УНИЈА ФАКУЛТЕТА ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ

ФАКУЛТЕТ ЗА ПРАВНЕ И ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА: РАДНО ПРАВО

ТЕМА: КОЛЕКТИВНИ УГОВОРИ

Ментор СтудентПроф. др Радосав Момчиловић Бојан Орозовић

НОВИ САД, март 2010.

САДРЖАЈ

1. УВОД..............................................................................................................................3

2. ПОЈАМ И НАСТАНАК КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА........................................4

2.1 Настанак колективних уговора о раду......................................................................4

3. ПРЕДМЕТ, САДРЖИНА И ВАЖЕЊЕ КОЛЕКТИВНИХ

УГОВОРА..........................................................................................................................6

4. УЧЕСНИЦИ КОЛЕКТИВНОГ ПРЕГОВАРАЊА................................................7

4.1 Уговорне странке код колективних уговора о раду................................................8

4.2 Колективно преговарање............................................................................................8

5. ВРСТЕ КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА......................................................................9

6. ПРИМЕНА И МЕСТО КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА У СТРУКТУРИ

ИЗВОРА РАДНОГ ПРАВА..........................................................................................10

7. УГОВОРНЕ ТЕОРИЈЕ О ПРАВНОЈ ПРИРОДИ КОЛЕКТИВНИХ

УГОВОРА О РАДУ........................................................................................................11

7.1 Уводне напомене.......................................................................................................11

7.2 Уговорна теорија.......................................................................................................12

7.2.1 Концепција заступништва....................................................................................12

7.2.2 Концепција уговора у корист трећег лица...........................................................12

7.2.3 Концепција уговора sui generis..............................................................................13

8. СТАТУСНЕ ТЕОРИЈЕ О ПРАВНОЈ ПРИРОДИ КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА О РАДУ........................................................................................................13

8.1 Концепција уније......................................................................................................14

8.2 Концепција нормативног уговора...........................................................................14

8.3 Концепција колективних уговора као закона у материјалном значењу..............14

8.4 Мешовита теорија (Теорија дуплицитета).............................................................14

9. ЗАКЉУЧАК................................................................................................................15

10. ЛИТЕРАТУРА..........................................................................................................16

2

1. УВОД

Предмет овог рада су колективни уговори, као несумњиво најзначајнији извор

нашег аутономног радног права и један од веома важних видова заштите права радника и

њиховог радноправног положаја уопште. Интересовање за ову материју је условљено

значајем ових аката који последњих година добијају и своје заслужено место у правном

систему Републике Србије.

У наставку рада ће бити дат приказ ових, по много чему, нетипичних уговора, с

нарочитим акцентом на њихово позитивно – правно регулисање у важећем Закону о раду

из 2005. године, као и историјски развој ових аката, а посебно место у раду припада

теоријским расправама о правној природи колективних уговора и веома разноликим

схватањима о њиховом карактеру.

3

2. ПОЈАМ И НАСТАНАК КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА

Колективни уговори су специфична, атипична врста уговора који су намењени искључиво регулисању радних односа. Они су својствени само радном праву. Питање правне природе колективних уговора је једно од најспорнијих и најзамршенијих питања у теорији радног права. Неки су им чак оспоравали и улогу извора радног права. Колективни уговори су несумњиво најзначајнији аутономни домаћи извори радног права.

Оскудном изучавању колективних уговора о раду у нашој радноправној теорији после II светског рата, вероватно је допринела и чињеница да су они по завршетку рата били кратко у примени (њихова примена је престала 1946. године). Након тога, све до скора, колективни уговори су примењивани једино у области регулисања радних односа код приватних послодаваца. По својој природи они су инкомпатибилни са радним односима у области рада друштвеним средствима.

Под колективним уговором о раду подразумева се писмени споразум између послодавца, групе послодаваца или послодавачке организације, с једне стране, и професионално – струковне организације радника (синдиката), с друге стране, којим се уређује радноправни режим односа између радника и послодаваца, као и права и обавезе самих странака (потписника) колективног уговора.

Закон о раду наводи да се колективним уговором, у складу са законом и другим прописом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, поступак измена и допуна колективног уговора, међусобни односи учесника колективног уговора и друга питања од значаја за запосленог и послодавца. Према Закону о раду обавезна је писмена

форма.1

Колективни уговори су израз помирења рада и капитала, представљају облик социјалне оријентације тржишног друштва. Са становишта капитала омогућавају планирање производње и инвестиције у предузећу јер је, бар на одређени рок, позната цена рада. Са становишта радника у предузећу представљају гаранцију у погледу најнижих цена

рада.2

2.1 Настанак колективних уговора о раду

Путем индивидуалног уговарања (закључивања индивидуалних уговора о раду), радници су били принуђени, као економски слабија страна, да прихватају оне услове рада које су предвиђали послодавци. Наиме, послодавци и радници су на тржишту радне снаге поступали по начелима грађанског права, као слободни правни субјекти – радник као слободни продавац радне снаге и послодавац као слободни купац радне снаге. Правни основ купопродаје радне снаге био је индивидуални уговор о раду. Но, уговор о раду, заснован на прописима грађанског права о услугама за плату није могао до краја да

________________________________________1 Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005 и 54/2009), чл. 240.2 Јожеф Салма, Облигационо право, пето издање, Нови Сад, 2004, стр. 341

4

обухвати сву сложеност и тежину правног садржаја радног односа. Та индивидуалистичко – либералистичка концепција односа између радника и послодаваца морала је бити коригована из два разлога. Прво, због објективне чињенице да радна снага не може бити третирана у свему по правилима грађанског права као и свака друга роба на тржишту. Јер, за разлику од других роба, радна снага представља укупност физичких и духовних способности у живој личности човека, чија употреба и трошење у радном односу доводи уједно и до стварања нових роба, односно вредности. Друго, субјективни фактор, оличен у радничком покрету и борби радничке класе, коначно је довео до преваге у схватањима да радни однос мора подразумевати и она права и облике заштите радника као човека, као ствараоца нове вредности. Као резултат борбе између синдиката и послодаваца настају

колективни уговори о раду. 3

Појава колективних уговора о раду је у уској вези са развојем и јачањем радничког покрета, односно колективни уговори се јављају као резултат борбе радничке класе за побољшање њиховог радноправног положаја. Револуционарна 1848. година је донела радницима три врло значајна инструмента за њихову даљу борбу – право на синдикално удруживање, право на политичко удруживање и право гласа. Настанак и развој колективних уговора о раду се везује за појаву права на синдикално организовање радника. Тек са појавом синдиката, као професионалних и струковних организација, радници су били у ситуацији да ступају у односе колективног преговарања са послодавцима и да закључују колективне уговоре о раду.

Колективни уговори су били познати у индустријски развијеним земљама Европе и пре 1848. године (у Енглеској и Француској с почетка XIX века), али тек средином XIX века они се почињу чешће сретати у пракси. Код већине земаља Европе прве законске прокламације колективног преговарања срећемо тек након I светског рата и то је време када колективни уговори постају редовним инструментима уређивања радних односа.

У Југославији се колективни уговори први пут помињу у Закону о заштити радника из 1922. године. У Југославији одмах после II светског рата постојала је пракса закључивања колективних уговора – помињу се у Уредби о заснивању и престанку радног

односа из 1948. године. 4

Међутим, у времену од 1948. до 1950. године држава је већ утврдила, путем својих законских и подзаконских аката, комплетан правни режим радних односа, тако да за колективно преговарање ту више није могло бити места. С друге стране, 1950. године уводи се право самоуправљања привредним организацијама (Основним законом о управљању државним привредним предузећима и вишим привредним удружењима од стране радних колектива), које је подразумевало и право радног колектива да сам регулише питања из области радних односа. У таквим условима колективни уговори губе смисао свог постојања као инструменти за регулисање радних односа. То практично значи да су они даље могли бити коришћени у регулисању радних односа само у области рада приватним средствима (рад код приватних послодаваца). Самоуправљање и друштвена својина нису били ''природни амбијент'' за колективне уговоре о раду. Наиме, по дефиницији, видели смо да колективне уговоре закључују синдикати са једне стране и

________________________________________3 Предраг Јовановић, Раgно право, пето издање, Београд, 2003, стр. 73.4 Навеgено gело, стр. 74.

5

послодавци, односно њихове организације, с друге стране. Пошто са увођењем самоуправљања и друштвено – својинских односа нестаје послодавац као власник средстава за рад и као друга странка у радном односу (нико нема право својине над средствима у друштвеној својини ), те пошто се радни односи претварају од односа између радника и послодаваца у односе између самих радника – радника и као произвођача и као управљача, то и колективни уговори губе смисао свог постојања и бивају противречни основама друштвено – економског уређења.

Законом о основним правима из радног односа из 1989. године, међусобни радни односи радника се трансформишу у страначке радне односе, односе који подразумевају постојање двеју странака – радника и послодавца. Тиме се обезбеђују основне радноправне претпоставке за поновно укључивање колективних уговора у наш правни поредак.

3. ПРЕДМЕТ, САДРЖИНА И ВАЖЕЊЕ КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА

У предмет и садржину колективних уговора о раду улазе сва она питања у вези услова рада и поводом рада у радном односу о којима се уговорне стране договоре да их уреде на овај начин. Уговорне стране су, у суштини, слободне при одређивању и утврђивању предмета и садржине колективног уговора. Међутим, може се уговорити само оно што је у складу са законом. Колективни уговор не може садржати одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом.

Предмет и садржина колективног уговора је опредељена у крајњој линији односом снага радничких и послодавачких организација у једном друштву. Од јачине и организованости једних и других (синдиката и удружења послодаваца) зависи обим и квалитет укључивања интереса радника и послодаваца у садржину колективног уговора.

Питања која су Законом о раду експлицитно делегирана упућујућим одредбама, најпре, колективном уговору, затим општем акту, односно колективном уговору и правилнику о раду, или на крају уговору о раду, су основна питања која могу бити предмет

и садржина колективног уговора.5

У нашим условима садржина колективног уговора је углавном омеђена позитивним правом. Према Закону о раду колективним уговором се, у складу са законом и другим прописом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, поступак измена и допуна колективног уговора, међусобни односи учесника колективног уговора и друга питања од значаја за запосленог и послодавца.

Када је у питању садржина колективног уговора, могу се запазити две групе питања које у њу улазе:

________________________________________5 Радосав Момчиловић, Раgно право, Београд, 2010, стр. 183.

6

1) питања везана за права, обавезе и одговорности из радног односа – нормативни

дио колективног уговора и

2) питања везана за права и обавезе самих уговорних странака у вези са

закључивањем и спровођењем колективног уговора, његовим трајањем –

облигационо – правни дио колективног уговора.6

Колективни уговори се искључиво закључују на одређено вријеме и то на период

до три године. По истеку рока од три године, колективни уговор престаје да важи, ако се

учесници колективног уговора друкчије не споразумију најкасније 30 дана пре истека

важења колективног уговора.7

Важење колективног уговора може престати и пре истека рока од три године и то:

1) споразумом свих странака и

2) отказом на начин утврђен тим уговором.

У случају отказа, колективни уговор се примењује најдуже шест месеци од дана

подношења отказа, с тим што су учесници дужни да поступак преговарања започну

најкасније у року од 15 дана од дана подношења отказа.8

4. УЧЕСНИЦИ КОЛЕКТИВНОГ ПРЕГОВАРАЊА

Колективним уговором код послодавца, у складу са законом, уређују се права, обавезе и одговорности из радног односа и међусобни односи учесника колективног уговора. Правилником о раду, односно уговором о раду, у складу са законом, уређују се права, обавезе и одговорности из радног односа:

1) ако код послодавца није основан синдикат или ниједан синдикат не испуњава услове репрезентативности или није закључен споразум о удруживању;

2) ако ниједан учесник колективног уговора не покрене иницијативу за почетак преговора ради закључивања колективног уговора;

3) ако учесници колективног уговора не постигну сагласност за закључивање колективног уговора у року од 60 дана од дана започињања преговора и

4) ако синдикат, у року од 15 дана од дана достављања позива за почетак преговора за закључивање колективног уговора, не прихвати иницијативу послодавца.

________________________________________6 Предраг Јовановић, Раgно право, пето издање, Београд, 2003, стр. 78.7 Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005 и 54/2009), чл. 263.8 Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005 и 54/2009), чл. 264. ст.2.

7

4.1 Уговорне стране код колективних уговора о раду

На страни послодавца као странка се може појавити послодавац као појединац, група послодаваца или послодавачка организација. На страни радника као уговорна странка се увек појављује њихова радничка организација – синдикат.

Међутим, не може се свака послодавачка и радничка организација појавити као странка колективног преговарања и закључивања колективног уговора. У тој улози се могу појавити само оне организације које су:

1) регистроване и овлашћене;2) слободне и професионално – струковне;3) трајне и 4) репрезентативне.

Синдикат се сматра репрезентативним:1) ако је основан и делује на начелима слободе синдикалног организовања и

деловања;2) ако је независан од државних органа и послодаваца;3) ако се финансира претежно из чланарине и других сопствених извора;4) ако има потребан број чланова на основу приступница и 5) ако је уписан у регистар.

Репрезентативним синдикатом код послодавца се сматра синдикат који испуњава претходно наведене услове и у који је учлањено најмање 15% запослених од укупног броја запослених код тог послодавца.

Репрезентативним синдикатом код послодавца сматра се и синдикат у грани, групи, подгрупи или делатности у који је учлањено најмање 15% запослених код тог послодавца.

Репрезентативним синдикатом за територију Републике Србије, односно јединице територијалне аутономије или локалне самоуправе, односно за грану, групу, подгрупу или делатност, сматра се синдикат који испуњава опште услове за репрезентативност и у који је учлањено најмање 10% запослених од укупног броја запослених у грани, групи, подгрупи или делатности, односно на територији одређене територијалне јединице.

Удружење послодаваца се сматра репрезентативним:1) ако је уписано у регистар у складу са законом и2) ако има потребан број запослених код послодаваца – чланова удружења

послодаваца. Репрезентативним удружењем послодаваца се сматра удружење послодаваца у

које је учлањено 10% послодаваца од укупног броја послодаваца у грани, групи, подгрупи или делатности, односно на територији одређене територијалне јединице, под условом да ти послодавци запошљавају најмање 15% од укупног броја запослених у грани, групи, подгрупи или делатности, односно на територији одређене територијалне јединице.

4.2. Колективно преговарање

Ако ниједан од синдиката, односно ниједно од удружења послодаваца, не испуњава услове репрезентативности, синдикати, односно удружења послодаваца, могу закључити споразум о удруживању, ради испуњења услова репрезентативности и учествовања у закључивању колективних уговора.

8

Ако у закључивању колективног уговора учествује више репрезентативних синдиката или репрезентативних удружења послодаваца, односно синдикати или удружења послодаваца који су закључили споразум о удруживању, образује се одбор за преговоре.

У поступку преговарања ради закључивања колективног уговора код послодавца репрезентативни синдикат је дужан да сарађује са синдикатом у који је учлањено најмање 10% запослених код послодавца, ради изражавања интереса запослених који су учлањени у тај синдикат.

Учесници у закључивању колективног уговора су дужни да преговарају. Ако се у току преговора не постигне сагласност за закључивање колективног уговора у року од 45 дана од дана започињања преговора, учесници могу да образују арбитражу за решавање спорних питања. Састав, начин рада и дејство одлуке арбитраже споразумно одређују учесници у закључивању колективног уговора. Рок за доношење одлуке не може бити

дужи од 15 дана од дана образовања арбитраже.9

5. ВРСТЕ КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА

Према предмету и садржини у појединим земљама (Велика Британија) често се прави разлика између процесних и материјалних колективних уговора. Процесни колективни уговори имају за предмет међусобна права и обавезе самих преговарача, уређивање питања везаних за методе решавања колективних радних спорова итд. Материјални колективни уговори садрже клаузуле о најамнинама и другим примањима, о

радном времену, распоређивању радника итд.10

Према нашем позитивном праву разликујемо следеће врсте колективних уговора:1) општи;2) посебни и 3) код послодавца.

Општи колективни уговор и посебан колективни уговор за одређену грану, групу, подгрупу или делатност закључују се за територију Републике Србије.

Посебан колективни уговор закључује се за територију јединице територијалне аутономије или локалне самоуправе.

Општи колективни уговор закључују репрезентативно удружење послодаваца и репрезентативни синдикат основани за територију Републике Србије.

Посебан колективни уговор за грану, групу, подгрупу или делатност закључују репрезентативно удружење послодаваца и репрезентативни синдикат основани за грану, групу, подгрупу или делатност (нпр. Посебан колективни уговор за gржавне органе (''Сл. гласник РС, бр. 23/98 и 11/2009))

________________________________________9 Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005 и 54/2009), чл. 254.10 Предраг Јовановић, навеgено gело, стр. 79.

9

Посебан колективни уговор за територију јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе закључују репрезентативно удружење послодаваца и репрезентативни синдикат основани за територијалну јединицу за коју се закључује колективни уговор.

Посебан колективни уговор за јавна предузећа и јавне службе закључују оснивач и репрезентативни синдикат.

Посебан колективни уговор за лица која самостално обављају делатност у области уметности или културе (самостални умјетници) закључују репрезентативно удружење послодаваца и репрезентативни синдикат.

Посебан колективни уговор за спортисте, тренере и стручњаке у спорту закључују репрезентативно удружење за спортску делатност у физичкој култури и репрезентативни синдикат.

Колективни уговор код послодавца за јавна предузећа и јавне службе закључују оснивач, репрезентативни синдикат код послодавца и послодавац. У име послодавца колективни уговор потписује директор.

Колективни уговор код послодавца закључују послодавац и репрезентативни синдикат код послодавца. У име послодавца колективни уговор потписује директор, односно предузетник.

6. ПРИМЕНА И МЕСТО КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА У СТРУКТУРИ ИЗВОРА РАДНОГ ПРАВА

Општи и посебан колективни уговор се непосредно примењују и обавезују све послодавце који су у време закључивања колективних уговора чланови удружења послодаваца – учесника колективних уговора.

Колективни уговор обавезује и послодавце који су накнадно постали чланови удружења послодаваца – учесника колективних уговора, од дана приступања удружењу послодаваца. Колективни уговор обавезује послодавце и шест месеци након иступања из удружења послодаваца – учесника колективног уговора.

Министар може да одлучи да се колективни уговор или поједине његове одредбе примењују и на послодавце који нису чланови удружења послодаваца – учесника колективног уговора.

Колективни уговор код послодавца обавезује и запослене код послодавца који нису чланови синдиката.

Спорна питања у примени колективних уговора може да решава арбитража коју образују учесници колективног уговора, у року од 15 дана од дана настанка спора. Одлука арбитраже о спорном питању обавезује учеснике. Састав и начин рада арбитраже уређује се колективним уговором.

Учесници у закључивању колективног уговора могу пред надлежним судом да остваре заштиту права утврђених колективним уговором.

10

Општи и посебан колективни уговор, као и њихове измене, односно допуне, региструју се код министарства. Општи и посебан колективни уговор се објављују у ''Службеном гласнику Републике Србије''.

По правној снази, у структури домаћих извора радног права, колективни уговори о раду се налазе одмах иза закона. Колективни уговор не може да садржи одредбе којима се запосленим радницима дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од оних који су утврђени законом. Колективним уговорима могу се утврђивати само већа права и бољи услови рада од оних који су предвиђени у закону.

И међу колективним уговорима постоји одговарајућа хијерархија. Посебни колективни уговор мора бити у сагласности са општим колективним уговором, док колективни уговор код послодавца мора бити у сагласности са посебним, односно општим колективним уговором који обавезује тог послодавца.

У хијерархији извора радног права, иза колективних уговора се налазе општи акти – статут, правилници и други општи акти.

7. УГОВОРНЕ ТЕОРИЈЕ О ПРАВНОЈ ПРИРОДИ КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА О РАДУ

7.1 Уводне напомене11

Проблем правне природе колективних уговора је одавно познат теорији радног права. Говорити о правној природи колективних уговора значи указати на основне правне карактеристике тих аката, како са аспекта њиховог доношења, тако и са аспекта њиховог дејства, у светлу датог правног и фактичког окружења.

У том смислу, колективни уговори садрже и елементе уговора, у грађанско – правном смислу те речи, и елементе норме, у јавно – правном смислу те речи. Наиме, ако се посматра поступак закључивања колективних уговора о раду, онда се ту могу уочити елементи карактеристични за уговоре грађанско – правног типа. Уколико се колективни уговори посматрају са аспекта њиховог дејства, тада се код њих могу уочити елементи нормативног дејства (дејство erga omnes).

Проблем правне природе колективних уговора је врло сложен, а у суштини се своди на питање како спојити уговорну форму ових аката са њиховим нормативним дејством. У теорији радног права уобичајена је класификација свих схватања поводом правне природе колективних уговора у три основне теорије:

1) уговорна теорија;2) статусна теорија и 3) мјешовита теорија.

________________________________________11 Више о овим теоријама видети у: Предраг Јовановић, навеgено gело, стр. 81 – 86.

11

7.2 Уговорна теорија

Уговорна теорија објашњава правну природу колективних уговора по основама институција грађанског права, односно опште уговорне теорије. Ради се, наиме, о третирању ових уговора као класичних уговорних форми које су базиране на:

1) принципима аутономије воље уговорних страна и 2) слободи уговарања и регулисања приватно – правних интереса и

односа. Међутим, пред проблемом објашњења нормативно – правног дејства колективних

уговора (не ради се само о дејству intuitu personae, већ erga omnes), уговорна теорија посеже за познатим обрасцима грађанског права:

1) концепција заступништва;2) концепција уговора у корист трећег лица и 3) концепција уговора sui generis.

7.2.1 Концепција заступништва

Схватања која полазе од института заступништва, односно пуномоћства, третирају колективне уговоре као уговоре о пуномоћству, тј. извршењу једног мандата у коме синдикални орган, као једна уговорна страна, представља у ствари пуномоћника чији су властодавци његови чланови (радници).

Међутим, уговор о пуномоћству је акцесорне природе, он је помоћни елемент са којим се може закључити један правни посао, али који се потпуно разликује од тог уговора. Извршени правни посао по основу пуномоћства дејствује, уколико је предузет у границама пуномоћства, непосредно и то према властодавцу, тако да се пуномоћник јавља као извршилац туђих послова.

Код колективних уговора, синдикат који је закључио тај уговор се појављује на првом мјесту, он ступа у личне обавезе, он стиче своја права – нарочито право да се појави пред судом/ арбитражом у случају спора.

7.2.2 Концепција уговора у корист трећег лица

Институцијом уговора у корист трећег лица, такође се, не може објаснити правна природа колективног уговора. Заправо, уговором у корист трећег лица једна уговорна страна се обавезује према другој да нешто учини у корист трећег лица. Треће лице (бенефицијар) стиче из наведеног посла одређена права и корист, али не и обавезу да све то прихвати. Но, код колективног уговора не постоји слобода избора чланова (који су представљени преко уговорних странака) око прихватања или неприхватања садржине тог уговора. И радници, и послодавци су дужни да при закључивању појединачних уговора о раду поштују одредбе колективних уговора.

Организоване раднике и послодавце (у синдикате и привредне коморе и друге послодавачке организације) не можемо сматрати никаквим трећим лицима или властодавцима у смислу поменутих уговорних концепција.

12

Сем тога, овом теоријом се не може објаснити чињеница да колективни уговори могу да обавезују и оне раднике и послодавце који нису чланови синдиката, односно удружења послодаваца.

7.2.3 Концепција уговора sui generis

Концепција уговора ѕui generis, или безименог уговора, уважавајући сву сложеност проблема правне природе колективног уговора, полази од тога да се његова природа не може објаснити по аналогији ни са једним познатим (именованим) уговором.

По овом схватању колективни уговори о раду су посебне правне природе. У самим тим уговорима леже разлози њиховог постојања и они сами себе правно оправдавају.

У изналажењу објашњења овог проблема, у оквиру концепције уговора ѕui generis, појавила су се схватања о колективном уговору као уговору о приступу. Међутим, уговором по приступу не може се објаснити проблем правне природе колективних уговора. При закључивању колективног уговора, посредством синдиката, учествују сами радници, те их можемо третирати као страну у преговарању, а не као страну која приступа већ закљученом уговору.

8. СТАТУСНЕ ТЕОРИЈЕ О ПРАВНОЈ ПРИРОДИ КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА О РАДУ

Статусна теорија стоји на становишту да се правна природа колективних уговора не може објаснити грађанско – правним начелима. Према овој теорији колективни уговор је, заправо, једна врста колективне конвенције о раду која нормира општа правила о условима рада и правима и обавезама поводом рада у радном односу. У том смислу, колективни уговор представља норму, односно закон на основу кога се закључују појединачни уговори о раду.

Разлика између колективних уговора и уговора чистог грађанско – правног карактера је у њиховом предмету и циљу. Наиме, код уговора обе уговорне стране теже различитим стварима и циљевима: једна тежи да постане повјерилац, а друга дужник. Тако се на основу уговора ствара једна субјективна и индивидуална правна ситуација која везује само уговорне стране. Код колективне конвенције о раду тога нема, јер обе стране хоће исту ствар – стварање једног општег правног правила, једног закона у материјалном смислу. Отуда, они теже истом циљу – утврдити опште правило по коме треба закључивати индивидуалне уговоре о раду. У оквиру статусне теорије о правној природи колективних уговора о раду развило се више концепција, од којих су најзначајније:

1) концепција уније;2) концепција нормативног уговора и 3) концепција колективних уговора као закона у материјалном

значењу.

13

8.1 Концепција уније

Концепција уније полази од јединственог циља уговорних странака код колективног уговора – утврдити општа и јединствена правила понашања о условима рада. Тих правила се придржавају и радници и послодавци код закључивања индивидуалних уговора о раду. Тако се успоставља хармонија класних интереса радника и послодаваца и изражава њихова солидарност.

Међутим, сама пракса многобројних спорова и штрајкова поводом закључивања и примјене колективних уговора, показује да не постоји никаква унија класних интереса и циљева радника и послодаваца.

8.2 Концепција нормативног уговора

Ако колективни уговор не значи интересно уједињење радника и послодаваца путем споразума, онда је он уговор с правно признатим нормативним дејством. Нормативна обиљежја колективном уговору даје правни поредак, те се он претвара у ''уговор закон'' са свим легислативним обиљежјима.

Ова концепција нарочито наглашава нормативна дејства колективног уговора, али ни она не решава до краја питање правне природе колективних уговора. Јер, пре свега, колективни уговор не ствара правне норме као што то чини закон, већ правне норме дају колективном уговору легислативна обележја.

8.3 Концепција колективних уговора као закона у материјалном значењу

Ова варијанта статусне теорије колективним уговорима даје обележја закона у материјалном значењу.

Колективни уговори су законодавни акти утврђени од стране приватних организација (радника и послодаваца) уговорним путем. Они су, дакле, аутономни закони који стварају објективно право.

Ипак, колективни уговори се не могу третирати као закони који стварају објективно право, јер из чињенице да закон колективном уговору признаје нормативно дејство не може се закључити да и тај уговор постаје закон. Ово стога, јер радничке и послодавачке организације, као творци колективних уговора, немају своју посебну сувереност и самосталност у стварању тих уговора, одвојену од суверености државе.

8.4 Мешовита теорија (теорија дуплицитета)

Мешовита теорија (или теорија дуплицитета) покушава да на прихваћеним концепцијама уговорне и статусне теорије гради компромисна уговорно – нормативна схватања о правној природи колективних уговора. Према овој теорији, колективни уговори истовремено садрже и уговорне и нормативне елементе.

Уговорни елементи се везују за чињеницу да се колективни уговор закључује између уговорних страна, рађајући уговорне обавезе међу њима. Предмет и садржина колективних уговора, иако је у складу са законом, ипак је резултат споразума његових странака.

14

Нормативни елементи колективног уговора везују се за чињеницу да он садржи такве одредбе које попут закона стварају једну објективну и сталну правну ситуацију. Правну ситуацију која није омеђена субјективитетом уговорних странака, већ се односи на неограничен број субјеката при закључивању индивидуалних уговора о раду.

Колективни уговор има '' тело једног уговора, а душу једног закона''.

9. ЗАКЉУЧАК

На крају овог рада могу се истаћи најважније карактеристике колективних уговора које их и чине посебним извором права у Републици Србији.

Kолективни уговори су врста уговора који производе правна дејства за сва лица која припадају одређеној групи (колективу или некој организацији) која је уговор закључила. Правно дејство ових уговора простире се и на оне чланове групе који нису дали своју сагласност или су постали чланови те групе касније, после закључења уговора. За настанак уговора довољно је да је сагласност за закључење уговора дала већина чланова те групе. Ови уговори углавном садрже само опште одредбе којима се регулише одговарајући правни однос или опште услове под којима ће убудуће чланови те групе имати да закључе своје индивидуалне уговоре.

Колективни уговор о раду је најтипичнији пример. Међутим, он је издвојен из грађанског права чинећи са осталим институтима предмет проучавања посебне гране права – радног права. Колективни уговори представљају аутономно право као доминантан представник чије закључивање обично захтева сложен и дуготрајан процес регулисан важећим одредбама Закона о раду из 2005. године, и у коме се покушавају помирити супротстављени ставови двеју страна: синдиката и представника послодаваца. Колективно преговарање, односно преговарање о условима рада и зарадама, а као резултат успешних преговора и закључивање колективних уговора на свим нивоима, приоритетна су тема сваке синдикалне организације, јер имају директан утицај на материјални и социјални положај запослених.

Значај колективних уговора се огледа и у томе што уколико суд нађе да су одредбе индивидуалног уговора у супротности с општим одредбама постављеним колективним уговором или да је овакав уговор у суштини противан колективном уговору дужан је да овакав уговор прогласи без дејства, или само неке његове одредбе, уколико нађе да остатак уговора може и без њих да опстане.

2008. године је донет важећи Општи колективни уговор (''Сл. гласник РС, бр. 50/2008, 104/2008 – Анекс I и 8/2009 – Анекс II) око чије примене су у јавности вођене жустре расправе и чије доношење је трајало пуних три године, из чега се лако уочава сложеност саме материје и тренутног политичког и економског амбијента код нас.

15

10. ЛИТЕРАТУРА

1. Радосав Момчиловић, Раgно право, Београд, 2010.

2. Предраг Јовановић, Раgно право, пето издање, Београд, 2003.

3. Јожеф Салма, Облигационо право, пето издање, Нови Сад, 2004.

4. Дубравка Стајић, Уставни карактер колективних уговора, Политичка Ревија, бр. 1/2004, стр. 277 – 283.

5. Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005 и 54/2009)

6. Општи колективни уговор (''Сл. гласник РС, бр. 50/2008, 104/2008 – Анекс I и 8/2009 – Анекс II)

7. Посебан колективни уговор за државне органе (''Сл. гласник РС, бр. 23/98 и 11/2009)

16