Radivoje Mikić

TIPOVI OPISA U POEZIJI VLADISLAVA PETKOVIĆA DISA

U poeziji Vladislava Petkovića Disa, a posebno u pesmama iz knjige Utopljene duše, srećemo različite tipove opisa. Primera radi, u pesmi „Na onome bregu" srešćemo opis koji je zasnovan na vrlo visokom stepenu apstrahovanja, udaljavanja od svega što je empirijski sastojak. Zahvaljujući tome, biće konstituisana jsdna sasvim osobena stvarnost u kojoj posebno važno mesto dobijaju prostor i vreme. Kada je o prostoru reč, za njega je karakteristično to što je dočaravan kroz postupak simbolizacije. Zato su njegovi osnovni sastojci uzeti ne iz biljnog ili predmetnog sveta već iz sfere onoga što simbolizuje sam život i sreću: „Na onome bregu što je nad životom / Tražio sam mesto gde stanuje sreća." Drugim rečima, onaj ko je zamišljen kao putnik, a u pesmi ima poziciju lirskog subjekta, kao da se obreo ne u nekoj stvarnoj životnoj situaciji, već kao da pokušava da, izdvojen od svega onoga što je sam život u svojim svakodnevnim manifestacijama i sadržajima, pronađe suštinu života („mesto gde stanuje sreća"). Otuda je on i sam izmešten van života (a o toj izmeštenosti svedoči i to što se on nalazi „na onome bregu što je nad životom"), otuda je on došao u priliku da pronađe nešto što je po svemu izuzetno (dok putuje on je „okružen lepotom"), a vrhunac tog njegovog boravka tamo gde „stanuje sreća" je mogućnost da ide „iz predela snova u predele cveća". Kao što se vidi, predeo kroz koji se kreće lirski subjekt je uređen tako da je iz opisa potisnuto sve pojedinačno, sve ono što ulazi u sklop pojmova život, sreća, lepota, snovi. A kad tome dodamo i činjenicu o kojoj svedoči početak drugog katrena u pesmi („I ja sam se peo, uzdizao gore"), činjenicu koja svedoči o vertikalnoj organizaciji slike sveta, o tome da je sve raspoređeno po mitološki kodiranoj osi dole –gore, postajemo još svesniji da je Vladislav Petković Dis u ovoj pesmi opis gradio na način koji je, u svim svojim elementima, usklađen sa temom pesme. A tema pesme bi se mogla povezati sa romantičarskim toposom mrtve drage. Tačnije rečeno, lirski subjekt u pesmi govori o svom pokušaju da zađe u onaj svet i da se tamo susretne sa umrlom dragom. Ne treba posebno isticati da je i sama tema umnogome reprezentativna za poeziju Vladislava Petkovića Disa i da se, barem po tematskim elementima, pesma „Na onome bregu" može povezati sa središnjim tokom u Disovoj poeziji. Opisujući, dakle, svoje kretanje naviše, pojačavajući time utisak da se udaljava od svega ovozemaljskog, lirski subjekt umrlu dragu postavlja u središte onostranog sveta („mislio sam da si na najvećem visu"), dajući joj time, doduše posredno, i određene vrednosne atribute. A to što bi ona, nalazeći se na najvećem visu, trebalo da „plete vence" i donosi bokore" tih ispletenih venaca, može da se shvati i kao neka vrsta konkretizacije samog mesta „gde stanuje sreća". To mesto je povezano sa cvećem i mirisom kao svojim osnovnim atributima.

Mada je od samog početka pesme jasno da se lirski subjekt, izmeštajući prostor kroz koji se kreće izvan ovog sveta, obreo u nestvarnom, imaginarnom prostoru, u trećem i ujedno završnom katrenu u pesmi se i neposredno ukazuje na tu maštensku prirodu svega o čemu je reč: „Ali ta je slika prevučena prahom, / I stoji ko spomen minulih obmana." Jednom reči, lirski subjekt ovde istovremeno čini dve stvari. On najpre sve pomera na vremenskoj osi u prošlost, ističući da je zato reč o slici koja je „prevučena prahom", a, na drugoj strani, određujući ontološki status same slike, on govori o nečemu što je sećanje na davne obmane, na umnožene varke. To je i osnovni razlog što lirski subjekt ističe da slici koju je dočarao kao simbol sreće prilazi povremeno („katkad"), ali joj prilazi „sa tugom i strahom". Smeštajući u semantičko središte čitavog katrena ovo „sa tugom i strahom", lirski subjekt oseća potrebu da konkretizuje sadržaj tog približavanja pa ga upoređuje sa načinom na koji prilazi „dragan dragoj posle mnogih dana". U tom prilasku, van svake sumnje, mora biti i mnogo tuge i mnogo straha.

Sem samog opisa koji je ostvaren tako da sam po sebi sugeriše da se lirski subjekt obreo izvan ovog sveta u pesmi „Na onome bregu" pada nam u oči i vremenska komponenta uneta u tačku gledišta sa koje se oblikuje opis. Reč je sve vreme o nečemu što je smešteno u prošlost, nečemu što

1

je samo „spomen minulih obmana". Posebno je važno i to što se pokušaj pronalaženja „mesta gde stanuje sreća" ponavlja, što je, dakle, u pitanju stalna potreba da se „sa tugom i strahom" prilazi slici onih prizora sreće koji su čisto utvarni, maštenski. Ponavljanje pokušaja dolaženja na „mesto gde stanuje sreća" svedoči i o tome da opisani prizor ima vremensku dubinu, pošto je reč o nečemu što se višekratno ponavlja, postajući time i višekratno svedočanstvo o neuspehu i porazu lirskog subjekta.

Kad pogled sa pesme „Na onome bregu" prenesemo na druge pesme u zbirci Utopljene duše, i posebno na one najpoznatije i najbolje, videćemo da i u njima i opis i vremenska perspektiva uneta u opis imaju ista svojstva. Primera radi, u pesmi „Tamnica" nije reč o nekom izdvojenom trenutku već o čitavom životu: „To je onaj život, gde sam pao i ja." A duž čitave pesme susrećemo samo simbolički predstavljenu stvarnost u kojoj se obreo lirski subjekt (on u život dolazi „s nevinih daljina, sa očima zvezda", on ima suzu koja nije prolivena u nekoj konkretnoj situaciji već samo „nesvesno sija". Svaka pojedinost vezana za status lirskog subjekta u svetu je dočarana kroz uključivanje simbolike u sam opis. Pošto je pesma „Tamnica" zamišljena kao „pregled" svih životnih situacija kroz koje je prošao lirski subjekt, nije teško zapaziti i pokušaj da se u njoj sledi osnovno narativno načelo o linearnosti (načelo „a šta onda").

Ističući da je njegov prvi korak na životnom putu obeležila „suza... što nesvesno sija", lirski subjekt će svoje najranije detinjstvo prikazati u svetlu simbolike boravka „u kolevci tužnoj". Da bi motivisao atribut „tužna" lirski subjekt ističe da je i u kolevku dospeo „sa nimalo znanja i bez moje volje / Nepoznat govoru i nevolji ružnoj" i da je u takvoj situaciji mogao samo da plače („I ja plakah tada"). A da bi pokazao da ni plač nije izmenio njegov položaj, on podvlači: „Ne beše mi bolje" i dodaje da je dugo ostao u krajnje nepovoljnom životnom položaju („I ostadoh tako u kolevci tužnoj"). I u pesmi „Tamnica" prostor uveden u opis je raščlanjen na dole i gore. Simbol onoga što je dole je zemlja a simbol onoga što je gore su zvezde. Osnovna drama lirskog subjekta je i sadržana u tome što „beže zvezde iz mojih očiju" i što „pri beganju zvezda zemlja je ostala". Tako se, drugim rečima, u pesmu uvodi neka vrsta dramatike, oličene u sukobu vrednosno različito intoniranih sfera. I u pesmi „Tamnica" tačka gledišta sa koje se oblikuje opis smeštena je najvećim delom u prošlost. Lirski subjekt govori o životu koji kao da je izvan njega („To je onaj život"), izvan prostora u kome se on sam nalazi. A u taj život on je „pao" i o svim radnjama koje su usledile nakon pada takođe se govori u prošlom vremenu („plakah tada", „ne beše mi bolje", „ne znadoh da mi krv struji i teče"). Prelazak na drugu vremensku ravan, koja se uslovno može odrediti kao sadašnjost, izrazitije obeležen onim „I tu zemlju danas poznao sam i ja" neće uneti preokret u smisaonu ravan samog lirskog opisa, pošto će lirski subjekt i dalje svedočiti o svom teskobnom i nepovoljnom položaju u životu: „I tu zemlju danas poznao sam i ja / Sa nevinim srcem, al bez mojih zvezda, / I sa suzom mojom što mi i sad sija / I žali ko tica oborena gnezda." Ističući još da je „zakovan za zemlju što životu služi" a da mu „venac snova' „glavu kruži", lirski subjekt i rezimira prethodni opis i priprema podlogu za sliku svog stapanja sa svetom u koji je bačen: „Kao stara tajna ja počeh da živim, / Da osećam sebe u pogledu trava / I noći, i voda; i da slušam biće / I duh moj u svemu kako moćno spava / Ko jedina pesma, jedino otkriće." Sam kraj pesme „Tamnica" je u znaku ovih slika stapanja lirskog subjekta i sa „govorom šuma" i sa „zaspalim visinama". Ono što je posebno značajno kad je reč o pesmi „Tamnica" svakako je činjenica da je samoj pesmi dato vrlo značajno mesto („I duh moj u svemu kako moćno spava / Ko jedina pesma"). Simbolika „jedine pesme" je, naravno, teško odrediva ali nam pokazuje da se pesma kao osnovni tematski element nije tek tako obrela u pesmi „Možda spava". Doduše, u pesmi Možda spava" nije reč o „jedinoj" već o „jednoj pesmi", ali su i njoj dati visoki atributi (,Kao da je pesma bila sreća moja sva"). Kao što je pesma „Tamnica" na semantičkom planu zasnovana na suprotstavljanju zvezda i zemlje, tako je pesma „Možda spava" osnovni element unutarnje dinamike dobila suprotstavljanjem sna i jave, sna i svega sa čime se lirski subjekt susreće izlazeći iz sna. I u pesmi „Možda spava" veoma važnu ulogu ima nastojanje da se, primera radi, snu da značenje koje će mu omogućiti da u sebe „upija" raznolike sastojke: „U snu svome nisam znao za buđenja moć, / I da zemlji treba sunca, jutra i

2

zore, / Da u danu gube zvezde bele odore; / Bledi mesec da se kreće u umrlu noć." Konkretizujući sadržaj reči san, lirski subjekt ne napušta sasvim plan simboličkog (očigledno je da reč zemlja u navedenom stihu ima i doslovna i nedoslovna značenja), jednako kao što je očigledno da mu je veoma stalo da istakne svojstva stvari i pojava („bele odore", „bledi mesec", „umrla noć").

I pored nastojanja da se ponešto u pesmi konkretizuje, mora se istaći da ključni elementi ostaju u sferi izrazite neodređenosti. Naime, govoreći o snu iz kojeg je izašao, lirski subjekt će, pored ostalog, istaći i okolnost da se u tom snu susreo sa „očima nekim" i sa „nebom nečijim", ali se i te oči i sve što bi moglo biti neki od njihovih atributa gube u sveopštoj nsodređenosti i nejasnosti. A pošto predmet o kome je sve vreme reč u pesmi „Možda spava" dolazi iz sna-sećanja, logično je što se u njemu gube obrisi stvari i pojava („Kao da je san mi ceo bio od pene"). To rastakanje materije sećanja je tako snažno da lirski subjekt ima utisak da se sve što je smešteno u sećanje pretvara u zaseban svet, svet koji stiče gotovo telesno ovaploćenje i konkretnost („Il te oči da su moja duša van mene"). Odvajanje duše od tela je podloga na koju je postavljen opis onog duševnog stanja u kome je došlo do „brisanja" svih sadržaja sačuvanih u sećanju („Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih"). Redukcija celokupnog predmetno-iskustvenog sveta, svođenje tog sveta na oči koje „po životu vode i gone" je u pesmi postala osnova za ukrštanje i prožimanje onostranog i ovostranog sveta (o tome svedoči i to što oči o kojima je reč dolaze odnekud i dolaze samo u san, drugim rečima, one ostaju u sferi privida i slućenja nečeg nepoznatog i tajanstvenog). Kao što se u pesmi „Na onome bregu" javlja motiv mrtve drage tako se i u pesmi „Možda spava", postepeno, ovaj motiv uvodi u vidokrug lirskog subjekta. Onda kada se oči pretvore u „tu ljubav i taj put sreće" lirski subjekt će objaviti da u snovnoj izmaglici vidi „njene oči, njeno lice, njeno proleće". On će to lice videti samo u snu a imaće utisak da ga draga gleda iz neke ravni koja je izvan samog života („I njen pogled što me gleda kao iz cveća"). I ovde je sasvim očigledno da se pojedinim rečima daje dopunsko značenje, najvidljivije u samoj reči cveće. Cveće kao da je oznaka i za utopijski predeo sreće koje više nema. Na odsustvo drage se i neposredno ukazuje („Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas"), kao što se neposredno ukazuje i na neodredivost ambijenta u kome se ona nalazi po izlasku iz života („Ne znam mesto na kom živi ili počiva"). Uvodeći u perspektivu iz koje govori o dragoj i grob („Možda spava, i grob tužno neguje joj stas"), lirski subjekt prirema podlogu za kazivanje o nečemu što je ovaploćenje nezemaljske lepote („Možda spava sa očima izvan svakog zla, / Izvan stvari, iluzija, izvan života, / I s njom spava, neviđena, njena lepota"). Neviđena lepota je vezana i za dragu i za san kao područje njenog objavljenja i ona pokazuje da je Vladislav Petković Dis u pesmi „Možda spava" na vrlo efektan način koristio onaj tip opisa u kome je redukcija običnih, svakodnevnih životnih sadržaja osnovna komponenta.

Istovremeno, semantički kontrast java-san, odnosno stvarno-maštensko je, pored drugih elemenata, zasnovan i na vremenskoj komponenti. San je pomeren u prošlost, on je viđen kao neko prethodno i izgubljeno stanje, on je simbol onih trenutaka u kojima je lirski subjekt imao svoju dragu, znao njen glas, jednako kao što je znao i sve pojedinosti o njenom životnom vidokrugu. Java, pak, obuhvata sadašnjost lirskog subjekta, trenutke u kojima se snovna materija rastače, od lika drage u sećanju su zadržane samo oči, i oči postaju osnova za rekonstrukciju, odnosno ponovno prizivanje njenog lika, vraćanje trenutaka zauvek izgubljene sreće, čiji je simbol i onaj pogled „iz cveća". U semantičko-simboličkoj ravni ove pesme kao da je izvršeno jednačenje pesma = draga (osnova za jednačenje je i to što je pesma zaboravljena a draga je mrtva ili možda mrtva, zatvorena u sećanje, u snovnu izmaglicu). Vremenski planovi ne samo što su dati u nekoj vrsti kontrasta već su i vrednosno oponirani. Prošlost, odnosno ono što je ušlo u sadržaj sna o kome lirski subjekt govori je sadržaj one pesme koju je na ulasku u svet jave zaboravio. Sadašnjost, izjednačena sa javom, uvek je negativno određena („Ja sad jedva mogu znati da imadoh san", „Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas" i sl.).

I pesma „Nirvana" je oblikovana tako da nam najpre pada u oči sama priroda lirskog opisa. A u tom opisu nema konkretizacije, tu je reč o „mrtvima", „novim grobljima", „starim vekovima", o „žrtvi"

3

i o „boji prolaznosti stvari". Svakako da je u nabrajanju onoga sa čime se lirski subjekt suočio u toku noći najzagonetnija sama „boja prolaznosti stvari", odnosno pretvaranje lirskog subjekta u reprezentanta suštine prolaznosti. Isto tako, kad bude rekao da su ga u toku noći pohodila „mora, sva usahla, bez vala i pene" i kad bude u opis uveo oksimoronsku pojedinost („Mrtav vetar duvao je s gora"), lirski subjekt će samo nagovestiti stepen prožimanja svog sveta sa svetom mrtvih. Zahvaljujući tom prožimanju će ga „pohoditi sreća mrtvih duša, i san mrtve ruže", jednako kao što će se tokom jedne noći objaviti „sva mrtva proleća" i s njima „mirisi mrtvi".

I to što u toku noći lirskom subjektu dolazi „mrtva ljubav iz sviju vremena" i što ta ljubav vraća i sve zaljubljene „pod poljupcem mrtvih uspomena" pokazuje u kojoj meri se njegov svet prožima sa svim vidovima nestalog, ugašenog života. I ne samo što se lirskom subjektu u snu javljaju umrla bića i ono što je bio sadržaj života tih bića nego se i čitav pejzaž iščezlih svetova obnavlja: „tu su bili umrli oblaci, / Mrtvo vreme s istorijom dana, / Tu su bili poginuli zraci". Sveukupnost nestalog sveta lirski subjekt imenuje rečju nirvana i nastoji da pokaže kako upravo ta nirvana počinje da se personifikuje: „I nirvana imala je tada / Pogled koji nema ljudsko oko: / Bez oblaka, bez sreće, bez jada, / Pogled mrtav i prazan duboko." Sasvim je očigledno da je reč o negativnoj, obrnutoj personifikaciji, koja umesto približavanja određenim svojstvima podrazumeva udaljavanje od njih. Zato je lirski subjekt i mogao da kaže da nirvana u njega gleda pogledom u kome kao da je „kam" neki. Takav pogled pada „na mene i snove, / Na budućnost, na prostor daleki, / Na ideje i sve misli nove."

I iz ovog opisa vidi se u kojoj je meri potisnuto sve pojedinačno, u kojoj meri je on dobio čisto simboličku funkciju. Otuda se i može reći da snovi, budućnost, daleki prostor, ideje i nove misli reprezentuju sve sastojke života koje nirvana svojim pogledom okamenjuje, poništava. U pesmi „Nirvana", dakle, opis je apstraktan, on ne obuhvata empirijsku stvarnost već ono na šta se ona u simboličkom predstavljanju može svesti. Zato je u ovu pesmu uključeno nekoliko elemenata koji omogućavaju da se semantički procesi zasnivaju na kontrastima (život-smrt, sreća-nesreća, životna punoća-okamenjivanje svakog vida života i sl.). Otuda mi se i čini da upravo kontrasti, naporedno postavljanje simbola različitog značenja omogućava Vladislavu Petkoviću Disu da u pesmi „Nirvana" do krajnjih konsekvenci dovede viziju nestanka života, trenutke trijumfa „boje prolaznosti stvari". Nema sumnje da ukupnom efektu doprinosi i sama kompozicija, zatvaranje prstena ponavljanjem prve strofe na kraju pesme.

Ne treba posebno isticati da i u ovoj pesmi srećemo takvu organizaciju vremenskog plana u kojoj je prošlost dobila prednost. Opisujući ono što mu se dogodilo „noćas", ostavljajući lirski opis neprekidno u sferi evokacije i snovnog života, lirski subjekt nam pokazuje da izbor vremenske perspektive ima vrednosno značenje. Okretanje prošlosti, uzimanje predmeta opisa iz sfere onoga što pripada prošlosti ne mora biti potraga za izgubljenom lepotom i snovima. Tako će, primera radi, u pesmi „Prva zvezda", u kojoj se javljaju i tematski elementi vrlo bliski onima iz „Nirvane", prošlost biti viđena samo kao podloga za sliku nestalog sveta: „Moja miso lagano se kreće / Kroz grobove u mrtve minute", „Gledam doba izgubljeno, tavno... Vidim prošlost po’abanu davno". Kad je reč o vremenskoj perspektivi u organizaciji lirskog opisa, posebno je zanimljiva pesma „Jutarnja idila", pošto u njoj srećemo dvostruki vremenski kontrast. Sam lirski subjekt ističe neku vrstu preloma u sopstvenom životu: „Imao sam i ja veselih časova, / Nije meni uvek bilo kao sada; / Imao sam i ja čase bez bolova, / Osmejaka vedrih i radosti, mada / To je davno bilo." Uvodeći u svoj opis kao ključni element vremensku perspektivu i vezujući za nju najvažnije promene, lirski subjekt gradi osnovu na koju će smestiti niz motiva. Prvi je među njima motiv tame koja sve obuzima („Po zidu se penje u čudnim slikama"), a tu je i motiv mrtve drage, njenog „groba lednog".

Na takvu motivsku osnovu je postavljena slika „srećnog jutra jednog". I tu se srećemo sa aktiviranjem drugog kontrasta. Jutru o kome je reč prethodi nešto tajanstveno, apokaliptično („Ustao sam rano, preko običaja; / Otvorio prozor. Izgledaše kao / U prirodi da je bilo okršaja / Nekog groznog, strašnog"). Mada je sam apokaliptični prizor, tačnije, trenutak u kome je „u prirodi" došlo do „okršaja

4

nekog groznog, strašnog", smešten u onu vrsmensku ravan koja nije predmet opisa, ono što lirski subjekt vidi u času svog buđenja, u času ulaska u svet koji je prošao kroz taj strašni okršaj je, samo po sebi, svedočanstvo upravo o apokalipsi: „Neba niše nema", „Oblici se sivi uplašeno nagli", „Tamo videh kako zalaze sva bića, i propast ih nosi", „Videh da se gasi i svetlost i pak'o,/ Neku mutnu utvar da maše i kosi". Iako je u svim ovim iskazima sadržana neka pojedinost koja svedoči o nestanku neba i „zalasku svih bića", lirski subjekt će, budući da je samim prizorom iznenađen i da ne uspeva da pronikne u njegov smisao, nastaviti da prikazuje detalje vezane za ono što se odvijalo pred njegovim očima: „Uz očajni ropac umirahu gresi, / Kupljeni životom: to mre vasiona", „Umirahu boje, / S njima duše ljudi i grobovi njini", „I nesta planeta i životu traga: izumire i smrt. Više nema ljudi", „Minu sve što beše, htede biti ikad./ Tama se uvuče u ideju snova."

Rezimirajući ovaj podrobni opis gašenja života u jutarnjem ambijentu, lirski subjekt kaže da je tama koja se pela uz zidove uspela da se uvuče i „u ideju snova" i da tako potpuno zastre sadržaj njegovog vidika. Ono što, barem na prvi pogled, deluje neočekivano i neobično je način na koji lirski subjekt unosi završni ton u svoj opis: „Raskošnije smrti nisam gled'o nikad. / Imao sam i ja veselih časova." Nema sumnje da su tonovi uneti u završne stihove u pesmi u skladu i sa samim naslovom („Jutarnja idila"). O kakvoj je idili reč? Romantičarski pesnici su, vrlo često, idiličan doživljaj vezivali za jutarnji pejzaž ali u taj pejzaž nisu unosili sadržaj koji je Vladislav Petković Dis uneo. Ako „mre vasiona", ako su „umrle boje, s njima duše ljudi i grobovi njini", mogu li te pojedinosti obrazovati okvir za idiličan doživljaj. Sasvim je očigledno da u ovoj pesmi postoji neka vrsta dubokog semantičkog kontrasta između naslova i osnovnog sadržaja lirskog opisa i da se taj kontrast mora posmatrati kao okvir za uvođenje ironičnog tona u ovu pesmu Vladislava Petkovića Disa. Kao da već u ovoj pesmi srećemo podlogu na koju su postavljene neke od pesama Miloša Crnjanskog u kojima takođe postoji izraziti nesklad između žanrovske oznake koju nose i smisaonih tonova koji su uneti u samu pesmu. „Srećno jutro jedno" o kome govori lirski subjekt u pesmi „Jutarnja idila" Vladislava Petkovića Disa kao da nam govori i o preokretanju vrednosne perspektive. Ono što užasava, ono što svedoči o propasti svih vrednosti i lepota izaziva uživanje i postaje svedočanstvo o tome da „imao sam i ja veselih časova". To što su ti časovi odmaknuti u neko davno vreme pokazuje u kojoj je meri vremenska perspektiva važan element i u lirskom opisu sadržanom u pesmi „Jutarnja idila". Smeštajući trenutak brisanja svih vidova i sadržaja života u neko davnoprošlo vreme, lirski subjekt kao da gradi podlogu za još jednu vrstu uključivanja ironičnih tonova u svoju tačku gledišta. Naime, idealizaciju nekog pejzaža, idiličan doživljaj nekog prizora pesnici prethodnih epoha su, po pravilu, smeštali u prošlo vreme, nastojeći, drugim rečima, da samim vremenskim tokom označe (tačnije rečeno: simbolizuju) vrednosno pražnjenje ljudskog života. Otuda bi se i moglo reći da pesma „Jutarnja idila" pored svega ostalog sadrži i važne intertekstovne komponente, zahvaljujući kojima se ona može posmatrati kao jedno izuzetno značajno ostvarenje Vladislava Petkovića Disa.

Sasvim drugačiji tip lirskog opisa srećemo u pesmi „Na Kalemegdanu". Ono što je osnovna odlika ovog opisa je svakako nastojanje da on bude mimetičan, da zahvati sadržaje čija je veza sa empirijom nesumnjiva: „Dan julski i vreo umoran odlazi. / Uz šuštanje lišća razdragano, glasno, / Javljaju lahori da veče dolazi." Osnovni cilj je da se, što plastičnije, prikaže sam tok vremena i da se, opet, vreme poveže sa životnim sadržajima: „S njim i suton ide, i šaptanje strasno / Srećnog nešto sveta." I kad još u ovakav prizor bude uključena draga „Ti parkom prošeta" postaće nam jasno da je čitav opis podloga za razvijanje ljubavne teme. Doduše, i u ovoj pesmi ponegde će se u opisu javiti elementi koji kao da remete njegovu mimetičnost („Tvoj kostim je bio lak k'o mesečina", „U bujnoj ti kosi spava pomrčina"), ali nije teško primetiti da je, u stvari, reč o poređenjima čiji je cilj da izgled drage dočaraju sa što više plastičnosti. Finoća njene haljine, prilagođene i julskim vrućinama i okolnost da joj je kosa crna (zato u njoj „spava pomrčina") detalji su koji lirskom opisu daju donekle neobičan izgled. Ali sve ono što okružuje ove pojedinosti je sasvim obično (posle poređenja haljine sa mesečinom dolazi stih: „Na tvom nejakom licu osmeh, vedar, smeo", a posle dovedena u vezu kose i

5

pomrčine srećemo stih: „A na glavi šešir pomodan i beo"). Čitav opis je pretvoren u podlogu za dva završna stiha druge strofe: „Kraj mene, kroz graju / Prošla si u sjaju". Naravno, odnosi između drage i lirskog subjekta nisu sasvim jednostavni. O tome svedoči stih: „Pogledom te gledah za tebe umrlim." Dodajući tome i „ti si divna bila", lirski subjekat nam stavlja do znanja da govori o ljubavi koja se, barem za njegovu dragu, ugasila, prešla među „stvari koje su prošle", kako bi rekao Mileta Jakšić. Doduše, i sam lirski subjekt kao da je preboleo dragin odlazak: „Ne osetih tada / Želju da te volim, potrebu da grlim / Dan mojih očiju." Govoreći o tome kako ne oseća potrebu da grli dragu, lirski subjekt je ipak naziva „danom svojih očiju" i tako, samim načinom imenovanja, pokazuje da pridaje veliki značaj toj ljubavi. Sa tim je, opet, u suprotnosti njegovo isticanje: „Nit osetih jada. / Il' pesme jeseni, / Il' bola u meni." Sasvim je očigledno da se Vladislav Petković Dis ovde služi vremenskom simbolizacijom na način na koji su vremensku simbolizaciju koristili romantičarski pesnici (on, jednom reči, povezuje jesen u prirodi i bol u svojoj duši).

Moglo bi se reći da je u istom tonu oblikovana i završna strofa u pesmi. I u njoj ćemo sresti vremensku simbolizaciju kao osnovu za izgradnju lirskog opisa: „Dan julski i vreo umoran odlazi. / I dok šušti lišće sve više i više / Tame, mraka, mira po parku dolazi." Kao što se dan primiče kraju, tako se i same životne manifestacije zaustavljaju (zato je sve više mira u parku). U završnoj strofi srećemo samo jednu sinesteziju koja remeti mimetičnost opisa („To noć u spokojstvu tišinom miriše"), mada ni ono „bol širi krila" nije ostavljeno bez važne slikovne podloge. Na samom kraju pesme se (ponovljeno) javlja „ti si divna bila", čime se ova pesma završava i zatvara na kompozicionom planu. I u njoj je vremenska komponenta na osoben način uključena u lirski opis. Naime, mada se, sve vreme, govori o onome što se dešava u julsko predvečerje, sasvim je očigledno da se ono što je važno za poziciju lirskog subjekta dogodilo znatno ranije (rastanak, kraj ljubavi) i otuda je i logično što je čitava pesma pretvorena u neku vrstu „prizivanja" onih trenutaka kad „ti si divna bila". Zato se i može reći da je i ova pesma ostvarena kao sasvim neobična evokacija lirski subjekt od nas traži da kroz sliku onoga što smešta u julsko predvečerje vidimo makar ponešto od onoga što se dogodilo ranije.

I pesma „Na očevom grobu" je oblikovana sa namerom da prikaže jedan sasvim konkretni trenutak: dolazak kćeri na očev grob i njenu ispovest umrlom ocu. Ono što je u ovoj pesmi odmah uočljivo svakako je okolnost da je sam prostor prikazan na neobičan način. Osim što se i u naslovu i duž cele pesme ističe da se sve odvija na groblju, nema konkretnih pojedinosti o samom groblju. Umesto opisa prostora prednost je dobio opis duševnog stanja devojke koja se ispoveda. Ona najpre umrlom ocu skreće pažnju na svoj dolazak („Oče, evo opet mene"), kaže da je i sama bolesna, da se i sama primiče smrti („Tvoja cura traži tebe: / Sad je bolna, naglo vene: / Ne poznaje danas sebe"), da bi potom u prvi plan postavila vreme proteklo od njenog prethodnog dolaska na očev grob: „Otkad nisam bila ovde! / Svelo cveće već mraz dene!". Kao verovatni razlog za retke dolaske na očev grob možemo uzeti devojčinu bolest: „Ja sam jedva došla dovde. / Tvoja cura naglo vene." Bolest i približavanje smrti pojačavaju njenu tugu i zato ona i ne uspeva da se izjada: „Htela sam ti reći samo... / Ah, al' suza guši, davi!" A kad ipak dođe do reči nesrećna devojka će najpre pokazati interesovanje za to kako je u svetu umrlih („Kako ti je, oče, tamo?") a onda ocu uputiti prekor što ju je ostavio („Tvoju curu što ostavi?"). Ispovedajući se pokojniku, devojka će ponoviti ocu da ga voli („A ona te tako voli"), ali će mnogo više pažnje posvetiti predočavanju svojih životnih nevolja (ona ističe da „mnogo, mnogo strada./ Ni Bogu se sad ne moli./ Nema čemu da se nada"). Otuda je i logično što, mada je još mlada, pokazuje spremnost da se pridruži ocu: „Ah, večno bih bila s tobom!" Ona bi se ocu pridružila i zato što je i njemu teško bez nje: „Je l' da i sad tražiš mene?" Njihov susret na onom svetu bi bio i kraj njenih muka, završetak stradanja koja su usledila posle očeve smrti: „Sreća mi je s tvojim grobom." U završnom stihu pesme srećemo opet ono: „Tvoja cura naglo vene." Pesma „Na očevom grobu" spada, van svake sumnje, u najjednostavnije pesme Vladislava Petkovića Disa. Ona ne samo što sadrži opis samo jednog prizora, već je oblikovana kao neka vrsta naracije. Otuda nije nimalo slučajno što se pesnik poslužio nekim izražajnim sredstvima koja su češća u prozi. Naime, kad god u ispovesti

6

pomene sebe devojka će reći „tvoja cura", pokazujući time da ju je otac tako zvao. Jedino lirizovano mesto u opisu je pominjanje „svelog cveća" koje „već mraz dene". Kad god opisuje svoje duševno stanje devojka će intenzitet svojih emocija dočaravati kroz ponavljanje, nijansiranje („ah, al' suza guši, davi") ili će se u opisu svojih životnih nevolja poslužiti ponavljanjem („Ali mnogo, mnogo strada"). Uz znakove interpunkcije (uzvičnici i znakovi pitanja) to bi bio čitav repertoar izražajnih sredstava. Ako bi se moglo reći da se u pesmama „Na Kalemegdanu" i „Na očevom grobu" javlja opis koji teži da nam dočara jedan sasvim konkretan prizor, onda u pesmi „Orgije" srećemo nastojanje da se primene oba tipa opisa kojima se Vladislav Petković Dis služio u svojim pesmama. Ova pesma je, drugim rečima, opis trenutka u kome „pijemo nas nekoliko propalih ljudi i polusvet" ali trenutka u kome lirski subjekt, polazeći od tog obaveštenja, uzima za predmet svog interesovanja „senke mrtvih vremena", „veliki strah", „ledeni dah", „maštu ludila" i sl. Jednom reči u ovoj pesmi se sve o čemu je reč može razvrstati u dve celine. Jednu bi oblikovale stvari i pojave koje su čisto empirijske (propali ljudi, polusvet, zvuci violina, vino, jak dodir žena, muzika s pesmom, zagrljaj, igra, poljupci i sl.) a druga bi obuhvatala sve one pojedinosti koje dočaravaju prizore iz unutarnjeg sveta („grudi" koje „čeznu za cvet", „senke mrtvih vremena", „veliki strah" koji „u samoći nam stanuje", dani koji „gore k'o mrtvom sveće", „mašta ludila" kojom „stvaramo zrak"). Ove ravni u pesmi nisu date odvojeno, one se javljaju u nekoj vrsti prožimanja.

Zašto je u pesmu „Orgije" Vladislav Petković Dis uneo dva tipa lirskog opisa? Jednoznačnog odgovora ne može biti, ali nam se čini da je jedan od ciljeva bilo i nastojanje da se pokaže nešto što je u najboljim pesmama ovog pesnika nevidljivo, kretanje od svakodnevnih prizora i situacija, kao podloge na kojoj se oblikuje neka predstava (slika) sveta i života, ka složenijim vidovima pesničkog predstavljanja u kojima se to svakodnevno „briše", zastire, da bi, drugim rečima, sam lirski opis mogao da nam dočarava samo rezultat preobražaja prvobitne predmetne ravni. Pesma „Orgije" upravo pokazuje taj put u gradnji lirskog opisa. Dočaravajući na samom početku pesme jedan čisto empirijski prizor (grupa ljudi pije i provodi se uz muziku u ženskom društvu), lirski subjekt će, postepeno, u pesmu uvoditi i ravan na kojoj nema opisa onoga što bi bilo empirijsko. Naime, dok uz zvuke violina, uz vino i ženske dodire orgijaju, lirski subjekt i njegovi prijatelji zapadaju u posebno duševno stanje, vraćaju se u prošlost, i sećaju se onoga čega više nema („Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena,/Umrli mir"). Aktiviranje vremenske dubine u opisu je dovelo i do promene predmeta koji treba da bude opisan (umesto da i dalje bude reč o onome što se događa u kafanskom ambijentu lirski subjekt se okreće prošlosti). Zahvaljujući tome, sve postaje drugačije i sama muzika, koja je pre toga bila samo sredstvo za „davanje pira", sada lirskom subjektu i njegovim prijateljima „pruža stare jauke,/ Opela trag". Tako se stvarnost u kojoj se nalaze lirski subjekt i njegovi prijatelji podvostručuje. To je posebno vidljivo i u isticanju da muzika uspeva da učesnicima pira dočara i ono što tek treba da usledi: „zanavek naše skrštene ruke / I život nag." Dakle, oni su još u životu, životna zadovoljstva su im na dohvatu ali oni kroz muziku stižu i u svet budućeg i tamo vide svoje skrštene ruke u trenutku smrti. I ne samo što se tako u sam opis uključuju i ono što je empirijsko i ono što je došlo iz uobrazilje, što je, drugim rečima, maštensko, već se i samoj realnosti života na taj način obezbeđuju novi sadržaji: „S nama tu je, noću i danju, / Ledeni dah." Prisustvo „ledenog daha" u svakom času pokazuje da su lirski junaci u pesmi „Orgije" istovremeno okrenuti i svetu života i svetu smrti. Otuda je i logično što njih senke mrtvih vremena podsećaju na ono što je bilo, ali je logično i to što oni plaču zato što „mrtvima je u paklu tesno". Uključivanje teme smrti u pesmu, uvođenje u opis onoga što nije sadržaj empirije u kojoj se nalaze lirski junaci je podloga na koju je postavljeno spajanje života i smrti, ukidanje njihovog odelitog postojanja: „Jer svak živi u grobu svom, samo što neće / Da vidi grob." Ova tvrdnja je prevedena i na slikovnu ravan: „Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće." Smrt je, dakle, usred života, ona je njegov sastojak. Saznavanje ove okolnosti možda je ona „tajna što nas ubila,/Otkala mrak". Prelazak sa jedne ravni opisivanja na drugu, tačnije njihovo preplitanje, omogućilo je da u pesmi dođe do vidljivog uvećanja složenosti samog tematskog plana. Da je, jednom reči, sve ostalo na

7

prikazivanju „orgija" uz vino, muziku i žene, pesma bi bila manje ili više dobra rekonstrukcija jednog empirijskog prizora, što samo po sebi ne bi moglo biti nešto izuzetno. Ali je okretanje „senkama mrtvih vremena'' i nastojanje da se upravo kroz to vreme sagledaju i oni sadržaji koji nisu u empirijskoj ravni dovelo do zasnivanja jedne nove tematske i smisaone ravni u pesmi. Ta ravan svedoči o podvostručavanju sadržaja realnosti u koju su, kroz muziku, stigli lirski junaci u pesmi „Orgije". Zahvaljujući tome, oni vide da je umiranje deo svakog trenutka u životu i da čovek idući kroz život „živi u grobu svom" (a to je ponovljeno i kroz sliku koju srećemo i u poznatoj Kavafijevoj pesmi „Sveće" poređenje prolaznosti života sa nizom sveća koje gore). Promena tipa opisa je omogućila Vladislavu Petkoviću Disu da stigne do jednog epifanijskog trenutka, što je, u stvari, središnji element pesme „Orgije".

Pesma „Orgije" nam može pomoći u razumevanju oblikovnog postupka sa kojim se srećemo u pesmama „Tamnica", „Možda spava", „Nirvana" i drugim pesmama u kojima je vidljivo nastojanje da se u opis ne uvode mimetički elementi. Kao što u pesmi „Orgije" napuštanje mimetičke komponente omogućava lirskom subjektu da zađe u područje vizija, imaginarnih stanja, da, jednom reči, stigne do onoga što je epifanijsko, tako i u pesmama „Tamnica", „Možda spava", „Nirvana" „isključivanje" empirijskih pojedinosti omogućava lirskom subjektu da „uđe" u čisto imaginarni prostor, u snovno i maštensko i da, zahvaljujući tome, opiše trenutak u kome je počeo da oseća „sebe u pogledu trava / I noći, i voda", na jednoj strani, i da „sluša biće i duh moj u svemu kako moćno spava", na drugoj. I jedan i drugi detalj svedoče o nečemu uistinu neobičnom, o trenutku u kome je lirski subjekt počeo da živi „kao stara tajna". A taj njegov život je zasnovan na preokretanju odnosa između bića i sveta koji to biće okružuje. Sada više ne gleda čovek prirodu već ona gleda njega, duh ne služi saznavanju empirijskog sveta već je postao neka vrsta njegovog utočišta i ovaploćenja. I sama predstava o dekomponovanom telu („I očiju što ih vidi moja snaga") i okolnost da se posle toga javljaju sinestezijsko-oksimoronske pojave („oči" koje zovu „kao glas tišina") deo su jednog sasvim posebnog duševnog stanja u kome je osnovna prostorna komponenta čisto maštenska („divna draga izgubljenih snova, zaspalih visina").

I u pesmi „Možda spava" neka vrsta empirijske podloge postoji samo u početnim stihovima („Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, / Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: / Da je čujem uzalud sam danas kušao"). Sve što će biti rečeno kasnije, a posebno svi napori da se opiše san koji kao da je „ceo bio od pene", kao i ponovno isticanje motiva dekompozicije tela i njegovih sastojaka („Il te oči da su moja duša van mene"), vode samo ka jednom brisanju interesovanja za sve konkretno i davanju prednosti onome što vide oči pretvorene u dušu koja je izvan tela. Čini se da Vladislav Petković i nije mogao da nam efektnije dočara i prirodu postupka kojim se služi i prirodu „realnosti" koju opisuje nego ovim isticanjem mogućnosti da duša oslobođena tela bude pretvorena u oči koje vide jedan čudesni svet. A, opet, te oči omogućavaju samom lirskom subjektu da i sam stekne mogućnost da vidi ono što je važno za njega („i ja vidim tad / I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće"). Sadržaj svega što će lirski subjekt videti u ovoj oslobođenoj viziji se konkretizuje u liku mrtve drage (to su, jednom reči, „njene oči, njeno lice, njeno proleće").

Tako se ukazuje na značaj samog imaginativnog akta, on vodi ka onome što je izvan „stvari", „izvan života". A Vladislav Petković Dis je u pesmi „Možda spava" i hteo da opiše ono što je izvan života, što se javlja samo u slutnji i nagoveštaju i što nam budi nadu da, mada nesaznatljivo, „možda živi i doći će posle ovog sna". Svet viđen u snu, svet viđen očima koje su se oslobodile telesnog oklopa kao svoje „tamnice" i sam podrazumeva preokretanje odnosa između bića i sveta („I njen pogled što me gleda kao iz cveća"), pošto je to, očigledno, jedini put da se stigne do epifanijskih trenutaka, do mogućnosti da se potisnuti i zaboravljeni predmetni svet konstituiše u jednoj novoj ravni. Da nije tako ne bi bila moguća ni ona vizija iz pesme „Nirvana": „I sve što je postojalo ikad. / Svoju senku sve što imađaše, / Sve što više javiti se nikad, / Nikad neće k meni dohađaše." Sve nestalo, sve što je otišlo niz vreme će se pretvoriti u nirvanu koja će i sama biti svedena na oko, na pogled: „I nirvana imala je

8

tada / Pogled koji nema ljudsko oko / Bez oblaka, bez sreće, bez jada, / Pogled mrtav i prazan duboko.Vladislav Petković Dis je sam tip opisa u svojoj poeziji podredio konstituisanju pesničkih

predmeta, gradnji one realnosti koja ne postoji više izvan same pesme i baš zato ima simbolički status i vrednost.

A učestalost javljanja ovako zasnovane realnosti u poeziji Vladislava Petkovića Disa ukazuje i na dominantno simbolističku stranu njegove poezije. Pesme „Na Kalemegdanu" i „Na očevom grobu" nam dovoljno konkretno pokazuju kako bi izgledala poezija ovog pesnika bez dominacije simbolističkih komponenata. Ona bi bila jedna prilično bleda replika naše poznoromantičarske poezije. A ove pesme nam, isto tako, pokazuju koliko jedan novi tip opisa ima značaj gledano u čisto književnoistorijskoj ravni. Drugim rečima, opredeljujući se za opis čije je osnovno obeležje udaljavanje od svakog vida mimetičnosti, Vladislav Petković Dis je sebi otvorio prostor u čijem su se središtu našla duševna stanja obeležena slućenjem onoga što je zagonetno, tamno, povezano sa smrću, sa onostranim svetom. Tako je on, u stvari, otišao dalje onom putanjom čije je konture ocrtao Laza Kostić u svojoj poeziji. Dok je Laza Kostić u svoju viziju onostranog umeo da uvede i humorne elemente („Spomen na Ruvarca"), Vladislav Petković Dis je ostao u ravni one intonacije koja je bila najprimerenija jednom tragičnom osećanju života, tačnije, ljudske bačenosti u život.

9