problem slobode u romanu braĆa karamazovi

7/28/2019 Problem slobode u romanu BRAA KARAMAZOVI

1/16

Problem slobode u romanu BRAA KARAMAZOVIGoa autorka: Tijana Kondi

Fjodor Mihajlovi Dostojevski je 1868. zamislio svoj veliki i poslednji roman. Naziv romana je trebalo da

budeAteizam iliitije velikog grenika, a glavno pitanje ono koje je samog autora muilo celog ivota,problem postojanja Boga. U ovom romanu jedan ovek je trebalo da izgubi veru i krene u potragu zapozitivnim odgovorima koji e ga opet dovesti u ruski manastir, do nalaenja vere na viem nivou. Osnovuprie ini odvojenost od Boga.

Svoju ogromnu epopeju Dostojevski je poeo da pie u julu 1878. godine. Konaan oblik ove zamisli jeromanBraa Karamazovikoji je objavljen 1880. godine. Roman je zamiljen kao roman-epopeja,odreivan je kao detektivski i drutveni roman,koji sadri i elemente melodrame.

U romanu postoje etiri toka radnje. Pitanjem slobode i patnje najvie se bavi trei tok romana koji jeideolokog i religiozno-filozofskog karaktera. U njegovoj osnovi su dva na prvi pogled meusobno oprenavienja sudbine oveka i njegove budunosti. Jedno vienje jeste antiteistiko vienje Ivana Karamazova, uijoj je osnovi zanimljiva parabola o Velikom inkvizitoru, dok je drugo sadrano u religiozno-filozofskomtraktatu starog monaha Zosime i njegovog naslednika Aljoe Karamazova.

Braa Karamazovi sadre razliite modele pripovedanja: prisutna je autorska re na samom poetkuromana, u predgovoru, zatim pismo, ispovest, filozofski traktat. Novina u romanu je stilizacija itija iapokrifa, koju u celini ilustruju poglavlja Kuni zadah i Kana Galilejska. Tehnika skaza koriena je udelovima Buna, Veliki Inkvizitor i Tajanstveni posetilac.

Svojevrsnu iu itavog dela predstavlja Legenda o Velikom Inkvizitoru. Poema se moe razmatrati kaoposebno delo. U njoj je problematizovano pitanje patnje, slobode, religije i ateizma, morala i prirode,

Hristove ljubavi prema oveku. Prikazan je odnos Velikog Inkvizitora prema Hristu i njegovom uenju,kao i kritika Hristovih podviga. Inkvizitor veruje u Boga bez Hrista. Dostojevski postavlja pitanje kako se u

dobrom svetu iji je tvorac Bog, javlja zlo.

Pitanjem porekla zla u svetu, kao i opravdanjem Boga kao monog i dobrog tvorca, bavi se teodiceja. Topitanje postavlja itava hrianska ideologija. Prema Rozanovu,svaki ivot predstavlja spoj dobra i zla kadumire, izdvaja u sebi u istom vidu, kako dobro tako i zlo. Zlo koje mora da propadne posle uporne borbe sdobrimprikazano je u Ivanovoj poemi. Prema Dejmsu Bilingtonu, suprotstavljanje Hristovog primerazvaninom hrianstvu nalo je odjeka ne samo u romanu Braa Karamazovi, ve i u velikom deluizvitoperene misli ruskog radikalizma. Tema Hrista kao revolucionarnog drutvenog reformatora njegovog
http://2.bp.blogspot.com/-zcBhQN3MZEQ/TxQXTZ0ACGI/AAAAAAAABuE/SDeYH4MPnUA/s1600/dostojevski.jpg


2/16

vremena bila je opte mesto rane socijalistike misli. Prema Bilingtonu, socijalizam je kod Rusa imaoreliogiozni znaaj.

U itavom radu Dostojevskog centralna tema bila je hrianska ideja slobodnog sveoveanskog jedinstva,svetskog bratstva u ime Hristovo. Pored romanaBraa Karamazovi, temom slobode i slobodne volje

ovekove, bavi se i roman Zloin i kazna, objavljen 1866. Glavni lik, Rodion Romanovi Raskoljnikov,ambiciozan student prava, podstaknut bedom, odluuje da ubije i opljaka Aljonu Ivanovnu, omraenustaricu koja lihvarenjem izrabljuje ljude. Ubistvom planira da rei finansijske i porodine probleme, ismatra ga etiki opravdanim jer po njegovom miljenju, ivoti obinih ljudi koji mu se nalaze na putu nevrede nita naspram plemenitih ideala kojima on tei. Raskoljnikov smatra da se on nalazi iznad moralnihpravila koja obavezuju ostale ljude.

Prema Borisu Engeljgartu, Dostojevski nije pisao romane sa idejom, ve romane o ideji, zapravo, on je zasvoj predmet uzimao ideju. Upravo Raskoljnikov predstavlja nesrenog junaka, oveka sa idejom koja gazaokuplja i vlada njim. To se moe odnositi i na njegovog dvojnika Svidrigajlova. U svom tekstu

Ideoloki roman Dostojevskog, Engeljgart navodi da je Dostojevski govorio kako se snane idejeobruavaju na ljude, gnjee ih i unakazuju kao ogromno kamenje, one lutaju drutvom i sele se iz due uduu. Zapravo, uZloinu i kazni, Dostojevski razvija i temu ruskog natoveka. Meutim, nakon ubistvaRaskoljnikov nije bio u stanju da podnese teret zloina i ostane iznad moralnih pravila poput Napoleona,koji je simbol oveka koji ubija po savesti. Nastupila je gria savesti, tj. oseaj krivice koji ga je muio izbog ega je bio u raskoraku sa samim sobom. Pitanje slobodne volje, zloina i opravdanosti zloina kojejunaci vre kao nosioci nekih ideja, u osnovi sadri pitanje vere. Potrebno je dokazati da u samoj veri iBogu nema nieg to sadri element prisile i nasilja. Ljudi moraju slobodno verovati u Boga i na veru se nemogu prisiliti, jer je vera stvar slobode. Upravo se zbog toga Ivan Karamazov i pita nije li Bog ovekovaizmiljotina koja je nastala na osnovu ljudskih potreba?

Legenda o Velikom Inkvizitoru pokazuje rascep izmeu materijalnog blagostanja i slobodno date ljubaviHristove. Dostojevski je govorio o ideji pomirenja kroz ljubav i patnju, jer patnja je jedini uzrok

saznavanja, ona iskupljuje zlo. Patnja je povezana sa slobodom. Proet ovenou, Dostojevski kao da jerazumeo bunt protiv Boga. Prema Berajevu, on je bio najekstremniji zatitnik slobode oveka. O karakterupojma slobode govori i Kant uKritici praktinog uma: Sloboda je i jedina od svih ideja spekulativnoguma, za iju mogunost mia priori znamo, a da je ipak ne uviamo, jer je ona uslov moralnog zakona kojimi znamo. No ideje o Bogu i besmrtnosti due nisu uslovi moralnog zakona, nego samo uslovi nunogobjekta volje, tj. samo praktine upotrebe naeg istog uma koja je odreena tim zakonima. Prema VeriJaniijevi, Kant i Dostojevski bili su saglasni samo u jednom, da je pitanje vere i neverovanja, pitanjeopredeljenja za ideale, samo to je za Kanta religioznost posledica nae moralnosti, a za Dostojevskog

moralnost proizlazi iz nae religioznosti.

TIPINO KOD LIKOVA

Dostojevski je izuzetan analitiar ljudske due. Njegova psiholoka analiza je analiza ljudske due uopte unjenim razliitim stanjima, stadijumima, prelazima. Likovi koje on prikazuje nisu zavreni, kao da surazliite transformacije i varijacije jednog duhovnog stvorenja. Osnovno kod Dostojevskog je prikazivanjeljudske patnje i njene veze sa optim smislom ivota.

U duhovni sklop svojih likova, Dostojevski uvodi jo jednu dimenziju, a to je pokajanje. Ako ono postoji,uvek ima iskupljenja za greh. Tako recimo,itije Marije Egipanke, tj. pria o Zosiminoj gordosti iMarijinom pokajanju, sadri kao glavnu ideju dela da je u hrianstvu dragocenije pokajanje i najveeg


3/16

grenika, od ednog ivota bez iskuenja. Jedna od premisa na kojima poiva itije jeste da ne postoji grehkoji se iskrenim i istrajnim pokajanjem ne moe okajati.

Svi hristoliki likovi Dostojevskog se na kraju pokaju, kao to je to uinio Raskoljnikov. On je nakonizvrenog ubistva babe zelenaice nastavio da ivi kao nevin jer niko nije otkrio da je zapravo on poinilac

zloina. Bez obzira na sve, Raskoljnikov pristaje da krene putem iskupljenja greha i priznaje da je ubiobabu. Njegovo priznanje krivice jeste spremnost da na sebe primi patnju i pokaje se zbog izvrenog nedela.Priznanje krivice je znak moralnog preobraaja. Greniku e svi gresi biti oproteni ako je spreman da sepokaje. Kadje vera u Boga u pitanju, onaj ko izgubi Boga, postaje pravo nitavilo. Svi junaci koji neveruju, kanjeni su ili ludilom (kao to je Ivan Karamazov) ili su se ubili. Najvee iskuenje oveka jesuoavanje sa samim sobom. To moe da potvrdi pimer Ivanovog ludila koje nastaje u trenutku kad jenestao njegov alter ego, tj. kad se Smerdjakov obesio. Tada nastaje Ivanov ponovni susret sa avolom.

Dostojevski esto u svojim romanima od jednog lika pravi dva, tanije najdublja tema njegovih romana jepodvojenost ljudskog duha. Primer je upravo odnos Ivana i Smerdjakova, Ivana i avola, gde se jedna

linost razlae na dva ja. avo je Ivanov dvojnik prema kome je nainjena kopija Smerdjakova, to znaida u samom Ivanu poiva sutina zla. Smerdjakov je ubica koji zavrava samoubistvom, dok se Ivan kolebaizmeu ubistva oca i samoubistva.

U poglavlju avo najbolje je prikazan proces dezintegracije linosti. Ivan razgovore sa Smerdjakovomopravdava potrebom da sazna ko je ubica. Iako Ivan postaje svestan svoje potisnute elje da ubije oca i daumesto njega to uradi Smerdjakov, on odbija to da prizna. Jo dok je Smerdjakov bio iv, poela suIvanova halucinantna stanja. Razgovor sa avolom ustvari je razgovor sa samim sobom i simptomrazdvajanja psihe. Ivanov komar prekida se Aljoinim dolaskom. Iskaz: Izjavie da si ubio oca, da jelakej ubio po tvom nagovoru... pripisuje avolu, iako on nita od toga nije kazao, ve je to bila Ivanovasopstvena ispovest, prekinuta naglim dolaskom Aljoe. Ispovest se nastavljai Ivan govori u prezentu To

on govori, a on zna ta govori, iako Aljoa pokuava da uveri Ivana da su to njegove rei koje izgovara ubunilu, muei sebe. Ivan i Smerdjakov zblieni su do dvojnita, iako se ne gubi jasan kontrast izmeulakeja i mislioca.

Bez obzira na to to je na poetku romana, u predgovoru, Aljoa odreen kao glavni junak, u samomromanu autentiniji i impresivniji su Ivan i Dimitrije. Postavlja se pitanje ko je uopte glavni junak romanai da li ga ima? Mnogi likovi kod Dostojevskog predstavljaju zagonetku. Takav je recimo Ivan, kojeg eAljoa odgonetati. On je obdaren zagonetnom prirodom koja drugima zadaje muke. Ivan Karamazov je samproblem i enigma. Aljoa eksplicitno govori Ivanu da je on za njega zagonetka: Brat Dimitrije kae zatebe: Ivan je grob. A ja kaem za tebe: Ivan je zagonetka. Ti si sada za mene zagonetka, ali sam neto ve

shvatio kod tebe i to od jutros!

Prema Mihailu Bahtinu, Dostojevskog junak interesuje kao poseban ugao gledanja na svet i na sebe samog,

kao smisaoni ovekov stav koji ocenjuje sebe samog i stvarnost koja ga okruuje. To je pitanje samosvestikod likova. Problem slobode nastaje tamo gde se pred samosveu postavlja pitanje da li da se prihvatiivot ili ne. Samosvest predstavlja dominantu umetnike konstrukcije junaka Dostojevskog. Ona jedijaloki usmerena. U svakom iskazu junaka osea se borba dva glasa. Tanije, otvorene replike jednogodgovaraju zatvorenim replikama drugog. Tako, na primer, Ivan eli oevo ubistvo ali pod uslovom da onne uestvuje u njemu. On eli da se ono dogodi kao sudbinska neminovnost. Smerdjakov gospodariIvanovom voljom, tj. on njegovoj volji daje konkretne oblike; on ini ono to Ivan eli. U njihovom odnosuizgleda kao da Smerdjakov Ivanu ita misli i izgovara ono to Ivan sam pomisli.

Dostojevski je u svoje junake projektovao sopstvene psiholoke i moralnoideoloke dileme. Psihiki ivot


4/16

junaka zavisi i od idejnog stava i stepena njegove moralnosti. Fjodor Karamazov je primer psihikogsiromatva oveka koji sladostraem ispunjava svoju duevnu prazninu. On osea moralnu prljavtinu izato eli da prlja sve oko sebe. Suprotan njemu je Aljoa. On nema lini konflikt iako uestvuje u svimtuim konfliktima. Njegovo ponaanje je ponekad protivreno. Iako odluuje da postane monah, on Lizigovori da moda u Boga i ne veruje. Prezime Karamazov, koje nose sva etiri brata, moglo bi se prevesti

kao razvlaenje zla. Karamazovtina oznaava sladostrae pre svega vezuje se za oca FjodoraKaramazova ija elja da se svimnasladi, iskljuuje moral. Karamazovska sila, zemaljska karamazovskasila, kako ju je nazvao otac Pasije, jeste sila kojom braa upropauju sebe i druge sobom. To je sila kojae sve izdrati, kako tvrdi Ivan. U sutini svi sinovi Karamazovi su isti, ali se i razlikuju. Oni gaze moralnenorme zbog strasti. Od etiri brata samo su Ivan i Aljoa braa po majci, dok su Dimitrije i Smerdjakov bilibraa po ocu. Unutarnji odnos izmeu sva etiri brata potinjen je zakonu suprotnosti. Smerdjakovposlednji i nezakoniti sin kao da je suprotnost ednom Aljoi. On je religiozan ovek, omiljeni iskuenikstarca Zosime. Trei sin, Ivan, predstavlja suprotnost i Dimitriju i Aljoi. Nesumnjiva je veza izmeu Ivanai Smerdjakova, oni se meusobno razumeju. Smerdjakov je neka vrsta Ivanovog alter ega, njegovaproduena ruka. Mrnju koju Ivan osea prema ocu i prieljkivanje njegove smrti, usadie i

Smerdjakovu, koji e oca ubiti. Poto je bio osuen za ubistvo oca, koje je u stvari poinio Smerdjakov,Dimitrije e se proistiti kroz patnju; njemu kao da je sueno da se preporodi za nov ivot. Spremajui seda primi patnju, on je u sebi ve osetio novog oveka. Meutim, Dimitrije Karamazov se ipak odluujeza bekstvo u Ameriku sa Gruenjkom. Kao to Ivan predstavlja olienje antiteizma, tako je Dimitrijeolienje rtve zarad drugih. O tome, zapravo, govori epitaf na poetku romana: Zaista, zaista vam kaem:ako penino zrno pavi na zemlju ne umre, onda ostane jedno; a ako umre-mnogo e ploda doneti(Jevanelje po Jovanu, XII, 24). Potrebno je da se dogodi zlo, da bi mnogo dobra donelo.

Svaki od Karamazovih predstavlja jedno od moguih moralnih naela. Na dnu ljudske lestvice je Fjodor, onje olienje amoralizma i najdalji je od etike. Dimitrije je srodan ocu i po uivanju i po poroku, ali u njemupostoji e za idealom i to u trenucima najveeg razvrata. On govori ilerove stihove o tome kako ovek

treba da bude plemenit. Ivan ivi po principu sve je dozvoljeno. Aljoa je antiteza karamazovtini, onsebi nikad neesve dozvoliti. Ne uspevaju svi likovi da se odlue na pokajanje. Tako, na primer, IvanKaramazov zavrava ludilom. Ovim je ostavljeno otvorenim pitanje spasenja ljudske due.

Delovi iz Otkrovenja po Jovanu govore da spasenje mogu oekivati samo oni koji su ostali dosledni usvojoj veri. To pitanje zauzima centralno mesto u kompleksu antinomija u Velikom Inkvizitoru irazgovoru Ivana sa avolom. Na primer, teza broj dva:Ako Bog postoji, kako onda prihvatiti ovaj svet kaonjegovo delo kad u tom svetu vlada zlo? Kao antiteza postavljeno je pitanje:Ako se zlo ne moe otkloniti,kako onda ostati s Bogom? Teza broj tri:Ako nema Boga, da li je sve dozvoljeno?Ova teza moe sesmatrati krucijalnim pitanjem postavljenim u oba romana, kako uBrai Karamazovima, tako i uZloinu i

kazni. Kao antiteza ove teze pitanje je:Ako ima Boga da li je onda mogue proi nekanjeno?

BOG I IDEJA

Sredinji dogaaj uBrai Karamazovima, ubistvo starog Fjodora Pavlovia, zasnovano je zapravo nanegiranju Boga. Dakle, ubistvo je zloin poinjen zbog ideje. U romanu se moe napraviti razlika izmeulikova koji su takorei na strani Boga, i onih koji su na strani ideje. Aljoa je tip revolucionara, on sepovukao u manastir kako bi naao istinu, ali je ne nalazi. On je ovek Boga, a ne ideje, jer on i ne ivi zaideju. On nema ideju, ali ima Boga. Zbog toga mu Ivan i kae: Ti stoji na vrstim nogama, zar ne? Volimtakve vrste ljude. Za razliku od Aljoe, Ivan kao i Raskoljnikov ima ideju, zato e i poiniti zloin.Dakle, na jednoj strani mogu stajati Aljoa i Dimitrije, jer su se oni odluili za Boga i prave razliku izmeuBoga i ideje, a na drugoj Ivan i Raskoljnikov koji deluju u ime ljudske sree. Na kraju romana, Ivan sam


5/16

priznaje da je kriv za oevo ubistvo, viui kako nema oveka koji ne eli smrt svog oca.

Ono to vodi Bogu jeste delatna ljubav. O tome govori Zosima i kae da poto se Bog ne moe dokazati,ovek se u njegovo postojanje moe uveriti samo putem delatne ljubavi prema svom blinjem. U poglavljuGlavica luka Gruenjka govori o tome kako nju Aljoa voli ni za ta, to upravo i jeste sutinsko

odreenje delatne ljubavi. S druge strane, Rakitin se opravdava reima kako se uvek voli zbog neega.Delatna ljubav ne voli oveka kao realizaciju ideje, ili egzistenciju nego voli oveka kakav postoji i zatoto postoji i nita vie. Delatna ljubav je bez uzroka i razloga, ne donosi nikakve koristi, niti se ispoljavakao korist, ve je ljubav ni za ta.

Primer preobraja, tj. prelaska sa ideje na Boga jeste pria o Markelu, Zosiminom bratu. On je celog ivotabio ateista a tek pred smrt je poeo da veruje u Boga. Razbolevi se, poeo je da odlazi u crkvu i da sepriprema za ispovest i poslednje priee. Markel je eleo pred svima da bude grean i da mu svi oprostejer jedino e tada nastati raj na zemlji. Uzrok preobraja kod Markela je svest o nitavilu. Misao o bliskojsmrti i nitavilu dovela ga je do preobraaja. Svojim preobraajem Markel se predao delatnoj ljubavi.

Zosima je za delatnu ljubav govorio da je surova i zastraujua, a Aljoi je govorio da e mnoge patnjevideti i da e u njoj biti srean, jer bez muke i uasa nema ni delatne ljubavi, ni Boga.

IVAN KARAMAZOV

Ivan Karamazov je jedan od tri brata Karamazova, koji su moda simbolino predstavljali celo ruskodrutvo. On je sredinja figura epopeje ruskog ivota. Ono to saznajemo o Ivanu to su njegove vlastite reio sebi. Njegova dua najbolje je oslikana u Ivanovom bunilu koje je opisano u glavi avo. Podvajanjemsvesti, Ivan vodi dijalog sa samim sobom. avo je deo njegove sopstvene due, deli njegovog ja. U likuavola pokazuje se sve ono to Ivan ne voli ili nije voleo kod samog sebe. Karakteristina crta njegovog

stanja, jeste gubitak vere. On izraava sumnju u obaveznost moralnih normikoje nalau da se u ime ovogbezlinog progresa ili dobra drugih ljudi rtvuje sopstveno dobro i interesi. Zatim sumnja u ono to se moenazvati cenom progresa, u kome se srea buduih pokolenja kupuje nesreom sadanjih. I na kraju sumnjau budunost tog istog oveanstva u ije ime se i prinose sve ove rtve.

Iako govori i misli o samoubistvu, Ivan ipak voli ivot i ceni ga. To pokazuju njegove rei o lepljivimlistiima u prolee, kao i o plavom nebu koje mu je milo. Mnogo ta u nainu na koji se Ivan ophodi,izgleda surovo odbojno, naroito u njegovim oseanjima. Ivan ne veruje u besmrtnost due. Tu misaoponovie njegov dvojnik, avo. Veruje da e ovek konano odbaciti veru u Boga i postati bogoovek.Poto Boga i besmrtnosti nema, sve je dozvoljeno. Ova ideja je omiljeni predmet razgovora Ivana

Karamazova, i on je razvija i Aljoi, i Dimitriju, i Smerdjakovu. Ivanovi etiki pogledi mogu se definisatikao ateistiki amoralizam. Ideja o besmrtnosti due jo nije reena u njegovom srcu i mui ga. Premareima starca Zosime, i muenik neki put voli da se zabavlja svojim oajanjem, tako se i Ivan zabavljalancima po asopisima i svetskim raspravama, ne verujui ni sam svojoj dijalektici, i sa bolom u srcu,smejui joj se u sebi. U Ivanu to pitanje nije reeno i predstavlja njegov duevni teret. Ateistikiamoralizam umnogome podsea na traganja Fridriha Niea. Nieov natovek odgovara Ivanovombogooveku. Duevna drama Niea i Ivana Karamazova ista je teorija amorala koja nije u skladu smoralnim tenjama linosti. Obojicu u ivotu snalazi ludilo.

Lik natoveka je jedna od najkarakteristinijih moralnih izopaenosti koju je Dostojevski prepoznao ikojom se bavio pored Brae Karamazovih, u svom drugom najznaajnijem delu, romanu Zloin i kazna.Raskoljnikov, junak Zloina i kazne nosilac je ideje da postoje zloinci iji zloini mogu biti opravdani. Onveruje u pojedince, ljude koji su drugaiji od ostalih, zato i razvija teoriju o pravu neobinih na zloin.


6/16

Njima je sve dozvoljeno, jer imaju ideju. Za razliku od njega, Ivan veruje da je svim ljudima sve

dozvoljeno, ako Boga nema. Braco moj, neu ja tebe da pokvarim i da te gurnem sa tvog oslonca, ja bihmoda hteo da tobom sebe izleim. Ove rei Ivan upuuje svom bratu Aljoi. Njih dvojica su suteopozicije, antipodi. Raspravljajui sa Aljoom o svojoj poemi Veliki Inkvizitor, Ivan pokuava da objasnida on nije nevernik, ateista, ve da Boga prihvata, samo svet koji je on stvorio, odbacuje. Zapravo, Ivan

postavlja pitanje o poreklu i znaenju zla u svetu i opravdanosti svetskog poretka.Ovim pitanjem poeo sebaviti Lajbnic u svom delu Teodicejaiz 1710. godine. On poput avola Ivana Karamazova smatra zlonunim elementom savrenog poretka stvari koji kontrastom istie dobro.

Scena u prljavoj krmi u kojoj sede Ivan i iskuenik Aleksej, i u kojoj se dva brata upoznaju prvi put,umnogome podsea na scenu u kojoj je Raskoljnikov sluao priu Marmeladova. Ivan bratu odgovara da neeli svojim euklidovskim umom da prihvati opravdanost ljudskih patnji. On razvija ideju o nespojivostiBoga koji saosea sa napaenim oveanstvom i pravednog Boga sa nekanjenim zloinom. Citira misaokoja se pripisuje Volteru koji je rekao da kada Boga ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti. udi se kako je takvamisao mogla da se nae u glavi oveka, kojeg smatra divljom i zlom ivotinjom. Njega ne zapanjuje to da

Bog moda postoji, ve misao o neophodnosti Boga. On Boga prihvata, kao i njegovu premudrost. Veruje usmisao ivota, u venu harmoniju, u kojoj e se svi ljudi ujediniti, ali ne prihvata svet koji je Bog stvorio.Ne uputa se u to da li su tvrdnje religije istinite, jer smatra da oveku nije dato da reava ono to nije odovog sveta. Samobivstvovanje vidi kao glupo i besmisleno. On ne vidi smisao u tome da se zlo prvo

dogodi, pa tek onda da bude kanjeno.

Scena u krmi koja se javlja uBrai Karamazovima i uZloinu i kaznitie se ljudske patnje. Raskoljnikovje sluao ivotnu ispovest Marmeladova, o njegovom bednom ivotu i pijanenju. Kako sam Marmeladovkae, beda je porok. Marmeladov je slabi koji pijanenjem svesno unitava svoju porodicu. On saaljevasvoju enu Katarinu Ivanovnu, svoju malu decu i stariju erku Sonju, koja se okree prostituciji kako bizaradila novac. Meutim, Marmeladov se ne miri sa jadnim ivotom svoje dece. On kuka nad sudbinom i

opravdava svoje pijanenje tugom koju pokuava da utoli, ali se kao ni Ivan Karamazov ne miri sa patnjomnevinih. A njegova porodica pati, zato on na kraju svog obraanja Raskoljnikovu kae: A poalie nasonaj koji je sve poalio i koji je sve i svakog razumeo, on jedini, on je sudija. Doie u sudnji dan i upitae:A gde je ki to je zloj i jektiavoj maehi, to je tuoj i maloletnoj deci sebe rtvovala? Gde je ki to jeoca svoga zemaljskog, zaludnu pijanicu, poalila, ne uasavajui se zverstava njegovoga? Reie:Pristupi!...Prataju ti se sad tvoji mnogi gresi, zato to si mnogo volela....I oprostie mojoj Sonji, oprostie,znam da e oprostiti. Ono to Ivan Aljoi govori o nedopustivoj patnji dece, lii na ono to Marmeladovpria Raskoljnikovu. To je nepomirljivost sa patnjom nevine dece. Zato se Marmeladov nada da e Sonjisvi gresi koje je poinila zbog svog razularenog oca biti oproteni.

Sergej Bulgakov poredi Ivana Karamazova sa Faustom. To poreenje odnosi se na njihovu idejnu sadrinu.Jedan izraava sumnje i patnje XVIII, a drugi XIX veka. Prema Bulgakovu, Faust je drama o ogranienostiljudskog saznanja, gnoseoloka drama. Prvi deo drame jeste tragedija sumnje u znanje. Ivan sa svojimsumnjama u veru ima paralelu u Faustu koji izraava sumnje svoje epohe. U tekstu Ivan Karamazov kaofilozofski tip, Bulgakov govori i o slinosti Ivana Karamazova i Raskoljnikova. Rodion RomanoviRaskoljnikov predstavnik je istog pogleda na svet kao i Ivan Karamazov, prema kome je svaki ovek samsebi gospodar i kome je sve dozvoljeno. Na osnovu toga, Raskoljnikov u ime sopstvene nadmoi smatrada ima pravo da izvri ubistvo, pa to i ini. Da li je dozvoljeno raspolagati tuim ivotima kao toRaskoljnikov oduzima ivot babi zelenaici, da bi preiveo i pomogao svoj majci i sestri? Da li e zaistajedno zlo doneti mnogo dobra? Svojim postupkom Raskoljnikov zapravo opravdava isto stanovite IvanaKaramazova, a to je da je sve dozvoljeno. Povratak veri, tj. religiozni ideal zasnovan na veri u Hrista bieizlaz za Raskoljnikova. Nasuprot njemu, za Ivana Karamazova izlaz nee biti u Hristu jer je on nevernik,antiteista koji Boga zbog postojanja zla u svetu, ne opravdava. Ivanu Karamazovu vera nikada ne moe biti


7/16

religiozni ideal.

O PATNJI

Zato Ivan ne prihvata svet Boji? On govori kako ovek mora da se sakrije, da bismo ga zavoleli, jer semoe voleti samo izdaleka, a izbliza nikada. To je ustvari odgovor na pitanje Ivanovo, kako se moe uoptevoleti blinji. Meutim, u nameri da Aljoi objasni svoju taku gledita, Ivan govori o patnji dece, i kako sedeca mogu voleti ak i izbliza, i to sva deca, ak i ona runih lica, iako sumnja da deje lice uopte i moebiti runo. Ivan veruje da se deca razlikuju od ljudi, oni su sasvim druga stvorenja, sa sasvim drugaijomprirodom. Patnja dece za Ivana je nedopustiva, dok je patnja odraslih ljudi njemu dopustiva i razumljiva, jer

odrasli umeju da naprave razliku izmeu dobra i zla, i zato Ivan njihovu patnju moe da prihvati. On Aljoinabraja razne primere o zlostavljanju nevine dece. Jedna od pria o zlostavljanju dece je pria oobrazovanom gospodinu i njegovoj dami koji su tukli svoju erku ibama. Ona je jaukala i molila taticuda prestane. Roditelji su je utirali i zakljuavali preko noi u nunik. Mazali su joj lice izmetom i terali je

da jede taj izmet! Devojica je tako zakljuana plakala i molila se Bogi da je on zatiti. Jo jedan, vrloautentian primer muenja dece koji Ivan navodi, jeste pria o jednom deaku, sinu sluge nekog generala.Igrajui se, deak je bacivi kamen povredio jednog od generalovih hrtova. General je naredio da deakauhvate i zatvore u podrum. Sutradan ga je izmorenog, skinuo golog i naterao da tri, a svoje hrtovenahukao na deaka, koji su ga na kraju rastrgli. Tom prizoru prisustvovala je i deakova majka. Ivanpokuava Aljoi da objasni kako ceo svet po njemu, ne moe da vredi tih dejih suza, upuenih Bogi.Ako svi moraju da pate da bi patili da bi patnjama platili venu harmoniju, kakve veze onda s tim imajudeca, reci mi molim te? Sasvim je neshvatljivo zato moraju da pate i ona, i zato bi ona patnjama plaalaharmoniju? Ivan se najvie harmonije potpuno odrie, jer ona ne vredi nijedne jedine suzice izmuenogdeteta. Suze tog deteta ostale su neiskupljene. On govori Aljoi kako majka rastrgnutog deteta ne sme daoprosti muitelju, makar mu i samo dete oprostilo. Harmonija je isuvie skupo procenjena za Ivana, i on

eli da vrati ulaznicu. Nije da Boga ne prihvatam Aljoa, ja mu samo ulaznicu sa najveim potovanjemvraam. Iskupljenje se osporava. Postavlja se pitanje ko moe da oprosti krivicu za patnju dece? Sakritikom ina iskupljenja, kod Dostojevskog povezana je i kritika katolike crkve. Poredei priroduovekovu sa Hristovim uenjem, Inkvizitor otkriva nemogunost da se po Hristovim naelima ivi, zatoovek mora ostati veito nesrean. Odgovor na patnju dece moe biti samo pobuna. Harmonija svetasuprotstavljena je patnji dece. Upravo je preko problema pobune Aljoa bio povezan sa Ivanom, prekoproblema odnosa prema svetskom zlu.

IVANOVA POEMA

Sredinja tema Legende o Velikom Inkvizitoru je hrianska ljubav prema oveku i oveanstvu. KodDostojevskog je esta tema odricanja Boga u ime ovekoljublja, sree i blaenstva ovekovog uzemaljskom ivotu. Nuno sjedinjenje ljubavi i slobode dato je u liku Hrista. Kada se izgubi duhovnasloboda, kad nema u ljubavi, besmrtnosti i venosti, ljubav oveka prema oveku postaje bezbona.

Radnja poeme odvija se u Sevilji, u XVI veku. U jednoj tihoj veeri pojavljuje se On, u istom ljudskomliku u kome se kretao trideset tri godine meu ljudima pre petnaest vekova. Narod se okuplja oko njega, aOn sa smirenim osmehom, prolazi izmeu njih. ak i od dodira njegovog, kao i od dodira njegove odee,potie isceliteljska snaga. Hrist isceljuje starca, slepog od detinjstva, koji ga moli za izleenje, kako bi gavideo; narod plae i ljubi zemlju po kojoj on hoda, a deca pred njega bacaju cvee. Nakon hoda kroz masu,On stie do Seviljske katedrale, gde ba u tom trenutku unose deji beli kovei u kojem leisedmogodinja devojica. Narod uplakanoj majci dovikuje kako e on vaskrsnuti njeno dete. Devojica se


8/16

zaista, udom pridigla u kovegu, a u rukama je drala buket belih rua sa kojima je leala. U tom trenutku,pored katedrale, prolazio je devedesetogodinji starac, Veliki Inkvizitor, koji je iz daljine posmatrao ono tose dogaa. On je pozvao strau, koja je zatoenika odvela u mrane podrume. Nakon toga slediInkvizitorov monolog. On Hristu ne doputa da bilo ta kae, ve ga uutkuje, s objanjenjem da on nemaprava da doda bilo ta onome to je ve ranije rekao.

Inkvizitor optuuje Hrista kako je doao da smeta i pita ga zato se uopte i vraao. Osuuje gaspaljivanjem na lomai. Zamiljeni dijalog, u stvari, dat je u formi monologa, jer se Hristov glas ne uje, onje stavljen u poziciju sluaoca. Starev monolog predstavlja ideju-vodilju rimske crkve, premaDostojevskom. Inkvizitor tvrdi da je Hristovo celokupno uenje veno i da je iz njega nemogue izuzetibilo ta, kao to se njemu ne moe nita ni dodati. Novo otkrovenje bi bilo priznanje nedovoljnosti onogato je ve reeno. Hrist je ostavio oveanstvu lik svoj, koji bi oni mogli da slede slobodnog srca, kaoideal koji odgovara njegovoj (potencijalno boanskoj) prirodi, odgovara njegovim nejasnim tenjama.Stupanje za Hristom mora da bude slobodno, u tome se sastoji njegova moralna vrednost. Inkvizitor sironijom daje primedbu na Hristovu elju da uini ljude slobodnim. Kao i uZapisima iz podzemlja, tako i

ovde slobodna ovekova volja istie se kao glavna prepreka konanom ostvarenju ljudske sree na zemlji.Za razliku od prethodno navedenog romana, gde se govori o racionalnom ostvarivanju ljudske sree, kojase temelji na prouavanju zakona fizike prirode i drutvenih odnosa, u Legendi o Velikom Inkvizitoru,govori se o religioznom ostvarivanju koje se zasniva na pronicanju u psihiku strukturu oveka. Svakatenja ka boanskom, moe se razmatrati kao ideja definitivnog ostvarenja ljudske sree.

Veliki duh je razgovarao sa Isusom u pustinji i postavio mu tri pitanja, tanije, to su bila tri iskuenja.Inkvizitor govori o sudbini oveka, analizirajui smisao iskuenja. Prvo iskuenje: Tada Isusa odvede duhu pustinju da ga avo iskua. I postivi etrdeset dana i etrdeset noi, na posletku ogladne. I pristupi knjemu kua i ree: Ako si sin Boji, reci da kamenje ovo hlebovi postanu. A on ree: Pisano je: ne iviovek samo od hlebova ve od svake rei koja izlazi iz usta Bojih(Jevanelje po Mateji IV, 1-4). Tri

modusa drugaijeg spasenja koje kua predlae su hlebovi, uda i vlast. Iskuenja su se odnosila nacelovito slubovanje Isusa Hrista. Duh je iskuao Hrista da pretvori kamenje uhlebove, i za njim enagrnuti oveanstvo kao stado posluno. Isus je odbacio taj predlog i nije eleo oveka da lii slobode jerkakva bi to sloboda bila ako je poslunost kupljena hlebom. Prihvativi hlebove ovek bi zadovoljioindividualnu i sveoptu ljudsku udnju, potrebu da se nekome poklanja. Mnogo vea briga za oveka kojije ostao slobodan je da nae to pre ono emu e se poklanjati. Inkvizitor osuuje Hrista koji je odbacioznamenje hleba zemaljskog u ime slobode i hleba nebeskog. Jer tajna postojanja ovekovog nije u tome dase samo ivi, ve u tome zato se ivi. Inkvizitor smatra da je Hrist umnoio ljudsku slobodu umesto da jenjom ovladao. ovek je morao sam da reava ta je dobro a ta zlo, imajui jedino lik Hrista pred sobomkao putokaz, koji e na kraju moda i odbaciti, kao i njegovu istinu, pritisnut bremenom slobode izbora.

Drugo iskuenje govori o tome kako avo odvodi Hrista u sveti grad, postavlja ga na vrh hrama i kae muda skoi dole ako je sin Boji, jer je napisano: Anelima svojim zapovedie za te, i oni e tebe rukamaprihvatiti da gde nogom svojom za kamen ne zapne na ta je Hrist odgovorio da je isto tako napisano dane treba Gospoda Boga svoga iskuavati. Nakon toga avo Isusa odvodi na visoku goru sa koje mupokazuje sva carstva sveta, obeavajui mu ih, ako padne i pokori mu se. Ovo je bilo tree iskuenje.Meutim, Isus ga otera, rekavi mu da se samo Gospodu Bogu treba klanjati i njemu sluiti. UPievomdnevnikuDostojevski opravdava samounitenje, njegova misao je da e sloboda i slobodan um ljudeodvesti u bespua i stavie ih pred uda i nerazreive tajne, da e nepokorni i svirepi, sami sebe unititi, aostali nesreni, molie za spas od njih samih. Nakon zavrenog Inkvizitorovog govora usledilo je utanjezatvorenika. U jednom trenutku, On se pribliio i poljubio starca u njegova bela usta. Inkvizitor je Isusaproterao, rekavi mu da ne dolazi nikad vie. Time se poema zavrava.

Hrist je odbacio iskuenja avola u ime slobode, carstva Bojeg i hleba nebeskog. Celokupan govor


9/16

Inkvizitora temelji se na ideji da oveanstvo nije sposobno da primi u sebe naelo novog, slobodnog imoralnog ivota. Njegove ideje su direktna negacija hrianstva. Filozofska poema Ivana Karamazova jepohvala Hristovoj uzvienoj viziji ljudske prirode iza koje stoji njegova elja da mu ljudi priu slobodno, ane pod prinudom. Iako predstavlja pohvalu, poema ujedno predstavlja i osudu, jer data uzviena predstavao oveku ne odgovara stvarnosti. Legenda o Velikom Inkvizitoru sama po sebi nita ne razreava.

Roman Braa Karamazovi obiluje citatima iz ilera. Prema Dejmsu Bilingtonu, Dimitrijeva oda radostidostie ilerovski vrhunac. Njegovu veru u ivot iznenada vraa elja Katarine Ivanovne da sa njim poe upatnju i progonstvo. U poglavlju Ispovest vatrenog srca. U stihovima, Dimitrije se zaista ispoveda svombratu Aljoi i otkriva mu koliko ga voli, da u stvari na celom svetu voli samo njega. Pria kako se zaljubiou jednu podlu i kako je od toga propao. Svoju ispovest poinje ilerovom Odom radosti. Govori kako jeu najdubljem sramu razvrata uvek itao pesmu o Cereri i oveku, i da je uvek u sramoti poinjao da pevahimnu, ali ga ona nikad nije popravila. I, eto, u toj sramoti ja odjednom poinjem da pevam himnu. Nekasam proklet, neka sam nizak i podao, ali neka i ljubim kraj rize u koju se oblai Bog moj; neka ja u istovreme idem za avolom, ja sam ipak i tvoj sin, gospode, i volim te, i oseam radost bez koje svet ne moe

da ivi i postoji.(Braa Karamazovi, str. 118.) Dimitrije svoju ispovest zavrava priom o gamadimasladostraa, kao to su oni, Karamazovi, u njihovoj krvi postoje bure, zato to je sladostrae bura. Jojedna aluzija na ilera, u ovom sluaju na njegoveRazbojnike data je u sceni kod oca Pajsija, u kojoj PetarAleksandrovi govori o Ivanu Karamazovu i o njegovoj izjavi da na celom svetu nema apsolutno nieg tobi ljude primoralo da vole sebi sline i da takav zakon u prirodi ne postoji, jer ljubav na zemlji postoji ne poprirodnom zakonu, ve zato to su ljudi verovali u svoju besmrtnost. Diskusija se vodila o moralnomzakonu prirode koji e se odmah promeniti ako ovek ne veruje u Boga ni u svoju besmrtnost, egoizam, pae i zloini biti dozvoljeni, ak i najrazumniji. U jednom trenutku Fjodor Pavlovi skae sa stolicepokazujui na Ivana i govori o njemu kao svojoj najdraoj krvi. Na ovom mestu sam junak, Fjodor praviparalelu saRazbojnicima, uporeujui Ivana sa Karlom Morom (takoe se buni protiv oca) koji ga nepotuje, a Dimitrija sa Francom Morom (koji takoe oca ne potuje i ubija ga). Fjodor za sebe kae da je

Gospodar grof fon Mor i moli za spas od optubi svoje dece, za molitve i proroanstva. UdramiRazbojniciKarl je idealista i revolucionar, masovni ubica koji e se pobuniti i protiv oca. On nijetipini razbojnik, sebe smatra ubicom sa idejom. Franc je oceubica u drami, on je porodini zlikovac,zato Fjodor Karamazov Dimitrija uporeuje sa njim, strahujui da e mu Dimitrije naneti zlo. Franc je sutiracionalista, smilja da psihikideluje na oca i tako ga uniti. Fjodor Karamazov svoje sinove poredi sasinovima grofa fon Mora, Karla i Franca, junaka ilerove drame.

Dejms Bilington smatra da je Veliki Inkvizitor u sutini projekcija Inkvizitora u ilerovom Don Karlosu.Inkvizitor se prvi put pojavio ba u ovom delu i opisi u poemi i ilerovoj drami se gotovo podudaraju: to jestarac od devedeset godina, slep, hoda oslanjajui se na tap. Pri njegovom prolazu svi velikai se bacaju na

kolena pred njim, on ih blagosilja.

Dord Stejner je pisao o uticaju ilera na Dostojevskog. Prema njemu, i Ivanova poema i Don Karlosusredsreeni su na dijalektiku slobode i snagu pojedinca. Jo jedan neizmenjen ilerov motiv nalazi se uIvanovoj poemi: motiv prepoznavanja. Na isti nain na koji Filip za Markiza kae kako mu je pogledao uoi, Inkvizitor prepoznaje Hrista, zagledavi mu se u oi. Dord Stejner govori o jo jednom motivu kojise kod Dostojevskog ponavlja, a to je motiv ulaznice koji ukazuje na ilerovu alegoriju, poemuRezignacija. U toj poemi junak govori kako je prodao mladost i ljubav za obeanje sklada i razumevanjau drugom ivotu, i optuuje Venost za prevaru, jer je ljudskim biima data ili nada ili blaenstvo. Istotako, Ivan Karamazov nije spreman da plati cenu ulaznice, jer se ne miri sa crnilom sveta.

Dord Stejner takoe ukazuje na slinost dijalektike slobode koja se javlja u uZlim dusima iBraiKaramazovima. U ovim romanima, Dostojevski je tvrdio da je nemogue nainiti od duhovnog carstva


10/16

Hristovog, carstvo ovozemaljsko; takav pokuaj zavrie se unitenjem ideje o Bogu. igalov, junakromanaZli dusigovori o savrenom drutvu kojim upravlja mali broj usamljenih radi materijalnogblaenstva miliona bia lienih due. To ljude preobraava u zadovoljene zveri. Bez zla ne bi biloslobodnog izbora. ovek moe da prihvati svoju slobodu samo ako ima mogunost da poini zlo. On polaziod apsolutne slobode i u skladu sa zemaljskim uslovima ljude deli na kategorije onih koji e dobiti

neogranienu vlast i slobodu i onih koji e se pretvoriti u stado i izgubiti linost. igalov smatra daodabrani treba da komanduju masom. To je njegov plan ureenja drutva slobodnih ljudi.

Dijalektika igalova, zapravo osuda socijalizma i njena satira, bliska je dijalektici Velikog Inkvizitora.Slian je zakljuak Velikog Inkvizitora sa idejama igalova, a to je da e ljudi upoznati sreu tek kadasavreno ureeno carstvo bude nastalo na zemlji.

Pojedini delovi romana kao to je Zosimino itije i pria o deacima daju poruku iskupljenja ili izmirenja.Susret Aljoe sa deacima zapoinje dogaajem sa deakom Iljuom koji je branei ast svog oca Aljouujeo za ruku. Posebno je potresna pria o Iljui, veoma emotivnom deaku, koji se u poslednjim danima

svog ivota mui jer ne moe sebi da oprosti to je nakodio psu uki stavivi mu iodu u pare hleba. Onje iveo u uverenju da je pas zbog njega nastradao, i jedino to je eleo jeste da opet vidi uku. PredIljuinu smrt voa druine, deak Kolja, naao je psa i doveo ga Iljui. Kolja donekle podsea na IvanaKaramazova; smilja takoe zloin koji e drugi umesto njega izvriti. Kolja postavlja zamku koja uini daseljak ubije gusku i za to bude kanjen. Ovaj isti deak e pitati Aljou da li je istina da religija propovedada e svi ustati iz mrtvih, iveti opet i videti jedan drugog, pa ak i Iljuu koji je umro. Aljoa deakuodgovara da e neizostavno svi vaskrsnuti, videti se i veselo ispriati jedan drugom ta je sve bilo. Oniodlaze drei se za ruke. Idemo sad slono, drei se za ruke kae Aljoa deacima, a Kolja ponavlja:I veno tako, celog ivota, drei se za ruke. Time se roman zavrava. Izmirenje deaka nad Iljuinimgrobom ima znaenje epitafa na poetku romana, odlomka iz Jevanelja po Jovanu, a to je da nov ivotproizlazi iz smrti.

U romanu postoje tri smrti: smrt oca Fjodora Karamazova, Zosime i deaka Iljue. Da se sloimo ovde,kod Iljuinog kamena, da neemo nikad zaboraviti, prvo Iljuu, a drugo jedan drugog. I ma ta sekasnije desilo s nama u ivotu, makarse i dvadeset godina od sada ne sreli, ipak da se seamo kako smosahranjivali jadnog deaka, koga smo ranije gaali kamenjem, tamo kod mostia, seate li se? a zatimsmo ga svi tako zavoleli. On je bio divan deak, dobar i hrabar, oseao je ljudsku ast i gorku oevuuvredu, protiv koje se i pobunio. (Braa Karamazovi, str. 483.) Slika izmirenja je duboko hrianska.Roman se zavrava ovozemaljskim usklikom radosti. Karamazove, mi vas volimo!... Mi vas volimo, mivas volimo...Ura za Karamazova! I nekaje vean spomen umrlom deaku! (Braa Karamazovi, str. 485.)

Deo Zosiminog itija pod naslovom Tajanstveni posetilac, takoe nosi ideju iskupljenja. Tajanstveniposetilac simbolizuje nekog ko moli za oprotaj. On je veoma upeatljiv epizodan lik u romanu. Naime,jedno vee, pred zamonaenje Zosimi u posetu doao je stranac. Po njegovom opisu, to je bio ovek okopedeset godina, utljiv. Bio je oenjen mladom enom sa kojom je imao troje dece. Posetilac je traio odZosime da mu opie oseaj u trenutku kada je na jednom dvoboju u svojoj mladosti (koji je opisan uromanu) odluio da moli za oprotaj. Zosima je odgovorio da je putem oprotaja krenuo jo kod svoje kue,tako da mu je sve posle ilo lake, ak s radou. Posete su se nastavile skoro svako vee. ovek je svevreme odavao utisak kao da eli neto da otkrije. Govorio je kako je svaki ovek kriv za sve ljude i za svezlo, jer e carstvo nebesko nastati kada ljudi to shvate. Govorio je da se mora zavriti period ljudskogotuenja pre nego to se carstvo ostvari. Jedne veeri, neoekivano, posetilac je otkrio Zosimi da je ubiooveka. To je bio zloin izvren pre etrnaest godina. Radilo se o ubistvu mlade udovice, spahinice u kojuje posetilac bio zaljubljen, iako je ona bila obeana nekom uglednomoficiru. Odbacila je njegovu branuponudu i zamolila ga da je vie ne poseuje. Poto se u njemu probudio ljubomorni gnev, reio je da je


11/16

ubije. U trenutku kada nije bilo posluge, uao je u njenu spavau sobu i zario joj no u srce. Ovaj ovek jenastavio svoj ivot, zapoeo novi sa drugom devojkom, koja mu je postala i ena i rodila mu decu. Mislioje da e vremenom uspomene nestati. Muila ga je misao i potreba da proglasi svetu istinu o zloinu koji jepoinio. Bio je uveren da e za njega nastati raj jer je etrnaest godina iveo u paklu. On je izloio sveprikupljene dokaze koje je svih tih godina uvao, kako bi dokazao da je on ubica. Tek poto se Bog

smilovao na njega osetio je u svojoj dui raj, smelost da voli svoju decu i da ih ljubi. Primivi na sebepatnju, nakon nedelju dana je umro. Tajanstveni posetilac je pria o oveku koji nije uspeo da ivi sasvojim zloinom, ve je priznavi svoj greh, osetio olakanje, izmirenje sa samim sobom, i nakon togaumro.

O SLOBODI

Hrist je uvek dolazio ljudima i priao im o nadzemaljskoj slobodi. Inkvizitor govori u ime crkve koja jenegirala slobodu savesti, spaljivala jeretike i koja je stavljala autoritet iznad slobode. On ustaje protiv

slobode Hristove i protiv poziva kojim upuuje u venost. Vena ovekova sloboda stoji iznad svakogureenja. Stoga, Inkvizitor odbacuje slobodu u ime sree ljudi, kao to odbacuje Boga u ime oveanstva.On nagoni ljude da se odreknu slobode i da ne pomiljaju na venost. Sloboda i slobodna ljubav ovekovaje ono to je Hrist voleo i cenio iznad svega, dok je Inkvizitor eleo oveka da lii slobode, nudei muzemaljsku sreu, jer je smatrao da je ivot po Hristovim naelima isuvie veliko breme za ovozemaljskogoveka. Inkvizitor optuuje Hrista da je odbacio jedini putkojim je bilo mogue ljude uiniti srenim.Nema za oveka nieg primamljivijeg od slobode njegove savesti, ali nema u isto vreme nieg nimunijeg. I eto umesto tvrdih osnova da se jednom zauvek uspokoji ljudska svest, ti si uzeo sve to jeneobino, neizvesno i neodreeno, uzeo si sve to je prevazilazilo ljudsku snagu, prema tome, postupio siprema njima kao da ih uopte ne volii to ko: onaj koji je doao da za njih da svoj ivot! Umesto daovlada ljudskom slobodom ti si je jo i uveao i zauvek opteretio takvim mukama duhovno carstvo

ovekovo. Nikad nita nije bilo u oveku nepodnoljivije od slobode, mislio je i govorio Inkvizitor. Akose odreknu svoje slobode, ljudi e imati hleb zemaljski i ivee u blagostanju.

Sutina Velikog Inkvizitora je mrnja prema slobodi. Tajna o kojoj on govori sastoji se u tome da e ljudikoji sebe budu proglasili bogovima i koji budu prihvatili zemaljski hleb umesto hleba nebeskog biti ne

slobodna bia bogovi i titaninego slaba bia koja e se klanjati novom boanstvu, novom caru carstvazemaljskog. To e biti onaj nesrenik koji e usreiti milione dece oduzevi im slobodu.

U Ivanovoj poemi snano je prikazana Hristova priroda zemaljskog carstva, i izreena je pohvala boanskojslobodi, tj. slobodi duha Hristovog. Osnovna tema je sloboda ljudskog duha. Samo se u Hristu moe nai

sloboda. Dva suprotstavljena principa u Legendi o Velikom Inkvizitoru su sloboda i prinuda. Inkvizitorne veruje ni u Boga, ni u oveka. ovek ne moe da podnese svoje i tue patnje, a bez patnji je nemoguasloboda i poznavanje dobra i zla. Pred ovekom se pojavljuje dilema sloboda ili srea, spokojstvo i miranivot; sloboda sa patnjom ili srea bez slobode. Sloboda ljudskog duha i ljudska srea su nespojive.Odbacujui Hrista,Veliki Inkvizitor i rimokatolika crkva, odabrali su da sklope savez sa njim,iskuavaocem i da isprave Hristovo delo tako to e ga temeljiti na udu, tajni i autoritetu.

Ivanov Veliki Inkvizitor esto je tumaen kao jedan od dokaza smrti hrianskog Boga. Individualizmom iusamljenou zapoinje ovekov put u slobodu. ovekova priroda je iracionalna, donekle problematina,jer u oveku postoji tenja i prema slobodi i prema patnji. Sama sloboda je iracionalna, ona mui oveka,vodi ga u propast. Put slobode vodi u pobunu protiv Boga. Samovolja unitava oveka, vodi oveka uropstvo. Ako je ovek slobodan onda je sve dozvoljeno, svaki zloin je opravdan u ime viih ciljeva, kaooceubistvo, u sluaju brae Karamazov. Sloboda sladostraa, koja se najvie pripisuje Fjodoru


12/16

Karamazovu, pretvara oveka u roba i liava ga slobode duha. ovek iz podzemlja je ovek koji se udubiou samog sebe koji je omrznuo ivot i koji zlobno kritikuje ideal racionalnih utopista na osnovu poznavanjaljudske prirode, do koga je doao u potpunoj samoi dugo i pomno razmiljajui o samom sebi i istoriji.

Sloboda je takoe tematizovana u romanuZli dusi. Zapravo, Kirilov, jedan od junaka pomenutog romana,

pokree temu o samoubistvu i pita se zato se ljudi ne usuuju da se ubiju. On je jedan od uenikaStavrogina, lik ideje. Kirilov eli da obori tezu o postojanju Boga. Govori kako postoje dve predrasude,mala i velika koje ljude odvraaju od samoubistva. Mala predrasuda je bol, ali je i ona takoe velika. Ongovori o kamenu, velikom kao kua koji visi iznad oveka, i pita se da li e oveka boleti ako mu padne naglavu. ovek verovatno nee osetiti bol, ali e strahovati od njega. Kirilov govori kako je cela svrha ivotau potpunoj ovekovoj slobodi, koju e ovek postii kadamu bude svejedno hoe li iveti ili ne. PremaKirilovu, ovek je nesrean zato to je ivot bol i strah, a ovek voli ivot zato to voli bol i strah, i svaobmana je u tome. ovek e tek postati nov i srean kada mu bude svejedno hoe li iveti ili ne. Onaj kopobedi bol i strah postae sam Bog, jer pravog bola nema; pravi bol je u strahu od kamena, od samogkamena nema bola. Kada ovek postane nov i kada prevazie bol i strah, postae Bog i tada e nastati nov

ivot, sve novo e nastati govorio je Kirilov. Svako ko hoe pravu slobodu, taj mora da se usudi da seubije. Ko se usuuje da sebe ubije, taj je saznao tajnu obmane. Dalje od toga nema slobode; to je sve, adalje od toga nema niega. Onaj ko se usuuje da sebe ubije taj je bog. Sada svako moe iiniti da Boga nebude, i niega da ne bude. Ali niko jo nijedanput to nije uinio. Smrt je za Kirilova postala smisaopostojanja: ubiti se da bi dokazao ideju.

Sloboda se tematizuje drugaije u Zlim dusima, govori se slobodnom ivotu i ovekovoj spremnosti da sebioduzme ivot. To je ivot bez straha. ovek postaje Bog ako se oslobodi straha i bola jer tada jedino onrukovodi svojim ivotom. U tom sluaju ne postoji nijedna via sila iznad njega. Tematizovana slobodnavolja u ovom romanu odnosi se dakle na grupu ljudi voenu idejom o prevratu kojim e preurediti svet posvojoj volji.

FILOZOFSKI ASPEKT I KRITIKA SOCIJALIZMA U BRAI KARAMAZOVIMA

U romanuBraa Karamazovi postoje dve ideje: jednu pripoveda Ivan Karamazov, drugu monah Zosima.Zosimabudunost oveka vidi u bratstvu izgraenom na veri u Boga. Sa verom u Boga i sveu o grehu ikrivici, opredeljujui se za oienje kroz patnju, ovek moe da u crkvidravi ostvari svoju sreu ako sebude odrekao sopstvenosti i ako u sebi, i kad je bogata, vidi slugu svoga sluge. Takvo uenje u romanuzastupa i Aljoa. Istinitost ovog uenja trebalo je da se potvrdi na mistian nain. Negativan elemenat uitavom kompleksu znaenja Zosimine teze jeste umetnika i ivotna neuverljivost ba onih likova koji su

u romanu protagonisti teistike hrianske filozofijeZosime i Aljoe.

Poto je Dostojevski zamislio i treu knjigu romana Braa Karamazovi, u kojoj bi Aljoa trebalo da sasvimnapusti uenje svog uitelja, smatramo da nije ispravno u Zosiminoj filozofiji traiti stav pisca, niti uZosiminim stavovima poruku romana.

Nasuprot religioznoj ideji monaha Zosime stoji ateistika ideja Ivana Karamazova. Po Ivanovom shvatanju,koje izlae Inkvizitor, Hrist je pogreno procenio ovekove mogunosti. Breme slobode suvie je teko zaovekova nejaka plea. Ljudi nisu na visini duhovnih podviga i zato Inkvizitor uzima na sebe da popraviHristovu greku i da im obezbedi ono to jedino odgovara njihovoj porodicisreu dobro nahranjenogstada.

Slina Dimitrijeva izjava ovek je irok, suvie irok, ja bih ga suzio odnosi se na lepotu i breme koje ona


13/16

zadaje. Za njega je lepota strana uasna stvar, jer je neodreena i ne moe se odrediti jer je Bog stvoriosamo zagonetke. U lepoti sve protivrenosti ive zajedno. Lepota nije samo strana ve i tajanstvena stvar.Tu se avo bori s Bogom a bojno polje je ljudsko srce.

U hrianskom uenju o patnji, Ivan nalazi duboku kontradikciju. Ako je patnja u prirodnom stanju stvari,

onda emu tenja da se ovek nje oslobodi. Ako Bog ne ukida patnju, onda znai da ni on ne eli da sepromeni tok sveta. Na taj nain dolazi se do najtemeljnije kritike hrianskog uenja: ako je patnja uslovovekove slobode, put ka Hristu, onda je zlo veno. Zato Ivan trai druge puteve ka ljudskoj srei. Ako jeovek slab i zbog svoje prirode ne moe da se slobodan, priblii Hristu, onda treba njegovu sreu traiti utakvoj organizaciji koja poiva na principu stada. U tom sluaju, pak, oveku, razumljivo, nije potrebna nivera ni tenja da se uzvisi do Hrista; ovek ima samo jedan ivot, i to ovaj na zemlji, i stoga treba da gaproivi u skladu sa svojom prirodom. A prirodu oveka oznaio je Inkvizitor: ovek nije zao, on je samoslab, i u tome je razlika izmeu Ivanove i Inkvizitorove oceneoveka.

Prema Slobodanu Tomoviu, Dostojevski je izradio apsurdni model ateistevernika, model ovekoboga,

kardinala, Velikog Inkvizitiora. U poemi su objedinjeni gotovo svi glavni prirodni, istorijski, socijalni,egzistencijalni problemi vezani za ovekovu sudbinu. Inkvizitor je prototip svih tirana ovekove svesti,onih koji su bili i onih koji e eventualno nastati. Prema reima Tomovia, sutinski, Inkvizitor je apsurdnalinost, izraz otuene svesti u uslovima klasnog antagonizma. Inkvizitor je savren oblik zemaljskih tiranakoji svoju mrnju prema konkretnom oveku zamenjuju apstraktnom ljubavlju prema oveanstvu.

Za razliku od Zosimine filozofije, iji nosioci nisu dati kao osobito uverljivi likovi, Ivanova filozofijazagovara veliki broj veoma sugestivnih likova. Meu njima je najmnogoznaniji svakako DimitrijeKaramazov. On je u odnosu na dve pomenute filozofije prividno neutralan lik.

U romanu Dimitrijev lik u svakom pogledu ini samostalno, dinamiko jezgro, iz koga proistie odreena

knjievna radnja. Dimitrije najpotpunije odgovara i Inkvizitorovoj viziji oveka. On nije zao, on je slab i utoj slabosti podjednako sposoban i za zloin i za velikodunost. Zamiljen kao priprost, ali i izrazitostrasna priroda, on je sposoban i za veliko dobro i za veliko zlo, ali i jedno i drugo samo na trenutak.Zapravo, Dimitrije nije spreman da na sebe uzme patnju i zato planira da pobegne u Ameriku. Aljoiotkriva ta je odluio. Evo ta sam izmislio i odluio: ako pobegnem, ak sa novcem i pasoemi ak uAmeriku, mene ipak hrabri misao da neu pobei za radost i sreu, ve zaista na drugu robiju, moda nitabolju od ove!...Ja tu Ameriku, avo da je nosi, ve sada mrzim. Iako e Grua biti sa mnom, ali pogledaj tinju: zar je ona Amerikanka? Ona je Ruskinja, Ruskinja do sri, ona e poeti da tuguje za majkomotadbinom, i ja u svakog trenutka gledati da ona to tuguje zbog mene, da je zbog mene uzela na sebetakav krst, a ta je ona kriva? A zar u ja moi podneti tamonje seljake, iako su oni, moda, svi do jednog

bolji od mene? Mrzim ja Ameriku ve sada! I neka su svi tamo neki veliki mainisti ili neto drugo nekaidu doavola, nisu oni moji ljudi, nisu moje due! Volim Rusiju, Aljoa, ruskog boga volim, iako sam jalino podlac! Pa ja u tamoskapati! (Braa Karamazovi, str. 473.)

Prema Nikoli Miloeviu, Dostojevski vidi duboku povezanost katolicizma i socijalizma, iz perspektiveciljeva, tj. ideala. I katolici, i socijalisti veruju da je nasilno objedinjavanje ljudi ono najvie i najbolje emutreba teiti. Oni u oveku vide mrava, bie u kome ekonomske potrebe ine ono to je bitno. U Ivanovojpoemi dat je kritiki stav Dostojevskog prema utilitaristikoj doktrini socijalizma. Kao to junakZapisa izpodzemljaodbacuje budue ureenje sveta zato to mu se ono ne svia zbog njegove apsolutnosti, zbogtoga to mu izgleda nesaglasno sa ljudskom prirodom, tako i Inkvizitor odbacuje Hristova naela i zahtevepo kojima bi ljudski rod trebalo da ivi, jer smatra da su u nesaglasnosti sa ljudskom prirodom. Ako ovekne moe istovremeno da dobije i hleb, i lepotu, smatra Dostojevski, bolje je ustoliiti samo duhovni ideal.


14/16

Sutinsku osnovu socijalizma ini neverovanje u Boga, u besmrtnost i slobodu ljudskog duha.Zapise izpodzemljakonzervativna kritika tumaila je kao pamflet protiv ideja socijalizma. Tri iskuenja koja je Hristu pustinji odbacio, religija socijalizma prihvata. Socijalizam je proizvod ovekove samovolje, i on ukudaslobodu oveka. Utopija drutvene sree unitava ovekovu slobodu. Religija socijalizma odbacuje sve toodie duhovnim bogatstvom, ona negira sve u ime praznine i nebia.

O ZLOINU

Moe li se proliti krv u ime nove ideje? Raskoljnikov u svom lanku O zloinu govori o pravu neobinihna prestup. Rei nepoznatog studenta podudaraju se sa stavom samog Raskoljnikova: S jedne strane glupa,blesava, nitavna, zla, bolesna baba, koja nikome nije potrebna, naprotiv, svima je od tete, koja ni sama nezna zato ivi i koja e ionako ve danassutra umreti. Razume li?...Jedna smrt u zamenu za sto ivota, pato je ista aritmetika! A, uostalom, ta znai na optim terazijama ivot jektiave, glupe i zle babe? Nitavie od ivota jedne vai i bubavabe, ak ni toliko ne vredi, zato to je ta starica tetna. (Zloin i kazna,

str. 66.) Raskoljnikov deli ljude na obine i neobine. Mnogo vie prava pripisuje neobinim ljudima,smatrajui ih bitnijim od neobinih i smatra da moralne granice za njih ne bi trebalo da vae jer oni imajuvie ciljeve. Prema njemu, obini treba da ive pokorno i ne bi trebalo da imaju pravo da gaze zakon, dokneobini imaju prava da ine svakojake zloine i da gaze zakon na sve mogue naine, oni mogu svojojsavesti dozvoliti da prekorai preko izvesnih prepreka, u sluaju da to zahteva ostvarenje neke ideje. Pomom shvatanju, kad Keplerovi i Njutnovi pronalasci, usled nekih kombinacija, ni na kakav drugi nain nebi mogli postati poznati ljudi, sem ako bi se rtvovao ivot jednog, desetine i stotine ljudi koji bi smetalitom pronalasku ili bi mu stajali na putu kao prepreka, Njutn bi onda imao pravo. I ak bi bio duan....daukloni tih desetine ili sto ljudi, da bi objavio oveanstvu svoja otkria. Uostalom, iz toga uopte ne izlazida Njutn ima pravo da ubija koga hoe, svakog bez razlike, ili da krade svaki dan na pijaci...Jednom reju,ja dolazim do zakljuka da svi, ne samo veliki ljudi, nego i takvi koji makar i malo prerastaju opti nivo, to

jest, oni koji su ipak u stanju da kau neto novo, da svi oni moraju, po svojoj prirodi, neminovno, bitizloincinaravno, ko vie, ko manje. (Zloin i kazna, str. 249.)

Prema Nikoli Miloeviu, Raskoljnikov u Napoleonu vidi obrazac psihike snage i energije koja njemulino nedostaje. Za njega biti Napoleon znai preovladati sopstveno oseanje nie vrednosti. Raskoljnikovje zamiljen kao monoman, kao neko ko je patoloki obuzet fiks idejom. Biti va znai biti bez ikakvepsihike snage, a biti ovek znai posedovati autentinu psihiku mo, poput Napoleona. On uzima na sebekrivicu, poput Ivana Karamazova za poinjeni prestup, odnosno indirektno sauesnitvo u zloinu.

Moralnu izopaenost Dostojevski je prikazao i u liku Ivana Karamazova. Ivanovo naelo sve je

dozvoljeno, znai da je opravdano i ubiti oca. Tako isto i Raskoljnikov smatra da je zloin koji je onpoinio opravdan. Veruje da jedan ivot sme biti oduzet ako e od toga vie ljudi imati koristi.Raskoljnikov je poput Ivana Karamazova, ovek ideje. Scena u kojoj Raskoljnikov pada na pod niice predSonju i ljubi njenu nogu, podsea na istu takvu scenu u romanu Braa Karamazovi, kada se Zosima klanjapred Dimitrijem. U ovim slinim scenama tematizovana je mogunost ovekovog iskupljenja. I Zosima, iRaskoljnikov svoj gest objanjavaju isto, a to je da su se poklonili sveukupnoj ovekovoj patnji. Sonjagovori Raskoljnikovu da mora uzeti na sebe krst patnje i njome se iskupiti. Savetuje ga da ode na raskre,poljubi zemlju koju je oskrnavio, a posle da se pokloni celom svetu i kae glasno svima da je ubio, jer emu tada Bog opet ivot povratiti.Primiti patnju i iskupiti se njome; eto ta valja initi. Njih dvoje ezajedno krenuti putem iskupljenja.

Sonja, koja e spasiti Raskoljnikova, takoe je grena; novac zarauje sramno, bavei se prostitucijom. Onaje olienje bludnice koja ipak verujeu Boga. Sonja je nosilac hrianskih shvatanja, kao i Aljoa u romanu


15/16

Braa Karamazovi. Ona se pita kako bi bez Boga, on joj je potreban da bi bilo uda. ita parabolu oLazarevom vaskrsnuu, to je udo u koje ona veruje jer samim tim veruje da se njoj kao grenici istotamoe vratiti, kao i Raskoljnikovu posle zloina. Dakle, ona veruje u iskupljenje i okajanje greha. Sonja jeumnogome slina Raskoljnikovu. Ona je grenica koja veruje u iskupljenje iskrenim pokajanjem. S drugestrane, Ivan Karamazov se ne kaje zato to je eleo smrt svog oca i neposredno ga ubio. Religija i vera za

njega nee biti spas kao za Raskoljnikova. Naprotiv, Ivana spopada ludilo i on ne moe biti spaen jer jeizgubio veru u Boga.

Moe se rei da je Dostojevski moralnu izopaenost prikazao i u liku Dunje. Ona odluuje da postane enastarijeg oveka, ne bi li spasila svoju porodicu i pomogla svom bratu. Raskoljnikov ne eli da se njegovasestra uda iz takvih pobuda. Da li je pozicija Raskoljnikova i njegove sestre Dunje ista? Da li oboje gaze

preko sopstvenog morala zarad egzistencije? Dunja se opravdava, govorei kako se udaje zbog sebe, a akouspe da pomogne i time bude od koristi svojoj majci i bratu, bie dobro, ali tvrdi da joj to nije glavnapobuda. Jednom reju udajem se za Petra Petrovia, zato to od dva zla biram manje. (Zloin i kazna, str.222.) Raskoljnikov optuuje Dunju da sebe prodaje za novac. Meutim, ona se brani reima: Ja se neu

udati za njega dok ne budem uverena da me potuje i visoko ceni; neu se udati za njega ako ne budemtvrdo uverena da i ja njega mogu potovati... A takav brak nije podlost, kako ti kae. A kada bi ti ak i biou pravu, kad bih se ja odista odluila na podlost, zar nije bezduno s tvoje strane da tako sa mnom govori?Zato trai heroizam, kojeg, moda, ni u tebi nema? To je despotizam, to je nasilje! Ako ja nekoga iupropastim, upropastiu samu sebe... A time jo nikoga nisam zaklala! (Zloin i kazna, str. 223.)

Dostojevski je u likovima Dunje, Raskoljnikova, Ivana Karamazova, Sonje Marmeladov prikazao crtu

moralne izopaenosti. U izvesnom smislu, Ivan i Raskoljnikov mogu se nazvati makijavelistima, jer njihovizloini potkrepljuju tezu cilj opravdava sredstvo. Meutim, Ivan ne veruje u islupljenje grehova poputRaskoljnikova i Sonje. Po malo ironino, grenica Sonja izvee Raskoljnikova na pravi put pokajanja. Sdruge strane, tu je i Dunja koja gazi preko svog morala zarad bolje egzistencije. Posledice zloina nisu iste

kod Ivana i kod Raskoljnikova. Iako su obojica krivi, Ivan e zavriti ludilom, a Raskoljnikov epokajanjem pronai spas i izlaz u religiji i veri u Boga.

ZAKLJUAK

RomanBraa Karamazovibavi se pitanjem hrianstva, slobodne volje, otuenosti i morala. To je duhovnadrama o moralnim dilemama u vezi sa verom, o sumnji i modernoj Rusiji. Pa ipak, konana poruka romana,ne iskljuuje svaku nadu za oveka. Ako ovek moe da bude i dobar, i zao, znai da moe da bude i samodobar. Takvu misao kazuju svakako ona mesta u romanu koja govore o znaaju uspomena iz ovekovog

detinjstva za kasniji ovekov moralni razvoj. Tako, na primer, roman poinje opisom detinjstva mladihKaramazovih, a o znaaju uspomena iz detinjstva govori i starac Zosima, a mladi Aljoa ba na krajuromana. Kao to se Inkvizitorova i Ivanovafilozofija ne mogu u celini pripisati autoru niti uvaiti kaoporuka romana, tako se ni Zosimina filozofija ne moe odbaciti bez ostatka. Poglavlje Veliki Inkvizitorkonstituie etikofilozofsku komponentu romana. Bavi se pitanjem religije, etike i metafizike. Ukoncepciji Ivana Karamazova znaajno mesto zauzima pitanje patnje i njenog smisla, naroito patnjenevine dece. Dok teologija patnju objanjava kao kaznu za grehove, Ivan Karamazov ne prihvata ovu tezu itvrdi da je Bog koji se sveti na nevinoj deci gori od demona. Prema reima Leonida Grosmana, Dostojevskije na zalasku svojih dana, neobinim poletom misli i volje, stvorio monumentalan roman tipa horsketragedije koji je i postao mnogoglasan epilog celog njegovog burnog stvaralatva.

Tijana Kondi


16/16

LITERATURA

Dostojevski, Fjodor Mihajlovi,Braa Karamazovi, prev. M. Babovi, Rad, Beograd, 1981. Dostojevski, Fjodor Mihajlovi,Zloin i kazna, prev. M. Babovi , Rad, Beograd, 1981. Rozanov, Vladimir,Legenda o Velikom Inkvizitoru, prev. P.Bunjak, J. Maksimovi, Cid,Podgorica, 1988.

Berajev, Nikolaj,Duh Dostojevskog,prev. M. orevi, Niro, Beograd, 1981. Berajev, Nikolaj,Ruska ideja, prev. B. Markovi, M. Markovi, Prosveta, Beograd, 1987. Miloevi, Nikola,Dostojevski kao mislilac, Partizanska knjiga, IRO, Beograd, 1981. Miloevi, Nikola, Bahtinovo tumaenje Dostojevskog,Letopis Matice srpske, Novi Sad, 1967,knj. 399.

Miloevi, Nikola,Ideologija, psihologija, stvaralatvo, Duga, Beograd, 1972.

klovski, Viktor,Dostojevski za i protiv,prev. P. Vujii, Grafos, Beograd, 1987. Bilington, Dejms,Ikona i sekira,prev. B. Vuievi, Rad, Beograd, 1988. tejnberg, Aron, Sistem slobode Dostojevskog, prev. M. Jovanovi,Delo, Beograd, 1981, br.1112.

Stejner, Dord,Tolstoj ili Dostojevski, prev. Lj. Popovi, Lj. Mirkovi, Knjievna zajednicaNovog Sada, 1989.

Solovjov Vladimir, Bulgakov Sergej,Dostojevski, prev. N. Uzelac, Slubeni glasnik, Beograd,2009.

Janiijevi, Vera,Veliki romani Dostojevskog i Kantove antinomije, FDS, Beograd, 1999. Kant, Imanuel,Kritika praktinog uma, prev. D. N. Basta, BIGZ, Beograd, 1990.

problem slobode u romanu braĆa karamazovi

Documents