PPUUTT UU IINNDDIIJJUU NNeekkoolliikkoo ččllaannaakkaa iizz PPoolliittiikkee

AAuuttoorr:: NNaattaaššaa JJeevvttoovviićć

2

Mајко Индијо, додирујем ти стопала

Мој први контакт са Индијом десио се у доба пре интернета, преко интернационалног клуба за дописивање из Ирске где сам упознала младића из Ахмедабада који се звао Шашанк Котхари. Он је био прва особа са којим сам икада расправљала о ђаинизму, прастарој религији коју симболизује кукасти крст, те о предностима демократије над другим друштвено политичким системима. Дружење је трајало две године, све док Шашанк није постао лекар, оженио лепу Нимишу и објаснио да се ту због њене посесивности наше дружење завршава.

"Sadhu" односно индијски "свети човек" свира у шкољку у традиционалном ритуалу поводом почетка нове године (фото АП)

3

Мало касније сам почела да посећујем индијски храм у Београду, где сам упознала Бакте, наше људе који су прихватили хиндуизам. Јели су само вегетаријанска јела, носили наранџасте тоге и скорено блато из Ганга на челу, а дане су проводили изговарајући мантре или молитве стотину и двадесет осам пута. Када их сретнете, поздравиће вас са речима Харе Кришна и наклонити вам се са склопљеним рукама. Мој отац се, наравно, јако љутио и плашио да не залутам у неку опасну верску секту. Међутим, мене хиндуизам није занимао да бих га прихватила, а Багавад Гиту сам прочитала из обичне младалачке љубопитљивости.

Од тада се десила глобализација и расељавање моје шире и уже породице по белом свету. Онда је моја млађа сестра упознала једног младог инжењера из Индије на факултету у Конектикату, за кога је одлучила да се уда. Наравно, мама и ја смо позване у Њу Делхи на традиционално индијско венчање и младићева породица нас је чак замолила да пошаљемо све потребне податке како би нам се по мери и у омиљеној боји сашио сари. Лет преко Хелсинкија није много ни коштао, једино је мама помало гунђала што је « по старе дане повлачимо до северног пола ».

На аеродрому Индира Ганди нас је дочекао тек постављен ћилим, огромна статуа Будине главе и скулптуре руку у покретима медитације. Када смо се са аеродрома упутили до хотела, оно што смо прво запазили јесу многобројна градилишта и говеда. На улицама се виде краве које лижу семафор, краве како полако ходају међу аутомобилима и којима мораш да трубиш да се склоне, или бикови који мирно стоје и чекају да пређу на другу страну. Сва та говеда су најчешће веома мршава, јер их сиромашнији сељаци једноставно отерају када остаре и престану да ору или дају млеко. « У ствари, Индија је предивна земља, под условом да се навикнеш да не обраћаш пажњу на сиромаштво и просјаке », рекла је моја сестра, надахнута америчким капитализмом. Иако је Индија ушла у двадесет и први век као светска сила, претворивши се у једно непрегледно градилиште, још увек није успела да искорени беду.

Велики број Индијаца и даље живи у раштрканим засеоцима и врши нужду на њивама, због чега је земља загађена и вода мора да се прокува пре него што се користи за пиће. Држава је почела да финансира пројекат изградње пољских тоалета надајући се да ће тиме решити проблем, али они најчешће пропадају јер их изграђују и одржавају две различите касте, које је тешко координирати. Звучи невероватно да се кастински систем још увек одржао у једној демократској држави.

Када смо стигли у Васант Кунџ, кварт где су живели зетови родитељи, они су нас примили отприлике онако како се и код нас примају гости – као да се одувек познајемо. Веома су се трудили да нас добро угосте и да нам храна не буде превише љута, како су то они навикли. Многи Индијци су вегетаријанци, тако да уместо меса праве ћуфте од млевеног сочива, леблебија или сличног сувог поврћа богатог протеинима од којега су претходно направили брашно. Неки могу да једу јаретину, пилетину или рибу, док се говедина не може ни замислити. Од слаткиша сам једино успела да идентификујем неку врсту сутлијаша, а све остало је личило на разнобојне мекане карамеле које су вероватно биле направљене од шаргарепе, бундеве или тако нечега.

Када смо упознали најстаријег члана породице будућег зета, који је имао преко деведесет година, сазнали смо да се у Индији поштовање исказује додиривањем стопала. Моја сестра се помало љутнула и рекла да јој не пада на памет да додирује стопала непознатим људима, када већ ни сопственим родитељима није исказивала поштовање на такав начин. Рекла је да је баш зато одабрала да живи у Америци, јер тамо људи немају никакве обичаје и не оптерећују се сличним глупостима. Ја сам

4

мислила да доносе пите и колаче када се неки нови комшија досели у њихову зграду, али тога има само у филмовима. Можда је баш у томе њихов геније – недостатак било какве историје и поглед у будућност.

Онда сам ја том најстаријем члану породице пољубила руку и објаснила да се тако у нашој земљи исказује високо поштовање.

Наравно, једва смо чекали да одемо и разгледамо стари део Делхија, пијаце са зачинима, кожном галантеријом и памучним хаљинама, а ако нам се посрећи, можда ћемо негде видети и понеког факира на душеку од ексера или хипнотизере змија. Нажалост, полиција је тога дана убила двојицу људи у кварту Чандни Чок је јер је сумњала да су припремали атентат, а будући зет је објаснио да је Делхи ионако огроман и да нећемо стићи да одемо до тамо и да се вратимо пре мрака. Онда се извинио и одвео нас у шопинг у један модерни тржни центар, где се могла купити Диорова и Версаћијева мода, али баш ништа индијско.

Ту ни кафа није била домаћа, него се служио италијански еспресо и чоколадни колачи као у америчким филмовима. Изгледа да се баш трудио да нам покаже луксузна места, све док му ја нисам рекла да нисам прешла половину земљине кугле како бих разгледала бутике које имам и у Европи, као и на било којем међународном аеродрому. Тек нас је тада одвео на неку врсту вашара, у Дилли Хаат, где су се могли купити домаћи производи, кожне торбе и шпицасте папуче какве носи дух из Аладинове лампе, ручно изаткани памучни ћилими и сребрни привесци са полудрагим камењем. Ту сам купила можда најлепшу бижутерију коју поседујем, сребрни привезак са ахатом у облику сузе, јединим каменом који светли у мраку и који не гори у паклу.

У Старом веку је постојало седам светских чуда, од којих су преживеле само египатске пирамиде. Због тога је прошле године организовано гласање преко интернета како би се изабрало нових седам светских чуда, а међу предлозима су се налазили Таџ Махал и наш Лепенски Вир. Таџ Махал се налази у Агри, на двеста километара од Делхија, у покрајини Утар Прадеш. Изградио га је монголски шах Џахан како би у њему сахранио своју вољену супругу Мумтаз, лепу Перзијанку која му је подарила четрнаесторо деце и умрла на последњем порођају.

Маузолеј је саграђен од индијског мермера који пропушта светлост и у ноћима пуног месеца сам од себе сјаји, толико да су ме заболеле очи од сунчаних зрака који су се одбијали о мермер иако је дан био помало тмуран. Око маузолеја се налазе четири торња висока две стотине четрдесет и три стопе, нагнута око три метра према спољној страни тако да се у случају земљотреса не сруше на маузолеј, што се голим оком не може видети. У мермер је уклесано драго и полудраго камење, уз неизбежни ахат који сјаји у мраку, док је на главној капији калиграфски исписана сура Јасин из Курана, која се углавном « учи » или чита за мртве.

У Таџ Махалу је све савршено симетрично, осим гробнице самог шаха Џахана. Наиме, када га је са власти свргнуо син, провео је последње дане живота у тамници гледајући одраз гробнице своје вољене жене на најсјајнијем дијаманту на свету, чувеном Кох-и-ноор, који је некако прокријумчарио са собом и који данас припада британској краљевској породици.

Када је шах Џахан преселио на онај свет, у Таџ Махал га је прокријумчарила кћерка и сахранила поред вољене Мумтаз, иако је он намеравао да сагради идентичну гробницу од црног мермера са друге стране реке. Данас се од ње могу видети само постављени

5

темељи. Када човек уђе у гробницу, босоног и у тишини, не може а да се не помоли за душу заљубљеног шаха и његове вољене супруге, до те мере је прича дирљива.

Од Делхија до Агре има само две стотине километара, али смо се ми возили пет сати у једном и шест у другом правцу. Не само да кола морају да избегавају говеда, него су ту и прастаре рикше у којима се вози и по дванаесторо одједном, као и моторе на којима се вози по цела породица са децом у сендвичу, а ту су и просјаци који неуморно куцају на прозоре и покушавају да вам продају сувенире. Иако смо желели да им уделимо по неку рупију, зет нас је замолио да то избегавамо јер ће одмах долетети двадесет других просјака и блокирати нам пролаз. У Индији вам ништа не вреди имати модерна и нова кола.

Посетили смо и индијске храмове који су се налазили поред музеја Баба Нагпал, где смо видели статуу мајмуна Ханумана, великог ратника и граматичара, као и храм чији је заштитни знак био Давидова звезда. Породица нашег будућег зета поштује слона Ганеша, сина Шиве и Парвати, који је у ствари божанство среће и који отклања препреке. Хиндуизам броји велики број божанстава, али су најважнији створитељ Брама, одржаватељ Вишну и рушитељ Шива. Сва остала божанства потичу од њих.

Индијци воле да називају своју земљу мајком Индијом, јер сматрају да је њена прастара култура извор за све остале. Тако сам на путу за аеродром видела зграду на чијој фасади су били уклесани кукасти крстови и шестокраке звезде. Иако ме је такав синкретизам зачудио, сетила сам се да у Индији ти симболи немају исто значење као у западном свету.

Међутим, ни Индија више није оно што је била у време Сандокана и традиције се полако губе. Очекивала сам да негде видим рикше које вуче послуга са прљаво белим турбанима и хипнотизере змија, али ништа од тога. Чак ни Сики више нису као некада јер неки од њих носе флуоресцентно зелене турбане уместо белих, плавих или црних, како је то већ по прописима. Многи се чак и шишају – што је за њих светогрђе – а више нико не носи бодеж око појаса.

У данашње време дакле више ништа није свето, закључила сам, чекајући да полетим за Хелсинки.

Наташа Јевтовић, Париз, Француска објављено: 01.01.2011. http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Majko-Indijo-dodirujem-ti-stopala.lt.html

6

Kоментари

Mi to vec sve znamo o Majci Indiji | 01/01/2011 04:44 Dva Roma stoje pored frizera gde su izložene šnicle u Wall Martu i kikoću se do besvesti, priđem bliže, kad ono Hindusi, ja ih priupitah, "Šta kupujete stejkove/šnicle?" Kažu, ''Nešto za večeru'' (bilo je negde dva posle ponoći, tad se barovi zatvaraju). Upitah, "Pa ne smete jesti meso od krave, to je sveto u Indiji." Oh! yes, u Indiji, a ne ovde." Ha! viste popili, to je protiv religije. O! yes, tamo u Indiji, a ne ovde. This is (Ovo je) America. Elemiti, vremena su prosla stara i sa njima obicaji. SREAN BOZIC 7- JANUAR, I NOVA PRAVOSLAVNA GODINA iz pretople Floride.

Danka ciganka | 01/01/2011 22:02 Pocetak ove price kao i opis Indije je bas kao da sam ga sama pisala, samo su imena drugacija. : ) U Indiji sam bila u novembru ove godine prvi put i vratila sam se prilicno razocarana. Imam potpuno identicno iskustvo i gotovo da se pitam da li je autorka ja - zaista nestvarno! Pozdrav i drago mi je da sretoh "sebe" na ovaj nacin.

Da rezimiramo | 02/01/2011 10:50 Велики број Индијаца и даље живи у раштрканим засеоцима и врши нужду на њивама. Звучи невероватно да се кастински систем још увек одржао у једној демократској држави. Нажалост, полиција је тога дана убила двојицу људи у кварту Чандни Чок је јер је сумњала да су припремали атентат. Од Делхија до Агре има само две стотине километара, али смо се ми возили пет сати у једном и шест у другом правцу.

Beogradjanin Schwabenländle | 02/01/2011 18:56 Nema tog novca koji bi privoleo da tamo opet odem, to je antre Danteovog pakla.

DM Serdar | 03/01/2011 07:31 bio sam u indiji svega jednom i to u pokarjini Goa,koja je pripadala Portugalcima u svoje kolonijalno vreme,i svi kazu da taj deo bogatiji,od ostale indije,ali nije sve je isto,indija je indija,i nista je nemoze promeniti,od prosjaka,bede,necistoce,.uzas,.jedva sam cekao da se vratim,iako smo bili u RCI time share resortu,.nema struje po pola dana i onda dodje,sat dvai opet je nema,na aerodromu u Mumbai sedi vojnik sa puskom u rukama na stolici koja ima tri noge,pas prolazi preko piste,polu mrtav,wc na aerodromu nema svetla,kad iz mraka,na vratima deset prosjaka traze za koriscenje wc novac,uzas,.beda,nad bedom,nikada opet,ever

mali mrav | 03/01/2011 08:59 Hm, voda zagadjena zbog vrsenja nuzde na njivama!? Usput, Tadz Maha, Kineski Zid, Macu Pikcu itd. su cuda sveta vec neko vreme, nije izbor po prvi put organizovan prosle godine. Ja mislio da je od nase strane kandidovana Djavolja Varos?

7

stara dodjoskinja | 03/01/2011 21:59 Veoma lepo napisano, interesantno i sa realnim utiscima ste opisali VASE iskustvo u poseti Indiji. Svaki vas paragraf (pasos) mi je dao divnu predstavu o temi koju ste adresirali. Puno vam hvala na znanju koje sam stekla od vas, i od vaseg puta u Indiji.

Dragan P. | 04/01/2011 23:55 Lepo napisano, zaista. Sasvim sigurno tu zemlju necu zaobici. Divim se ljudima koji se usude udati-ozeniti sa osobom koja je tako daleko kulturoloski.Imao sam iskustva pa zato govorirm. Mada ova rubrika,koju volim, postaje putopisna ali ne i ona koja pise o zivotu nasih, tamo negde. nekad davno | 08/01/2011 17:47 Ja sam zivela u Indiji oko dve godine i to pre mnogo godina. Secam se da su se i onda ljudi cudili sto idem tamo--beda, necistoca i sl. su bili klasicn opisi te zemlje. I nije da nema. Sve je tacno, ali su to istovremeno tako bezvezni stereotipi o jednoj od najvecih civilizacija na ovoj planeti. Cini mi se da se autorka teksta i nasla izmedju nekih svojih egzoticnih ocekivanja i stvarnosti koja zahteva puno energije da bi se razumela.

Jelka Maric | 09/01/2011 12:54 Jako lep tekst.

Lj. J | 20/01/2011 01:45 Prelepo. Potsetilo me na doživljaje iz Kine. Ko traži prljavštinu, ružno, može da ostane kod kuće, jer to imamo ovde. Ono što vidimo na putu, to se kod kuće ne vidi, stoga, hvala na onome što ste nam pružili.

анонимни читалац | 06/02/2011 20:55 "а дане су проводили изговарајући мантре или молитве стотину и двадесет осам пута" Тачан број је 108 пута.

8

Eвнуси вас благословили! Или: Како је изгледала "индијска свадба" моје млађе сестре

Некада давно, када се у Босни просила девојка, породица би позивала просца на ручак а онда му послуживала кафу. Уколико је кафа слатка, то је значило да је просац прикладан и да се породица неће противити да му дâ девојку, а у противном би му послужили горчу.

Церемонија венчања (фото ауторка текста)

У старој Рашкој, на свадбу се зове сва ужа и шира родбина, као и све комшије и познаници, а онда се разапиње шатор како би сав тај свет могао да у исто време руча. Глави сваке породице се поклања по једна нова кошуља која се шпенадлама закачи на леђа, а свака кућа добија и по пешкир којим се оките кола. После свечаног ручка се

9

проноси јабука у коју гости могу да задену по који динар, иако се углавном дају папирне новчанице.

Наравно, противљење традицији се увек сматрало за светогрђе и увек су стари говорили кћерима, « немој, сине, за другу веру, осим ако је дипломата или богаташ па те одведе далеко одавде, да народ не оговара… » Наравно, до оговарања је долазило и онда када се из неког разлога одуговлачило са ступањем у брак. Тако је после другог светског рата једна од маминих тетака дочекала четрдесету а да се још није удала. Када год би јој саветовали да научи да кува и чисти, она би одговарала да се тако хвале служавке а не госпође. Уосталом, « кад год да ме поведу, рећи ће : ето младе… » Додуше, удала се из љубави за човека који јој је цео живот кувао, али је у то време такав случај био права реткост.

Колико народа, толико и различитих традиција. Данас је нормално да се млади удају и жене за странце или дочекају да прође тридесета, поготово ако више не живе у Србији. Наравно, онда се организују венчања према неколико традиција, па ће наша девојка која се уда у Америци скинути подвезицу са бутине и бацити је мушким гостима исто онако како се бидермајер баца женским.

Тако се моја млађа сестра удала на три континента, у Америци, у Србији и у Индији, како би могла да позове све рођаке и пријатеље а да никога не заборави.

У Индији се дан пред венчање одвија церемонија кане или мехенди, где млада одабира шаре које ће јој исцртати на рукама и стопалима. Та церемонија је онолико важна колико и само венчање, јер се организује свечана вечера а гости играју и певају у част младенаца. Међутим, не једе се за истим столом и свако се послужује када огладни и када њему одговара, не обазирући се на друге.

Ту се ја сетим да бих баш могла да отпевам нешто на хиндију, кад је већ цела зетова родбина отпевала по неку традиционалну песму. Одабрала сам песму Мардала из познатог индијског филма Девдас коју пискутавим гласом пева Мадхури Диксит, јер сам се толико наслушала њене мелодије и умела да је поновим, а текст сам на брзину пронашла на интернету. Морам рећи да сам се Индијцима јако свидела, јер су били поносни што се неко потрудио да отпева песму на њиховом језику који чак ни не говори.

На венчање је дошао и наш рођак Азер из Мостара, који је радио за Високи комесаријат Уједињених Нација за избеглице у Делхију. Пре тога сам га видела само једном у животу, када сам још била дете, а сада се поново срећемо у Индији и тек ту упознајем његову супругу и децу. Пре двадесет година, цела моја породица је живела у бившој Југославији, а данас имам родбину у Америци, Шведској, Норвешкој, Италији, Русији, Сингапуру…

У Индији се на хороскоп гледа много озбиљније него код нас и венчања се одржавају на повољан дан који се одређује према положају звезда. Наравно, израчунава се и то да ли су наталне карте младенаца компатибилне. Као што се у нашем хороскопу на пример сматра да ће онај ко у наталној карти има шкорпију у дванаестој кући највероватније умрети насилном смрћу, тако се и код Индијаца избегава брак са онима којима је конфигурација звезда у време рођења била таква да доносе несрећу.

10

Такав несрећник добија име манглик и верује се да ће му супруга умрети током прва три месеца након венчања. Сматра се да је за манглика најбоље да се никада не ожени или уда, осим за партнера који је и сам манглик. Постоји и занимљив начин да се проклетство избегне, а то је да манглик заснује фиктивни брак са дрветом, а затим се разведе и ожени за кога већ жели.

Тако је моја сестра јавила свекрви датуме када ће ићи на одмор, према којима су у Индији израчунали најповољнији дан за традиционално венчање и према њему су и купљене авионске карте.

Дан после церемоније мехенди је било организовано венчање у једном луксузном хотелу, где су све званице носиле сари, укључујући маму и мене. Младенци су били обучени у црвену ношњу са златним шљокицама, окићени цвећем и седели на раскошним фотељама.

Индијско венчање подсећа на позоришну представу и има веома занимљиву кореографију. Млада покушава да обеси младожењи око врата огрлицу од јасмина и ружа, а он треба да се брани, у чему му свесрдно помаже породица која не жели да га изгуби. Комешање је потрајало неко време, све док јетрвин супруг није уздигао моју сестру увис и дословно је бацио на будућег мужа, како би успела да му обеси огрлицу око врата.

У поноћ смо отишли у посебну просторију и сели око припремљене логорске ватре. Затим је стигао свештеник који је припремио сандалово дрво, путер, пиринчане пахуљице и остале састојке који су потребни за добар брачни живот, а онда све то младенци бацају у ватру. Младожења обећава да ће сав новац доносити супрузи, а она обећава да ће добро руководити његовом имовином и моли се да не оде на онај свет пре

11

њега. Добро је што је Индира Ганди забранила сати, обичај да се удовице бацају у ватру у којој се спаљивало супругово тело након смрти, приметила сам том приликом.

Када год би свештеник нешто бацио у ватру, младенци би учинили то исто, имитирајући га. Када је почео да баца путер у ватру, моја мама је рекла « оде маст у пропаст » и сви који су говорили наш језик су прснули од смеха.

Затим младенци круже око ватре седам пута, обореног погледа, при чему млада иде испред младожење и води га завезаног иза себе, а затим он води њу. Неко од уже породице их веже једно за друго уз помоћ дугачког вела који носе уз традиционалну ношњу. На крају свака званица ставља младенцима у уста неку врсту алве, за срећу, а затим их благосиља полажући им руке на главе.

Након церемоније, јетрва ми је поклонила сребрне наруквице за ножне чланке, са прапорцима, које звоне при сваком кораку. Надам се да ћу имати прилику да их негде једног дана носим.

Негде око четири ујутро, мама, сестра и ја смо се вратиле у наш луксузни хотел са мермерним купатилом и клима уређајем, питајући се зашто млада није отишла са младожењом у кућу његових родитеља.

Сутрадан смо тамо били позвани на свадбени ручак и успут открили зашто.

Наиме, у Делхију постоји група евнуха који су потпуно маргинализовани од остатка друштва и који се облаче као трансвестити. Када год се у граду организује неко ново венчање, они то на неки начин сазнају и упадају код људи како би им се уделило мало новца. Заузврат вам онда благосиљају кућу и наводно доносе срећу младом пару, али ако одбијете да им нешто уделите, знају да буду веома агресивни и прости. Младожењина породица је желела да нас заштити од такве непријатности и веома сам им захвална због тога, јер сам у Паризу у неколико наврата виђала трансвестите на улици и увек несвесно задрхтим од страха. Када смо следећег дана стигли на ручак, на плочнику испред зграде смо приметили кукасти крст нацртан кредом, што је значило да су евнуси посетили и благословили кућу.

Колико народа, толико и различитих веровања. Код нас се каже « Бог те благословио » када се некоме захваљује или када му се пожели срећа. У Индији, ето, младенце благосиљају евнуси и вероватно би било примерено да им се на венчању изјави, « Евнуси вас благословили ».

Све у свему, индијско венчање је било предивно, иако је мени лично било најлепше треће венчање на сплаву у Београду. Ту је свака женска званица добила по бисерне минђуше идентичне онима које је имала млада, а свака мушка по кристални затварач за винске флаше.

Сниматељ је направио краткометражни филм са латиноамеричком музиком и титлованим духовитим коментарима гостију, у стилу Квентина Тарантина… Није баш према традицији старе Рашке, али је опет било предивно.

Наташа Јевтовић, Париз, Француска објављено: 23.02.2011.

12

Kоментари

Vahid b | 23/02/2011 22:11

Divan tekst.Hvala, puno zdravlja,sloge i ljubavi.Pozzz

slavica bogunovic | 24/02/2011 15:48

Srecno mladencima i da ima zivot donese puno blagodati. Mi u Srbiji zaziremo od nekih drugacijih navika i obicaja ono mislimo da su samo nasi najbolji,ali to je zato sto smo malo sveta obisli na zalost.Pozdrav i svako dobro.

realista bez granica | 24/02/2011 20:58

manite nas bollywooda...

Laza . | 24/02/2011 22:28

Nego ti evnusi, ... mozda bi mogli jedno desetak da dovedemo u Srbiju i zaposlimo ih kao narodne poslanike u Narodnoj Skupstini Srbije? Mislim, ... ocigledno su vesela druzina a imali bi necega u daleko vecoj kolicini nego svi nasi politicari zajedno. ;)

Dejan Marinkovik | 24/02/2011 23:09

Divan tekst, srecno mladencima...ali mala ispravka: spaljivanje udovice je prestalo kad su to Englezi naredili a ne kako ste vi opisali. Normalno da su se indijci bunili (kao sto mi negodujemo oko pecenja rakije) u stilu "pa nama je to trdicija vekovima", ali su na to Englezi odgovorili da je Engleska tradicija obesiti ubice nevinih udovica.

Citalac Citalac | 25/02/2011 21:29

Uglavnom treba, koliko se moze, izbegavati robovanje nekakvim komplikovanim tradicijama i obicajima. Namere treba da budu iskrene i da se, uglavnom, iskazu jednostavnim recima---pa kome se svidja lepo a kome ne neka zali. Iskrenost i jednostavnost a ne robovanje tradicijama.

v m | 25/02/2011 23:43

Jako lep tekst. Pisite nam opet Nato!

iz Jocine birtije | 26/02/2011 14:43

Tosa procito pa se prekrstio ja da moram da prodjem ovu torturu na kraju bi se pretvorio u Marcela o cemu sad lupetas idiote a Tosa lako je tebi majmune ti je uvedes u spjaz pa kazes sad si stigla u Indiju ondak izvedis tefrter pa pocnes da joj citac ko ti je kolko para duzan umeto da predjes na stvar.

13

Twin sister | 27/02/2011 11:58

Divne slike! I mene ceka svadba u Indiji, mozda napisem nastavak na ovu pricu. : )

Dane M. | 27/02/2011 20:29

Nemoras ici u Indiju da bi bio gost na indijskoj svadbi.Danas to mozes doziveti u bilo kojoj zemlji gde zivi ovaj narod,kao i drugih nacionalnosti.Rubrika moj zivot u inostranstvu je postala vise za neke osobe nacin na koji mogu da se hvale.Srebrne mindjuse,granitna kupatila i slicno.To uopste nije vazno.Mene vise interesuje kako se pojedini snalaze u zemlji u kojoj zive. To bi vise odgovaralo ovoj rubrici

Tanja V. Britanija | 15/03/2011 01:16

Natasa, hvala vam na ovom tekstu. Drago mi je sto ste s nama podelili vase porodicne dogadjaje. Vec sam bila pomislila sta to bi s Natasom, ne javlja se. Sada znam za razlog, bili ste zauzeti oko vencanja. Zaista lepa prica. Vasoj sestri i vasim porodicama zelim mnogo srece. Tanja iz Velike Britanije

http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Indijska-svadba-Evnusi-vas-blagoslovili.sr.html

14

Tројно држављанство Или како назвати дете из мешовитог брака?

А да се зове Ашварја, по прелепој индијској глумици? (предлог редакције),

фото официјелни сајт глумице Ашварје Раји

Када се распала Титова Југославија, при упису на београдски универзитет су ми тражили да уплатим веома високу школарину намењену за странце јер сам била рођена у Босни и Херцеговини. Наравно, одлучила сам да затражим држављанство нове СР Југославије, али је за то било потребно да ми макар један родитељ буде грађанин Србије.

15

Иако је живела у Београду двадесет година и радила у Савезном суду, мајка никада није пријавила боравак или заменила личну карту, а отац се одјавио из Београда како би се пријавио у Црној Гори и регистровао таблице за возило, пошто је Србија у то време била забранила увоз страних аутомобила. На једвите јаде сам успела да докажем да боравим у Београду и да сам српски држављанин преко оца, јер су у полицији на крају схватили да је заиста рођен у Пријепољу и да се одјавио само због регистрације кола.

Питање држављанства је веома важно за свакодневни живот и зна да онемогући слободно кретање без обзира на глобализацију. У многим модерним државама, жене које не могу да роде проналазе сурогатну мајку која им уз новчану надокнаду роди дете из епрувете.

Међутим, у Француској је то илегално па људи одлазе у оне земље где је закон лабилнији и постају родитељи. Онда се, наравно, обрате француској амбасади како би добили пасош за дете и ту бивају одбијени. Ако се ради о земљама које по рођењу дају аутоматско држављанство, као што су САД или Канада, доводе дете са страним пасошем а онда не могу да га признају као своје.

У земљама у којима не постоји право тла (јус солис), као што су Индија или Украјина, дете постаје апатрид и мајка не може ни на који начин да га доведе у Француску.

Чије ће држављанство имати дете које се роди у Америци и коме је мајка српски а отац индијски држављанин? Америчко ће, додуше, имати аутоматски, а остала ваљда треба накнадно да тражи.

Међутим, држављанство није тако велики проблем у поређењу са проналажењем неког лепог имена за бебу, које би било прихватљиво и у Америци, и у Србији, и у Индији. Критеријум је следећи: треба да буде интернационално, мелодично и лако изговорљиво, те да има лепо значење и не евоцира неку ружну реч на било којем светском језику. Данас се више не зна где ће се живети у наредних пет година, па је боље да се умање сви ризици како дете не би шиканирали ђаци када крене у школу где год то да буде.

Док још нисмо знали да ли је беба моје млађе сестре дечак или девојчица, предлагали смо више мушких него женских имена, јер сви некако увек мисле да ће прво бити мушко. Док год је екографски снимак личио на јаје на око, бебин надимак је био Ју-ес-ито, тј. Американчић, са суфиксом на шпанском јер је Флорида препуна кубанских имиграната.

Пошто нису долазила у обзир компликована индијска имена као Џајашанкар, а нисмо могли да се сетимо ни једног нашег имена које би лепо звучало на три континента, некако је једино остајала опција Мајкл Џексон за дечака и Кока Кола за девојчицу. Тако је недавно један Египћанин дао кћерки име Фејсбук, у част најјаче светске армије која обара диктатуре.

Онда смо сазнали да је беба девојчица и тек тада почели да преговарамо. Замолила сам сестру да избегава политеистичка имена у част светих крава или шесторуких божанстава плаве коже, а да све остало долази у обзир.

16

“Мени се јако свиђа име Ива, али се тако већ зове сестра моје најбоље другарице, то је већ виђено.”

“Подсећа ме на отровни бршљан (poison ivy). Поред тога, Ива је врста дрвета, чини ми се назив за жалосну врбу...”

“Абишек је предложио да се кћерка зове Ира.”

“Забога! Зар то није мушко име у Америци? Осим тога, одмах помислим на…”

“…Ирску револуционарну армију?”

“Ха, ха, ха, може и то! Ја сам одмах помислила на скраћеницу за индивидуални пензиони рачун (individual retirement account) код вас у Америци… Професионална деформација…”

“Ира је веома кратко име, па му ваљда зато одговара.”

“Можда је мислио на Ирину. То је име за византијску принцезу.”

“Гледала сам на интернету имена за америчке Индијанце па ми се допало име Лулу, само је Абишек рекао да не долази у обзир јер је то на хиндију ружна реч… Дуго ми се свиђало име Бјанка, само га је већ употребила једна познаница па нећу баш исто…”

“Како Бјанка, то значи бела, када ће највероватније имати црну косу и тамнију кожу, на оца? Могла си још и Меланија, исто значење на грчком, или у келтској верзији Нолвен…”

“Не може Мелани, тако ми се звала бивша шефица која има веома лош карактер.”

“А шта мислиш да се зове Camille? То је француско име које се изговара Камиј, на енглеском постоји као Camilla, а на арапском ‘кâмила’ значи савршена…”

“Нећу, јер је код нас камила животиња.”

“Ух, стварно јесте…”

“Тетка Зера предлаже да се зове Зои, ваљда према некој телевизијској серији.”

“То на грчком значи живот. И код нас постоји то име, Зоја, а у преводу Живка или Ајша…”

“Зоја?! Више ми се не свиђа. Зар се тако не зове она мамина пријатељица сликарка из Мостара?”

“Није Зоја него Џоја Ратковић. А хоћеш ли неко библијско или јеврејско име, као што је Сара? Рафаела? Хана?”

“Нећу ни верско, ни републиканско. А поготово не латиноамеричко, јер живим на Флориди и нећу да ми дете трпи расизам.”

17

“Коју особину би волела да ти кћерка поседује?”

“Независност.”

“Дакле, да буде слободна… Слободанка, Фрида... Или можда Фреја из скандинавске митологије?”

“Селин Дион је свом сину дала име Нелсон, према Нелсону Мендели. Можда бих могла да пронађем име неке личности којој се дивим… Предложи ми неко име које би и сама дала свом детету.”

“Нисам ти ја никакав пример. Ја волим помпезна, краљевска имена из архајских времена. Морају да буду неуобичајена али да имају дивно значење. Имам пријатељицу која зна старогрчки и која ми је испричала да су неки њени рођаци дали кћерки име Аглае, што значи нападна лепота, па јој то увек засмета јер познаје језик… Због тога је веома важно значење. Да сам на твом месту, дала бих јој неколико имена, на пример према некој лепој особини а онда превела на хинди и на наш језик.”

“Софија. Зваће се Софија, по мудрости, а ако буде мудра, лако ће бити независна. Таман можемо да га заведемо у француској верзији, Sophie, биће прелепо.”

“Данас се у нашој земљи многе девојчице тако зову.”

“Нема везе, засад ће бити Софија, док не нађемо неку бољу идеју.”

“Добро, онда Засад-Софија.”

Свекар је одмах приметио да је то хришћанско име, иако је моја сестра пазила да не буде верско. Додуше, Софија је била мајка императора Константина који је увео хришћанство као званичну веру римског царства. И сама је била хришћанка и према легенди пронашла реликвију крста на коме је распет Исус и уверила се да је у питању онај прави тако што је на њега положила тело мртвог човека који је одмах оживео. Међутим, име се свидело и мени и Абишеку, тако да је дошло до консензуса.

И тако ће Софија од рођења имати три држављанства и име у пасошу исписано на три различита писма, а моћи ће да живи у својој земљи на три различита континента.

Само Бог зна какав ће идентитет да изгради, о чему ће да сања, какву ће музику да слуша, у којој домовини ће јој бити најлепше и да ли ће уопште осећати потребу да бира… Једно је сигурно – матерњи језик ће јој бити енглески, а ако захваљујући родитељском труду буде имала два или три матерња језика на којима ће моћи да размишља, само на енглеском ће да броји и решава укрштенице.

Ја тренутно имам три држављанства, а супруг два. Када добијемо децу, она ће имати четири, а сасвим сигурно ће бројати на француском. Без обзира што се број деведесет и седам у дословном преводу каже четири-двадесет-десет-седам и што ни на једном другом светском језику није компликованије.

Хе, хе, хе… Већ чујем како се неки читаоци крсте и гунђају како није лепо запоставити своје држављанство прихватањем туђег. Али нема везе, само нека гунђају,

18

претпостављам да ти исти читаоци воле да подвлаче како су сви значајнији људи у светској историји српског порекла па ће овако макар имати добар разлог.

Тако је отац познате певачице Шакире из Либана а мајка из Колумбије, па је изградила каријеру певајући на шпанском уз трбушни плес.

Можда ће Засад-Софија једног дана на неком америчком универзитету пронаћи начин да се безболно поправљају зуби, или ће можда осмислити софтвер за материјализовање фотографија па ће се чоколадни колач са интернета притиском на дугме створити испред нас.

Тако ћемо моћи да се хвалимо да се ради о нашем научнику, без обзира на есмер кожу и индијско презиме.

Наташа Јевтовић, Париз, Француска објављено: 15.04.2011. http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Trojno-drzavljanstvo.sr.html

19

Kоментари

Lara Davon | 15/04/2011 16:36

Bravo, Ja mislim da Sofija po svemu sudeci traba biti lepa kao ova glumica sa slike! Srecno, Lara

Natasa Lazarevic | 15/04/2011 17:49

Draga Natasa, Moja cerka kojoj je danas rodjendan ima tri drzavljanstva i zove se Sofia. Moje ime je Natasa kao tvoje, i ja imam 2 drzavljanstva, a mozda cu dobiti i trece preko dece. Moja deca su srpskog porekla i od mame i od tate. Dve devojcice su rodjene u Americi, preselili smo se u Kanadu, i dobile su Kanadsko drzavljanstvo. Treca cerka je rodjena u Kanadi i trenutno ima samo kanadsko drzavljanstvo. Deca se poistovecuju sa sredinom u kojoj provode svoje rano detinjstvo. Moje devojcice se identifikuju kao kanadjanke, iako su originalno amerikanke, ali ovde idu u skolu, ovde imaju prijatelje. Obicno nisu sigurne za koga da navijaju, kanadu, ameriku ili srbiju, uglavnom se opredele za pobednicki tim... Imati tri drzavljanstva je zaista velika prednost i sansa. Na roditeljima je da usmere decu da to iskoriste na najbolji moguci nacin, i budu srecna. citateljka beogradjanka | 15/04/2011 22:46 "Додуше, Софија је била мајка императора Константина који је увео хришћанство као званичну веру римског царства. И сама је била хришћанка и према легенди пронашла реликвију крста на коме је распет Исус и уверила се да је у питању онај прави тако што је на њега положила тело мртвог човека који је одмах оживео. " Istine radi, Majka Konstantinova bese Jelena. Sveti car Konstantin i carica Jelena praznuju se 3.juna... Dusica pravnica | 15/04/2011 22:48 Imati dvojno ili trojno (?) drzavljanstvo uopste nije nikakva prednost. Naprotiv. Pravno gledano ako dodjete u situaciju da vodite bilo kakav sudski spor (u banalnom slucaju da vas neko prevari) nijedna drzava nece stiti vasa prava nego prava prevaranta jer cete vi uvek biti ''stranac'' a prevarant ''domaci''. Osim toga u slucaju ratu svaka drzava cije drzavljanstvo posedujete polagace pravo na vas da vas pozove na front. Ima tu jos, ovo su samo par primera. Posedovanje visestrukog drzavljanstva vam moze biti od stete i ako ste uspesni u bilo cemu jer ce jedino u tom slucaju polagati svi prava na vas odnosno samo ako imaju neke koristi od vas. Zaboravite pravo na zakonsku zastitu bilo koje od drzava cije drzavljanstvo posedujete jer ce vas tretirati kao ping-pong lopticu (''idite u vasu zemlju (?) pa trazite pravo''). Mika M | 16/04/2011 02:44 Vrlo pretenciozan i hvalisav tekst............. hvala Dusici pravnici na komentaru. Apsolutno je tako, A, mnoge drzave ni ne dozvoljavaju odrzavanje visestrukih drzavljanstava, nego vas pri primanju novog uslovljavaju da se odreknete starog drzavljanstva i obecate se na vernost

20

novoj drzavi. A, to sto ljudi i dalje zadrzavaju stara drzavljanstva, postajuci tako kolekcionari pasosa, pa, to je njihov problem.... dok zakon ne zakuca na vrata. Nadam se da je autorka teksta vec naucila da kuva indijska jela- za muzevljevu familiju i da je pocela da nosi sari. geba geba | 16/04/2011 02:52 Moj sin je rodjen u kenjadi, a kad je vid'o Djokovica kako je u Melburnu digao pehar i namenio ga Srbiji, oma je uzviknuo: "I ja cu ovako - za Srbiju" Drzavljanstvo je isto sto i pasos; pripadnost jednom narodu je nesto drugo. A imena - to je najmanje bitno. kad bolje razmislim, niko me imenom nije zvao od kad znam za sebe - sem kad nesto zabrljam, dobrano. LAZAR SARPLANINAC | 16/04/2011 03:29 Rogen sam u SARPLANINU B.J.R.M. Zena mije rogena u BITOLU B.J.R.M. Izrodili smo CETIRI KERKE sve su rogene u ameriku imamo amerikansko drzavjanstvo sve cetiri KERKE su velike SRPKINE i smatrajuse sebe za SRPKINE a ne za amerikanke i ako su rogeni u ameriku.I ako sam rogen u VARDARSKU BANOVINU nikad i u nijednom slucaju nebi hteo da uzmem drzavjanstvo b.j.r.m. i ako na to imam puno pravo.Papir je jedna stvar a sto covek nosi U DUSU za to ne postoi papir i dokumant . Filolog Nezgodni | 16/04/2011 03:50 U vezi „predloga redakcije“: ta se „prelepa indijska glumica“ zove Ajšvarja, što na sanskr[i]tu znači „bogatstvo“. A da je prvi deo imena, kako ga vi transkribujete, odista „ašva“, značilo bi nešto sasvim drugo, jer to, naime, na istom znači „konj“. Pa vi vidite. duda P | 16/04/2011 04:13 Prvo zao mi te, drugo sama pala sama se ubila, nije mi te zao. Ako nisi znala kako to ide sa Indijcima, eto sada vidis, a nadam se da ces svojim iskustvom pomoci drugim mladim ljudima. Globalizacija se moze shvatati bukvalno ali i na druge nacine, ne bih sad o tome... All the best with your endevour... nije zlato sve sto sija | 16/04/2011 05:16 u mnogim drzavama ne dopusta se dvojno, a kamoli trojno drzavljanstvo. srbija prva dopusta dvojno...prema tome pamet u glavu, da ne bude veca dara nego mera... biti drzavljanin vise drzava ima i odredjenih poreskih implikacija...mi srbi smo skloni da verujemo da nije zgoreg imati vise pasosa u dzepu, kako koji vetar dune, ili kako koja olaksica se prezentuje...valjda zato sto nam je i drzava takva da se stalno klima iz ovih ili onih razloga... Anna David | 16/04/2011 09:26 Nesto o interpretaciji imena: -srpski: Sofija francuski: Sophie (cita se Sofi), sva imena grckog porekla imaju H-na francuskom jeziku H (ACH)i ne cita se, na primer :Catherine(Katrin) Imati tri pasosa je pravo bogastvo...moja deca i ja imamo tri pasosa. Istina za svajcarski pasos sam morala da polazem ispit iz istorije, geografije, poznavanje politickog sistema , naravno uz odlicno poznavanje francuskog jezika. Polozila sam iz prvog puta i vrlo sam ponosna. Plus, na zavrsetku ispita , komisija mi je otvoreno rekla da sam dama sa velikom kulturom.Lep

21

kompliment, zar ne?! Srpski pasos i moja licna karta su nesto kao moja amajlija, nosim ga u srcu i kad prelazim nasu granicu ponosno ga pokazujem .Ona druga dva, nosim kad putujem na neke druge destincije. Istina, sve se vise osecam i kao gradjanin sveta. Pozdrav svoj braci i sestrama u dijaspori i matici . vahid Bilali | 16/04/2011 09:38 Pozdrav svima.Da li je prednost ili mana(ime koje nosimo) to je relativno,ali tekst je odlican.Ja sam vaspitavan da ne treba se stideti svog imena,zemlje odakle dolazimo,vere,itd.Odlazeci iz zemlje bio sam spreman na neprijatnosti ako budu u novoj sredini.Problema uvek bude pocev od svoje domovine ali lepote je svugde pocev od svoje zemlje.Poz iz Svedske Ftica Fticic | 16/04/2011 10:06 Mozda bi Zasad-Sofija mogla da bude istoricar,pa da Vas poduci da je car Teodosije I uveo hriscanstvo kao zvanicnu religiju carstva,a ne Konstantin,kao i da se pomenuta carica zvala Jelena,a ne Sofija i tako to. Vladimir P. | 16/04/2011 12:30 Zanimljiv tekst. Uprkos negativnim komentarima nekih citalaca, slazem se da je velika prednost imati nekoliko drzavljanstava i biti iz mesovitog braka (naravno, kada se ljudi istinski vole), jer su ta deca vrlo lepa, pametna i govore barem dva jezika od malena. "Politikina" ideja je super - Aishwarya je veoma lepo ime :) Imam samo jednu zamerku na tekst: zakoni ne mogu biti "labilni" (to se odnosi na rastrojenost), vec "labavi". Sve najbolje! Dragomir Strbac | 16/04/2011 20:46 Za citaoce koji mozda nisu u toku, iako sam rodjen u BiH, tih devedesetih sam se skolovao u Beogradu (glavni grad Republike Srbije, tada glavni grad SR Jugoslavije) i nisu mi trazili da moram da placam skupu skolarinu koja se pominje na pocetku ovog teksta. Dakle skolarinu nisam morao placati ni ja ni hiljade drugih mladih ljudi iz BiH, Hrvatske ili Crne Gore bez obzira na njihov pravni status u tadasnjoj SRJ ili pogotovo nacionalnost roditelja. Dakle, istine radi. gojko zivkovic | 17/04/2011 13:41 pa nemojte ljudi zatezati oko svake sitnice,neka je Sofiji sretan dolazak na ovaj svet,nek je ziva i zdrava. Nece joj biti lako sa nama koji smo vec tu. Srecno Sofija ili kako vec... Milutin Pantelic | 17/04/2011 21:42 Tek stecenim punoletstvom bi svako moprao da stekne pravo definitivnog izbora svog imena. Makoliko neka imena izabrana od roditelja, familije ili prijatelja mogu lepo da zvuce, pitanje je koliko ce se to ime onoj osobi koja treba da ga nosi do kraja zivota kasnije svideti i sa njim se identifikovati. Po istom principu i izbor religiozne pripadnosti. Sve ostalo je naturanje volje roditelja i njihovih ubedjenja sa kojima se potomstvo ne mora da slozi ali, kako stvari stoje, nema izbora pa stanje u kome se nalazi mora da primi.

22

Ana Mama jedne Sofije | 18/04/2011 13:36 Volim da čitam ovu rubriku, tekstove određenih naših zemljaka čitam sa potpunim poverenjem da sve što tvrde- zaista jeste tako. Ali, Vaši tekstovi imaju toliko oprečnosti, nekako se samo "štancuju " radi kvantiteta... Studentske dane sam provela u st.d."Rifat", "Penezić" i "Vera", družila se sa mnoštvom ljudi iz BIH koji ne samo da su besplatno studirali već su i dobijali mesta u domovima. Dalje, majka Konstantinova je Jelena, al' ti je neko već i primetio. Mislim, lepo je kada kod čitalaca imate kredibilitet, a ne ovako ... B Real KickAss | 19/04/2011 08:20 A možda, igrom slučaja, i neke Florida style realnosti to nesrećno detence završi na kreku negdeu nekoj šupici. Čuj, izmisli bezbolan način popravljanja zuba ili šta već drugo... Sve ćerke su princeze - naučnice!!! Комшија реалиста | 19/04/2011 22:16 Мешовити бракови су лош тренд модерног света као и многе друге појаве. Деца настала из таквих бракова, а поготово још рођена у земљи која културолошки не припада родитељима, имају велике психолошке проблеме са идентитетом, а да тек не причам о здравственим проблемима. Знам јер се крећем у таквим круговима. Бољи, интелигентнији и савршенији људи настају "генетским пречишћавањем" рађањем деце родитеља исте народности, а не мешањем гена баба и жаба! Плашите се расизма према латиноамеричким именима у Флориди, а то дете ће имати ионако тамну кожу?! Ту јој ни име Света Марија Гвадалупе неће помоћи. Не могу да замислим такав брак једне Српкиње и Индијца како имају 80 година, а она још увек није чула од свог супруга ни једну песму Бајаге, Пилота, Црвене Јабуке итд. Када чујете како се многи бракови на западу распадају, то је управо због мноштва мешовитих бракова! Бракови између истих народа су увек јаки! Наравоученије:1) НЕ склапајте мешовите бракове! 2) Није све са запада од Бога благосиљано! buducnost sveta | 20/04/2011 00:46 Za gospodina koji umislja psihicke probleme dece iz mesovitih brakova: buducnost ovog sveta su upravo deca iz mesovitih brakova. Svet postaje globalno potrosacko selo, i imali ljudi ovakvu ili onakvu kozu na kraju dana vise nece biti vazno. Ovo se upravo vidi tamo gde razni ljudi zive zajedno, a ti koji se odupiru stapanju, jednog dana (doduse ne bas tako skoro) bice manjina ili ce izumreti. Oni koji su mnogoljudni stopice se u svesti sa svima ostalima bez obzira na rasne razlike jer svi ljudi, bilo gde da zive, streme istim zivotnim postulatima. Sistem koji najbolje integrise te postulate bice vladajuci sistem svima i to dobrovoljno. Meni je ovo sve logicno, a vama ako nije, onda ne vidite mnogo daleko u buducnost. Maya Maja | 20/04/2011 06:44 Imam resenje za vasu indijsko0srpsko-americku dilemu!!!! TARA- Srpska najlepsa reka i planina Americki, lako za izgovor i pisanje Indijsko, veoma popularno ime!!! Pozdrav i sve najbolje!!!

23

Danijela izEU | 20/04/2011 10:11 @Комшија реалиста: Ma sta naprica... Ana * | 20/04/2011 12:04 I ja bih predlozila ime Tara. Prelepo je. Mesoviti brakovi....hm..pa ljudi su ljudi, samo su kulture nesto sto ih razlikuje, a to moze uz dobru volju da se nivelise. Samo ime i nije toliko bitno jer ne odredjuje ko smo. Bitno je ono sto je u dusi i ljubav koju ce detetu podariti roditelji. Sve najbolje! Luba M. | 20/04/2011 15:56 "Svekar vec nije voleo ime zato sto je bilo hriscansko".Svi znamo sta su mesoviti brakovi dobro doprineli bivsoj Jugoslaviji.Nacionalno cemo i nekako prihvatiti jedni druge,ali kada je u pitanju religija to je vec druga prica.Najbolje dase familija ne mesa i biranje imena deteta treba biti izmedju mame i tate.Samo znam da kod Indusa dete mora da ima njihovo ime.Oni su vrlo tradicionalan narod.Zelim mnogo uspeha jer ce ga trebati da bise odrzali u ovom braku.A maloj devojcici srecan dolazak na ovaj svet.

Ana Katic | 23/04/2011 15:06

Ja imam 4 drzavljanstva a rodila sam se u petoj drzavi

zakoni su cudo . | 24/04/2011 12:23

Secam se da su se u vreme rata stvorili novi zakoni..Mog rodaka su pitali gde je roden njegov otac,da bi dali drzavljanstvo unuku....Strasno.Mi smo dosli iz Bosne 68.I ja i brat smo imali probleme za drzavljanstvo,sto moja snaja nije imala(koja ga je trazila za vreme rata i koja ga je dobila u roku od mesec dana,boravak u beogradu od 94.)Nema logike i nikad je u srbije nece ni biti)

gone with the wind Vivien leigh & Clark Gable | 24/04/2011 16:12

Tara je aristokratski posed na jugu USA.

Комшиница Надреалиста | 24/04/2011 23:40

Комшија реалиста, срамота ме је било и да прочитам ваш коментар. По вашој логици би најбоље било да се женимо и удајемо својим рођацима. Истина је да што је генетски материјал родитеља различитији деца су лепша. Знам јер се крећем у таквим круговима. Овде где живим, мешанци су увек лепа деца чак и ако су им родитељи габори. С друге стране погледајте Енглезе који су се узимали само у оквиру свог народа. Што се Балкана тиче, то је раскрсница светова на којој су се укрстили и прастановници- Илири и остала племена, Келти, Романи, Словени, Турци, Арапи, Германи, Монголи , тако да смо и ми мешанци. Зато нас има од светлих до тамних, плавооких и црнпураситих, зато и јесмо лепи људи- јер смо мешаних гена. И још нешто, Англосаксонац вас никада неће назвати белцем него Медитеранцем колико год се ви бунили.Сви људи су Божја створења, па зашто мислите да Бог благосиља и воли само једну расу?... А šто се тиче шунда од Црвене Јабуке и фалш-мајстора Бајаге, хвала Богу да неће то да јој пева..

24

leteci drzavljanin | 01/05/2011 22:19

Gosp. Dusica pravnica gleda na stvari strogo kroz knjige mozda. U praksi to izgleda sasvim drugacije. Prednosti su jako velike dok mana gotovo i da nema. Jedini problem je imati Americko drzavljanstvo, jer njima onda morate da raportirate sav prihod gde god da se nalazite na planeti zemlji. Ostali, kad se odjavite da ne zivite vise u maticnoj zemlji, ostave vas na miru.Tretiraju vas kao sve ostale i niste nicim uskraceni. Verujem da ima pravnih zavrzlama po sistemu "sta ako se desi", ali 99,99% ljudi su gradjani koji idu na posao svaki dan, podizu decu i zive svoj zivot. Sto se tice vojski ratovanja i ostalih gluposti sve je to macku o rep za nas koji smo prosli raspad Jugoslavije i 90te. Jos samo da dodam, sve ove pasose i drzavljanstva koje imam, sve bi menjao u sekundi za jedan jedini crveni pasos da mogu.

MIlena Stefanovich | 10/05/2011 18:53

Uzivala sam citajuci tvoj tekst. Ja sam Srpkinja, sa Americkim pasosem i cerka mi je Amerikanka. Zove se Mia . Kada sam joj davala ime, upravo sam se vodila tvojom teorijom da bude lako izgovorljivo, da ne opterecije ...Ali ponekada pomislim da je mozda trebalo da bude jako , da ima tezinu , da ime ime kojim bi mogla das e zove buduca predsednica Amerike ! Moja druga cerka zva ce se Danica ... Hvala na postu , uzivati je citati pametne stvari Milena

miki jovanovic | 15/05/2011 11:52

Или како назвати дете из мешовитог брака? Napolitanka

Rada A. | 17/05/2011 02:43

Pojedine osobe koje misle da njihova deca imaju dva ili tri drzavljanstva trebalo bi da provere koliko tu ima istine.Naprimer u Francuskoj dete ne dobija drzavljanstvo samo zato sto je tamo rodjeno.Otac ili majka moraju biti drzavljani te zemlje.Moj sin je primer toga.Rodjen je u Francuskoj,Sada zivimo u Kanadi i on samo ima jedno drzavljanstvo a to je Kanadsko.Za sva druga(Srpsko isto) treba da polozi molbu i da ceka kao i svi drugi.Vec se raspitao o tome.Sto se tice imena, Aleksandar ili Aleksandra (Alek ili Alexa) su internacionalna imena i ima ih u svakoj zemlji.Ali to je isto zelja samih roditelja.

Dane M | 18/05/2011 16:12

Jos zelim da dodam, neke zemlje cak i ne dozvoljavaju da imas nekoliko drzavljanstva,,naprimer Italija,ako primis njihovo drzavljanstvo moras se odreci svih drugih.Cak ako kao Italijan hoces da prihvatis drzavljanstvo zemlje u kojoj zivis gubis pravo na Italijansko.

Bata Mosorinski | 23/05/2011 21:58

Komsija realista, mozete reci :"Rekoh i dusu spasih" ili "Ko ima usi da cuje neka cuje". Tacno je sve sto ste rekli a to sto vecina nema usi da cuje vi za to niste krivi.

25

Sto se tice imena bude mi zao kad cujem ta imena koja vise lice na onomatopeje poput: Mia, Zoe, Mea,... Jelena se zove mama cara Konstantina ali to otvara neku drugu temu koliko znamo o svojoj religiji pre nego sto sebe nazovemo hriscanima a stupamo u brak sa nekim iz druge religije, Svekru se nije dopalo sto zvuci hriscanski pa kako ces mu se ti dopasti hriscanko? Zelim ti svu srecu ovog sveta i zdravo detence.

Ljubica Krstić | 25/05/2011 01:21

Pre svega i iznad svega, detencetu želim samo da se rodi srećna, jer, što se kaže, rodi me, majko, srećnog, pa me baci i u more! Neki to priznaju, neki ne priznaju, misle, sve je stvar izbora i pametnih odluka. Treba imati sreće i za pametne odluke,jer ko može da zna sve unapred-moje mišljenje.Roditeljima, da budu takođe srećni i dugovečni! A to od srca želim i svima koji sad čitate!Priča me dirnula, sva ta neizvesnost u inostranstvu, mešovit brak, a dete se rađa-beše jednom i meni, samo, u Evropi. I komentari su dobri, volim tu iskrenost, "oštrinu" i "isključivost"(koja može da se promeni za tren, a obično tako i bude!), toliko različite stilove pisanja, često se nasmejem! Dragi zemljaci,svi dosta imate pravo, a najviše Dušica pravnica, bar prema mom životu,iako nikad nisam menjala državljanstvo. I da jesam,bilo bi tačno kako ona kaže.S kojim god papirom, stranac je(pa onda bolje da ih ima manje?).Kad ne nađoh ljubav u svojoj zemlji,Komšijo realisto,ihh,otkud to,pa sad ni ne žalim!

miki stojic | 27/05/2011 15:43

...mala ispravka, postao sam italijanski drzavljanin pre 4 godine, od tada je moguce imati dvojno drzavljanstvo, zadrzao sam srpsko.....ali dobiti nas novi pasos to je vec mnogo veci poduhvat......prilikom poslednjeg (neuspelog) pokusaja za malo nije izbila tuca u redu........

BOSKO MISTRELOVIC | 29/05/2011 18:40

Nazovite dete kako se vama svidja. Uvek ce biti vase dete. Ne obazirite se na negativne komentare. Ima kod nas dosta predrasuda protiv Indijaca ( mado ljudi ko ljudi ima ih raznih i dobrih i losih), valjda to nosimo iz starog kraja zato sto lice na nase cigane ili Rome. Najvise zadirkivanja imaju deca koji izgledaju i izgovaraju Engleski sa stranim akcentom a imaju Engleska imena. Sta fali vasem suprugu i njegovom imenu?

Ovde u USA prvi mi je pruzio ruku i prijateljstvo Indijac. On mi je i najvise pomogao kad sam trazio novi posao.

Ja sam rodjen u Beogradu , Zena mi je rodjena u Venecueli, a deca u Kanadi. U kuci pricamo samo Engleski. Deca imaju Spancka imena- Imam najvise prijatelja Indijaca ali i dosta juznoamerikanaca. Od Amerikanaca najbole ali i ( ponekad najgoreme) me tretiraju crnci ( ilio kako se ovde politicki korektno kaze African American)

zaharije gligorijevic | 07/06/2011 14:02

Iskreno ne razumem autora ovog texta a ni hiljade ostalih ljudi koji biraju deci imena u cilju da se ona "svide" okolini. Zivim napolju 25 godina, i nikada nisam pomislio da menjam ili nesto dodajem mojem prezimenu ili imenu. Deca su rodjena vani i imaju originalna stara Srpska imena i nikada do sada i nigde nismo imali problema zbog toga. Upravo zbog toga smatram da je ovaj text pozeljan kako bi ukazao i na onu skupinu ljudi koji imaju problema

26

kako da se dodvore sredini. Tu je i ona skupina koja ne sme da progovri maternji jezik kako opet ne bi "povredila" okolinu.

Milica Ivanisevic | 09/06/2011 12:20

Neka se zove Eva, to ime je prelepo, jeste da je biblijsko, ali je internacionalno, a iznad svega je nekako zenstveno i nepretenciozno. En plus, Amerikanci ce ga citati kao 'Iva' a to vama ide u prilog ;)

Dane M. | 11/06/2011 06:31

@ Miki Stojic,dase razumemo,ja sam rekao ako rodjeni Italijani zele da prihvate drzavljanstvo neke druge drzave u kojoj zive gube svoje.Sve zavisi do sporazuma izmedju zemalja.Ne razumem zasto je tako tesko dobiti novo srpsko drzavljanstvoi da bi bila tuca oko toga.Normalno je da moras da predas molbu i onda cekas odobrenje.Zelim da uspes u tome.Zeleo bih da znam dali deca od stranih drzavljana koja su rodjena u Italiji imaju italijansko drzavljanstvo ili mora da podnesu molbu kao sto je to slucaj Francuskoj i sl.?

Iskra Iskra | 12/06/2011 01:32

Citam neke zlobne komentare, i toliko sazaljevam te nesrecne duse, neispunjene i zatrovane. Da ste ikada osetili istinsku ljubav, da ste gledali ljude prema delima i srcu, a ne prema boji i nacionalnosti, vi nikada ne biste napisali ovakve komentare. Ljubav je cudo i mnogo mi je zao sto je niste osetili, sto ne gledate dublje od spoljasnosti. G-dji Dusici pravnici bih od srca savetovala da se najpre upozna sa nasim Zakonom o resavanju sukoba zakona sa propisima drugih drzava, on ce je sam demantovati i ukazati joj na jedan sasvim suprotan trend u medjunarodnom privatnom pravu.

@ Komsija realista Trend je sledeci- ljudi su prestali da strahuju od zluradih komentara i osude ogranicenih komsija i odlucili da se vole. Bog ce uvek blagosiljati ljubav, u to ne sumnjam, nemojte ni Vi. Kao sto neko rece, pogledajte prvo u vas DNK, pa onda upirite u druge prsticem. Amor vincit omnia!!!! Amor est vitae essentia!!! Zaista zelim da je dozivite, od srca!!!