bilo

na koju zvezdu! Ve sve je prebrojano u Celom.

Pa ni ko padne nee smanjiti sveti broj.

Svaki odricaki pad se rui k poreklu i celi.

Zar je sve igra, smena istoga, tek pomeranje,

nigde imena, jedva ponegde prisni dobitak?

Vali, Marina, mi more! Dubine, Marina, mi nebo.

Zemlja, Marina, mi zemlja, mi hiljadu puta prolee,

ko eve to prolom pesme vitla ih u nevidnost.

Klicanjem poinjemo, i ve nas nadmauje sasvim:

i najednom nam tea u tubalicu okree

nanie poj. Al' nek je i tako: tubalicu?

Nije li ona ar: mlae klicanje nadole.

I donji bogovi ele, Marina, da hvalimo njih.

Tako su nevini bogovi, ekaju hvalu ko aci...

Hvalimo, mila, tedro razasipamo se hvalom.

Nama ne pripada nita. Nakratko svijamo ake

oko vratova jo nepotrganog cvea.

U Kom-Ombu na Nilu to videh. Tako, Marina,

rtvuju kraljevi dar, odriui se sami. Kao to aneli hode i

belee vratnice onih koji su za spasenje, tako dodirujemo i mi

ovo i ono to je prividno neno. Ah, ve tako

daleki, ah, rasejani, Marina, ak i pri najdubljem

svome porivu. Nita drugo doli oznaitelji.

Ovaj posao tihi -

kada neko od nas ne moe podneti vie

ve se na hvatanje rei - sveti se pa nas ubija.

Jer da je smrtna mo u njemu, svi smo primetili

po uzdranosti njegovoj, nenosti, udesnoj snazi

to od nas ivih stvara nadivele. Ne - postojanje.

Zna kolko puta slepa nas naredba nosila

ledenim predvorjem novog roenja... Nosila:

nas? Telo od oiju to se protive ispod

bezbrojnih kapaka. Nosila u nas srueno srce

celog pokolenja. K cilju selica nosila

tu grupu, sliku naeg uzbledelog preobraenja.

Oni to vole ne bi smeli, Marina, ne smeju

toliko o propasti znati. Moraju biti ko novi.

Tek njihov grob je star, tek grob se sea, potamneo

pod drvetom to grca, vajkadanjice se sea.

Tek njihov grob se lomi i rui; a oni su sami

poput ibljika vitki i povitljivi; to ih

bezmerno povija, izdano to ih u venac koluta.

Kako li oni u majskom se vetru razvejavaju!

Iz sredine Vazdanjeg, u kojoj ti die i sluti,

njih trenutak iskljuuje. (O, kako poimam tebe, enski cvete

na istom neprolaznom bunu. Kako se rasipam snano u noni

vazduh, to e te zaas omilovati). Bogovi rano nauie

da polovina svojih pretvorno pokau privid.

Mi se, pak, ukljueni u kruenje, ispunismo

sve do celina, kao Meseev kotur. I nee

ni u smenjivanja rok ni u nedelje mene

niko nam nikad pomoi natrag u potpunosti, osim

usamljen sopstven hod predelom lienim sna.

ZAVRNA PESMA

Smrt je velika.

Mi pripadamo njoj

i onda kad je veseo na glas.

I kada nam se ini da smo

usred ivota, ona smelo svoj

tuni i plani die poj

usred nas.

PREDOSEANJE

Ja sam k'o barjak opkoljen daljinama sivim.

Slutim dolazak vihora, i moram da njima ivim,

dok dole jo nepomino snivaju stvari:

vrata se jo blago sklapaju, i mirni su kamini

stari,

prozori jo ne drhte, jo teak poiva prah.

Tad biem ve saznajem bure, pa bivam k'o more

plah.

Tada se irim, tad ronim u sebe, i tad sam svoj,

i letim, i u velikoj buri toj

sasvim sam sam.

SMRT

Tu stoji smrt, plavi odvar

U olji bez tanjiria.

Neobino mesto za olju:

Povrina dlana. Na vitkom obliku,

Polivenom, sasvim se dobro vidi

Okrnjeno uho. Zapraena. I, na njenom pregibu,

Izbledela slova: Nada.

*

To je pri poznom doruku proitao onaj

Za koga je pripremljen taj napoj.

*

I kakva su to bia

Koja najzad treba plaiti otrovom?

*

Jesu li ostala? Tu se zatreskala

U taj zaista opasni napoj?

Treba li im vrstu stvarnost

Izvaditi kao vetaku vilicu?

Tad e poeti da buncaju. Buncanje, buncanje...

......................................................

O, zvezdo padalico,

Koju videh jednom dok stajah na mostu -:

Ne zaboraviti tebe. Stati!

SUDBINA JEDNE ENE

Kad neki kralj na lovu prima

u ruke au, koju god, da pije, -

i nakon toga onaj, ko je ima

nju sprema, uva kao da je nije:

I udes tako moda neku sretne,

takoe edan, moda nje se mai,

i onda malen ivot, odve straljiv

da razbije je, na stranu je metne

i postavi u turobnu vitrinu,

u kojoj svoje dragocene stvari

il one, koje smatra takvim, krije.

Tu stoji tua, propala u tminu,

i biva slepa, i naprosto stari

i vie vredna nije, retka nije.

***

Samoa je poput kie,

U veeri iz mora se die,

Iz ravnica pustih i dalekih stie,

Ide u nebo, gde je uvek ima.

I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izala,

kad ulice se okreu spram zore,

I kad se tela to nisu nita nala,

Razoarano dele puna mora,

I kada ljudi to od mrnje gore,

U postelji jednoj moraju da noe.

Tad dolaze valovi samoe

***

Ovo je enja: sred talasa biti

i nemati u vremenu svoj stan.

I to su elje: pritajene niti

koje za venost vezuju na dan.

I to je ivot. Dok ne doe jedan

as drevni, najsamotniji od svih,

drukiji od svih ostalih, i edan

presretne venost uz osmejak tih.

OSTAVLJEN NA PLANINAMA SRCA

Ostavljen na planinama srca

Gle, u daljini siuno, gle:

poslednje naselje rei, a jo vie,

ali i on majuan, poslednji

zaselak oseanja. Prepoznaje li ga?

Ostavljen na planinama srca. Kamen

pod rukama. Jest, tu cveta poneto;

iz neme litice cveta raspevan korov

koji ni o em ne zna. Ali onaj ko zna?

Ah, onaj to poe da zna, pa sad uti,

ostavljen na planinama srca.

Jest, tu se kree poneto, nenaete svesti,

kree poneka bezbedna ivotinja s planine,

ide, zastaje. I velika zatiena ptica

krui oko istog protivljenja vrhova.

Ali ne zatien, ovde na planini srca.

JA IVIM U KRUGOVIMA KOJI SE IRE

Ja ivim u krugovima koji se ire,

i njima sve vie obuhvatiti udim.

Ja moda i neu iskusiti poslednji,

konani krug, ali se trudim.

Ja kruim i kruim oko Boga,

tog prastarog tornja, ve hiljadu leta,

i ne znam jo, jesam li sokol ili vihor,

ili velika pesma ovoga sveta.

Rilkeovo pismo upueno Lu Andreas-Salome

u Minhenu 1897.

Iunjao sam se iz tvog stana

I dok hodam kinim ulicama ini mi se

Da svaki prolaznik koga sretnem

U mom blistavom pogledu vidi

Moju presrenu, spasenu duu.

Poto - poto hou da usput

Sakrijem od sveta svoju radost;

Odnosim je urno kui

I zatvaram u dubini noi

Kao zlatni koveg.

A onda iznosim na svetlost dana

Komad po komad sakrivenog blaga

I ne znam kuda pre da gledam;

Jer je svaki kutak moje sobe

Pretrpan zlatom.

To je bezgranino bogatstvo

Kakvo no nikada nije videla

Niti rosa okupala;

Vie ga ima nego to je ikada

Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe

Sa zvezdama umesto dragog kamenja.

Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,

Kao kralj meu tim bogatstvom

I znam ko je moja kraljica.

Rilkeovo pismo Lu Andreas-Salome

u margendorfu 1901.

Ostao sam u mraku kao da sam oslepeo

Jer te moje oi vie ne pronalaze.

Nejasna uurbanost dana

Za mene je sad samo zavesa koja te skriva.

Gledam u nju nadajui da e se dii

Jer je iza nje ostao moj ivot,

Sr i sutina zakonitost moga ivota

A ipak i moja smrt.

SUSED

Violino neznanko, to progoni moj duh?

U koliko dalekih gradova ve uh

gde samotna no me tvoja dira?

Dal' mnotvo il' jedan na tebi svira?

Dal' takvih jo ima irom sveta

koje bi, bez tebe, ve odavno

dno reno progutalo tavno?

I to sam tome uvek ja meta?

I zato put moj uvek lei

uz one koji te plaljivo gone

na pesmu to veli: ivot je tei

od teine sve vasione.

***

Treperi prenulog asa luk

uz jasan, metalan zvuk:

drhte mi ula. Oseam: znan

i shvatljiv je plastini dan.

Pre pogleda moga bio je svet

k'o jo nerazvijen cvet.

Daje se mome oku na dar

sad svaka eljena stvar.

Sve je golemo, sve volim, sve ja

slikam na zlatu to sja,

i diem visoko i aljem taj zrak

u neije due mrak.

***

Ovo su veka poslednji trenuci.

Vetar s velikog jednog lista tka,

po kom pisasmo bog i ti i ja,

i koji se u tuoj vrti ruci.

Stranica nova blista, i na njoj

moe jo sve da bude, sve.

Potajne sile mere opseg svoj

i mrano jedna pored druge bde

VITEZ

Vitez u pohod jezdi dug

u irok, uman svet.

A pred njim sve je: jutro i jug,

polje i pir i vrag i drug,

devojka, maj i lov i lug,

i bezbroj puta bog svud u krug

kroz svaki gleda cvet.

Ali u vitezu, ispod pancira,

u mrkloj tami

uurila se smrt i ami,

i snuje i snuje bez mira:

Kada e da zahuji

neije otrice rez,

kada po eliku da zabruji

njen britki vez,

pa da mi jednom donese spas

i da izvede mene

iz elije ove u kojoj bez sna

provodim dane povijene,

pa da se sve u meni prene,

da se najzad ispruim sva

i da zapevam na sav glas

i zaigram preko tla.

***

Bie sve opet veliko i snano.

Njive e snove jednostavne sniti,

i namrekane vode e se liti,

dinovska debla put neba e se viti

i zidovi e pasti, i odvano

po dolovima, k'o u doba stara,

ivee narod pastira i ratara.

I nee biti crkava, to boga

hvataju vrsto k'o begunca koga,

i suzama ga krope posle toga,

k'o zarobljenu i ranjenu zver,

u svakom domu bie gostoljublja,

i svest o rtvovanju, kao zublja,

davae naim postupcima smer.

Neemo drugi svet ekati bolno,

i eznuemo samo neutolno

da posvetimo i as smrtni svoj,

da se k'o sluge zemaljskome damo,

pa kad smrt nas privine, da znamo

da nismo vie nepoznati njoj.

DA UMREM, TA E TI, MOJ BOE?

Da umrem, ta e ti, moj Boe?

Ja sam tvoj stalak i tvoj stoer;

ja sam tvoj krag pun do vrha

(pa da se prospem? da se skrham?);

ja sam ti smisao i svrha,

ti sa mnom gubi razlog svoj.

Imati nee posle mene

nijednu kuu gde ti mogu

aptati rei zanesene

topao pozdrav, prisno hvala.

Ja u sa umornih ti nogu

spasti ko somotna sandala.

Spae ogrta golem tvoj.

Tvoj pogled, to ga vazda eka

moj obraz kao jastuk mekan,

doi e tada iz daleka

da mene trai i ne nae

i klone kada Sunce zae

kraj stranog stenja, tuih smreka.

U meni zebnjom zvoni jeka:

ta e da ini, Boe moj?

POSLEDNJE KUE SEOSKE SU SAME...

Poslednje kue seoske su same

kao da ovde svet se zavrava.

Maleno selo drum ne zadrava

da ide dalje polako sred tame.

Seoce tek je prelaz koji vodi

izmeu dve daljine pune slutnje

i strepnje, sve uz domove od utnje

koraanje, a nigde mosta.

I ko iz sela krene, dugo hodi,

i mnogi, moda, mrtav putem osta.

STREPNJA

Po sveloj gori ptiji krik se ori

to kao da se besmislen otkiva

po ovoj sveloj gori.

Pa ipak, obli ptiji krik poiva

u ovom trenu to ga stvori

ko nebo irok po uveloj gori.

Pokorno sve se u taj krik uliva:

ini se ko da ova zemlja sva

njime se neujno uvija,

da golem vetar uza nj se pripija,

i ovaj tren, to dalje stremi,

bledi i nemi, ko da stvari zna

od kojih svako mora da premine

kad se iz toga krika vine.

LABUD

Ovaj napor: teko i spleteno

hoditi kroz jo neuinjeno,

nalikuje labudovom hodu.

Umiranje, pak, to neshvatanje

dotle znane podloge svagdanje,

njegovome sputanju na vodu -:

koja njega, planog, blago prima,

pa se, srena i minula plima,

povlai pod njim, za valom val;

dok on sa sve veim dostojanstvom,

mirom, pouzdanjem, velianstvom,

blagoizvoleva da prostranstvom

plovi kao punoletan kralj.

KURTIZANA

Mletako sunce zlato mi izdvaja

u kosi, drevnom alhemijom pukom.

Obrve kao mostovi se lukom

nadnose nad opasnou i mukom

oiju, koje tajna staza spaja

s kanalima, te celo more pada

i die se u njima s puno sklada

i menja se. Ko mene vide kada,

zbog moje ruke zavidi mom psu,

jer ona, koju strast jo ne oari,

neranjiva, prstenjem naikana,

miluje njega esto, rasejana -.

I mladi ljudi, ponos kua starih,

od mojih usta otrovani mru.

STEPENITE ORANERIJE

Ko kralj to najzad ko bez cilja hodi,

tek zato da se nekih retkih dana,

sam u svom platu, pokae gospodi

pognutoj nemo sa obeju strana -:

tako, polako, milou Gospodnjom,

izmeu dveju balustrada nemih,

koje se pred tom samotnom ophodnjom,

to uvis, k nebu i nikuda, stremi,

klanjaju od postanja, - isto tako

penje se stepenite: kao da je

zapovedilo pratiocu svakom

da zastane na odstojanju, pa je

tom naredbom ih zbunilo toliko

da strepe da se za njime upute:

ekaju u daljini; i ak niko

ne sme da teke prihvati mu skute.

PRANJE MRTVACA

Privikle su se na nj. Al nepoznat

postade sasvim ovaj nepoznati

kad pod promajom mranom stade sjati

kuhinjska lampa. Prale su mu vrat

i, jer im ivot njegov bee stran,

izmiljale su neki drugi, lani,

perui stalno. Tad jedna spusti dlan,

zakaljavi se, i s njim suner vlani,

njemu na lice. Malice je sela

i druga. Dok se s etke kapi lie,

njegova aka, zgrena i svela,

ko da je celoj kui htela

dokazati da nije edan vie.

I dokaza. Kaljucajui, ene

rad nastavie, ko da im neto smeta,

i preko nemih cvetastih tapeta

drhtavi plamen zgrene im sene

palacavo je opisivao.

Kroz prozor se nezastrveni

bezobzirno ljut mrak ulivao.

I jedan nagi ovek bezimeni

zakone tu je odreivao.

POZNA JESEN U VENECIJI

Grad sada vie ko mamac ne plovi

lovei dane to iz mora rone.

Staklasta zdanja krtije sad zvone

o pogled tvoj. I leto glavu povi

u batama, ko hrpa marioneta

umornih, prebijenih i bez moi.

Al s dna, iz umskih pradrevnih skeleta

izrasta volja: ko da e preko noi

admiral budnom arsenalu dati

naredbu da udvostrueni broj

galija sutra krene, ire svoj

smolasti miris, da se flota sjati

i naglo nadme jedra istodobno

zastave diu blistavo i kobno.

Rajner Marija Rilke

PISMA MLADOM PESNIKU

(nekoliko lepih misli)

- Niim se jedno umetniko delo ne moe manje dosegnuti nego kritikim reima.

- Sve stvari nisu tako shvatljive i izrecive kako bi najee hteli da nas ubede.

- Udubite se u sebe. Istraite razlog koji vas goni na pisanje; ispitajte da li je on

rairio svoje korenje po najskrivenijoj dubini vaeg srca, priznajte samom sebi da

li biste morali umreti kad bi vam pisanje bilo uskraeno. Ovo pre svega: pitajte

samog sebe u najprisnijem asu svojih noi: moram li da piem? Rijte do dna

due traei dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo

ozbiljno pitanje moete da predusretnete snanim i prostim moram, onda

izgraujte svoj ivot prema toj neminovnosti.

- Ako vam vaa svakidanjica izgleda siromana, nemojte optuivati nju;

optuujte sebe, recite samom sebi da niste dovoljno pesnik da biste mogli oglasiti

njena bogatstva; jer za stvaraoca nema siromatva, ni bednog, ravnodunog

mesta.

- Umetniko delo je dobro ako je nastalo iz neminovne potrebe. U ovoj

osobenosti njegovog porekla lei i sud o njemu: drugog suda nema.

- Taj razvoj ne moete poremetiti jae nego ako svoje poglede upuujete napolje i

spolja oekujete odgovor na pitanja na koja samo vae najdublje oseanje u

vaem najprisnijem asu, moda moe da odgovori.

- ... jer u osnovi, i upravo u najdubljim i najvanijim stvarima, mi smo neizrecivo

sami ...

- Ironija: Nemojte dozvoliti da ona zavlada vama, naroito ne u nestvaralakim

trenucma. U stvaralakim trenucima pokuajte da se njome posluite kao jednim

sredstvom vie za poimanje ivota. Primenjena isto, i ona je ista, i ovek ne

mora da se nje stidi.

- itajte to je moguno manje estetsko-kritikih rasprava ...

- Umetnika dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti

kritikom. Samo ljubav moe da ih dokui i dri, samo ona moe da bude

pravedna prema njima.

- I zaista je umetniko doivljavanje tako neverovatno blisko polnom

doivljavanju, njegovom bolu i njegovoj nasladi, da su te dve pojave u sutini

samo razliiti oblici iste udnje i istog blaenstva.

- Tu nema sasvim zrelog i istog polnog sveta, ve je to jedan polni svet koji nije

dovoljno [/i]oveanski, koji je samo [i]muki, koji je uspaljenost, pijanstvo i

nespokojstvo, a optereen je onim starim predrasudama i tatinama kojima je

ovek izopaio i opteretio ljubav. Zato to on voli samo kao mukarac, ne kao

ovek, u njegovom polnom oseanju ima neeg uskog, prividno divljeg, mrnjom

zadahnutog, prolaznog, ne venog, to umanjuje njegovu umetnost i ini je

dvosmislenom i sumnjivom.

- Vi ste tako mladi, pre svakog poinjanja, i ja bih vas, dragi gospodine, koliko

god mogu usrdnije molio da imate strpljenja prema svemu to je u vaem srcu

nereeno i da pokuate da volite pitanja sama, kao zakljuane odaje i kao knjige

pisane potpuno tuim jezikom. Nemojte sada istraivati odgovore koji vam ne

mogu biti dati, jer ih ne biste mogli preivljavati. A u tome i jeste stvar da se sve

preivljuje. Preivljujte sada pitanja.

- Telesna naslada je ulni doivljaj, isto tako kao i samo gledanje ili sam oseaj

kojim neki lep plod ispunjava ivekov jezik; ona je veliko, beskrajno iskustvo

koje nam je dato, saznavanje sveta, obilje i sjaj svega znanja.

- Moda iznad svega lebdi neko veliko materinstvo kao zajednika enja.

- ... ali ovde ima mnogo lepote, jer svuda ima mnogo lepote.

- Postoji samo jedna osamljenost, i ona je velika i ne podnosi se lako, i gotovo

svima nailaze asovi kada bi oni nju rado zamenili za bilo kakvu, ma koliko

banalnu i jevtinu zajednicu, za privid i najsiunijeg slaganja sa prvim koji naie,

ma bio to i najnedostojniji ...

- ... osamljenost, velika unutarnja osamljenost. Povui se u sebe i satima nikog ne

sresti - to moramo umeti postii. Biti osamljen, kao to smo bili u detinjstvu kada

su se odrasli kretali oko nas, zaokupljeni stvarima koje su izgledale vane i velike

zato to su odrasli inili utisak tolike zaposlenosti, i zato to od sveg njihovog

delanja nita nismo shvatali.

- Pa kad se jednog dana uvidi kako su njihova zanimanja bedna, njihovi pozivi

ukoeni i nemaju vie nikakve veze sa ivotom, zato onda i dalje ne gledati na

njih detinjim oima kao na neto tue, iz dubine svog sopstvenog sveta, iz irine

svoje sopstvene osamljenosti, koja je i sama rad i in i poziv? Zato detinje

mudro nerazumevanje hteti zameniti otporom i prezirom, kada ne razumeti znai

biti sam, a otpor i prezir znae uestvovanje u onom od ega se ovek pomou tih

sredstava hoe da odvoji.

- ... i kada pomiljate na svoje detinjstvo, onda vi opet ivite meu njima, meu

osamljenom decom, a odrasli nisu nita i njihovo dostojanstvo nema vrednosti.

- Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teka;

- I voleti je dobro, jer ljubav je teka.

- Ni u jednoj oblasti ljudskog doivljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu

su pojasevi za spasavanje, najrazliitijih izuma, amci i beike za plivanje;

pribeita svake vrste umelo je da stvori drutveno shvatanje, jer poto je bilo

sklono da ljubavni ivot shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi tako da bude

lak, jevtin, bezopasan i siguran kao to su javne zabave.

- ene, u kojima neposrednije, plodnije i sa vie poverenja obitava ivot, mora da

su u osnovi postale zrelija ljudska bia, ovenija bia nego to su laki, teretom

nemanja telesnog ploda pod povrinu ivota potisnuti mukarac koji, uobraen i

uurban, potcenjuje ono to veruje da voli.

- Opasne i opake su samo one tuge koje iznosimo meu ljude da bismo ih

zagluili; poput bolesti koje se povrno i glupo lee, one se samo povuku i posle

male poivke utoliko stranije izbiju; i gomilaju se u dui i jesu ivot,

neproivljen, prezren, izgubljen ivot od kojeg se moe i umreti.

- To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas trai: biti hrabar za najneobinije,

najudnije to nas moe zadesiti na naem ivotnom putu.

- Ako u tim vaim unutarnjim zbivanjima ima neeg bolesnog, onda pomislite da

je bolest sredstvo kojim se organizam oslobaa stranog elementa.

- Nemojte suvie posmatrati sebe. Nemojte izvlaiti prenagljene zakljuke iz

onog to vam se deava; prosto pustite da se zbiva.

- Uopte, moramo biti veoma obazrivi kad neto nazovemo imenom;

- Sve to moete da zamiljate imajui pred oima svoje detinjstvo dobro je.

(prevod Vera Stoji)

ISIDORA SEKULI

P. M. Rilke: pisma jednom mladom pesniku

Uvek usamljenom i u sebe povuenom, sada ve mrtvom Rilkeu, oveku

uostalom koji je jo za ivota voleo smrt vie ne daju mira sada no dok je bio

iv. Imenu njegovu poveavaju sjaj i zvuk, umnoavaju broj dela izdavanjem

neizdatih radova, sakupljanjem i objavljivanjem pisama. U Vajmaru, uz arhiv

Getea i ilera, uz arhive koji su postepeno osnovali uz onaj prvi: Nieu,

Imermanu, Merikeu osnovan je u najnovije doba i arhiv Rilkea. Rade za tu

ustanovu, i u njoj, knjievnici, prijatelji, ki i zet Rilkeov. Odatle se upravlja

zaostavtinom. Trenutno su pri pismima, kojih ima, dosada, preko est hiljada, a

objavljenih, tri zbirke. Kao sve usamljenje, utljive i preosetljive prirode, i Rilke

je, izgleda, lako, moda i rado pisao pisma. Preko hiljadu adresanata je

zabeleeno; po tom se broju moe suditi da su pisma neobino raznolika, i pisana,

kao i pesme Rilkeove, pre ljudstvu nego ljudima, i isto toliko po dobroti koliko

po talentu.

Rilke se netedice davao drugima, iako je mnogo bolovao i znao da nee biti duga

veka, iako se veito lomio po putovanjima i tuim gradovima. Zbirka o kojoj je

ovde re jedna je od vanrednih dokaza za udo koje je Rilke bio meu pesnicima,

za dobrotu i irinu njegovu, za svetiteljsko strpljenje njegovo. Deset pisama,

duih i kraih, ali uvek podugakih, jesu odgovori na pisma mladog oveka F.

Ks. Kapusa. Pisma mladieva nisu tampana, ali im se sadrina saznaje iz

odgovora na njih. Obratio se Rilkeu potpuno nepoznat mlad ovek, izjadao mu se,

i jadao dalje, na okolnosti u ivotu i stanje due (na kakvo bi se moda mogao

potuiti svaki peti ovek); doao mu sa pitanjima na koja, zna se oduvek, nema

odgovora sem da ih nae u sebi onaj ko ih trai; poslao sa pismom i pesme na

itanje i sud, i jo i nije bio darovan darom poete. Rilke e od prvog pisma rei

ta misli o pesmama, ali, ozbiljno i srdano e uzeti na duu oveka, ostati s njim

u prepisci est godina, slati pisma dodue razreeno i neuredno, ali ih svakad, od

prvog do poslednjeg, pisati s toplinom i punom iskrenou, s naprezanjem misli

da ubedi, s trudom da re dobije utenu snagu od lepote umetnikog izraza. F. Ks.

Kapus moe biti ponosan na zlatnu knjigu Rilkeovu koja mu je poklonjena,

njemu, sluajnom namerniku.

Rilke, dakako, nije mladiu mogao dati zapis protiv muka (ne moete, kako

kaete, da dovedete u sklad spoljanji svet sa svojim unutranjim), ali mu je

razloio da od trenutka kad neko doista odneguje unutranji svoj svet, obinog i

lakog sklada izmeu njega i spoljanjeg sveta i ne moe vie biti. Ali, ne samo da

se zbog toga ne huli i ne jaue, nego se ak ni odgovori ne trae na pitanja.

Neguje se snaga da se ivi sve to ivot donese, dakle da se ive i pitanja bez

odgovora.

Upadaju u oi najraznovrsnija mesta odakle su pisma datirana: Pariz, Viareo,

Vorpsvede u Severnoj Nemakoj, Rim, Borgebi, pa Furuborg, u vedskoj, Pariz.

Teko neko oseanje da je svugde na zemlji tu, moralo je goniti tog boleljivog i

vrlo siromanog oveka iz mesta u mesto; njega koji je kazao da je srean u

sobici van grada sa pogledom i izlazom u slobodnu prirodu, i koji je pisao, u

jednom od svojih sjajnih tekstova o Rimu, gradu ija je no velika, zvezdana,

meka od vetrova, da je ipak, Rim zato lep to je svugde lepo.

Deset Rilkeovih pisama jesu u poetski oblik zaodevena velika lekcija o ivotu

ovejem, o unutranjoj samostalnosti oveka. ovek moe i mora biti utruen i

bolan od ivota i sveta, ali mora biti nezavisan od toga. Svaki ovek treba, a

tvorac mora biti svet za sebe, nezavisan od svega spoljanjeg, dobrog i zlog. Kroz

svoj rast i razvie mora se ovek proneti samostalan i sam. Niko nikom ne moe

savetovati ni pomoi u najvanijim stvarima. Meu uslovima za unutranju

samostalnost, od nekoliko poznatih Rilkeovih ideala i energija: samoa,

siromatvo, istoa, strpljenje samoa je u ovim tekstovima dobila najvie

mesta i najsnaniji izraz. Samou ovek ne moe izbei, mada se stalno ljudi

trude da je izbegnu. Ona se vraa sa svakim ozbiljnijim i teim dogaajem; a sve

je u ivotu ozbiljno, a sve ozbiljno je teko. Samoa je dispozicija da neto

primimo, ona je sredstvo da se od neeg odbranmmo. Usamljeni i paljivi

moramo biti kad neto ulazi u nas; a da neto izbegnemo, ne vredi nam ni

preziranje ni oturivanje time se ba uestvuje u stvari vredi samo odlazak u

samou.

to je samoa dublja i bolnija utoliko je vie u oveku hrabrosti za venost.

Ljudi su kukavice, potiskuju od sebe sve nesrodno, neshvatljivo, teko. Kad se to

prima hrabro, nema sudbine spolja, nego iz nas izlazi, poto je postalo jedno s

nama, ono to je sudbina n a a. Ljudi otiskuju Boga, tugu, bolesti, smrt, upravo

ceo ivot, jer se jednako ale na ivot i beali bi rado od njega. Sa optimizmom

jednog sveca-panteiste govori Rilke gorkom mladiu da nema klopki i zamki u

ivotu, da ivot uvek ima pravo, da smo stavljeni u ivot zato to je to element

koji nam najvie odgovara, da smo potpuno slini ivotu, da se ,,s jednom malo

srenijom mimikom ne razlikujemo vie ni od ega to je oko nas.

Verovatno je Rilke pisao sa stalnom primilju: da vremenom moda ipak moe

probiti u mladom oveku pravi tvoraki impuls, i zato je govorio o ivotu u

njegovom probranom obliku, i ponaosob o ivotu tvorca. Pesnik mora sam od

sebe beskrajno mnogo traiti, jer je stvarae nain da se isto ivi, die reine Art

zu leben. Kroz sva pisma, samim sobom, Rilke obilno pokazuje ta to znai. On

je pun ne samo ljubavi, nego potovanja za svaku misao koja mu se javi, za svaku

stvar koju pogleda. Osea se da ga je tome nauilo veliko optenje s prirodom, s

njenim ponositim pojavama, sa malim i sirotim njenim stvarima. Ko prirodu ne

voli, ne zna i ne ume biti sam. Voleti treba u prirodi naroito one stvari u kojima

traje veno, koje se moe voleti, i samotno, u emu se moe tiho uestvovati.

Mladi se, izgleda, potuio Rilkeu da je izgubio Boga. A Rilke ga pita (sa jednim

sedim, dobrim osmehom, osea se) kako se moe Bog izgubiti, bilo da ga ovek

nije ni imao, bilo da ga je imao. Retki ga imaju, ali svako mora oseati da e Bog

doi. ,,Bog, to je zakljuni plod na drvetu na kojem smo mi lie. Bog se gradi u

nama i od nas. A zato to je samoa najbolje i najplodnije u oveku, rad, rang i

poziv na, i Bog se gradi samoom. Vanredna je, ako smemo rei, panteistiko-

hrianska sinteza Rilkeova o neprekidnom poinjanju Boga sa svakim radom

duha, o sigurnom, ali nedovrenom nastadanju Njegovu, tako da ga lino niko od

nas nee dovriti, iako ga moe imati. Sa svaim to radimo sami, bez uesnika i

pristalica, poinjemo Njega; naravno, neemo ga doiveti, kao to nas nisu

doiveli nai pretci.

Ljubav je meu tekim stvarima ovoga ivota najtea. Rilke govori o njoj i

povodom tekoa u spolnom ivotu. Ljudi su telesno uivanje izopaili, kao sve

(jedenje, na primer, i u velikom siromatvu, i u bogatakim presiavanjima).

Pesnik naroito mora znati da je plodnost oveka jedna, telesna i duhovna

plodnost jedno. Spolovi nisu tako tui kakvima su ih ljudi nainili. Povodom te

teme, spominje pesnika Demela (u vezi sa odlomkom Kapusova pisma o

Demelu), priznaje mu veliku umetniku snagu, ali se slae sa Kapusovom

karakteristikom o Demelu: brunstig leben und dichten. U spolnom, nije dosta

ist, voli samo kao mukarac a ne i kao ovek, oseanje spolno mu je puno

divljine. Mlad ovek mora uiti ljubav. Ljubav je rad na sebi, i to sloen i

dugotrajan, pod uslovom da se samoa povisi i udubi radi toga vie no ikad. Sve

ukupno to ovek radi, samo je priprema da se doivi ljubav. Baciti se to pre u

strast, to je izgubiti sebe. Hecpea je to ljudi stavljaju telesno uivanje ,,na

najumornija mesta ivota, kad hoe da se raseju i zaborave. Rilke, dakako, i tu

unosi svoje duboko iskustvo o samoi, i kae da su dvoje koji se vole ,,dve

samoe koje se tite, granie, pozdravljaju.

Iz neverovatnih dubina vadi Rilke beskrajni niz iskustava, kojima se trudi da

mladia, postao on pesnik ili ne postao, naui da se penje ka najviem. On mu se,

mladi Rilkeu, potuio i na nesreno detinjstvo. Rilke, u nekoliko zbijenih kao

olovo tekih reenica kae sve o nesrei usamljene dece, koja su svemu izloena,

a y svemu tua, i opominje da se u takvim sluajevima ne osudi lako, ne kae

lako re: porok. Sa imenima treba bili oprezan. esto se o ime jednog prekraja

razbio ceo jedan ivot.

Kroz sva ta, i takva pisma, Rilke je svega na jednom mestu uzdahnuo nad svojim

ivotom, otet sa plemenitom eljom da ohrabri. Nemojte misliti da onaj koji

pokuava da vas utei, ivi bez muke ispod prostih i tekih rei koje vama

ponekad gode. Njegov ivot je pun truda i tuge, i zaostaje daleko za vaim. Ali da

je drukije, ne bi one rei nikada naao.

italac se na kraju krajeva pita: kako je Rilke to blago mogao baciti u pisma, i u

pisma potpuno nepoznatom i nikada nevienom prolazniku! Ali, seti se zatim da

su i sve pesme i prie Rilkeove tako pisane. Taj pesnik je doterao do onog svetlog

svetakog siromatva, iz kojeg, Boijim udom, tee mo darivanja, najbogatijeg

i najistijeg davanja. Ova pisma su dragocen dokument, redak i jedinstven, kako

pesnik uvlai slavu u tamu i skrivenost, da bi uzrela do ljubavi.

(1931)