Ketrin Nevil

PRORAUNATI RIZIK

PRVI DEO

FRANKFURT, NEMAKA JUN 1815. U zaputenoj kancelariji okrenutoj prema Jevrejskoj ulici, sedeo je mlad ovek bledog lica i posmatrao izlazak sunca. Poto je

probdeo celu no, na stolu pred njim je ostalo nekoliko praznih olja sa gustim, crnim kafenim talogom na dnu. Pepeo od cigareta leao je posvuda, ali nije eleo ponovo da zapali. To bi za tedljivog mladia bio stvamo suvian troak.

Prostorija je bila muno prazna i u njoj se nalazio samo izgrebani stari sto i nekoliko stolica. Pored zida je stajala mala pe, a preko puta nje prljavi prozor okrenut ka ulici. Uz prozor se naslanjao deo nametaja koji je pokrivao gotovo ceo zid i liio na policu za knjige, ali je bio podeljen na iroke pretince, svaki sa vratancima ispletenim od slame. Sva vratanca bila su irom otvorena.

Jedine stvari u celoj prostoriji koje su zaista vredele bile su bogata kartuzijanska stolica od marokanske koe u kojoj je ovek sedeo i zlatan depni sat koji je leao na stolu. Obe su bile prilino pohabane, ali za njega veoma dragocene. Te stvari, kao i kuu u Jevrejskoj ulici, nasledio je od oca i eleo da ih sauva i zadri zauvek.

Ulica koju je posmatrao bila je jedino mesto gde su Jevreji mogli da borave i zarauju za ivot onako kako su najbolje znali i umeli. Za mnoge od njih, to je znailo da menjaju i pozajmljuju novac. U rano jutro, sve je bilo tiho i mirn o, poto su svi jo spavali. Uskoro e zajmodavci i razni prodavci izneti stolove na ulicu i ispred vrata kua i istai svoje veselo obojene zastave i natpise kojima e obznaniti ta rade i kako posluju. Za nekoliko sati, ceo prostor e se ispuniti ivou i galamom ljudi koji trguju zlatom.

Mladi ovek je sedeo u tiini, a kada je sunce konano izalo, nagnuo se napred kako bi na ukastoj svei zapalio svoju tanku tursku cigaretu. Istog asa se mali sivi golub spustio na spoljnu ivicu otvorenog prozora. Ptica je okretala glavu as na jednu as na drugu stranu, prilagoavajui se nejasnoj svetlosti. Covek je jo uvek sedeo nepomino, dok je u njegovim plavim oima blistao udan odsjaj, kao kada se tamni ugalj udesno rasplamsa. Bio je to pogled koji plai i ko bi mnogi s razlogom poeleli da zaborave.

Ptica je za trenutak zastala, a onda doleprala ba u jedan od pretinaca neobinog ormana. Slamna vratanca su se pomerila i zatvorila je.

Kada je ispuio cigaretu, mladi je nagnuo olju i ispio preostali gutljaj kafe. Uzeo je sat i paljivo ga osmotrio. Bilo je tano pet i sedamnaest. Lagano je ustao, otvorio vrata pretinca i paljivo izvadio pticu. Oko njenih krila bila je papima traka umrljana uljem sa odtampanom samo jednom reju: Gent.

Poto je uzeo cedulju, priao je prozoru i laganim pokretom izbacio pticu napolje.

Gent je bio udaljen od Frankfurta nedelju dana jahanja, a predeo izmeu dva grada bio je pun ostataka vojski koje su u potrazi jedna za drugom tumarale ardenskim umama. Pet dana posle polaska iz Frankfurta, bledi mladi je umoran, pokriven prainom i isprskan blatom, zauzdao svoga konja i zaustavio se ispred kapije jedne kue u Gentu na kojoj se nalazila uglaana bakarna alka.

Unutra je bilo mrano, pa je sam otkljuao vrata ne elei da budi ukuane. Jedna starica u nonoj koulji ubrzo se pojavi na tremu sa sveom u rukama. Mladi joj se obrati na nemakom.

- Neka Fric odmah odvede konja u talu. Posle toga hou da ga vidim u radnoj sobi. Meseina je bacala svetlost u radnu sobu obasjavajui iroke prozore sa drvenim stubovima. Boce od izrezbarenog stakla pune pia, koje

su se nalazile na kredencu od mahagonija, nekako su prigueno svetlucale. Buketi svee ubranog vrtnog sleza i gladiola u velikim vazama ukraavale su stolove sa runo raenim mozaicima razmetene po sobi. Odmah pored ulaza, nalazio se masivni izrezbareni sat sa klatnom, a sofe presvuene somotom i kadifom stajale su u polukrugu, blizu mermernog ognjita. Ova soba, toliko razliita od one u kojoj je boravio u Frankfurtu - bila je redovno odravana, u stalnom iekivanju mogueg vlasnikovog dolaska.

Polako je priao prozoru sa kojeg je imao izvanredan pogled na kuu pored njegove. U stvari, dve zgrade su bile odvojene samo senicom vinove loze. Prozori susedove gostinske i radne sobe bili su okrenuti prema mestu na kojem se nalazio, tako da je sasvim jasno mogao da posmatra ta se tamo dogaa. To je bio pravi razlog zbog kojeg je, pre tri meseca, iznajmio ovu kuu, potpuno nametenu i opremljenu.

Za trenutak se udaljio od prozora, sipao konjak u au i otpio dobar gutljaj. Bio je umoran, ali nije mogao da spava. Jo ne. Posle jedno pola sata, u sobu je uao ogroman, debeo ovek u grubom suknenom odelu.

- Gospodine - pozdravio je mladia ne mogavi da sakrije nemaki naglasak. Nije vie govorio, oigledno oekujui da mu se gazda obrati.

- Frice, veoma sam umoran - odvratio je mladi ovek glasom koji je liio na apat. - Moram biti siguran, apsolutno siguran da u biti obaveten o glasnikovom dolasku, im on kroi u kuu. Da li ti je to jasno?

- Bez brige, gospodine. Ja u ostati ovde i posmatrati. Probudiu vas, im doe do neke promene. Mladi klimnu glavom. - Ovde greke nisu dozvoljene. Stvar je od najvee vanosti, da zna. Fric je celu no deurao pored prozora, ali susedna kua je bila mirna i

tiha, obasjana meseinom. Ujutru je gospodar ustao, okupao se i obukao, a zatim siao do radne sobe i zamenuo Frica na istom mestu. Njihovo bdenje nastavilo se i sledea tri dana. Stigle su kie i okolinu pretvorile u bare pune mulja i blata, dok su putevi postali potpuno

neprohodni. Krajem treeg dana, upravo dok je starica posluivala veeru za gospodara, Fric je banuo u trpezariju. - Izvinite, gospodine, ali video sam jahaa kako se urno pribliava istonim putem od Brisela. Mladi ovek klimnu glavom, lagano odloi salvetu na sto i kratkim pokretom ruke otpusti oboje slugu. Ugasivi sveu, gotovo je

pretrao do prozora u radnoj sobi i sakrio se iza draperija od damasta. U susednoj kui vladao je pravi mete. Nekoliko Ijudi jurilo je iz sobe u sobu, palei dugim sveama visee lampe i raskone zidne

svenjake. Uskoro se soba kupala u svetlosti, pa je posmatra iz mraka mogao da vidi i najmanje detalje: kristale lampi koji su svetlucali sa visokih luno zasvoenih tavanica i, poput dijamanata, bacali iskriavu svetlostli iz fino izraenih zidnih nia; nametaj i draperije bogato ukraene vezom u crvenoj i zlatnoj boji; zidove u ogledalima i stolove obloene zlatnim listiima.

Mladi ovek uzdrhta ugledavi usamljenog jahaa kako izranja iz izmaglice i zaustavlja se pred kuom. Ogrta sa kapuljaom bio mu je mokar, a izme prekrivene blatom. Vrata su se odmah otvorila i sluge ga uvedoe unutra. Videlo se da se osea veoma neprijatno dok stoji nasred sobe, zuri u pod i rakama guva veliki vlani eir.

Napokon su se unutranja vrata naglo otvorila i u prostoriju je uao visok, demekast ovek, praen mukarcem i enom koji su se povukli nazad, im su ugledali blatnjavog i umomog glasnika. Pun iekivanja, visoki ovek je zastao, a glasnik se naklonio.

Posmatra na prozoru jedva da je disao. Video je kako je glasnik odluno koraknuo napred, a onda pao na kolena kao da iskazuje poast caru ili kralju. Demekasti ovek je stajao ba na sredini sobe i klimao glavom, kao da ljudi jo ulaze unutra i klanjaju mu se na isti nain.

Mladi ovek je zatvorio oi i tako nepomino stajao nekoliko trenutaka, potpuno zadubljen u sliku koja se pojavila. Onda se okrenuo i hitro pritrao vratima.

Fric je sedeo u foajeu i ekao. im je ugledao gospodara, on spremno ustade. - Konja - rekao je tiho, penjui se uz iroko stepenite kako bi zakljuao gomje sobe. Znao je da se nee vratiti u Gent. Njegova misija ovde bila je zavrena. Sada zaista nije znao koliko dana i noi je jahao kroz sumoran i kiovit predeo. Tlo je liilo na movaru, a kako je stalno jahao u

susret kii, nije mogao da kae gde je granica izmeu neba i zemlje. Konj mu se spotakao vie puta propadajui u muljevito blato, koje kao da nije imalo dna. Iako je bio iscrpljen i eznuo za odmorom, nastavljao je put - jer nije smeo da stane. Jahao je prema Ostendu i morskoj obali.

Bilo je vee drugoga dana puta, kada je, briui oi od naleta ledene kie, ugledao svetla Ostenda koja su treperila kroz gustu izmaglicu. Kada se pribliio, video je talase kako bacaju amce prema molu, snano udaraju o obalu, a onda se uzdiu visoko i povlae sve za sobom. inilo se da se ceo grad zatvorio u kue na kojima su bili sputeni jaki drveni zasuni protiv vetra.

Idui obalom, pronaao je krmu koja mu je liila na svratite pomoraca i ribara. Ugledavi ga kroz prozor, vlasnik je na tren izaao, ljubazno ga pozdravio i brzo odveo konja u talu. Onako mokar i umoran, odmah je uao unutra, naruio konjak i smestio se pored vatre.

Momari su sedeli natmureni, pili jak viski i nezadovoljno mrmljali o nevremenu koje nikako nije prestajalo i zbog kojeg su bili i bez posla i bez novca. Prostoriju je ispunjavao sladunjavo-kiselkast miris njihovog duvana. Nekolicina se radoznalo okrenula i osmotrila pridolicu koji je razbio monotoniju ovog emernog mesta.

- Odakle ti po ovakvom bezbonikom vremenu, prijatelju? - upita jedan. - Dolazim iz Genta i nameravam za London - odvratio je putnik. Namerno je upotrebio francuski naziv za London, poto je primetio da

su veina Francuzi, iako su govorili flamanski. Na taj nain je eleo da ih odobrovolji i pridobije, jer je francuska dua bila uvek puna romantike. S druge strane, pouzdano je znao da je za Flamance novani interes uvek bio na prvom mestu.

Okrenuo se i zatraio jo jedan dobar konjak. - Ve nedelju dana smo ovde nasukani - dobaci drugi momar. - Naa roba truli na dokovima i u utrobama brodova. Jue su se

slomila dva stuba koja dre dok i jednostavno sruila u more. Talasi su povukli sa sobom mnoge amce i onda ih smrskali o kamenje. Mislim da e se ovde dobro naekati, sve dok se vreme ne smiri i ne bude mogao bezbedno da krene.

- Ja moram za London, bilo to bezbedno ili ne - rekao je mladi ovek. - Moram poi jo noas - ponovio je. - Koji od vas moe da me prebaci preko kanala?

Momari se nasmejae, poee tapati jedan drugog po leima i udarati se u dlanove. Ovo je bila stvamo dobra ala: oni nikada nisu videli takvu budalu kao to je bio ovek pred njima.

Najstariji pomorac u krmi mirno je sedeo pored vatre i utao. Lice mu je bilo izraajno, puno bora i vomovato poput oraha. Ostali su se prema njemu odnosili sa potovanjem i mladi ovek zakljui da se verovatno radi o kapetanu ili vlasniku nekog broda.

- Noas u Ostendu nee nai nikoga ko bi te prevezao preko kanala, mome - rekao je autoritativno. - More je gospodarica moreplovaca, a noas je ta gospoa razjarenija od naputene ene. Ovde nee nai onoga ko e staviti glavu u torbu i suprotstaviti joj se u takvom raspoloenju!

Ostali se nasmejae na ove njegove rei, a onda neko narui vr piva koji ubrzo poe da krui okolo. Svaki od prisutnih je povukao dobar gutljaj kao da eli iz glave da izbrie i samu pomisao na plovidbu po ovakvom vremenu. No, dok su se oni alili i ispijali ve drugi krug, stari kapetan znatieljno odmeri stranca, reen da sazna jo neto.

- Koji te posao vodi u London, mome? - Stvar je od najvee hitnosti - ponovi mladi ovek. - Noas moram da preem preko. Ne mogu da verujem da nema nikoga

dovoljno hrabrog da me preveze preko kanala. Pogledom odmeri sve prisutne u krmi, a onda se ponovo vrati starom kapetanu. - Zamislite opasnosti koje vrebaju... - poe ovaj. - Ja noas moram preko. - Sigurno biste stradali, a brod pri ovakvim talasima ne bi uspeo ni da se odlepi od doka. - Ipak moram stii na drugu stranu - ponovi tiho, ali tako vrsto i odluno, da su ostali prestali da se smeju i ale i kao po komandi

zagledae se u neobinog stranca isprskanog blatom. Niko od njih jo nije video oveka koji tako prisebno i hladno srlja u smrt. - Dakle tako - ree kapetan najzad - ako ba mora, onda se radi o neemu to je za tebe vrednije od ivota, jer je gotovo sigumo

da e te pobesnelo more ubiti. Mladi ovek je jo uvek bio na istom mestu, a njegova svetla kosa i bleda koa inile su se gotovo prozime na svetlosti vatre.

Pogled kojim je posmatrao starog kapetana bio je bezbojan i hladan kao more zimi. - Oh, ovo oko je oko avola! - proaputa starac i kucnu rukom o pod kako bi zatitio sam sebe. Kia je dobovala po vratima i sputenim prozorskim kapcima. Cepanica na ognjitu je pucketala, a onda se nekako udno

otkotrljala razbacivi ar, tako da je nekoliko ljudi skoilo sa stolica. Nervozno su pogledali oko sebe, kao da trae duha koji je upravo uao. Ipak, niko nije rekao ni re.

Stranac im se ponovo obrati. Glas mu je bio blag i veoma tih, ali svaki od prisutnih dobro je uo ta je rekao. - Onome ko me veeras preveze preko kanala, spreman sam odmah da ponudim pet hiljada francuskih livri u zlatu.

Svi u krmi se skamenie. Napolju nije bilo broda koji toliko vredi, osim moda kada je natovaren najfinijom robom. Suma koju je ponudio

stranac bila je sasvim dovoljna za kupovinu dva broda. Mornari su napunili svoje lule i zagledali se u krage pred sobom. Putnik je znao da oni sada razmiljaju o svojim porodicama, ansi da

se obogate i zarade vie nego bilo ko od njih za itav radni vek. Razmiljali su i o drugim stvarima i on im je dao vremena za to. Procenjivali su anse i proraunavali rizik da se veeras pree kanal i pri tom ostane iv.

- Rei u ti ta mislim o tome, mome - zau se konano kapetanov glas. - Svaki pokuaj izlaska na more po ovakvom vremenu je samoubistvo. Samo avo na ovaj nain moe dovesti u iskuenje mornara

hrianina. Ali, istinski hrianin nee za pet hiljada francuskih livri prodati avolu svoju duu. Mladi ovek lagano odloi praznu au na okvir kamina i, kako bi ga mogli dobro videti, stade uz elo velikog hrastovog stola tano na

sredini prostorije. - ta kaete na deset hiljada? - upita istim, tihim glasom. Zatim baci svoju putnu vreu na sto i jednim potezom podie platneni poklopac. Momari su sedeli u tiini i posmatrali kako sjajni

novii ispadaju na sto, a zatim se kotrljaju po uglaanom kamenom podu.

U Londonu se jutarnja svetlost lagano probijala kroz izmaglicu. Kada su se vrata berze otvorila, njeni lanovi su umo uli unutra kako bi zauzeli mesta za dananju trgovinu. Meu njima je bio i bledi

ovek hladnih, plavih oiju. Ostavio je kod portira svoju kabanicu i pozlaeni tap, rukovao se sa nekolicinom poznanika, a zatim zauzeo svoje mesto.

Trgovina je bila neredovna a britanski dravni papiri - ratne obveznice, nuene su uz veliki popust. Vesti o ratu nije bilo. Govorilo se da je Bliher poseen, a da su njegovu armiju zarobili Francuzi kod Linjija: takoe se prialo da je Artura Velzlija, vojvodu od Velingtona, zarobila kia u mestu Kuatr-Bras, tako da je bio nemoan da pomeri svoju teku artiljeriju i izvue je iz blata.

to se saveznika tie, stvari su stajale veoma loe. Ako bi se desilo da Britanci pod vostvom Velzlija pokleknu brzo kao Prusi, Napoleon bi se ponovo uvrstio u Evropi i to samo tri meseca posle svog povratka sa Elbe. U tom sluaju, dravne obveznice kojima je finansiran skupoceni rat ne bi vredele ni koliko papir na kome su tampane.

Ali, jedan ovek koji se tu nalazio imao je sasvim nove vesti. Mladi bledog lica stajao je na svom mestu i neprestano kupovao sve obveznice koje su nuene. Ako bi se njegova procena pokazala kao loa, bio bi finansijski uniten isto kao i cela njegova porodica. Ali, ta procena bila je zasnovana na tanoj informaciji koja je u tom trenutku znaila snagu i mo.

Naime, on je u Gentu video glasnika koji je doao sa bojnog polja u Vaterlou i pao na kolena pred visokim snanim ovekom, kao da se radilo o namesniku ili regentu. Taj jednostavan gest pokazivao je da su ishod rata i konana pobeda u rukama Britanaca, a ne Francuza kao to su svi pretpostavljali. Visoki snani ovek koga je mladi bledog lica video u Gentu zvao se Luis Stanislaus Ksavijer sa titulom grofa od Provanse. Cela Evropa znala ga je kao kralja Francuske, Luja XVIII, koga je uzurpator Bonaparta zbacio sa prestola samo stotinak dana ranije.

Ali, takva informacija morala je da bude iskoriena brzo i efikasno. Hrabro zanemarujui strah od smrti, mladi ovek je preao kanal i stigao ovde, u Londonsku berzu, samo nekoliko sati pre vesti o porazu Francuza kod Vaterloa. Naravno, posle dugog i upomog kupovanja, on je posedovao toliko devalviranih obveznica, da je privukao prilinu panju.

- Ne znam zato ovaj Jevrejin kupuje tolike obveznice - obratio se svome kolegi jedan od prisutnih. - Zar on nije uo vest o Bliherovom porazu u Linjiju? Da li je mogue da neko veruje da se rat moe dobiti sa polovinom vojske?

- Mislim da bi mogao da sledi njegov primer - hladno mu odvrati poznanik. - Iskustvo koje imam govori mi da je on obino u pravu. Kada su, najzad, vesti sa Vaterloa stigle do Londona, bilo je jasno da mladi ovek ima monopol na prodaju dravnih hartija, kupivi ih

za manje od deset procenata nominalne vrednosti. ovek koji je prethodnog dana komentarisao kupovinu obveznica, sreo je ujutru mladia bledog lica ba na ulazu u berzu. - Zna, Rotilde - rekao je, srdano ga tapui po ramenu - sa ovim obveznicama si uradio stvarno dobar posao. Kau da si zaradio

milion funti za manje od jednog dana? - Zar? - Stalno se govori da vi, Jevreji, posedujete talenat da nanjuite priliku za dobru zaradu. Valjda zato i imate tako velike noseve! - gorko

se nasmejao ovek iji je crveni loptasti nos bio kudikamo vei od nosa njegovog sagovornika. - Ali, eleo bih da znam da li je stvamo u pitanju jevrejska intuicija? Ili si ti, pre celog Londona, znao da Velington ima pobedu u rukama?

- Znao sam - odvrati Rotild, hladno se smeei. - Znao si! Kako doavola?... Rekla ti je ptiica? - Tano tako - odgovorio je mirno.

NO U OPERI

Rajnsko zlato! Najvrednije zlato! O, mogla bi biti samo puka magija ponovo se probuditi u talasima! Sve to je vredno boravi u vodama! Ravi i podli su oni koji vladaju gore!

- Tubalica rajnskih devojaka,

Rihard Vagner,

RAJNSKO ZLATO, I in

SAN FRANCISKO

U svetu je napisano vie muzikih komada koji govore o novcu nego o ljubavi. Dela o novcu imaju prijemivije melodije i veina ih se ipak zavrava sreno. Siromatvo je, recimo, bilo okruenje u kojem je zaet i stvoren bluz, dok su bogatstvo i pohlepa proizveli neto drugo: velianstvenu operu.

Kao bankar, dobro sam znala do kojih visina mogu biti nadahnute ljudske due kada se radi o novcu. Ako bih elela da upotrebim odgovarajui rod, samu sebe bih mogla da nazovem banketa - to je izraz koji je u naem internom reniku oznaavao neku vrstu bankara - kompjuterskog zanesenjaka, ako bi se tako uopte mogla nazvati najcenjenija ena u izvrnoj vlasti Svetske banke.

Da nisam zaraivala toliko novca, ne bih sebi mogla da priutim sedite u loi Opere u San Francisku. Ali, da te sumome novembarske veeri nisam sedela u operskoj loi, ovakva ideja mi sigurno nikada ne bi pala na pamet. Njen smisao je bio u tome kako zaraditi jo vie.

Velika opera je poslednje utoite razuzdanih kapitalista. Niko dovoljno lud ne bi platio toliko da sanja o neemu to mu nedostaje. U stvari, bio je to samo jedan od naina razonode i troenja velikog novca u zamenu za oskudnu zabavu.

Bilo je kiovito i hladno, a do Boia je ostalo svega mesec dana; kia je oterala maglu i donela hrpe blata pokrivi njime mostove i puteve. Samo budale su rizikovale i bile napolju po ovakvom vremenu. Ipak, kada sam stigla, opera je bila dupke puna.

Iako obuena u svilu i kadifu uspela sam da pokisnem do gole koe. Pored same zgrade nije bilo parkinga, pa sam morala da se probijam kroz vodu, kao gerilci na borbenoj obuci. Kasnila sam i bila veoma neraspoloena, to nije imalo nikakve veze sa nevremenom.

Utrala sam unutra, neprestano mislei na svoga efa. Kao i obino, on me je strano razoarao, ali ovoga puta toliko da to stvamo nisam mogla zanemariti. Dok sam pokuavala da se smirim, pourila sam uz mermerne stepenice. Ba kada je vratar u belim rukavicama otvarao vrata moje loe, zaulo se tree zvono.

Iako sam ve treu sezonu imala isto sedite, dolazila sam i odlazila tako iznenada da sam ljude sa kojima sam delila lou samo povrno poznavala. Oni su vikali bravi umesto bravo, pamtili svaki libreto i nosili sa sobom svoju bocu ampanjca. I nisam mogla da imam vremena za neto drugo, osim za obaveze u prokletoj banci.

Pretpostavljala sam da su bili znatieljni i pitali se zato stalno kasnim i pri tom uvek dolazim sama. Meutim, jo kada sam pre deset godina stupila u Svetsku banku, nauila sam da ni drutveni ivot ni romantika ne mogu biti hrana koja e se kuvati u ekspres-loncu sveta visokog bankarstva. Banketa uvek mora drati oi otvorene i misliti na konaan ishod.

Ba kada su svetla poela da se gase, prola sam do sedita u prvom redu i spustila se u meku, tapaciranu fotelju. Neko je hteo da bude ljubazan, pa mi je u mraku dodao au sa ampanjcem. Srknula sam gutljaj sa puno mehuria, zagrcnula se i prosula pie na dekolte koji je u trenutku dizanja zavese bio potpuno vlaan.

Opera je te veeri u potpunosti odgovarala mom raspoloenju: Rajnsko zlato, prvo Vagnerovo veliko delo i jedno od mojih najomiljenijih, kojem je dat novi sadraj i sakupljen u svojevrstan prsten pesama o Nibelunzima. Delo poinje opisom krae finog zlata sa dna reke Rajne, a zatim, u etiri celine Prstena, tee vena pria o podmitljivosti bogova koji su tako pohlepni, da su spremni da rtvuju vlastitu besmrtnost i izaberu pravo, materijalno bogatstvo koje se zove Valhala. Na kraju bogovi bivaju uniteni, a velianstvena Valhala nestaje u prasku i plamenu.

Preletela sam pogledom blistava svetla pozornice i zagledala se u tamne dubine reke Rajne. Patuljak Alberih je upravo ukrao zlato, a devojke su trale za njim i prskale ga, pokuavajui da vrate zlato nazad. Pogledala sam dole u publiku: inilo mi se kao da ti ljudi okieni nakitom i odeveni u saten i somot plove ispod svodova riznice pune peina, duboko ispod renog dna. U stvaru, zakljuila sam da je sala opere strano lii na prostoriju u nekoj ogromnoj banci i u tom trenutku pala mi je na pamet jedna ideja: O krai sam znala koliko i taj pokvareni patuljak; ali, ja sam bila bankar i posle dananjih dogaaja, imala sam mnogo razloga da uradim tako neto.

Kada su se tamne vode Rajne pretvorile u prozimu plaviastu sumaglicu, a zlatno sunce zasjalo iznad glava bogova koji su se probudili na Valhali, moje misli su kljocnule poput depnog kalkulatora; postala sam opsednuta pomenutom idejom. Bila sam siguma da znam kako mogu da ukradem mnogo novca i elela sam to odmah da proverim.

Ako imate lou u ovakvoj operi, moete, poput kralja, dolaziti i odlaziti kad vas je volja. Meni nije trebalo mnogo: morala sam skoknuti preko ulice, jer se Centar za obradu podataka nalazio sa druge strane. Prebacila sam svoj vlani ogrta preko mokre haljine i strala niz stepenice u hladnu, vagnerovsku no.

Ulice su jo uvek biie svetlucave i mokre, a makadam kojim su ovde u centru bile pokrivene, u trenutku me je podsetio na koren sladia. Svetla automobila u prolazu odbijala su se od ravnog trotoara i stvarala udan utisak kao da se sva vozila kreu ispod povrine vode.

I ja sam oseala kao da se davim. Raspoloenje mi je palo na najniu moguu meru. Lagano sam tonula sve dublje i dublje, sada ve trei put u karijeri. Moj gospodar je bio tamni oblak iz kojeg lije voda.

Ranije iste veeri, kada sam posle dugog dana ispunjenog munim sastancima svratila u svoju kancelariju, svetla su bila ugaena, draperije zategnute, a moj ef sedeo je za stolom. Iako je u prostoriji bilo mrano, on je nosio tamne naoari za sunce.

Moj pretpostavljeni je bio stariji potpredsednik Svetske banke i dalje od toga nije mogao. Zvao se Kislik Vilingli III. Svi su ga zvali Kivi, iako su zaposleni za njega smislili mnotvo matovitih imena kojima su ga nazivali iza lea.

Kivi je doao u velegrad iz unutranjosti, negde iz srca Amerike, i eleo da postane inenjer. Logaritmar mu je uvek visio za pojasom i uvek je oblaio koulje kratkih rukava sa depovim punim olovaka. Nosio je obine olovke u sluaju da treba neto da nacrta, kao i penkale sa zlatnim perom kada je hteo neto da potpie. Nije zaboravljao ni flomastere u boji, tako da je uvek mogao da predstavi i ilustruje svaku svoju ideju.

Kivi je bio vedra i normalna osoba, puna entuzijazma. Svoju visoku poziciju koja je podrazumevala i odgovarajuu platu, stekao je tako to je sa istom radou i entuzijazmom velikom broju kolega zabio no u lea. U bankarskom svetu, tu kombinaciju entuzijazma i podmuklosti zvali smo politiki razum.

Jo na fakultetu, Kivi je bio u fudbalskom timu i ve tada imao kapacitet za konzumiranje velikih koliina piva; njegov stomak se

tom prilikom poveavao, tako da mu je koulja poput repa ispadala iz pantalona, pa je izgledalo kao da juri hodnicima kako bi stigao da potpie neto hitno.

Na majino insistiranje, odrekao se fudbala, piva, ali i sna da postane inenjer. Napravio je karijeru u bankarstvu, ali to mu nije donelo linu sreu. Pre bi se moglo rei da je ovaj posao probudio u njemu neku tamnu stranu.

To se Kiviju deavalo kada se oseao nemonim i nesposobnim da pronae sopstveni izlaz iz situacije. Tada bi se sklanjao u svet mraka i u kancelariji nosio tamne naoari, a na ulici one obine sa ravnim staklom. Navlaio je draperije, gasio sva svetla i drao sastanke u takvoj atmosferi. Kao i mnogi drugi, ni ja se tada ba nisam oseala prijatno.

Kada su ga obuzimala takva raspoloenja, Kivi bi mugnuo u neiju kancelariju, ugasio svetla i sedeo u tiini. To je nazivao stanje inkognito i svi smo znali ta to znai. U tom stanju je bio kada sam te veeri, jo pre odlaska u operu, ula u svoju kancelariju.

- Ne pali svetla, Benksova - promrmljao je iz tame. - Niko ne zna da sam ovde. Zna, stanje inkognito. - U redu - odvratila sam. Shvativi da njegov glas dopire iz fotelje za mojim radnim stolom, nespretno sam zapela, pipajui po

mraku i traei mesto za sedenje. - ta ima, Kivi? - pitala sam. - To mi ti reci - odvratio je zlovoljno drei neto visoko, iroko i pravouganog oblika, koliko sam mogla da razaberem u tami.

Lagano je prstom tapkao po tome. - Ova ponuda je, verujem, tvoje delo? Ceo projekat? Kivi je znao da bude veoma neprijatan, ako bi osetio da je zaposleni prekoraio svoja ovlaenja, pogotovo ako bi pomislio da je

slubenik na sebe privukao deo panje namenjene njemu. U stvari, ja sam toga jutra poslala ponudu svim viim direktorima u upravi, predlaui da poveamo nivo sigurnosti svih kompjuterskih sistema za upravljanje novcem. Naravno, priloila sam svu dokumentaciju i procenu trokova.

Sa Kivijem se uopte nisam konsultovala od kada sam ula da on odbija svaki predlog koji ne potie od njega samog. Naime, njegova ograniena mata nikada ne bi dola na ovakvu zamisao, jer mu se tako neto verovatno ne bi odrazilo na karijeru. Ovde se radilo samo o dobrom poslu. Zato sam ga obila i poslala ponudu bez njegovog znanja. Naravno, sada je bio ljut zbog toga. Bilo mi je drago to u mraku ne moe da vidi moj osmeh, jer sam tog trenutka znala da e uskoro doi dan kada se vie neu nalaziti pod njegovom vlau.

Izuzev formalnosti vezanih za unutranju proveru i potrebne konsultacije, ja sam, tehniki gledano, ve smatrana direktorom za bezbednost odeljenja za rezerve Federalne banke i posrednikom za osiguranje svake finansijske i pravne institucije na federalnom nivou. Pre nekoliko nedelja sam prihvatila tu odgovornost i sada ekala posao koji e mi dati jo veu mo u finansijskoj industriji, vie nego ijednoj eni u Americi, a moda i u svetu. Moj prvi zadatak bio bi da obezbedim da glavni centri moi i novca kao to je to, na primer, Svetska banka, imaju adekvatan sigurnosni sistem koji e na pravi nain zatititi depozite njihovih investitora.

Predlog koji sam danas poslala bio je neka vrsta probne lopte i, poto sam sada bila kandidovana za federalca, Kivi je teko mogao umanjiti sve moje zasluge u prolosti.

- Ponuda je moja, gospodine - priznala sam smekajui se u tami. - Znam da se i vi veoma rado bavite tim problemom - namemo sam dodala, nadajui se da e ga sada jo vie boleti.

- Istina je - odvratio je glasom koji je udno zvuao u tami. - Pretpostavljam da razume da sam bio iznenaen kada sam video da si dala zajedniku ponudu bez ikakve konsultacije sa mnom. Na kraju krajeva, mogao sam pomoi, jer direktor treba da podstie takve stvari.

Prevedeno na obian jezik, to je znailo da ja treba da radim za njega, jer je u banci poznavao mnogo vanije ljude nego ja. Neprimeena u tami, zlurado sam ga posmatrala.

- Ja nisam jedini koji misli da si sama sebi najvei neprijatelj, Benksova. ef marketinga je proitao tvoju ponudu. Moe li on da se reklamira uz tvoju tvrdnju da banka obavezno treba da usavri sistem bezbednosti? Ako to otvoreno saoptimo, kako e na sve reagovati nai klijenti? Povui e svoj novac i uloiti u neku banku preko puta! Mi ne moemo troiti novac na takve i sline sisteme, jer te stvari nee privui nove, niti ohrabriti postojee klijente. Ovaj nedostatka brige za ugled banke koji si pokazala primorao me je da kaem istinu ovima iz Federalne i objasnim im da nisi pravi kandidat...

- Molim? - povikala sam osetivi da me je iznenada epala neka ledena, nevidljiva ruka. Nisam bila sigurna da li sam ga dobro ula.

- Zvali su posle podne - rekao mi je steui rukama fotelju i kreui se, as na jednu, as na drugu stranu. - Zaista nisam znao da si kandidat za tako znaajnu funkciju. Cak bi i svaki Indijanac iz plemena obavestio svog poglavicu o neemu toliko vanom. Naravno, posle ovog fijaska sa ponudom, morao sam da im kaem da jo uvek nisi spremna...

Da nisam spremna? Ko sam i ta sam ja uopte? ajnik koji zvidi kada je aj gotov? Ko je bio on da odlui i zna jesam li spremna za neto? Bila sam toliko okirana da sam na trenutak izgubila dah. Zato je on nastavio da govori.

- Ti si briljantan strunjak, Benksova. Pametnim angaovanjem i uz malo vie strpljenja moe postati pristojan menader. Ali, dokle god bude insistirala na nadmudrivanju vezanom za nae osnovne poslovne potrebe, neu moi da ti pruim podrku koju bi volela.

Sluala sam njegove rei, znajui da tom promiljenom i laganom priom unitava moju ponudu i cepa je na komadie. Potpuno sam zanemela od besa. Ruke su mi se tresle i bilo mi je drago to on to nije mogao da vidi. Deset godina sam upomo i vredno radila teei odreenom cilju, a on je sve to sruio u jednom obinom telefonskom razgovom. Izbrojala sam do deset, a onda lagano ustala elei da poem. Palo mi je na pamet da ga gaam bronzanim tanjirom koji se nalazio na drugom stolu, ali nisam bila siguma da li u u ovom mraku uspeti da pogodim. Promaaj bi mi doneo jo jedno razoarenje kojih mi je za danas bilo dosta.

Kada sam stigla do vrata, dobacio je: - Ovoga puta u ti pomoi, Benksova, i ubediu sve da se neto slino nee ponoviti. Pored toga, mislim da naem

bezbednosnom sistemu nije potrebno usavravanje, da zna. Ovaj brod ne proputa vodu i nijedan dmgi mu nije ravan.

Da, izgleda da smo neto kao Titanik, pomislila sam ljutito, idui prema direktorskoj garderobi, gde sam elela da se presvuem i spremim za operu. Izvadila sam perle i stavila ih, neprestano posmatrajui u ogledalu svoje umorno, bledo lice.

Kada sam se posle sat vremena ponovo vratila i gumula staklena vrata bletavog foajea, jo uvek sam bila veoma ljuta. uvari su stajali pored velikog kontrolnog pulta sa monitorima i mirno askali. Kada su me videli onako izguvanu i mokru, verovatno su pomislili da je neka pijanica. Jedan je odmah stao pred mene drei ruku na dugmetu za alarm.

- Hej, sve je u redu! - dobacio je dmgi. - To je gospoica Benks! Ona skoro ivi ovde!

Tu sam se zaista sloila sa njim. Gotovo da sam ivela u prokletoj banci. Imala sam drutveni ivot kao raunska maina: svaki mogui sat u poslednjih deset godina provela sam ovde, disala sam i znojila se za ovu banku - oduzimajui od svog ivota sve to se moe oduzeti samo da bih ostvarila zacrtane ciljeve.

Jednom reju, bankarstvo mi je bilo u krvi: to je, na kraju krajeva, porodini posao. Kada su mi roditelji umrli, moj deda koga su zvali Bibi, odgajio je svoju unuku tako da ona postane izvrni potpredsednik najmonije finansijske institucije. A sada sam, u toku samo nekoliko sati, odnosno za vreme jednog ina opere, shvatila da mogu postati prva ena iz redova belih okovratnika koja e pokrasti jednu monu banku...

Dok je lift klizio i konano se beumno zaustavio na trinaestom spratu, razmiljala sam o svemu. Naravno, nisam stvarno planirala da ukradem bilo kakav novac. Ljudi bi postavljali pitanja u vezi sa iznenadnim bogatstvom nekoga ko je visoko u ovdanjoj hijerarhiji. Bankarski raun mi se proveravao etiri puta godinje. Poto sam ceo ivot provela okruena novcem, sve mi to nije mnogo znailo. Svaki dan sam poslovala sa ogromnim koliinama novca i na neki nain u sebi razvila ezoterinu svest o njegovoj prolaznoj prirodi.

Nekome ko nije bankar sve ovo bi moglo zvuati udno, ali istina je da veina ljudi pravi dve velike greke vezane za prirodu novca i blagostanje koje on donosi. Prva je pretpostavka da novac ima neku vrstu sutinske, ili bar trajne vrednosti. To jednostavno nije tano. Druga greka je verovanje da je novac fiziki zatien kada se stavi u banin trezor ili neko slino bezbedno mesto. I ovo je sasvim pogreno.

Da bi se razumelo zato to nije tano, mora se prihvatiti istina da novac nije nita vie nego simbol. Sto ga vie imate, bre ga rasporeujete i on sve vie postaje simbolian. Tako je mnogo tee kontrolisati njegovu apsolutnu vrednost, pa ak i same novane tokove. Ako se dovoljno velike sume novca veoma brzo premetaju sa jednog mesta na drugo, on praktino nestane.

Prema tome, u krai se menjaju samo metode, a ne koncept ili pak motiv. Ljudi su krali jo mnogo pre pronalaska prvog novca. Ali kada su vrednosti postale lako prenosive, poelo je da se krade mnogo uspenije. Jedna krava jeste problem za lopove koji nemaju gde da je sklone. ta bi lopovi mogli brzo da urade sa tim plenom? Meutim, sa pojavom kompjutera, gotovina je postala toliko pokretljiva, da je skoro nestala i pretvorila se u elektronski simbol. Ja razmiljam o naem veku visokorazvijenog bankarstva kao o poetku poverenike simbolike - eri kada novac nee biti nita vie od svetlee takice koja krui u prostoru.

Dobro sam znala kako je to funcionisalo, jer sam u banci bila rukovodilac Odeljenja za elektronski prenos novanih sredstava. Na posao je bio da premetamo i selimo novac, a to se radilo u svim bankama na svetu kojima je za takav posao trebao bar teleks ili telefon. Poznavala sam sva takva odeljenja u ostalim bankama, pratila njihove aktivnosti i znala kako rade. Svi podaci su mi bili pri ruci i to mi je sada moglo koristiti.

Naravno, novac se fiziki nije mogao iscediti kroz telefonsku slualicu. Telegrafski ili telefonski prenos koji smo obavljali svodio se na ovlaenu poruku jedne banke drugoj da oduzme novac sa odgovarajueg rauna prve banke. Vrlo lako i jednostavno, slino pisanju eka. Mnoge banke su imale ovakve raune u drugim bankama sa kojima su redovno poslovale. Ako to nije bio sluaj, ovakvi prenosi obavljani su uz pomo tree banke u kojoj su dve banke-saradnici imali svoje raune.

Samo u Sjedinjenim Dravama na ovaj nain se prenese oko tri stotine biliona dolara godinje, vie od sveukupne aktive u svim ostalim zemljama zajedno. Zato te banke ne znaju koliko imaju novca sve dok ne zavre radni dan i sagledaju ta je isplaeno i koliku sumu je donelo na desetine i stotine transfera.

Isto tako, u svetu postoje mnoge drave ije vlade ne dozvoljavaju da novac slobodno izlazi iz zemlje, pa propisuju odreene takse i poreze. Ko zna, recimo, da li neki Iranac prebacuje novac iz Salcburga u San Hoze nekoliko puta dnevno, ili, kako neto moe biti regulisano, ako je stvar dogovorena u poverljivom razgovoru i potvrena rukovanjem dva gospodina u privatnom klubu? Osnovna pravila bankarskog poslovanja su vena, dok pravila elektronskog transfera sadre svega etiri-pet napomena. Ako neka banka eli bolje obezbeenje, to je prava stvar. U to se i uzdam.

Ali, kao svaki bankar kome kroz vene tee tamparska boja, nikada nisam bila neoprezna i bespotrebno rizikovala. Moj deda, Bendamin Bidl Benks zvani Bibi, nauio me je osnovnim pravilima igre jo kada sam bila etvorogodinja devojica. Uvek proraunaj rizik, govorio je. Na alost, on nije sledio svoje sopstveno pravilo. Bio je vlasnik malog lanca banaka u Kalifomiji koje je stvorio gotovo ni iz ega. I mada nije bio tako jak kao to su bili Vels Fargo, Amerika ili Svetska banka, njegove male banke su dobro radile zadovoljavajui obine potrebe stanovnitva. Ali, ba posle velike depresije, Kalifomija je bila preplavljena novim hispanoamerikim, ruskim, jermenskim i ostalim emigrantima koji su traili bilo kakav posao. Tada je Bibi pametnim finansijskim potezima, a na osnovu svojih poslovnih principa i poznavanja zakona, pomogao ovim ljudima da stanu na svoje noge. Mnogi su tako dobili mogunost da kupe zemlju za farmu ili ran i neto kasnije postanu ekonomska snaga koja e spasiti Kalifomiju tekoa i patnji koje su zadesile civilizovani svet.

Oko 1960. godine, kada je konglomeracija, odnosno elja za spajanjem postala domaa re, dedin lanac banaka je postao dravni. Grupa biznismena sa srednjeg zapada mirno je pokupovala njegove deonice i za kratko vreme ga praktino uklonila, dajui mu savetodavno mesto bez prava glasa u njegovoj sopstvenoj upravi. Nije mogao da uradi nita, ve samo da posmatra otvoreno i drsko pljakanje institucije koju je osnovao i posvetio joj ceo ivot. Tako neto nije mogao da podnese i umro je u toku iste godine. Toga dana sam odluila da se ne bavim bankarstvom, pa sam neto kasnije otila u Njujork na studije i specijalizovala se za obradu podataka. Tako sam postala visokocenjeni tehnokrata na Menhetnu.

Ali, dalje nisam imala sree, pa je firma za koju sam radila doivela sudbinu Bibijeve banke i pripala monoj finansijskoj instituciji koja se zvala Svetska banka. Ostala sam, jer su mi u San Francisku ponudili posao koji nisam mogla da odbijem: novac i mo, odnosno mesto izvrnog direktora, poziciju koju do tada nikada nije imala ena, pogotovu sa dvadeset i dve godine. Bila sam toliko impresionirana, da sam se zadrala sledeih deset godina.

Moj plan je bio da prodrem u automatske bezbednosne sisteme, odnosno u sistem elektronskog prenosa novca i sklonim neku svotu na mesto gde je niko ne moe pronai. Zatim bih sve obavestila ta sam uradila i ukazala na zabrinjavajuu injenicu koliko je sve bilo lako i jednostavno.

Prva i najvea odgovornost svakog bankara je da zatiti i obezbedi novac kako bi mu ga ostali poverili. Ako bih mogla da prodrem u sigumosni sistem lako kao to noem zaseam puter i, naravno formalno, zaronim ruke u novac, to ne bi zaledilo samo Kivijev podsmeh, ve bi dokazalo da problem stvamo postoji i da sam bila u pravu, dok bi za federalce moj prelaz bio pravi pogodak. Ali, tako neto nisam mogla da uradim sama i bez pomoi.

Imala sam u Njujorku jednog prijatelja koji je o krai novca znao vie nego svi bankari to posluju sa njim. Bio je to neko ko je mogao da dopre do svih podataka i izvetaja FBI, dosijea meunarodnih zloinaca, pa ak i nekih datoteka u Interpolu. Zvao se arls i poznavala sam ga ve dvanaest godina. Samo, bilo je pitanje da li e ta namorasta primadona hteti da podeli sa mnom svoje podatke, naroito kada shvati na koji nain elim da ih upotrebim.

Iako je sad u Njujorku bila pono, znala sam da je moj dmgar jo uvek budan. Naime, arls mi je dugovao vie od obine usluge: jednom sam mu spasla posao, a moglo bi se rei i ivot. Trebao je da mi bude zahvalan i sada vrati dug.

No, zahvalnost je re koja ne postoji u njegovom reniku. Kada sam mu objasnila ta sam zamislila, odvratio je sa svojom uobiajenom udljivou.

- TA IDEJA SMRDI. VEROVATNOA DA E USPETI GOTOVO DA JE ZANEMARUJUA. U stvari, moja ideja je bila da falsifikujem transfere novca. Veina ljudi je u nekom trenutku u ivotu falsifikovala ek, obino ni

ne razmiljajui da je ono to rade nezakonito. Recimo, u subotu odete do supermarketa i unovite ek od dvadeset dolara, iako znate da na raunu nemate novca. U ponedeljak ujutru, pre nego to se va ek obradi u banci, vi unovite drugi na, recimo, trideset dolara, od kojih dvadeset iskoristite za pokrie prvog eka. I tako redom.

Jedina stvar koja u ovom svojevrsnom ruletu moe biti rizina jeste ta to trgovci tih dana mogu bre da unove ekove nego mi da stignemo do banke i pokrijemo ih. Da bi stao na elo igre i prikupio neku veu sumu, treba da zapamti i zabelei za koliko vremena svaki prokleti ek stigne na tvoj bankarski raun, da bi tamo stigao pre njega. Kada, recimo, suma elektronskom prenosom doe u Svetsku banku, radi se informaciji koja se dobija putem kompjutera. Sistemi kojima se dolazi do informacije i naini njenog objavljivanja bili su u mojoj nadlenosti.

to se arlsa tie, ja ga nisam zvala da bi mi rekao da li mu se moja ideja svia ili ne. Zelela sam da mi kae kakve su mi anse za uspeh, ako budem koristila informacije koje su njemu nadohvat ruke. Na primer, koliko lanih rauna moram da otvorim da bih sakrila novac? Koliko transfera novca moram pozajmiti i vratiti ih u odreeno vreme? Koliko novca mogu nagomilati u vazduhu, bez straha da e se sve sruiti kao kula od karata? I na kraju - koliko dugo mogu izlaziti na kraj sa ovom igrom, a da me ne uhvate?

Da bih dobila odgovore na ova pitanja, bila sam spremna da ekam celu no, bez obzira na vrstu igre koju je arls izabrao ovoga puta. Sedela sam i ekala, lupkala prstima po velikom stolu obloenom sjajnim furnirom, dok mi je pogled lutao unaokolo.

Posle kraeg posmatranja, morala sam da priznam da prostorija u kojoj sam provodila, u proseku, dobrih dvanaest sati dnevno nije uopte mesto za dui boravak. Nou, kao to je to bilo sada, ispod fluorescentnog svetla sve je izgledalo nekako sablasno i podsealo na grobnicu. Na policama ugraenim u zidu nije se nalazilo ba nita; usamljeni prozor gledao je na betonski soliter na dmgoj strani ulice. Jedini dekor bila je gomila knjiga na podu za koje se, u toku tri godine koliko sam ovde, nisam pobrinula i stavila ih na policu. Sve je zaista izgledalo asketski, tako da sam reila da stvamo donesem neku biljku. arls je prekinuo ova moja razmiljanja. - STATISTIKI GLEDANO, ENE SU USPENIJI LOPOVI OD MUKARACA. IZVRAVAJU VIE KRIVINIH DELA,

A MANJI BROJ IH BIVA UHVAEN. - ENOMRZAC - otkucala sam kratak komentar. - NEMOJ DA DAJE TAKVE PROCENE - odvratio je arls brzo. - SAMO TE OBAVETAVAM O INJENICAMA

KOJIMA RASPOLAEM I NE PRESUUJEM NA OSNOVU PREDRASUDA. Bila sam spremna da mu uzvratim, ali me je ponovo pretekao: - KAO TO SI ELELA, NABROJAO SAM SVE FAKTORE RIZIKA. HOE LI IH ODMAH ILI DA ANALIZIRAM

SVAKI POSEBNO? Pogledala sam na sat: ve je prolo deset, to je znailo da je u Njujorku blizu jedan. Nisam elela da uvredim arlsa, ali sam

znala da je strano spor i sumnjala sam da bi u ovo doba mogao analizirati bilo ta. I gle, kao da je boansko provienje proitalo moje misli, na ekranu se pojavila sledea poruka:

- SKIDAMO GA SA LINIJE ZA PET MINUTA. IMAJTE TO NA UMU! Bilo je to arlsovo vreme za spavanje, pa su ga, kao i svake noi, njegovi operateri iskljuivali zbog preventivnog odravanja i

pregleda. - POTREBNO MI JE DESET - otkucala sam nervozno. - ZADRITE KONJICU! - ODRAVANJE JE PLANIRANO TANO ZA 01.00. I MI TREBA DA SPAVAMO, GOSPOICE. IMATE JO DESET. S

POTOVANJEM, BOBSIJEVI. Uzdahnula sam, brzo pritisnula tipku i sauvala arlsove proraune. Znala sam da je to bio komad hardvera teak moda i milion

dolara i pomislila kako su ponekad kompjuteri pronicljiviji od ljudi. Uzela sam disketu i ubacila je u malenu tanu sa ljokicama. Taman sam htela da se odjavim sa raunara, kada sam se setila da pogledam pristigle elektronske poruke. Zbog "ljupkog

razgovora sa Kivijem, potpuno sam zaboravila na njih. Pritisnula sam taster za tampanje, s namerom da ih kasnije iitavam. Uzela sam papir i ba u tom trenutku ugledala pomalo aljivu poruku arlsovog operatera.

- MORAM PRIZNATI, INTERESANTAN UPITNIK. NARAVNO, SVE JE SAMO TEORETSKI? - NEMAM VREMENA ZA ASKANJE - odvratila sam. - ONI RADOZNALI MOGU PONOVO ZVATI SAN FRANCISKO.

OSIM TOGA, VEERAS SAM U OPERI. MUZIKA, TA, TA TA... - VEE U OPERI, A DAN U BANCI, TA TA, TA? - proitala sam na ekranu, pre nego to se u potpunosti zacrneo. Bilo mi je svega dosta. Izala sam u hladnu, vlanu no i vratila se u operu. Nije mi se pio njihov lo ampanjac, ali je zato irska

kafa bila izvrsna. Naruila sam jednu pre nego to sam se vratila u lou i sa uivanjem posrkala ukusan lag. Snani zvuci Vagnerove muzike odjekivali su svuda unaokolo, tako da sam mogla da vidim bogove kako preko duge, kao preko velikog mosta, silaze u Valhalu. Viski me je omamio i zagrejao, pa sam u trenutku zaboravila na Kivija, posao koji neu dobiti, svoju prekinutu karijeru i uniten ivot, kao i idiotsku ideju da radi odmazde upadnem u sistem banke i pokaem sve njegove slabosti. Koga sam uopte htela da prevarim?

Ali, tako je bilo pre nego to sam proitala poruku. Dok je sa pozornice dopirao furiozni muziki kreendo, setila sam se da pogledam papir koji sam ponela iz kancelarije. Bile su to

poruke od krojaa, zubara, dostavljaa namimica, kao i nekoliko obavetenja od mojih najbliih saradnika. Panju mi je privukla samo poslednja, koja je stigla ba kada sam zavrila askanje sa arlsom. Dok sam je itala, mogla sam jasno da ujem snano lupanje sopstvenog srca. Na dnu papira bile su odtampane sledee rei:

Ako eli da razgovaramo o tvom planu, samo nazovi. Kao i uvek, Alen Tjuring. Ovo je bilo prilino uznemirujue i to iz dva razloga. Prvo, Alen Tjuring je poznata linost, odlian matematiar i pravi

kompjuterski genije. Drugo, bio je mrtav skoro etrdeset godina.

DAN U BANCI

Organizovano trite novca poseduje mnoge prednosti.

Ali, to nije kola u kojoj vae moralni principi ili pak, politika odgovornost.

R. H. Tauni

Toga jutra mi je odmah pao na pamet Alen Tjuring. Dok sam stajala pod vruim tuem i pila sok od narande, razmiljala sam o tome ko je autor one udne poruke.

Pravi Alen Tjuring je bio matematiki arobnjak iz Kembrida i jedan od tvoraca prvih digitalnih kompjutera. iveo je kratko, ali je ostvario izuzetnu karijeru. Bio je jedan od vodeih britanskih strunjaka u oblasti obrade podataka i otac vetake inteligencije.

Svako ko radi sa kompjuterima znao je poneto o njemu i njegovim dostignuima. Ali, ja sam lino poznavala oveka koji se uio na njegovim delima i koji je smatran pravim kompjuterskim guruom u Sjedinjenim Dravama.

On mi je bio mentor jo kada sam, pre dvanaest godina, prvi put dola u Njujork. Bila je to najusamljenija osoba koju sam ikada upoznala, ovek sa hiljadu lica i vrstan znalac isto toliko oblasti. Iako je trebalo da ga poznajem bolje od ostalih, ono to sam stvamo znala nije moglo da ispuni ni list papira. Mada ga nisam videla godinama i tek pokatkad neto ula o njemu, taj ovek je ipak imao najvei uticaj na moju karijem i, ne raunajui Bibija, na ceo moj ivot. Njegovo ime je Zoltan Tor.

Svako u kompjuterskom svetu znao je za to ime: Tor je tvorac kompjuterskog umreavanja i autor sada ve klasinih tekstova o komunikacionim teorijama. Toliko je slavan da su, itajui njegova dela, mlai ljudi esto zakljuivali da se radi o oveku koji odavno nije meu ivima. A njemu je bilo tek etrdeset i zdravlje ga je odlino sluilo.

Sada sam bila siguma da mi je on poslao poruku. Pitala sam se zato je odluio da se javi posle svih ovih godina i kako e to uticati na mene. Uvek kada bi Tor odluio da se umea u moj ivot, upadala sam u neku nevolju. Moda nevolja i nije prava re, pomislila sam izlazei iz kupatila. Re opasnost je mnogo tanija i prihvatljivija.

Meu mnogobrojnim Torovim vetinama bilo je i njegovo majstorstvo vezano za pitanja ifri u kompjuterskom sistemu. O tome je napisao i prirunik koji je postao deo uputstava za rad u svim istraivakim odeljenjima Federalnog istranog biroa. U toj knjizi on je obradio svaki aspekt razbijanja kompjuterskih ifri, hakerisanje, ali i krau informacija, ukazujui na naine spreavanja svih vrsta kompjuterskog kriminala.

Zato mi je ba sada telefonirao Tjuring, odnosno Tor? Kako je tako brzo uspeo da sazna ta me interesuje? inilo se kao da mi je proitao misli sa udaljenosti od tri hiljade milja i odmah znao ta nameravam. Zato sam zakljuila da je najbolje da ga zovem i odmah saznam ta se deava.

Prvo je trebalo da ga pronaem, a to nije bilo nimalo jednostavno. Kako pronai oveka koji ne mari za telefone i elektronske adrese, ali ni za ostavljanje potpisanih poruka?

Tor je imao kompaniju koja se bavila finansijskim transakcijama. Nazvao ju je Delfik, oigledno inspirisan uvenom proroicom. Broj kompanije nije se nalazio u imeniku, ali sam ga imala u svom adresaru. Nazvala sam ga, iako sam znala da on tamo veoma retko zalazi.

- Delfik - promrmljao je neki glas mrzovoljno. - elela bih da razgovaram sa Torom, gospodinom Zoltanom Torom. Da li je on tu? - ao mi je - odvratio je glas. - Pogreili ste broj. - Dobro - odvratila sam nestrpljivo. - Ako se ipak setite ije je to firma, hoete li mu preneti poruku? - A kako ona glasi? - Recite mu da je zvala Veriti Benks - procedila sam i tresnula slualicu, pre nego to je glas mogao jo neto da me pita. Veo tajnosti koji je obavijao Torov ivot, nedokuiviji ak i od celog sigurnosnog sistema svetskih banaka, bio je za mene muan

i neprijatan. Isto tako sam se oseala i pre deset godina kada se uetao u moj ivot i dobro ga prodrmao. Nisam vie mogla da se zadravam, poto me je ekalo mnogo posla. Bilo je ve devet sati, vreme kada se obino oblaim,

silazim niz stepenice, isterujem svoj BMW i kroz gustu gradsku maglu se vozim do banke da rukovodim poslom i ljudima. Uvek stiem prva, jer ustajem im se razdani. Ali zimi je mrak gotovo do osam i trideset i morala sam da pourim. Imala sam udan oseaj da je preda mnom veoma, veoma naporan dan.

Bankarska profesija je puna savetodavaca kao leprozni bolesnik rana. U Svetskoj banci ima efikasnih strunjaka koji e savetovati ljude kako da upravljaju vremenom, industrijskih inenjera koji e im pomoi da uspeju u poslu, ali i psihologa koji e ih nauiti kako da se snau u okruenju. Nikada nisam obraala panju na bilo koga od njih.

Takoe me nisu interesovale studije u kojima se govorilo da bankari treba da nose tradicionalna siva odela, kako bi zadrali nasleenu auru moi. Lino sam vie volela da se oblaim kao da je banka moje vlasnitvo i navraala sam meu ove sive samo kada sam htela da vidim ta mi je sa rentom. Jutros sam stigla u kancelariju obuena u haljinu od plave svile tako bogato nabranu, da bi od utroenog materijala slobodno mogla da se tapacira cela sofa. Na prvi pogled je izgledalo da se radi o jednostavnoj tunici, ali sam ubeena da su mnogi ljudi u Milanu strpljivo i dugo radili oko nje, kako bi ostvarili kreatorovu zamisao. Toliko o haljini.

I moje osoblje je imalo veoma slobodna shvatanja o garderobi na poslu. Kada sam se popela na trinaesti sprat, etali su kroz hodnik u dinsu i patikama, neki u majicama i dresovima, to je dovoljno govorilo samo za sebe.

O trinaestom spratu sam uvek mislila kao o veoma prometnom mestu. Bio je to pravi pacovski lavirint raznih odeljenja i jedinica, po svoj prilici stvorenih da podstaknu atmosferu razreavanja problema; sve je bilo uraeno u umirujue plavom i u potpunom kontrastu sa tepisima u veselo narandastoj boji. Po mom miljenju, radilo se o groznoj kombinaciji koja je jedino mogla da izazove izofreniju, mada kompjuterski zaluenici nikada i nisu sasvim normalni.

Naravno, ve napamet sam znala put kroz taj lavirint. Ula sam u kancelariju i zatvorila vrata za sobom, akajui da mi Pavel donese kafu. To je moj sekretar, visok, zgodan i tamnoput, sa manirima pravog diplomate. eleo je da bude filmska zvezda, pa je nou vredno radio sanjajui o pozivu glumca. Tvrdio je da mu ovaj posao u banci otkriva ivot u svom najprimitivnijem emocionalnom obliku.

Pored sekretara, i ostali moji saradnici su znali za pravilo dve olje, odnosno da ne poinjem normalno da radim, sve dok ne ispijem dve olje kafe i bar malo prekoraim deset sati. Neko je mogao doi i malo pre tog vremena i ja bih ga utivo sasluala. No, to je bilo sve. Stvamo sam poinjala tek posle deset.

Pavel je neujno uao nosei kafu i lagano zatvorio vrata za sobom.

- Mlaka je - kazao je paljivo sputajui olju. - Ba onakva kakvu voli. Odmah da te podsetim da danas ima tri sastanka. Obeleio sam ih ovde u kalendam. Da li jo uvek hoe da rezerviem malu salu za etiri? Samo mi klimni glavom ako se slae!

- Otkai sastanke - odvratila sam. - Jutros sam popila ve dosta kafe. Zamisli, Kivi je sino ponitio moju ponudu! Poto jo niko nije znao da sam se nadala poslu kod federalaca, bila sam veoma oprezna. Zbog toga nisam pomenula drugi deo

razgovora sa Kivijem. - Ja sam tako neto i pretpostavljao... - rekao je Pavel uzbuenim apatom, povlaei nazad rukave svog svilenkastog dempera. -

Jutros sam naao iscepkane papirie u tvojoj korpi za otpatke... Seo je preko puta mene i nagnuo se napred, stalno drei bradu meu rukama. Delovao je tako zabrinuto, da sam morala da se

nasmejem. - Sta namerava da uradi? - upitao je. - Napraviu novi predlog - odvratila sam. - Donesi mi "birokratsku fasciklu. Hou da vidim svaki dosadni pravilnik ove banke. Odmah je krenuo prema vratima diui pesnicu iznad glave. - Pobediemo plebejce! Na takve treba njihovim orujem. Kao u kriketu, i u bankarskom svetu se ova igra zvala poznavanje pravila. Sasvim neto drugo je poigravanje tim pravilima. Iako nisam tako mislila, uvek sam sluala kako se govori da pravila postoje kako bi bila prekrena. Pravila su kao jarboli za

zastavice u slalomu: posmatra ih sa strahopotovanjem, prolazi pored njih onoliko blizu koliko je to mogue i ne dozvoljava im da te na bilo koji nain ometu.

Svetska banka je stvamo bila ogromna. Moda, kako joj to ime kae, i najvea banka na svetu. Ta injenica je glavni razlog to je u banci postojalo mnogo pravila, toliki broj raznih ogranienja i uputstava - da niko nije stizao ni da ih proui, a kamoli da ih se pridrava.

U banci su postojala mnoga odeljenja iji je jedini zadatak bio da smiljaju nova pravila. esto su se njihovi predstavnici meusobno raspravljali, ne mogavi da se sloe iji su predlozi zvaniniji i ispravniji. Na moj sto su tokom nedelje stizali mnogi dopisi kojima su takva odeljenja i grupe obavetavale zaposlene o novim standardima i utvrenim procedurama. Sve te papire Pavel je redovno odlagao u posebnu fasciklu i ubrzo su bivali zaboravljeni. Slutila sam da u u takvoj gomili birokratskih gluposti nai ono to mi je potrebno. Na kraju krajeva, ako tu ima toliko neloginih pravila vezanih za upravljanje novcem, valjda u nai bar neko koje e mi omoguiti da neto ukradem i dokaem Kiviju da je prava, neodgovorna budala.

Tek posla pola dana itanja, uspela sam da pronaem ono to sam elela. Bio je to paket procedura koje je autorizovalo Odeljenje za informacijske i projektne sisteme ili kako su se ve zvali. Dobro sam poznavala to drutvo: bili su tako plodonosni da su postavili rekord u proizvodnji nekorisnog papira u celoj banci. Ali, sada sam predoseala da u iz njihovih igrarija izvui neku korist. Trebalo je samo malo mate, a u tome nikad nisam oskudevala. Prve rei koje su mi zapale za oko bile su: Ova metodologija bila je uspeno upotrebljena u United Trustu i testirala je njihov sigurnosni sistem.

Ba zgodno. Bio je to metod poznat kao teorija Z. Ve sam dosta znala o tome i na celu stvar, uvezenu iz Japana gledala sa prilinim

gaenjem. Kada je u poslovnim asopisima prvi put pisano o tome kao o poslednjem hitu u oblasti menadmenta, pomislila sam da se radi o najokrutnijem napadu Japanaca na Ameriku posle Perl Harbura. Ali sada, posmatrano oima teoretskog lopova, teorija Z je dobila sasvim novu, ruiastu boju.

Opta ideja teorije glasila je da su menaderi potpuno nepotrebni; naime, predstavljeno je da u Japanu sve izvravaju anonimni timovi koje nazivaju kvalitetnim ili posebnim krugovima. Oni rade sve kako bi stvorili proizvod: dizajniraju ga, konstruiu, testiraju, dok glavne zajednike odluke donosi Odbor, uz prethodnu optu saglasnost. Bankarima se to svia, oni prihvata- ju program, negde ga briljivo uvaju, ali nisu ba sigumi ta bi sa njim stvamo trebalo da urade.

Moda bih ja mogla da im apnem. Odmah sam rekla Pavelu da pozove United Trust i povee me sa direktorom bezbednosnih sistema. Sasvim dobro sam mogla da

ujem kako ljubazno cvrkue i predstavlja Svetsku banku. Sa druge strane su reagovali munjevito, jer je ovako bogata i uvena banka cenjena ak i meu berzanskim pekulantima.

- Na liniji imate potpredsednika, gospodina Pikoka! - obavestio me je Pavel. - Da, gospoice Benks - uo se ljubazan glas sa druge strane. (Inae, njujorki bankari sve ene oslovljavaju sa "gospoice.) -

Mi ovde zaista koristimo Teoriju Z. Obrazovali smo i kvalitetne krugove kako bi testirali sve sisteme. U tom poslu zaista dajemo sve od sebe.

Prema gospodinu Pikoku, njegov krug je pokuavao da probije zatitu i poigra se sa novcem, pokuavajui da nadmudri postojee sisteme i proveri da li su dovoljno oprezni da ih uhvate. Izvetaji o tome mora da su prilino vrua tema.

- Na krug je u ovom projektu imao geslo pronai i odmah uniti - dodao je Pikok. - Imali smo i odgovarajuu skraenicu, ali to sada nije vano.

Nasmejala sam se na ove njegove rei. (Obiaj skraivanja naziva i sastavljanja akronima izuzetno je popularan u svim bankama. Pomislila sam da bi moja deviza u slinom poduhvatu mogla da glasi uzrok svoje sopstvene propasti.)

- Da ne duim - nastavio je gospodin Pikok - uspeli smo da provalimo ifre datoteka naih poverljivih muterija. Dve datoteke smo sasvim uklonili i postavili pravu logiku bombu. Sada samo ekamo eksploziju! Ha, ha, ha!

Neke stvari sam znala od ranije; aktivni prikljuak znai da prislukuje telefonsku liniju, dok se podaci (itaj novac) prenose, a posle transakcije suma se menja, ili prebacuje na sopstveni raun: to je suprotno pasivnom prikljuku, gde jednostavno pozajmi neiji broj rauna i ifru i uzme njegov novac.

Ova logika bomba je mnogo interesantnija. U tom sluaju, pristup kompjutem je obavezan; zatim se sistem podesi tako da u jednom trenutku pone da radi ono to nije inio nikada ranije, recimo, stavlja novac na odreeni raun.

U svakom sluaju, bila sam zadovoljna to je gospodin Pikok toliko ljubazan da podeli svoje iskustvo sa jednim strancem. Sada sam saznala ono to mi je potrebno i reila koje korake treba da preduzmem.

Veeras u poslati novu ponudu. Nova ideja je zasluivala novu publiku, a ova je bila sasvim dmgaija: Upravni odbor, grupa

najmonijih koja odluuje kako e se troiti novac u samoj banci. Pod njihovom vlau su sva odeljenja ukljuujui i Kivijevo. No, iako sam Kivi nije sedeo u Odboru, njegov direktor bio je predsedavajui.

Koristei informacije koje mi je arls dao prethodne noi, izgradila sam svoj sluaj. Da li su oni zabrinuti zbog injenice da su nai sistemi bez odbrane? Trebalo bi da budu, jer ak i estogodinjak moe da provali u nae fajlove! Naravno, poznati kompjuterski prestupi samo su vrh ledenog brega: koliko njih je prolo potpuno anonimno? Mislim da banke bolje od svih mogu i moraju da odgovore na to. Sada su ba one bile te koje nisu izvetavale o prestupima. Deponenti sigumo ne bi voleli da uju da gotovina za koju su mislili da lei iza dvanaest stopa elika i betona, u stvari negde luta svetom.

Onoga trenutka kada izazovem njihov strah, smatrau da je ostvaren veliki uspeh. Ovde u banci imamo tehniku i nain kako da reimo taj veliki problem. Naravno, to je teorija Z, odlina metoda koju Japanci uspeno koriste i koja se kao usvojerta poslovna strategija primenjuje u veim njujorkim bankama kao to je, na primer, United Tmst. Ako mi Odbor odobri sredstva, sama u odabrati strunjake i upasti u sigurnosni sistem sopstvene banke. Nakon svega, ostvariu ono to sam elela.

Kada sam zavrila, oseala sam se zaista divno. Dala sam Pavelu ponudu i kazala da svaki primerak stavi u koverat, oznai ga kao hitan i poverljiv i preda im jo koliko veeras. Bila sam ubeena da niko od lanova nee biti protiv i da e iznai mogunost da se pomou jedne nove teorije ree stari problemi. Protivljenje bi liilo na gaanje blatom neega to nam je drago i vano. Zato me sigumo ne bi smatrali prevarantom i lopovom, ve bi me ovenali lovorikama to sam sklonila, a onda vratila novac. Uz trijumfalan osmeh podsetila bi ih ko sam:Veriti Benks elektronska banketa.

Izbegavala sam Kivija i gotovo ceo dan ostala zakljuana u kancelariji. U osam uvee sam uzela trenkot, stavila sve papire u tanu i liftom se spustila do garae. Bilo je tamno i pusto, ali se nisam plaila znajui da su svuda okolo kamere i da uvari na ulazu pomno prate svaki moj korak. Lagano sam se popela do rampe, gurnula propusnicu u skener i saekala da se otvore elina krila velike kapije. Izala sam u maglovitu no i pourila kui.

Kada sam se zaustavila ispred zgrade, videla sam da su ulice jo mokre od kie. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da pronaem parking sat i uem u bletavo osvetljeni foaje. Nestrpljivo sam cupkala ekajui lift i konano odahnula zatvorivi vrata stana za sobom.

Kada sam dolazila kui, nikada nisam palila svetla. Volela sam da posmatram siluete svojih bezbrojnih orhideja koje su se ocrtavale svuda okolo, obasjane udaljenim svetlima grada. Gotovo sve u apartmanu bilo je belo: udobne sofe, tanki tepisi, lakirane police. Stolovi su bili prekriveni ploama od tankog stakla na kojima su stajale velike vaze sa belim gardenijama.

Ulazei, imala sam utisak kao da propadam kroz bezvazduni prostor. Grad je kroz zidove od stakla sijao i svetlucao u stalnoj izmaglici, dok su se puzavice sa belim orhidejama irile po zidovima, pa je sve liilo na dunglu koja se probija kroz oblake.

Koliko god da sam volela ovo mesto, retko sam nekoga pozivala u posete. Znam da su o apartmanu kruile razliite prie. Neki su ga nazivali muzejom, za druge je bio mauzolej, ali me to uopte nije pogaalo. Bila je to moja bela peina u kojoj sam se oseala potpuno izolovanom. Bez obzira kako se gledalo na to, dobro sam zalegla za sve to sam imala. Zaradu sam troila da obezbedim ono to mi je vano: mir i samou. Ovo je moj vrh planine.

Posle veere sam neko vreme askala sa arlsom, kako bih mogla da procenim rizik celog poduhvata. Tu se radilo o ogromnim sumama novca, jer su kroz banku prolazile milijarde dolara dnevno. Naravno, sav novac nije mogao tek tako da nestane, ali bilo je mogue manipulisti bar jednim njegovim delom. Pitanje je - kolikim delom? I da li u, u tom sluaju, moi da se razmahnem?

Takoe sam elela da znam koliko se rizik poveava sa stanovita internacionalizacije samog prestupa. To je i glavni razlog zbog kojeg sam stupila u kontakt sa arlsom. On mi je mogao dati tane podatke o godinjem broju prestupa, broju kontrola bankarskih rauna, vrsti krivinih dela koja su otkrivena u tim, ali i u ostalim situacijama. Poto sam pregledala neke zabeleke od sino, dala sam se na posao.

POALJI MI SPISAK KAO I BROJ DOMAIH ELEKTRONSKIH PRONEVERA ZA POSLEDNJIH PET GODINA, ukucala sam.

POKUAJ DA PRIA NA ENGLESKOM - napisao je. JA SAM PROGRAMIRAN ZA KONKRETNA PITANJA. KOLIKO NOVCA JE UZ POMO KOMPJUTERA UKRADENO ZA POSLEDNJIH PET GODINA? UKRADENO ODAKLE? OVDE, U ZEMLJI. ELI DA ZNA KOLIKO JE NOVCA NESTALO LJUDIMA IZ NJIHOVIH DOMOVA? NE, NEGO SA BANKARSKIH RAUNA. NEMOJ DA SE POIGRA- VA SA MNOM, ARLSE. SAMO RAZMILJAM RACIONALNO INISAM OBUEN ZA SKRIVENA ZNAENJA. Znala sam da e se sada iskljuiti i da e mu trebati vremena da prikupi potrebne podatke. Radilo se o retkom, moglo bi se rei

antikom kompjuterom koji u poslednjih desetak godina sigurno nije bio na generalnom servisu. Tano sam znala koliko je star i da nije bilo mene, verovatno danas ne bi bio iv.

Naime, kada sam pre dvanaest godina zavrila fakultet, prvo zaposlenje sam dobila u ogromnoj njujorkoj kompaniji Monolith Corp. Kao i veina programera, elela sam to vie da boravim u nekom od naih centara za obradu podataka i upoznam zaista impresivnu mainu: jednoga dana, dok sam listala vodi u kojem su bili navedeni svi slini centri, nala sam ono to sam traila. Ime institucije bilo je Nauni centar z.a obradu podataka i, sudei po adresi, nije se nalazila na privlanom mestu.

Te veeri sam uzela taksi i odvezla se do male, neugledne zgrade, stenjene izmeu dva mrana skladita, nedaleko od dokova na Ist Endu. Na ulazu nije bilo uvara, pa ak ni signala na vratima, tako da sam prola kroz tamni prolaz i jedva pronala lift. Kada sam stigla na esti sprat gde se navodno nalazio Centar, stupila sam u mraan hodnik. Poto sam se privikla na tamu, lagano sam otvorila velika dvokrilna vrata i nala se u neuglednoj, maloj prostoriji.

Prostor je bio nedovoljan da se u njega smeste svi kompjuteri, tako da su mnogi bili naslagani jedan na drugog u sobi zakrenoj kablovima i icama koje su se sputale i sa tavanice. Sve prekriveno prainom i ai, kao u mehaniarskoj radionici ili pak fabrici pageta. Nije mi bilo jasno kako maine uopte mogu da rade u takvoj prljavtini.

Deurni operateri su bili dva Britanca, dva Harisa. Ugledavi me, nisu mogli da sakriju svoje zaprepaenje. Rekli su da ovamo

niko ne zalazi ve godinama i da su se ve privikli na samou. Da bi prekratili vreme, najee su igrali ah ili se zabavljali kompjuterskim igricama.

Koliko sam shvatila, sam Centar je najveim delom sluio kao arhiva amerike vlade, njegovog jedinog klijenta. Tu su se godinama gomilali, presnimavali i uvali podaci u skladu sa nekim, sada ve zaboravljenim pravilnicima.

To je no kada sam prvi put srela arlsa, mladog, ouvanog i veselog, arlsa ije me je enciklopedijsko znanje potpuno zasenilo i kome sam se divila u godinama koje su sledile. Niko osim mene, nije bio svestan ta se nalazi tu, pored njih, niti je slutio njegovu pravu vrednost.

Godine su prolazile, a arlsovi podaci o saobraaju, bankarstvu i drugim oblastima koje je regulisala vlada, bezbroj puta su mi pomogli u poslu. Mnogi klijenti smatrali su me pravim genijem, poto sam ih brzo i tano snabdevala najrazliitijim podacima i izvetajima za koje je trebalo utroiti godine istraivanja.

Oko jedan sat nou, arls bi se redovno iskljuivao. Tada bih sa Harisovima odlazila u maleni italijanski restoran u blizini iji je neonski natpis iznad vrata bio jedino svetlo u tom sumornom bloku. Sedeli smo i sa smekom posmatrali starce kako igraju domine u bocu jeftinog kjantija, jedu pastu sa parmezanom i pevaju napolitanske pesme. Posle jedno godinu dana, ba tu, u restoranu, saoptili su mi da je arls po svoj prilici na izdisaju.

Naravno, maine ne stare na isti nain kao i ljudi, niti umiru okrueni svojim najdraima, ili pak advokatima koji treba da uju poslednju volju. arlsov tip je dospeo na takozvanu listu zastarelosti, to je znailo da e ga uskoro pokupiti, staviti u neki kamion i odvesti do kompanije koja se bavi preradom i recikliranjem starih ureaja. Neto iz njega bi sigimo iskoristili, dok bi se ostalo prodalo kao otpadni materijal. Suvie tuna sudbina za jedan takav kompjuter kakav je bio arls. I ne samo to: ako bi arls dospeo na ubre, na njegovo mesto bi bila postavljena nova maina, tako da bi neko vrlo brzo otkrio kakav zlatni rudnik se nalazi u steku njegove memorije.

I tako sam jednog jutra otila u Odeljenje za sklapanje ugovora, ispunila sve potrebne formulare, a zatim napisala i slubeno overila dopis da je arls prodat amerikoj vladi. Ohoooj! Tako se arls izgubio sa Liste osnovnih sredstava korporacije. Pored toga, premestila sam njegovu prodaju u prolu godinu i osigurala da niko nema primedbi tokom ovogodinje mogue revizije. Vlada bi i dalje plaala Centru mesenu ratu za arlsov rad, dok bi Monolith Corp. jo uvek odravao opremu mislei da Vlada sada poseduje arlsa i plaa samo za servis i prostorije.

Kada se osvrnem unazad, mogu slobodno da kaem da je posao sa arlsom bio moj prvi ilegalni postupak. On je ponovo roen zahvaljujui jednom prestupu i nije udo to mi je sada pomagao da ostvarim drugi.

Ali, koliko god da su dragoceni podaci koje sam dobijala od arlsa, esto sam se nervirala zbog njegove sporosti. Tako je bilo i ovog puta. Zabrinuto sam gledala na sat, jer je ostalo samo jo nekoliko minuta do njegovog vremena za spavanje. A onda se ipak javio i dao mi podatke koje sam traila. Odmah sam ih odtampala i radoznalo preletela pogledom nacrtane grafikone.

Od 25 miliona dolara koje su kompjuterski lopovi ukrali u toku poslednjih pet godina, vraeno je samo 5. Na vrhu je bio naveden raspored po nedeljama - pedeset dve za svaku godinu. Ispod dijagrama bili su brojevi hiljada bankarskih rauna napisanih po blokovima. Cifre koje je arls naveo na dnu svake stranice pokazivale su koliko novca nedeljno mogu da stavim na svaki blok od hiljadu rauna. Konano, pored svih tih podataka, arls je malim crvenim x oznaio grafikon koji je predstavljao rizik u odnosu m vreme od po jedne nedellje, ali i na svaki uzeti dolar. Grafikon se zavrio na sumi od deset miliona - poprilinoj sumi za par meseci posla.

Sipala sam konjak u au i mirno sedela u tiini gledajui svetla malenog broda koji je uplovljavao u luku. Magla se razredila, ali ipak nisam mogla da vidim zvezde. U ovoj divnoj noi bilo je lepo biti iv i nalaziti se San Francisku. Bilo mi je nemogue ak i da pomislim na teinu odluke koja je predamnom i od koje mi zavisi ivot. Uzdahnula sam i reila da zaboravim takve misli.

Iznenada je zazvonio telefon, a nekoliko precvetalih latica iz vaze palo je na staklenu povrinu stola. Trgla sam se i prosula par kapi brendija na sto. Prstima sam obrisala tenost i lagano podigla slualicu.

- Zdravo - zaula sam poznati, prijateljski glas. - Zvala si? Rekao je to neno i meko, ali sam pretrnula osetivi kako mi hladni marci klize niz telo. Od moje neosetljivosti nije ostalo ni

traga. - Zato gospodin Tjuring? - upitah. - Pa njega nema jo od 1953. - Stari tehnokrati nikada ne umiru niti nestaju - rekao je Tor. - Posebno ne kada je neko zatien kao ti i stalno na istom poloaju. - Zatita - ponovila sam - podrazumeva potpuno obezbeenje i zatitu. Teko da je to sluaj sa mnom. - Vie bi ti odgovaralo ako kaem da je to zatita od same sebe ?- dobaci raspoloeno. - Zar nije malo kasno za neobavezno askanje? Ima li uopte predstavu koliko je sati? - Ovde ptiice na drveu ve cvrkuu, draga. Osim toga, celu no pokuavam da te dobijem. ta ti je sa telefonom? - ta je tako hitno da se ne moe saekati? - Nemoj pokuavati bilo ta da porie. Zna da imam prvoklasan izvor informacija, a to je arls. Poznato ti je da sam povezan sa

svakim kompjuterom u zemlji, zar ne? Savreno dobro sam znala da je to istina, samo mi nije bilo jasno kako je Tor znao za arlsa. Oseala sam pulsiranje u

slepoonicama i srknula jo jedan gutljaj brendija. - Kako si, dovraga, saznao za arlsa? - upitah. - Pa, on ne postoji ak ni na papiru! - To je potpuno tano, draga - sloio se. - Sklonila si njegove papire jo pre nekoliko godina. Jesam li u pravu? - Ima li neki dokaz za tu optubu? - pitala sam, iako sam unapred znala odgovor. - Najdraa moja devojko - dodao je umiljato - pa ja se nisam jue rodio! Da si na mom mestu, da li bi pomislila zbog ega bi

neko u roku od samo nekoliko sati hteo da ima izvetaje o sigumosnim standardima Federalnih rezervi, amerikim nacionalnim standardima za prenos novca, traio da zaviri u istorijske arhive svih meunarodnih telegrafskih i elektronskih transfera, pa se ak interesovao i za podatke o ureajima za prislukivanje iz Federalnog?...

- Ja sam bankar i posao mi je da se interesujem za sigurnost finansijskih sistema - kazala sam negodujui to me na taj nain proziva i ve trai neku krivicu. - Priznajem da moda izgleda sumnjivo...

- Sumnjivo! Izgleda smiljeno, eto kako izgleda! Pa ti preko deset godina preuzima podatke od tog kompjutera! Zna da je upad u poverljive datoteke sa ukradenim kompjuterom...

- Njih niko ne tera da skladite tamo sve to im padne na pamet, zar ne? - Zato si tako siguma? Draga moja gospoice, bojim se da je to mnogo vie od proste radoznalosti. Svako ko nije slep, odmah e

povezati dva i dva. Potpuno sam ravnoduan prema devojakoj naivnosti kojom pokuava da se opravda. Nego, eleo bih da ti postavim jedno jednostavno pitanje i traim iskren odgovor. Posle toga slobodno moe na spavanje.

- Pucaj iz svih oraja - izbacih impulsivno. - Pokuava li da opljaka Federalnu banku? Stvarno nisam znala kako da mu odgovorim. Iako nije pogodio banku, prozreo je celu zamisao koja mi je sada, u hladnoj i

nemilosrdnoj realnosti, liila na nepromiljeni deiji nestaluk. Zaboga, zar je mogue da sam smislila tako neto? Sa drage strane je vladala savrena tiina. Nisam mogla da ujem ak ni njegovo disanje.

- Nisam planirala da ukradem njihov novac - promrmljala sam najzad. - Nisi? - Ne - potvrdila sam. - Htela sam samo kratkoronu pozajmicu. - Federalna banka pozajmljuje novac samo dragim bankama, a ne pojedincima. - Ti si bankar, zar ne? - Nisam planirala da uzmem nikakav zajam - priznala sam, usana gotovo prilepljenih za telefonsku slualicu i glave prislonjene

na prozorsko okno. Zatvorila sam oi i gucnula jo malo brendija. - Da, da... - proguna on nepoverljivo. - Pa, mogli bismo ujutru jo malo prodiskutovati o svemu. Oboje emo biti sveiji, zar ne? - Zato? Oigledno je da si Ijut i ogoren... - Nisam ni ljut ni ogoren - uveravao me je. - Dobro, a kakav si onda? Posle krae pauze, odvratio je nekako tuim, ravnodunim glasom: - Radoznao sam. - Radoznao? Zbog ega? Pa rekla sam ti ta se deava. - Da, rekla si. Ali, voleo bih da ujem tvoj plan. - Moj plan? Za ime sveta, sada te ba ne razumem! - Ja sam stari lisac, draga moja. Ko zna, moda bih ga mogao popraviti. To je sve, za sada. Laku no. Spustio je slualicu, tako da ni meni nije preostalo nita drago. Zapalila sam cigaretu i dugo posmatrala usnuli grad. Zatim sam se kroz lavirint orhideja lagano odetala do spavae sobe. Jo

uvek nisam mogla da se smirim, a emocije koje su me obuzele bile su veoma neprijatne. Nisam ak znala ni kako bi ih nazvala. Ali, bila sam sigurna da u ovog vikenda otputovati u Njujork. U to nije bilo nikakve sumnje.

MOTIV

ovek sklon menjanju i izazivanju odreenih lomova, ravnoduan je ako mu je svejedno da li promene koje je izazvao u proizvodnji pomau ili ometaju sveukupni rad.

Naravno, drugaije je ako je u pitanju neki dugoroni cilj kojem se tei. A veina voa u modernoj privredi ima takav cilj.

Torsten Veblen

VREME MAINA

Nikada nisam eznuo za bogatstvom da bih ga imao

na sopstvenom raunu, ve da bih ostvario odreeni cilj.

Tomas Melon

Nikada se nisam pitala kako bi se stvari odvijale da Tor nije zvao te noi. im se pojavio u mom ivotu, osetila sam kako gubim kontrolu. Hteo je da se stvori utisak kako sam ja ta koja po svaku cenu eli promene, a on najobiniji posmatra. Ali, savreno dobro sam znala da mu kompjuteri nisu dovoljni i da je hteo da menja stvamost. Moju stvamost. Samo zbog toga me je i pozvao.

Dok sam sledeeg jutra stajala u kupatilu i posmatrala se u ogledalu, uoila sam prvu promenu. Uvek sebi iscedim sve limunov sok kojem dodam nekoliko samlevenih zma kafe i popijem ovu neobinu infuziju pre nego to se kritiki osmotrim. Svesna sam da starim i nije bilo zgoreg da preduzmem pokoju mera opreza. Ali, ovoga jutra, lice koje me je posmatralo sa iste i glatke povrine, svee izbrisane, bilo je lice avanturistkinje.

Koliko sam to veto skrivala i od sebe? Posle deset godina frustracije i gorine, borbe sa sistemom koja me je izluivala i iji cilj je bio puko obavljanje svakodnevnog posla, odjednom sam poela da se radujem to u konano neto zaista da radim. Bila sam odlino raspoloena i oseala se deset godina mlaom. A znala sam i zato: ako mi Tor pomogne kao to je prole noi i obeao, sve ove dvoline bankarske kolege mogla bih ostaviti iza sebe na veoma elegantan nain. Veselo sam zvidukala ariju o valkirama iz omiljene opere i pourila da se obuem.

Iako je moj ef Kivi uivao reputaciju veselog, ali podmuklog oveka i uz to okorelog karijeriste, moram priznati da je u nekim krugovima moja reputacija bila jo gora. amor koji me je pratio kada sam prolazila kroz odeljenje liio je na onaj kojim su kanjenici u galiji pratili svoga nadzornika: to je samo zato to sam veoma dobro znala ta motivie za rad ljude koji su me okraivali.

Lino smatram da kompjuterai nisu obina ljudska bia. Psiholozi ne obraaju panju na ovu kategoriju ljudi, niti to mogu da urade, poto u svojim istraivanjima polaze od premise da svako ima osnovne potrebe kao to su spavanje, ishrana i ljudska toplina. Kategorija o kojoj govorim ima posebne potrebe. Uobiajeno i opteusvojeno ime za takvu individuu je teki.

Svaki teki odnosi se prema kompjuterima srdanije nego prema ljudima. On najbolje radi nou kada gotovo svi spavaju, osim zveri koje su pole u potragu za plenom. Malo jede i to uglavnom bajatu hranu. Umesto da uiva u lepom danu i sveem vazduhu, on vreme provodi pod vetakim osvetljenjem, potpuno naviknut na klima-ureaj. Ako se pak oeni, to je veoma retko, decu tretira po tome da li su analogna ili digitalna. Moe da bude samovoljan, neobuzdan i nedrutven. Stvamo sam znala mnogo o tekijima, poto sam i sama jedan od njih.

Svakom tekiju u banci poznata je moja reputacija: dolazili su odasvud, jer su znali da u ih pravino platiti i raditi sa njima do iznemoglosti. Izgarali su zbog "nabijenog rasporeda, dugih sati rada i drugih stvari koje bi mnoge naterale da odustanu. Trudila sam se da svi rade u dobrim uslovima, pravei se da ne ujem aputave komentare iza lea.

Toga jutra je izgledalo da se moj trud isplatio: kada sam ula u kancelariju, na stolu sam nala veliki koverat koji mi je poslao personalni direktor. Bio je pun tehnikih prorauna i izvetaja, a na malom papira je pisalo:

Draga Veriti, ne znam zato mi se nisi obratila. Smatram da je trebalo da imam uvid u sve, pre nego to je obnarodovano. Izgleda da personalni direktor poslednji sazna, iako se radi o kadrovima.

Moe biti da direktor poslednji sazna, ali nezvanine vesti idu prve. Naime, jo nisam raspolagala zvaninom informacijom vezanom za moje predloge. Uostalom, celokupan materijal sam poslala tek sino. Uzdahnula sam i sadraj iz velikog omota lagano izraila na sto: bile su to molbe svih vanijih tekija u banci, a odnosile su se na rad u projektu primene teorije Z. To je znailo da nezvanini izvor informacija zna neto to ni meni nije poznato: Upravni odbor je proitao moju ponudu i za predloeni projekat dao "zeleno svetlo. inilo se da su zagrizli.

Ali, tada je na dragoj strani nastao lom. Kivi je bio toliko besan da vie nije mogao da se uzdrava, a Pavel se nalazio u prilinoj nevolji. im sam dobila slubeno odobrenje od Odbora, zatvorila sam se u kancelariju i ceo dan obavljala razgovore sa ljudima koji su se javili. Ve sam angaovala Tavia, jednog od najboljih tehnikih strunjaka, iako se njegov ef glasno bunio. Bila sam veoma zadovoljna zbog toga i pre nego to sam se suoila sa Kivijem, morala sam da sredim jo neto, moj predstojei put u Njujork.

Zato sam toga jutra prvo poslala Kiviju papire na potpis, nadajui se da e mi odobriti put ne traei dodatnu dokumentaciju. Moje odeljenje je imalo sopstvena sredstva za takva putovanja, tako da je njegov potpis predstavljao samo formalnost. Obino je Kivi najvie od svega voleo negde da me poalje, kako bi mogao da kontrolie moje osoblje i glumi velikog direktora. Primao je uvek i nekoliko direktnih izvetaja od nekolicine menadera koji su znali posao, a njega smatrali nepotrebnom preprekom i smetnjom za normalan rad. Zato su ga zatrpavali izvetajima znajui da mu to najvie godi. Kada bih otila, moje osoblje se sakrivalo i po toaletima, samo da bi ga izbeglo.

Provirila sam iz kancelarije i upitala Pavela: - ta je hteo gospodin Vilingli? Gde su moje avionske karte koje su bile ovde? Da li ih je potpisao? - Ko uopte zna ta on eli proguna Pavel. Mislim da ni on sam to ne zna. Oigledno je da nema ta da radi i da se

dosauje; trebalo bi da nekoga delegirate gore i da ga taj ne isputa iz vida. Kada na naem, sekretarskom jeziku kaemo simpatini Vilingli, mi u stvari mislimo Vilingli - nitkov. Svako osea simpatiju prema tebi, jer radi...

- Pavel, neto sam te pitala - prekinula sam ga udei se svome neobino lomnom glasu. Pavel me iznenaeno odmeri, a onda nastavi da rea olovke po stolu.

- Njegovo visoanstvo eli odmah da te vidi u svojoj kancelariji - dodao je napueno. - Sada. Jue. Prekjue. Mislim da se radi o Taviu, momku sa kojim si upravo razgovarala. Da... tu je umean i njegov ef... onaj riboliki...

Nasmeila sam se. Taj ef je naduvenko pruskog imena i zvao se Peter Paul Karp. Odmah sam krenula ostavljajui Pavela da se duri.

Kivijeva kancelarija se nalazila na istom spratu, ali do nje je trebalo proi kroz pravi lavirint hodnika. Njegov sekretar mi je samo mahnuo, ne diui pogled sa tastature kompjutera. Bila sam prilino napeta, ali sam odmah doivela iznenaenje.

- Ah, Benksova! - pozdravio me je teko diui, kao da se tog trenutka vratio sa nekog dugog i napomog peaenja. Odmah sam zauzela odbrambeni stav. - Dobre vesti! Zaista dobre vesti! ekaj da ti prvo dam ove papire! Da zna, sve sam potpisao. Dakle, leti u Njujork za vikend, zar ne? ujem da kree i projekat - dodao je praajui mi dokumentaciju.

- U stvari, elela sam da sa tobom popriam o tome... - Rekli su mi da se radi o izuzetno kvalitetnom projektu. Benksova, hou da zna da sam tu da pomognem i da su ti moja vrata

uvek otvorena. Kao to je rekao Ben Frenklin: Moramo se drati zajedno, inae emo propasti pojedinano. A on je bio u pravu - dodao je i na brzinu me pogledao.

Mora da mu je Ben Frenklin neki saradnik. Znala sam da sam u pravu to sam prva izvukla oraje. Upravni odbor je sada odobrio mnogo vea sredstva nego to su ona

naznaena u prvoj ponudi. Kivijevo izdajniko ponaanje vezano za moj eljeni posao kod federalaca nije mu donelo nikakve rezultate. Poto nije mogao da poniti ovaj projekat, sada me je samo kvrckao po lancima, odnosno bacao pokoju otrovnu strelicu. Kako nije imao ak ni kopiju materijala, nije tano znao o emu se radi. Zato se sada svim silama tradio da stavi nos tamo gde mu nije mesto. Naravno, bila sam tu da spreim takve pokuaje kao to sam to ranije inila i sa dragima.

- Bio sam iznenaen to oko svih ovih poboljanja nisi traila moju pomo i to pre nego to je stvar napustila Odeljenje. Problemi oko poboljanja sistema? Na prijatelj Karp iz Meunarodne razmene zvao je ba sada i izgleda da nije zadovoljan. Konsultovao je svoj odsek u vezi sa onim Taviem koji je, izgleda, jedva doekao da ih napusti. Hoe da ga uzme za sebe?

- U stvari - poeh lagano, psujui u sebi Karpa koji je u sve umeao Kivija - sa momkom sam razgovarala pre nekoliko trenutaka. Mislim da se Karp bez razloga inati.

- Da li si mu rekla da e morati da zove Lorensa, ako nee da se dogovori sa tobom? Mrzovoljno sam klimnula glavom. Lorens je Kivijev ef i jedan od izvrnih direktora banke najvieg nivoa. Osim toga, bio je

glavni u Upravnom odboru. Naravno, pokuala sam da blefiram, jer sam znala da se Karp nee usuditi da pokua tako neto. Niko od zaposlenih nije imao tu privilegiju da zove Lorensa. Samo je Lorens mogao da nazove nekoga, a ako bi to zaista uinio, nesrenik bi poeleo da nikada u ivotu nije okrenut njegov broj.

- Mislim da smo ovaj projekat poeli naglavce - dodade Kivi zabrinuto. -1 ne bismo smeli da uznemiravamo Lorensa naim sitnim, beznaajnim prepirkama, nije li tako? Rekao sam Karpu da emo ti i ja obavezno razgovarati i pokuati da pronaemo neko reenje. Uostalom, ako je taj momak kod njih praktino nezamenljiv, smemo li ba toliko da remetimo stvari? Osim toga, Karp tvrdi da mu Tavi duguje uslugu.

Sada sam bila u pravom kripcu. Najvei problem sa teorijom Z je, po definiciji, to taj kvalitetni ili posebni krug funkcionie bez menadera. Ja sam morala da izaberem lanove tima koji bi, kada jednom bude odabran, imao zadatak da radi iza zatvorenih vrata i bez mog uplitanja. Zbog toga mi je unutar same grupe bio potreban saveznik - neko ko je izvanredan tehniar, tako da bi ga ostali potovali, a on ipak radio za mene. Koliko sam mogla da procenim, Tavi je mogao da objedini sve to i istovremeno dri Kivija podalje od cele stvari.

Sedela sam i posmatrala svoga efa ne mogavi da se otmem utisku da je neto u njegovom dranju veoma neobino. Bio je previe ozbiljan i razuman, ni pomena od one njegovoj razdraganosti i spremnosti na alu. Znala sam da ima neki ozbiljniji razlog, jer ovo sa Karpom nije moglo mnogo da utie na takve kao to je Kivi. Reila sam da ispitam ta se krije ispod povrine.

- O kakvim si ono dobrim vestima govorio im sam ula? - upitah. - Pa... nisam mislio da bilo kome kaem - poeo je, razvukavi osmeh od uva do uva. Bingo! Znai, jo sam nepogreiva! Brzo sam zatvorila vrata, a onda ponovo sela preko puta njega. - Ne mora mi rei - kazala sam naginjui se napred - ali, sam zna da umem da uvam tajnu. - Samo... da ostane meu nama - rekao je tiho, obazirui se oko sebe kao da zidovi imaju ui. - Pogodi gde danas idem na veeru? Pobrojala sam imena svih boljih restorana kojih sam mogla da se setim. On je stalno odmahivao glavom i neprestano se cerio. - Mnogo ekskluzivnije od toga - rekao je najzad. - U pitanju je privatni klub. Sedela sam preko puta njega, zaprepaena, dok je ljutnja koju sam oseala lagano rasla i pretvarala se u bes. Kivi je bio toliko

uzbuen, da je potpuno zaboravio ta mi je uinio pre neki dan, uskraujui mi mogunost da napredujem u karijeri. Ipak, unapred sam pripremila izraz koji je trebao da bude neto izmeu zauenosti i oduevljenja, a svoja prava oseanja sakrila sam iza fasade mirnog i bezizraajnog lica.

- Klub Vagabondl - proaputao je, dok mu je glas podrhtavao od neke histerine radosti. - Idem zajedno sa Lorensom! Kao to je svima poznato, Klub Vagabond bio je Kivijeva omiljena fantazija. Uradio bi sve da se ona ostvari, sekao vene ili se

ibao do krvi, samo kada bi znao da e mu ta rtva omoguiti da kroi u njegove svete odaje. U San Francisku, gradu koji je mogao da se pohvali najveim brojem privatnih mukih klubova u celoj Americi, Vagabond klub

je broj jedan. Ali, on nije bio ni najstariji, niti najekskluzivniji muki klub. Ipak, meu njegovim zidovima obraslim brljanom, sklopljeno je vie poslova i dogovora izmeu monika, nego u svim salama za sastanke du obala Amerike. Mene je strano ljutilo to to su se sada, kada su ene dobile pravo glasa, barirani ek i mesto za okruglim stolom za sastanke, mukarci kukaviki povukli u klubove i sve zavravali iza zatvorenih vrata. U stvari, banka je plaala direktoru lanstvo u ovakvim klubovima, gde su ugoavali druge direktore ili vane klijente. Za mene to ne vai, poto bi ena mogla tamo da proe samo kao sudopera. I za to koriste novac akcionara! Na ulazu u klub postavljena je straa koja budno motri da sluajno ne ue neka ena, umanji im nivo konverzacije ili pak zgrabi pare pite. Majka Priroda nas jo uvek nije izjednaila po izgledu i to nam predstavlja problem. to se mozga tie, on nije nuan uslov da bi se pridruio ovom drutvu. estitala sam Kiviju zbog srenog dogaaja kao posledice samo jedne injenice: bio je mukarac. - Otkako me je Lorens predloio za lana - poe on gubei dah - ne mogu ni da pomislim da ga uznemiravam. Moe li Korpu

baciti kosku i nekako ga umiriti dok sve ovo ne proe? Ako ba mora da radi sa tim Taviem, nai Korpu nekoga bar priblino tako kvalitetnog. Ostavljam ti da rei to sama, jer znam da si dobar ovek, to jest, ena. Ja u ga nazvati i rei mu da smo nali nekog izvanrednog i da e sve biti u redu. Tebi ostavljam da pronae tu tajanstvenu linost.

Napustila sam Kivijevu kancelariju vrsto steui papire za Njujork u rukama. Bila sam zadovoljna, jer su se stvari vezane za moj plan razvijale dosta dobro. Nakon svega, sada bih mogla da istrajem i uzmem Tavia makar na dan, a onda smislim plan kako da ga zadrim. U petak odoh za Njujork. Onog trenutka kada budem imala Tora uz sebe, nita vie nee moi da me zadri. A poigravanje

sa nekoliko miliona dolara, makar i nakratko, pravi je melem na ranu svakom nezadovoljniku. Tako sam bar mislila tog trenutka.

Te veeri sam pozvala Tavia u Le Club, moje omiljeno mesto za izlazak u San Francisku. elela sam da formiram kvalitetan poseban krug pre mog odlaska za Njujork. Savreno dobro sam znala ta bi ekipa trebalo da radi.

Tavi je otvoren i poten teki i mogao bi biti gadljiv oko nekih stvari koje sam imala na pameti. S druge strane, ako mu ne budem dala odreena uputstva, mislim da se nee snai. Zato sam elela da budem od koristi. Osim toga, oni bi trebalo da upadnu u sisteme iju sam sigurnost sama nadgledala poslednjih deset godina. im sam se zaustavila ispred restorana, ugledala sam Tavia kako se vrpolji ispod tamnozelene nadstrenice. Na sebi je imao

odelo, kravatu i patike. Njegova plava kosa koja je dopirala do ramena bila je briljivo oeljana, tako da je liio na dvadesetogodinjeg mladia.

- Oho, nadam se da odelo nisi kupio samo zbog veeranjeg sastanka! - dobacila sam mu prilazei. - Gde ti je majica? Mislila sam da ti je to jedina uniforma?

- Varka. Volim da se presvlaim kao Supermen. Tako se oseam mnogo sveije i poletnije. Iako je Tavi izgledao detinjasto i bezazleno, bio je