1 

PRIMENJENA EKOLOGIJA VODIČ

Izrada publikacije podržana od strane Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine

Beograd Decembar 2014.

2 

PRIMENJENA EKOLOGIJA Autori Prof. dr Jordan Aleksić Prof dr Gordana Dražić Prof. dr Ana Vovk Korže Prof. dr Jelena Milovanović Prof. dr Dragi Antonijević Prof. dr Dubravka Jovičić Doc. dr Zlatko Dragosavljević Doc. dr Mirjana Bartula Doc. dr Boris Vakanjac MSc Mesud Adžemović MSc Uroš Radojević MSc Slađana Đorđević MSc Daniela Cvetković MSc Siniša Mitrović MSc Srđan Aleksić MSc Miloš Ninković MSc Dimitrije Aleksić Recenzenti Prof. dr Mihailo Crnobrnja Prof. dr Suzana Đorđević-Milošević Doc. dr Jela Ikanović Urednici Prof. dr Jordan Aleksić MSc Slađana Đorđević Lektura Doc. dr Aleksandar Gordić Fotografije Miloš Nikolić Dušan Jovanović ISBN 978-86-86859-40-2 Štampa Plus Kopi, Šabac Tiraž: 150

3 

Primenjena ekologija

Primenjena ekologija razmatra primenu ekologije na realnim pitanjima, odnosno bavi se primenom ekoloških principa u proučavanju i ocenjivanju efekata i posledica ljudskih aktivnosti na zajednicu, ekosisteme, pejzaže i biosferu.

Može se definisati kao integrisani skup ekoloških, socijalnih i biotehnoloških aspekata očuvanja i unapređenja prirodnih resursa.

Primena ekoloških principa i nova znanja u oblasti problema degradacije životne sredine menja pogled na vrednovanje prirodnih resursa. Novo poimanje vrednovanja životne sredine ostvaruje se kroz promene u kulturološkom obrascu ponašanja do svih aktera: od vlada država, zajednice i pojedinca. Obrazovanje je važan faktor u kreiranju kulture održivog razvoja. Ovaj segment zahteva promociju sistema znanja koji povezuje kulturu i ekologiju sa ciljem da se promoviše i ekonomski razvoj organizacija/društva na postulatima održivog razvoja.

Ovaj vodič predstavlja okvir za primenu znanja o životnom okruženju i aktivnostima koje unapređuju ravnotežu i harmoniju u odnosu čovek-priroda u cilju smanjenja antropogenih uticaja na životnu sredinu.

Izrada publikacije podržana od strane Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine

4 

5 

SADRŽAJ 01 PREDGOVOR

Jordan Aleksić 07

02 KLASIČNA EKOLOGIJA

Ekologija kao naučna disciplina Slađana Đorđević, Daniela Cvetković

16

Zaštita životne sredine Slađana Đorđević

33

Zaštita biodiverziteta Daniela Cvetković

51

Konzervaciona biologija Jelena Milovanović

83

Zaštite geodiverziteta Boris Vakanjac

103

03 PRIMENJENA EKOLOGIJA

Ekoremedijacije – sinergija agroenergetskih useva i fitoremedijacije zagađenih voda Gordana Dražić

125

Ekoremedijacija vodenih tokova Ana Vovk Korže

146

Zelene ekosistemske tehnologije Dragi Antonijević

183

Integralno upravljanje otpadom Srđan Aleksić, Dragi Antonijević

199

Zeleni potencijal otpada Grada Beograda Siniša Mitrović

208

04 AMBIJENTALNA EKOLOGIJA

Ekonomija resursa Zlatko Dragosavljević

235

Ekofond Dimitrije Aleksić

249

Ekološka bezbednost Jordan Aleksić, Mesud Adžemović

265

Zdravlje i životna sredina Dubravka Jovičić, Srđan Aleksić

275

05 INTEGRATIVNA EKOLOGIJA

Menadžment životne sredine Mirjana Bartula

289

Integrisani GIS Boris Vakanjac, Miloš Ninković

306

Ekološko modelovanje Uroš Radojević, Jelena Milovanović

334

06 POGOVOR Dragan A. Marković

374

6 

7 

01 Predgovor Jordan Aleksić

Nova paradigma Nova (ekološko-ekonomska) paradigma znači preokret u naučnoj revoluciji i prosvetiteljskoj filozofiji procesa od Uracionalnog antropocentrizmaU (kao pragmatičkog utilitarizma) do Uintegralnog ekocentrizmaU (kao holističkog utopizma), s pomeranjem fokusa od dijalektičkih pitanja prirode i društva na suštastveno pitanje života. U tom preokretu težište je na novim postulatima – horizontima proizvodnje ljudskog života, odnosno održivosti življenja:

- Tehnologija ekologije - Politika ekologije - Ekonomija ekologije - Nauka ekologije - Etika ekologije

sve to kao sinteza strukture u horizontu primenjena ekologija i vertikali integrativna ekologija, kao koordinativnog sistema postojanja sveta života: svet prirode i svet ljudi.

8 

1. Tehnologija ekologije - lančana reakcija - U kontekstu uzdizanja ljudske zajednice jedan od važnih mernih instrumenata, ili veoma važna referenca jeste tzv. tehnička kultura društva – tehnološki usponi kao odraz nivoa civilizacijske matrice proizvodnje društva. Savremeni čovek (prvom, drugom, trećom...) tehnološkom revolucijom uspeo je (pogotovo u visokorazvijenom svetu) da se izdigne iznad nivoa „ Uegzistencijalnog praga U“ i uvede sebe u ambijent ili kontekst koji danas zovemo Ukvalitet životaU. To je, nesporno, civilizacioni doseg, nešto što iskazuje aktuelnu stvaralačku matricu savremenog čoveka, odnosno tzv. tehnogen stvorenog Sveta. Pitanje je da li se sada čovek uravnotežuje u kvalitetu svog života, ne samo sa sobom već sa prirodom, što je i suština ili duh nove filozofije života, odnosno polazište nove strategije razvoja – U(ne)održivog razvoja U. UTehnološka civilizacija U je proizvela ekološku svest, proizvela sinergijske ekološke potrebe i globalne ekološke statuse. Gradi se Svet koji se veoma čvrsto i sve dublje uokviruje u koordinantnom sistemu koga u horizontali čine Uekološki standardiU, a u vertikali Uljudska prava i slobode U. Ekološki standardi i renaturalizovane vrednosti ne samo da se integriraju u svojoj količini i veličini, već i nastoje da se koriguju u onome što je njihova autonomnost i autentičnost u skladu sa referencama svakog pojedinačno životnog prostora koji se ne mogu mehanički zbrajati u tzv. planetarni životni prostor. To će biti, takođe, Ujedinstvo u razlikama U kao platforma za projektovanje i ekološkog kodeksa – univerzalnog u svom sadržaju. Nesporna je međuzavisnost primene, integrisanost metodologije uspostavljanja i globalnost po opsegu važenja. Tehnogenske promene se moraju duboko kvalitativno usaglašavati sa svim onim što jesu pozicije ili što jesu nulti pokazatelji – a to su vrednosti, to su kapaciteti, to su potencijali, pre svega, prirodnih i ljudskih resursa u svakom pojedinačnom, regionalnom i globalnom životnom prostoru – Globalni Svet. Nova globalna pitanja nisu sada više samo Udemografska bomba U, nisu samo elementarna ljudska prava i sloboda – Novo globalno pitanje je Uintegralno upravljanje prirodnim resursima U (resurs vazduha, resurs vode, resurs zemljišta, resurs šuma). Za to još uvek ne postoje globalne regulative onog nivoa i značaja i one važnosti, kakvo je već danas očita njihova neminovnost (kao nešto što se ne može odlagati za neka „bolja vremena“). Prošlo je vreme kada je tehnika bila čudo i kada je tehnologija „bila tajna“. Internet je novi točak pokretač stvaranja promena i izazova. Svet ima definitivno jednu integrativnu ekološku sudbinu. Svi su deo te ekološke sudbine planete – postindustrijska društva, u svim pitanjima se umrežavaju u tokove komunikacijskog društva. Za životni prostor važan je kapacitet i kvalitet prirodnih resursa, što nije opšta odlika, ali jeste zajednička odgovornost za održivost tih prirodnih resursa. Dakle, postoje fizičke zakonitosti tehnologije koje vrše lančane reakcije u ukupnoj proizvodnji života.

9 

2. Politika ekologije - ekološka racionalnost - Racionalnost „trošenja“ prirodnog bogatstva predstavlja primarni – nacionalni interes. Nije dovoljno apelovati, katastrofično upozoravati, niti prizivati ovlašćenje o zdravom i kulturnom življenju. Obrazovni sistem i ekološka kultura, a sve više i novo ekološko zakonodavstvo imaju ogromnu ulogu u promocji i praksi zaštite i očuvanja prirodnih resursa. Ali, kako su oni najvećim delom neobnovljivi (za razliku od finansija, deviznih rezervi, fabrika, laboratorija...) nisu dovoljna samo nova ekonomska sredstva, porezi, takse, propisi... Definitivno i neodložno mora se na svim nivoima i u svim razvojnim projekcijama sprovoditi maksimizalizacija „štednje“ prirodnog i ekološkog blaga. To je bezuslovnost nacionalnog interesa , posebno u kontekstu intenzivne industrijalizacije i urbanizacije i naravno s obzirom na široko narušeno stanje životne sredine i civilizacijski smer daljeg razvoja tehnologije i privrede. Ekoremedijacija obnovljivih resursa je izazov investicicionih planova i razvojnih programa. Svako postindustrijsko društvo okreće se postupcima i procesima renaturalizacije. Danas je potrebno i mogućno obnavljati narušene resurse (degradirana zemljišta, devastirana šumska blaga, istrebljene biljne i životinjske vrste, zagađene vode, tehnogenska jalovišta, površinske kopove, zagađene urbane prostore i industrijske objekte…). Obnavljanje i unapređenje prirodnih uslova i resursa ima posebnu težinu i svrsishodnost kao predinvesticione situacije koje istovremeno pospešuju i profiliraju nove investicione planove i konkretne programske aktivnosti. Čuvanje prirodnog pejsaža, redizajniranje gradskog prostora, podizanje kvaliteta vazduha i vode, uvođenje alternativnih energija (sunčeve svetlosti, snage vetra i dr.), postaju glavne eko-aktivnosti i moderni razvojni i investicioni ciljevi. Ekošteta – Internalizacija eksternalija i ekološka prevencija nisu samo značajni principi zaštite, već i neizostavna nadoknada ukupne cene zagađujućih i drugih ekološki štetnih postupaka, proizvoda i procesa. Tek sa njom ekološki potencijali postižu potpuno i efektivno vrednovanje. Imperativ naplate ekološke štete kao ekonomske cene plaćanja ekoloških posledica privrednih aktivnosti mora biti daleko efikasniji jer je i daleko celishodniji od drugih modela zaštite. Ekološka renta je primarno izvedena kao prinos od prirodnog kapitala i oblik ekstradobiti od ekoloških resursa, odnosno kao ekološka cena proizvodnje i potrošnje. Samo uvođenjem eko-parametara i eksternih troškova mogu se izbeći ekološke posledice koje će se naknadno sanirati ili u celini naplatiti. Svaka investicija mora sadržavati elemente cost-benefit analize (kojom se upoređuju ukupni socijalni dobici i troškovi). Moraju se obezbediti eksterni troškovi, odnosno ekološke štete postanu deo ukupne interne cene proizvoda ili usluga. Princip „zagađivač plaća“ ne prouzrokuje „zidanje cena“ i inflatorne pritiske, već je uslov da se ekološki trošak „ugradi“ u ukupnu društvenu cenu proizvoda. Ekotehnologije i „zeleni projekti“ u svom zasnivanju inpliciraju državne subvencije. Osnovna intencija ka ekonomsko-finansijskom regulisanju eksternih troškova, nije usmerena na ubiranje posebnih poreza i destimulaciju zagađivača, već pre svega na favorizovanje tzv. „čistih“ bezotpadnih tehnologija kojima se smanjuje upotreba prirodnih (naročito neobnovljivih resursa),

10 

smanjuje dodatno zagađivanje okoline, odnosno vrši redukcija konačne emisije štetnih materija. Radi se o već opšteprihvaćenim modelima reciklaže sistemima koji vrše ponovnu upotrebu već iskorišćenih proizvoda i sporednih produkata. Razvoj „zelenih“ tehnologija mora dobiti, ne samo deklarativnu podršku već i snažnu finansijsku potporu fundamentalnim i primenjenim istraživanjima orjentisanim na razvojno-ekološke probleme i konkretne razvojne opcije. 3. Ekonomija ekologije - tržište životne sredine - Problemi životne sredine su duboko ekonomski problem, jer se odnose na upotrebu “četiri elementa” na kojima je generiran prirodni svet. Tržišta stvaraju dobra za privatnu potršnju prilično efikasno, ali to obično ne uspeva kada se istovremeno koriste javna i ekološka dobra. J. K. Galbraith je to okarakterisao kao „privatno nagomilavanje i javno siromaštvo“. Ključna ograničenja ekonomije prirodnog kapitala:

- Nesagledavanje pune cene koštanja upotrebe prirodnih bogatstava; - Visoki intenzitet upotrebe prirodnih resursa i energije; - Nepotpuno uspostavljen sistem svojinskih prava nad prirodnim bogatstvima; - Nekontrolisano stvaranje i odlaganje otpada (komunalnog, industrijskog i opasnog); - Zapostavljanje međunarodnih, prekograničnih aspekata zagađenja i eksploatacije

prirodnih bogatstava; - Niska utilitarizacija prostora i geografskih prednosti.

Ekonomski instrumenti funkcionišu tako što se postavlja cena za korišćenje životne sredine uključujući sve troškove za emisiju, proizvode i trgovinske dozvole. Ključne su četiri kategorije instrumenata za postizanje ciljeva zaštite životne sredine:

• Zakonodavstvo; • Instrumenti zasnovani na tržištu; • Informacije i istraživanja; • Finansijski instrumenti.

Njihovom implementacijom stiču se efikasni mehanizmi i efektni načini razumevanja i rešavanja problema u životnoj sredini:

− Ekonomske inicijative – poboljšanje postojećih tržišta sa „zelenim“ zakonima uz pomoć ekoloških taksi;

− Propisi – kontrola zagađenja pojačana standardima emitovanja; standardi tehnologije poduprti kaznama;

− Zeleno računovodstvo i kontrola – analiza cost-benefit kao pretpostavka za izvođenje nacionalnih i korporativnih računa i kontrole koje ukazuju na uticaj na životnu sredinu.

− Nacionalni i korporativni računi i kontrole koje ukazuju na uticaj na životnu sredinu.

11 

Upotreba ekonomskih instrumenata je po pravilu fleksibilan, ekonomičan način postizanja ciljeva u zaštiti životne sredine. Problem je njihova potpunija primena kao sistema:

1. efikasno upravljanje (command and control) 2. ekonomski podstrek (economic incentive).

Ekološka ekonomija poslednjih godina spaja se sa svim onim što je platforma ekološke zakonske procedure ili nivo projektovanja i uspostavljanja integralističke politike zaštite životne sredine sa potrebnim državotvornim mehanizmima. Radi se o sveznačajnoj strukturi državne politike. Savremena, moderna država je uvela kompleks nadležnosti i odgovornosti za zaštitu životne sredine. Kada govorimo o ekološkoj ekonomiji – to je jedna potpuno nova logistika ekološke prakse – da se u ključne aspekte proizvodnje života ugrađuje ekološka standardizacija najrazličitijeg tipa. Situacija i sudbina čoveka je da on mora svoju proizvodnju života da uravnoteži u logici “održivosti” uvažavanjem nove strategije ekološke ekonomije. 4. Nauka ekologije - kapital znanja - Savremena društva teže tehnološkoj razvijenosti uz inovativne koncepte u obrazovanju, nauci, kulturi i razumevanje budućih razvojnih alternativa i razvoju svesti orjentisana na budućnost. Životna sredina implicitno ili eksplicitno postaje epicenter svih viđenja budućnosti i predstavlja težište svih strategija i prognoza. Ekološka svest, nauka o životnoj sredini, ekološka ne samo edukacija, već i ekološka politika i ekološka ekonomija postaju oblasti rada i života koje profiliraju savremeno društvo. U prvi plan izbijaju dva oblika kapitala: kapital znanja (bogatsvo ljudskih resursa) i prirodni kapital (bogatsvo prirodnih resursa), dok su u drugom planu: rad, tehnologija i finansijski kapital. Pomerena su težišta modernog sveta u ekonomsko-razvojnom pogledu u pravcu nove ekološke racionalnosti. Ekoresursi (aktivnosti, stanja i potrebe) dobijaju primarno ekonomski značaj. To više nisu neproduktivni troškovi, niti ekonomski balast, već pre svega atraktivni investicioni planovi i profitabilni programi. Problemi životne sredine se postavljaju definitivno na nov način koji prevazilazi enigmu „svesti zelenih“ ili pak zaveru „prljavih tehnologija“. Mnogi ekološki standardi imaju snagu „imperativnih propisa“ i postali su izrazito transparentni uz sve snažnije i efikasnije ekološko zakonodavstvo. Elektronska globalizacija javnog mnjenja pomerila je granice „ekoloških istina“ i učinila svaki eko-akcident javnim problemom prvog reda. Ekosistemske tehnologije – „bezotpadne tehnologije“, infrastrukturni ekološki uređaji, eko-reciklaža, istraživanje i razvoj upotrebe alternativnih sirovina i obnovljive energije, „zeleni proizvodi“, uzlet eko-biznisa predstavljaju novi proizvodni potencijal i šire razvojne šanse. U tom smislu Srbija je tek zakoračila u strateško i investiciono pozicioniranje industrije otpada i industrije turizma, koje su već osvojile visokorazvijeni deo sveta, a posebno se uspostavile u horizontu evropskih integracija. Ekološka strategija pojedinačne društvene zajednice nije stvar politike u užem smislu, niti može biti predmet trenutnog opredeljenja aktuelne vlasti. Ona je prevashodno generičko dimenzioniranje,

12 

odnosno rezultanta geneze i sinergije ekonomskih interesa, tehničkih mogućnosti, unutrašnjih i međunarodnih standarda, razvojnih projekcija stručnjaka, kao i protivrečnosti između tržišnog i ekološko-razvojnog interesa. Dakle to nije niti može biti nekakav „čist po sebi“ niti „za sebe“ namenjen segment politike, prava i ekonomije. Kao što nije privilegija, nije ni izdvojena specijalizovana delatnost, pa ni izdvojena obaveza i posebna odgovornost. Samo konkretni sadržaji ekoloških mera mogu biti predmet ekonomske, razvojne, odnosno ekološke politike. U osnovi su nova znanja, otkrivena i preneta kao sposobnost i veštine činjenja. Neophodni su radikalno rekonstruisani postupci i instrumenti ekološki odgovorne vlade i ekološki osvešćene zajednice u cilju optimalne strategije razvoja u skladu sa ekonomskim ciljevima, materijalnim potrebama i finansijskim mogućnostim društva. U pitanju su ekološko-razvojni zahtevi koji će garantovati da se ekološko stanje pozitivno menja – popravlja ili da se bar dalje ne pogoršava. 5. Etika ekologije - globalna odgovornost - „Održivi razvoj“ postao je „opšte mesto“ za oblik ekonomije koja naglašava važnost kvaliteta životne sredine i očuvanja prirodnih dobara. Ključna je definicija održivosti, koja služi kao osnov za formulisanje politike integralne zaštite životne sredine. Održivost se obično koristi da modifikuje kontekst na koji su primenjeni neodrživi sistemi i praksa upravljanja resursima. Održivost je politika razvoja koju moramo dostići i kao duboko pitanje etike. Koncept održivosti ima ulogu katalizatora i služi kao sredstvo istraživanja odnosa između ekonomije životne sredine i etike opstanka. Rastući nivo opšte svesti o životnoj sredini, tokom poslednjih nekoliko dekada, osvetlio je uskost konvencionalnog ekonomskog računa. Rastuće je okretanje u konvencionalnoj ekonomiji ka modelima održivosti, (kao što su transport i skladištenje visoko toksičnog i dugovečnog otpada, klimatske promene koje je izazvao čovek, gubitak biološke raznovrsnosti). U pitanju je nova sprega konceptualne i empirijske osnove ekonomije. Nauka o životnoj sredini (kao socijalna i politička misao) vodi ka novoj primenjenoj filozofiji morala. Nužan je nov konsenzus kako bi se etici očuvanja životne sredine dala racionalna i teoretska potpora, kao i nove dimenzije etike, odnosno novi kodovi ljudskog ponašanja prema prirodi. Etika očuvanja prirode nije samo zbir različitih vrsta etičkih teorija stavljenih u kontekst problema zaštite životne sredine. Radi se o radikalnijim filozofskim idejama koje imaju značajne implikacije za ekonomiju životne sredine, implementaciju strategije održivog razvoja i materijalizaciju sistema održivosti. Održivi razvoj jeste samo onaj razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjosti, ali i stvara mogućnosti budućih generacija da zadovolje lične potrebe. Sadašnje blagostanje ljudi ne bi se smelo uvećati razvojem aktivnosti ukoliko bi to imalo za posledicu redukovano blagostanje budućih generacija. Ideja potencijalnog blagostanja morala bi biti konzistentna sa efektima održivosti, koji zahtevaju da se resursi održivosti pravedno i efikasno opsluže kroz međugeneracijsku

13 

„egzistencijalnu kompenzaciju“. Kristalizovana su 4 globalna gledišta – pogleda na svet (u okviru nauke o životnoj sredini):

• rabljenje resursa (razvojne orjentacije) – progres; • zaštita resursa (upravljanje razvojem) – organski rast; • čuvanje resursa (ograničen (uslovljen) razvoj) – kontrolisan razvoj; • ekstremno očuvanje resursa (modelovan razvoj) – održivi razvoj.

Da li je potpuno nov moral zaštite životne sredine potreban, ili da bar tradicionalne forme etičkog rezonovanja zahtevaju dopunu ili reviziju? Brojna su ovakva i slična pitanja. Problem je u vremenu za upitnost, jer stvari – procesi se ubrzavaju u komunikacijskom društvu koje je enormno uvećalo čovekove moći u savlađivanju prostora i vremena. Naravno u svim ovim upitima ono što ima potpuno novi oblik i sadržaj je nivo, ravan, sfera odgovornosti koja više nije samo indikativna ili izvedeno kolektivna (od grupe do nekog oblika zajednice) sada neizostavno više opsega i „bez granica“, a to je globalna odgovornost. 6. Ekologija budućnosti Koncept slobode i jednakosti bio je težište vrednosti sistema društvenih zajednica u XIX i XX veku i polazište uslova i kvaliteta života za buduće generacije. U ovom veku neizbežna je kompatibilnost između ovih vrednosti i potreba za održivim razvojem i očuvanjem životne sredine. Tek sredinom prošlog veka prvi put je „pogled kroz prozor“ zamenio „pogled iz svemira“: Plava Planeta – Zemlja kao mala lopta velikih okeana, zelenila i tla. To je bilo i novo viđenje životne sredine kao vrednosti planetarnog sistema. Budućnost mora biti kompenzovana prošlošću, inače, budućnost može biti gora od sadašnjosti ako rezultirajući razvoj nije održiv što i čini nepovratnom cenu budućnosti. Potencijal nepovratnosti zavisi od toga šta ostavljamo u nasleđe; prirodno i ono što je čovek stvorio. Filozofija održivog razvoja na planeti ima tendenciju da favorizuje integralni pristup životnoj sredini. Ključno pitanje je zašto se mi ili tačnije dokle će se problemi životne sredine tretirati kao minorne devijacije funkcionisanja ekonomskog sistema. Suštinsko oblikovanje životne sredine jeste upravo prožimanje sa ekonomskim sistemom. Nije sporno da sve ekonomske aktivnosti potiču iz prirodnih resursa i energije i da se razgrađuju u životnoj sredini. Ali je ovo prožimanje potpuno problematično i doprinosi nesigurnosti očuvanja kapaciteta i potencijala životne sredine. Utoliko i ekonomski rast nije ništa drugo do stalna pretnja životnoj sredini. Potrebno je ostvariti „razvezivanje“ – redukciju ukupnih opterećenja životne sredine u kontekstu ekonomskog rasta. Bitna karakteristika postindustrijalizacije je da se životna sredina ne posmatra kao trošak, već kao podsticaj za unapređivanje proizvodnog procesa. To jeste preduslov postizanja globalne održivosti, odnosno razrešavanja logike neminovnosti konflikta ekologije i ekonomije na planu:

• očuvanja, zaštite i poboljšanja kvaliteta životne sredine; • doprinosa zaštiti zdravlja ljudi; • osiguranja umerene i racionalnije upotrebe prirodnih resursa.

14 

Prema prethodno rečenom trebalo bi: • vrednovati i vrednosno izraziti u formi cene sve upotrebe prirodnog kapitala, uključiv i

indirektnu upotrebu – ekološke štete • sve vrste zagađenja moraju biti oporezovane na takvom nivou da će zagađivačima biti

isplativije da zaustave ili znatno smanje emisije (princip zagađivač plaća) • strategija mora biti u saglasnosti ne samo sa tekućim problemima zagađivanja već

mora rešiti i pitanje starih šteta takođe. Kako će se mozaik složiti u sve ubrzanijem iskoračavanju u budućnost teško je iscrtati oblike, jer se preseci čine u najmanje četiri horizontale:

- Povratak prirodi - Priroda prirode - Opstanak prirode - Budućnost prirode

“Promeniti ili nestati” ostaje pitanje iz budućnosti. Promene više nisu stručna potreba, neodložne su reakcije na turbulencije industrijskih uticaja i razvojnih trendova. To više nisu simboli krize, kao opasnosti i mogućnosti. Promene su postale moguće – stvarnost postaje “konstantno promenljiva” koja se ne da odložiti za neko drugo vreme. Razvijanje na stalnim promenama se uspostavlja kao “zelena” granica opstanka. Mogućnost postojanja sinergija ekonomije i ekologije kroz modifikovanje zasenčenih potencijala i kapaciteta predprodukcije-produkcije-postprodukcije. Predstoje nam tzv. krizne godine u lokalnim promenama. Premnogo vremena se troši na sagledavanje, uveravanje, planiranje i konačno pripremu za promene za projektovanje i koncipiranje scenarija određenih izbora razvojnih opcija. Promene neće ići na parče, na fazu, na kratak/dugi rok. Brzina kojom se sve menja dramatično se uvećava. Menja se način linearnog obrazovanja, smisao klasičnog prava, profil masovne kulture i naravno i sam svakodnevni život. Savremena ekonomija je u snažnoj inerciji, koja je konfigurisana u “makazama” troškova interakcija, troškova transakcija i troškova transformacija. Informacije tehnologije daju silno ubrzanje ne samo ekonomiji već i svim drugim delatnostima. To je moguće pratiti jedino pemanentnim inovacijama koje sažimaju prostor i vreme do stepena koda je moguće integrisati održivost Virtuelnog i Fizičkog Sveta. Cilj  Utilitarni  Strukturalni  Integralni  Renaturalni  Ekosofički Pristup  Utilitaristički  Strukturalistički  Integralistički  Renaturalistički  Ekosofistički “Povratak prirodi” 

Ekonomija resursa 

Funkcionalni sistem 

Ekosistem  Mitomanska hirovitost 

Dominacija prirodom 

“Priroda prirode” 

Ekonomistička racionalnost 

Ekološki proces  Homogenost “bašte” 

Raznolikost  Ravnoteža prirode 

“Opstanak prirode” 

Tržište prirodnog kapitala 

Postmaterijalne vrednosti 

Integrisane ekološke tehnologije 

Prirodni hazard  Jedinstvo sa prirodom 

“Budućnost prirode” 

Nepovratna ekološka šteta  

Ekološka modernizacija 

Naučna racionalnost 

Metapriroda  Ograničenja prema prirodi  

15 

02 Klasična ekologija

16 

Ekologija kao naučna disciplina Slađana Đorđević Daniela Cvetković

„Ekologija nije samo nauka o čovekovoj sredini, već je velikim delom stav ljudskih bića prema prirodi.... Etički stav koji bi trebalo da zauzmemo, kao

ljudska bi ća, prema prirodi i drugim vrstama srž je našeg ekološkog razmišljanja“ (Senegalski filozof Sulejman Bašir Dianj)

Opšteprihvaćena definicija ekologije je da je ekologija nauka koja proučava uzajamne odnose između organizama i sredine od kojih zavisi opstanak jedinki i populacija organskih vrsta i njihovih zajednica u prirodi. Ekologiju je kao biološku disciplinu definisao Ernst Haeckel 1866. g. kao „ukupnu nauku o odnosima organizama prema okolini. Prva bitna ekološka opažanja zabeležio je Charles Darwin još 1859. g. u svojoj knjizi "Poreklo vrsta". On ukazuje da se priroda ne osvećuje ljudima, ali im podnosi svoje račune. Na osnovu savremenih dostignuća ekologije može se dati i sadržajnija, moderna definicija ekologije, koja glasi: „Ekologija je nauka koja proučava rešenja koja su živa bića realizovala, na različite načine, u vezi sa problemima koje je spoljašnja sredina postavila živim bićima i koja su ona morala rešiti kroz svoju evoluciju da bi u tim konkretnim sredinama mogla opstati“ (Janković, 1995). Na osnovu savremenih dostignuća ekologije može se dati i sadržajnija, moderna definicija ekologije, koja glasi: „Ekologija je nauka koja proučava rešenja koja su živa bića realizovala, na različite načine, u vezi sa problemima koje je spoljašnja sredina postavila živim bićima i koja su ona morala rešiti kroz svoju evoluciju da bi u tim konkretnim sredinama mogla opstati“ (Janković, 1995).

17 

Jednostavno rečeno, ekologija se može definisati i kao nauka koja proučava mehanizme opstanka živih bića. U sintetičkom smislu, ekologija je nauka koja proučava kompleksnu strukturu i funkcionisanje prirode u celini, uključujući i čoveka, odnosno čovečanstvo kao specifičnu komponentu bioloških sistema na Zemlji. Koren izraza „ekologija“ potiče od grčke reči „oikos“ što znači dom, stanište, i grčke reči „logos“ odnosno znanje, učenje. Iz istog korena potiče i termin „ekonomija“, koja predstavlja nauku o proizvodnji i raspodeli dobara, o materijalnom održavanju ljudskog društva, o ljudskim materijalnim potrebama i njihovom zadovoljavanju. Kako održavanje žive prirode počiva na uzajamnim odnosima koji vezuju živa bića jedne za druge kao i za neživu prirodu, ekologija je u isti mah i ekonomija žive prirode, nauka o proizvodnji i raspodeli organske materije u prirodi, o gustini naselja organskih vrsta i o održavanju živog sveta uopšte (Stanković, 1962). Ekologija je postala sinteza svih naučnih disciplina koje proučavaju čoveka i živi svet, sinteza znanja i činjenica u čijem središtu se nalazi čovek i organizacija života na Zemlji, što je i opravdano ukoliko čoveka posmatramo kao najvažnijeg ekološkog činioca koji svojim delovanjem najviše menja odnose unutar žive i nežive prirode, kao i samu sliku prirode. Danas ona ne proučava samo odnos između životne sredine i različitih živih bića, nego i odnos između različitih živih bića međusobno. Ekologija proučava i protok energije i kruženje materije u prirodi: zemlji, vodi vazduhu. Ona proučava raspored i gustinu populacija organskih vrsta, način života i ponašanje u datim uslovima sredine. Krajnji cilj ekologije je da utvrdi načela na kojima počiva zajednički život organizama u svakoj životnoj sredini.

18 

Razvoj ekologije kao naučne discipline Ekologija je relativno mlada nauka, ali i pored toga u njenom razvoju mogu se razlikovati nekoliko posebnih faza. Kao osnovne faze u njenom razvoju najčešće se navode: proučavanje životne sredine pojedinih vrsta; proučavanje ekosistema, proučavanje međusobnog uticaja ekosistema; proučavanje biosfere i proučavanje položaja i uloge čoveka u biosferi. Može se zapaziti da se polje proučavanja ekologije širi sa naglašenijom degradacijom prirodne sredine. Razvoj ekologije je zapravo počeo opisivanjem prirode, i to je prva faza u njenom razvoju, koja je nastavljena proučavanjem sredine u kojoj žive pojedine vrste i njihovog odnosa sa drugim vrstama. Ova proučavanja dovode do proučavanja zajednice vrsta, tj. do razvoja sinekologije. Otkrivaju se zakoni dinamike populacija međuzavisnih vrsta, pri čemu su stvorena dva osnovna pojma sinekologije – lanac ishrane i piramida brojeva. Lanci ishrane obezbeđuju energiju neophodnu za opstanak živih organizama. Međutim, ekologiji je i dalje nedostajala osnovna jedinica proučavanja, pa je kasnije formulisan i termin – ekosistem. U drugoj fazi svog razvoja ekologija proučava ekosistem. Termin ekosistem u nauku je 1930. godine uveo engleski ekolog Artur Tensli (Arthur Tansley) podrazumevajući pod njim svaki otvoreni sistem živih bića (bioocenoze) i spoljašnje sredine (biotopa) u kojem vladaju ekološki odnosi. Ekosistem je shvaćen kao sistem jasno prostorno i vremenski određen, što obuhvata one organizme koji ga nastanjuju, fizičke uslove tla i klime, kao sva međusobna dejstva različitih organizama i organizama i fizičkih uslova. U ekosistemu vlada određena ravnoteža, koja postoji sve dok se ne naruši spoljnim uticajem ili intenzivnom unutrašnjom aktivnošću. U trećoj fazi razvoja ekologija se usredsređuje na proučavanje međusobnog uticaja ekosistema, pre svega granične zone dva ekosistema. Proučavanja su pokazala da je određivanje granica među ekosistemima teško, jer su oni međusobno zavisni, tj. između njih postoje razni međuuticaji – razmena energije, lanac ishrane, cirkulacija kiseonika i ugljen-dioksida. Ekositemi su prirodno sposobni za samoregulaciju, i svi oni zajedno čine jednu celinu na Zemlji, jedan globalni ekosistem nazvan biosfera. Proučavanje biosfere predstavlja četvrtu fazu u razvoju ekologije. Biosfera predstavlja životnu sredinu svih živih bića, pa i čoveka. U biosferi, tj. u okvirima svakog ekosistema posebno, odvijaju se permanentni procesi kruženja materije i energije, uslovljeni strukturom biogeohemijskih ciklusa i protokom vode i vazduha u hidrosferi i atmosferi. Bilo kakvo narušavanje tih ciklusa može da se odrazi na globalne cikluse u biosferi. Peta faza razvoja ekologije obeležena je proučavanjem čovekovog položaja u biosferi, pri čemu se polazi od saznanja da beskrajna raznovrsnost ekosistema i živog sveta na Zemlji nisu odraz nejedinstvenosti u biosferi, već raznovrsnih rešenja egzistencije živih bića u različitim geografskim i

19 

ekološkim uslovima. Čovek svojim aktivnostima menja prirodu i izaziva menjanje životnih zajednica oko sebe a da toga uglavnom nije i svestan. Međutim, i pored svoje neobuzdane težnje za prevlašću nad prirodom, ostaje zavistan od tih promena koje sam stvara, jer materija u prirodi ima sopstvene tokove i zakonitosti i zbog toga se ljudski ciljevi mogu realizovati samo ukoliko se te zakonitosti poštuju. Čovek u odnosu na ostala živa bića ima preimućstvo što kao svesno biće ima mogućnost da sazna, shvati i pravilno primeni prirodne zakone. Shodno tome, imajući u vidu da su prirodni resursi ograničeni, neophodan je razvoj ekološke politike, posebno u siromašnim zemljama. Ona treba da obuhvati planove korišćenja prirodnih resursa, finansijske planove za očuvanje, regeneraciju i zaštitu prirode, zakonsko regulisanje korišćenja i parcelisanja obradivog zemljišta, mrežu institucija koje se bave zaštitom prirode i onih koje obrazuju stručne kadrove ili vaspitavaju stanovništvo za očuvanje prirode (Stojanović, 1984). Ekologija se u pravom smislu reči formirala znatno kasnije tek u drugoj polovini XIX veka, a procvat doživela posle pedesetih godina XX veka, kada je prihvaćeno saznanje da čovek ne može prisvajati prirodu ne vodeći računa o zakonitostima koje vladaju u njoj, a da time ne ugrozi i uslove za svoj opstanak. Ustvari ekologija kao nauka nastaje onda kada ekonomska aktivnost čoveka počinje da trajno da degradira prirodno okruženje i usled toga dovodi u pitanje svoj opstanak ili bitno menja uslove za svoj razvoj. Zato ekologija počinje da se bavi uslovima koje ekonomska aktivnost treba da ispuni i eksternim granicama koje mora poštovati da ne bi izazvale efekte suprotne svojim ciljevima. Ekološki problemi postali su predmet istraživanja i rešavanja onda kada narušavanje ekološke ravnoteže nije pogađalo samo radničku već i buržoasku klasu. Ekološki pokret je nastao tek kada su područja u kojima je stanovala i buržoazija postala ekološki ugrožena usled industrijalizacije. Posle Drugog svetskog rata, razvoj ekologije bio je uslovljen i saznanjem da je ekonomski razvoj koji je omogućen usavršavanjem oruđa za rad i novim tehnologijama, došao u sukob sa društvenim napretkom, koji je postao ograničen sve izrazitijom neravnotežom između stope rasta stanovništva i opadaućih životnih resursa. Pojedini ekološki problemi nisu mogli uspešno da se reše tehničkim merama, ali se ekološka kriza mogla sprečiti samo ako se shvati kao pitanje života na planeti Zemlji, a to znači kao pitanje ljudske civilizacije. Ekologija je danas posebna multidisciplinarna naučna oblast prisno povezana prvenstveno sa mnogim biološkim disciplinama (fiziologijom, anatomijom, morfologijom, sistematikom, paleontologijom, organskom evolucijom), ali i sa drugim prirodnonaučnim disciplinama kao što su biogeografija geologija, geomorfologija, hidrologija, klimatologija, pedologija, fizika, matematika, i društvenim naukama poput sociologije, ekonomije, prava, politike. Ekologija ima ogroman značaj kako sa fundamentalnog, tako i sa praktičnog stanovišta. Nema sumnje da je ekologija jedna od najinteresantnijih grana biologije, jedan njen deo koji nam omogućava da duboko prodremo u u tajne žive prirode, u sve one veze koje postoje između živih bića

20 

i onoga što im pruža sredina koja ih okružuje. Ali, ekologija je ne samo teorijski zanimljiva, već isto tako i veoma korisna nauka. Ulaženjem u suštinu ekoloških zakonitosti i pojava, daje nam mogućnost da živu prirodu uredimo prema svojim potrebama. U tome leži možda i jedna od najbitnijih koristi koju nam ekologija može dati, u tome je njen najveći značaj za ljudsko društvo. Međutim, nedovoljno poznavanje tih ekoloških zakonitosti dovodilo je, i dovodi i dalje do velikih i nepopravljivih šteta kako za ljudsko društvo, tako i za celokupni živi svet. Ekologija se razvijala i kao prirodna – biološka disciplina, i kao društvena – humanistička nauka. Kao prirodna nauka ona ne sme isključiti čoveka, a kao humanistička disciplina ne sme biti odvojena od prirode. U stvari, ekologija svojim saznanjima treba da doprinese stvaranju humanih uslova života prevazilaženjem prisvajačkog odnosa društva prema prirodi, koji ne vodi računa o osnovnom ekološkom principu da u prirodi postoji ekološka uslovljenost. Nepoštovanje ovog principa, naročito poslednjih tridesetak godina, ima za posledicu narušavanje ekološke ravnoteže dovodeći u opasnost ne samo opstanak biljnih i životinjskih vrsta nego i samog čoveka. Osnovna ekološka saznanja o zakonitostima koje vladaju u prostoru u kome se odvija život, kao i saznanja o načinima prilagođavanja i preživljavanja organizama, predstavljaju neophodnu naučnu osnovu za savremenu zaštitu životne sredine. Dakle od stepena osnovnih ekoloških znanja zavisi i efikasnost zaštite životne sredine, pa samim tim i budućnost savremene civilizacije i kvalitet života generacija koje dolaze. Ekološki principi  Poznavanje osnovnih ekoloških principa osigurava uslove za racionalno iskorišćavanje prirodnih izvora biosfere u korist svih jedinki, poboljšava odnose između čoveka i njegovog životnog ambijenta i omogućava lakše predviđanje posledica današnje aktivnosti na budućnost planete. Osnovne ekološke zakonitosti su kruženje materije, protok energije koji je zasnovan na trofičkim odnosima, biogeohemijskim ciklusima, biološkoj raznovrsnosti, hijerarhijskoj organizaciji i adaptibilnosti biosistema, dinamičnosti iI sukcesijama, organskoj produkciji i stabilnim i uravnoteženim uslovima i resursima sredine.U eri brzog tehnološkog razvoja i dinamičnog rasta ljudske populacije, trebalo bi ekološki svest i savest savremenog civilizovanog društva prihvatiti za održivim korišćenjem resursa, kao etički ekološki princip. Organizam ne postoji sam kao izdvojena jedinka, već se posmatra u sklopu identičnih organizama koji čine prvu ekološku kategoriju koju nazivamo populacija. Populaciju čine organizmi iste vrste koji žive na istom prostoru. Oni imaju niz zajedničkih svojstava kao što su: sličan genotip, fenotip, razmnožavanje, isti način prehrane, slično ponašanje i druga obeležja. Među njima postoje odnosi uzajamne zavisnosti i biološke povezanosti.

21 

Slika 2. Populacija divljih konja

Slika 1. Populacije maslačka na jednoj livadi

Svaka populacija je vrlo pokretan, dinamičan sistem. Ona je u stalnom kretanju, kako u prostoru tako i u vremenu. Populacija ima niz bitnih osobina, kao što su: • gustina (veličina), • prostorni raspored, • natalitet, • mortalitet, • uzrasna struktura, • rast. Životna zajednica ili biocenoza jeste sledeća viša ekološka organizaciona jedinica – zajednica svih biljaka i životinja koje žive na jednom prostoru, npr. jezero, šuma, livada. Svaka životna zajednica vezana je uz određeni životni prostor koji zovemo stanište ili biotop. Životna zajednica zajedno sa svojim biotopom čini još višu ekološku organizacijsku jedinicu - ekosistem. To je osnovna prostorna ili organizacijska jedinica živih organizama i nežive materije u kojoj se stvaraju, kruže i razmenjuju materija i energija. Na planeti Zemlji postoji veliki broj ekosistema koji se prožimaju i međusobno utiču jedni na druge. Skup ekosistema čini još višu organizacijsku jedinicu – biosferu. Biosfera je sav prostor na Zemlji u kojem se odvija život. Obuhvaća kopnena područja: pedosferu, deo litosfere do dubine od desetak metara; hidrosferu, velike vodene površine do dubine od 11000 m; troposferu, deo atmosfere do visine od 16 km; stratosferu, sloj atmosfere do visine od 50 km u kojem ozonski sloj čini zaštitni filter od prekomernog UV zračenja te tako efikasno omogućava život na Zemlji i zato ga možemo posredno uključiti u biosferu. S obzirom na okolnost da je količina materije na našoj planeti ograničena, u ekosistemima se razvio precizan mehanizam prirodne obnove, odnosno kruženja materije. Procenjuje se da bi se sav ugljen-dioksid iz atmosfere potrošio za samo 35 godina ukoliko ne bi postojao mehanizam prirodnog kruženja. Ti biogeni procesi kruženja materije predstavljaju značajnu funkciju svakog ekosistema.

22 

Njihova priroda određuje masu živih organizama (biomasu), strukturu ekosistema, hemizam sredine. U suštini, biomasa na Zemlji se ne nagomilava, već se održava na približno istom nivou, s obzirom na to da se ona neprekidno razgrađuje i nanovo stvara iz istog gradivnog materijala, tj. u njenim okvirima se neprekidno odvijaju procesi kruženja materije i proticanja energije. U prirodi postoji veliki broj kruženja različitih jedinjenja i elemenata, ali su za život najznačajniji ciklusi ugljenika, kiseonika, azota, fosfora i vode. Hemijski elementi koji učestvuju u biogeohemijskim ciklusima nazivaju se bioelementima i ima ih 66. Delimo ih u tri grupe – makroelementi (C, H, O, N, P, S,Ca, Si, Mg, Na, K, Cl, Fe) koji čine 99% suve težine živih organizama. Ostali bioelementi pojavljuju se u znatno manjim koncentracijama – mikroelementi, kao i ultramikroelementi. Elementi prisutni u jednom ekosistemu deluju međusobno povezano. Onaj element koji je u minimumu praktično određuje dešavanja u tom ekosistemu (Liebigov zakon minimuma). Primarna organska materija proizvođača, dalje, kroz splet lanaca ishrane biva korišćena od strane potrošača kao hrana. Odnosi ishrane između pojedinih funkcionalnih kategorija članova ekosistema mogu se u datom trenutku kvantitativno izraziti u vidu trofičke piramide, čiji svaki stupanj predstavlja ukupnu količinu mase organske materije (biomase) svih populacija koje mu pripadaju. Mere organske produkcije ekosistema (ili samo jednog trofičkog nivoa), ili njegov produktivitet, izražavaju se količinom organske materije stvorene u jedinici vremena. I na kraju prema ruskom biogeohemičaru Vernadskom, poslednje od mnogih stanja evolucije biosfere je noosfera ili sfera razuma (gr. noos – razum ). Ova sfera koja se razvija u naše doba, rezultat je evolucije ljudskog mozga, kulturne evolucije, eksponencijalnog rasta ljudske populacije, razvoja nauke i tehnologije, interakcije ljudske misli i saznanja, kao i sve izraženijeg uticaja čoveka na biosferu koja se njegovim delovanjem ubrzano menja.  Podela ekologije Ekologija u suštini proučava dva kompleksa faktora, a to su biološki (živa bića) i fiziografski (neživo okruženje), kao i njihove zavisnosti. Iako je od svog prvobitnog okvira života, stvorio specifičan kulturni okvir, čovek je ipak ostao deo prirode. Njegov odnos, kao prirodnog bića koje je istovremeno i društveno, prema životnoj sredini se bitno razlikuje od odnosa drugih živih bića. Jer između čoveka i životinje postoji suštinska razlika koja ih razdvaja, a to je svest koju čovek poseduje kao individua i društveno biće. Zbog toga se zakonitosti otkrivene proučavanjem životinja i biljaka ne mogu jednostavno prenositi na čoveka i njegov odnos sa životnom sredinom. Ako se pođe od definisanja ekologije kao nauke koja proučava odnos živih bića i njihove sredine, kao i njihov međusobni odnos, i izvrši podela živih bića na biljke, životinje i ljudsku vrstu, moguće je načiniti podelu ekologije na ekologiju biljaka, ekologiju životinja i ekologiju čoveka.

23 

Ekologija biljaka (fitoekologija) proučava odnose biljaka i njihovih zajednica (fitocenoza) prema životnoj sredini. Ekologija životinja (zooekologija) se bavi proučavanjem ekoloških potreba životinja, njihovih populacija, rasporedom, ponašanjem i odnosima između životinja i njihovih zajednica (zoocenoza) prema životnoj sredini. Ekologija čoveka (humana ekologija), u najopštijem smislu, ispituje odnose čoveka prema živoj i neživoj okolini. Humana ekologija je relativno nova naučna disciplina. Ovaj termin su prvi spomenuli 1921. godine američki urbani sociolozi Bardžes (Ernest Watson Burgess) i Park (Robert Ezra Park), u delu „Introduction to Science of the Sociology“. Humana ekologija je u početku shvatana kao medicinska disciplina koja izučava uticaj sredine na čoveka (Božić, 1977). Međutim, uticaj sredine na čoveka nije izučavan samo u okviru medicinskih istraživanja, već i u okviru drugih disciplina – tehnike, ekonomije, prava, arhitekture, psihologije. Nastanak humane ekologije je u neposrednoj vezi sa saznanjem da ekologija kao nauka treba da istraži prirodu strukture ljudskih zajednica koje se javljau u različitim habitatima (uslovima gde postoji mogućnost za kontinualnu ljudsku egzistenciju – hrana, klima i drugi uslovi). Predmet izučavanja humane ekologije po jednom shvatanju je uzajamni odnos između prirode uopšte i čoveka posebno, a po drugom je uređenje prostora nastalog aktivnostima ljudskog društva. Humana ekologija, na kraju, istražuje četiri osnovne teme – stanovništvo, okolinu, tehnologije i organizaciju. Pritom se ona može definisati kao nauka o strukturi i razvoju ljudskih zajednica i društva sa stanovišta procesa prilagođavanja ljudskih populacija prema okolnoj sredini, uzimajući u obzir i tehnološke sisteme i obrasce društvene organizacije kojima je to prilagođavaje postignuto. Ona istražuje kako uticaj ekosistema na čoveka, tako i uticaj čoveka na ekosisteme i posledice koje se pri tome javljaju. Na temeljima humane ekologije, nastala je socijalna ekologija, kao društvena (sociološka) nauka koja istražuje odnos čoveka i njegove životne sredine analizirajući društvene procese i odnose koji utiču na elemente čovekove životne sredine. Socijalna ekologija, treba da doprinese, kako se ističe, u rešavanju konflikta između društva i prirode, koji je karakterističan za naš vek i koji može da ugrozi ne samo opstanak života na Zemlji, već ga i direktno ugrožava (Large, 1981). U takvom svom predmetnom određenju, ona bi trebalo da se pozabavi i odnosom radne i životne sredine, jer ne postoji samo međuzavisnost u narušavanju, već i u zaštiti ovih sredina od degradacije i njihovog pretvaranja u dehumanizovane sredine čovekovog rada i života.

24 

Koje su to grane ekologije? Ekologija kao nauka širokog polja proučavanja, može se podeliti na različite poddiscipline, korišćenjem različitih kriterijuma. Jedna takva klasifikacija koja uzima kao kriterijum složenost izučavanih sistema (od najnižeg do najvišeg nivoa složenosti) izdvaja sledeće poddiscipline:

- bihevioralna ekologija koja proučava ekološke i evolucione osnove ponašanja životinja i ulogu ponašanja u prilagođavanju životinja njihovim ekološkim staništima;

- populaciona ekologija koja proučava dinamiku populacija određene vrste i njenom povezanošću sa faktorima prirodne sredine;

- biocenologija koja proučava interakcije između vrsta unutar određene životne zajednice (biljne ili životinjske);

- ekologija ekosistema koja proučava kako protok energije i kruženje materije interaguju sa biotičkim komponentama ekosistema;

- ekologija predela koja proučava procese i veze među raznim ekosistemima ili većim geografskim područjima;

- evoluciona ekologija koja proučava ekologiju vrsta kroz njihovu evoluciju; - opšta ekologija koja se bavi problematikom na makroekološkom nivou.

Ekologija se takođe može podeliti i prema:

• proučavanoj grupi organizama, npr. ekologija životinja, ekologija biljaka, ekologija gljiva, ekologija mikroorganizama, ekologija insekata;

• prema proučavanom biomu, npr. šumska ekologija, pustinjska ekologija, arktička ili polarna ekologija, tropska ekologija, bentoska ekologija;

• osnovnim tehnikama koje se koriste za proučavanje, npr. molekularna ekologija, biohemijska ekologija, citoekologija, genetička ekologija, makroekologija, terenska ekologija, statistička ekologija, teorijska ekologija;

• filozofskom pristupu npr. sistemska ekologija je usredsređena na proučavanje, razvoj i organizaciju ekoloških sistema iz holističke perspektive, primenjujući metodologiju matematičkog modelovanja, simulacije i sistemske analize ili npr. politička ekologija koja spaja politiku i ekonomiju na problemima kontrole životne sredine.

U zavisnosti od nivoa proučavanja pojedinih pojava i procesa, ekologija se deli na:

- autekologiju, - demekologiju i - sinekologiju.

Autekologija (idioekologija ili analitička ekologija) proučava odnose pojedinih vrsta organizama prema uslovima spoljašnje sredine. Demekologija (populaciona ekologija) istražuje odnose između populacija i spoljašnje sredine, kao i uzajamne odnose organizama unutar populacije.

25 

Sinekologija (sintetička ekologija) proučava odnose između životnih zajednica i spoljašnje sredine, kao i uzajamne odnose organizama unutar životnih zajednica. Ukoliko je reč o proučavanju biljnih zajednica (fitocenoza), onda se ova oblast ekologije označava kao fitocenologija (fitosinekologija). Ukoliko se radi o proučavanju životinjskih zajednica (zoocenoze), onda se ova oblast ekologije označava kao zoocenologija (zoosinekologija). Završni stupanj sintetičke ekologije čini ispitivanje ekosistema kao jedinstva životne zajednice i njenog staništa, u njihovim uzajamnim odnosima. Ekosistem je glavni predmet sintetičke ekologije, a sa izučavanjem ekosistema ekologija prestaje da bude čisto biološka nauka, i susreće se sa nizom nauka koje proučavaju neživu prirodu Pored pomenutih, postoje i drugi kriterijumi za podelu ekologije na pojedine uže oblasti. Na primer, ukoliko se kao kriterijum uzmu odnosi organizama i njihovih zajednica u pojedinim specifičnim tipovima životne sredine, može se govoriti o ekologiji kopna, ekologiji slatkovodne sredine, ekologiji morske sredine i kosmičkoj ekologiji. Još specifičnije grane ekologije su na primer, predeona ekologija, urbana ekologija, ruralna ekologija, ekologija zagađenih sredina, radijaciona ekologija, itd. Navedene podele u okviru ekologije proistekle su iz potrebe studioznijeg istraživanja pojedinih tipova odnosa između organizama i životne sredine. Međutim, i pored brojnih podela, biljni i životinjski organizmi, pa ni sam čovek, ne mogu se odvojiti jedni od drugih kao što se ne mogu odvojiti od njihovog okruženja. Svi organizmi, od virusa i bakterija, pa do čoveka, među sobom su vezani mnogostrukim, neraskidivim, interaktivnim egzistencijalnim vezama koje im obezbeđuju opstanak. Imajući u vidu celokupnost značenja pojma ekologija, savremeni ekolozi imaju obaveze da istraže:

- svojstva životne sredine u datom sistemu; - utvrde biološku raznovrsnost u datom sistemu; - odrede veličinu i brojnost populacija unutar životnih zajednica u datom sistemu; - izmere i ocene aktivnost populacija, odnosno životnih zajednica u odnosu na sredinu i

međusobno. Da bi se ovi zahtevi ispunili, ekolozi moraju da koriste mnoge metode i nauke, polazeći od biološke taksonomije i sistematike, preko morfologije, fiziologije, genetike, etologije, laboratorijskih i eksperimenata u prirodi, kontinualnog i sveobuhvatnog monitoringa do matematičkog modeliranja i prognoziranja sudbine analiziranog sistema (populacije, zajednice ili ekosistema u celini). Savremena ekologija se razvija u samostalan sintetički sistem ideja sa multidisciplinarnim pristupom prirodnim pojavama. Otac moderne ekologije, Odum (Eugene Pleasants Odum) u knjigama „Fundamentals of ecology“ (1953), i „Ecology: The Link Between the Natural and the Social Sciences“ (1975), ekologiju smatra vezom između prirodnih i društvenih nauka. Ekologija predstavlja novu, integrativnu naučnu disciplinu, koja predstavlja sintezu mnogih do sada stečenih ljudskih znanja. Danas, ekologija predstavlja jednu od najznačajnijih prirodnih nauka, koja dolazi u centar pažnje zbog toga što je čovek svojim negativnim delovanjem zagadio i narušio prostor u kome se odvija život na našoj planeti. U mnogim delovima sveta ugrožen je opstanak velikog broja biljaka i životinja, a stepen

26 

zagađenosti je dostigao toliki nivo da je i opstanak samog čoveka doveden u pitanje. Zbog toga, ekologija kao biološka naučna disciplina koja se neprestano unapređuje, primenjena u poljoprivredi, šumarstvu, lovstvu, ribarstvu, medicini i drugim oblastima ljudske delatnosti, omogućava da se izbegnu mnoge štetne i tragične posledice koje su se tokom razvoja civilizacije dešavale u prirodi. Na taj način, ona je nauka koja podučava i pomaže da se sačuvaju materijalna i prirodna bogatstva i raznovrsnost organskih vrsta na Zemlji. Šta su to globalni ekološki problemi? Postoji mnogo problema koji povezuju životnu sredinu i nas, međutim, jedna od opštepihvaćenih definicija generalno, ekološke probleme definiše kao probleme nastale usled ljudskih aktivnosti u životnoj sredini. Prema ovoj definiciji, uzroci problema u životnoj sredini su ljudske aktivnosti koje dovode do promena u okruženju. Naravno, definicija je preširoka jer se ne mogu sve ljudske aktivnosti mogu smatrati uzročnicima ekoloških problema, te preciznije određenje uzroka ekoloških problema možemo posmatrati kroz sledeću definiciju: ekološki problemi su promene izazvane ljudskim aktivnostima koje u velikoj meri ugrožavaju balans ekosistema i blagostanje stanovništva. Sledeća slika možda najbolje opisuje definiciju termina ekološki problemi i veze sa drugim pitanjima.

Slika 3: Definicija za ekološke probleme i povezanost sa drugim socioekonomskim činiocima Današnja civilizacija, na samom startu trećeg milenijuma, suočena sa brojnim ekološkim problemima, koji su, objektivno, teški za rešavanje (Novitović, 2009.). Rapidna degradacija resursa i ekosistema na globalnom nivou rezultat je globalizacije i urbanizacije, siromaštvo, neodrživi potrošački obrasci i rast stanovništva (Anand, 2013). Na globalnom nivou identifikovano je 10 glavnih ekoloških pretnji sa kojima smo suočeni u 21. veku:

- globalno zagrevanje, - nedostatak pijaće vode

27 

- nedostatak energije (energetska zavisnost), - učestali prirodni hazardi, - rapidan gubitak biološke raznovrsnosti, - širenje gradova, - rast ljudske populacije, - porast nivoa mora, - smanjenje nivoa podzmenih voda, - infektivne bolesti i bolesti kacinogeneze i mutageneze.

Globalno zagrevanje uzrokuje mnoge ekološke probleme Globalno zagrevanje dovodi do porasta temperature okeana i Zemljine površine, izaziva topljenje polarnih kapa, porast nivoa mora, isto tako i promene u rasporedu padavinama koje uzrokuju poplave ili desertifikaciju. U osvitu trećeg milenijuma, glečeri su postali značajno središte istraživanja, iz razloga štro je njihovo povlačenje rapidno, a njihovo otapanje osim uticaja na ukupan porast nivoa mora, imaće značajne posledice na više od milijardu stanovnika koji žive u dolinama reka koje se napajuju iz glečerskih jezera. Pomenimo samo da glečeri snabdevaju pijaćom vodom pola milijarde stanovnika u regionu Himalaji-Hindu-Kuš, i 250 miliona stanovnika Kine. (Chain, 2007). Globalno zagrevanje značajno utiče i uticaće na pomeranje vegetacionih pojaseva, populacija životinja, ali i na poljoprivredu (Cvetković, 2013). Iako poljoprivreda na globalnom nivou, usled tehnološkog napretka i efikasnije poljoprivredne prakse, može pretrpeti male promene u pogledu osnovne proizvodnje u uslovima promenjene klime, stvoriće se veliki regionalni jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja. (Đorđević, 2013) Gubitak biološke raznovrsnosti brži je od prirodne stope Procene isčezavanja vrste na godišnjem nivou variraju u literaturnim izvorima. Na osnovu podataka dostupnih na sajtu WWF-a, godišnje iščezne između 0.01 i 0.1% celokupnog broja vrsta, dnevno nestaju 74 vrste, odnosno 27.000 vrsta godišnje (Millennium Ecosystem Assessment 2005). Nekoliko hiljada vrsta iščezne pre nego što budu uvršćene u spisak ugroženih vrsta. Njihovo nestajanje označava i nestajanje mogućnosti njihove upotrebe u funkciji pomoći čoveka: lečenja, ishrane i drugih aktivnosti. U široj naučnoj javnosti preovladava mišljenje formirano na bazi projekcionih modela, da će da će, ako se nastavi sadašnji trend izumiranja vrsta, do kraja 21. veka nestati oko 50% biološke raznovrsnosti. Organske vrste su nosioci specifične kombinacije gena i specifičnih funkcija u određenim ekosistemima (svaka vrsta je originalno i neponovljivo rešenje života/evolucije), te njihovo antropogeno uslovljeno izumiranje ili ugrožavanje predstavja najdirektnije smanjivanje ukupnog

28 

biodiverziteta planete. Kao odgovor, vlade i zajednice širom sveta izražavaju zabrinutorst zbog neprečišćavanja industrijskih produkata, za održavanje plodnosti zemljišta, ublažavanje poplava, suša, detoksikaciju i razlaganje otpada, održavanje koncentracije gasova i vodene pare u atmosferi, i kontrolisanje zaraznih agenasa. (Anand, 2013) Značajno je pomenuti novu zdravstvenu brigu o efektima upotrebe biotehnologija u genetskoj modifikaciji hrane. Široka javnost postavlja pitanja o zdravstvenim i ekoloških rizicima genetski modifikovane hrane, a intenziviranje lobija protiv GMO u Evropi, prenela se i na ostali deo sveta. Zagovornici tvrde da biotehnologije u proizvodnji hrane smanjuju troškove, pomažu da se nahrane zemlje u razvoju i smanjuju upotrebu pesticida (Anand, 2013). Protivnici ukazuju na nedovoljnu istraženost zdravstvenog i ekološkog rizika. Brojna istraživanja su usmerena upravo u pravcu odgovora u pogledu zdravstvenih i ekoloških rizika i kreiranja propisa kojima bi se ova oblast bliže regulisala. Konvencija Ujedinjenih nacija o biološkoj raznovrsnosti (UNCBD), koja je usvojena 1992. godine i koju je od tada je ratifikovalo više od 175 zemalja, postavlja tri glavna cilja: očuvanje biološke raznovrsnosti, održivo korišćenje njegovih komponenti, i fer i pravičnu podelu koristi od upotrebe genetskih resursa (Cvetković, 2011). U maju 2000. godine, otvorena je za potpisivanje Konvencija o biološkoj sigurnosti (Kartagena protokol o biološkoj zaštiti). Srbija je ovaj protokol ratifikovala 2005. godine. Protokol nastoji da zaštiti vrste na planeti i ekosisteme od potencijalnih rizika koje izazivaju živi modifikovani organizmi, koji se obično nazivaju genetski modifikovani organizmi (GMO), i da se uspostavi mehanizam razmene informacija iz oblasti biološke sigurnosti pre nego što zemlje uvoznici pristanu na uvoz takvih organizama. Smanjivanje rezervi podzemnih voda Problematika smanjenja rezervi podzemnih voda, tesno je vezana kako sa današnjim, tako i sa budućim problemima nedostatka pijaće vode i neravnomerne distribucije. Podzemne vode su najvažniji resurs za snabdevanje vodom za piće u svetu. Oko 60% pijaće vode na globalnom nivou dobija se iz podzemnih rezervi, a u sušnim područjima i do 100%. Podzemne vode predstavljaju najekonomičnije rešenje za snabdevanje ruralnog stanovništva. Voda predstavlja lokalni resurs koji se može esploatisati sa relativno niskim ulaganjima. Iako ovaj resurs u izvesnoj meri ima svoju prirodnu zaštitu, zagađivanje podzemnih voda nalazi se u fokusu šire svetske javnosti, kako sa aspekta prevencije zagađivanja, tako i sa aspekta mera remedijacije. Danas se teško može reći da postoje zemlje u kojima podzemne vode nisu zagađene pesticidima, nitratima, raznim teškim metalima, otpadom (čak i radioaktivnim), kao i raznim naftnim derivatima. Zagađivanje podzemnih voda je problematika slična kao i kod površinskih vodotoka, s tom razlikom što podzemne vode nisu "vidljive" te taj problem ostaje zasenčen u ekološkoj svesti kako pojedinca, tako i sveukupnog stanovništva.

29 

Rast ljudske populacije, širenje gradova, pritisak na resurse Broj stanovnika na planeti je sa brojke od 1,6 milijardi na početku 20. veka narastao na 5,4 milijarde do kraja istog stoleća. Prema izveštajima Population Reference Bureau-a procenjen broj stanovnika na planeti u 2013. godini iznioso je 7,23 milijardi stanovnika. Prognoze daljeg rasta stanovništva različite su, u zavisnosti od pristupa i uključivanja pojedinih faktora u projekcione modele. No, u istom izveštaju se navodi da će do 2050. godine stanovništvo narasti na 9,7 milijardi. Od 60-ih godina 20. veka do 2007. godine svetsko stanovništvo je raslo po stopi od oko 1,7% godišnje (UN 2009). U izveštaju Ujedinjenih nacija iz 2009. godine (World Population Prospects – the 2008 Revision) prognostikuje se usporavanje rasta stanovništva u narednih 40 godina na stopu od 0,75% (UNEP 2009). Međutim, stanovništvo neće usporavati odnosno rasti istom stopom u svim regionima u svetu. Najveća stopa rasta stanovništva očekuje se u zemljama koje do sada nisu imale dovoljno hrane, odnosno regionu saharske Afrike.Predviđena stopa rasta za ovaj region iznosi 1,9% (za 0,9% pad u odnosu na današnju stopu rasta). Za ostale delove sveta projektovan prosečno goodišnji pad stope rasta kreće se sa 1,6% na 0,55%. Ovo znači da će region sasaharske Afrike 2050. godine imati 1,753 milijarde stanovnika, ili 19% svetskog stanovništva (Crow, 2005), dok se za čitav afrički kontinent iziče procena od 2,4 milijade stanovnika (WPDS, 2014). Nagli porast stanovnika za samo 100 godina, rezultovao je velikim pritiskom na sve resurse planete. Posledice rasta se ogledaju u: velikom zahtevu za vodom i energijom, intenzivnom generisanju otpada, neogovornoj eksploataciji šumskih resursa i divljih životinja, velikom pritisaku na zemljišne resurse proizvodnjom hrane i urbanizacijom, iznad svega potrebi čoveka za materijalnim bogatstvima i moći. Sa porastom svetske populacije troše se veće količine vode, sve veći broj gradova u svetu, kao mesta na kojima se na malom prostoru koncentriše veliki broj ljudi, podrazumeva i intenzivniju potrošnju vode u datim područjima. Osim toga, za kvalitetan život velikog broja ljudi u urbanim sredinama neophodno je trošiti veće količine vode po stanovniku nego što je to slučaj u ruralnom okruženju . Rast potrošnje vode u zemljama u razvoju proistče usled intenzivnog razvoja industrije, ali i rasta nivoa higijene u domaćinstvima (Đorđević, 2013). I naravno klimatske promene su značajan činilac u rastu potrošnje vode pre svega u poljoprivredi. Što se tiče korišćenja zemljišta oko 11% površine Zemlje se nalazi pod usevima koji se koriste u ishrani i u tekstilnoj industriji. Usled porasta broja stanovnika za proteklih 60 godina površina obradivog zemljišta po glavi stanovnika se smanjila za 46% (sa 0,5 ha na oko 0,27 ha) (Đorđević, 2013). Eksploatacija ruda (minerala) dovela je do iscrpljivanja mnogih velikih nalazišta, te se sve više koristi osiromašena ruda.

30 

Procene i izveštaji ukazuju da je usled rasta svetske populacije proizvodnja nafte po broju stanovnika dostigla je svoj maksimum osadmedetih godina 20. veka. Međunarodna agenicja za energiju (The International Energy Agency) ukazuje da će rezerve nafte i gasa zadovoljiti potrebe za narednih 60 godina pri sadašnjoj stopi potrošnje, dok će rezerve uglja trajati još dva veka. Migracije stanovništva ka gradovima i širenje gradova je trend koji je započeo u drugoj polovini 20. veka i nastaviće se i dalje. Izveštaj “Budućnost svetske urbanizacije” Ujedinjenih nacija pokazuje da 54% stanovništva živi u gradovima. Poređenja radi, 1950. godine samo 30% stanovništva živelo je u urbanim područjima. Do 2050. godine procenjen broj stanovnika koji će živeti u gradovima iznosi 66% (UN 2014). Sa aspekta opterećenja na životnu sredinu, trend širenja gradova imao svoje negativne posledice. Nagli porast standarda življenja stanovništva, uz nedostatak rešavanja otpada i otpadnih voda doprineo je zagađivanju voda, komoditet do iscrpljivanja šuma i divljeg životinjskog sveta, a potrebe za energijom neprestano rastu. Umesto zaključka Osnovna ekološka saznanja o zakonitostima koje vladaju u prostoru u kojem se odvija život, kao i saznanja o načinima prilagođavanja i preživljavanja organizama, predstavljaju neophodnu naučnu osnovu za savremenu zaštitu životne sredine. Dakle od stepena osnovnih ekoloških znanja zavisi i efikasnost zaštite životne sredine, pa samim tim i budućnost savremene civilizacije i kvalitet života generacija koje dolaze. Zanimanje za ekološke probleme razvilo se tek 60- ih godina 20. veka, kada je primećen štetan uticaj pesticida na stanje ekosistema i zdravlje ljudi. Problemi uzrokovani intenzivnim korišćenjem fosilnih goriva i unošenjem hemikalija u atmosferu postavljaju ekološku krizu na mesto jednog od najvažnijih globalnih problema čovečanstva. Polje delovanja ekologije znatno je prošireno: danas ova nauka pomno ispituje čovekov odnos prema prirodi, budući da su antropogene aktivnosti postale neracionalne u sikorištavanju prirode. Prekomerna seča šuma, zagađivanje voda i interevencije u vodotocima, zagađivanje atmosfere, kisele kiše, efekt staklene bašte, globane klimatske promene i nuklearni otpad samo su neki od problema s kojima se primenjena ekologija danas susreće. Ekologiju kao nauku treba razgraničiti od zaštite životne sredine i zaštite prirode koje su primenjeni delovi ekologije kao nauke. Stoga je poistovećivanje ekologije sa zaštitom prirode i zaštitom životne sredine pogrešno. Posebno treba razlikovati komunalnu higijenu od ekologije. Isto tako treba razlikovati ekologa (diplomiranog ekologa, diplomiranog inženjera ekologije i dr.) od ekologiste (zaljubljenika u prirodu).

31 

Literatura Anand S.V (2013): Global Environmental Issues. 2: 632 doi:10.4172/ scientificreports.632 Amidžić, L. (2014): Ekologija, autorizovana skripta, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Beograd Božić, I. (1977): Šta je humana ekologija, Rad, Beograd Brown R.H., Konopljancev A.A, Ineson J., Kovalevski V.S (1972): Ground-water Studies, Unesco, Paris Chan A. (2007): THE IMPACT OF CLIMATE WARMING ON THE HYDROLOGY OF GLACIER AND SNOW

MELTING IN THE HIMALAYAS, Physical Climatology, Lectures Crow M.M. (2005): The New Competitive Global Environment, Arizona State University, Ćukanović, M. (1991): Ekološki izazov, Elit, Beograd Cvetković, D., Amidžić, L., Spasić, S. (2011): Strateški okvir zaštite biodiverziteta u Republici Srbiji. Naučni skup

sa međunarodnim učešćem „Zaštita prirode u XXI vijeku“, 20 – 23 Septembar 2011. Žabljak, Crna Gora. Zbornik referata (knjiga br 1), pp. 229-237. Zavod za zaštitu prirode Crne Gore & Ministarstvo održivog razvoja i turizma

Cvetković, D., Đorđević, S., Kukobat, T., Nikolić, M. (2014): Adaptacije na klimatske promene u oblasti biodiverziteta u Republici Srbiji. Deseta regionalna konferencija EnE14/ENV.net „Životna sredina ka Evropi“. Ambasadori održivog razvoja i životne sredine. Privredna komora Srbije. 5. jun. Beograd. Zbornik radova EnE14/ENV.net: Poglavlje 27 – Životna sredina i klimatske promene, рp. 135-140. ISBN 978-86-89961-00-3

Dowdeswell, J.A. 2006. The Greenland ice sheet and global sea-level rise. Science 311:963-964 Đorđević S., Vakanjac B., Babović N. (2013): Prečišćavanje otpadnih voda ekosistemskim procesorom u ruralnoj

zoni Tometino Polje. VII naučno-stručni skup sa međunarodnim učešćem: Planska i normativna zaštita životne sredine, Palić, april 2013, Zbornik radova.

Đorđević S., Prodanović S., Pavlović S., Cvetković D. (2013): Adaptacije korišćenja poljoprivrednog zemljišta na bazi regionalnih klimatskih modela, Zaštita životne sredine između nauke u prakse – stanje i perspektive, Naučno-stručna konferencija sa međunarodnim učešćem, Zbornik radova

Glavač, V., (2001): Naučne osnove ekologije, zaštite prirode i životne sredine, Ekološki leksikon, Barbat, Zagreb Gorz A.(1982): Ekologija i politika, Prosveta, Beograd Large, M. (1981): Social ecology, London Janković, M., Đorđević, V: Primenjena ekologija, Naučna knjiga, Beograd, 1981. Janković, M. M. (1995): Razvoj ekološke misli u Srbiji, Ekocentar, Beograd Milivojević M., Kokić-Arsić A., Kanjevac K, Intenzitet korišćenja resursa bitnih za život i opstanak ljudske vrste,

Mašinski fakultet Kragujevac, dostupno na http://www.cqm.rs/2010/pdf/5/01.pdfs Novitović O., Ranđić D., Novitović A., Zaštita životne sredine, Užice, 2009 Odum, E. P. (1974): Fundamentals of ecology. Third Edition. W. B. Saunders Company. Philadelphia, London,

Toronto. Odum, E. P. (1975): Ecology: The Link Between the Natural and the Social Sciences. Second Edition. Holt,

Rinehart and Winston, London Pešić, S. (2011): Osnovi ekologije. Univerzitet u Kragujevcu. Prirodno-matematički fakultet. Kragujevac. ISBN

978-86-6009-011-1. Population Reference Bureau, 2014: World Population Data Sheet,

http://www.prb.org/Publications/Datasheets/2014/2014-world-population-data-sheet/data-sheet.aspx Stanković, S. (1962): Ekologija životinja, Zavod za izdavanje udžbenika Narodne Republike Srbije, Beograd 0BSession G, 1995: Deep Ecology for the Twenty-first Century, Readings on the Philosophy and Practice of the

New Environmentalism, Shambhala Publications Stevanović, B., Janković, M. M. (2001): Ekologija biljaka sa osnovana fiziološke ekologije biljaka. NNK

International. Beograd. Stojanović, R. (1984): Na putu ka visoko industrijalizovanom socijalizmu, Savremena administracija, Beograd Smith, T.M., Smith, R. L. (2009): Elements of ecology. – Seventh edition, Pearson Benjamin Cummings, USA UNEP 2009, Annual report, United Nations Environment Programme, 2010 15BWorld Urbanization Prospects, The 2014 Revision, UN, New York, 2014  

32 

33 

Zaštita životne sredine Slađana Đorđević

Životna sredina Pod pojmom životne sredine podrazumevaju se prirodne i radom stvorene vrednosti u kojima čovek živi i u kome su smeštena naselja, dobra u opštoj upotrebi, industrijski i drugi objekti. Jednostavnije rečeno životnu sredinu čini prirodno okruženje tj. voda, vazduh, zemljište, biljni i životinjski svet, klima, jonizujuće i nejonizujuće zračenje,vibracije buka ali isto tako i okruženje koje je stvorio čovek tj. naselja, razni objekti i infrastruktura. Da bi se održao život potrebna je dovoljna količina resursa (viode, vazduha, hrane), takođe zaštita od nepovoljnih klimatskih promena i energetskih polja (Lješević,2010), ali i svi produkti savremenog vremena bez kojih moderan čovek ne bi mogao opstati. Životna sredina se odlikuje velikom varijabilnošću i heterogenošću uvremenu i prostoru, što je rezultat delovanja stalno promenljivog kompleksa ekoloških uslova (Novitović, 2009); otkriva i nudi određene ekološke probleme, na koje se organizmi različito prilagođavaju u skladu sa svojim genetičkim mogućnostima. Pored toga, ona pruža mogućnost da se na istom mestu nasele vrste koje isti ekološki problem rešavaju na različit način, s obzirom da imaju različite prilagođenosti. Sistemi životne sredine U teorijskim postavkama o sistemima životne sredine ukazuje se na ošte karakteristike, odnosno svojstva koja mora da zadovolji svaka celina kako bi mogla biti smatrana za sistem:

- sistem čini kompleks uzajamno povezanih elemenata koji čine kvalitativnu celinu; - sistem se nalaziu jedinstvu sa svojim okruženjem; - svaki sistem predstavlja deo sistema višeg reda; - sistem se sastoji iz supsistema (sistema nižeg reda).

Topološki sistemi (ekosistemi) životne sredine vezani su za odgovarajući visinski pojas, pojas klimatsko-planetarne zone I lokalitet u odnosu na topografsku površinu Zemlje. Predeoni geosistemi (predeli) predstavljaju skupove geotopa istog ili sličnog karaktera i zahvataju veće prostranstvo. Regionalni geosistemi su izdiferencirane teritorije, čiji rasprostranjenje, karakteristike i razvoj su potčinjeni zakonitostima širionske zonalnosti i visinskim pojasevima.Različitosti unutar geografskog prostora omogućuavaju izdvajanje prostornih celina, odnosno regija. Kod određivanja regija,

34 

podjednako su važni svi geografski faktori (reljef, klima, hidrografija i drugi), i svi socio-ekonomski faktori (ekonomija, društveni odnosi, stepen tehnološkog razvoja. (Mišković, 2009) Savremeni problemi životne sredine Ako pođemo od građanske teorije i pristupa problemima životne sredine, uočavamo da savremeno društvo i nauka su u velikoj protivrečnosti na ovom planu: ekonomija kroz profit i kapital iskazuje negaciju upravo na planu životne sredine. Potrebe ljudskog društva i kapaciteti, odnosno mogućnsoti životne sredine stoje u direktnoj protivurečnosti. Sociologistički pristup u odnosu čoveka i životne sredine polazi od činjenice da je društvo to koje remeti životnu sredinu i da je ono jedino jedino pozvano i u mogućnosti da je vrati u normalno stanje (Lješević, 2010). Priroda je društveni prostor, odnosno tlo društvene aktivnosti koje obezbeđuje bogatstva društvu bez utvrđenih kontrola. Na pitanje "Šta su globalni problemi životne sredine sa kojima smo danas suočeni?", većina stanovništva bi navela klimatske promene, zagađenje i energetsku krizu. Nedovoljno razvijena svest pokazuje zanemarivanje drugih, jednako opasnih problema, kao i njihovu međusobnu povezanost. U prethodnom poglavlju prikazane su ekološke pretnje na globalnom nivou sa kojima se suočilo čovečanstvno na samom početku 21. veka. Zaoštravanje problema životne sredine možemo prikazati kroz premašivanje kapaciteta planete, odnosno povećanje ekološkog otiska. Može li kapacitet biosfere u perspektivi može da podnese opterećenje koje nameću ljudska proizvodnja i potrošnja? Istraživanja globalnog kapaciteta pokazala su da čovečanstvo "prisvaja" 40% neto proizvoda fotosinteze (Vitousec et al., 1986). Ukoliko kapacitet nosivosti definišemo kao maksimalno opterećenje koje stanovnici mogu nametnuti životnoj sredini, postaje jasno da opterećenje postaje funkcija ne samo broja stanovnika nego i potrošnje po glavi stanovnika. Ekološki otisak (Ecological Footprint) predstavlja određujući nivo potrošnje resursa i generisanja otpada koji prevazilazi održivu prirodnu proizvodnju i moć asimilacije u prostornom smislu. Tako dobijamo razliku između ekološkog otiska date ekonomije i stanovništva sa jedne strane i sa druge strane geografske oblasti koju zauzima. Izračunavanjem ekološkog otiska došlo se do saznanja da čovečanstvo danas u proseku na globalnom nivou, živi izvan limita nosivovog kapaciteta Zemlje. U izveštaju WWF-a 2014 "Living planet" ukazuju kako ekološki otisak nastavlja da raste (podaci iz 2008. godine ukazuju da je globalni hektar po glavi stanovnika 2,8, dok je prirodni biološki kapacitet 2,1). Prvih 10 zemalja sa najvećim ekološkim otiskom po osobi su Katar, Kuvajt, Ujedinjeni Arapski Emirati, Danska, Sjedinjene Američke Države, Belgija, Australija, Kanada, Holandija i Irska. Ipak, prema Globalnom indeksu, najveći gubitak biodiverziteta od 1970. godine zabeležen je u manje razvijenim zemljama, što ukazuje na činjenicu da najsiromašnije i najranjivije zemlje ispaštaju zbog životnog stila

35 

stanovnika razvijenih zemalja (WWF, 2014). Smanjenje biokapaciteta (biološki kapacitet određenog regiona da regeneriše resurse) određene zemlje dovešće do toga da ta zemlja mora uvoziti neophodne resurse iz ekosistema drugih zemalja – potencijalno na dugoročnu štetu tih zemalja. U regionu eks-Jugoslavije, u istom izveštaju se navodi da Srbija troši 1,43 planete, Bosna i Hercegovina 1,46, Hrvatska 1,86, dok najviše troši Slovenija - 2,64 planete. U Dunavsko-karpatskom regionu Bugarska troši 20% više resursa u poređenju sa potrošnjom iz 2010. godine. Stanovnici Bugarske i Mađarske žive kao da imaju na raspolaganju dve planete, a u Rumuniji i Srbiji kao da na raspolaganju imaju 1,5 planeta. Prosek za Evropsku uniju je 2,7 planeta (SEPA). Zagađenje životne sredine je najveći globalni istorijski problem. Uzmimo primer kontaminiranih lokacija za područje Evrope kojih je prema proceni Evropske agencije za zaštitu životne sredine oko 250.000 (podaci koji su dostupni za zemlje članice EEA) a procene su da će do 2050. godine taj broj narasti na 3.000 000 (Đorđević,2010). U skoro svim dokumetima relevantnih međunarodnih organizacije opisano je 15 glavnih/aktuelnih problema zaštite životne sredine, i to:

• Zagađenje vazduha, vode i zemljišta, • Klimatske promene kao rezultat globalnog zagrevanja, • Prenaseljenost, • Iscrpljivanje prirodnih resursa, • Odlaganje otpada, • Degradacija zemljišta, • Gubitak biodiverziteta i erozija genetičke raznovrsnosti, • Deforestacija, • Zakišeljavanje okeana, • Oštećenje ozonskog omotača, • Kisele kiše, • Urbanizacija (širenje gradova i infrastrukture), • Energetska neefikasnost, • Zdravlje stanovništva, • Genetski inženjering.

Međusobna povezanost izazova u oblasti životne sredine Konkretni problemi životne sredine koji su imali lokalni efekat, rešavali su se kroz ciljanu politiku i instrumente za rešavanje pojedinačnih pitanja (otpad, zaštita pojedinih vrsta i dr.). Međutim od poslednje decenije 20. veka, usled spoznaja difuznih pritisaka iz različitih izvora, dolazi do intenzivnijeg fokusiranja na integraciju problema koji se odnose na životnu sredinu u okviru sektorskih politika.

36 

Današnji glavni izazovi u oblasti životne sredine sistemskog su karaktera i ne mogu se rešavati izolovano. Konkretno, četiri prioritetne oblasti (klimatske promene, priroda i biodiverzitet, korišćenje prirodnih resursa i otpada i životna sredina i zdravlje) povezane su nizom direktnih i indirektnih veza. Niz veza između problema u oblasti životne sredine u sprezi sa događajima u svetu ukazuje na postojanje sistemskih razlika u oblasti životne sredine, odnosno na potencijalni gubitak ili oštećenje čitavog sistema a ne samo jednog elementa (EEA 2010).

Tabela 1. Povezanost izazova u oblasti životne sredine

Kako vertikalno utiče na horizontalno

Klimatske promene Priroda i biodiverzitet Korišćenje prirodnih resursa i otpada

Životna sredina i zdravlje

Klimatske promene

Direktne veze: Promene fenologije, invazivne vrste, promene količine vode koju zemlja ne može da upije Indirektne veze: Preko promena u pokrivenosti zemljišta, Preko poplava i suša

Direktne veze: Promene u uslovima rasta biomase Indirektne veze: Preko promena u pokrivenosti zemljišta, Preko poplava i suša

Direktne veze: Porast toplotnih talasa, promene u bolestima, kvalitetu vazduha Indirektne veze: Preko promena u pokrivenosti zemljišta, Preko poplava i suša

Priroda i biodiverzitet

Direktne veze: Ispuštanje gasova sa efektom staklene bašte (poljoprivreda, šumarstvo, rezervoari ugljenika) Indirektne veze: Preko promena u pokrivenosti zemljišta

Direktne veze: Usluge ekosistema, bezbednost hrane i vode Indirektne veze Preko promena u pokrivenosti zemljišta, preko poplava i suša

Direktne veze: zona za rekreaciju, regulisanje kvaliteta vazduha, lekovi Indirektne veze Preko promena u pokrivenosti zemljišta, preko poplava i suša

Korišćenje prirodnih resursa i otpada

Direktne veze: Ispuštanje gasova sa efektom staklene bašte (proizvodnja, ekstrakcija, upravljanje otpadom) Indirektne veze: Preko promena u pokrivenosti , preko poplava i suša

Direktne veze: Osiromašenje zaliha, zagađenje vode, zagađenje i kvalitet vazduha Indirektne veze Preko promena u pokrivenosti , preko poplava i suša, preko potrošnje

Direktne veze: Opasan otpad i emisije, zagađenje vazduha i vode Indirektne veze Preko promena u pokrivenosti , preko poplava i suša, preko potrošnje

Izvor: Životna sredina u Evriopi, stanje i izgledi u 2010, EEA

37 

Pojam i ciljevi zaštite životne sredine Pod zaštitom životne sredine podrazumeva se svaka ljudska aktivnost čiji je zadatak očuvanje nezagađene ili nedegradirane sredine, ili pojedinih njenih elemenata, estetskih karakteristika ili funkcija sredine (Lješević 2010). Potrebno ju je posmatati kao multidisciplinarnu, te stoga predstavlja trajnu obavezu svih članova društva. Svaki poremećaj stanja životne sredine dovodi do ekoloških poremećaja i poremećaja socijalnih odnosa, koji su međusobno povezani i uslovljeni. Univerzalna deklaracija o pravima čoveka sa novim 31. članom glasi: ''Svako ljudsko biće ima pravo na održavanje ekološke ravnoteže u svojoj životnoj sredini, koju deli sa svim ostalim živim bićima, životinjama i biljkama, čiji opstanak, kao garancija sopstvenog opstanka, treba da bude osiguran." Ciljevi zaštite životne sredine jesu zaštita očuvanja zdravlja i života ljudi, kvaliteta ekosistema, zaštita biljnih i životinjskih vrsta i kulturnih dobara čiji je tvorac čovek, očuvanje ravnoteže i ekološke stabilnosti prirode, racionalno i adekvatno korišćenje prirodnih resursa, itd. Svaka eksploatacija prirodnih resursa može dovesti do poremećaja ekološke ravnoteže, jer su prirodna bogatstva kvantitativno ograničena i mogu apsorbovati zagađenja i neutralisati štetna dejstva samo do određenih granica. Globalna ekološka ravnoteža svakim danom postaje sve aktuelnija, što nameće potrebu primene odgovarajućih instrumenata koji deluju u okvirima tržišta. S ciljem ublažavanja globalnih klimatskih promena, usvojen je poseban protokol - Kyoto Protocol. Odredbe Protokola zahtevaju od visokorazvijenih industrijskih zemalja da smanje emisiju štetnih gasova ispod nivoa koji su postojali pre 1990. godine. Međunarodna regulativa u oblasti zaštite životne sredine još uvek nije dostigla onaj nivo koji bi omogućio miran život svih stanovnika i svih živih bića na našoj planeti. Donose se razni protokoli, konvencije, deklaracije i sporazumi, ali se to, po pravilu, čini kada je životna sredina već ugrožena, a ređe kada je to potrebno radi sprečavanja njenog ugrožavanja. Međunarodni pravni osnov regulisanja zaštite životne sredine Danas, sve razvijene zemlje i većina zemalja u razvoju imaju pravnu regulativu iz oblasti zaštite životne sredine (Đarmati i sar., 2008). Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omnotača, doneta 1985 u Beču, predstavlja mehanizam za međunarodnu saradnju i istraživanje ozonskog omotača I efekata hemikalija koje izazivaju njegovo razaranje. Montrealski protokol, usvojen 1987 propisuje smanjenje freona najpre za 50%, a zatim je usledila izmena 1990. da se potpuno obustavi upotreba freona. Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju doneta 1992. godine u Riju sadrži 27 principa sa ciljem da vode ka budućem održivom razvoju u svetu.

38 

Konvencija o biološkoj raznovrsnosti, doneta takođe 1992. godine u Riu, od zemalja potpisnica traži da svojim prirodnim resursima raspolažu na održiv način kako ne bi došlo do preterane eksploatacije. Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime (Rio 1992), donošena je sa ciljem uspostavljanja sistema za razmenu podataka o gasovima koji stvaraju efekat staklene bašte. Rešavanje pitanja načina ograničavanja emisije tih gasova odloženo je za neki budući trenutak. Tu je i Princip o upravljanju, zaštiti i održivom razvoju svih tipova šuma (Rio 1992.), a Agenda 21 predstavlja deklaraciju o namerama i obavezivanje na održivi razvoj u dvadeset prvom veku. Kjoto protokol, usvojen 1997. godine u Kyotu, predstavlja unapređenu Okvirnu konvenciju UN o promeni klime. Prtokolom je definisano smanjenje gasova staklene bašte za 5,2% kroz smanjenje kvote proizvodnje CO2 i plaćanje i osiguranje tehnologija od strane razvijenih zemalja nerazvijenim. Stokholmska konvencija, doneta je 2001. godine u Stokholmu sa ciljem zabrane upotrebe postojanih organskih zagađujućih supstanci. Pravni osnov zaštite regulisanja zaštite životne sredine u Srbiji U periodu o 50-ih do 90-ih godina, u Srbiji su pitanja životne sredine tretirana kao pitanja javnog zdravlja ugrađena u korpus zakona iz oblasti zdravlja i sanitarnog nadzora (Živković, 2014). Donošenjem i stupanjem na snagu Zakona o zaštiti životne sredine 1991. godine nastaje period izdvajanja životne sredine kao posebne pravne celine. Međutim ovim zakonom se nisu uspeli regulisati postojeći problemi u zaštiti životne sredine, jer zakon nisu pratili odgovarajući zakonski i podzakonski akti koja bi detaljnije regulisali ovu oblast (pitanja koja se odnose na kvalitet vazduha, voda, zaštitu od buke, zaštita prirode, upravljanje hemikalijama, otpadom i dr., podrazumevaju pojedinačnu regulativu za svaku od tih oblasti. Veoma važan skup zakona u oblasti zaštite životne sredine usvojen je 2004. godine: Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja. Implementacija ovog seta paketa je predstavljala sledeći ključni izazov u perid 2004-2009. godine. Slabi kapaciteti državne administracije, nespremnost države za primenu usvojenih zakona, stanje ekonomije i nejednak položaj onih koji bi trebalo da se usklade sa zakonskim odredbama bili su ključni faktori nedovoljne implementacije. Podnošenjem kandidature za članstvo u Evropskoj uniji 2009. godine, u Republici Srbiji je iste godine usvojen je Zakon o dopunama i izmenama Zakona o zaštiti životne sredine i donet veći broj sektorskih zakona, kao odraz političke volje, ali bez prethodnih ozbiljnih analiza. Iako je njihovo donošenje imalo poželjne promene, i dalje ih karakteriše izostanak ozbiljnog rešavanja nagomilanih problema u

39 

životnoj sredini (Jovanović,2012). Usvojenim zakonima bilo je predviđeno velikog broja podzakonskih akata u roku od godinu dana od njihovog donošenja, kako bi se odredbe što pravilnije i promenjivale. Mnogi od podzakonskih akata su donete godinama kasnije ,a neki ni danas ne, što je stvorilo pravnu prazninu i time nepovoljno uticalo na proces implementacije. Planska i normativna zaštite životne sredine Ekološka dimenzija u prostornom planiranju- Tek od kraja 70-tih godina 20. veka u planove se uvodi pojam "životne sredine" koji vremenom dobija složenije dimenzije ekološkog planiranja. Analize uzroka degradacije naseljenog ili nenaseljenog prostora vršene u Evropi krajem 80-tih godina ukazale su na sledeće:

1. sektorski pristup u planiranju predstavlja jedan od osnovnih uzroka degradacije prostora. Pored toga u prostornom i urbanističkom planiranju nisu dovoljno ispitani socijalni i ekonomski koreni degradacije prostora;

2. većina gradskih ili regionalnih politika_direktno ili indirektno utiče na kvalitet sredine na prirodni ambijent, na vodu, vazduh, zemljište, na pejsaž itd., ali u sektorskom načinu planiranja ovaj uticaj nije saglediv;

3. veliki broj problema grada direktno ili indirektno utiče na promene globalne sredine, između ostalih i problem enormnog širenja grada ima ozbiljne repekusije na čitav ekološki sistem prostora;

4. nedovoljna pažnja posvećena urbanim centrima koji služe kao stožer okupljanja stanovnika samo u slučaju višeg kvaliteta života u njima; u protivnom dolazi do centrifugalnih procesa koji ugrožavaju prostor u celini;

5. komunikacije (zavisne od lokacije!) predstavljaju "motor razvoja" urbanog društva Evrope; kočnice ovog motora su: neizdiferencirana i beskrajna predgrađa koja izoluju pojedinca / kao i visokospecijalizovano korišćenje zemljišta u centru grada koje izaziva funkcionalne enklave i socijalna geta;

6. problemi komunikacija su poznati: izlivanje kanalizacije (gradske, industrijske, poljoprivredne), periodično zagađenje vazduha grejanje u zimskom periodu), periodična i mestimična buka kao i ostale posledice gustog saobraćaja, zagađenost vazduha (saobraćaj, industrija, energetika).

Sektorsko rešavanje navedenih problema, kao sastavni deo metoda funkcionalnog planiranja, nije moglo da pomogne u njihovom rešavanju usled njihove međuzavisnosti. Sektorsko rešenje jednog problema često izaziva drugi problem.

40 

To je i razlog osnovne poruke ove analize: umesto sektorskog treba pristupiti integralnom načinu, planiranja prostora. Integralni pristup pak zahteva strategiju zasnovanu na kontroli celog prostornog sistema uz integralno odlučivanje na ključnim pitanjima da bi se došlo do kontrole celog sistema, napokon, neophodno je široko razumevanje uzroka problema (socijalnih, ekonomskih, kulturnih i ostalih). Temom integralne analize kompleksnih sistema među koje spada i prostor (grada, regiona, države, sveta) na svoj način bavio se Jay Forrester, američki teoretičar dinamike kompleksnih sistema. Nastojeći da svede kompleksne sisteme na ograničen broj parametara koje je moguće razumeti i kojima je moguće upravljati, Forrester je postavio dinamičke modele za brojne kompleksne sisteme kao što su grad, industrija, svet droge i globalni svet. Definišući svet u vidu kompleksnog dinamičkog sistema, na principu međuzavisnosti nekoliko ključnih faktora, Forrester je 1971. godine Rimskom klubu prikazao svet preko pet dinamičkih faktora: stanovništvo, zagađivanje, prirodni resursi, kapitalno investiranje i poljoprivredni kapaciteti. Pozitivne ili negativne povratne sprege između ovih elemenata modela vrše stalne promene stanja svakog od ovih elemenata. Na primer, smanjenje broja stanovnika znači smanjenje stepena zagađivanja što dalje izaziva smanjenje stepena smrtnosti čime se opet izaziva povećanje broja stanovnika itd. Važan element u ovom modelu čini i zagađivanje, odnosno one akcije koje se preduzimaju da bi se rešili određeni problemi a koje zapravo stvaraju nove probleme. Intenzivna upotreba veštačkih đubriva tako povećava proizvodnju hrane ali istovremeno dovodi do opasnog zagađivanja voda. Ubrzani ekonomski razvoj podiže materijalni standard ljudi, ali povećava društvenu napetost, zagađenost i razaranje prirodnih resursa. Razne akcije kao što su kontrola rađanja, razvoj efikasnijeg poljoprivrednog doprinosa, povećano recikliranje prirodnih resursa, mogu biti efikasne ali ih, pre svega, treba ceniti u kontekstu njihovog ukupnog delovanja na sve elemente globalnog sveta. Pokušaji demografa sa merama kontrole rađanja, ekologa sa merama za sprečavanje destrukcije prirode ili poljoprivrednih eksperata za povećanje proizvodnje hrane zahtevaju integralni pristup i analitičku metodologiju koja bi objedinila čitav planerski postupak. Nova metodologija unapređenja životne sredine je zasnovana na integralnom pristupu planiranja sredine, uz prethodno pažijivo postavljanje dijagnoze nova metodologija unapređenje sredine (urbane, ruralne ili prirodne) utvrđena je preko dva osnovna cilja:

- uspostavljanje kvalitetne sredine kao preduslova uspešnog razvoja; - smanjenje globalne zagađenosti sistematskom eliminacijom uzroka.

U prostornom planiranju postoji nekoliko elementarnih problema koji otežavaju realizaciju ovih generalnih ciljeva. Pre svega, sektorski (parcijalni) pristup umesto integralnog (sistemskog) onemogućava utvrđivanje odgovarajuće dijagnoze na nivou sistema, tako da planerska rešenja sektorski definisana najčešće pogrešno usmeravaju odluke.Osim toga, između analize, sinteze sprovođenja planova i razvojnih politika ne postoji dovoljno proceduralne integrisanosti. Sektorski pristup u svim fazama dovodi do sektorske orijentacije institucija bez dovoljne koordinacije. Na ovaj

41 

način pripremljene odluke u jednom sektoru (npr. saobraćaj) izazivaju redovno probleme u drugom (npr. životna sredina). Pored ovoga u evropskim razmerama je uočeno nedovoljno razumevanje problema usled:

- neodgovarajuće edukacije i propagande; - nedostatka adekvatnog tehničkog znanja; - nedostatka ažurnih i tačnih informacija; - ograničenih finansijskih sredstava.

Osnovni metodološke principe kod prostornog planiranja koji se tiču životne sredine:

1. Koordinacija integracija međuzavisnih prostornih problema u društvenom razvoju, saobraćaju, korišćenju zemljišta, investicijama i drugim domenima. Ovo podrazumeva isključivanje tzv. sektorskog pristupa u prostornom planiranju odnosno zahteva uvođenje sinteznog metoda razmišljanja od početnih faza analize.

2. Kontrolisano korišćenje resursa i kontrolisani rast čime se izbegava totalno iscrpljivanje resursa na osnovu jednog plana. Osnovni zadatak u takvom pristupu predstavlja očuvanje resursa i za sledeće generacije. Ovo podrazumeva da se pored suzdržane eksploatacije planom definišu i mere rekultivacije i rehabilitacije, mogućnosti obnove resursa, mere optimizacije korišćenja, istraživanja novih izvora i dr. (u engleskom jeziku za ovo se koristi izraz sustainable growth).

3. Definisanje odgovornosti za stanje životne sredine na svim nivoima. Prostorni plan u tom pogledu treba da definiše kriterijume za kvalitet osnovnih pokazatelja kvaliteta životne sredine i merila za ponašanje pojedinih korisnika prostora.

4. Transgranična saradnja po pitanjima životne sredine. Prostorni plan u tom pogledu treba da definiše odnose sa regionima izvan granica plana gde je moguće očekivati uzročno-posledične veze: zagađenost reka, vazduha, deponovanje opasnog otpada, eksploatacija prirodnih resursa i slični parametri.

Procena uticaja projekata na životnu sredinu Procena uticaja na životnu sredinu kao formalni postupak koji danas poznajemo, nastao je kao rezultat narastanja svesti o potrebi zaštite životne sredine. Prvi put se pojavljuje u Zakonu o nacionalnoj politici zaštite životne sredine, 1969. godine u SAD (Wathern, 1995). Procena uticaja na životnu sredinu predstavlja sredstvo kojim se obezbeđuje dase potencijalno značajni negativni uticaji nameravanih zahvata (projekata) u životnojsredini pravilno procene i da se uzmu u obzir u procesu planiranja, projektovanja iodobravanja planova i projekata. Prva direktiva o proceni uticaja pod nazivom "Direktiva o proceni uticaja određenih javnih i privatnih projekata na životnu sredinu" (Direktiva 85/337EEC) doneta je 1985. godine sa obavezom članica Evropske zajednice da zahteve iz Direktive ugrade u svoje zakonodavstvo do 1988. godine

42 

(Stojanović, 2008). Posle prve dve decenije primene, širom sveta uočena su ograničenja ovog instrumenta kod procena planova i programa, zbog čega je u poslednje dve decenije razvijen poseban instrument za procenu uticaja razvojnihdokumenata na višim nivoima planiranja – strateška procena planova i programa. Direktiva 85/337/EEC doživela je amandmane sa Direktivom 97/11/EC. Glavne izmene se odnose na poboljšanje sledećih faza procesa procene: odlučivanje o potrebi procene uticaja, definisanje obuhvata procene, ocenjivanje adekvatnosti i kvaliteta izveštaja o proceni uticaja projekata, obavezno razmatranje alternativa i unapređenje procesa uključivanja javnosti u donošenje odluka. Ekonomska komisija UN za Evropu donela je konvenciju o proceni uticaja u prekograničnom kontekstu (konvencija ESPOO) 1991. godine sa primenom od 1997. godine, koja utvrđuje obavezu zemalja potpisnica za razmenu informacija o razvojnim projektima koji mogu imati prekogranične uticaje na životnu sredinu i komplementarna je sa EU direktivom o PUP U Srbiji je 2009. godine donet Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu kojim se procene uticaja za projekte koji mogu imati značajne uticaje na životnu sredinu, sadržaj studije o proceni uticaja na životnu sredinu, učešće zainteresovanih organa i organizacija i javnosti, prekogranično obaveštavanje za projekte koji mogu imati značajne uticaje na životnu sredinu druge države, nadzor i druga pitanja od značaja za procenu uticaja na životnu sredinu. Strateška procena uticaja na životnu sredinu Strateška procena uticaja na životnu sredinu SPU predstavlja neophodan instrument u procesu planiranja, jer se njom definišu konkretni problemi na nekom području, koji mogu biti rešeni adekvatnim, ekološki opravdanim, planskim rešenjima (Tomin-Rutar, 2011). Podrazumeva proces vrednovanja planskih rešenja u odnosu na ciljeve i indikatore definisane u samoj strateškoj proceni uticaja, kao i specifične namene područja za koji se donosi plan. Evropska unija je, posle dugogodišnjeg razmatranja, 2001. godine donela Direktivu2001/42/EC o strateškoj proceni životne sredine (EU Parlament, 2001). Evropska unija ostavila je rok za primenu SPU-direktive od tri godine (do 2004), za koje vreme je trebalo razraditi procedure za primenu direktive u pojedinim zemljama i uputstva za izradu SPU. Ovadirektiva ne isključuje procenu uticaja projekata, već definiše okvir za izradudetaljnih procena uticaja investicionih projekata prema odredbama Direktive85/337/EEC, odnosno amandmana na tu direktivu 97/11/EC. Cilj ove direktive je postizanje visokog nivoa zaštite životne sredine kroz uključivanje faktora bitnih zaživotnu sredinu u procesu pripreme i usvajanja planova. Prema Direktivi, strateška procena uticaja planova na životnu sredinu je proces koji obuhvata sledeće faze:

- odlučivanje o potrebi izrade SPU, - izrada izveštaja SPU, - ocenjivanje kvaliteta izveštaja, - konsultacije sa zainteresovanim stranama,

43 

- konsultacije o prekograničnimefektima, - donošenje odluke i - monitoring implementacije SPU.

U ovom kontekstu, prema Fischer-u (2007), SPU se može videti kao:

- strukturisan, rigorozan, participativan, otvoren i transparentan postupak zasnovan na proceni uticaja na životnu sredinu (PUS), kakav se posebno primenjuje na planove i programe koje pripremanju javne planerske vlasti i povremeno privatne organizacije,

- participativan, otvoren i transparentan postupak, koji možda nije zasnovan na PUS, na fleksibilniji način primenjen na strategije koje pripremaju javne planerske vlasti, a povremeno privatne organizacije, ili

- fleksibilan postupak koji nije zasnovan na PUS, primenjen na zakonske predloge i druge strategije, planove i programe u političkom/kabinetskom donošenju odluka.

Prvi korak u izradi SPU čini definisanje obuhvata studije: predmet, sadržaj i ciljevi. U ovoj fazi je bitno da se determinišu ključna pitanja i problemi koji imaju direktan uticaj na stanje životne sredine. Posebno važan segment, sa stanovišta zaštite životne sredine jeste izbor vatrijantnih rešenja plana, koja predstavljaju različite pristupe rešavanju konkretnih problema (Stevanović, 2011). Realizacija SPU plana ili projekata na životnu sredinu, koja uspostavlja balans između ciljeva i razvoja životne sredine ima osnovne pretpostavke jasno definisanih ciljeva, i precizno određenih indikatora i kriterijuma. Ciljevi se definušu u skladu sa Zakonom o strateškoj proceni utcaja na životnu sredinu, stav 14, a izbor indikatora se vrši na osnovu odlika i sadržaja parametara životne sredine na koju se SPU odnosi. Najčešće korišćena metoda za određivanje kriterujum je tzv. višekriterijumska analiza planskih uticaja na stanje životne sredine, kojiom se definišu (Stevanović, 2011): veličina uticaja, prostorne razmere i dužina i trajanje uticaja planskih rešenja. Standardi upravljanja zaštitom životne sredine Interesovanje za održanje i poboljšanje kvaliteta životne sredine i zaštite zdravlja ljudi sve više raste i stoga organizacije svih veličina sve više pažnje posvećuju potencijalnim ekološkim uticajima svojih aktivnosti, proizvoda i usluga. Ekološki učinak neke organizacije postaje sve važniji za interne i eksterne zainteresovane strane. Postizanje ispravnog ekološkog učinka zahteva od organizacije da prihvati obavezu da sistematski pristupi uvođenju sistema ekološkog upravljanja SEM (EMS - Environmental Management Systems) i njegovom kontinualnom poboljšanju. Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) predstavlja svetsku federaciju nacionalnih organizacija za standardizaciju. Ovo znači da zemlje širom sveta u velikoj meri članice ISO, učestvuju u izradi teksta standarda, razmatranju nacrta standarda i glasanju o konačnom tekstu standarda. Standard je usvojen ako za njega glasa 75% članica učesnica. Nakon usvajanja od strane ISO-a,

44 

nacionalne organizacije za standardizaciju ga mogu prihvatiti kao takvog ili ga prevesti i usvojiti kao nacionalni standard (Pešić,2009). Srbija je članica ISO-a. Sve standarde koji se odnose na kvalitet i životnu sredinu prevode i usvajaju nacionalne komisije za standarde Instituta za standardizaciju Srbije (ISS). Tako usvojeni standardi imaju identičan naziv i oznaku kao i originalan standard, uz dodatak nacionalnog obeležja SRPS (npr. SRPS ISO 9001 identičan je standard kao i ISO 9001).

Tabela 2: Menadžment-sistemi i standardi (Sajfert, 2006 Mihajlović, 2009)

R. br. Naziv Oznaka Zainteresovana strana 1. Sistem upravljanja kvalitetom – QMS

(Quality Management System) ISO 9001:2000 Korisnik

2. Sistem upravljanja zaštitom životne sredine – EMS (Environmental Management System)

ISO 14001:1996 Zajednica

3. Sistem upravljanja zdravljem i bezbednošću zaposlenih - OH&SMS (Occupational Health and Safety Management System)

OHSAS 18001:1999 Zaposleni

4. Sistem upravljanja korporacijskom društvenom odgovornošću – CSRMS (Corporate Social Responsibility Management System)

SA 8000 Društvo

5. Menadžment sistem bezbednosti hrane - FSMS (Food Safety Management System)

HACCP/ISO 22000:2005

Kupac

6. Menadžment sistem bezbednosti informacija - ISMS (Information Securituy Management)

ISO/IEC 27001:2005

Akcionari

7. Kompetentnost ispitnih i metroloških laboratorija - CTCL (Competence of the testing and calibration laboratories)

ISO/IEC 17025:2005 Kupac

8. Menadžment-sistem pouzdanosti- DMS (Dependability Management System)

E 60300 Kupac

Standardi serije ISO 9000 Prva verzija serije standarda ISO 9000 izdata je 1987. godine i delimično je promenjena 1994. godine. Mnogo obuhvatnija revizija izvršena je 2000. godine, kada je i nastao model novog standarda ISO 9001:2000, koji je sada objedinio u sebi i norme vezane za upravljanje zaštitom životne sredine, sprovođenje politike zaštite na radu, upravljanje rizikom i upravljanje sigurnošću informacija Standardi serije ISO 9000 se sastoje od sledećih standarda (Mihajlović,2009):

• ISO 9000:2005 – Menadžment-sistemi upravljanja kvalitetom – Osnove i rečnik • ISO 9001:2000(8) - Menadžment-sistemi upravljanja kvalitetom – Zahtevi

45 

• ISO 9004:2000(8) - Menadžment-sistemi upravljanja kvalitetom – Smernice za poboljšanje performansi

ISO 9001 je internacionalno priznat standard koji obezbeđuje smernice za ustanovljavanje, poboljšavanje i održavanje efektivnog sistema upravljanja u nekoj organizaciji. Ustanovljen kao međunarodno priznat nevladin standard, ISO 9001 je inicijalno bio orijentisan na proizvodnju, ali sada je priznat kao izvanredan sistem menadžmenta za ma koju organizaciju, uključujući uslužne organizacije kao što su zdravstvene i obrazovne. ISO 9001:2000 visoko je poštovan od strane biznisa i industrije i priznat kao superioran sistem za osiguranje visokih performansi. Standardi serije ISO 14000 Opšta svrha ovih smernica jeste da organizacijama obezbedi pomoć pri sprovođenju i poboljšanju SEM. Smernice su konzistentne sa koncepcijom održivog razvoja i kompatibilne sa različitim kulturnim, socijalnim i organizacionim okvirima. "ISO 14000 je naziv za seriju standarda koji se odnose na sistem zaštite životne sredine. Serija ISO 14000 nastala je kao odgovor na svakodnevno povećanje brige o zaštiti životne sredine i proporcionalnom povećanju broja zakona koji obrađuju segment zaštite žviotne sredine. Obuhvata više od 25 standarda koji se bave važnim pitanjima kao što su analiza životnog ciklusa proiozvoda, ekološko označavanje, procena učinka na zaštiti životne sredine, ali i pitanja gasova staklene bašte i karbonskog otiska (Jovanović, 2013). Najznačajni standardi iz serije ISO 14000 su standardi upravljanja životrnom sredinom ISO 14001 i ISO 14004. ISO 14001 je jedan od prvih standarda „rysk management“-a, uz ISO 9001. Svrha standarda je stavljanje pod kontrolu rizika zagađenja životne sredine. Standard ISO 14001:2004 navodi zahteve za sistem upravljanja zaštitom životne sredine prema kojima organizacija može postići potvrdu – sertifikaciju ovog standarda. Napisan je tako da se može primeniti na organizacije svih vrsta i veličina, te za prilagođavanje različitim geografskim, kulturnim i društvenim uslovima. Uspeh sistema zavisi od opredeljenja svih nivoa i funkcija, a posebno rukovodstva odnosno uprave ‐ menadžmenta. Sveukupni cilj standarda je da podrži zaštitu životne sredine i sprečavanje zagađenja u skladu sa društveno‐ ekonomskim potrebama. Metodologija na kojoj se zasniva ovaj međunarodni standard je "Planiraj-Izvrši-Proveri-Deluj". Ova metodologija može se ukratko opisat na ovaj način:

- planiraj: utvrdi ciljeve i procese potrebne za dobijanje rezultata, u skladu sa politikom zaštite životne sredine organizacije;

- izvrši: primeni procese; - proveri: prati i meri procese u odnosu na politiku, opšte i posebne ciljeve, zakonske i

druge zahteve i izveštavaj o rezultatima;

46 

- deluj: preduzmi mere za stalno unapređenje učinka sistema upravljanja zaštitom životne sredine.

Sam proces implementacije podrazumeva nekoliko faza. Kao prvo od najvišeg rukovodstva preduzeća očekuje se da definiše ekološku politiku preduzeća i da obezbedi da ona odgovara prirodi, obimu i ekološkim uticajima njegovih aktivnosti, proizvoda ili usluga, kao i da se obaveže na kontinuirano poboljšanje i usaglašavanje sa relevantnim zakonskim i drugim propisima (Pešić,2009). U Srbiji su sertifikati ISO 14001 izdati uglavnom u industriji (hemijska, prehrambena, farmaceutska, obojena metalurgija i slične grane). Sistem upravljanja zaštitom životne sredine i provere - EMAS Sistem upravljanja zaštitom životne sredine i provere (EMAS - Eco Management and Audit Scheme) predstavlja program Evropske unije kojim se omogućava dobrovoljno učešće organizacije u sistemu Zajednice upravljanja zaštitom životne sredine i proveru. Regulisan je Uredbom br. 761/2001 Evropskog Parlamenta i Saveta 2001. godine. Osnovna svrha ustanovljavanja EMAS-a sastoji se u obezbeđivanju što efikasnijeg funkcionisanja privrednih i drugih organizacija sa stanivišta kriterijuma životne sredine. Još jedan od ciljeva je I stvaranje uslova za obezbeđivanje relevantnih informacija za javnost i druge zainteresovane strane u vezi sa stanjem životne sredine i delovanjem organizacija u oblasti životne sredine. EMAS sadrži u sebi sve zahteve standarda ISO 14001:2004, kao i dodatne zahteve. Važeći propisi Republike Srbije stvaraju osnovu za preduzimanje aktivnosti na planu izgradnje sistema koji je ustanovljen uredbom EMAS. Veliki značaj imaju odredbe Zakona o zaštiti životne sredine, Zakona o standardizaciji i Zakona o akreditaciji, kao i nekoliko podzakonskih propisa. Kroz EMAS III koji se primenjuje od januara 2010. godine, omogućeno je uključivanje u zvanični EMAS registar i organizacijama van EU. Od nedavno su započela i prva uvođenja EMAS III u tri kompanije u Srbiji: "Gorenje", "Galenika" i "Spektar".

Razlike između ISO 14000 I EMAS-a

Preduzeća koja imaju implementiran i održavan sistem ISO 14000 imaju mogućnost da uz relativno male napore zadovolje i zahteve uredbe EMAS, pri čemu sertifikacija sistema upravljanja prema ISO 14000 nije preduslov za registraciju EMAS.

47 

Tabela 3. Ključne razlike između ISO 14000 I EMAS-a (Selimbašić, 2005) ISO 14000 EMAS

Globalni međunarodno primenljiv standard. Odnosi se na preduzeća iz zemalja članica EU. Značajniji uticaji na okolinu i aspekti moraju se identifikovati i sugerišu se na osnovu početnog pregleda okoline.

Početni pregled okoline potreban pre implementacije EMAS-a kao i registracija efekata aktivnosti preduzeća vezanih za okolinu. Odnosi se na preduzeća članica zemalja EU.

Preduzeće mora biti posvećeno usaglčašavanju sa relevantnim zakonima i propisima a ne samo da demonstrira kontinuirano poboljšanje sprovođenja politike za zaštitu životne sredine.

Preduzeće mora osigurati slaganje sa svim relevantnim zahtevima koji se odnose na okolinu

Učestalost auditinga nije specifikovana. Auditing se mora sprovesti najmanje jednom u 3 godine.

EMS treba da ohrabri upotrebu najbolje dostupne tehnologije kada je to ekonomski isplativo i izvodljivo.

Politika životne sredine mora uključiti posvećenost stalnom poboljšanju sprovođenja

ove politike korišćenjem najbolje dostupne tehnologije da bi se redukovali uticaji i kada je to

ekonomski izvodljivo. Ne postoji potreba za izjavom o životnoj sredini Zahteva pripremu izjave o životnoj sredini. Standard Propis, odnosno uredba Evropske unije.  

Umesto zaključka Ukoliko polazimo od osnove da zaštita životne sredine predstavlja proces sprečavanja zagađivanja i degradacije svih medijuma životne sredine, kroz ovo poglavlje su prikazani neki od mehanizama zaštite životne sredine. Životna sredina se može štititi na razne načine: strateškim opredeljenjima za opciju Zero-Waste, uvođenjem zelenih tehnologija, povećanjem učešća obnovljivih izvora energije, kroz set adaptivnih mera kao odgovor na trendove klimatskih promena, inoviranjem planerske prakse, implementacijom isntrumenata zaštite životne sredine, ali i razmenom iskustava i naučnih dostignuća, i obrazovanje. Sve ljudske aktivnosti izazivaju određene promene u životnoj sredini i naravno, potpuno je jasno da se ne mogu sve zabraniti. Društvo mora tolerisati one rizike bez kojih se ne može zamisliti normalno odvijanje životnih tokova i održivi civilizacijski napredak. Zbog toga je ustananovljavanje pravila ponašanja bio neophodan korak kako bi se štetne posledice svele na moguć minimalni nivo. Može se učiniti da su brojna okvirni i obavezujući dokumenti i zakonska regulativa koji regulišu pitanja zaštite životne sredine nepotrebni ili dodatno usložnjavaju sektorske saradnje iI administrativnu mašineriju. Međutim, treba imati u vidu da su velike globalne i regionalne različitosti razvoja, ekonomske moći i dostupnosti resursa; isto tako da upravo zemlje sa najvećim ekološkim deficitom i najveći zagađivači, štite svoju ekonomiju na račun nerazvijenih zemalja, dok zemlje u razvoju nemilice troše resurse u cilju dostizanja nivoa postavljenih od strane razvijenih zemalja. Takođe tako treba

48 

imati u vidu da samopostojanje propisa ne obezbeđuju čistu i zdravu životnu sredinu, već je neophodno permanentno razvijati mere za njihovo ostvarivanje.

Literatura Anand S.V. (2013): Global Environmental Issues. 2: 632 doi:10.4172/scientificreports.632 Page 5 of 9 Volume 2. EEA 2010, Životna sredina u Evropi, stanje i izgledi u 2010. godini, Sinteza, Copengahen. Council Directive 97/11/EC of 3 March 1997 amending Directive 85/337/EEC on the assessment of the effects of

certain public and private projects on the environment Official Journal NO. L 073, 14/03/1997 P. 0005. Đarmati Š., Veselinović D., Gržetić I., Marković A.D, 2008: Životna sredina i njena zaštita, Knjiga 1 Životna

sredina, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Univerzitet Singidunum, Beograd. Đorđević D., Ćoćkalo D., 2007, Upravljanje kvalitetom, TF „Mihajlo Pupin“, Zrenjanin. Đorđević S.,Jakovljev Z. (2010): How to approach a contaminated sites remediation problem in Europe? Clean-up

historical and prevention of new contamination, International Scientific Conference „Degraded areas & ecoremediation“, 21 - 22 May, Belgrade

EU Parlament and Council Directvie on assessment of the effects of certain plans and programmes on the environment", 2001/42/EC,2001.

Fischer, T. B. (2007). Theory and Practice of Strategic Environmental Assessment, Earthscan, London. Glavač, V., (2001): Naučne osnove ekologije, zaštite prirode i životne sredine, Ekološki leksikon, Barbat, Zagreb Jovanović, Đ., Stokić, D., Matavulj, M., & Igić, S. (2013). Strategijski značaj razvoja standarda serije ISO 14000 u

Republici Srbiji. Ecologica, 20(72), 637-643. Jovanović Đ, Bajac M., Matavulj M., Antonović D. (2012): Odnos prema životnoj sredini kao sadašnji i budući deo

vrednosnog sistema u Srbiji, Energetika 2012 - 28. Međunarodno savetovanje, Zlatibor, 27-30. mart Lješević M., 2010, Životna sredina, teorija i metodologija istraživanja, Univerzitet Singidunum, 2010 Marković, Ž. D. (1994): Savremeno shvatanje odnosa radne i životne sredine, Zbornik radova Dvadesetog

jugoslovenskog savetovanja o zaštiti životne i radne sredine, Niš. Mihajlović M., Aleksić J. (2009): ISO standardi u zaštiti životne sredine, Ist International Cenference in Post-

modern Environmental, Proceeding, 26-27 June, 2009, Banja Luka. Mišković S., Ivković v., 2009, Regionalna geografija, udžbenik, treće izdanje, Univerzitet u Beogradu, Fakultet

bezbednosti, 2009. Novitović O., Ranđić D., Novitović A., Zaštita životne sredine, Užice, 2009. Pešić v., Janković P., Vojvodić a. (2009): Standardi upravljanja životnom sredinom, Proceedings, Ist International

Conference Ecological Safety in Post-modern Evnironment, 26-27 June, Banja Luka Regulation (EC) No 1221/2009 of the European Parliament and of the Council of 25 November 2009 on the

voluntary participation by organisations in a Community eco-management and audit scheme (EMAS), repealing Regulation (EC) No 761/2001 and Commission Decisions 2001/681/EC and 2006/193/EC. HUhttp://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:2009:342:0001:01:EN:HTML UH „ UNECE - United Nations Economic Commission for Europe (1991), Convention on Environmental Impact Assessment in a TransboundaryContext, (ESPOO Convention), Espoo (Finland).

Sajfert Z., Đorđević D., Bešić C., 2006, Menadžment trendovi, TF „Mihajlo Pupin, Zrenjanin Selimbašić V., Međunarodni standardi sistema menadžmenta okoline, Banja Luka, 2005. Stevanović Stojanović J., Basarić J. (2011): Komparativni prikaz višekriterijumskih metoda evaluacije planskih

rešenja i uzradi strateške procene uticaja ma životnu sredinu, Planska i normativna zaštita prostora i životne sredine, Palić, Zbornik radova.

Stojkov B. Metode prostornog planiranja, Odabrana poglavlja, IAUS, 2005. Stojanović B., Maričić T., Metodologija strateške procene uticaja prostornog plana rudarsko -energetskog kompleksa na životnu sredinu, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Posebna izdanja IAUS br.

56 Beograd, 2008. Stojanović R. (1984): Na putu ka visoko industrijalizovanom socijalizmu, Savremena administracija, Beograd Tomin Rutar T., Zelenović Vasiljević T. (2011): Uloga zaštite životne sredine u održivom prostornom planiranju, Planska i normativna zaštita prostora i životne sredine, Palić, 2011.

49 

Wathern P., ed. (1995), Environmental Impact Assessment - Theory and Practice, Routledge, London WWF, 2014 "Living planet", Report 2014. UZakonski i podzakonski akti u oblasti zaštite životne sredine Zakon o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS”, br. 135/04, 36/09, 36/09 – dr. zakon i 72/09 – dr. zakon) Zakon o zaštiti prirode („Službeni glasnik RS“ br. 36/2009, 88/2010 i 91/2010) Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, ("Službeni glasnik RS ", br. 135/2004 i 36/2009) Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu („Službeni glasnik RS”, broj 135/04, 88/10)

50 

51 

Zaštita biodiverziteta Daniela Cvetković

Ukoliko bi se planeta Zemlja našla u istraživačkom fokusu biologa sa neke druge planete, ja verujem da bi on posmatrajući i analizirajući nas zaključio: -

tamo je dominatna jedna vrsta u srednjoj fazi svog sopstvenog unštenja”. (Edward Wilson, 1992)

Budućnost Planete, ukupnog živog sveta, kao i ljudske civilizacije, kritično zavise od sagledavanja čovekovih međuodnosa sa prirodnim sistemom koji ga okružuje. Osnovni uslovi funkcionisanja biogeohemijskih ciklusa, biološka raznovrsnost, sastav atmosfere, globalna klima menjaju se vrtoglavom brzinom. Gubitak biodiverziteta ima snažne efekte na prirodni kapital i usluge ekosistema. Američki ekolog Piter Vitusek (Peter Vitousek) sa svojim kolegama izradio je pre više od petnaest godina pionirsku studiju u kojoj su mapirali različite čovekove uticaje na ekosisteme i pokušali da ih procene na osnovu nekoliko kriterijuma (Vitousek et al., 1997). Njihov konceptualni okvir direktnih i indirektnih antropogenih efekata na Zemljin sistem prikazan je na slici 1. Zaključci iz ove studije su još tada otkrili alarmantne razmere čovekovog uticaja na sve navedene dimenzije Zemljinog ekosistema. Ljudi su za svoje potrebe prisvojili ogromne površine zemljišta da bi gajio žitarice i stoku. Uzimajući u obzir neto primarnu produktivnost (NPP) planete, tj. ukupan autput fotosinteze u celom svetu, došlo se do zapanjujućih rezultata koji ukazuju da je od strane čoveka prisvojeno čak 40-50% ukupne fotosinteze na planeti. Taj rezultat je utvrđen sabiranjem ljudske kontrole fotosinteze na svim obradivim površinama i pašnjacima, kao i u šumskim regionima uključujući i gubitak fotosinteze do kojeg dolazi podizanjem urbanih naselja i izgradnjom infrastrukture (puteva). Osim uticaja na najvažniji proces u prirodi – fotosintezu, čovek je iz osnova promenio i kruženje ugljenika povećanjem nivoa ugljen-dioksida u atmosferi na 400 ppm u poređenju sa 280 ppm koliko je iznosio na početku industrijskog doba. Osim toga, čovek je počeo da dominira i ciklusom azota pri čemu se atmosferski azot pretvara u reaktivni azot (nitrati, nitriti, amonijak) koji biljke mogu da koriste. Čovek je namerno ili slučajno, u ekosisteme uveo mnoge invazivne vrste čime je u tim ekosistemima drastično poremetio mreže lanaca ishrane i druge regulatorne funkcije ekosistema. Na kraju, čovek je prouzrokovao izumiranje mnogih vrsta među kojima se ističe ornitofauna, a posebno ihtiofauna, usled sistematskog preteranog ribolova i drugih antropogenih promena morskih ekosistema (zagađenje okeana, promena hemijskog sastava okeana, fizičko uništenje morskog dna, koralnih grebena i dr.).

52 

Slika 1. Model direktnih i indirektnih antropogenih efekata na Zemljin sistem (Izvor: Vitousek et al, „ Human Domination of Earth's Ecosystems“, Science 277(5325), str. 494-499)

Permanentni porast intenziteta korišćenja prirodnih resursa i uništavanja biološke raznovrsnosti sa osnovnim ciljem zadovoljenja sve većih potreba rastućeg stanovništva, uzrokovao je brojne ireverzibilne negativne promene prirodne i životne sredine, koje su postale izvor određenih problema i primorale međunarodnu zajednicu da pokrene niz inicijativa i akcija. Rapidan gubitak biološke raznovrsnosti sa jedne strane, a njen značaj kao uslov za opstanak i ekonomski prosperitet sa druge strane, bili su osnovni razlozi za donošenje Konvencije o zaštiti biološke raznovrsnosti (CBD, UNEP, 1992.) na drugoj konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju, održanoj 1992. godine u Rio de Žaneiru, poznatoj i kao Samit o Zemlji. Ovom konvencijom, pitanje biološke raznovrsnosti (biodiverziteta) i njegovog očuvanja, dobija centralno mesto u naučnom, ali i u globalnom društvenom, ekonomskom, političkom i etičkom kontekstu. Poseban značaj ove Konvencije sasroji se i u potvrđivanju suverenih prava svake države na sopstvene biološke resurse, na korišćenje sopstvenih bioloških resursa na održiv način i očuvanja sopstvene biološke raznovrsnosti. Konvencijom o biološkoj raznovrsnosti, ustanovljena su tri osnovna cilja:

1. očuvanje biološke raznovrsnosti, 2. održiva upotreba njenih komponenti i 3. jednaka raspodela koristi od upotrebe biološke raznovrsnosti.

53 

Osnovna poruka koju nosi Konferencija u Riu je tzv „ekosistemski pristup“ odnosno prepoznavanje činjenice da je naš odnos prema svim ostalim živim organizmima na Planeti duboko interaktivan i da će se sve što činimo u odnosu na prirodu manifestovati u povratnoj sposobnosti prirode da zadovolji naše sadašnje i buduće potrebe. Na taj način, čovečanstvo se prepoznaje kao integralni deo ukupne kompleksnosti života Planete, a ne kao neki specijalni slučaj izdvojen iz prirode i nezavisan u odnosu na nju.

Na ovoj konferenciji UN usvojena je značajna Deklaracija kojom je institucionalizovan koncept održivog razvoja, poznata i kao Rio-deklaracija. Rio-deklaracija je doneta i potpisana od strane država članica UN sa ciljem da posluži kao polazna osnova za uspostavljanje novog i uravnoteženog globalnog partnerstva i saradnje među državama u oblasti razvoja, socijalne pravde i očuvanja životne sredine. Uz Rio-deklaraciju, osim Konvencije o biološkoj raznovrsnosti doneti su i sledeći dokumenti značajni sa aspekta dugoročnog očuvanja biološke raznovrsnosti: Agenda 21 (plan akcija za 21. vek), Konvencija o promeni klime (United Nations Framework Convention on Climate Change - UNFCCC) i Princip o upravljanju, zaštiti i održivom razvoju svih tipova šuma (Sustainable forest management - SFM).

U središtu naše pažnje u odnosu na destruktivno delovanje čoveka na životnu sredinu svakako treba da se nalazi i problem nestanka organskih vrsta, odnosno narušavanje i gubitak biodiverziteta. Najneposredniji pokazatelj ugrožavanja biodiverziteta jese nestanak organskih vrsta i degradacija njihovih prirodnih staništa. Iskorišćavanje prirodnih resursa dovelo je do remećenja ekološke ravnoteže i promena u diverzitetu vrsta i kvalitetu staništa. Drugi oblici negativnog čovekovog delovanja se na neki način i mogu prevazići, ali iščezla odnosno izumrla organska vrsta odlazi zauvek nepovratno sa naše planete. Na osnovu sadašnje stope iščezavanja vrsta, Vilson (Wilson, 2005) je procenio da će, ako se ovakav trend nastavi, za sledećih 100 godina polovina svih savremenih vrsta nepovratno nestati sa lica Zemlje. Govoreći o biološkoj raznovrsnosti, Lavdžoj (Lovejoy, 1980) je predvideo da bi 10 do 20% vrsta naše planete moglo nestati za polovinu ljudskog veka ukoliko se nastave pritisci na prirodu. Sve u svemu, kumulativni efekat ljudskih pritisaka na biodiverzitet je poprimio tolike razmere da bi se njegove posledice mogle nazvati šestim velikim izumiranjem na našoj Planeti. Prema podacima Svetske unije za zaštitu prirode (IUCN, 2007), pored vrsta koje su kritično ugrožene, 1/4 svih vrsta sisara, 1/8 svih vrsta ptica, 1/3 svih vrsta vodozemaca, 1/3 golosemenica i 2/3 svih skrivenosemenica, nalazi se u opasnosti da će se u skorije vreme naći na ivici opstanka.

U kolikoj meri je čovek uticao na eroziju biološke raznovrsnosti, jasno pokazuje podatak da je od 1.747.851 nauci poznatih savremenih vrsta, danas ugroženo 44.838 vrsta širom planete. Od ovog broja, 16.928 vrsta (38%) nalazi se pred istrebljenjem, a 4.770 vrsta je krajnje ugroženo (IUCN, 2010). Do 1970. godine oko 724 poznatih životinjskih vrsta, kao i blizu 900 poznatih vrsta viših biljaka vodilo se kao iščezlo u poslednjih 400 godina (Ehrlich, 1970). Međutim, to nije bila konačna cifra. Na osnovu Crvene liste ugroženih vrsta Svetske unije za zaštitu prirode (IUCN – The IUCN Red List , 2013), od XIX veka pa do današnjih dana, iščezlo je 799 vrsta.

54 

Šta označava termin biološka raznovrsnost? Iako je značaj i potreba očuvanja i mudrog korišćenja biološke raznovrsnosti istorijski prisutna kod mnogih naroda, nauka je ovaj termin počela da koristi tek krajem 20. veka kada zaštita životne sredine, primenjena ekologija i konzervaciona biologija postaju globalno aktuelne naučne discipline. Godine 1980, termin biološka raznovrsnost (biodiverzitet, biodiversity), u konzervacionu biologiju uveo je američki konzervacioni i tropski biolog Tomas Lavdžoj (Thomas Eugene Lovejoy). Nekoliko godina kasnije, (1986), na sastanku Nacionalnog foruma za biodiverzitet u organizaciji Nacionalne akademije Nauka (SAD), američki entomolog Vilson (E. O. Wilson) prvi put koristi termin "biodiverzitet" (biodiversity). Termin biološka raznovrsnost (biodiverzitet) (gr. bios – život, diversitas – raznovrsnost, raznolikost, različitost), prema najšire prihvaćenoj definiciji označava raznovrsnost života na Zemlji na svim nivoima, od gena do ekosistema, sa ekološkim i evolutivnim procesima uključenim u sve nivoe života. Konvencija o zaštiti biološke raznovrsnosti (CBD, 1992) definiše pojam biološke raznovrsnosti (CBD, 1992), kao „sveobuhvatnu raznolikost i različitost živih organizama, uključujući, između ostalog, kopnene, morske i ostale vodene ekosisteme i ekološke komplekse čiji su deo. Ovo uključuje raznovrsnost u okviru vrsta, između vrsta i između ekosistema“. Globalno gledajući, biodiverzitet se može opisivati na više polaznih nivoa i pripadajućih definicija: • specijski diverzitet je definisan brojem različitih vrsta u posmatranom prostoru i vremenu, • intraspecijski diverzitet predstavlja biološku heterogenost unutar svake vrste, a njegova osnova

je genetički diverzitet, dok je • ekosistemski biodiverzitet (ekološki diverzitet) određen učestalošću različitih staništa,

biocenoza, ekosistema i viših nivoa ekološke integracije. Međuuslovljenost ovih nivoa je očigledna: genetički diverzitet je sadržan u jedinkama i populacijama vrsta; vrste participiraju u okviru specijskog diverziteta; stupajući u složene ekološke interakcije vrste izgrađuju raznovrsne ekosisteme. Potrebno je imati u vidu da pojmom biodiverzitet, odnosno biološka raznovrsnost nisu samo obuhvaćene sve divlje vrste flore, faune, gljiva, bakterija i virusa, kao i svi prirodni ekosistemi, već i sve odomaćene i selekcionisane sorte kulturnih biljaka i gajenih životinja. Sveukupnoj raznovrsnosti žive i nežive prirode moramo dodati i raznovrsnost ljudskih populacija, sa svom raznolikošću jezičkih, kulturnih i duhovnih, etnoloških obeležja starosedelačkih, tradicionalnih i lokalnih zajednica ljudi u specifičnom odnosu sa prirodom koja ih okružuje. Ljudska vrsta danas predstavlja kritični element očuvanja tog čudesnog spektra „planetarnog“ diverziteta, koji zapravo predstavlja osnovu buduće ljudske civilizacije, pa je sasvim razumljivo da je zaštita ukupne biološke

55 

raznovrsnosti postala jedna od osnovnih paradigmi ekološkog ponašanja savremenog čovečanstva, odnosno jedna vrsta „ekološke“ ideologije (Radović, 2005). Procena globalne specijske raznovrsnosti Ukupni biodiverzitet se često izražava kao ukupan broj vrsta koje trenutno žive na Zemlji, tj. bogatstvo vrsta. Naučnici smatraju da naučno opisane vrste predstavljaju samo mali deo ukupnog broja vrsta danas na Zemlji. Trenutna brojnost i raznovrsnost vrsta na Zemlji proizvod je procesa nastajanja i nestajanja vrsta u proteklih 3,8 milijardi godina. Govoreći o nestanku vrsta, Majer (Myer, 1963) i Roup (Raup, 1991) ocenili su da je od ukupnog broja vrsta koje su živele na Zemlji, danas prisutno samo 0,1% vrsta, dok je 99,9% vrsta nepovratno nestalo u ireverzibilnom procesu organske evolucije.

Veliki broj vrsta tek treba da bude otkriven, a takođe postoje i vrste poznate naučnicima, koje još nisu formalno opisane. Procene broja naučno opisanih vrsta variraju delom i zbog razlika u shvatanju definicije vrste. Takođe, neki naučni opisi vrsta nalaze se u starim, nejasnim, ili loše distribuisanim publikacijama. Još značajnije je to što je neke vrste jako teško identifikovati, pa će shodno tome, nekoliko različitih, ali morfološki sličnih vrsta, jedan naučnik opisati kao jednu vrstu, a drugi, opet, kao više potpuno različitih vrsta.

Naučnici procenjuju da ukupan broj vrsta na Zemlji može varirati od oko 3,6 miliona do 117,5 miliona, sa opsegom između 13 i 20 miliona kao najčešće citiranim (Hammond, 1995; Cracraft, 2002). Procena ukupnog broja vrsta zasnovana je na zaključcima iz onog što se već zna o određenim grupama organizama, kao i na činjenici da različiti ljudi koriste različite tehnike i baze podataka u cilju procene ukupnog broja vrsta. Prema zvaničnim podacima, broj organskih vrsta poznatih nauci iznosi 1.747.851 (Le Cointre, Guyader, 2001; Cracraft, 2002). Mapiranjem prostornog gradijenta u biodiverzitetu možemo identifikovati oblasti koje su od posebnog konzervacionog interesa. Konzervacioni biolozi su posebno zainteresovani za oblasti koje se odlikuju velikim udelom endemičnih vrsta, tj. vrsta čije je rasprostranjenje prirodno ograničeno na suženi prostor. Očigledno je da je značajno sačuvati takve prostore, zbog toga što veliki deo njihove flore i faune, a samim tim i ekosistema koje formiraju, nije moguće naći na nekom drugom prostoru. Oblasti sa visokim stepenom endemizma često su odlikuju i sa velikim bogatstvom vrsta (species richness). Procena koncentracije specijske raznovrsnosti oslanja se na prepoznavanju područja koja su u najvećoj meri sačuvala primarna prirodna staništa, kao i na proceni broja jedinstvenih, odnosno endemičnih vrsta na tim područjima, prvenstveno biljaka i kičmenjaka. Ovakve tačke označavaju se kao „vruće tačke“ biološke raznovrsnosti (biodiversity hotspots). Na osnovu ove metode izdvojene su 34 „vruće tačke“ biološke raznovrsnosti (Myers et al., 2000, Mittermeier et al, 2004). Ove tačke su regioni sa najmanje 1.500 endemičnih vrsta vaskularnih biljaka, odnosno, sa više od 0,5% endemičnih vrsta ukupnog planetarnog diverziteta vaskularnih biljaka, i regioni koji imaju 30% ili manje autohtone

56 

vegetacije. Izdvojeni centri endemizma nalaze se u područjima sa specifičnim staništima, kao i područjima koja su izolovana geografskim ili ekološkim barijerama. Zbog toga se veliki broj centara biološke raznovrsnosti nalazi na ostrvima kao što su Karibi, Japan, Filipini, Polinezija, Nova Kaledonija, Novi Zeland i Madagaskar, ali i na izolovanim kontinentalnim staništima (slika 2). Izdvojene „vruće tačke“ biološke raznovrsnosti čine 2,3% teritorije svetskog kopna, a na njima živi 44% ukupnog broja biljnih vrsta i gotovo 60% kopnenih kičmenjaka od kojih 35% pripada endemičnim taksonima.

Slika 2. Vruće tačke planetarne biološke raznovrsnosti

Sa aspekta našeg interesovanja, značajno je konstatovati da prostor Mediterana predstavlja jedan od 34 centra biološke raznovrsnosti. U odnosu na definisane kriterijume, region Mediterana zadržao je svega 4,7% primarnih tipova staništa. Međutim, na ovom prostoru usled složenih biogeografskih karakteristika, živi oko 13.000 endemičnih biljnih vrsta (10% svetskog florističkog endemizma) i 235 vrsta endemičnih kičmenjaka (2,4% svetskog endemizma kičmenjaka). Periferiji ovog centra pripada i deo Srbije, prevashodno Šar-planina i Prokletije kao visoki planinski obod mediteranske oblasti na kojem se susreću i prožimaju brojni florogenetski i faunogenetski elementi.

57 

Metode zaštite biodiverziteta Zaštita biodiverziteta predstavlja skup mera i postupaka kojima se ugrožene biljne i životinjske vrste štite od negativnog čovekovog delovanja. Ona se sastoji od čitavog niza metoda i aktivnosti koje zalaze u oblast nauke, prava i primenjenih bioloških disciplina (šumarstvo, poljoprivreda, hortikultura, farmacija i sl.) i mogu se grupisati u tri osnovne celine:

• Naučna osnova za zaštitu ugroženih vrsta • Pravna zaštita ugroženih vrsta • Praktične mere zaštite ugroženih vrsta

Naučna osnova za zaštitu ugroženih vrsta temelji se na određivanju statusa ugroženosti vrsta, što omogućava utvrđivanje obima i uzroka ugroženosti kao i predviđanje konkretnih mera zaštite. Specijalizovane naučne publikacije koje sadrže sve neophodne podatke za rešavanje problema zaštite vrsta i njihovih staništa, označene su kao „Crvene liste“ i „Crvene knjige“. Crvene liste sadrže u vidu tabela osnovne podatke o prisustvu i stepenu ugroženosti vrste na određenoj teritoriji. Crvena lista ugroženih vrsta predstavlja najobuhvatniji svetski inventar statusa zaštite biljnih i životinjskih vrsta. Pomoću niza uspostavljenih kriterijuma, koji se primenjuju podjednako za sve vrste i regione, procenjuje se rizik od nestanka vrsta i podvrsta. Rezultat je rada Komisije IUCN za očuvanje vrsta (SSC – Species Survival Commission). U svojoj osnovi, zamišljena je kao naučno utemeljeni prikaz stanja biodiverziteta koji pruža odgovor na neka od osnovnih pitanja kao što su:

• Koliko je određena vrsta ugrožena? • Koji su faktori ugrožavanja određene vrste? • Koliko se ugroženih vrsta pojavljuje na određenom prostoru (npr. u određenoj zemlji)? • Koliko vrsta je do sada iščezlo?

Crvene knjige pored ukupnog inventara ugroženih vrsta, sadrže čitav niz korisnih informacija o kategoriji (stepenu) ugroženosti vrste, statusu vrste u međunarodnoj zaštiti, ekologiji, opštem rasprostranjenju i rasprostranjenju vrste na datoj teritoriji, karakteristikama staništa, faktorima ugrožavanja ili iščezavanja, specifičnostima biologije i reprodukcije, preduzetim merama zaštite, mogućnostima reintrodukcije i sl. Predstavljaju značajnu stručno-naučnu osnovu za zakonsku i praktičnu zaštitu organskih vrsta na određenoj teritoriji. Ujedno su osnova kako za sprovođenje mera i aktivnosti koje doprinose očuvanju ugroženih vrsta i njihovih staništa, tako i za praćenje i prognoziranje stanja populacija ovih vrsta u budućnosti. Prva crvena knjiga u svetu pojavila se 1955. godine u Švajcarskoj, dok je sistematski rad na istraživanju planetarno ugroženih vrsta započet od strane Svetske unije za zaštitu prirode (IUCN) 1960. godine. IUCN Komisija za očuvanje vrsta je postavila opšte prihvaćene kategorije ugroženosti koji se primenjuju na globalnom nivou prema kojima su ugroženi taksoni svrstani u devet osnovnih kategorija: Iščezla, Iščezla u divljini, Krajnje ugrožena, Ugrožena, Ranjiva, Potencijalno ugrožena, Mala

58 

zabrinutost, Nedovoljno podataka, Neocenjena. Za svaku od navedenih kategorija postoje jasni i precizni kriterijumi procene stanja populacija i staništa na osnovu kojih se taksoni i svrstavaju u određenu kategoriju. Klasifikacija unutar grupe ugrožene iščezavanjem (iščezla, iščezla u divljini, krajnje ugrožena) vrši se na osnovu pet kriterijuma koji čine osnovu procene stanja na listi, a to su: stepen opadanja brojnosti populacije, veličina populacije, geografsko rasprostranjenje i stepen fragmentiranosti areala, veličina populacije vrsta koje se odlikuju izuzetno malom brojnošću i kvantitativna procena verovatnoće izumiranja u okviru definisanog vremenskog perioda. Prvi zvaničan korak u zaštiti ugroženih biljnih i životinjskih vrsta i ekosistema predstavlja takozvana administrativno-pravna (normativna) zaštita, koja podrazumeva donošenje odgovarajućih pravnih akata kojima se utvrđuju osnova, pravila i mehanizmi dugoročnog očuvanja biološke raznovrsnosti i ukupne prirode kao vrednosti i resursa. Na osnovu naučnih podataka o stepenu ugroženosti vrsta donose se pravni akti (zakoni, uredbe, naredbe, deklaracije, kodeksi, konvencije, rezolucije, strategije) na međunarodnom ili nacionalnom nivou, na osnovu kojih se različitim vrstama, u zavisnosti od stepena i karaktera ugroženosti dodeljuje odgovarajući nivo pravne zaštite. Globalna opredeljenost za zaustavljanje gubitka biološke raznovrsnosti još jednom je potvrđena i u japanskom gradu Nagoji 2010. godine, na Desetom zasedanju država potpisnica Konvencije o zaštiti biološke raznovrsnosti. Na ovom zasedanju donet je takozvani Aiči-cilj za period od 2011. do 2020. godine. Sve države članice su pozvane da kroz strateški okvir ovog dokumenta definišu ciljeve na nivou svojih država u skladu sa nacionalnim potrebama i mogućnostima. Aiči ciljem je utvrđeno pet strateških pravaca očuvanja biološke raznovrsnosti:

1) smanjenje uzroka gubitka biodiverziteta kroz integrisanje biodiverziteta u aktivnosti vlade i društva;

2) smanjenje direktnih pritisaka na biodiverzitet i promovisanje njegovog održivog korišćenja; 3) poboljšanje statusa biodiverziteta kroz očuvanje raznovrsnosti na svim nivoima

(ekosistemski, specijski i genetički diverzitet); 4) povećanje dobiti koje obezbeđuju biodiverzitet i usluge ekosistema; 5) sprovođenje kroz participativno planiranje, upravljanje znanjem i izgradnju kapaciteta.

Države članice su se, između ostalog, složile da prepolove i gde je moguće, potpuno smanje stepen gubitka prirodnih staništa uključujući šume, kao i da do 2020. godine ostvare cilj od 17% svoje teritorije u režimu zaštićenih kopnenih i vodenih područja. Takođe, jedan od ciljeva je da se do 2020. godine zaustavi nestanak vrsta za koje se zna da su ugrožene, kao i da se smanji ili sasvim zaustavi gubitak prirodnih staništa. Podržavajući Aiči-ciljeve, Generalna skupština UN je na svojoj 65. sednici održanoj krajem 2010. godine, usvojila rezoluciju kojom je period od 2011. do 2020. godine proglašen UN dekadom biodiverziteta. Akt o UN dekadi biodiverziteta u punoj je saglasnosti i predstavlja snažnu političku podršku za sprovođenje Strateškog plana za biodiverzitet za period 2011-2020, prethodno usvojenog u Nagoji.

59 

Prihvatajući hitnost potrebe za sve većim angažovanjem, Evropska komisija je usvojila Strategiju EU o zaštiti biodiverziteta do 2020. i dugoročnu viziju do 2050. godine. Strategija EU uključuje ciljeve za zaustavljanje gubitka biodiverziteta i propadanje usluga ekosistema na teritorijama članica EU do 2020. godine i njihov oporavak u meri u kojoj je to izvodljivo, istovremeno povećavajući doprinos EU u zaustavljanju globalnog gubitka biodiverziteta. Praktične mere zaštite biodiverziteta obuhvataju sve aktivne metode među kojima su sledeće:

• “In situ” zaštita podrazumeva očuvanje, održavanje i oporavak populacija i vrsta na njihovim prirodnim staništima. Pored izdvajanja, proglašenja i dalje zakonske zaštite određenih staništa i vrsta, povremeno je potrebno izvršiti i odgovarajuće intervencije kojima bi se populacije ugroženih vrsta, njihova staništa i celokupni ekosistemi sačuvali u izvornom obliku kroz različite mere revitalizacije

• “Ex situ” zaštita podrazumeva niz postupaka i metoda za prenošenje, razmnožavanje, gajenje i očuvanje vrsta van njihovih prirodnih staništa koja su u mnogim slučajevima uništena. Ta druga (ex-situ) staništa, koja se nalaze izvan onih prirodnih (in-situ), mogu biti botaničke bašte, zoološki vrtovi, alpinetumi, arboretumi, prihvatilišta, akvarijumi, terarijumi, banke biljnih gena (semena, plodova i vegetativnih delova), kao i specijalizovane laboratorije u kojima se pod strogo kontrolisanim uslovima na specijalnim hranljivim podlogama može dugo vremena održavati i razmnožavati (klonirati) biljni i životinjski materijal sakupljen na prirodnim staništima.

• Reintrodukcija je metod zaštite i očuvanja biološke raznovrsnosti veštačkim vraćanjem

vrsta na prirodna staništa sa kojih su iščezle, ili na staništa na kojima je brojnost njihovih populacija drastično smanjena, uz sprovođenje strogih mera in situ zaštite reintrodukovanih vrsta na tim staništima.

• Introdukcija predstavlja pokušaj da se u cilju očuvanja, vrsta veštački naseli na prostor u

kojem ranije nije živela. Potreba za introdukcijom obično se javlja u poljoprivrednoj proizvodnji, hortikulturi, šumarstvu, kao i radi suzbijanja pojedinih štetnih vrsta.

• Edukacija i prezentacije dosadašnjih saznanja i rezultata u oblasti zaštite biološke raznovrsnosti, odnosno objavljivanje prigodnih publikacija i postera, snimanje televizijskih emisija, CD rom-ova, organizacija popularnih predavanja i izložbi, koje predstavljaju specifičan vid aktivnosti na polju zaštite ugroženog biljnog i životinjskog sveta.

Banke gena predstavljaju kolekciju živog biljnog ili životinjskog materijala koji se sakuplja, održava i razmnožava pod strogo kontrolisanim i specifičnim uslovima. U bankama gena primenom najsavremenijih naučnih metoda (sušenjem, zamrzavanjem, tretiranjem tečnim azotom) čuvaju se vitalna semena, plodovi, polen, vegetativni organi, sperma, jaja, kulture tkiva. Na norveškom ostrvu

60 

Svalbard osnovana je 2008. godine svetska banka semena za spas čovečanstva u slučaju potencijalnih globalnih katastrofa kao što su globalno zagrevanje, zemljotresi, nuklearni udari.

Uspeh preduzetih mera ex situ zaštite zavisi od dobrog poznavanja bioloških karakteristika konkretne biljne i životinjske vrste, a posebno njenih ekoloških zahteva na prirodnim staništima kako bi što vernije simulirali prirodni uslovi na veštačkom ex situ staništu (odgovarajuća geološka podloga, zemljište, temperaturni, vodni i svetlosni režim, pravilno sakupljanje, čuvanje...). Smisao i krajnji cilj primene različitih metoda ex situ zaštite jeste sačuvati genom ugrožene biljne ili žiivotinjske vrste, koji ako se jednom izgubi, nije moguće vratiti u svetski genofond, čime se gubi i mogućnost njihove, eventualne, primene.

  Biodiverzitet Srbije – procena stanja i zaštita   Specifičan geografski položaj na liniji sudara srednjoevropskih i mediteranskih uticaja, burna geotektonska dinamika, raznolikost fizičko-geografskih odlika i refugijalni karakter prostora Srbije, učinili su da ona predstavlja područje velike genske, specijske i ekosistemske raznovrsnosti. Srbija pripada dunavskim zemljama i nalazi se u centralnom delu Balkanskog poluostrva. U severnom delu zemlje prostire se Panonska nizija, dok je ostali, južni deo uglavnom brdovito-planinski. Planine pripadaju sistemima Rodopskih, Karpatskih, Balkanskih, Dinarskih i Šarsko-pindskih planinskih masiva, svaki sa svojim karakterističnim geološkim osobinama. Srbija ima veoma bogato prirodno i kulturno nasleđe i predstavlja jedan od važnih centara biološke i geološke raznovrsnosti u Evropi. Balkansko poluostrvo, sa delovima Srbije, predstavlja jednu od 34 „vruće tačke“ biološke raznovrsnosti naše planete, odnosno svetskih centara biodiverziteta. Visokoplaninska i planinska oblast Republike Srbije, kao deo Balkanskog poluostrva, predstavlja jedan od ukupno šest centara evropskog biodiverziteta. Uz to, Republika Srbija je po bogatstvu flore potencijalno jedan od globalnih centara biljne raznovrsnosti. Iako sa 88.361 km2 Republika Srbija čini samo 2,1% kopna Evrope, biološka raznovrsnost različitih grupa živih organizama veoma je visoka.  Specijska i ekosistemska raznovrsnost Srbije   Prema raspoloživim podacima, u Republici Srbiji je zvanično registrovano oko 44.200 taksona (vrsta i podvrsta). S obzirom da mnoge grupe organizama nisu adekvatno istražene, stručnjaci pretpostavljaju da se u Republici Srbiji može naći oko 60.000 taksona. Srbija se odlikuje visokim specijskim diverzitetom, i ne iznenađuje činjenica da se smatra jednim od šest centara evropskog biodiverziteta s obzirom na to da se na njenom prostoru nalazi:

61 

- 39% vaskularne flore Evrope; - 51% faune riba Evrope; - 49% faune gmizavaca i vodozemaca Evrope; - 74% faune ptica Evrope; - 67% faune sisara Evrope. Flora Srbije obuhvata 3.662 taksona u rangu vrsta i podvrsta, što je svrstava u grupu evropskih zemalja sa najvećim florističkim diverzitetom i gustinom flore po jedinici površine (Tomović, 2007). Važna odlika flore Srbije je izražen endemizam, odnosno prisustvo karakterističnih biljnih vrsta vezanih za teritoriju Srbije ili područje Balkana (vrste sa rasprostranjenjem ograničenim na teritoriju Srbije ili Balkanskog poluostrva). Lokalni endemiti čine oko 1,5% ukupne flore Srbije (59 vrsta), dok je učešće balkanskih endemita oko 14,94% (547 vrsta). Centri diverziteta endemične flore su pre svega visokoplaninska područja (Šar-planina, Prokletije, Kopaonik, Stara planina i Suva planina), klisure i kanjoni. U genofondu vaskularne flore Srbije posebnu vrednost predstavljaju reliktne vrste, biljke velike starosti, koje nastanjuju specifična staništa, pre svega kanjonske doline reka, planinske vrhove, enklave stepskih područja u Vojvodini. Podaci o specijskoj raznovrsnosti faune poznati su za herpetofaunu – 46 vrsta, ribe i kolouste – 98 vrsta, ptice – preko 360 vrsta, sisare – 96 vrsta. Postoje dva područja sa visokim diverzitetom sisara, a to su istočno područje Banata, Karpata i Šumadije, te zapadno područje koju čine Bačka, Srem i dolina reke Drine. Diverzitet ekosistema Srbije ogleda se prvenstveno u raznovrsnosti i specifičnosti vegetacije, osnovne strukturalne i produkcione komponente svih kopnenih ekosistema. Karta prirodnog potencijala vegetacije u Republici Srbiji predstavlja mozaik ekosistema sačinjen od šumskih, žbunastih, livadskih, močvarnih, barskih i jezerskih ekosistema. Teritoriju Srbije karakteriše raznovrsnost staništa i biljnih zajednica, što čini ovo područje značajnim evropskim centrom ekosistemske raznovrsnosti. Na teritoriji Republike Srbije prisutni su skoro svi karakteristični terestrični biomi Evrope, što obuhvata četiri od dvanaest terestričnih bioma sveta: • zonobiom listopadnih (širokolisnih) šuma. U Republici Srbiji se ovaj zonobiom uglavnom nalazi u

formi hrastovih i bukovih šuma; • stepski zonobiom – sa černozemom kao zonalnim zemljištem i stepskom vegetacijom (u Republici

Srbiji pretežno šumskostepskom vegetacijom); • zonobiom (orobiom) četinarskih borealnih šuma – u uslovima planinske klime zapadnih,

jugozapadnih i jugoistočnih delova Republike Srbije; • zonobiom (orobiom) visokoplaninske „tundre” – u uslovima alpijske klime najviših planina

Republike Srbije. Na teritoriji Srbije registrovano je 1399 naziva asocijacija (1200 asocijacija u kojima dominiraju vaskularne biljke) i 59 vegetacijskih klasa (Lakušić, 2005). Potencijalna vegetacija tipološki je

62 

raznovrsna i sačinjena od relativno velikog broja zajednica ili viših vegetacijskih jedinica. Realni (recentni) ekosistemi Srbije sastoje se iz 550-600 različitih fitocenoza. Najvažniji lokalni i regionalni centri ekosistemskog diverziteta u Srbiji koji se odlikuju velikim brojem endemičnih, reliktnih i endemo-reliktnih zajednica su:

• visokoplaninska područja Kopaonika, Tare, Šar-planine, Prokletija, Stare planine i Suve planine,

• peščarska i stepska staništa Deliblatske i Subotičko-horgoške peščare i mozaične slatine u Banatu i Bačkoj, u Vojvodini,

• refugijalna područja, kao što su kanjoni i klisure (Đerdapska klisura, kanjon Drine, Sićevačka klisura, dolina reke Pčinje).

Svi ovi centri naše specijske i vegetacijske raznovrsnosti uživaju status zaštićenih prirodnih dobara. Osnovni tipovi staništa u Srbiji, na osnovu (Lakušić et al., 2005) i prema klasifikaciji staništa Evropskog informacionog sistema o prirodi iz 2012. godine (EUNIS - European Nature Information System, Habitat Classification 2012) su:

• kopnena površinska vodena staništa, • močvarna, tresavska i ritska staništa, • travnata staništa i staništa gde dominiraju visoke zeleni, mahovine ili lišajevi, • vrištine, žbunasta staništa i tundra, • šume i ostala šumska staništa, • unutarkontinentalna staništa bez vegetacije ili sa slabo razvijenom vegetacijom, • redovno ili skoro kultivisana poljoprivredna, hortikulturna i domaća staništa, • konstrukcije, industrijska ili druga veštačka staništa.

U Republici Srbiji postoje značajni genetički resursi u oblasti poljoprivrede, koji su plod specifičnih biogeografskih, istorijsko-ekonomskih i kulturoloških uslova. Broj gajenih biljnih vrsta u Republici Srbiji prelazi 150, ali je izuzetno teško proceniti ukupan agrobiodiverzitet pošto treba uzeti u obzir na hiljade genotipa (populacija), hibrida i sorti u upotrebi. Tokom proteklih pet decenija u Republici Srbiji je razvijeno preko 1.200 sorti poljoprivrednog bilja. Republika Srbija poseduje jedinstvene rase i sojeve domaćih životinja, koje su nastale dugotrajnim procesom selekcije od strane čoveka i prirodnih uslova koji vladaju u određenim područjima. Međutim, depopulacija planinskih predela, kao i zapostavljanje i napuštanje stočarske proizvodnje u marginalnim područjima, dovelo je do nestajanja brojnih rasa i sojeva domaćih životinja. Nezavisno od gajenih biljaka, ukupnom agrobiodiverzitetu Republike Srbije značajno doprinose i samonikle biljne vrste od značaja za proizvodnju hrane i poljoprivredu (krmne biljke, lekovite i aromatične biljke, ukrasne biljke, medonosne i divlje voćne vrste). Među genetičkim resursima lekovitog i aromatičnog bilja, najveći značaj ima genetička raznovrsnost ekonomski značajnih vrsta (kamilica, nana, žalfija, kantarion, hajdučka trava, vranilova trava, uva, odoljen, bokvica, jagorčevina, itd.), kao i vrsta ograničenih areala i onih koje su iz različitih razloga u opadanju. Nedovoljno pažnje

63 

se posvećuje proceni i monitoringu stanja populacija genetičkih resursa lekovitog i aromatičnog bilja i potrebi njihovog očuvanja.  

Faktori ugrožavanja i pritisci na biodiverzitet u osetljivim ekosistemima U okviru Strategije o biološkoj raznovrsnostiF

1F definisani su pritisci na biodiverzitet Srbije i urađena je

analiza pritisaka i direktnih faktora ugrožavanja, razvojem konceptualnog modela koji omogućava sakupljanje i analizu informacija i određivanje prioriteta (Cvetković, 2011). U modelu su osobine biodiverziteta i narušenih prirodnih sistema klasifikovani kao „pritisci”, a oni su, direktno ili indirektno, izazvani ljudskim aktivnostima. U Strategiji, dati su primarni pritisci na biodiverzitet, izvori tih pritisaka (direktni faktori ugrožavanja), kao i indirektni faktori (osnovni uzroci direktnih faktora ugrožavanja biodiverziteta). Pritisci i faktori ugrožavanja na ekosistemskom nivou definisani su u odnosu na uticaj na biodiverzitet u osetljivim ekosistemima. Uzroci osetljivosti ekosistema definisani su kao spoljašnji i unutrašnji (Vasić, 1995). Spoljašnji potiču pre svega od faktora koji su neposredno ili posredno vezani za ljudsku delatnost, ali i od prirodnih procesa čiji su uzroci van neposrednih ili posrednih uticaja datog ekosistema, a koji mogu biti globalni, regionalni, zonalni i drugi uticaji. Unutrašnji uzroci se nalaze u prirodi samog ekosistema i potiču uglavnom: od izuzetnosti, retkosti i neponovljivosti sastava i strukture ekosistema, zatim od prostorne izolovanosti u odnosu na druge takve ekosisteme, ili od unutrašnje (prirodne) tendencije ka sukcesiji i slično. Najvažniji pritisci na terestrična i akvatična staništa i vrste koje u njima žive su:

• promena namene korišćenja zemljišta (gubitak, fragmentacija i degradacija staništa), • konverzija (prenamena) autohtonih (prirodnih) staništa u poljoprivredna, šumsko-plantažna,

veštačka područja naseljenih i industrijskih oblasti, • neadekvatna, nelegalna i prekomerna eksploatacija bioloških resursa, • unošenje alohtonih vrsta i genetski modifikovanih organizama, • razni vidovi zagađenja vazduha, vode i zemljišta, • klimatske promene, • promene prirodnog režima vodostaja i plavljenja prirobalnih područja uređenjem obala i

irigacijom. Promena namene zemljišta uključuje isušivanje vlažnih staništa, krčenje šuma, proširenje stambenih ili komercijalnih zona na autohtona staništa; izgradnja saobraćajne infrastrukture; stvaranje rekreativnih oblasti (npr. skijaških centara) i dr. Promena načina korišćenja zemljišta, odnosno prirodnih staništa u antropogena područja, smanjuje raspoloživu površinu staništa za normalan razvoj i opstanak biljnih i životinjskih vrsta, a pri tom fragmentira i degradira preostale površine. Konverzija autohtonih staništa u svrhu pretvaranja u obradive površine, naročito je izražena u osetljivim                                                             1 Radović, I. & Kozomara, M. (2011): Strategija biološke raznovrsnosti Republike Srbije za period od 2011. do 2018. godine. Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja. Beograd

64 

ekosistemima, kao što su stepe i slatine u AP Vojvodini, određena vlažna staništa (npr. tresetišta) i pašnjaci. Brdovito-ravničarska oblast južno od Save i Dunava nekada je bila veoma bogata listopadnim šumama, da bi se danas pod šumama nalazilo svega 29,1 % površine teritorije Srbije.

65 

Nažalost, ne postoji sistematsko praćenje ovih fenomena tako da je teško proceniti u kojoj meri su se autohtona staništa izmenila ili nestala. Nekontrolisana eksploatacija bioloških resursa – drveća, lekovitog bilja, divljih biljnih i životinjskih vrsta, dovodi do promena u brojnosti, starosnoj strukturi i kompoziciji vrsta u prirodi. Prekomerna i nelegalna seča i sakupljanje divljih vrsta, kao i nekontrolisani lov i ribolov, ozbiljno narušavaju diverzitet vrsta i ekosistema, a mogu dovesti čak i do izumiranja pojedinih vrsta. Alohtone i invazivne biljne i životinjske vrste predstavljaju glavnu pretnju za autohtone vrste i ekosisteme. Alohtone vrste su kompetitivnije u odnosu na autohtone vrste u nadmetanju za resurse (vodu, hranjive sastojke, oprašivače, itd.), menjaju ciklus hranjivih sastojaka (u slučaju fiksacije azota to može uticati na određene vrste) i menjaju obrazac poremećaja (npr. invazija i širenje mnogih alohtonih vrsta trava povezani su sa povećanom učestalošću, intenzitetom i veličinom požara). U okviru Aiči-ciljeva Strateškog plana Konvencije o biološkoj raznovrsnosti za period 2011-2020. godine, pored ostalih prioritetnih aktivnosti na zaštiti biodiverziteta, uključene su i aktivnosti identifikacije, utvrđivanja načina rasprostiranja, kontrole, preventivnih mera, i iskorenjivanja najznačajnijih invazivnih vrsta (Radović, 2011). Na području Srbije utvrđeno je prisustvo 97 invazivnih adventivnih korova. Genetski modifikovani organizmi (GMO) takođe mogu takođe predstavljati faktor ugrožavanja autohtonog biodiverziteta u slučaju da namerno ili slučajno dospeju u životnu sredinu. Rizici nastaju usled mogućnosti protoka gena i ukrštanja GMO i autohtonih vrsta, kao i uticaja koje GMO mogu prouzrokovati na mrežu ishrane ekosistema i na ljudsko zdravlje. Ovi uticaji mogu dovesti do daljih lančanih reakcija i ukupnih negativnih posledica za zaštitu i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti. Povećano zagađenje životne sredine, naročito zbog ispuštanja otpadnih voda iz industrijskih postrojenja, oticanja izlivnih voda, taloženja atmosferskih zagađujućih materija (npr. emisije automobilskih gasova), kontaminacije poljoprivrednog zemljišta usled intenzivne primene đubriva i pesticida, eutrofikacije akvatičnih ekosistema, direktno utiče na mnogobrojna staništa i vrste, kako u pogledu smanjenja brojnosti populacija autohtonih vrsta, tako i u smanjenju veličine njihovog areala, pa i njihovog nestanka. Klimatske promene deluju na sve aspekte biodiverziteta (Cvetković, 2014). Uočeni efekti klimatskih promena na biodiverzitet i prirodne ekosisteme na području Srbije ukazuju da može doći do: fenoloških promena, promena u morfologiji, fiziologiji i ponašanju vrsta; gubitka staništa kao i pojava novih staništa; promena u broju i distribuciji vrsta; povećanja broja štetočina i bolesti; genetskih promena pri čemu može doći do iščeznuća vrsta koje ne budu mogle da se adaptiraju na klimatske promene i promene prirodne populacije riba (vreme mesta i migracije). Usled promena u količini i raspodeli padavina, velike promene se mogu očekivati na pašnjacima, staništima rečnih obala i šumskim ekosistemima. Rastuće temperature mogu da dovedu do učestalih i intenzivnijih požara i pojave štetočina, što može uticati na smanjenje raznovrsnosti i opsega šuma.

66 

Promene prirodnog režima vodostaja i plavljenja priobalnih područja uređenjem obala i irigacijom, značajno ugrožavaju biološku raznovrsnost i funkcionisanje ekosistema vodenih i močvarnih područja. Glavne aktivnosti koje dovode do izmena prirodnih režima tokova su izgradnja brana, eksploatacija peska i šljunka, uređenje obala od izlivanja i plavljenja. Promena prirodnih nivoa vodostaja i plavnih područja, osim što utiče na promenu prirodnih staništa, remeti ili onemogućava obavljanje vitalnih životnih procesa kod najvećeg broja vrsta riba, vodozemaca i gmizavaca, kao i kod akvatičnih biljaka. Zaštita ugroženih vrsta Zaštita retkih i ugroženih vrsta, kao i njihovih staništa, osnova je zaustavljanja stope opadanja biološke raznovrsnosti u Srbiji. Zaštita biološke raznovrsnosti pravno je regulisana pre svega Zakonom o zaštiti prirode (Službeni glasnik RS br. 36/2009, 88/2010 i 91/2010) kao i nizom drugih zakonskih i podzakonskih akata. Zakonom o zaštiti prirode uređuje se zaštita i očuvanje prirode, biološke, geološke i predeone raznovrsnosti kao dela životne sredine. Usvojeni međunarodni principi i nacionalni ciljevi za očuvanje biološke raznovrsnosti utvrđeni su usvajanjem Strategije biološke raznovrsnosti Republike Srbije za period od 2011. do 2018. godine. Zaštita biološke raznovrsnosti u Srbiji ostvaruje se sprovođenjem mera zaštite i unapređenja vrsta, njihovih populacija, prirodnih staništa i ekosistema kroz sistem zaštite prirodnih dobara: zaštićena područja, zaštićene vrste i pokretna zaštićena prirodna dokumenta. Srbija je kao potpisnik mnogih međunarodnih sporazuma, u obavezi da se uključi u aktivnosti na zaštiti i očuvanju ugroženih vrsta. Ova obaveza proističe iz nacionalnih, ali i iz međunarodnih razloga i interesa. Kada je reč o međunarodnim razlozima, Srbija snosi odgovornost za očuvanje svake vrste: - čiji značajni delovi svetske, evropske, srednjeevropske, istočnoevropske, sredozemne, balkanske ili

istočnomediteranske populacije trajno ili privremeno žive na njenoj teritoriji; - čijih više od 50% balkanskih populacija, trajno ili povremeno živi na njenoj teritoriji; - čiji delovi populacije manjeg značaja žive na njenoj teritoriji, ali se radi o populacijama globalno

ugroženih ili ranjivih vrsta. Prema Zakonu o zaštiti prirode, divlje vrste koje su ugrožene ili mogu postati ugrožene, koje imaju poseban značaj sa genetičkog, ekološkog, ekosistemskog, naučnog, zdravstvenog, ekonomskog i drugog aspekta, štite se kao strogo zaštićene divlje vrste ili zaštićene divlje vrste. Lista zaštićenih vrsta utvrđena je Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva (Sl. glasnik RS, br. 5/2010, 47/2011 i 69/11). Prema ovom Pravilniku, zaštićeno je 2.613 vrsta (od toga 1760 vrsta kao strogo zaštićene i 853 vrste u kategoriji zaštićenih). Skoro svi sisari, ptice, vodozemci i gmizavci su pod nekim režimom zaštite. Isto tako, veliki broj insekata (posebno dnevnih leptira) i biljaka je pod zaštitom. Lista vrsta zaštićenih Pravilnikom višestruko je veća od liste koja se nalazila u prethodnoj Uredbi o zaštiti prirodnih retkosti iz 1993. godine, kojom su bile zaštićene ukupno 744 vrste.

67 

Poseban vid zaštite odnosi se na vrste koje mogu biti ugrožene usled prekomernog i nekontrolisanog sakupljanja iz prirode. Te vrste su zaštićene Uredbom o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune (Sl. glasnik RS, br. 31/2005, 45/2005, 22/2007, 38/2008, 9/2010, 69/2011), kojim je obuhvaćeno 90 vrsta, od čega 63 biljne vrste, 15 vrsta gljiva, 3 vrste lišajeva kao i 9 vrsta životinja (2 vrste gmizavca, 3 vrste vodozemaca i 4 vrste beskičmenjaka), koje se ne smeju sakupljati niti koristiti u komercijalne svrhe. Zbog izmena u 2011. godini, donet je Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva (Sl. glasnik RS, br. 5/2010 i 47/2011) iz kojeg je izbačeno 15 vrsta koje su bile pod kontrolom sakupljanja (izbačene vrste: Corylus avellana, Equisetum arvense, Galium verum, Glechoma hederacea, Hedera helix, Juniperus communis ssp. nana, Melilotus officinalis, Ononis spinosa, Prunus spinosa, Rubus fruticosus, Rubus idaeus, Sambucus nigra, Tussilago farfara, Melissa officinalis ssp., Viola macedonica), na osnovu Uredbe o izmenama Uredbe o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune (Sl. glasnik RS, br. 69/2011). Korišćenje pojedinih vrsta sisara, ptica, riba i biljaka regulisano je drugim aktima, kao što su Zakon o divljači i lovstvu (Sl. glasnik RS, br. 18/2010), Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda (Sl. glasnik RS, br. 36/2009), Zakon o šumama (Sl. glasnik RS, br. 30/2010). Od sedamdesetih godina prošlog veka, naučnici su se složili da gljive pripadaju posebnom carstvu, i da postoji više vrsta nego u biljnom carstvu. Međunarodna unija za očuvanje prirode (IUCN) odnosi se prema zaštiti gljiva sa istom važnošću kao prema očuvanju biljaka i životinja. Savet Evrope je 2007. godine usvojio Preporuku o očuvanju gljiva u Evropi, koje bi trebalo da se drže zemlje članice (Preporuka 132, 2007). Ove preporuke su uključene u programe zaštite prirode u Srbiji, tako da su gljive dobile status zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta, prema Pravilniku o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva. Tako je prema pomenutom Pravilniku, 38 gljiva i 37 vrsta lišajeva strogo zaštićeno, dok se 26 vrsta gljiva i 11 vrsta lišajeva nalaze u kategoriji zaštićenih vrsta. Pomenuti Zakon o zaštiti prirode posebno tretira zaštitu staništa gljiva, s obzirom na specifične uslove zaštite. Izrada Crvenih lista i Crvenih knjiga predstavlja značajan korak u evidentiranju problema ugroženosti vrsta i preduzimanju mera za njihovu zaštitu i trajan opstanak. U Srbiji su do sada objavljene samo Crvena knjiga biljaka 1 („Iščezli i krajnje ugroženi taksoni“) i Crvena knjiga dnevnih leptira. Srbija je svoju prvu Crvenu knjigu vaskularnih biljaka dobila 1999. godine – „Crvena knjiga flore Srbije 1, Iščezli i krajnje ugroženi taksoni“ (Stevanović, V., ed., 1999). Ona sadrži 171 vrstu biljaka (u rangu vrsta ili podvrsta) iz najugroženijih kategorija (EX=iščezli; EW=iščezli u prirodi i CR=krajnje ugroženi), što predstavlja oko 5% ukupne flore Srbije. Iz flore Srbije iščezlo je 50 taksona (1,5% flore Srbije). Od toga su 4 vrste nepovratno izgubljene iz svetskog genofonda (EX), s obzirom na to da su pre iščezavanja živele samo na području Srbije. To su kragujevački slez (Althaea kragujevacensis Pančić), vranjanski slez (Althaea vranjensis Diklić & Nikolić), moravski vodeni orašak (Trapa annosa Janković), koji je nestao usled isušivanja moravskih mrtvaja i rukavaca i Pančićeva udovičica

68 

(Scabiosa achaeta Vis. & Pančić) koja je živela na kamenjarima Trnave kod Raške. U Crvenoj knjizi 46 taksona se vode kao iščezle sa prostora Srbije (EW), ali se, srećom, još uvek mogu naći u susednim područjima ili u ex situ uslovima botaničke bašte, odakle se mogu i reintrodukovati na nekadašnja prirodna staništa u Srbiji. U odnosu na nivo ugroženosti, 121 biljna vrsta oko (3,5% flore Srbije) se nalazi u kategoriji krajnje ugroženih (CR) sa velikom verovatnoćom da u bliskoj budućnosti nestane sa ovih prostora ili čitavog sveta ukoliko se ne sprovedu efikasne mere zaštite. Druga Crvena knjiga je doneta 2003. godine i odnosi se na dnevne leptire Srbije Lepidoptera: Hesperioidea i Papilionoidea. U njoj je analizirano 57 vrsta dnevnih leptira koje procentualno čine 34% faune dnevnih leptira Srbije. Pored iščezlog fruškogorskog belca (Leptidea morsei), među najugroženijim su i Alpijska hisperida (Pyrgus andromedae), lastin repak (Papilio machaon), čipkasti belac (Euchloe ausonia), Staroplaninska i Prokletijska erebija (Erebia alberganuc i E. Manto), Apolonov leptir (Parnassius apollo), zanovetak (Colias myrmidone) mali i modri prelivac (Apatura ilia i A. Iris), mrki šarenac (Melitaea diamina) i Inova sedefica (Brenthis ino). Kada je reč o kičmenjacima, do sada je objavljen samo Preliminarni spisak vrsta za crvenu listu kičmenjaka i to s kraja 1990. i početka 1991. godine. Ovaj spisak je trebao da bude osnova i polazište za rad na Crvenoj listi odnosno Crvenoj knjizi kičmenjaka Srbije. Obuhvatao je potencijalne vrste kičmenjaka za koje su se preduzimale ili za koje treba da se preduzmu mere zaštite i očuvanja. Na ovom spisku se nalazi 1 vrsta kolousta i 29 vrsta riba (npr. moruna, kečiga, jesetra, haringe, lipljen, crnka, štuka, šaran, brkica, čikov, jegulja, manić, smuđ, vretenari), a predložene si i 22 vrste vodozemaca (daždevnjaci, mrmoljci, sve vrste žaba), 21 vrsta gmizavaca (kornjače, gušteri, zmije), 72 vrste sisara, i najviše ptica, preko 350 vrsta (353 vrste). Da bi se bolje definisalo stanje i stepen ugroženosti drugih grupa organizama, neophodno je što skorije početi sa radom na ostalim Crvenim knjigama, čija je izrada u više navrata započeta, ali nije u potpunosti realizovana. Bilo koja analiza ugroženosti i efekata zaštite vrsta, kako po nacionalnim tako i po međunarodnim propisima, obrađuje se prema najnovijoj preporuci i metodologiji ugroženosti IUCN 2004 (Tabela 1). Za sve taksone potrebno je uraditi procenu ugroženosti prema ovim kriterijumima. Tek tada će biti moguće pratiti efekte zaštite.

Tabela 1. Status ugroženosti vrsta Broj IUCN 1994 Preliminarna crvena

lista kičmenjaka Sisari 100 11 72 Ptice 360 11 353 Gmizavci 25 3 21 Vodozemci 23 0 22 Ribe 110 12 30

Izvor: Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2012. godinu, Agencija za zaštitu životne sredine

69 

Preko 50% strogo zaštićenih vrsta u Srbiji nalazi se na listama međunarodnih Konvencija i Direktiva EU - najviše sa lista BernskeF

2F

i Bonske konvencijeF

3F i Direktive o pticamaF

4F (slika 3).

Slika 3. Strogo zaštićene vrste sa lista međunarodnih Konvencija i Direktiva EU

Izvor: Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2012. godinu, Agencija za zaštitu životne sredine

Vuk (Canis lupus) i divlja mačka (Felis silvestris) predstavljaju vrste pod strogom zaštitom na celoj teritoriji Evrope i na listi su Bernske konvencije. Srbija je izrazila rezervu na zaštitu, jer su vuk i divlja mačka u režimu strogo zaštićene vrste samo na teritoriji Vojvodine, dok su u ostalom delu zemlje pod režimom lovostaja. Potrebno je naglasiti da se u područjima Deliblatske peščare i Vršačkom bregu, gde vuka jedino i ima u Vojvodini primenjuje režim lovostaja na područjima lovišta, tako da je stroga zaštita u suštini samo formalna. Naime prema podacima Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, a na osnovu rezultata projekta „Primena prioritetnih mera za očuvanje i upravljanje populacijama vuka (Canis lupus) u Republici Srbiji“ (2011-2013) - nosilac Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, vuk se više ne sreće na području Deliblatske peščare. U Srbiji je doneto svega nekoliko akcionih planova u cilju zaštite ugroženih vrsta:

Akcioni plan zaštite mrkog medvada (Ursus arctos) u Republici Srbiji (2007) Akcioni plan zaštite vuka (Canis lupus) u Republici Srbiji (2007) Akcioni plan za očuvanje risa (Lynx lynx) u Srbiji (2007)

                                                            2 Konvencija o zaštiti evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa (Convention on the Conservation of European Wildlife and Natural Habitats, Bern 1979), je međunarodni porazum o očuvanju divljih vrsta flore i faune i njihovih prirodnih staništa, naročito onih čija se brojnost smanjila i kojima preti istrebljenje i čija zaštita zahteva međunarodnu saradnju. Republika Srbija je potpisnik konvencije od 2007. god. 3 Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja (Convention on the Conversation of Migratory species of Wild Animals CMS, Bon 1979), je međunarodni sporazum nastao iz brige za one vrste životinja koje se sele preko ili izvan granica nacionalnih jurisdikcija. I ova konvencija je ratifikovana kod nas 2007. god. 4 Direktiva o zaštiti divljih ptica (Birds Directive 79/409/EEC); direktiva Saveta Evrope čiji je cilj zaštita, upravljanje i kontrola svih vrsta ptica u prirodi i uspostavljanje procedura za sprovodenje mera na očuvanju i iskorišcavanju određenih vrsta.

70 

Oko 20% vrsta sa liste zaštićenih vrsta, takođe se nalazi na listama međunarodnih Konvencija i Direktiva EU. Najviše ih ima na listama Bernske i CITESF

5F konvencije i Direktive o pticama i Direktive o

staništima EUF

6F (slika 4).

 

 Slika 4. Zaštićene vrste sa lista međunarodnih konvencija i direktiva EU

Izvor: Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2012. godinu, Agencija za zaštitu životne sredine

Zaštita staništa i ekosistema U cilju očuvanja i valorizacije biološke i predeone raznovrsnosti, prioritetnih tipova staništa, očuvanja ugroženih vrsta kao i obnavljanja i unapređivanja narušenih staništa od posebnog značaja, ekološke mreže i međunarodna područja predstavljaju opšteprihvaćene modele zaštite prirode. Zaštićena područja sa izraženom geološkom, biološkom, ekosistemskom i/ili predeonom raznovrsnošću, a koja su u skladu sa međunarodnim propisima značajna kao staništa vrsta ptica i drugih migratornih vrsta, na osnovu Zakona o zaštiti prirode mogu se proglasiti za zaštićena područja od opšteg interesa. Kategorije zaštićenih područja su: strogi rezervat prirode, specijalni rezervat prirode, nacionalni park, spomenik prirode, zaštićeno stanište, predeo izuzetnih odlika i park prirode. Na osnovu svoje geološke, biološke, ekosistemske i predeone raznovrsnosti, zaštićena područja se svrstavaju u tri kategorije: I kategorija – zaštićeno područje međunarodnog, nacionalnog, odnosno izuzetnog značaja II kategorija – zaštićeno područje pokrajinskog/regionalnog, odnosno velikog značaja                                                             5 Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune (Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora CITES, Washington 1973), predstavlja međunarodni sporazum kojim se obezbeđuje internacionalna saradnja u zaštiti određenih vrsta divlje faune i flore od prekomerne eksploatacije i međunarodnog prometa. Republika Srbija je potpisnik konvencije od 2001. godine. 6 Direktiva o staništima (Habitats Directive 92/43/EEC); Osnovni cilj direktive je uspostavljanje mreže zaštićenih oblasti unutar zajednice radi održavanja kako rasporeda, tako i bogatstva ugroženih vrsta i staništa, kopnenih i morskih.

71 

III kategorija – zaštićeno područje lokalnog značaja. Na osnovu odlika i stanja prirodnih vrednosti, ciljeva njihovog očuvanja i korišćenja, na zaštićenom području mogu se uspostaviti režimi zaštite I stepena (stroga zaštita), II stepena (aktivna zaštita) i III stepena (proaktivna zaštita). Broj zaštićenih prirodnih dobara u Srbiji je 476, a broj zaštićenih područja je 474, od čega je 5 nacionalnih parkova, 16 predela izuzetnih odlika, 69 rezervata prirode, 18 parkova prirode, 324 spomenika prirode, 39 područja od kulturnog i istorijskog značaja, i 3 zaštićena staništa (Zavod za zaštitu prirode Srbije, 2014). Na slici 5 prikazan je procenat zastupljenosti različitih kategorija zaštićenih područja u Srbiji.  

 Slika 5. Procenat zastupljenosti različitih kategorija zaštićenih područja u Srbiji

(Izvor: Zavod za zaštitu prirode Srbije, 2014) Ukupna površina pod zaštitom je 531.279 hektara, što predstavlja 6% ukupne površine zemlje i svrstava Srbiju u evropske zemlje sa relativno malim udelom prostora pod zaštitom prirodnog nasleđa u površini državne teritorije. Prema Prostornom planu Republike Srbije (Sl. glasnik RS, br. 88/10) do 2015. godine trebalo bi da bude zaštićeno oko 10% teritorije Srbije, odnosno 12% do 2021. godine. Kao jedno od zaštićenih područja, zakonom je utvrđeno zaštićeno stanište koje se može uspostaviti pre svega, radi zaštite biološke raznovrsnosti. Zaštićeno stanište je područje koje obuhvata jedan ili više tipova prirodnih staništa značajnih za očuvanje jedne ili više populacija divljih vrsta i njihovih zajednica.

72 

Pored zaštićenih prirodnih dobara na nacionalnom nivou, u Srbiji su prepoznata i područja od značaja za zaštitu na međunarodnom nivou. Međunarodno značajna područja prirode predstavljaju osnovu za razvoj međunarodne saradnje i razmene iskustava, u cilju poboljšanja zaštite prirode. Konvencija o očuvanju močvarnih područja od međunarodnog značaja, naročito kao staništa ptica (Ramsarska konvencija), predstavlja osnov za aktivnosti na nacionalnom i međunarodnom nivou, u smislu zaštite i racionalnog upravljanja resursima močvarnih područja. U Srbiji je deset područja označeno i stavljeno na listu međunarodno značajnih močvarnih područja (Ramsarska područja), i ona pokrivaju površinu od 63919 hektara, što je ekvivalentno 0,72% teritorije Srbije. Zavod za zaštitu prirode Srbije definisao je preliminarni spisak od 68 potencijalnih Ramsarskih područja u Srbiji, a pripremljena je studija za imenovanje Nacionalnog parka Đerdap za jedanaesto takvo područje. Prema Konvenciji o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine (UNESCO, 1972) i Listi svetske baštine, u okviru programa „Čovek i biosfera“ (MAB – Man and Biosphere), zbog izuzetne očuvanosti izvornih prirodnih vrednosti, zaštićen je park prirode „Golija“, zajedno sa okolinom manastira Studenica, kao Rezervat biosfere "Golija-Studenica" 2001. godine. U toku je proces pripreme dokumentacije za srpski deo prekograničnog područja "Mura-Drava-Dunav", za podnošenje kandidature za drugi Rezervat biosfere u Srbiji. U skladu sa prioritetima Evropske Unije, kao podrška Direktivi o zaštiti divljih ptica (Birds Directive 79/409/EEC) i Direktive o zaštiti prirodnih staništa i divlje faune i flore (Habitats Directive 92/43/EEC) u Srbiji su izdvojena 42 međunarodno značajna područja za ptice (IBA), 61 međunarodno značajno područje za biljke (IPA), 40 odabranih područja značajna za leptire, kao i 61 područje značajno za zaštitu i očuvanje divljih biljnih i životinjskih vrsta i njihovih staništa (u okviru mreže Emerald). Značajna područja za ptice (Important bird areas – IBAs) su ključna područja za očuvanje faune ptica i njihovih staništa. Primenom standardizovanih IBA kriterijuma izdvojena su 42 područja (Puzović et al. 2009) od međunarodnog značaja za očuvanje diverziteta ptica u Srbiji, koja obuhvataju ukupnu površinu od 1.259.624 hektara, što predstavlja 14,25% teritorije Srbije. Značajna područja za biljke (Important Plant Areas – IPAs) najvažnija su mesta za očuvanje florističke raznovrsnosti. Koristeći međunarodno standardizovane kriterijume, kao što su prisustvo ugroženih vrsta, ugroženih staništa i bogatstvo vrsta, identifikovano je 61 IPA područje, koja obuhvataju površinu od 7.473 km2 ili 8,5% teritorije Srbije. Mapiranje IPA područja u Srbiji još uvek je u pripremi, a 56% definisanih IPA područja je zaštićeno u celini ili delimično. Ostala IPA područja nisu pod zaštitom i nalaze se pod stalnim negativnim uticajem čoveka, pa bi trebalo što pre preduzeti mere zaštite ovih područja. Odabrana područja za dnevne leptire (Prime Butterfly Areas PBAs) su područja značajna za očuvanje faune leptira. Na osnovu kriterijuma za izdvajanje područja značajnih za očuvanje faune dnevnih leptira u Srbiji je identifikovano 40 PBA područja, čija je ukupna veličina 903.643 hektara, što predstavlja, 10,2% teritorije Srbije.

73 

Sva navedena područja su deo ekološke mreže Srbije. Ekološka mreža Republike Srbije, koju čine ekološki značajna područja, koridori koji povezuju ekološki značajna područja i zaštitna zona oko ekološki značajnih područja utvrđena je Uredbom o ekološkoj mreži (Sl. glasnik RS, broj 102/10). Ovom uredbom definisani su i bliži način upravljanja i finansiranja ekološke mreže, radi očuvanja biološke i predeone raznovrsnosti, odnosno tipova staništa od posebnog značaja za očuvanje, obnavljanje i/ili unapređivanje narušenih staništa i očuvanje određenih vrsta. Zakonom o zaštiti prirode, ekološka mreža je definisana kao „skup funkcionalno povezanih ili prostorno bliskih ekološki značajnih područja, koja biogeografskom zastupljenošću i reprezentativnošću značajno doprinose očuvanju biološke raznovrsnosti, uključujući i ekološki značajna područja Evropske unije NATURA 2000”. Ekološka mreža Srbije (koja još nije kompletirana) sastoji se od 101 ekološki značajnog područja (slika 6). Ekološkom mrežom je obuhvaćeno 20,93% teritorije Srbije, sa površinom od 1.849.201,77 ha.

 Slika 6. Ekološka mreža u Srbiji

74 

U sastav ekološke mreže mogu ući prostorne celine na kojima se nalaze: 1) zaštićena područja proglašena na osnovu zakona, područja u postupku proglašenja zaštite i područja koja su odgovarajućim strateškim dokumentima planirana za zaštitu, sa prioritetnim ciljem očuvanja biodiverziteta; 2) područja od posebnog interesa za očuvanje, odnosno mreža EMERALD, koja su identifikovana na osnovu Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa (Bernske konvencije); 3) međunarodno značajna područja za ptice u skladu sa prioritetima Evropske unije (IBA); 4) međunarodno značajna područja za biljke (IPA); 5) odabrana područja značajna za dnevne leptire u skladu sa međunarodnim propisima (PBA); 6) područja koja se nalaze na listi Konvencije o vlažnim staništima od međunarodnog značaja tu listu (Ramsarska područja); 7) speleološki objekti; 8) pogranična područja koja omogućavaju povezivanje sa ekološkim mrežama susednih zemalja u skladu sa međunarodnim propisima; 9) područja prioritetnih tipova staništa identifikovana u skladu sa Pravilnikom o kriterijumima za izdvajanje tipova staništa, tipovima staništa, osetljivim, ugroženim, retkim i za zaštitu prioritetnim tipovima staništa, kao i mere zaštite za očuvanje tipova staništa; 10) staništa divljih vrsta koje su retke i ugrožene na nacionalnom, evropskom i svetskom nivou kao i staništa endemičnih vrsta utvrđenih Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva; 11) ostala ekološki značajna područja koja nisu obuhvaćena ovim područjima koja su kao ekološki značajna utvrđena prostornim planovima.   Mreža Emerald i Natura 2000  Emerald predstavlja ekološku mrežu sastavljenu od Područja od posebne važnosti za zaštitu prirode (Areas of Special Conservation Importance - ASCI), odnosno prostornih celina i staništa koja su od posebnog nacionalnog i međunarodnog značaja sa aspekta očuvanja biološke raznovrsnosti. Inicijativa za formiranje ove ekološke mreže pokrenuta je 1998. godine od strane Saveta Evrope, kao deo aktivnosti u okviru Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa (Bernske konvencije). Zasniva se na istim principima kao i mreža NATURA 2000 i formalno se posmatra kao priprema za implementaciju Direktive o staništima i Direktive o pticama. Kako su sve države kojima predstoji pridruživanje EU u obavezi da predaju popis predloženih područja za ekološku mrežu NATURA 2000 sa odgovarajućom bazom podataka, projekt Emerald predstavlja direktan doprinos u ostvarenju ovog cilja. Za ekološku mrežu Emerald u Srbiji predviđeno je 61 područje naročito značajno za zaštitu i očuvanje divljih biljnih i životinjskih vrsta i njihovih staništa (Sekulić, Šinžar-Sekulić 2010), čija ukupna površina iznosi 1.019.270 ha što čini oko 11,5% teritorije Srbije. NATURA 2000 je mreža područja koja obavezuje svaku državu članicu Evropske unije da na svojoj teritoriji obezbedi adekvatan status zaštite ugroženih vrsta i tipova staništa koji se nalaze u dodacima

75 

Direktive o pticama i Direktive o staništima, što u praksi podrazumeva adekvatno upravljanje ovim područjima. Pojam NATURA 2000 simbolizuje očuvanje dragocenih prirodnih resursa za 2000. godinu i XXI vek. Cilj mreže NATURA 2000 je da obezbedi dugoročni opstanak najvrednijih i najugroženijih vrsta i staništa Evrope. Sastoji se od Posebnih područja konzervacije (Special Areas of Conservation – SAC) proglašenih od strane država članica u skladu sa Direktivom o staništima, a takođe uključuje i Područja posebne zaštite (Special Protection Areas – SPAs), koja proglašavaju države članice u skladu sa Direktivom o pticama iz 1979. godine. Do sada je u evropsku ekološku mrežu NATURA 2000 uključeno 26.106 područja, sa ukupnom površinom od 949.910 km2 . Od toga je 751.150 km2 kopnenih područja NATURA područja, odnosno 17,5% i 198.760 km2 marinskih područja (NATURA 2000, European Commission on Nature and Biodiversity Newsletter, januar 2012) i predstavljaju najveću mrežu očuvanih područja u svetu. Imajući u vidu da je Zakonom o zaštiti prirode definisano da će ekološka mreža u Srbiji biti utvrđena i postati deo evropske ekološke mreže NATURA 2000, osim donete Uredbe o ekološkoj mreži, pristupilo se izradi Akcionog plana za uspostavljanje ekološke mreže NATURA 2000 u RS za period 2011-2020. godine i Akcionog plana za razvoj nacionalne ekološke mreže u RS za period 2011-2015. Godine. NATURA 2000 na teritoriji Republike Srbije treba da bude ustanovljena do pristupanja Evropskoj uniji. Republika Srbija sprovodi aktivnosti za uključivanje u mrežu NATURA 2000, čiji je nosilac i koordinator Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine. U cilju neophodnog jačanja kapaciteta državne administracije, u Srbiji je realizovan tvining projekat „Jačanje administrativnih kapaciteta za zaštićena područja u Srbiji (NATURA 2000)”, u kojem su osim ministarstva nadležnog za zaštitu prirode učestvovale i ključne institucije i organizacije iz oblasti zaštite prirode i relevatnih sektorskih oblasti. U planu je nastavak aktivnosti za uspostavljanje mreže NATURA 2000 u Srbiji uz podršku evropskih pretpristupnih fondova - IPA 2012. Projekat je realizovan u periodu januar 2010 - jun 2012. godine. Aktivnosti na projektu odnosile su se na: harmonizaciju regulative u Srbiji sa evropskim direktivama (Direktive o pticama i staništima); uspostavljanje mreže NATURA 2000 u skladu sa evropskim kriterijumima; razvoj dva pilot-plana upravljanja za NATURA 2000 područja (Nacionalni park „Tara“ i Specijalni rezervat prirode „Obedska bara“) i jačanje kapaciteta za razvoj mreže NATURA 2000 u Srbiji. Kao rezultat projekta urađena je prva referentna lista vrsta ptica i određena su potencijalna područja posebne zaštite za te vrste, u skladu sa Direktivom o pticama (Special Protection Areas - SPA područja). Koncept ekoloških mreža postaje danas sve značajniji i za strategiju i za praksu u oblasti očuvanja prirode. Podrška projektima NATURA 2000 i Emerald kao i Pan-evropskoj strategiji očuvanja biološke i predeone raznovrsnosti (Pan-European Biological and Landscape Diversity Strategy – PEBLDS) ozvaničena je na Ministarskoj konferenciji u Kijevu održanoj 1995. godine. Tom prilikom definisana je akciona tema izrade Pan-evropske ekološke mreže (The Pan-European Ecological Network – PEEN). Pan-evropska ekološka mreža (PEEN) ima za cilj dugoročno očuvanje ekosistema, staništa i vrsta od značaja za zaštitu na evropskom nivou. Pan-evropskom ekološkom mrežom treba da budu obuhvaćena sva zaštićena područja od nacionalnog i međunarodnog značaja, sva područja izdvojena u projektima NATURA 2000 i Emerald, sva Ramsarska područja, međunarodno značajna biljna

76 

područja (IPA), međunarodno značajna područja za ptice (IBA), odabrana područja za dnevne leptire (PBA), staništa retkih i ugroženih vrsta od nacionalnog i međunarodnog značaja, prirodna ili poluprirodna staništa koja se nalaze unutar veštačkih ekosistema (prevashodno velikih poljoprivrednih površina), kao i pogranična područja koja omogućuju povezivanje sa ekološkom mrežom susednih država. Mreža PEEN predviđa postojanje centralne zone, koju bi činili NATURA 2000 i Emerald područja, potom koridora koji povezuju centralne zone i omogućavaju migraciju i disperziju vrsta, kao i prelazne zone i područja obnove, sa manjim stepenom zaštite od centralne zone. Uspostavljanjem ekoloških mreža (Emerald, NATURA 2000, Panevropska ekološka mreža – PEEN) obezbeđuje se povezivanje i očuvanje ekoloških područja, odnosno obnavljanje staništa kojima je narušeno povoljno stanje, kao i očuvanje ugroženih vrsta od međunarodnog i nacionalnog značaja. Problemi zaštite biodiverziteta u Srbiji  Iako je poslednjih godina donet veći broj ključnih zakona u oblasti zaštite prirode na nacionalnom nivou i potpisan veći broj međunarodnih konvencija u vezi sa očuvanjem biološke raznovrsnosti, može se zaključiti da se problemi zaštite biodiverziteta u Republici Srbiji nepravedno zanemaruju. Nedovoljna implementacija zakonodavstva u oblasti zaštite prirode i zaštite biodiverziteta, nedostaci politike zaštite biodiverziteta kod proizvodnih sektora, kao i nedovoljna primena postojećih mehanizama zaštite dovode do neefikasnog očuvanja. U večitom sukobu između očuvanja prirode i ekonomskih interesa, zaštita prirode se i dalje smatra preprekom u razvoju. Osim toga, iako je oblast zaštite prirode i očuvanja biodiverziteta uključena u razne sektorske strategije i programe, njen prioritet je u praksi i dalje nedovoljan. Problemi koji se odnose na biološku raznovrsnost u Republici Srbiji nastali su usled zakonodavnih, institucionalnih, finansijskih, ekonomskih i drugih nedostataka. Mnogi faktori ugrožavanja biodiverziteta potiču od stalne i rastuće potrebe za resursima ili potrebe da se izvrši prenamena prirodnih staništa u proizvodne svrhe. Neophodno je uspostaviti nacionalni program kojim se identifikuju i prate prioritetne vrste, staništa i genetičke komponente biodiverziteta, kao i uzroke i posledice aktivnosti i procesa koji ugrožavaju komponente biodiverziteta. Iako se kontinuirano vrše istraživanja biodiverziteta, uočava se još uvek nedovoljan nivo i utemeljenost naučnih podataka kada su u pitanju flora i vegetacija, fauna i fungija Srbije. Neophodno je prikupiti, pregledati i sjediniti dostupne podatke i informacije o biodiverzitetu kako bi se obezbedila naučna osnova za procenu stanja, praćenje, očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti. Nepostojanje integralnog informacionog sistema biodiverziteta i sistema indikatora za praćenje stanja biodiverziteta onemogućavaju efikasnu zaštitu prirode, a razvoj nacionalnog informacionog sistema biodiverziteta od ključnog je značaja za donošenje pravosnažnih odluka i politika biodiverziteta. Ne postoji organizovano praćenje ili kartiranje biodiverziteta i njegovog statusa na nacionalnom nivou, a trenutno se podaci uglavnom dobijaju iz naučnih aktivnosti. Veliku prepreku u izradi inventara biodiverziteta i dalje predstavljaju neadekvatni mehanizmi finansiranja i drugih vrsta podrške.

77 

U institucijama na svim nivoima, potrebno je unaprediti tehničke i upravljačke kapacitete za očuvanje biodiverziteta. Uočavaju se problemi zbog neadekvatnog upravljanja i nedovoljnog kapaciteta stručnih službi u zaštićenim prirodnim dobrima, šumskim gazdinstvima i lokalnoj samoupravi. Neophodna je izgradnja kapaciteta u oblastima konzervacione biologije koji se tiču osnovnih principa, metodologije istraživanja, pisanja i razvoja projekata i korišćenja sredstava dostupnih nacionalnih i međunarodnih fondova, korišćenje GIS alata i upravljanje zaštićenim područjima, planiranje oporavka ugroženih vrsta, uključivanje lokalnih zajednica u planiranje i upravljanje zaštićenim područjima, kreiranje i sprovođenje projekata održivog razvoja i strategija upotrebe zemljišta uz očuvanje biodiverziteta, kreiranje i sprovođenje strategija za prilagođavanje klimatskim promenama itd. Nedovoljno efikasan sistem upravljanja postoji i kada je u pitanju sakupljanje, korišćenje i promet divlje flore, gljiva i životinja iz prirode. Kontrola uvođenja invazivnih vrsta nije na odgovarajućem nivou i dovodi do pritiska na autohtone vrste i staništa. U institucionalnom smislu neophodno je obaviti funkcionalnu reviziju sektora za očuvanje biodiverziteta i kreirati jasne i detaljne institucionalne nadležnosti i politike u ovoj oblasti. Izražena je nedovoljna interresorna i intersektorska saradnja u oblasti zaštite biodiverziteta i neprimenjivanje kriterijuma zaštite biodiverziteta u relevantnim sektorskim politikama, planovima i programima razvoja. Nacionalne politike nemaju definisanu viziju i dugoročni plan za obezbeđivanje stabilnih i dugoročnih finansijskih sredstava za očuvanje biodiverziteta. Za dugoročnu zaštitu biodiverziteta i prirodnih ekosistema bitno je da se utvrde nedostaci i razviju planovi za njihovo rešavanje kroz stvaranje i sprovođenje novih ili usavršavanje postojećih mehanizama. Neophodno je osigurati dostupnost finansijskih sredstava za održavanje i proširenje sistema zaštićenih područja u Republici Srbiji uz jačanje dugoročne finansijske održivosti sistema, i obezbediti da troškovi očuvanja biološke raznovrsnosti budu podeljeni među institucijama i zainteresovanim stranama tako da odražavaju doprinos narušenom biodiverzitetu i dobiti od njegove zaštite i korišćenja. U Republici Srbiji nema dovoljno znanja i razumevanja metoda i tehnika za ekonomsko vrednovanje biodiverziteta. Uprkos ekonomskom, društvenom i ekološkom značaju, usluge ekosistema se nedovoljno razumeju i vrednuju na tržištu od strane donosilaca odluka i ne posvećuje im se dovoljno pažnje, resursa i investicija. Kao posledica toga, doprinos usluga ekosistema nije u potpunosti ugrađen u cenu većine proizvoda, a oblasti od značaja za ove usluge (npr. mnoga zaštićena područja, šumski rezervati, poljoprivredne oblasti, močvarna zemljišta i druge oblasti razvijenog biodiverziteta) nedovoljno se cene i njima se neadekvatno upravlja. Procene usluga ekosistema moraće da se integrišu u sektorske politike i procese planiranja približavanjem Republike Srbije članstvu u EU.

78 

Literatura Amidžić, L. (2014): Zaštita biodiverziteta, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Beograd. ISBN

978-86-86859-33-4 Amidžić, L., Bartula, M., Cvetković, D. (2012): Zaštita prirode u Srbiji. Četvrti međunarodni kongres

„Ekologija, zdravlje, rad i sport“. Zbornik radova, pp 150-154. Banja Luka. Amidžić, L., Bartula, M, Cvetković, D. (2014): The state of biodiversity in Serbia. Natural Areas Journal

Vol. 34 (2): 222-226 Cvetković, D., Amidžić, L., Spasić, S. (2011): Strateški okvir zaštite biodiverziteta u Republici Srbiji.

Naučni skup sa međunarodnim učešćem „Zaštita prirode u XXI vijeku“, 20 – 23 Septembar 2011. Žabljak, Crna Gora. Zbornik referata (knjiga br 1), pp. 229-237. Zavod za zaštitu prirode Crne Gore & Ministarstvo održivog razvoja i turizma

Cvetković, D., Đorđević, S., Kukobat, T., Nikolić, M. (2014): Adaptacije na klimatske promene u oblasti biodiverziteta u Republici Srbiji. Deseta regionalna konferencija EnE14/ENV.net „Životna sredina ka Evropi“. Ambasadori održivog razvoja i životne sredine. Privredna komora Srbije. 5. jun. Beograd. Zbornik radova EnE14/ENV.net: Poglavlje 27 – Životna sredina i klimatske promene, рp. 135-140. ISBN 978-86-89961-00-3

Cracraft, J. (2002): The seven great questions of systematic biology: an essential foundation for conservation and sustainable use of biodiversity, Annals of the Missouri botanical Garden, 89, 127-144

Ćukanović, M. (1991): Ekološki izazov, Elit, Beograd Hammond, P. (1995). The current magnitude of biodiversity. In V.H. Heywood and R.T. Watson

(Eds.): Global Biodiversity Assessment. (pp. 113-138). Cambridge, U.K: Cambridge University Press

Heywood V. H. (1996): The Global Biodiversity Assessment. The Globe, 30:2-4 Jakšić, P. (2003): Crvena knjiga dnevnih leptira Srbije (Lepidoptera: Hesperioidea i

Papilionoidea).Zavod za zaštitu prirode. Beograd Janković, М. М. (1995): Biodiverzitet – suština i značaj. Zavod za zaštitu prirode Srbije. Posebna

izdanja, 16. Beograd. Jovanović, S., Lakušić, D. (eds.) (2006): Ugrožene biljke Srbije. Priručnik o zaštiti retkih i ugroženih

biljaka Srbije u ex-situ uslovima Botaničke bašte „Jevremovac“. Institut za Botaniku i Botanička Bašta „Jevremovac“, Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

Lakušić, D. (2005): Odnos specijskog i ekosistemskog diverziteta. U: M. Anđelković (ed.): Biodiverzitet na početku novog milenijuma, str. 75-104. SANU, Odeljenje hemijskih i bioloških nauka, knjiga 2. Beograd

Lakušić, D. (eds.) (2005): Harmonizacija nacionalne nomenklature u klasifikaciji staništa sa standardima međunarodne zajednice. Staništa Srbije, priručnik sa opisima i osnovnim podacima. Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine. Uprava za zaštitu životne sredine, Institut za botaniku i Botanička bašta „Jevremovac“, Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu.

Lecointre, G. and H. Le Guyader.(2001): Classification phylogenetique du vivant. Paris, France: Belin. Lovejoy, T. E. (1980). Foreword. In: Soule, M. E. & Wilcox, B. A. (Eds.): Conservation Biology: An

evolutionary ecological perspective, V-IX. Sinauerr Associates, Sunderland, Mass. Matović, M., Bukvić, S., Jovičić, D. (1994): Zaštita životne sredine i biljni svet, Naučna knjiga, Beograd Mijović, A., Sekulić, N., Popović, S., Stavretović, N. i Radović, I. (2012): Biodiverzitet Srbije: stanje i

perspektive. Zavod za zaštitu prirode Srbije, Beograd. Nebel, B., Wright, R. (1996): Environmental science. Fifth edition, Prentice Hall, USA

79 

Puzović et al. (2009): Značajna područja za ptice u Srbiji. Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinski sekretarijat za zaštitu životne sredine i održivi razvoj.

Radović, I. (2005): Razvoj ideje o značaju i potrebi zaštite biodiverziteta. In: Anđelković, M. (Ed.): Biodiverzitet na početku novog milenijuma. SANU, Odeljenje hemijskih i bioloških nauka. Knjiga CXI 2: 17-52. Beograd.

Radović, I. & Kozomara, M. (eds.) (2011): Strategija biološke raznovrsnosti Republike Srbije za period od 2011. do 2018. godine. Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja. Beograd

Saks, D., Džefri (2014): Doba održivog razvoja. Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj – CIRSD, JP Službeni glasnik. Beograd

Sekulić, N., Šinžar-Sekulić, J. (2010): Emerald ekološka mreža u Srbiji. Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Beograd

Stevanović et al. (1999): Crvena knjiga flore Srbije 1. Ministarstvo za životnu sredinu Republike Srbije, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Zavod za zaštitu prirode Srbije. Beograd

Tomović, G. (2007): Fitogeografska pripadnost, distribucija i centri diverziteta balkanske endemične flore u Srbiji. Doktorska disertacija. Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu

Vasić et al. (1990-1991): Preliminarni spisak vrsta za Crvenu listu kičmenjaka Srbije. Zaštita prirode 43-44:121-132, Beograd

Vasić, V. (1995): Međunarodni sporazumi, standardi, kriterijumi i programi od značaja za očuvanje, održavanje i trajno održivo korišćenje biodiverziteta. In: Stevanović, V., Vasić, V. (eds.) Biodiverzitet Jugoslavije sa pregledom vrsta od međunarodnog značaja, 43-56. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd

Vasić, V. (1995): Biodiverzitet u osetljivim ekosistemima i područjima od međunarodnog značaja. In: Stevanović, V., Vasić, V. (eds): Biodiverzitet Jugoslavije sa pregledom vrsta od međunarodnog značaja. – Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu i Ecolibri, Beograd

Vitousek, Peter M., Harold A. Mooney, Jane Lubchenco, and Jerry M. Melillo (1997): Human Domination of Earth's Ecosystems, Science 277(5325), str. 494-499

UIzveštaji Agencija za zaštitu životne sredine, 2012. Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2012. godinu Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, Beograd. Dostupno na Hhttp://www.sepa.gov.rs/download/Izvestaj_2012.pdf Ministarstvo zaštite životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine, 2007. Indikatori životne sredine u Republici Srbiji – kratak vodič, 2007), ostupno na Hhttp://www.sepa.gov.rs/download/Indikatori.pdf H Strateški plan za biodiverzitet 2011 – 2020. i Aiči ciljevi usvojeni na 10. Sastanku država članica Konvencije o biološkoj raznovrsnosti održanom u oktobru 2010. u Nagoji, dostupno na: Hhttp://www.cbd.int/cop10/doc/ Mijović. A. (ed.) 2014. The Fifth National Report to the United Nations Convention on Biological Diversity. Republic of Serbia, Ministry of Agriculture and Environmental protection, dostupno na Hhttp://www.cbd.int/doc/world/rs/rs-nr-05-en.pdfH UZakonska i podzakonska akta u oblasti zaštite prirode Zakon o zaštiti prirode (Službeni glasnik RS br. 36/2009, 88/2010 i 91/2010) Zakon o divljači i lovstvu (Sl. glasnik RS, br. 18/2010) Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda (Sl. glasnik RS, br. 36/2009) Zakon o šumama (Sl. glasnik RS, br. 30/2010) Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva (Sl. glasnik RS, br. 5/2010, 47/2011 i 69/11)

80 

Uredba o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune (Sl. glasnik RS, br. 31/2005, 45/2005, 22/2007, 38/2008, 9/2010, 69/2011) Uredba o ekološkoj mreži (Sl. glasnik RS, broj 102/10) Nacionalni program zaštite životne sredine, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2010 (Službeni glasnik RS, br. 12/10) Prostorni plan Republike Srbije (Sl. glasnik RS, br. 88/10) UMeđunarodni ugovori u oblasti zaštite prirode Zakon o potvrđivanju Konvencije o biološkoj raznovrsnosti (Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori,

broj 11/01) Zakon o ratifikaciji Konvencije o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine (Službeni list SFRJ -

Međunarodni ugovori, broj 8/74) Zakon o potvrđivanju Konvencije o međunarodnom prometu ugroženih vrsta divlje flore i faune

(Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori, broj 11/01) Zakon o ratifikaciji Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja, Bon, 1979 (Službeni

glasnik RS – Međunarodni ugovori, broj 102/07) Zakon o potvrđivanju Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa Evrope,

Bern, 1979 (Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori, broj 102/07) Uredba o ratifikaciji Konvencije o močvarama koje su od međunarodnog značaja, naročito kao

staništa ptica močvarica (Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori, broj 9/77)

81 

82 

83 

Konzervaciona biologija

Jelena Milovanović

„... priroda nikada nije smatrala da je ljudsko nerazumevanje dovoljan razlog zbog kojeg bi ona promenila svoje metode.“

(Met Ridli 2001) Savremeno čovečanstvo, kao rezultat svojih različitih aktivnosti, dovelo je do drastičnih promena u biljnom i životinjskom svetu što je uslovilo i promene biodiverziteta kao celine. Različite čovekove delatnosti koje se mogu svesti pod zajednički imenitelj: uništavanje i menjanje prirode, dovele su do snažnih i u mnogim slučajevima nepovratnih procesa koji su se neposredno odrazili na promenu i potpuno uništenje prirodnih ekosistema i predela, a sa tim u vezi i nepovratnog gubljenja biološke raznovrsnosti, kroz iščezavanje velikog broja organskih vrsta ili smanjenje njihovih populacija do kritične granice (STEVANOVIĆ, VASIĆ 1995).

Slika 1: Prirodna nalazišta omorike

Eroziju biološke raznovrsnosti teško je izmeriti iako smo svedoci povećanja broja iščezlih i ugroženih organskih vrsta, koji se izražava kroz apsolutni broj ili procentualno smanjenje specijskog diverziteta. U skladu sa široko prihvaćenom teorijom organske evolucije, sve organske vrste vode poreklo od oblika koji su živeli ranije pre njih. Proces nastanka novih vrsta označava se kao specijacija i podrazumeva nastanak dve ili većeg broja vrsta od jedne predačke, kao rezultat odgovora na promenljive uslove spoljašnje sredine. Paralelno sa specijacijom, dok nove vrste nastaju, odvija se i proces iščezavanja odnosno izumiranja nekih drugih organskih vrsta, kao nemogućnost prilagođavanja na novonastale uslove sredine. Sa evolutivnog aspekta kriza i nestanak jedne vrste je istovremeno prilika i šansa za drugu. Činjenica da milioni vrsta egzistiraju danas znači da evolucija i specijacija na globalnom nivou, za sada, imaju dominantnu ulogu nad iščezavanjem (RADOVIĆ 2005). Iako je izumiranje vrsta prirodan proces, svesni smo činjenice da čovek, sve više, nizom svojih aktivnosti doprinosi njegovom intenziviranju. Demografska eksplozija čovečanstva s kraja XX veka dala je čovekovoj destruktivnosti potpuno nove razmere. Čovekove potrebe i osvajanje novih predela dovele su do gubitka ne samo pojedinačnih vrsta, već i do uništavanja čitavih biocenoza, odnosno ekosistema. Smatra se da se ovakvim uticajem čoveka na životnu sredinu broj vrsta koje nepovratno bivaju izgubljene penje na fantastičnih 27.000 vrsta godišnje, odnosno 74 vrste dnevno. Sa 100

84 

organskih vrsta izumrlih u toku jednog dana, stopa izumiranja postaje 1.000 puta veća od procenjene “normalne” evolucione stope izumiranja. Ako se izumiranje nastavi po sadašnjoj stopi, tokom narednih 30 godina moglo bi da nestane 20% današnjih vrsta. S ovim bi, po svojim razmerama, mogla da se poredi samo katastrofa koja se dogodila pre 65 miliona godina, kada su sa lica Zemlje nestali dinosaurusi (WILSON 1992). Takođe, treba znati da pored iščezlih, danas postoji daleko veći broj vrsta koje su, prema IUCN (The World Conservation Union) kriterijumima, u različitom stepenu ugrožene. Primera radi preko 1000 vaskularnih biljaka nalazi se na ivici opstanka, odnosno u kategoriji kritično ugroženih (RADOVIĆ 2005). Aktuelni pristup prepoznavanja osnovnih faktora koji dovode do ugrožavanja biodiverziteta definisali su BRENNAN & WITHGOTT (2005), akronimom HIPPO, koji je izveden iz početnih slova sledećih reči na engleskom jeziku: (H) Habitat alteration – izmene ili promene staništa, (I) Invasive species - invazivne, alohtone vrste, (P) Pollution - zagađenje, (P) Population growth – rast ljudske populacije i (O) Overexploitation – preterana eksploatacija. Na osnovu rezultata analize antropogenih faktora koji ugrožavaju očuvanje biološkog i predeonog diverziteta, dobijenih međunarodno standardizovanim metodama, STEVANOVIĆ I VASIĆ (1995) navode sledeće faktore koji ugrožavaju biodiverzitet na našim prostorima: poljoprivreda, šumarstvo, vodoprivreda, urbanizacija i izgradnja infrastrukture, rudarstvo, turizam i rekreacija, lov, ribolov, nedozvoljena trgovina divljim vrstama, introdukcija alohtonih vrsta, zagađenje vazduha, voda i zemljištа. Pored navedenog, izgradnja veštačkih akumulacija u kanjonima i klisurama, može dovesti do potpunog uništavanja populacija vrsta i ekosistema u zonama potapanja. Jedan od drastičnih primera je i nestanak i krajnja fragmentacija sastojina Pančićeve omorike (Picea omorika Panč./Purkyine), endemo-reliktne vrste naših područja, u kanjonu Drine (slika 1). Prema paleobotaničkim istraživanjima, sprovedenim od strane RAVAZZI-a (2002), praroditelji omorike, Picea omoricoides Weber i Picea palaomorica, zahvatali su znatno šire područje u prošlosti, na šta ukazuju fosilni ostaci polena i makrofosili na brojnim lokacijama u Evropi. Danas se omorika od prirode može naći jedino na Balkanu i to na uskom području oko srednjeg i donjeg toka reke Drine, na granici istočne Bosne i zapadne Srbije (ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ I MILOVANOVIĆ, 2010). Genetička konzervacija i molekularno markiranje u službi konzervacione biologije Genetička konzervacija predstavlja vid manipulacije genetičkim diverzitetom ili specifičnim genetičkim materijalom, prikupljenim unutar genetičkog resursa, određeni vremenski period. Dakle, genetička konzervacija se karakteriše vremenskom dimenzijom, od početka aktivnosti do momenta kada korišćenje genetičkog resursa postaje moguće. Ovu osobinu genetičke konzervacije FRANKEL (1974) je definisao kao „vremensku skalu brižnosti“ („time-scale of concern“), koja varira u zavisnosti od opredeljenja korisnika genetičkog šumskog resursa (FRANKEL et al. 1995). Sa aspekta oplemenjivača,

85 

najvažniji cilj je sinteza novog, hibridnog, oplemenjenog varijeteta, te se vremenska skala ograničava na jednu ili dve dekade. S druge strane, za ostvarenje ciljeva konzervacionog biologa tek deset hiljada godina ili više može biti adekvatno vremensko razdoblje. Ovakvo razmatranje ukazuje na činjenicu da definisanje „vremenske skale brižnosti“ zavisi od ciljeva.

Konzervacija genetičkih resursa, najčešće, se ne odnosi na statičnu prezervaciju ili maksimalizaciju genetičkog diverziteta direktno, već na pokušaje očuvanja mehanizama, koji kreiraju i održavaju genetički diverzitet, putem razumevanja kako različite komponente interaguju (GREGORIUS, 1992). Osnovni zadatak i cilj genetičke konzervacije određene vrste je obezbeđivanje postojanosti genetičke informacije, koja se smatra vrednom za konkretnu primenu i čiji opstanak je ugrožen. Ovu informaciju mogu sačinjavati, kako je već navedeno, pojedinačni geni ili genotipovi, čija ekspresija daje poželjne fenotipove, najčešće od ekonomske vrednosti. Znatno češće, međutim, cilj je očuvati što više genetičkih informacija, prisutnih u selektovanoj populaciji, kako bi se osnovale nove, vitalne populacije u kojima će postojati ekspresija željene informacije. Imajući u vidu da gubitak genetičkog diverziteta predstavlja najveću pretnju očuvanju adaptabilnog potencijala vrste, neophodno je ulagati velike napore u pokušaje njegove konzervacije. Mogućnost identifikovanja genetičke varijabilnosti je od izuzetnog značaja za realizaciju konzervacionih ciljeva. Pouzdana informacija o distribuciji genetičke varijabilnosti je preduslov za adekvatno sprovođenje procesa selekcije, oplemenjivanja i konzervacije šumskog drveća. Populacioni genetičari su razvili različite teorijske modele, koji omogućavaju procenu trenutnog genetičkog diverziteta unutar i između populacija ili drugih hijerarhijskih nivoa genetičke organizacije. Posledice drifta i protoka gena putem polena i semena danas mogu biti kvantifikovane, kao što je omogućen i uvid u sisteme ukrštanja šumskog drveća. Izuzetan doprinos saznanjima o ovakvim procesima dalo je otkriće (adaptivno neutralnih) molekularnih markera (MILOVANOVIĆ I

ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, 2009; MILOVANOVIĆ, 2010). Molekularni markeri su specifični fragmenti DNK koji se mogu identifikovati u genomu. Molekularni markeri nisu geni u klasičnom smislu; mogu imati, ali najčešće nemaju, biološku funkciju. Nastaju kao posledica mutacija, koje izazivaju promene DNK strukture, obično štetne za organizam, te se zato markeri uglavnom identifikuju u DNK, koja nema kodirajuću, biološku funkciju. Da bi marker našao primenu u konzervacionoj

genetici mora posedovati određeni stepen varijabilnosti (polimorfizma) na marker lokusu. Treba imati u vidu da varijabilnost na molekularnom nivou ne mora biti u vezi sa varijabilnošću biološke funkcije. Identifikacija molekularnim markerima se obavlja zahvaljujući mnogobrojnim tehnikama molekularnog markiranja. Veliki broj različitih tehnika analize genetičke varijabilnosti je razvijen i unapređen u toku poslednje decenije. Uspešnost primene molekularnih genetičkih markera može se oceniti sa nekoliko važnih parametara, kao što su dostupnost, nivo polimorfizma, reproduktivnost, tehnički zahtevi i

Slika 2: Vizuelizacija analize prajmerskih parova hrasta 

kitnjaka 

86 

troškovi. Shodno tome, ne postoji superiorna tehnika, koja zadovoljava sve navedene uslove, ali je ključno pitanje koji marker upotrebiti u koje svrhe (GILLET, 1999). U poslednje dve decenije razvijene su brojne tehnike direktnog ispitivanja strukture i funkcije genoma i procene genetičkog polimorfizma, a među njima su: RFLP (Restriction Fragment Length Polymorphism), VNTR (Variable Number of Tandem Repeats ili minisateliti), SSR (Simple Sequence Repeats ili mikrosateliti), RAPD (Random Amplified Polymorphic DNA), AFLP (Amplified Fragment Length Polymorphism), SSCP (Single Stranded Conformation Polymorphism) i SNP (Single Nucleotide Polymorphism). Zahvaljujući njima prevaziđen je problem ograničenog broja varijabilnih lokusa i dobijen je alat za proučavanje varijabilnosti u kodirajućim, nekodirajućim i visoko varijabilnim regionima nuklearnog i organelnog (hloroplastnog i mitohondrijalnog) genoma. Identifikacija i izbor vrsta i populacija za uključivanje u program konzervacije Postoji nekoliko faktora, koji mogu uticati na izbor ciljne vrste za uključivanje u programe konzervacije (ERIKSSON, EKBERG, 2001):

• naučni razlozi • posebne karakteristike (harizma) • ekonomski razlozi • ugroženost

Iz naučnih razloga izbor vrste zasniva se na ekološkim parametrima, tj. posmatra se distribucija vrste, polen vektor, širenje semena, faza u ekosistemu. Ukoliko se selekcija usmeri na ovaj način, ekološki

ključne vrste postaju i ciljne. Međutim, u slučaju da postoji neki poznati srodnik određene vrste, takva vrsta se odabira za ciljnu i postaje objekat istraživanja. Određeni naučnici predlažu da vrste bez poznatih srodnih vrsta ne treba birati za ciljne, osim ako se ne nalaze u stadijumu nestajanja, te je neophodno sačuvati ih. Ukoliko se bira vrsta, koja je relativno skoro specifikovana, selekcija se usmerava na vrste visokog potencijala za nastavak evolutivnog procesa. Međutim, postoje i naučnici sa oprečnim mišljenjem, koji savetuju izbor vrsta bez srodnika, jer su upravo one genetički jedinstvene i zaslužuju da budu predmet istraživanja.

Slika 3: Ginko kao harizmatična vrsta

87 

Izbor harizmatičnih vrsta za ciljne može biti pogrešan način za ulaganje ograničenih materijalnih sredstava. Međutim, čak i ovakav izbor može biti opravdan, ukoliko investiranja u konzervaciju jedne vrste skreću pažnju javnosti na konzervacijske ciljeve i neophodnost istraživanja u ovoj oblasti. Veoma brz rast humane populacije i sve veći zahtevi za različitim produktima šume uzrok su sve češćeg usmeravanja selekcije ciljne vrste prema ekonomskim faktorima. Očuvanje obnovljivih šumskih resursa u obimu koji može zadovoljiti ljudske potrebe, postalo je glavni konzervacijski cilj. Ugroženost, takođe, predstavlja jedan od glavnih faktora pri izboru ciljne vrste. Ugrožene vrste su, u većini slučajeva, endemske, prisutne na ograničenim, izolovanim područjima. Analize adaptabilnog potencijala ovakvih vrsta neophodno je sprovesti pre donošenja odluke o većim finansijskim ulaganjima za proširenje njihovog areala. Efikasnost mera primenjenih za konzervaciju endemskih, ugroženih vrsta zavisi od nivoa poznavanja njihove genetičke varijabilnosti. Veliki broj kriterijuma se mora uzeti u obzir prilikom izbora populacija za uključivanje u program konzervacije. Značaj različitih kriterijuma varira u zavisnosti od vrste i staništa, kao i od opštih ciljeva konzervacije i raspoloživih finansijskih sredstava. Dakle, izbor populacija predstavlja kompleksan zadatak, koji nije baziran samo na naučnim rezultatima, već i na nacionalnim i lokalnim prioritetima, strateškim zaključcima i različitim višim ciljevima (korišćenje zemljišta, politika konzervacije, šumarska politika, gajenje šuma, zakonodavstvo). Za identifikaciju i izbor populacija za uključivanje u program konzervacije neophodno je pratiti sledeće kriterijume (ROTACH, 2005; MILOVANOVIĆ, 2009):

- konzervaciona vrednost populacije; - distribucija genetičke varijabilnosti ili ekogeografska distribucija vrste; - struktura populacija vrste (raspored, veličina, karakter, gustina..); - područja od posebnog interesa (postojeći resursi, predeli visokog stepena diverziteta,

ugrožene populacije); - integritet stanišnih i ekosistemskih uslova, prirodna dinamika; - planovi korišćenja zemljišta, prihvatljivost, vlasništvo, konflikti, dostupna finansijska

sredstva. Pitanje konzervacione vrednosti populacije nailazi na vrlo oprečna mišljenja. Međutim, važnost ovog pitanja je fundamentalna za razvoj konzervacionog modela i odgovor na njega mora biti definisan na samom početku procesa. U većini konzervacionih programa nisu jasno definisani kriterijumi koji određuju razloge i stepen vrednosti genetičkih resursa, čak i u okviru programa koje sprovode međunarodne organizacije kao što je EUFORGEN (Evropski program za šumske genetičke resurse). Vrednost genetičkih resursa u okviru postojećih programa konzervacije zavisi od ciljeva i prioriteta konzervacije. Različiti ciljevi konzervacije, koji su predloženi i razmatrani u literaturi (KRUGMANN, 1984, LEDIG, 1986, ZIEHE et al., 1989), mogu se svrstati u tri generalna cilja:

o Ukonzervacija ekonomski značajnih fenotipova ili gena; o Ukonzervacija adaptabilnosti na uslove sredine; o Ukonzervacija genetičkog diverziteta i genetičke adaptabilnosti.

88 

Konzervacija genetičkih osnova željenih osobina je najčešći i tradicionalni cilj. Tačnije rečeno, visoke frekvencije željenih osobina ili kombinacije više njih, kao i geni ili genski kompleksi odgovorni za njihovu ekspresiju jesu objekat konzervacije. Uobičajeno, semenske sastojine, plus stabla, klonski arhivi, semenske plantaže, provenijenični testovi ili testovi potomstva predstavljaju materijal za konzervaciju. Poreklo i integritet genetičkih resursa nisu bitni; autohtone populacije, introdukovane strane provenijencije, ekotipovi ili selektovani i testirani materijal iz programa oplemenjivanja mogu predstavljati populacije za konzervaciju. Konzervacija populacione adaptabilnosti na određene uslove sredine je osnovni cilj u zaštiti prirode. Obzirom da se genetička struktura populacije smatra rezultatom dugoročne selekcije usmeravane uslovima sredine, postoji mišljenje da su lokalni genetički resursi najbolje prilagođeni lokalnim uslovima sredine i smatraju se najvrednijim. Ovo se naročito odnosi na populacije koje se javljaju na ekstremnim staništima. Objekat konzervacije u tom slučaju jesu autohtoni genofondovi, dok su drugi genetički resursi od manjeg značaja. Treći cilj se odnosi na konzervaciju genetičke adaptabilnosti ili maksimalnog genetičkog diverziteta ciljne vrste. Oba cilja su praktično identična, s obzirom na to da je genetički diverzitet osnova adaptabilnosti i evolucije u promenljivim uslovima sredine i važan element u zaštiti od patogena i klimatskih ekstrema. Genetički diverzitet je, stoga, izuzetno vredan i potrebno ga je očuvati. Pritom, fenotipski (genetički) varijabilitet je veoma važan za unapređenje ekonomski značajnih osobina oplemenjivanjem, naročito kada je u pitanju rezistentnost na štetne uticaje biotičkih i abiotičkih faktora. U cilju očuvanja što većeg broja gena, naročito retkih ili unikatnih, populacije za program konzervacije zasnovan na trećem cilju se obično biraju među autohtonim genofondovima, koji su verovatno adaptirani na različite ekološke uslove i pod malim su uticajem antropogenog faktora. Konzervacija retkih gena zahteva velike populacije dok konzervacija maksimalnog genetičkog varijabiliteta ili unikatnih gena zahteva veći broj manjih populacija sa različitih staništa (MILOVANOVIĆ I ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, 2006; 2008; 2009; ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ et al., 2009). Informacije o genetičkoj strukturi ciljne vrste su neophodne pri donošenju odluke o izboru manjeg broja većih populacija ili većeg broja manjih populacija. Obzirom da se ciljne vrste razlikuju po produktivnosti, distribuciji, genetičkoj srukturi, rizicima, pretnjama i uticaju čoveka na njihov genofond, proizilazi da se ciljevi konzervacije razlikuju od vrste do vrste, naročito sa aspekta prioriteta u okviru tri generalna cilja. Prema tome, prvi korak je jasno definisati ciljeve i prioritete za konkretnu ciljnu vrstu. Drugi korak podrazumeva određivanje vrednosti genetičkih resursa i prioriteta među njima. Za vrste visoke ekonomske vrednosti, fenotipski odabrani i testirani genetički resursi imaju prioritet nad autohtonim genetičkim resursima, dok je suprotna situacija sa vrstama od manjeg ekonomskog značaja. Jasno definisani prioriteti u okviru tri generalna cilja konzervacije neophodni su za kreiranje efektivne, ekonomski isplative mreže populacija in situ konzervacije (ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ AND MILOVANOVIĆ, 2013). Takođe, jasno određeni ciljevi i vrednosti genetičkih resursa su neophodni kako bi se utvrdila adekvatna veličina i distribucija konzervacionih populacija. Manje populacije su pogodnije za konzervaciju ekonomski značajnih gena, nego za

89 

konzervaciju genetičkog diverziteta ili retkih gena. U većini slučajeva, neophodna je i poželjna kombinacija tri generalna cilja konzervacije, uz definisanje prioriteta među njima u zavisnosti od ciljne vrste i specifičnosti staništa. Procena vrednosti genetičkih resursa pomoći će prilikom uspostavljanja odgovarajuće, ekonomski održive i visoko efektivne mreže različitih područja genetičke konzervacije. U nedostatku informacija o genetičkoj varijabilnosti ili u cilju racionalizacije procesa prikupljanja uzoraka za laboratorijske analize, najbolje je primeniti genekološki pristup (ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ et al., 2009a; 2009b; 2011; 2013), koji podrazumeva identifikaciju različitih genekoloških zona. Postoji pretpostavka da sličnost u ekološkim uslovima staništa podrazumeva i sličnost u genetičkoj strukturi, a zasnovana je na drugoj pretpostavci da je adaptacija na lokalne uslove sredine putem prirodne selekcije osnovni faktor u procesu genetičke diferenciranosti. Stoga se može postaviti još jedna pretpostavka da genetička diferenciranost prati geografsku i ekološku varijabilnost (YANCHUCK, LESTER

1996) i da će dobrim uzorkovanjem prostornog rasporeda ekogeografske varijabilnosti biti postignuta i dobra obuhvaćenost genetičkog diverziteta (CVJETIĆANIN et al., 2014). U slučaju da ove pretpostavke i nisu tačne, ovakav pristup obezbediće kvalitetan „slučajni“ uzorak populacija u okviru areala vrste. Dakle, populacije treba birati tako da pokriju sve genekološke zone. Međutim, neobični genotipovi ili retke genetičke varijante mogu se nalaziti u graničnim populacijama ili na granicama prirodnog rasprostranjenja vrsta. U zavisnosti od ciljeva konzervacije, ove populacije mogu biti od posebnog interesa. Poređenje distribucije vrste i definisanih genekoloških zona predstavlja dobru osnovu za inicijalnu selekciju konzervacionih populacija. Genekološka zonalizacija podrazumeva identifikaciju predela sa uniformnim ekološkim karakteristikama. Ekološke zone mogu biti izvedene iz postojećih podataka i mapa vegetacije, topografije, klime i zemljišta. Prirodna vegetacija ukazuje na zajednički uticaj najvažnijih ekoloških faktora i uslova staništa, dok različiti klimati najviše utiču na distribuciju biljnih zajednica. U zavisnosti od broja i veličine genekoloških zona, potrebno je odabrati više od jedne populacije po zoni, ukoliko je moguće. Naročito u slučaju široko rasprostranjenih vrsta sa velikom sposobnošću ukrštanja, kao što je šumsko drveće, može biti potrebno više od jedne populacije u cilju uzimanja adekvatnog uzorka genetičke varijabilnosti vrste (FAO, DFSC, IPGRI 2001). Definisanje potencijalnih populacija zasnovano na proceni genetičke varijabilnosti i/ili ekogeografskoj distribuciji ciljne vrste može doprineti stvaranju inicijalne ideje o mreži konzervacionih područja.

90 

Izbor metoda konzervacije u cilju uspešne realizacije programa konzervacije Principi konzervacije genetičke varijabilnosti mogu se smatrati identičnim za sva živa bića. Međutim, metode koje se primenjuju variraju u zavisnosti od specifičnosti ciljeva konzervacije, distribucije i biološke prirode materijala koji je objekat konzervacije. Sa aspekta očuvanja genetičke varijabilnosti možemo govoriti o različitim „metodama“ konzervacije. Termin „metod“ se koristi u kontekstu određene koncepcije konzervacije genetičkih resursa: in situ ili ex situ, dinamična ili statična, dok se vrsta, ekosistem, populacija, individua ili deo individue smatraju objektom konzervacije (Slika 4) (ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, MILOVANOVIĆ 2007; ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ et al., 2014). Metode in situ konzervacije, takođe, mogu biti okarakterisane kao „aktivne“ i kao „pasivne“ (MAXTED et al. 1997). Konzervacija biljnih vrsta sprovodi se u vrlo različitim okruženjima, koja se teško mogu okarakterisati kao genetički resursi, kao što su nacionalni parkovi, prirodni rezervati i druga zaštićena područja. Pojava ciljnih vrsta u zaštićenim prirodnim dobrima je slučajna, tj. nije rezultat aktivnog konzervacionog gazdovanja, te se ovakvi oblici in situ konzervacije označavaju kao pasivni.

Slika 4: Model konzervacije šumskih genetičkih resursa

(ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, MILOVANOVIĆ, 2007; ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ et al., 2014)

Ove populacije ili vrste nisu obuhvaćene aktivnim sistemom monitoringa i stoga su više izložene potencijalnim rizicima opadanja ili nestajanja, jer pojava negativnih trendova ekoloških ili bioloških

91 

uslova neće biti zabeležena, niti će biti kreirane i uspostavljene prave mere. U tom smislu, aktivna konzervacija podrazumeva aktivnosti u cilju očuvanja ciljne vrste i održanja prirodnih, poluprirodnih ili veštačkih ekosistema u kojima se javlja, uključujući i potrebu za uspostavljanjem sistema monitoringa staništa, obnovu, gazdovanje i zaštitu. Međutim, postojeća zaštićena prirodna dobra omogućuju adekvatnu konzervaciju mnogih vrsta i predstavljaju važne tačke za osnivanje mreže područja in situ konzervacije. Njihova vrednost za genetičku konzervaciju mora biti veoma dobro proučena i procenjena prilikom kreiranja strategije konzervacije. Napred navedeno ukazuje na potrebu da svaka vrsta i svako stanište zahtevaju specifičan pristup prilikom odabira konkretnog metoda konzervacije. Ima situacija u kojima odabrani metod odgovara ciljnoj vrsti, ali zahteva modifikacije za specifične uslove staništa na kojima se javljaju populacije ili usled posledica prethodnih mera gazdovanja. Strategija konzervacije i tehničke smernice za genetičku konzervaciju

Prema preporukama za uspostavljanje nacionalnog programa za genetičke resurse (FAO, FLD, IPGRI 2004), osnovni elementi strategije konzervacije ciljne vrste jesu:

a) ciljevi, b) obrazloženje ciljne vrste, c) organizacije i agencije (partneri) u sprovođenju strateških prioriteta, d) mehanizmi realizacije partnerstava, e) podela dužnosti među partnerima, f) opis opštih ciljeva upravljanja, g) identifikacija mogućih međunarodnih oblika saradnje.

Strategija konzervacije ciljne vrste implementira se kroz specifične tehničke smernice, za čitav areal vrste ili za svako konzervaciono područje ili populaciju, čiji su osnovni elementi:

a) osnovne informacije o konzervacionom području, uključujući mape, vlasničku strukturu, istoriju, inventuru (prisutne vrste, dimenzije stabala...); b) ključne dokumente o području i ciljnim vrstama, uključujući biološku inventuru, naročito ekološka i genetička istraživanja; c) opis ciljne vrste (taksonomija, distribucija, fenologija, fenotipska i genotipska varijabilnost, biotičke interakcije – polinatori, štetočine, bolesti, patogeni, simbionti..., lokalni nazivi, upotrebna vrednost, ugrožavajući faktori, konzervacioni status; d) opis staništa (geologija, geomorfologija, hidrologija, klima, zemljište, vegetacija, pretnje i rizici, istorija...);

92 

e) opis uloge, odgovornosti i prava svih lica uključenih u gazdovanje i upotrebu područja i njegovih izvora; f) program i raspored za praćenje i gazdovanje populacijama drveća, koje su objekat konzervacije, uključujući i moguće komplementarne ex situF

7F (van mesta) mere konzervacije ili

uspostavljanje multipopulacionog sistema konzervacije (MPBS)F

8F (MILOVANOVIĆ, ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ

2006, MILOVANOVIĆ, ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ 2007, ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ et al. 2009); g) monitoring i kriterijume evaluacije stanja konzervacione populacije; h) finansijska sredstva i ljudske resurse.

Uspostavljanje sistema praćenja i ocenjivanja

Stanje populacija u okviru konzervacionog područja neophodno je procenjivati u određenim vremenskim intervalima u smislu utvrđivanja stepena realizacije postavljenih ciljeva i registrovanja eventualnih neželjenih procesa i promena. Ukoliko se utvrdi da dinamika realizacije ciljeva konzervacije nije zadovoljavajuća ili postoji prisustvo neželjenih promena, neophodno je izvršiti reviziju tehničkih smernica. Sistem monitoringa uključuje definisanje sledećih elemenata:

a) glavna i prateće vrste u populaciji za konzervaciju; b) metod uzorkovanja pri praćenju stepena varijabilnosti unutar populacije; c) sistem osmatranja i merenja; d) vremenski intervali monitoringa; e) sistem prikupljanja podataka i statistička obrada; f) uključivanje zaključaka u plan upravljanja.

PRIMER TEHNIČKIH SMERNICA ZA UPRAVLJANJE POPULACIJAMA ZA GENETIČKU KONZERVACIJU HRASTA KITNJAKA U SRBIJI (MILOVANOVIĆ I ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, 2010) I OSNOVNE INFORMACIJE Strategija genetičke konzervacije hrasta kitnjaka (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji kao jedan od konkretnih ciljeva ima „konzervaciju retkih haplotipova hrasta kitnjaka putem izrade Tehničkih smernica za upravljanje specifičnim populacijama na lokalitetima Zlatibor, Goč i Prijepolje“.

                                                            7Ex situ konzervacija predstavlja vid konzervacije šumskih genetičkih resursa izvan njihovog prirodnog staništa (van mesta), pri čemu se razlikuju: botaničke bašte, arboretumi, živi arhivi, semenske plantaže, provenijenični testovi, testovi potomstva, klonski arhivi, banke semena, polena, DNK, in vitro konzervacija i krioprezervacija. Osnovne postavke svakog programa ex situ konzervacije su: posedovanje pouzdane informacije o nemogućnosti ili neefikasnosti primene metoda in situ konzervacije; obuhvatanje najšire amplitude diverziteta (fenotipskog i genotipskog), prisutnog u populacijama ciljne vrste; omogućavanje regeneracije vrste van njenog prirodnog rasprostranjenja (provenijencije), sprovođenjem kontrolisanih mera koje će omogućiti razvoj populacija u konzervacionom smislu. 8MPBS (Multiple Population Breeding System) predstavlja metod konzervacije u kome je populacija sa funkcijom genetičke konzervacije podeljena na subpopulacije efektivne veličine 50 individua. Pri ovakvoj veličini populacije, svega nekoliko  retkih alela može biti spontano izgubljeno. Za svaku populaciju vezuje se poseban oplemenjivački cilj, koji se može odnositi na praćenje i unapređenje jedne ili više osobina u različitim uslovima sredine. 

93 

Populacije hrasta kitnjaka (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) na lokalitetima Zlatibor, Goč i Prijepolje, u okviru genekološkog Regiona II, prema rezultatima analize polimorfizma hloroplastne

DNK, odlikuje prisustvo retkih haplotipova, nekarakterističnih za bilo koju drugu uzorkovanu populaciju na teritoriji Srbije. Stoga su populacije kitnjaka sa ovih područja odabrane kao ciljne za uključivanje u program genetičke konzervacije. Populacijama kitnjaka na području Zlatibora i Prijepolja gazduje Javno preduzeće „Srbijašume“, dok je za gazdovanje ciljnim populacijama na Goču zadužen Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu. Slika 5: Regioni genekoloških zona hrasta kitnjaka

II OPIS STANIŠTA POPULACIJA ZA GENETIČKU KONZERVACIJU Područje G.J. „Čavlovac“ i Zlatibora uopšte karakteriše, po Lang-u, klima visokih šuma u optimumu (do 800 m n.v.) i veoma vlažna klima – klima tundri (preko 1200 m n.v.), dok je prema Thornthweite-u u pitanju umereno humidna i jako humidna klima. Šume kitnjaka preko 600 metara nadmorske visine nalaze se u svom optimumu sa aspekta klimatskih uslova. Zemljište je eutrično smeđe, obrazovano na neutralnim, bazičnim i ultrabazičnim stenama, eruptivnog i metamorfnog porekla i različitim tipovima vezanih i poluvezanih sedimentnih stena. Kategorije srednje dubokih zemljišta karakteristične su za serpentinite i peridotite (što je slučaj na Zlatiboru). Reakcija zemljišta je umereno kisela do neutralna, a stepen zasićenosti bazama veći je od 50%. Eutrična smeđa zemljišta na peridotitsko-serpentinskim supstratima odlikuju se specifičnim hemijskim sastavom i visokim sadržajem magnezijuma, što se odražava na specifičnost ekoloških uslova. Šumske zajednice, zabeležene i opisane na području Zlatibora, formira balkanski kitnjak (Quercus dalechampii Ten.) sa pratećim vrstama: šuma crnog bora i balkanskog hrasta kitnjaka (Querco dalechampii-Pinetum gočensis Pavlović 1964) i šuma balkanskog kitnjaka sa serpentinskom sleznicom (Ass. Asplenio cuneifoliae-Quercetum dalechampii/Pavl.51/Cvjetićanin 1999). Sprovođenjem istraživanja varijabilnosti morfoloških svojstava kitnjaka, CVJETIĆANIN 1999 je utvrdio da se na području Zlatibora u šumama kitnjaka pojavljuje balkanski kitnjak (Quercus dalechampii Ten.), a ne evropski kitnjak (Quercus petraea /Matt./ Liebl.). Područje Goča karakteriše, po Lang-u, klima visokih šuma u optimumu, dok je prema Thornthweite-u u pitanju blago humidna i pojačano humidna klima. Šume kitnjaka preko 600 metara nadmorske visine nalaze se u svom optimumu sa aspekta klimatskih uslova. Zemljište je, kao i na Zlatiboru, eutrično

94 

smeđe, obrazovano na neutralnim, bazičnim i ultrabazičnim stenama, eruptivnog i metamorfnog porekla i različitim tipovima vezanih i poluvezanih sedimentnih stena. Kategorije srednje dubokih zemljišta karakteristične su za serpentinite i peridotite (što je slučaj na Goču). Reakcija zemljišta je umereno kisela do neutralna, a stepen zasićenosti bazama veći je od 50%. Eutrična smeđa zemljišta na peridotitsko-serpentinskim supstratima odlikuju se specifičnim hemijskim sastavom i visokim sadržajem magnezijuma, što se odražava na specifičnost ekoloških uslova. Šumske zajednice, zabeležene i opisane na području Goča, pored evropskog kitnjaka (šuma hrastova i crnoga graba (Ostryo carpinifoliae-Quercetum (B. Jov. 67) Tom. 1980), formira često balkanski kitnjak (Quercus dalechampii Ten.) sa pratećim vrstama: šuma crnog bora i balkanskog hrasta kitnjaka (Querco dalechampii-Pinetum gočensis Pavlović 1964), šuma balkanskog kitnjaka sa serpentinskom sleznicom (Ass. Asplenio cuneifoliae-Quercetum dalechampii/Pavl.51/Cvjetićanin 1999) i šuma balkanskog hrasta kitnjaka i crnog graba (Ass. Ostryo carpinifoliae-Quercetum dalechampii /Vuk. 64/ Cvjetićanin 1999). Prema podacima iz Posebne osnove gazdovanja (1998 – 2008), Odsek c Odeljenja 25 Gazdinske jedinice „Šerbetovac“ površine 2.20 hektara, koja pripada Limskom šumskom području, a njom gazduje Šumska uprava Prijepolje u okviru Šumskog gazdinstva Prijepolje, predstavlja izdanačku šumu kitnjaka starosti preko 40 godina, čistu, razređenu sastojina sa 630 stabala po hektaru i učešćem kitnjaka od 95,23 %, drvnom zapreminom po hektaru od 108.9 m3 i zapreminskim prirastom po hektaru od 3 m3. Sastojina pripada cenoekološkoj grupi šuma kitnjaka i cera (Quercion petraeae-cerris) na različitim smeđim zemljištima, cenoekološkoj jedinici šuma kitnjaka i cera (Quercion petraeae-cerris) na zemljištima na lesu, silikatnim stenama i krečnjacima. Ova izdanačka sastojina kitnjaka nalazi se na vrlo strmom terenu, ujednačenog nagiba 16o do 20 o, ekspozicije zapad-jugozapad i na nadmorskoj visini 1150 do 1200 m. Zemljište je distrično (kiselo) smeđe, koje predstavlja najrasprostranjeniji tip zemljišta u planinskom pojasu Srbije (CVJETIĆANIN et al. 2007). Obrazuje se na kiselim silikatnim supstratima magmatskog, metamorfnog i sedimentnog porekla. Tipična kisela smeđa zemljišta predstavljaju veoma dobra staništa kitnjaka u Srbiji. Ovo se, pre svega, odnosi na duboke, ilovaste forme. Pliće, erodirane forme kiselih smeđih zemljišta znatno su nižeg proizvodnog potencijala. Sa povećanjem sadržaja skeleta, ekološko-proizvodna vrednost zemljišta opada. Dubina zemljišta u sastojini kitnjaka na lokalitetu Prijepolje je mala (15-30 cm), a usled velikog nagiba terena predstavlja plitku, erodiranu formu kiselog smeđeg zemljišta i znatno je nižeg proizvodnog potencijala. Zemljište je slabo skeletoidno, sa sadržajem skeleta do 10%, te predstavlja tipično kiselo smeđe zemljište slabe ekološko-proizvodne vrednosti. Prizemna vegetacija u sastojini, prema Posebnoj osnovi gazdovanja, nije prisutna, zakorovljenost je slaba, a ni sprat žbunja nije zabeležen. Sastojina je nepotpunog sklopa (0.5-0.6), po kvalitetu sastojina bez vrednosti, tj. bez učešća tehničkog drveta. Nasuprot tome, osnovna namena sastojine je proizvodnja tehničkog drveta, te se navodi selektivna proredna seča kao uzgojna potreba. Takođe, konstatovano je pogrešno negovanje sastojine u prethodnom periodu, ali i mala ugroženost antropogenim faktorima.

95 

III GENETIČKA VARIJABILNOST POPULACIJA Analizom varijabilnosti hloroplastne DNK individua sa područja Zlatibora, primenom metodološkog pristupa definisanog modelom strategije genetičke konzervacije vrste, utvrđeno je prisustvo dva haplotipa – haplotipa 1, karakterističnog za čitavu Srbiju i haplotipa 2, prisutnog samo na području Zlatibora i Goča. Retki haplotip 2 možda upravo predstavlja dokaz diferencijacije ove vrste od ostalih vrsta agregata kitnjaka. Konačan odgovor na ovo pitanje može se dobiti nastavkom utvrđivanja haplotipske pripadnosti pojedinih jasno determinisanih individua balkanskog (šuma balkanskog kitnjaka sa serpentinskom sleznicom (Ass. Asplenio cuneifoliae-Quercetum dalechampii/Pavl.51/Cvjetićanin 1999) i evropskog kitnjaka na području Zlatibora, koje se javljaju u populacijama sličnih ekoloških uslova staništa. Analizom varijabilnosti hloroplastne DNK individua sa područja Goča utvrđeno je prisustvo tri haplotipa – haplotipa 1, karakterističnog za čitavu Srbiju; haplotipa 2, prisutnog samo na području Zlatibora i Goča i haplotipa 5, koji je zabeležen samo u populacijama kitnjaka na Goču. Pojavu retkih haplotipova 2 i 5 treba posmatrati, takođe, u korelaciji sa specifičnim ekološkim uslovima na području Zlatibora i Goča, ali i sa pojavom druge vrste iz agregata kitnjaka, balkanskog kitnjaka (Quercus dalechampii Ten.). Retki haplotip 5 možda, kao i haplotip 2, predstavlja dokaz diferencijacije ove vrste od ostalih vrsta agregata kitnjaka, zbog čega treba nastaviti sa određivanjem haplotipske pripadnosti individua iz populacija na području Goča. Analiza varijabilnosti hloroplastne DNK individua iz kitnjakove sastojine u Prijepolju pokazala je prisustvo tri haplotipa – haplotipa 1, karakterističnog za čitavu Srbiju; haplotipa 3, prisutnog samo na području Prijepolja i haplotipa 4, koji je takođe zabeležen samo u ovoj populaciji kitnjaka. Obzirom da se populacija kitnjaka u Prijepolju odlikuje različitim ekološkim uslovima staništa (geološka podloga i zemljište) od populacija na Zlatiboru i Goču, a i prema cenoekološkoj pripadnosti predstavlja zajednicu evropskog kitnjaka (Quercus petraea /Matt./ Liebl.), može se pretpostaviti da su haplotipovi 3 i 4 retki delovi genofonda populacija ove vrste agregata. IV CILJEVI UPRAVLJANJA POPULACIJAMA Na sve specifične populacije hrasta kitnjaka, koje karakteriše prisustvo retkih haplotipova, odnose se dva osnovna cilja konzervacije:

o konzervacija adaptabilnosti na uslove sredine i o konzervacija genetičkog diverziteta i genetičke adaptabilnosti.

Konzervacija populacione adaptabilnosti na određene uslove sredine je osnovni cilj u zaštiti prirode. Obzirom da se genetička struktura populacije smatra rezultatom dugoročne selekcije usmeravane uslovima sredine, postoji mišljenje da su lokalni genetički resursi najbolje prilagođeni lokalnim uslovima sredine i smatraju se najvrednijim. Ovo se naročito odnosi na populacije koje se javljaju na ekstremnim staništima. Objekat konzervacije u tom slučaju jesu autohtoni genofondovi, dok su drugi

96 

genetički resursi od manjeg značaja. Ovaj cilj konzervacije naročito se odnosi na populacije sa lokaliteta Zlatibor i Goč, koje karakteriše specifična geološka podloga, a samim tim i celokupni uslovi staništa. Konzervacija genetičke adaptabilnosti ili maksimalnog genetičkog diverziteta ciljne vrste odnosi se, pre svega, na populaciju hrasta kitnjaka u Prijepolju, koja se karakteriše prisustvom retkih haplotipova, najverovatnije, evropskog kitnjaka. Pritom, fenotipski (genetički) varijabilitet je veoma važan za unapređenje ekonomski značajnih osobina oplemenjivanjem, naročito kada je u pitanju rezistentnost na štetne uticaje biotičkih i abiotičkih faktora. U cilju očuvanja što većeg broja gena, naročito retkih ili unikatnih, populacije za program konzervacije zasnovan na ovom cilju se obično biraju među autohtonim genofondovima, koji su verovatno adaptirani na različite ekološke uslove i pod malim su uticajem antropogenog faktora. V PROGRAM PRAĆENJA I GAZDOVANJA POPULACIJAMA Prema Strategiji genetičke konzervacije hrasta kitnjaka (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji, zaštitu i usmereno korišćenje najvrednijih genetičkih resursa kitnjaka ubuduće treba realizovati:

- in situ – putem selekcije retkih haplotipova unutar definisanih specifičnih populacija i izdvajanjem novih semenskih objekata unutar genekološke zone Zapadne i Jugozapadne Srbije;

- ex situ – osnivanjem provenijeničnih testova, živih arhiva, klonskih i generativnih semenskih plantaža.

Režime gazdovanja specifičnim populacijama hrasta kitnjaka na lokalitetima Zlatibor, Goč i Prijepolje treba prilagoditi zahtevima in situ konzervacije. Metod konzervacije koji je primenljiv u ovim populacijama jeste „Prirodne populacije u normalnom režimu gazdovanja“, što podrazumeva prevođenje populacija u semenske sastojine ili selekciju pojedinačnih ili grupa stabala unutar populacija, uz primenu gazdinskih mera propisanih osnovama za gazdovanje. Dakle, u narednom uređajnom periodu treba promeniti osnovnu namenu ovih populacija iz proizvodne u zaštitnu ili semenski objekat (to se naročito odnosi na populaciju u Prijepolju, koja za osnovnu namenu ima proizvodnju tehničkog drveta, dok je po kvalitetu sastojina bez učešća tehničkog drveta). Selekciju stabala unutar populacija treba zasnivati na haplotipskoj pripadnosti individua, koja se utvrđuje primenom analize hloroplastnog genoma, opisane u Strategiji, čiji je jedan od konkretnih ciljeva „dalje upoznavanje stepena genetičke varijabilnosti unutar specifičnih populacija na lokalitetima Zlatibor, Goč i Prijepolje, primenom opisanog metodološkog pristupa, u cilju jasnog izdvajanja i markiranja retkih haplotipova i proučavanja promenljivosti na individualnom nivou“. Naročitu pažnju treba posvetiti individuama za koje se utvrdi da pripadaju retkim haplotipovima (haplotipovi 2 i 5 na lokalitetima Zlatibor i Goč i haplotipovi 3 i 4 na lokalitetu Prijepolje). Transfer semenskog materijala treba vršiti isključivo unutar istih regiona provenijencija, kako bi specifičnost genetičke varijabilnosti u različitim regionima ostala očuvana. U nekim slučajevima,

97 

preporučljivo je prenošenje semena iz Regiona II u ostale delove Srbije, kako bi stepen diverziteta bio povišen, a predeo pojavljivanja retkih haplotipova proširen. Obnova specifičnih populacija predstavlja jedno od najvažnijih pitanja u gazdovanju ovim sastojinama. U populacijama sa pojavom retkih haplotipova prilikom njihove obnove treba imati u vidu strukturu mlade sastojine i omogućiti prenošenje retkih haplotipova na sledeću generaciju, po mogućstvu prirodnom obnovom, ali ako se to pokaže nedovoljnim, pristupiti i veštačkoj obnovi. Obnovu treba pratiti povremenim genetičko molekularnim istraživanjima, jer se genetičke razlike između starih i mladih jedinki u jednoj populaciji, uz odgovarajuće uzgojne mere, mogu svesti na minimum. U populaciji na lokalitetu Prijepolje, ukoliko je neophodno, može se primeniti i vegetativno obnavljanje, jer je u pitanju populacija izdanačkog porekla. Vazdušno ili zemljišno polaganje, ožiljavanje reznica i kalemljenje mogu biti vidovi vegetativnog obnavljanja. Međutim, ovaj vid obnavljanja treba primeniti samo u cilju produženja životnog veka retkih haplotipova, ukoliko sva potrebna istraživanja ili obnova generativnim putem nisu sprovedene. Proučavanje varijabilnosti na individualnom nivou predstavlja naredni korak ka „modeliranju mogućih metoda ex situ konzervacije retkih haplotipova vrsta agregata hrasta kitnjaka“. Individue sa utvrđenom pripadnošću retkim haplotipovima treba uključiti u testove potomstva u cilju utvrđivanja stepena nasledljivosti karakteristika retkih haplotipova i njihove frekvencije u narednoj generaciji. Takođe, neophodno je, pored značaja za adaptabilnost, determinisati i fenotipske karakteristike retkih haplotipova koje su od ekonomskog značaja, ukoliko postoje, kako bi se realizovao još jedan od ciljeva Strategije u vidu uključivanja aktivnosti genetičke konzervacije u programe komercijalnog oplemenjivanja i unapređenja vrsta. Individue čije potomstvo pokaže zadovoljavajuće karakteristike u testovima treba koristiti za podizanje generativnih semenskih plantaža (na šta ukazuje i prostorni raspored postojećih semenskih plantaža prikazan u Strategiji) i živih arhiva. U cilju dalje komercijalizacije genetičke konzervacije, ne treba izbegavati ni osnivanje klonskih plantaža za proizvodnju semena, poreklom od determinisanih retkih haplotipova. VI ULOGE, ODGOVORNOSTI I PRAVA ZAINTERESOVANIH STRANA Kao zainteresovane strane u procesu uspostavljanja aktivnosti genetičke konzervacije hrasta kitnjaka u Srbiji pojavljuju se vlasnici i korisnici specifičnih populacija za genetičku konzervaciju; vlasnici i korisnici šuma kitnjaka na području čitave genekološke zone Zapadne i Jugozapadne Srbije, pa i na području čitave Srbije; drvna industrija i rasadnička proizvodnja; naučnoistraživačke organizacije u oblasti šumarstva i očuvanja genetičkih resursa; nevladine organizacije u oblasti očuvanja biodiverziteta; mediji i lokalna zajednica. Uloga svih zainteresovanih strana jeste opštekorisna, tj. doprinosi očuvanju dobra od opšteg interesa čovečanstva, što genetički resursi svakako jesu. Vlasnici i korisnici kitnjakovih šuma, naročito populacija specifične genetičke varijabilnosti, pa i pripadnici lokalne zajednice, mogu imati veoma važnu ulogu u procesu očuvanja adaptabilnosti vrste i njenog prilagođavanja novonastalim uslovima

98 

sredine usled nadolazećih, ili već uveliko aktuelnih, globalnih klimatskih promena. Pošumljavanja teških terena, naročito specifičnih staništa na serpentinitima i peridotitima, kakva su prirodna staništa kitnjaka, biće sve više otežana, usled porasta temperature i smanjenja količine padavina, te će zahtevati genotipove otporne na ekstremne ekološke uslove. Takođe, kitnjakove šume u Srbiji su u prilično lošem stanju usled, već vidljivih i merljivih, posledica sušenja šuma, što zahteva njihovu obnovu otpornijim genotipovima, koji su istovremeno prilagođeni uslovima staništa, što znači da ih je potrebno selektovati iz prirodnih populacija. Visok stepen varijabilnosti prilikom selekcije je od presudnog značaja za uspeh očuvanja adaptabilnosti na širok opseg ekoloških uslova. Uloga naučnoistraživačkih institucija jeste, upravo, da omoguće što bolje upoznavanje postojećeg stepena unutarvrsne i individualne varijabilnosti hrasta kitnjaka, utvrde vezu između genetike i ekonomski značajnih osobina individua i svojim istraživanjima doprinesu uključivanju genetičke konzervacije šumskih vrsta u komercijalne tokove. Nevladine organizacije i mediji imaju presudnu ulogu u podizanju svesti javnosti o značaju šumskih genetičkih resursa i njihovog očuvanja za sadašnje i buduće generacije ljudi.

Slika 6: Participacija zainteresovanih strana u procesu definisanja konzervacione strategije i smernica

Svakako, pored opštekorisnog značaja, još uvek je veoma bitan i ekonomski momenat i koristi koje bi od svog angažovanja mogle imati sve zainteresovane strane. Selekcionisan kvalitetan semenski i sadni materijal, sa tačno utvrđenim poreklom, pri čemu se kao materinsko stablo pojavljuje retki haplotip otporan na ekstremne uslove staništa ili drugih željenih svojstava, postiže znatno višu cenu na tržištu. Drvo dobijeno iz takvog selekcionisanog semena dostižu znatno višu cenu, takođe, ali drvna industrija istovremeno dobija kvalitetnu sirovinu, pri čemu će i finalni proizvod biti više vrednovan. Naučnici imaju priliku da svoj rad konkretizuju kroz različite projektne aktivnosti, u zemlji i na međunarodnom nivou, obzirom da je oblast očuvanja genetičkih resursa jedan od prioriteta strateškog razvoja nauke u svetu. Na kraju, ali svakako ne najmanje važno, lokalna zajednica dobija priliku da svoje životno okruženje očuva i učini prijatnijim ne samo za sopstveni život, već i za veliki broj turista, pri čemu će stabilni šumski ekosistemi njihovog kraja dobiti ekonomsku valorizaciju.

99 

VII MONITORING I EVALUACIJA Praćenje (monitoring) stanja i genetičke varijabilnosti unutar specifičnih populacija hrasta kitnjaka, kao i kriterijumi za ocenu (evaluaciju) uspešnosti realizacije ciljeva strategije za genetičku konzervaciju, predstavljaju neizostavni deo tehničkih smernica. U suprotnom bi bilo nemoguće utvrditi promene u odgovarajućim vremenskim intervalima i donositi odluke o daljim postupcima. Obzirom da su u pitanju populacije u normalnom režimu gazdovanja, praćenje ekoloških uslova, stanja sastojine, odnosa glavne i pratećih vrsta i drugih parametara vrši se na početku svakog novog uređajnog perioda. Ovim merenjima treba pridružiti analize genetičke varijabilnosti unutar populacija, najpre materinski nasledljive hloroplastne DNK, kako bi se utvrdila haplotipska pripadnost jedinki kitnjaka i potvrdila frekvencija retkih haplotipova, a kasnije i primenom molekularnih markera koji ukazuju na poreklo polena, tj. identifikuju paternalni genom (kao što su RAPD, VNTR). Metod uzorkovanja prilikom vršenja analiza varijabilnosti hloroplastne DNK, metodologijom opisanom u Strategiji, treba bazirati na najmanje 50 stabala unutar sastojine, koja su međusobno udaljena najmanje 50 metara. Prilikom svake analize potrebno je markirati (farbom ili trakom) retke haplotipove, ali i sva stabla obuhvaćena analizom, kako ne bi došlo do ponavljanja. Za utvrđivanje haplotipova treba pratiti raspored traka na gelovima, definisan u Tabeli 1 Strategije. Na ovaj način će svaka osnova za gazdovanje ovim populacijama sadržati podatke o izdvojenim „retkim haplotipovima“ i njihovom statusu u sastojini. Utvrđivanje genetičke varijabilnosti na nivou specifičnih populacija treba učiniti sastavnim delom procesa izrade osnove za gazdovanje.

Literatura CVJETIĆANIN, R. (1999): Taksonomija i cenoekologija balkanskog kitwaka (Quercus dalechampii

Ten.) na serpentinitima centralne i zapadne Srbije. Doktorska disertacija u rukopisu. Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu. Beograd

CVJETIĆANIN, R., KRSTIĆ, M., KNEŽEVIĆ, M., KADOVIĆ, R., BELANOVIĆ, S., KOŠANIN, O. (2007): Taksonomija, ekološki uslovi i šumske zajednice hrasta kitnjaka. U: Stojanović, LJ. (urednik): Hrast kitnjak (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji –monografija-. str. 61-110. Univerzitet u Beogradu Šumarski fakultet. Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije. Beograd.

CVJETIĆANIN, R., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., PEROVIĆ, M., NOVAKOVIĆ-VUKOVIĆ, M. (2014): Regions of provenances of Fraxinus angustifolia Vahl. and Fraxinus pallisae Wilmott in Serbia. Šumarstvo 3-4. pp. 131-142.

ERIKSSON, G., EKBERG, I. (2001): An Introduction to Forest Genetics. SLU, Repro, Uppsala, Švedska. rr.1-166.

FAO, DFSC, IPGRI (2001): Forest genetic resources conservation and management. Vol. 2: In managed natural forests and protected areas (in situ). International Plant Genetic Resources Institute, Rome, Italy.

FAO, FLD, IPGRI (2004): Forest genetic resources conservation and management. Vol. 1: Overview, concepts and some systematic approaches. International Plant Genetic Resources Institute, Rome, Italy. 106pp.

100 

FRANKEL, O.H., BROWN, A.H.D., BURDON, J.J. (1995): The Conservation of Plant Biodiversity. Cambridge University Press, Cambridge, Great Britain

GILLET, M. (urednik) (1999): Which DNA marker for which purpose? Final Compendium of the Forest Project in the EU Biotechnology FW IV Programme „Molecular Tools for Biodiversity“

GREGORIUS, H.-R. (1992): Gene conservation and the preservation of adaptability u: Seitz, A., Loeschke, V. (urednici):Species Conservation:A Population-Biological Approach. Birkhäuser, Bazel, Švajcarska (31-47)

KRUGMAN, S.L. (1984): Policies, strategies and means for genetic conservation in forestry. Pp. 71-81 in: Yeatman, C.W., Krafton, D., Wilkes, G. (eds.): Plant Genetic Resources. A conservation Imperative. Amer. Ass. Advancement Sci., Washington D.C., U.S.A.

LEDIG, F.T. (1986): Heterozygosity, heterosis and fitness in outbreeding plants. Pp. 77-104 in: Soule, M.E. (ed.): Conservation biology. Sinauer. Sunderland. U.S.A.

MAXTED, N., HAWKES, J.G., FORD-LLOYD, B.V., WILLIAMS, J.T. (1997a): A practical model for in situ genetic conservation. Pp. 339-367 in: Maxted, N., Ford-Lloyd, B.V., Hawkes, J.G. (eds.): Plant Genetic Conservation. The in situ Aproach. Chapman and Hall, London, United Kingdom.

MILOVANOVIĆ, J. (2010): Genetika u službi očuvanja omorike i kitnjaka. Zadužbina Andrejević, 76 str.

MILOVANOVIĆ, J. (2009): Ekološko-genetičke osnove varijabilnosti hrasta kitnjaka (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji. Doktorska disertacija. Fakultet za primenjenu ekologiju Futura. Beograd. 145 str.

MILOVANOVIĆ, J., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M. (2006): MPBS a method to conserve forest species genetic diversity. International Scintific Conference in occasion of 60 year of operation of Institute of Forestry, Belgrade, Serbia: Sustainable use of Forest Ecosystems-the Challange of the 21st Century, 8-10. November, Donji Milanovac, Serbia, The Book of Abstracts (128).

MILOVANOVIĆ, J., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M. (2008): Forest tree species natural genetic diversity assesment as a tool for conservation and sustainable use. III International Symposium of Ecological of the Republic of Montenegro, Bijela-Herceg Novi, 08-12.10. Book of Abstracts (81).

MILOVANOVIĆ, J., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M. (2009): Primena molekularnih markera u konzervaciji genofonda šumskog drveća. Glasnik Šumarskog fakulteta 99 (101-113).

MILOVANOVIĆ, J., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M. (2010): Technical guidelines for Sessile oak genetic conservation strategic priorities implementation in Serbia. International scientific conference »Forest ecosystems and climate changes«. Institute of Forestry Belgrade, IUFRO, EFI. Belgrade. 9-10 March. Proceedings. Volume 2. rp. 41-47.

MILOVANOVIĆ, J., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M. (2010a): Characterization of Serbian spruce variability applying isoenzyme markers. Biotechnology & Biotechnological Equipment. Volume 24 (1). pp. 1600-1605.

RADOVIĆ, I. (2005): Razvoj ideje o značaju i potrebi zaštite biodiverziteta. Naučni skup: Biodiverzitet na početku novog milenijuma, Knjiga CXI, Odeljenje hemijskih i bioloških nauka, Knjiga 2, Srpska akademija nauka i umetnosti Beograd, Zbornik radova. (17-52)

ROTACH, P. (2005): In situ conservation methods. p. 535-565 in: Geburek, Th. & Turok, J. (eds.): Conservation and Management of Forest Genetic Resources in Europe. Arbora Publishers. Zvolen, Slovakia.

ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J. (2010): Konzervacija i usmereno korišćenje šumskih genetičkih resursa. Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu. Planeta print Beograd, 200 str.

ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J. (2013): Conservation and sustainable use of forest genetic resources through an example of wetland ecosystems. Agriculture & Forestry, Vol. 57. Issue 1: 23-31.

101 

ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., BOBINAC, M. (2009a): Sessile oak (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) Rare Haplotypes Appearance in Serbia. African Journal of Biotechnology. Vol. 8 (17), rp. 4117-4120.

ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., BOBINAC, M., SAVIĆ-PAVIĆEVIĆ, D., BRAJUŠKOVIĆ, G., DIKLIĆ, M. (2009b): Variability of the Chloroplast DNA of Sessile oak (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) in Serbia. Archives of Biological Sciences. Vol. 61 No. 3. pp. 459-465.

ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., KATIČIĆ-TRUPČEVIĆ, I. (2009): Model of Serbian spruce genetic diversity conservation applying MPBS method for adaptability improvement. International Journal of Biodiversity and Conservation. Academic Journals. Vol. 1 (1). pp. 001–003.

ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., NONIĆ, M., KNEŽEVIĆ, R., STANKOVIĆ, D. (2013): Leaf morphometric traits variability of different Beech provenances in juvenile development stage. Genetika, Vol. 45, No. 2, 369-380.

ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., NONIĆ, M. (2014): Conservation of Forest Genetic Resources. In: Ahuja, M.R. & Ramawat, K.G. (eds.): Biotechnology and Biodiversity. Springer. pp: 103-128.

ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., OCOKOLJIĆ, M., VILOTIĆ, D., MILOVANOVIĆ, J. (2011): The genetic potential of mother trees as a basis for Acer pseudoplatanus ’Atropurpureum’ plant production. Archives of Biological Sciences. Vol. 63 No. 1. pp. 145-150

STEVANOVIĆ V., VASIĆ V. (1995): O biodiverzitetu, Biodiverzitet Jugoslavije sa pregledom vrsta od međunarodnog značaja, Ecolobri, Biološki fakultet, Beograd (1-9).

WILSON, O.E. (1992): The diversity of life. Harvard University Press (424) YANCHUK, A.D., LESTER, D.T. (1996): Setting priorities for conservation of the conifer genetic

resources of British Columbia. For. Chr. 72: 406-415 ZIEHE, M., GREGORIUS, H.-R., GLOCK, H., HATTEMER, H.H., HERZOG, S. (1989): Gene resources

and gene conservation in forest trees: general concepts u: Scholz, F., Gregorius, H.-R., Rudin, D., (urednici): Genetic Effect of Air Pollutants in Forest Tree Populations. Springer, Berlin, Nemačka (173-185)

102 

103 

Zaštita geodiverziteta Boris Vakanjac

38B1. Geodiverzitet  39BGeodiverzitet je reč poreklom iz engleskog jezika, sastoji se iz dva pojma: geo (geology - geologija) i diversity (različitost, razlika, raznolikost, raznovrsnost) dakle - geološka raznovrsnost. Podrazumeva sve prirodne objekte koji su nastali geološkim procesima na planeti Zemlji kao što su morfološki oblici (slika 2), strukturni oblici, produkti endogenih (intruzivi, vulkanizam) i egzogenih procesa (nastanak sedimentnih basena), minerali, stene, fosili, ležišta mineralnih sirovina, paleontološki ekološki sistemi, promene geoloških objekata kroz vreme i drugi. Zaštita geodiverziteta podrazumeva: 1. Prepoznavanje svih geoloških entiteta koje treba sačuvati zbog njihove naučne, estetske, istorijske i drugih vrednosti (npr. fosili, geoparkovi, specifični morfološki oblici kao što su kanjon Kolorada u SAD, arhipelag Halong-bej u Vijetnamu - slika 1); 2. Racionalan pristup problematici eksploatacije mineralnih sirovina i upotrebe zemljišta, sa aspekta poljoprivrede i sprečavanja zagađenja i uništenja prirodne sredine koja može da nastupi kao posledica eksploatacije mineralnih resursa na primer izlivanje jalovišta u rečne tokove, razlivanje isplake na površini pri istražnom bušenju, takođe racionalan pristup pri upotrebi zemljišta u svrhu poljoprivrede (sprečavanje erozije, menjanje karaktera zemljišta itd.) i 3. Prepoznavanje svih geoloških entiteta koji mogu da ugroze zdravlje i život čoveka, npr. zemljotresi, vulkanske erupcije, odroni, poplave. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727-1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740 - 1799). Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. Georg Agrikola (1494-1555) napisao je prvi sistematski priručnik o rudarenju i metalurgiji. De re metallica libri XII, with an appendix Buch von den Lebewesen unter Tage (Knjiga o kreacijajma ispod zemlje). Obradio je energiju vetra, snagu vode, sisteme za tipljenje, transport rude, ekstraciju luženjem i administraciju koja prati rudarske aktivnosti.

Sosur, (18. vek) je prvi shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769-1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900 i ostaje u središtu interesovanja geologa sve do 1960-ih, kada koncepcija tektonike ploča Alfreda Vegenera postaje dominantna u objašnjavanju geoloških pojava. Poznati srpski geolozi su:

104 

Jovan Žujović, Svetolik Radovanović, Kosta Petković, Sava Urošević, Jelenko Mihajlović, Milorad Dimitrijević, Stevan Karamata i drugi.

Slika 1: Krečnjački sistem i pećine, nacionalni park Ha Long Bay, Vietnam, foto B. Vakanjac 2007

Slika 2 Erodovani sedimenti peščara i glinaca, oblast Orgona, jugoistočna Mongolija, foto B. Vakanjac 2007

2. Nastanak svemira i elemenata

Svemir je sva materija koja postoji i sav prostor u kojem se neprekidno odvijaju različiti procesi. Deo svemira koji može da se vidi ili ispita obično se naziva poznati svemir ili vidljivi svemir (slika 3). Pošto širenje (inflacija) svemira uklanja iz našeg vidokruga njegov ogroman deo, većina kosmologa prihvata stanovište da je nemoguće osmatrati ceo svemir te koriste izraz naš svemir da naglase da se radi samo o onom delu ljudima dostupnom za ispitivanje. Najvažniji rezultat fizičke kosmologije, saznanje da se svemir širi, izveden je iz posmatranja crvenog pomaka uobličenog u Hablov zakon. Ekstrapolacijom tog širenja po vremenu, nazad u prošlost, dostiže se gravitacioni signularitet, prilično apstraktan matematički koncept, koji možda odgovara, a možda i ne odgovara stvarnosti. Iz toga je izrasla teorija Velikog praska, koja je danas preovlađujući model svemira. Starost svemira, računajući od Velikog praska, procenjuje se na oko 13,7 milijardi (13,7 × 109) godina, sa granicom greške od oko 1% (± 200 miliona godina).

Slika 3: Flammarionov drvorez, Pariz 1888. http://sh.wikipedia.org/wiki/

Svemir#mediaviewer/File:Universum.jpg

105 

Nastanak elemenata se objašnjava poznatim mehanizmom da se mlada zvezda sastoji skoro isključivo od vodnika. Usled gravitacionih sila i turbulencija u jezgru zvezde, gustina vodonika iznosi 105 kg/m3, a temperatura oko 107 oK. Na tako visokim temperaturama kinetička energija vodonikovih jezgara postaje toliko velika da omogućava da se prevaziđe njihova odbojna sila i da se pri tome jezgra sudaraju ulazeći na taj način u proces fuzije. Konačni proizvod nuklearne reakcije "sagorevanja" vodonika u zvezdama je helijum uz oslobađanje velike količine energije čije poreklo vodi od manjka mase helijuma (defekt mase) u odnosu na 4 jezgra vodonika. Sledeća faza razvoja zvezde koja je sada bogata helijumom u svom jezgru (nakon sagorevanja vodonika) otpočinje kada se gustina jezgra popne do vrednosti od 108 kg/m3, a temperatura podigne do 108 oK usled kompresije jezgra, što je sada dovoljno da počnu reakcije koje sagorevaju (troše) helijum. Proizvodi sagorevanja helijuma su uglavnom berilijum, ugljenik i azot. Usled velikog zagrevanja jezgra periferija se širi tako da joj ukupna zapremina iznosi 100 prvobitnih zapremina i tako nastaje “Crveni džin”. Ako je zvezda do 1,4x mase Sunca nastaje beli patuljak. Zvezde sa većom masom od 1,4 mase Sunca, za razliku od Belih patuljaka imaju katastrofalan završetak (Čandresova granica, Chandrasekhar limit) i u tim zvezdama nastaju elementi teži od gvožđa.

Nastanak Sunčevog sistema se pored pominjanja drugih teorija uglavnom zasniva na Nebularnoj ili Kant-Laplasovoj hipotezi po kojoj je na prostoru današnjeg Sunčevog sistema postojao oblak gasa i prašine koji je kasnije kondenzovan usled rotacije i sopstvene gravitacije.

Slika 4: Umetničko viđenje galaksije "Mlečni put" na osnovu poznatih naučnih podataka http://static.astronomija.co.rs/dubokisvemir /galaksija/Mlecni_put/Mlecni_put_spirale.jpg

3. Planeta Zemlja Zemlja je jedna od osam planeta u Sunčevom sistemu. Treća je planeta po udaljenosti od Sunca i najveća terestrička planeta u Sunčevom sistemu. Planeta Zemlja ima jedan prirodni satelit, Mesec. Za sada je jedina poznata planeta na kojoj ima života. U geološkim naukama preovladava mišljenje da je Zemlja stara oko 4,6 milijardi godina što je utvrđeno određivanjem vremena poluraspada urana i torijuma. Zemlja ima magnetsko polje koje je zajedno sa atmosferom, štiti od radijacije, štetne po živa bića koja naseljavaju planetu. Atmosfera takođe služi kao štit za odbijanje manjih meteora - prolazeći kroz atmosferu, oni sagore pre nego što stignu do Zemljine površine. Zemljin jedini poznati satelit, Mesec, počeo je da kruži oko Zemlje pre 4,53 milijardi godina. Danas, Zemlja se okrene oko Sunca jednom na svakih 366,26 krugova koje napravi oko svoje ose (što je jednako cifri od 365,26 solarnih

106 

dana). Zemljina osa se nalazi pod uglom od 23,5° čija je posledica menjanje godišnjih doba na Zemljinoj površini. Atmosferski uslovi su se značajno promenili od kako je nastao život, što stvara ekološku ravnotežu koja modifikuje uslove na površini Zemlje. Oko 71% Zemljine površine je pokriveno vodom. Zemlja je jedina planeta Sunčevog sistema gde voda može da opstane u tečnom stanju. Ostalih 29% površine se sastoji iz kontinenata i ostrva. Zemljina spoljna površina je izdeljena na nekoliko segmenata, tektonskih ploča koje postepeno migriraju tokom perioda od više miliona godina. Njen relativno veliki satelit, Mesec, utiče na plime i oseke, stabilizuje promenu nagiba Zemljine ose, i takođe postepeno menja dužinu rotacionog perioda Zemlje. Kiša kometa u ranom periodu nakon nastanka Zemlje igrala je veliku ulogu u nastanku okeana. Zemlja je peta planeta po veličini u Sunčevom sistemu. Za razliku od nekih drugih planeta, Zemlja nije gasoviti džin, kakva je na primer planeta Jupiter, već je terestrička planeta, odnosno planeta koja ima čvrstu površinu (slika 5). Termin terestrički potiče od grčke reči terra što znači zemlja. U Sunčevom sistemu ako Zemlju uporedimo sa ostale tri terestričke planete, Merkurom, Venerom i Marsom, ona je najveća, sa najvećom gustinom, najvećom silom gravitacije i najjačim magnetskim poljem. Generalno, Zemlja se sastoji od atmosfere, biosfere, hidrosfere i njene unutrašnje građe ispod površine. Slično kao i kod drugih terestričkih planeta, unutrašnjost Zemlje je podeljena u više slojeva: spoljašnja kruta kora, kontinentalna i okeanska, Zemljin omotač (mantl ili plašt), gornji deo omotača, donji deo omotača, spoljašnje jezgro i unutrašnje jezgro (barisfera) (slika 6).

Slika 5: Planeta Zemljeasa misije Apola 17 http://en.wikipedia.org/wiki/The_Blue_Marble

Slika 6: Unutrašnja građa planete Zemlje http://sr.wikipedia.org/wikiB0#mediaviewer/File:Earth-crust-

cutaway-Serbian.svg

107 

Zemljina kora je po hemijskom sastavu sačinjena najvećim delom od sledećih elemenata: kiseonik 47%, silicijum 28%, aluminijum 8%, gvožđe 4,5%, kalcijum 3,5%, natrijum 2,5%, kalijum 2,5%i magnezijum 2,2%. Postoje četiri geološka doba na koja je podeljena istorija Zemlje. To su počev od najstarije ka najmlađoj (u geologiji se sve posmatra hronološkim redosledom): prekambrijum (vreme pre kambrijumske eksplozije), paleozoik (staro doba), mezozoik (srednje doba) i kenozoik (novo doba). Paleozoik, mezozoik i kenozoik pripadaju fanerozoku ili fanerozojskom eonu, dok prekambrijum obuhvata sve što je prethodilo fanerozoiku. Oblici Zemljine površine variraju, razlikuju se, od mesta do mesta. Oko 70,8% Zemljine površine nalazi se pod vodom, uključujući i veći deo kontinentalnog šelfa. Podvodna površina ima različite oblike, planinske, uključujući i globalni šireći srednjeokeanski grebenski sistem, kao i podmorske vulkane, okeanske rovove, podmorske kanjone, okeanske platoe i abisalne ravni. Preostalih 29,2% zemljine površine koji nisu pokriveni vodom čine planine, pustinje, ravnice, platoe i druge geomorfološke oblike. Površina planete je od nastanka Zemlje tokom geološkog vremena do današnjih dana u procesu stalnog preoblikovanja i to pod uticajem tektonskih pokreta i erozije zbog različitih uzroka (geomorfologija). Zemljino magnetsko polje se može predstaviti kao magnetni dipol, sa dva magnetska pola. Južni magnetski pol se nalazi na 73° severne geografske širine i 100° zapadne geografske dužine, na ostrvu Princa od Velsa, dok se severni magnetski pol nalazi na 70° južne geografske širine i 148° istočne geografske dužine, na Antarktiku - južno od Novog Zelanda. Osa magnetskih polova je nagnuta u odnosu na osu geografskih polova za oko 11°. Po dinamo-teoriji, geomagnetsko polje se generiše unutar istopljenog jezgra gde toplota stvara konvekcijska kretanja materijala koji generišu električnu struju. Zemljino gravitaciono polje uzrokuje da telo koje se nađe slobodno u vazduhu počinje da se kreće ravnomerno ubrzano ka centru zemlje. Ubrzanje koje se saopštava ovom telu naziva se gravitaciono ubrzanje. U proseku iznosi 9,81m/s2.

4. Osnove strukturne geologije i tektonike ploča Deformacija materijala (stene) predstavlja reakciju te materije na silu koja na nju deluje, ako se neka materija pritiska, razvlačimi, uvrćeme ili na bilo koji drugi način delujeme na nju, reakcija stene će u većini slučajeva biti deformacija. Materija će se usled toga rastegnuti, stisnuti ili pući. Oblici koji se javljaju tokom čvrstih deformacije su pukotine i rasedi. Razlika između pukotina i raseda je u tome što se kod pukotine javlja samo pucanje stene, bez kretanja blokova duž novo-stvorene pukotine. Kod raseda, postoji i kretanje stenskih blokova duž rasedne površi (slika 7). Osnovni elementi raseda su rasedna površ i stenski blokovi. Kada se posmatra veličina deformacionih struktura u Zemljinoj kori (npr. planinski lanci ili riftne doline), jasno je da je za njihovo stvaranje potrebna ogromna sila. Sila koja može ubrati planinu ili izrasedati kontinent je tektonska sila. Ova sila potiče od kretanja i

108 

interakcije između litosfernih ploča. Iz pomenutih razloga nastaju npr. planinski lanci Himalaji, Alpi, Kordiljeri i drugi, a i zone divergencije, tj. razdvajanja dve litosferne ploče (riftne strukture, na primer) (slika 8).

Slika 7: Rasedna struktura na južnim padinama Svrljiških planina, vezana za pojavu vrela Modro oko, fotografija

Vesna Ristić Vakanjac 2012

Slika 8. Geološke pojave na rekonstruisanom kontaktu Afričkog i Južnoameričkog kontinenta

https://acontent.atutorspaces.com/home /course/content.php?_cid=622

Tektonika ploča - Početkom XX veka Alfred Wegener iznosi hipotezu „kontinentalnog drifta“ (continetal drift) koja tvrdi da su jednom, u geološkoj prošlosti, svi kontinenti bili spojeni u super-kontinent koji je nazvan Pangea (grč. „sve zemlje“). Od određenog trenutka zemljine istorije Pagea počinje da se „cepa“ na manje blokove koji se odmiču jedan od drugog. Wegener je 1912. godine prošlog veka imao vrlo uverljive i logične dokaze, ali ne i naučno dovoljne bi se u to vreme ova hipteza i prihvatila. Ovo je trajalo sve do 60/tih godina XX veka, kada je nađeno dovoljno dokaza da se pomenuta teorija potvrdi i prihvati.

Pojednostavljeno – postoje dva tipa litosfere 1. okeanska sa više Fe i Mg a manje SiO2 koja je teža i tanja, i 2. kontinentalna sa više SiO2 koja je lakša i deblja. Pomenuti tipovi plivaju po gornjem omotaču koji je sličnog sastava kao okeanska kora i nalaze se u vidu litosfernih ploča koje su u međusobnoj interakciji. Tipova granica između litosfernih ploča su: divergentni (ploče se kreću jedna od druge), konvergentni (ploča se kreće jedna ka drugoj, tj jedna ploča se podvlači pod drugu) i transformni tip granice (jedna ploča se smiče pored druge).

5. Zemljotresi i seizmologija Zemljotres predstavlja oscilovanje čestica tla izazvano prirodnim ili veštačkim uzrocima. Posledica su oslobođene Zemljine unutrašnje energije. Zemljotres nastaje zbog pomeranja tektonskih ploča ili

109 

pojave udara, a posledica je podrhtavanje Zemljine kore zbog oslobađanja velike energije. Nasuprot rasprostranjenom uverenju da su to retke pojave, one se dešavaju vrlo često, ali njihov najveći broj je slabog intenziteta i javlja se na relativno malim površinama kopnenih prostora ili okeanskog dna. Na Zemljinoj površini, zemljotresi se mogu manifestovati kao drmanje ili dislociranje tla. Ponekada, mogu izazivati pojavu cunamija, razornog morskog talasa. Do zemljotresa najčešće dolazi usled zaglavljivanja tektonskih ploča pri čemu dolazi do naprezanja stenske mase i onog trenutka kada naprezanje postane toliko da ga stene ne mogu izdržati dolazi do lomljenja i klizanja duž raseda. Zemljotresi mogu nastati prirodno ili kao rezultat ljudske aktivnosti. Manji zemljotresi mogu takođe biti izazvani vulkanskom aktivnošću, klizanjem tla, eksplozijama i nuklearnim probama. Zemljotresi su jedni od najstrašnijih prirodnih katastrofa koje se dešavaju na planeti Zemlji. Zbog toga podatke o zemljotresima nalazimo u zapisima starim više hiljada godina. Ipak, značajnija proučavanja zemljotresa se odvijaju tek od XIX veka.

Slika 9: Potres u Skoplju 1963, http://krize.medijskestudije.org/wp-

content/uploads/2009/12/slika-Razglednica-Skoplje-posle-zemljotresa-1963g-56612x400.jpg

Slika 10: Potres u Banja Luci 1969, http://files.dottmatos.webnode.it/200000256-

a8b32aaa66/D%C5%BEini%C4%87a%20palata.jpg

Nauka koja se bavi potresima naziva se sezmologija. Međutim, uprkos njenom napretku i novim saznanjima, teško je predvideti pojavu potresa i njegove posledice. Seizmoskopima i seizmografima se registruju da se desio zemljotres, vreme putovanja talasa i intenzitet. Oscilacije se mehanički ili na neki drugi način prenose na traku koja se kreće ujednačenom brzinom, najčešće 60 ili 120 mm u minutu. Akcelerografi mere ubrzanje pri oscilovanju čestica tla. Procenjuje se da godišnje ima oko 900,000 potresa magnitude do 2,5 (po Rihteru) a oni jači razornog karaktera ređi su i pojavljuju se svakih 5 do 10 godina (slike 9 i 10). Najveći broj zemljotresa vezan je za granice litosfernih ploča. Pritom, najjači zemljotresi generišu se u zonama sučeljavanja ploča, u prostoru gde se jedna ploča podvlači pod drugu. Takva zona je u vatrenom pojasu Pacifika, gde se

110 

dogodi 53% svih potresa. Druga po redu zona po broju potresa je mediteransko-alspko-himalajsko područje (41% svih potresa). 6. Vulkanizam Vulkanologija je nauka o vulkanima, lavi, magmi i njima povezanim geološkim, geofizičkim i geohemijskim pojavama. Magmatizam podrazumeva čitav skup procesa vezanih za aktivnosti magme i njeno kretanje iz dubljih delova, kroz Zemljinu litosferu, ka površini Zemlje. U zavisnosti od načina kretanja magme, njenog pojavljivanja na različitim nivoima u Zemljinoj kori ili njenog izlivanja, razlikujemo dva tipa magmatizma: intruzivni i efuzivni. Intruzivni magmatizam (plutonizam) - podrazumeva zadržavanje magme na različitim nivoima u Zemljinoj kori, pri čemu se ona hladi, konsoliduje i formira različita magmatska tela – plutone ili intruzive. Efuzivni magmatizam (vulkanizam) - predstavlja izlivanje magme na površini Zemlje (tada postaje lava) i niz drugih pojava, eksplozije vulkana, vulkanski pepeo itd.

Slika 11: Centralni sistem vulkana Taal na Filipinima, foto B. Vakanjac 2009

Slika 12 Mofeta (crna šupljina u očvrsloj lavi), vulkan Taal na Filipinima, foto B. Vakanjac 2009

Vulkani su uglavnom vezani za zone subdukcije. Samo 5% vulkana nisu vezeni za granice litosfernih ploča. Najaktivniji su: 1. Vatreni pojas Pacifika gde se nalazi najveći broj aktivnih vulkana; 2. Sredozemno - transazijska oblast i 3. Atlantsko-okeanska oblast.

7. Osnovi mineralogije Mineralogija je nauka o mineralima koja proučava njihov oblik, unutrašnju građu, fizička i hemijska svojstva, postanak, metode određivanja i kriterijume klasifikacije. U prirodi minerali se mogu javiti kao tela pravilnog ili nepravilnog oblika. Ukoliko postoji pravilna unutrašnja građa - definisana kristalna

111 

rešetku u kojoj postoji tačno određen raspored jona (atoma i molekula), takvi minerali se zovu kristali. Kada ne postoji pravilna unutrašnja građa, minerali se pojavljuju u nepravilnim - amorfnim oblicima. Minerali su konstitutivni elementi stena i najčešće se definišu kao: 1. čvrsta materija određenog hemijskog sastava, strukture i fizičkih osobina, koja je postala u zemljinoj kori pri definisanim fizičko - hemijskim uslovima i 2. mineral je trodimenzionalno čvrsto telo sa uređenošću gradivnih jedinica u vidu kristalne rešetke, specifičnog hemijskog sastava. Kristali su čvrsta supstanca čiji su sastavni delovi, atomi, molekuli ili joni pravilno raspoređeni u sve tri dimenzije. Takođe, kristali predstavljaju čvrsta tela pravilnog oblika, sa simetrično raspoređenim osnovnim elementima: pljosnima, ivicama i rogljevima. Oblici kristala zavise od elemenata simetrije (osa simetrije, ravni simetrije i centra simetrije). U osnovi svakog kristalnog sistema su odnosi kristalografskih osa. U kristalu postoje najmanje tri kristalografske ose (duži koje spajaju centre dveju naspramnih pljosni ili ivica) koje se seku u centru kristala gradeći osni krst. Osobenosti svakog kristalnog sistema se zasniva na odnosima dužina kristalografskih osa i uglova koje one među sobom zaklapaju. Na osnovu ovih karakteristika moguće je definisati sedam sistema kristalizacije: teseralni, tetragonalni, heksagonalni, romboedarski, rombični, monoklinočni i triklinični.

Slika 13: Druza kvarca, dužina 8 cm, foto B. Vakanjac 2012 (lična zbirka).

Slika 14: Agregat pirita, dužina 7 cm, foto B. Vakanjac 2012 (lična zbirka).

Osim prostih kristalnih oblika, minerali se često pojavljuju u vidu takozvanih kristalnih blizanaca. Broj minerala koji su do danas u prirodi pronađeni i određeni prelazi 3000, ali to nije konačan broj jer savremene metode koje se koriste prilikom njihovog preciznog određivanja omogućavaju otkrivanje novih vrsta.

Minerali se mogu klasifikovati na sledeći način (data je samo jedna klasifikacija pored mnogih): elementi (metali, polumetali, karbidi, nitridi, fosfidi i silicidi); sulfidi i slična jedinjenja (sulfidi metala, sulfosoli, sulfidi polumetala, oksisulfidi); oksidi i hidroksidi (metala, polumetalni i nemetalni), halogenidi (fluoridi, hloridi, bromidi i jodidi); silikati (tektosilikati, grupa felspatoida, grupa zeolita,

112 

inosilikati, filosilikati, ciklosilikati, nezosilikati, sorosilikati); borati; fosfati, arsenati i vanadati; volframati i molibdati; sulfati, selenati i telurati; hromati; karbonati; nitrati i jodati; organski minerali.

8. Osnovi petrologije Stena je prirodna zajednica jednog ili više minerala određenog sastava i strukture. Stene su geološka tela (tvorevine) i predstavljaju osnovne gradivne članove Zemljine kore. Nauka koja se bavi proučavanjem stena se zove petrologija. Generalno stene se dele na: Magmatske stene - sve stene koje postoje na planeti Zemlji su nastale u početnim fazama očvršćavanja zemljine kore procesima očvršćavanja magme, i ovi procesi (magmatski procesi) se dešavaju i danas. Postoje dve glavne podele magmatskih stena: prva je na intruzivne i efuzivne i druga po količini SiO2 – ultrabazične sa najmanje, bazične, srednje kisele i kisele sa najviše SiO2 (slike 15 i 16).

Slika 15: Granit, karakteristična intruzivna stena kiselog sastava, (ružičasti varijetet povišene

radioaktivnosti, Istočna Mongolija), foto B. Vakanjac 2006

Slika 16: Bazalt (mikrofotografija), karakteristična izlivna stena ultrabazičnog-bazičnog sastava, foto B. Vakanjac

2007

Sedimentne stene - proces raspadanja, taloženja i dijageneze (sedimentni procesi) stena je vezan u prvo vreme za raspadanje magmatskih stena a kasnije sa pojavom vode, atmosfere i definisanjem čvrste kore, raspadanjem magamatskih, sedimentnih i metamorfnih stena i taloženjem (dijagenezom raspadnutog materijala), sedimentni procesi se dešavaju i danas (slike 17 i 18).

113 

Slika 17: Tipični peščari K1 (Dzunbayan-ska

sedimentna serija). Fotografija B. Vakanjac 2008. Slika 18: Slojevi alevrolita sa ugljem, oblast Arhangaja,

Fotografija B. Vakanjac 2009. Metamorfne stene - nastaju metamorfizmom (preobražajem) magmatskih, sedimentnih i metamorfnih stena u uslovima visokog pritiska i temperature, bilo da tonu u dublje delove Zemljine kore – regionalni metamorfizam ili se menjaju u kontaktu sa vrućim telima (intruzivima) - kontaktni metamorfizam (slike 19 i 20).

Slika 19: Zeleni škriljac, foto B. Vakanjac 2009. Slika 20: Kontakt metamorfita (tamno) i krečnjaka (svetlo), foto B. Vakanjac 2009.

9. Geomorfološki procesi Geomorfologija je nauka o oblicima i nastanku reljefa na planeti Zemlji. Reljef predstavljaju oblici Zemljine površne koji su nastali i neprekidno se menjaju pod dejstvom unutrašnjih i spoljašnjih sila (slika 21). Površ Zemlje, odnosno površ reljefa predstavlja graničnu površ tri različite sredine, čvrste (litosfera), tečne (hidrosfera) i gasovite (atmosfera). Eluvijalni proces je površinska izmena stenske mase u kojoj su izgrađeni oblici reljefa. Često se umesto izraza "eluvijalni proces" koristi termin "fizičko-hemijsko raspadanje stenskih masa". Površinska izmena stenske mase može se odvijati višestruko: fizičkim ili mehaničkim putem, drobljenjem i usitnjavanjem stena, kao i hemijskim izmenama sastava izloženih delova stenske mase.

114 

Fizičko – hemijsko raspadanje stenske mase dešava se pretežno pod dejstvom klimatskih faktora, temperaturnih promena i atmosferske vode. Prilikom fizičko – hemijskog raspadanja materijal ostaje na mestu, odnosno, dužina transporta materijala je zanemarljivo mala. Stenska masa se menja, ali razaranja postojećih oblika (erozije) pa samim tim i stvaranja novih oblika, bilo erozijom, bilo akumulacijom, ne postoji. Pluvijalni proces je vremenski ograničen na period trajanja kiše ili grada i vezan je za mehanički rad kišnih kapi i grada. Traje veoma kratko i definisana je momentom udara kišne kapi ili grada o zemljinu površinu. Međutim, sa kontinualnim ponavljanjem ima veliku razornu snagu. Na iznos pluvijalne erozije utiče kinetička energija kišnih kapi. Grupu padinskih procesa čine tri geomorfološka procesa: deluvijalni, proluvijalni i koluvijalni. Javljaju se na padinama i po pravilu deluju udruženo. Njihove karakterstike su da su sva tri procesa prostorno i vremenski neodvojivi, prostorno i vremenski su ograničeni i u kratkim vremenskim intervalima su višestruko obnovljivi (mogu se pratiti tokom jednog ljudskog veka) (slika 23). Deluvijalni proces je geomorfološki proces koji nastaje pri delovanju povremenih difuznih tokova vode na nerastvorljive stenske mase. Proluvijalni proces je geomorfološki proces koji nastaje pri delovanju povremenih linijskih tokova na nerastvorljive stenske mase. Koluvijalni proces je geomorfološki proces koji nastaje pod neposrednim dejstvom gravitacije. Padine i kosine nalaze se u stanju prirodne ravnoteže. Kada dođe do narušavanja ravnoteže iz bilo kojeg razloga, gravitacionom silom dolazi do pokretanja stenskih masa pri čemu nastaje koluvijalni proces. Uzroci narušavanja prirodne ravnoteže padina i kosina mogu biti endogenog ili egzogenog porekla. Klizišta se u morfologiji padina manifestuju izrazito talasastim reljefom, s pojavom manjih odseka i naglim promenama nagiba, i to posmatrano i niz padinu i paralelno padini. U okviru klizišta razlikuju se: ožiljak, uvala, telo klizišta, trbuh, nožica, klizna površina i krila klizišta. Fluvijalni ili rečni proces je geomorfološki proces izgrađivanja oblika u reljefu radom stalnih vodotoka. Voda, koja na površini zemlje dospe iz atmosfere i podzemlja, pod uticajem gravitacione sile kreće se prema nižim terenima formirajući površinske vodotoke. Atmosferske padavine i izvori podzemnih voda ne obrazuju odmah velike vodotoke. U početku voda se kreće u vidu individualnih struja, spajajući se u manje površinske tokove i formirajući na taj način male potoke koji se na svom putu spajaju u veće tokove, odnosno reke – površinski vodotoci. Kraški (karstni) proces je geomorfološki proces koji nastaje dejstvom tekuće i atmosferske vode na rastvorljive stenske mase (slika 22). Najzastupljenije rastvorljive stene u prirodi su karbonatne stene (krečnjaci i, u manjoj meri, dolomiti), mada može biti prisutan i u gipsanim naslagama, anhidritu, ležištima soli, itd. Termin karst je prvenstveno geomorfološkog značenja jer potiče od geografskog pojma vezanog za područje u graničnom delu Slovenije prema Italiji (crasso), a koji je kasnije germanskom transformacijom zadobio konačan naziv - karst. Osnove naučnog poznavanja krasa postavio je Jovan Cvijić (1893). On je u svetsku literaturu uveo i veliki broj srpskih termina, koji se

115 

danas internacionalno koriste („polje“ kao termin za kraško polje, „dolina“, kao termin za vrtaču, „uvala“).

Slika 21: Šematizovana karta morfologije Srbije

Hhttp://maps.aridocean.com/maps_of_serbia_en.php H

Slika 22: Prerast Kameni most, Istočna Srbija, foto V. Ristić Vakanjac 2013

Glacijalni proces je geomorfološki proces koji nastaje delovanjem leda, snega i mraza (niskih temperatura). Marinski proces je geomorfološki proces koji nastaje delovanjem velikih stajaćih voda. Pod stajaćim vodama se podrazumevaju veće vodene mase koje nemaju stalan smer kretanja – okeani, mora i jezera. Eolski proces nastaje aktivnošću vetrova zahvaljujući sposobnosti vetra da oblikuje površinu Zemlje. Vetrovi mogu vršiti eroziju, transport i odlaganje materijala, i predstavljaju efikasne (dominirajuće) agense u regionima sa retkom vegetacijom i velikom količinom nekonsolidovanih sedimenata (slika 24).

Slika 23: Padinski proces - sipar sa alteracijama, Đavolja Varoš, foto V. Ristić Vakanjac, 2014

Slika 24: Dine u oblasti Adermaga, JI Mongolija, foto N. Rutherford, 2008

116 

10. Podzemne vode Hidrogeologija, kao što sama reč kaže (hydros – voda, geos – zemlja, logos – nauka), je nauka o podzemnim vodama. Na prvom mestu bavi se izučavanjem formiranja podzemnih voda, kretanjem i njihovim dreniranjem, zatim nastankom i oblicima postojanja, zakonomernostima rasprostiranja, režimom kvantitativnih i kvalitativnih parametara, rezervama podzemnih voda, njihovim sadejstvom sa geološlom sredinom, fizičkim svojstvima, hemijskim, radiološkim i mikrobiološkim sastavom, mogućnostima korišćenja i uslovima zaštite kao i zaštitom od istih. Korišćenje podzemnih voda datira još od davnih vremena. Stari Rimljani pored korišćenja podzemnih voda za potrebe vodosnabdevanja, koristili su ih u velikoj meri u balneološke svrhe (rimska kupatila i rismke naseobine pored termalnih izvora). U Srbiji se sredina XIX veka smatra začetkom hidrogeologije a vezuje se za pojavu austrijskih balneologa na ovim područjima i njihovo izučavanje lekovitosti voda. U poslednjoj deceniji istog veka javljaju se i brojni radovi o podzemnim vodama čiji su autori naši eminentni naučnici Svetolik Ranković, Jovan Žujović i Marko Leko. Početak moderne hidrogeologije vezuje se za početak XX veka, a pun razvoj doživljava šezdesetih godina prošlog veka. Poreklo podzemnih voda može biti trojako: vadoznog, juvenilnog i konatnog. Vadozne vode potiču od atmosfrskih ili meteorskih voda a u podzemlje dospevaju infiltracijom ili kondenzacijom. Juvenilne vode nastaju sjedinjavanjem kiseonika i vodonika. Mlade su i prvi put se javljaju. Na osnovu načina na koji se javljaju razlikujemo magmatske, vulkanske, metamorfne i kosmičke. Na kraju konatne vode su zarobljene u jezerskim i morskim sedimentima, a rezultat su njihovog ostanka u sedimentima nakon povlačenja jezera ili mora. Shodno ovome razlikujemo morske i jezerske konatne vode. Generalno hidrogeologija je deo hidrologije, odnosno podzemne vode su deo hidrološkog ciklusa (slika 25). Geološke sredine potpuno ili delimično zasićene slobodnim podzemnim vodama, sposobne da akumuliraju i odaju podzemne vode, predstavljaju izdani koje često u stručnoj praksi nazivamo aquifer (Dragišić, 1997). Na osnovu hidrodinamičkih karakteristika nivoa podzemnih voda koje u velikoj meri zavise od geoloških, geomorfoloških i fizičko-geografskih uslova date oblasti, mogu se formirati:

• izdani sa sobodnim nivoom, i • izdani sa nivoom pod pritiskom.

117 

Izdani sa slobodnim nivoom su u velikoj meri zastupljene u prirodi. Najčešće se javljaju u okviru rastresitih kvartarnih i neogenih naslaga, zatim u karstifikovanim sredinama i ispucalim stenama. Ove izdani najvećim delom se prihranjuju infiltracijom atmosferskih padavina i površinskih voda (reke slika 26, jezera i druge prirodne i veštačke akumulacije), kao i na račun drugih izdani. Izdani formirane u vodonosnim sredinama koje su pokrivene vodonepropusnim ili relativno vodone-propusnim sredinama i koje se karakterišu pritiskom koji uslovljava izdizanje nivoa podzemnih voda iznad vodonepropusne povlate pri njihovom otkrivanju bušenjem, nazivaju se izdani pod pritiskom (Dragišić, 1997).

Slika 25: Hidrološki ciklus (https://sites.google. com/site/istrazujemopriroduidrustvo/voda/kruzenje-vode)

Ime su dobile po mestu Artois u Francuskoj gde je izbušen još 1126. godine prvi bunar koji je dao vodu pod pritiskom. Pri njihovom otkrivanju, podzemne vode izbijaju na površinu (slika 27) ili blizu površine terena, ali uvek iznad vodonosne sredine.

Slika 26: Pandiralo - poniranje Svrljiškog Timoka, foto V.

Ristić Vakanjac, 2014 Slika 27: Erupcija vode i uglendioksida, lokalitet

Kremenica-Medžitlija, Makedonija, foto Petrov D., 2008, (Petrov i dr., 2014)

118 

11. Osnove kartiranja Karta je dvodimenzionalni prikaz trodimenzionalnog prostora površine planete Zemlje, a postoje topografske karte Meseca i Marsa koje su dostupne na internetu. Karte su neophodan alat ali i rezultat u naukama koje se bave prostorom. Prema sadržaju i svrsi karte se dele na: Topografske karte, Geografske karte, Geološke karte, Pomorske karte, Hidrografske, Hidrogeološke, Geomorfološke, Etnografske, Ekološke i druge. Kartiranje je proces izrade karata a koji podrazumeva prikupljanja podataka ranijih istraživanja, analizu postojeće dokumentacije, terenski rad, analizu prikupljenih podataka, izradu karte i prateće tehničke. Pod ovim pojmom podrazumevaju se svi postupci izrade karata, bilo ručno, bilo računarom. U današnje vreme kartiranje, posebno većeg broja podataka, uglavnom se izvodi upotrebom matematičkih algoritama koji su delovi grafičkih kompjuterskih programa.

Slika 28: Hidrografska mreža i pozicija rudnih pojava Brasine i Zajače, Podrinje na morfološkoj osnovi

(osnova je Google Landscape SASPlanet)

Slika 29: Hidrografska mreža na područiju Opštine Bogatić

12. Prostorno planiranje U razmatranjima o zaštiti životne sredine važnu oblast predstavlja prevencija zagađenja. Pored ostalog prevencija se radi izradom prostornih planova, ekoloških studija i studija o uticaju na životnu sredinu. Koriščenje prostora i zaštita životne sredine su dva uporedna procesa koja su usaglašeni na svim nivoima gde postoji jasna hijerarhijska struktura i utvrđen redosled međusobne razmene podataka. Prostorni plan je dokument kojim se predviđaju promene u prostoru. Može biti različitih razmera: državni, gradski, opštinski, nacionalnog parka, parka prirode ili drugog manjeg područja.

119 

Prostorne planove izrađuju urbanistički zavodi. Prostornim planovima se vrši pravovremena rezervacija prostora za određene namene, pa time i zaštita prostora. Za izradu kvalitetnih prostornih planova potrebne su inženjersko-geološke, hidrogeološke i seizmotektonske podloge, odnosno istraživanja ukoliko još ne postoje adekvatna podaci. Takođe, potrebno je obratiti pažnju na podzemne vode i ležišta mineralnih sirovina, kako bi se mogli odrediti načini racionalnog korišćenja i zaštite od zagađenja u okviru nekog prostornog plana.

Slika 30: Primer prostornog planiranja, Tverska ulica, Moskva, foto B. Vakanjac 2010

Slika 31: Primer prostornog planiranja, moderni Peking, fotografija sa 30-og sprata poslovne zgrade Eagle Run

Plaza, foto B.Vakanjac 2007

13. Osnovni pojmovi o ležištima mineralnih sirovina Ležišta mineralnih sirovina, njihovo istraživanje, eksploatacija i proučavanje su jedan od najvažnijih aspekata geologije. Najveće količine novca u geologiji se troše vezano na istraživanje mineralnih sirovina. Mineralno-sirovinska baza, rudarstvo, metalurgija, eksploatacija nafte, ležišta uglja, urana čine osnovu ekonomskog opstanka mnogih zemalja. Sa druge strane eksploatacija i istraživanje ležišta mineralnih sirovina dovode do dramatičnih posledica po životnu sredinu u smislu zagađenja ili potpunog uništenja pojedinih životnih zajednica kao i nepopravljivu štetu i rizik za zdravlje i život čoveka. Ležišta mineralnih sirovina predstavljaju geološka tela prirodnih ili veštačkih (industrijskih, ekonomskih) granica, izgrađena od polimineralnih asocijacija ili monomineralnih koncentracija, koja su nastala fizičko - hemijskim procesima i obrazovana su tokom geološke istorije u Zemljinoj kori. U svojoj osnovi istraživanje ležišta mineralnih sirovina vezano je za proučavanje migracije i koncentracije elemenata koja je mnogo viša nego prosečna koncentracija određenog elementa u Zemljinoj kori.

120 

Mineralne sirovine su prirodne tvorevine izgrađene od jednog ili više minerala (jedinjenja) iz kojih se mogu dobiti korisne komponente. Po svom agregatnom stanju mogu biti čvrste, tečne i gasovite. U grupu čvrstih mineralnih sirovina spadaju sve metalične i nemetalične mineralne sirovine i deo energetskih mineralnih sirovina, ugalj i uljni škriljci. Od tečnih mineralnih sirovina najvažnije su nafta, rasoli i vode (površinske, podzemne, mineralni i termalni izvori). Od gasovitih mineralnih sirovina najvažniji su prirodni gasoviti ugljovodonici i inertni gasovi. Mineralne sirovine mogu biti dobijene u prirodnim stanju (pesak, šljunak, ugalj, zlato iz rečnih nanosa) ređe ili kao jedinjenja, sulfidi metala, oksidi metala, češće. Ruda je asocijacija minerala (mineralni agregat) sa ekonomski značajnom i tehnološki eksploativom koncentracijom korisne komponente. Iz rude se korisna komponenta dobija različitim tehnološkim postupcima. Ležišta mineralnih sirovina su uglavnom neobnovljiva npr. rude bakra, gvožđa, ugalj, nafta i mnoga druga, dok su obnovljiva mineralne vode, termalne vode i sl. Najveći problem vezan za ekologiju je zagađenje i devastacija životne sredine a za geodiverzitet uništenje prirodnih oblika koji su neobnovljivi.

Slika 32: Kovelin (plavo) i pirit (zlatno-žuto) jezgro bušotine iz rudnog tela Brezanik, Bor, foto B. Vakanjac

2012 (kolekcija R. Kondžulović)

Slika 33: Malahit iz Konga, foto B. Vakanjac 2012 (lična kolekcija)

Generalno se ležišta mineralnih sirovina dele na: 1. genetski - ležišta nastala u vezi sa endogenim procesima - magmatizam (i sve prateće pojave), egzogenim i metamorfogenim procesima; i 2. po materijalnom sastavu: ležišta metala, ležišta nemetala, ležišta energetskih mineralnih sirovina - ugalj, uljni škriljci, nafta i gas (uprošćeno). Uran spada u energetske mineralne sirovine ali je metal.

14. Geonasleđe Geologija se, osim naukom bavi i lepim predmetima pa i umetnošću. Oduvek je bilo interesantno drago i poludrago kamenje, fosili, pejzaži, prirodne skulpture ...

121 

Slika 34: Amonit sa Madagaskara, foto B. Vakanjac 2012 (lična kolekcija)

Slika 35: Čaroit, Rusija, foto B. Vakanjac 2012 (lična kolekcija).

Različiti površinski oblici i pejzaži su fizičke posledice endogenih i egzogenih procesa koji oblikuju Zemljinu površinu. Očuvanje geološke baštine podrazumeva četiri sledeće permise:

1. baština treba da bude čuvana radi nje same; 2. ona je osnova za ekonomsko korišćenje; 3. podloga je za istraživanje, podučavanje, obrazovanje; 4. i ima estetsku ili kulturološku vrednost.

Treba dodati i važan pojam geoparka kao prirodno stvorenog sistema koji iz pomenutih razloga treba da bude sačuvan za budućnost. Da bi jedan park ima status geoparka mora da ima određen broj geoloških lokaliteta od značaja sa aspekta naučnih vrednosti, retkosti, estetske pojave, edukacije i geoturizma.

Slika 36: Pejzaž oblasti Narst, jugoistočna Mongolija,

foto B. Vakanjac 2008 Slika 37 Pejzaž, sa Babinog zuba, foto B. Vakanjac

2011

122 

Literatura Babič D, 2003.: Mineralogija, Cicero, s. 432 Dragišić V., 1997: Opšta hidrogeologija, Rudarsko geološki fakultet, Univerziteta u Beogradu, s 434 Đorđević V., Đorđević P., Milovanović D., 1991: Osnovi petrologije, Nauka Beograd, s. 223. Kolb, Edward; Turner, Michael (1988). The Early Universe. Addison–Wesley. ISBN 0-201- 11604-9. Kostov I., 1993.: Mineralogija, Tehnika Sofija, s. 734. Moskowitz C. 2012.: Hubble Telescope Reveals Farthest View Into Universe Ever,. Space.com. Nikolić P., 1990: Opšta geologija, s 498, Naučna knjiga, Beograd Petrov D., Pesovska S., Eftimov M., 2014: Sanacija i zatvaranje havarisane bušotine D-7 lokalitet Kremenica-

Medžetlija (Bitola-Makedonija), 16 Kongres geologa Srbije, Donji Milanovac, pp 557-564 Pešić L., 2001: Opšta geologija, Egzodinamika, Rudarsko geološki fakultet, Beograd Pešić L. 2002.: Opšta geologija - Endodinamika. Beograd: Rudarsko-geološki fakultet Vakanjac B., Ristić Vakanjac V., Čoporda Mastilović T. 2012.: Zaštita geodiverziteta, autorizovana skripta, s 257,

Fakultet za primenjenu ekologiju Futura Vakanjac M. B., 1992.: Geologija ležišta nemetaličnih mineralnih sirovina, s 320 https://sites.google.com/site/istrazujemopriroduidrustvo/voda/kruzenje-vode http://sh.wikipedia.org/wiki/Svemir#mediaviewer/File:Universum.jpg http://static.astronomija.co.rs/dubokisvemir/galaksija/Mlecni_put/Mlecni_put_spirale.jpg http://en.wikipedia.org/wiki/The_Blue_Marble http://sr.wikipedia.org/wikiB0#mediaviewer/File:Earth-crust-cutaway-Serbian.svg

123 

03 Primenjena ekologija

124 

125 

Ekoremedijacije – sinergija agroenergetskih useva i fitoremedijacije zagađenih voda

Gordana Dražić

Ekoremedijacija označava integralni pristup očuvanju, ozdravljenju i unapređenju životne sredine. Ciljanom produkcijom agroenergetskih useva istovremeno se obezbeđuje: godišnje obnovljivi energetski izvor, izdvajanje CO2 iz atmosfere, održivo korišćenje i remedijacija degradiranih prostora, očuvanje plodnosti poljoprivrednog zemljišta. Time se, prema "Millennium Ecosystem Assessment" funkcije ekosistema prevode u usluge ekosistema (dobrobiti koje ljudi dobijaju od ekosistema) preko: proizvoda- hrana, energent, vlakna, genetički resursi; regulacije - klime, poplave, kvaliteta vode, uklanjanja otpada; socijalnih aspekata – domaći godišnje-obnovljiv izvor enegrije i podrške drugim vrednostima - produkcija atmosferskog kiseonika fotosintezom, formiranje zemljišta i sprečavanje erozije, oprašivanje, recikliranje nutrijenata i vode, održavanje staništa). Pojam ekoremedijacije (ERM) podrazumeva korišćenje prirodnih procesa u zaštiti i unapređenju ekosistema. (Jović et al. 2014). Pojam ekoremedijacije treba razumeti kao okvir u kome svoje mesto nalaze druge vrste bioloških remedijacija i to: bioremedijacije u čijem fokusu su mikroorganizmi, fitoremedijacije sa fokusom na biljke, mikoremedijacije sa fokusom na gljive, zooremedijacije sa fokusom na animalne organizme. Korišćenjem ERM tehnologija mogu se umanjiti ili poništiti uticaji antropogenih destrukcija poreklom iz turizma, saobraćaja, poljoprivrede, industrije, urbanih sredina, rudarenja. Ekoremedijacija predstavlja povratak prirodi kroz ponovno uspostavljanje narušenih ravnoteža ekosistema korišćenjem prirodnih procesa koji se modifikuju u cilju povećanja efikasnosti. ERM je princip koji omogućava obnavljanje I renaturalizaciju degradiranih prostora i/ili zaštitu prirodnog kapitala. ERM je, takođe, metoda integralnog upravljanja ekosistemom koja omogućava očuvanje, prečišćavanje i unapređenje pojedinih ili svih komponenti ekosistema oslanjajući se na njegove prirodne atribute samoodrživosti, kroz dimaničku promenu strukture. ERM integriše tri osnovne aktivnosti: katastar zagađivača, metode remedijacije i monitoring promena. Prilikom predlaganja, projektovanja i izvođenja ekoremedijacije moraju se koristiti znanja osnovnih nauka (biologije, fizike, hemije), tehnoloških disciplina i ekonomije da bi primenjena mera (konstruisani ekosistem) funkcionisala ekološki, energetski i ekonomski efikasno (Dražić i sar. 2014).  Polazeći od ove definicije ekoremedijacije i strateških dokumenata razvijamo tezu da je u Republici Srbiji moguće uspostaviti lanac produkcije i korišćenja bioenergetskih useva. Da bi ovakav lanac mogao funkcionisati na održiv način neophodno je da se definišu uslovi koje je neophodno ispuniti radi obezbeđivanja njegove energetske, ekološke i ekonomske efikasnosti. Za proračunavanje ovih efikasnosti ključni parametar je prinos. Strategija koja se uvek sledi pri izučavanju ove problematike je da kvalitetan bioenergetski usev treba da se razvija i obezbedi što veći energetski prinos po jedinici površine zemljišta na kome se gaji uz što manje mere zasnivanja i održavanja plantaže. Kako je prinos biomase zapravo rezultanta kompleksa biotičkih i abiotičkih uticaja na ekspresiju genetskih potencijala, neophodno je eksperimentalno pokazati rezultate tih uticaja.

126 

U Republici Srbiji je određeno mnoštvo lokacija koje zahtevaju integralni pristup pri remedijaciji zemljišta i voda koje su degradirane kontaminacijom, erozijom, poplavama ili ljudskim aktivnostima. Miscantus, kinaski šaš, kao i autohtone vrste višegodišnjih trava naseljavaju i umereno kontaminirane lokacije kao i lokacije koje se karakterišu lošim kvalitetom zemljišta i vode i kao takve su označene kao marginalna zemljišta koja nisu pogodna za proizvodnju hrane. (Aranđelović ет al. 2014). Poseban izazov pretstavlja ispitivanje mogućnosti da se ovakve biljne vrste koriste simultano za produkciji biomase kao bioenergetski usevi i u procesu fitoremediajcije što vodi povećanju ekološke i ekonomske efikasnosti ovih sistema. Fitoremedijacija je biotehnologija koja podrazumeva upotrebu biljaka u remedijaciji zemljišta, vode ili vazduha. Ova biotehnologija se zasniva na sposobnostima biljaka da apsorbuju, akumuliraju ili razgrađuju određene zagađujuće materije prisutne u životnoj sredini. Fitoremedijacija je zelena tehnologija koja se može izvodi i ex situ, ali se najčešće izvodi in situ. Najveći značaj fitoremedijacije se ogleda u činjenici da ova tehnologija za čišćenje životne sredine koristi prirodne objekte – biljke, pa samim tim nema dodatnog opterećivanja životne sredine. Energiju za sve svoje fiziološke procese, pa i za apsorpciju, akumulaciju i razgradnju zagađujućih materija, biljke dobijaju od Sunca. Samim tim za proces fitoremedijacije nije potrebno obezbediti nikakav dodatni izvor energije, to je proces koji se odvija na potpuno prirodan način pomoću Sunčeve energije i to je svakako najveća prednost fitoremedijacije u odnosu na druge tehnologije za čišćenje životne sredine. Fitoremedijacija je tehnologija koju je relativno lako primeniti i njena primena ne dovodi do gomilanja nekog dodatnog otpada u životnoj sredini. Primena ove tehnologije je vrlo široka i može se primeniti u slučaju prisustva veoma različitih organskih i neorganskih polutanata. Jednostavna primena i energetska nezavisnost uslovljavaju i nisku cenu ove tehnologije. Fitoremedijacija je relativno jeftina biotehnologija. Upotreba biljaka u procesu remedijacije ima i mnoge druge propratne pozitivne efekte na životnu sredinu. Biljke stimulišu razvoj mikroorganizama i drugih organizama u vodi ili zemljištu. Njihovom sadnjom obezbeđuju se nova staništa za različite životinje.U slučaju upotrebe drvenastih biljaka za potrebe fitoremedijacije obezbeđuje se i zaštita od vetra i eventualnog raznošenja zagađujućih materija po životnoj sredini. Sadnjom drveća smanjuje se emisija ugljen-dioksida i formiraju se zaštitni pojasevi koji štite i od buke. Po završetku remedijacije drveće se može poseći i njihova biomasa se može iskoristiti za ogrev ili u neke druge svrhe. Na kraju treba istaći da fitoremedijacija ima i estetsku prednost u odnosu na druge metode remedijacije. Životna sredina, pa makar bila i zagađena, deluje "prijatnije za oko" kada je obrasla vegetacijom.

127 

Ekosistemski procesor Ekosistemski procesor (EP) je novi termin koji se odnosi na biljne prečistače umereno zagađenih voda (engleski: Constructed wetland, red bed) za koji se koristi i termin „mokro polje“. Smatramo da termin ekosistemski procesor bolje oslikava suštinu ove tehnologije. Zasniva se na zajedničkim osnovnim karakteristikama prirodnih slatkovodnih ekosistema: zadržavanje vode, samoprečišćavanje i stanište organizama. Prirodni ekosistemi se značajno razlikuju u ovim karakteristikama pa pri konstruisanju EP treba maksimalno iskoristiti ove komponente jer će od toga zavisiti i efikasnost EP. Pojednostavljeno to znači da prilikom konstruisanja EP treba maksimalno koristiti sve potencijale prirodnog ekosistema koji bi mogao da se razvije, ili je u prošlosti (pre antropogene intervencije) bio razvijen na zadatoj lokaciji. Prirodni slatkovodni ekosistemi (potoci, reke, jezera i močvare) poseduju karakteristiku samoprečišćavanja stečenu kroz evolutivni razvoj. Kapacitet samoprečišćavanja u prirodnim ekosistemima je dovoljan da omogućava održavanje stabilnog ekosistem kroz dugi vremenski period, ali i tada dolazi do dinamičkih promena struktire i funkcije ekosistema koje su poznate kao sukcesije (na pr. Zarastanje jezera ili obrastanje obala reka). Konstruisani ekosistemi koji treba da inenziviraju prirodne procese prećišćavanja voda mogu se koristiti za tačkaste i dufuzne zgađivače kao što su bujične kišnice, otpadne vode iz domaćinstva, sa farmi, sa oranica, drenažne vode rudnika, otpadne vode rafinerija nafte, procedne vode komunalnih deponija, ispusne vode ribnjaka, industrijske otpadne vode (industrije papira, tekstila, prehrambena i druge). U nekim slučajevima je ovo jedini tretman dok je u drugim deo kaskade tretmana otpadnih voda. Tretman otapadnih voda i kišnice treba da bude jeftin, da zahteva minimum energije za rad i da ima jednostavno održavanje. Kao rezultat obimnih istražiavnja i praktične primene ekosistemskih procesora razvijen je niz različitih rešenja dizajna, karakteristika, funkcionisanja i održavanja u skladu sa konkretnim zahtevima prečišćavanja. Ovaj proces se nastavlja i dalje u otvaranju novih mogućnosti za primenu u različitim kapacitetima, lokalitetima, specijalnim zahtevima i kroz poboljšanje efikasnosti prečišćavanja i integracije sa drugim prirodnim i antropogenim ekosistemima. Konstruisani ekosistemi za prečišćavanje vode su razvijeni na osnovu poznavanja strukture i funkcije prirodnih akvatičnih ekosistema, pre svega močvara. Što detaljnije razumemo procese u prirodnim močvarama to ćemo efikasnije konstruisati ekosistemski procesor. Sa druge strane, neophodno je i poznavanje tehnoloških, industrijskih, postrojenja za prečišćavanje vode i procesa koji se u njima dešavaju. Svaki ekosistemski procesor za prečišćavanje vode se sastoji od plitkog bazena odgovarajućeg dizajna, koji sadrži vodu, supstrat i biljke (u većini sličajeva vaskularne). Ovim komponentama se manipuliše prilikom konstruisanja ekosistema dok se drugi (mikrobijalne zajednice i vodeni beskičmenjaci) uglavnom nastanjuju prirodnim putem.

128 

Hidrologija je najznačajniji faktor pri projektovanju i konstruisanju je povezuje sve njegove funkcije i najčešće je uzročnik lošeg funkcionisanja već izgrađenih sistema. Iako se hidrologija konstruisanih sistema u nekim aspektima ne razlikuje mnogo od one u prirodnim ekosistemima, postoje i značajne razlike:

1. Male promene u hidrologiji mogu izazvati vrlo značajne posledice na efikasnost sistema. 2. Zbog velike površine vode i male dubine plićaka, velike su interakcije sa atmosferom preko

padavina i evapotranspiracije (evaporacija je gubitak vode isparavanjem sa površine vode a transpiracija gubitak vode transpiracijom biljaka).

3. Gustina vegetacije značajno utiče na hidrologiju (usporava tok koji postaje sinusoidan oko stabljika, korena, rizom i lišća biljaka, smanjuje izloženost površine suncu i vetru.

Supstrati koji se koriste uključuju zemlju, pesak, šljunak, kamen, organsku materiju (kompost). Sediment se formira zbog sporog protoka vode i velike biološke produktivnosti. Dno bazena je značajno jer:

1. ukorenjava vegetaciju, 2. permeabilnost utiče na protok vode kroz ekosistem, 3. mnogi hemijski i biološki procesi (naročito mikrobiološki) transformacije teku u supstratu 4. rezervoar mnogih zagađivača, 5. akumulacija mulja povećava količinu organske materije u ekosistemu koja omogućava

mikrobiološku aktivnost, rezervoar ugljenika i energetski izvor za mikrobijalne procese. Fizičke i hemijske karakteristike zemljišta se menjaju kada ono bude poplavljeno. Voda zamenjuje vazduh u porama i mikroorganizmi troše sav pristupačni koseonik pa supstrat postaje anoksičan (redukujući) što je značajno za uklanjanje polutanata naročito azota i metala. Vegetacija se sastoji od vaskularnih biljaka i algi. Fotosinteza algi povećava sadržaj kiseonika u vodi i stimuliše procese oksidacije. Vegetacija utiče na funkcionisanje ekosistema:

1. stabiliše supstrat i usporava tok, 2. omagućava sedimentaciju taloga, 3. apsorbuje ugljenik, nutrijente, polutante i inkirporira ih u biomasu, 4. učestvuje u protoku gasova između atmosfere i sedimenta, 5. ispušta kiseonik iz podvodnih (podzemnih) organa i omogućava aerobne procese, 6. biljni organi omogućavaju kačenje mikroorganizama, 7. formiraju mulj posle odumiranja.

EP najčešće koriste emerzne biljke, ali mogu koristiti i submerzne i flotantne kao i alge.

129 

Mikroorganizmi su fundamentalna karakteristika i prirodnih i konstruisanih akvatičnih ekosistema. Mikrobijalna biomasa je osnovni rezervoar organskig ugljenika i nutrijenata. Mikrobijalne aktivnosti:

1. transformišu veliki broj organskih i neorganskih supstanci, 2. održavaju redox ravnotežu u supstratu i time određuju procesorski kapacitet, 3. učestvuju u reciklaži nutrijenata.

Neke mikrobijalne transformacije su aerobne a neke anaerobne. Mnoge vrste bakterija su fakultativno anaerobne. Mikrobijalne populacije se prilagođavaju promenama u okolnoj vodi. Mogu ući u brzu ekspamnziju kada se nalaze u uslovima obilja hrane. Kada nestanu povoljni uslovi oni prelaze u stanje dormancije u kome mogu ostati godinama. U EP mikrobiljalna zajednica može biti ugrožena toksičnim supstancama (pesticidima ili teškim metalima). EP predstavljaju stanište mnogih beskičmenjaka i kičmenjaka. Beskičmenjaci učestviju uglavnom u razgradnji organske materije detritusa. Larve mnogih insekata žive u vodi i konzumiraju organske materije. Larveno stanje može trajati i nekoliko godina. Neki su značajni predatori. Od kičmenjaka se naseljvaju ribe, amfibije, gmizavci, ptice i sisari. Vizuelno EP su neobično bogata okolina. Uvođenjem vodenih elemenata u predele EP kao i prirodne močvare unapređuju raznolikost predela. Kompleksnost boja, oblika veličina i linija vode i vegetacije koje prate prirodne konture terena omogućavaju potpuno uklapanje u ambijent (Dražić 2011).  Ekosistemski procesor (EP), Mokra polja ili veštačke močvare predstavljaju biotehnologiju baziranu na fitoremedijaciji. To su specifični ekološki filteri koji se konstruišu u cilju prečišćavanja zagađene vode. Svi vodeni ekosistemi imaju sposobnost autopurifikacije. Mokra polja konstruišu se tako da imitiraju i intenziviraju te procese koji se normalno odvijaju u močvarama i drugim vodenim ekosistemima. Biljke, kao i mikroorganizmi naseljeni u oblasti rizosfere, imaju ključnu ulogu u razgradnji, apsorpciji i akumulaciji različitih polutanata koji se mogu naći u zagađenoj vodi, pa se tako snižava koncentracija tih polutanata u vodi na potpuno prirodan način. Za ovaj proces nije potreban nikakav dodatni izvor energije, a pored toga, mokra polja se relativno jednostavno konstruišu, pa predstavljaju izuzetno jeftin i jednostavan, a uz to i ekološki prihvatljiv način prečišćavanja zagađene vode. Mogućnost primene ovog metoda za prečišćavanje vode je veoma široka. Metoda se može primenjivati samostalno ili u kombinaciji sa drugim metodama. Mokra polja se mogu primeniti za prečišćavanje:

- otpadnih komunalnih voda manjih naselja i domaćinstava, - otpadnih voda iz turističkih naselja, - otpadnih voda sa farmi i oranica, - ispusnih voda iz ribnjaka, - procednih voda sa komunalnih deponija,

130 

- drenažnih voda rudnika, - tehnoloških voda iz prehrambene i tekstilne industrije, - površinskih voda sa autoputeva, - bujičnih kišnica, - sekundarno i tercijerno tretiranje industrijskih otpadnih voda.

  Inovacija ‐ postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda koje sadrži miskantus  Postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda tipa „Mokro polje“- ekosistemski procesor predstavlja prirodni biološki prečistač zagađenih voda (engl. constructed wetland systems). Odnosi se na oblast tehničko tehnoloških nauka-prečišćavanje otpadnih komunalnih voda primenom procesa ekoremedijacije produkcijom agroenergetskih useva. Nastao je kao proizvod naučno – istraživačkog rada na projektu TR 31078 „Ekoremedijacija degradiranih prostora produkcijom agroenergetskih useva“ i projekta “Bioracionalno krišćenje zemljišta produkcijom biljaka za industrijsku preradu” Ev. Br. TR 20208. Primenjen je u Osnovnoj školi Dušan Danilović u Radljevu a njegovo projektovanje i izvođenje je finansirano od strane Opštine Ub i Fonda za zaštitu životne sredine, što je bilo prvi put da Fond sufinansira izgradnju postrojenja ovog tipa. Zaštita postojećih resursa čiste vode svetski je strateški cilj današnjice. Potencijalni zagađivači vode i zemljišta se mogu podeliti na koncentrisane i rasute. Koncentrisani zagađivači su veliki gradovi, industriski kompleksi ili izdvojeni pogoni. Njih je relativno malo, lako se lociraju, mogu se kontrolisati i postoji mehanizam i način rešavanja. Dok rasuti zagađivači, potencijalno zagađuju mnogo veću površinu nego koncentrisani, mnogo teže se lociraju i do sada se ovim problemom uglavnom niko nije bavio. Rasuti zagađivači su manja naselja, škole, zaseoci, izdvojeni hoteli, moteli, benzinske pumpe, kampovi, izdvojena domaćinstva - salaši i sl. Zagađenja koja oni prouzrokuju su pojedinačno mnogo manja po količini i po koncentraciji opasnih materija, međutim, vremenom, prvo u manjim a zatim i većim vodotocima dolazi do koncentracije zagađene vode na slivnom području, tako da u krajnjem zbiru, posledice koja prouzrokuju „mali zagađivači“ mogu biti veće i opasnije od koncentrisanih zagađivača. Ekosistemski procesor je pogodan za prečišćavanje otpadnih voda poreklom od tačkastih- rasutih zagađivača. Naziv korišćene metode “mokra polja” je direktan prevod (engl.constructed wetland systems) za koji smo smatrali da može biti zamenjen terminom “ekosistemski procesor” koji bolje opisuje njegovu funkciju. Termin “mokro polje“ je koristio naručilac, Opština Ub pa je ostao u nazivu. Ova metoda, uz adekvatno tehničko rešenje za svaki konkretni slučaj, može se primeniti za tretman otpadnih voda od jednog usamljenog objekta pa do naselja od pet hiljada stanovnika. Sledeći ideju održivog razvoja, otpadne vode je neophodno prečišćavati što bliže mestu njihovog nastanka, što isključuje centralizovane uređaje za prečišćavanje velikih kapaciteta i inicira decentralizovane, lokalne

131 

sisteme malih kapaciteta. U kontekstu ovakvog pristupa nameće se metoda za prečišćavanje otpadnih voda ekosistemskim procesorima (EP), koja se u svetu primenjuje posednje četiri decenije. Novina u ponuđenom tehničkom rešenju jeste primena biljne vrste Miscanthus giganteus. Miskantus pored toga što je dobar apsorbent komunalnih voda, može da se koristi kao kompost, agroenergetski usev, đubrivo i građevinski materijal (Jones, Walsh,. 2007; Babović i sar 2012). Prirodne močvare su korišćene za ispuštanje otpadnih voda od samih začetaka kanalizacionih mreža. Pedesetih godina prošlog veka počinju istraživanja i izgradnja veštačkih močvara (ekosistemskih procesora) (Britt, Garstang 2002). Prvi podzemni ekosistemski procesor za tretman komunalnih otpadnih voda izgrađen je 1974. godine u Nemačkoj. Prvi nadzemni ekosistemski procesor konstruisan je u Holandiji 1967-e godine Loeffel, Nentwig 1997). Krajem dvadesetog veka, primena EP se širi u Evropi i Severnoj Americi. Od kraja 1980-ih EP se konstruišu specijalizovano za procesiranje različitih vrsta otpadnih voda kao što su otpadne vode domaćinstava, rudarstva, industrijske otpadne vode, poljoprivredne otpadnih voda i atmosferske vode i koriste u sanaciji tačkastih zagađenja Kadlec, H.R., Knight, R.L.1996; Verhoeven et al. 2006). Vegetacija EP se u velikoj meri sastoji od makrofita, ili vodenih biljaka koje rastu u vodi ili u blizini vode. Za razliku od prirodnih močvara, vegetacija u EP mora da bude otporna na prisustvo zagađujućih materija u visokim koncentracijama. Relativno mali broj biljaka može da se održi u ovakvim uslovima (Kivaisi, 2001). Vegetacija treba da ispunjava sledeće kriterijume: jak korenov sistem i mogućnost presađivanja, visok prinos biomase i gustina stabljika kako bi postigli maksimalnog kretanje vode i uklanjanje nutrijenata, maksimalna površina za rast mikroba i efikasan transport kiseonika u koren (UN-Habitat 2008). Najnoviji literaturni podaci ukazuju da je na osnovu visokog kapaciteta za prikupljanje neorganskih kontaminanata u korenski sistem I indukovane redukcije organskih kontaminanata u zemljištu I void Miskantus favorit pri izboru biljnih vrsta za fitostabilizaciju I fitodehgradaciju. Pored toga Miscanthus giganteus, neinvazivni hibrid sa visokim sadržajem lignoceluloze je potentan za bioekonomiju, naročito kao energent (Nsanganwimana et al. 2014). Ekosistemski procesor predstavlja održivo ekološko postrojenje za saniranje problema otpadnih voda u prirodnim uslovima, primenom ekosistemskih procesora sa biljnom vrstom Miscanthus giganteus. Ekosistemski procesor je multifunkcionalan sistem koji simuliranjem prirodnih procesa vrši prečišćavanje otpadnih voda, produkciju biomase za energetske potrebe, čini novo stanište za biljke i životinje i vrši dodatnu produkciju kiseonika. Ekonomski je isplativo, može da reši problem septičkih jama, dok kompost, tj. materijal dobijen tretmanom otpadnog mulja može da se iskoristi kao prirodno đubrivo. Metoda EP u procesu prečišćavanja komunalnih otpadnih voda podrazumeva više različitih postupaka prečišćavanja u kojima se ukupni proces prečišćavanja odvija u uslovima poput prirodnih, bez značajnog učešća tehničkih sredstava, opreme i bez primene hemijskih supstanci ili drugih sredstava radi ubrzanja ili kontrolisanja procesa prečišćavanja. Funkciju apsorbcije štetnih materija iz vode vrši biljka Miscanthus giganteus. Uređaj se sastoji od bazena ispunjenih mešavinom šljunka, peska i

132 

zemlje u koje se sadi miskantus. Kroz supstrat, protiče otpadna voda u horizontalnom i vertikalnom smeru i ostaje u kontaktu sa korenovim sistemom biljke dovoljno dugo da se mogu obaviti procesi razgradnje i apsorpcije štetnih materija. Razgradnju materija potpomažu bakterije koje žive u zoni oko korena biljke, koja je bogata kiseonikom dovedenim kroz stablo. Osim fizičkih i hemijskih efekata koje imaju na tretman vode miskantus utiče i na estetski aspekt celog postrojenja dajući mu prirodan izgled. Miskantus se ponaša kao dobar absorbent za otpadne vode (Jones, Walsh 2007). Životni vek miskantusa je oko 20 godina, dostiže visinu od 4m, nije konzumna biljka i nema prirodnih neprijatelja. Obrazovanjem visokih sastojina obezbeđuje stanišne uslove za ptice i sisare (Loeffel, Nentwig 1997). Velika raznovrsnost strukture pokrivača dovodi do većeg broja i šireg raspona ekoloških niša. Dok se broj insekata povećava kod drugih kultivisanih vrsta, broj individua se smanjuje sa porastom broja stabljika miskantusa (Jodl et al. 1998). Koristi se sterilan hibrid miskantusa tako da ne postoji mogućnost neplaniranog širenja zasada niti ugrožavanja autohtonih vrsta (Mc Kervey et al. 2008) Vlakna miskantusa mogu biti korišćena kao sirovina za proizvodnju komposta (Kresten Jensen et al. 2001). Vetje, (2004) je ispitivao fizičke karakteristike komposta na bazi miskantusa. Rezultati analize ukazuju da medijum komposta dobijenog od miskantusa ima malu ukupnu gustinu, visoku vazdušnu poroznost i visok koeficijen difuzije kiseonika u poređenju sa tresetom. Pepeo od sagorevanja miskantusa može imati upotrebu kao đubrivo (Wethje 2004). Miskantus je poznat po svojoj jačini i maloj težini i koristi se za razne potrebe u građevinarstvu. Miskantus se koristi i kao agroenergetski usev zbog visoke toplotne vrednosti koja se u proseku kreće od 15.000 – 20.000 KJ/kg suve biomase (prosečna kalorijska vrednost lignita je 10,5 MJ/kg) (Babvić i sar 2012). Primenom ove metode prečišćavanja otpadnih voda, eliminiše se problem obrade mulja i njegovog odlaganja, pošto je u samom procesu prečišćavanja preveden u oblik koji nije štetan i prilikom revitalizacije polja može da se upotrebi kao organsko dubrivo (Dražić et al. 2012). EP se sastoji od posebno konstruisane tri lagune ispunjene mešavinom šljunka, peska i zemlje u koje se sadi miskantus. Kroz ovaj supstrat, protiče otpadna voda u horizontalnom smeru i ostaje u kontaktu sa korenovim sistemom biljke dovoljno dugo da se obave procesi razgradnje i apsorpcije štetnih materija. Razgradnju materija potpomažu bakterije koje žive u rizosferi. Ceo sistem je dimenzionsan na 250 ekvivalent stanovnika, sa prosečnom potrošnjom od 56 l/kor/dan, odakle je maksimalni časovni dotok 0,.16 l/s. Na osnovu ulaznih podataka izvršeni su proračuni za projektovanje ekosistemskog procesora. Otpadna vode se iz školskog objekta kanališe ka mernom šahtu. Nakon prvog mernog šahta, voda odlazi u primarnu taložnicu, u kojoj se vrši taloženje i odvajanje krupnijih ostataka, da bi nakon toga voda prelivala i sakupljala se u sekundarnoj taložnici (dvokomorna septička jama), u kojoj se odvija proces sedimentacije i truljenja. Predviđeno je da se voda ovde zadržava oko pola dana. Efluent koji se dobija iz ove taložnice je pogodan za dalji proces prečišćavanja, i kao takav preliva u međufazni merni šaht, odakle ide u sistem drenažnih bazena. Primarna i sekundarna taložnica prihvataju otpadne vode iz sabirnog kolektora koji je prethodno sakupio otpadne vode iz objekta škole i školske kuhinje.

133 

Funkcija primarne i sekundarne taložnice je poput septičke jame, tj. prva faza prečišćavanja. Na dno se taloži mulj, a na površini se obrazuje kisela kora. Voda struji između kore i taloga na dnu, tj. u njoj se odvijaju anaerobni procesi razgradnje organskih materija iz upotrebljene vode (truljenje). Planirano je da se voda u ovim taložnicama, zadržava ukupno oko dvanaest časova. Dimenzionisanje: 56l/st/dan x 250 ES =14 m3

Zapremina primarne taložnice: 2,5m3

Zapremina sekundarne taložnice: zapremina svake komore pojedinačno 2,5 m3 tj. ukupno 5 m3. Planirano zadrzavanje vode u taložnicama iznosi oko 12 časova. Ukupna površina EP iznosi Ahneto=278,2 m2, odnosno 1.1 m2/ES Potrebna površina za prečišćavanje od 0,7 do 5 m2 po ES, usvojena površina je u granicama srednje vrednosti. Ukupna neto površina od 278,2 m2, se deli na tri celine različite površine i namene, koja su u nizu, a voda prelivanjem prolazi kroz sve tri celine, i to: Primarni drenažni bazen Primarni drenažni bazen: dimenzija 13,2x4,5 m, površine 59.4 m2, dubine 0,5 m, u uslovima horizontalnog toka, pri protoku od 14 m3/dan, voda se zadrzava 2 dana. Ovo je prvi bazen u nizu u koga se uliva otpadna voda nakon prolaska kroz proces taloženja koji se odvija u dvokomornoj septičkoj jami. Ovaj bazen je neto površine 59,4 m2. U bazen se postavlja filterski sloj šljunka debljine 50 cm, u koji je posađen miskantus. U ovom polju ostvareno je prečišćavanje otpadne vode sa horizontalnim tokom. Otpadna voda se u polju razvodi sistemom cevi po celoj površini taložnog polja tako da se voda ravnomerno raspoređuje po polju. Prečišćena voda se na kraju polja sakuplja poluperforiranom (drenažnom) cevi, odakle preliva u sledeći bazen. Sekundarni drenažni bazen Sekundarni drenažni bazen: dimenzija 12,9x11,2 m, površine 144,5 m2, dubine 0.5m m, u uslovima vertikalnog toka pri protoku od 14 m3/dan, voda se zadržava 5 dana. Nakon prolaska i taloženja u primarnom drenažnom bazenu, otpadna voda ulazi u sekundarni drenažni bazen u kome se ostvaruje vertikalno tečenje. Ovaj bazen je neto površine 144,5 m2. U bazen se sadi miskantus preko filterskog sloja šljunka debljine 50 cm. Prečišćena voda se na kraju polja sakuplja poluperforiranom (drenažnom) cevi, odakle preliva u sledeci bazen. Tercijalni drenažni bazen Tercijarni drenažni bazen: dimenzija 12,6x5.9, površine 74,3 m2, dubine 0,5 m, u uslovima horizontalnog toka, pri protoku od 14 m3/dan, voda se zadržava 2,5 dana. Jedan ciklus prečišćavanja se odvija u 2 faze u trajanju od 10 dana. Ovo je poslednji drenažni bazen, ukupne neto površine 74,3 m2.

134 

U bazen se postavlja filterski sloj šljunka debljine 50cm, u koji se sadi miskantus. U ovom polju se ostvaruje horizontalni režim prečišćavanja i vrši finalno prečišćavanje sa dovođenjem na traženi kvalitet II kategorije. Atmosferske vode Radi zaštite sistema od slivanja atmosferskih voda, koja je prema konfiguraciji terena neminovna sa gornjeg dela dvorišta, predviđen je jarak za prihvat ovih voda dimenzionisan na očekivani priliv od 0.023 m3/s, računato za slivnu površinu od 0.6ha. Jarak je trougaonog poprečnog preseka dužine 34 m, sa nagibom kosina 1:1,5, dubine od 30 do 47 cm, sa zatravljenim kosinama. Dubina vode u ovim uslovima je 19 cm. Na kraju sistema se radi merenja količine ispuštene vode postavlja vodomerni šaht. Voda se iz vodomernog šahta dovodi do revizionog šahta, iz koga se zajedno sa sakupljenim atmosferskim vodama iz jarka, cevima dovodi do recipijenta (potok Pljoštanica), gde je predviđeno osiguranje uliva betonskom ulivnom glavom sa poklopcem. Pored jarka predviđen je zasad drvenastih biljaka u razmaku od 1,5 m, radi formiranja zelenog zida koji odvaja gornji deo školskog dvorista od dela u kome je smešten EP. Efekti prečišćavanja U prvoj fazi prečišćavanja postiže se najveći efekat u snižavanju suspendovanih materija, dok je u drugoj fazi prečišćavanja predviđeno trostepeno prečišćavanje tako što se proces odvija u tri uzastopna bazena (primarni, sekundarni i tercijarni bazen), s ciljem da se u pojedinim bazenima obavljaju različite faze prečišćavanja. Rezultati koji se očekuju navedeni su u tabeli 1. Na osnovu analize vode rađene u Zavodu za javno zdravlje Valjevo, predstavljeni su efekti prečišćavanja u tabeli 2.

Tabela 1. Efekti prečišćavanja vode u ESP

Parametar Primarno polje Sekundarno polje Tercijarno polje Ukupno smanjenje BPK5 70,1 28,7 0,26 99,1 Susp. materije 91,3 2,6 2,2 91,7 Ukupni fosfor 21,2 36,1 40,2 97,5 Amonijum jon 26,3 37,7 35,8 99,8 Hloridi 32,9 16,6 33,6 83,1

U tabeli 2. predstavljena je uporedna analiza sastava vode druge kategorije i efluenta.

Tabela 2. Hemijski sastav efluenta Parametar II klasa kvaliteta vode Efluent

Rastvoreni kiseonik (mg/l) 6-8 7,6 II BPK5 (mg/l) 2-4 3,8 II Susp. materije (mg/l) 10-30 19 II Suvi ostatak (mg/l) 350-1000 942 II

Na slikama 1 i 2, predstavljena je voda na ulazu i izlazu iz ekosistemskog procesora.

135 

Slika 1. Voda na ulazu u EP Slika 2. Voda na izlazu iz EP

Dijagramima 1 i 2, predstavljene su promene vrednosti BPK 5 i količine suspendovane materije od ulaska vode u EP, u prvom, drugom i trećem drenažnom bazenu.

Dijagram 1. Promena vrednosti BPK-5 (mg/l) Dijagram 2. Suspendovane materije (mg/l)

Konstruisani ekosistemski procesor se sastoji od posebno projektovane tri lagune ispunjene mešavinom šljunka, peska i zemlje u koje je posađen miskantus. Kroz ovaj supstrat, protiče otpadna voda i ostaje u kontaktu sa korenovim sistemom biljke dovoljno dugo da se obave procesi razgradnje i apsorpcije štetnih materija. Razgradnju materija potpomažu bakterije koje žive u rizosferi miskantusa. Prečistač je jednostavan i jeftin za gradnju, funkcioniše bez dodatane energije i lako se održava. Prilikom konstruisanja je prvi put za ove svrhe upotrebljena biljka Miskantus giganteus jer se njegovim gajenjem na zagađenim površinama postiže prečišćavanje zemljišta i voda, produkcija biomase kao godišnje obnovljivog izvora energije, ublažavanje klimatskih promena i očuvanje i unapređenje staništa koje pogoduje očuvanju biodiverziteta. Karakteristično je da se većina teških metala akumulira u korenu i rizomima, a ređe u nadzemnim organima biljke zbog čega miskantus ima mogućnost primene kao kompost i đubrivo. Dosadašnja istraživanja su bila fokusirana u najvećij meri na korišćenje miskantusa kao agroenergetskog useva a u manjoj meri na remedijaciju zemljišta kontaminiranog teškim metalima.

136 

Opisanim postrojenjem smo pokazali da je moguća primena ove biljne vrste i za prečišćavanje otpadnih voda. Primer dobre prakse: ekosistemski processor za prečišćavanje sanitarnih voda u zaštićenom području Poseban značaj ima primena biljnih prečistača otpadnih voda u zaštićenim područjima s obzirom na njihovu ranjivost kao očuvanog ekosistema koji treba koristiti na održiv način. Specijalni rezervat prirode „Ludaško jezero“ obuhvata jezero i obalu uz naselja Ludaš/Šupljak, Hajdukovo i Nosa. Pored očuvanih prirodnih vrednosti (brojne ptičije, riblje i biljne vrste, tipične za barsko - močvarne ekosisteme), ima i očuvane kulturne vrednosti, arheološka nalazišta, seoska i crkvenu arhitekturu, tradicionalne zanate. „Ludaško jezero” je kompleks vlažnih staništa koji sadrži otvorene vodene površine, tršćake, i razne vrste travnih zajednica (vlažne, stepske i slatinske livade). Stepsko jezero Ludaš, veličine 328 hektara je jedinstveno u Srbiji. Njegovo plitko korito formirano je radom vetrova na dodiru peščare i lesne zaravi. Različiti tipovi zemljišta i blizina podzemne vode formiraju predeo mozaičnog tipa, velike biološke raznovrsnosti unutar malog područja. Važan je lokalitet za odmor i ishranu na istočnom migracionom putu ptica. Redovno istraživanje migracije (stanica za prstenovanje) se organizuje od 1985. Pored ptičjeg sveta, među retkosti područja ubrajaju se i druge životinje, kao što su vidra, kornjače, retke vrste insekata, ali su prisutne i retke vrste biljaka koje se navode u Crvenoj knjizi Srbije. Specijalni rezervat prirode „Ludaško jezero”, zaštićen je od 1994. godine u sadašnjem obliku, ali je deo jezera bio je pod zaštitom već od 1955.godine. Prema novoj Uredbi iz 2006. godine, Rezervat se proširio i obuhvata površinu od 847 ha + 2002 ha zaštitne zone. Pripada I kategoriji zaštite, kao prirodno dobro od izuzetnog značaja za Republiku. Rezervat je i od međunarodnog značaja, jezero je uvedeno na spisak Ramsarskih područja 1977. godine (vlažna područja od svetskog značaja). Antropogene aktivnosti u samom rezervatu i njegovoj neposrednoj okolini mogu ugroziti stabilnost ovog ekosistema ali do sada nema sistematizovanih podataka koji bi ukazali na stepen ugroženosti i, što je važnije, na mere koje je neophodno preduzeti radi smanjenja ekološkog rizika. Zbog toga se ukazala potreba za postojanjem idejnog projekta za upravljanje čvrstim otpadom i otpadnim vodama Ludaša, idejnog projekta kompleksnog i sveobuhvatnog Plana ekoremedijacije, kao i idejnog projekta ekološkog monitoringa Ludaša u smislu održivosti ovog ekosistema. Ekoremedijacja je prepoznata kao najprihvatljivija metoda prilikom izrade ovih projekata. Ekoremedijacija označava integralni pristup očuvanju, ozdravljenju i unapređenju životne sredine zasnovan na osnovnim karakteristikama ekosistema, kako prirodnih tako i antropogenih. Samoodrživost kao ključna karakteristika ekosistema može biti ugrožena procesima degradacije

137 

nežive i žive komponente ekosistema pa je neophodno projektovati mere i tehnike kojima će se ubrzati prirodni procesi samoprećišćavanja i regeneracije. Na taj način se putem relativno malih ulaganja postižu značajni efekti u zaštiti očuvanog i rehabilitaciji degradiranog zemljišta, površinskih voda, otpadnih komunalnih voda i bioloških resursa (Mitićet al. 2010). Prvi izazov je bila ekosanitacija otpadnih voda Vizitorskog centra koji se nalazi na samoj obali Ludaškog jezera a projektovanog kapaciteta 50 posetilaca. S obzirom na visoku ranjivost ekosistema u kome je lociran prvi korak je bio SWOT analiza koja je urađena sa ciljem da se odrede karakteristike ekosistemskog procesora koji pored funkcije prečišćavanja sanitarne vode ima i funkciju produkcije biomase koja se može koristiti kao obnovljivi izvor energije. Pošli smo od pretpostavke da se projektuje ekoprocesor modularnog tipa koji za primarni tretman koristi septičku jamu zatvorenog tipa, za sekundarno prečišćavanje ekoprocesor sa potpovršinskim tokom, a za tercijarno prečišćavanje EP sa površinskim tokom tipa ICW (integrated constructed wetlands) koje imaju široku primenu u tretmanu voda iz domaćinstva (Carty, 2008). Zbog vrlo visokih podzemnih voda svi moduli treba da budu izgrađeni od vodonepropusnih bazena. Razmatrana je mogućnost korišćenja autohtonih i alohtonih biljnih vrsta u sekundarnom i tercijernom prečistaču. Sanitarne vode Vizitorskog centra se sakupljaju iz kupatila i restorana i pomoću pumpe ubacuju u EP preko ulaznog šahta. Primarno taloženje se odvija u primarnom bazenu anajintenzivniji mikrobiološki procesi se odvijaju u sekundarnom bazenu. EP se sastoji od 8 modula: jednog primarnog drenažnog bazena u koji se sadi autohtona vrsta obična trska (Phragmites communis), pet sekundarnih bazena u koje se sade druge autohtone vrste (Thypha, Phragmites, Scripus, Salix) ili alohtona vrsta miskantus, kineski šaš (Miscanthus giganteus) i dva tercijerna bazena u koje se sade dekorativne vrste (Iris). Prečišćena voda prolazi preko vodomera u izlaznom šahtu i odlazi za zalivanje travnjaka ili poljoprivredne površine (bašta). Ulazni i izlazni šahtovi služe za monitoring protoka i uzorkovanje vode radi hemijskih i bioloških analiza dok se između modula nalaze mesta na kojima je takođe moguće uzorkovanje radi monitoringa efikasnosti procesa i kvaliteta vode. Moduli C-M su konstruisani specijalno za ovu namenu od vodonepropusnog polietilena. Ovo u nekoj meri poskupljuje konstrukciju EP ali je bilo neophodno zbog vrlo visokih podzemnih voda.

138 

Slika 1: Ekosistemski procesor (EP) Vizitorskog centra na Ludaškom jezeru: shematski prikaz (proporcije ne

odgovaraju realnom stanju). Strelice označavaju tok vode, linija označava nivo tla. A - ulazna struktura; B –ulazni merni šaht; C –primarna taližnica; D – sekundarna taložnica; E – međufazni merni šaht; F – primarni drenažni

bazen(EP); G, H, I, J, K – sekundarni drenažni bazen (EP); L, M – tercijarni drenažni bazen (EP); N – vodomer; O – izlazni merni šaht; P – izlazna struktura.

SWOT analiza primene ekosistemskog procesora Snaga:

1. Obezbeđenje da životna sredina ne bude ugrožena, jer se imitacijom procesa u prirodi, ekosistemski procesor u poputnosti uklapa sa svojim funkcijama u prirodni ekosistem. Time je postavljena podloga za razvoj: • čistijih efluenata (efikasno uklanja jedinjenja azota, fosfora, teških metala i drugih štetnih

materija iz otpadnih voda, čime štite podzemne vode i jezero u rangu 70%-90%; efikasno smanjuje broj fekalnih i drugih bakterija u rangu 90%-99%; vrednost BPK-5 na ulazu u ekosistemski procesor može da se kreće od 670,4–838,4 mg/l, a na izlazu iz sistema od 103,0 do 253,9 mg/l, pri čemu je procentualno smanjenje od 66,1 do 84,6%, (Dunđerski i Belić, 2007);

• novog biotopa za biljke i životinje; • potrebe za održivošću (parcijalno ili totalno prečišćavanje);

2. Zahtevi efikasnosti i efektivnosti se javljaju u terminima kapitalnih i operativnih troškova. To podrazumeva: • bolje korišćenje kapaciteta ekosistemskog procesora usled njegove multifuncionalnosti

(prećišćavanje otpadnih voda, produkcija biomase za energetske potrebe i dodatna produkcija kiseonika na datom području);

• multifunkcionalnošću ekosistemskog procesora postižu se uštede u ekonomskim i energetskim razmerama. Ekonomske prednosti: istraživanja British Agricultural Development and Advisory Service-a (ADAS) pokazuju da je gajenje miscanthusa i njegove upotrebe u energetske svrhe, vrlo isplativa u evropskim uslovima, ukoliko se postigne produkcija od

139 

18t/ha/god. sa niskim fiksnim troškovima. Energetske prednosti: mineralne koncentracije su niske u ranom stadijumu žetve 0,09-0.34% N; 0,37-1,12% K; 0,03-0,21% Cl (Lewandowski i Kicherer, 1997). Kao i druga goriva poreklom iz biomase ima visoku stabilnost reaktivnosti/gorenja u poređenju sa ugljem. Balans CO2 pokazuje redukciju i do 90% u emisijima u poređenju sa sagorevanjem uglja (Lewandowski i dr. 1995). Sastav pepela koji nastaje sagorevanjem miscanthusa uključuje otprilike 30-40% SiO2, 20-25% K2O, 5% P2O5, 5% CaO, i 5% MgO) gde su granične vrednosti dobijene iz različitih izvora istraživanja (Moilanen i dr. 1996; Hallgren i Oskarsson 1998).

• sistem zahteva minimalno ljudsko nadgledanje (za rad sistema uglavnom nisu potrebni električna energija i mašinska oprema; rukovanje i održavanje je jednostavno, bez većih troškova);

• sa povećanjem broja korisnika ekosistemski procesor se jednostavno dograđuje. 3. Lepo se uklapa u okolinu i poboljšava izgled krajolika.

Slabosti: 1. Vrlo prizemno iskustvo i slaba zainteresovanost za primenu ovakvih sistema za prećišćavanje

otpadnih voda u Srbiji. Stanje na ovom polju je pre svega posledica: - generalno niske ekološke svesti u Srbiji; - neupućenosti i nedovoljne obaveštenosti u određenim privrednim granama, što dovodi

do nesposobnosti prepoznavanja prednosti primene ovakvih sistema (sistem pored manjih turističkih kapaciteta može opsluživati i manja naselja ili industrijske pogone sa produkcijom otpadnih voda do......).

2. Složenost sistema može porasti sa potrebama za većim otklonom nutrijenata i prečišćavanja. 3. Relativno dug vremenski period od konstruisanja do aktivnosti u punom kapacitetu (nekoliko

meseci ili vegatacionih perioda. 4. Ograničenje kultivacije alohtonih biljnih vrsta u zaštićenim prirodnim dobrima i slabo razvijeni

kapaciteti korišćenja autohtonih trski. 5. Neophodnost uspostavljanja barijere između ekoprocesora i prirodnog ekosistema u zaštićenim

područjima i detaljnijeg monitoringa rada u odnosu na područja koja nisu pod zaštitom. 6. Ponašanje pepela (sinterovanje) je slično kao i kod drugih pepela koji nastaju u procesu

sagoravanja biomase, ali sa potazijumom kao značajnim faktorom. Izbor termalnog procesa više može biti od značaja (Moilanen i dr. 1996). Sinterovanje pepela usled fluidizovane gasifikacije može dovesti do aglomeracije (u najgorem slučaju do alkalno indukovane defluidizacije).

7. U velikom broju industrijskih grana u okviru inženjeringa slabo je zastupljen stručni kadar sa dovoljnim znanjem o mikrobiološkim procesima.

140 

Mogućnosti:

1. Uz vrlo male modifikacije ekoprocesor se može primenjivati u gotovo svim ekološki osetljivim regijama.

2. Zadovoljavajući monitoring i univerzalna komuniijacija omogućavaju prikupljanje podataka i razmenu informacija koje mogu dovesti do poboljšanja rada ekosistemskog procesora.

3. Sistemski pristup omogućuje kompletnu utilizaciju procesa. 4. Prirodno prečišćavanje otpadnih voda pomoću miskantusa u Srbiji može imati veoma povoljan

uticaj na životnu sredinu, naročito za manja poljoprivredna naselja, gde bi se uvođenjem ekosistemskog procesora na jednostavan način rešio problem septičkih jama, dok se kompost, tj. materijal dobijen tretmanom otpadnog mulja, mogao istovremeno praktično iskoristiti kao materijal pogodan za razvijanje poljoprivredne proizvodnje.

5. Upotreba miskantusa i drugih barskih trski koje se primenjuju u ekosistemskom procesoru mogu doprineti u sprečavanju erozije.

6. Takođe mogu poslužiti i kao prirodna barijera u sprečavanju razvitka požara. 7. Industrijska primena se može prošiti na:

- korišćenje miscantusa za proizvodnju pulpe i papira; - korišćenje miscanthusa za proizvodnju vlakana za potrebe razvoja lakih

građevinskih materijala. Pretnje: Efikasan rad ekosistemskog procesa može biti ugrožen usled:

1. (Ne)održavanja sistema: kontinuirano održavanje sistema i obezbeđivanje njegovog stalnog rada omogućiće potpunu efikasnost sistema, u svim njegovim funkcijama.

2. Visokog nivoa podzemnih voda: prisustvo podzemnih voda može da ugrozi rad ekosistemskog procesora, kao i kontakt otpadnih voda iz ekoprocesora sa podzemnim vodama može dovesti do zagađenja. Takođe, akcidenti na poljima, kao i elementarne nepogode, npr. poplave, mogu se negativno odraziti na podzemne vode. Stoga je neophodno imati detaljna geološka istraživanja datog terena, zarad izbora adekvatne oblasti za postavljanje ekosistemskog procesora.

3. Opterećenja ekosistemskog procesora: poteškoće po životnu sredinu mogu nastati jedino pri preteranom opterećenju kapaciteta, odnosno u slučajevima kada se ne izvrši rekultivacija polja posle određenog vremena.

4. Slabe otpornosti na mraz: posebna pažnja je potrebna u oblastima sa jakim zimama, pa je potrebna dodatna zaštita i briga.

5. Odsustva zakonske regulative: adektvatni pravni okvir i zakonske regulative za primenu ekoremedijacionih postupaka bi omogućila i podržale širu primenu ovih sistema. Ovo su pravci gde se budući paketi zakona u Srbiji trebaju poboljšati.

141 

Zaključna razmatranja Ekoremedijacija kao pojam koji označava integralno upravljanje ekosistemom je nezaobilazni deo primenjene ekologije. Primenom principa ekoremedijacije akvatičnih ekosistema (zadržavanje vode, samoprečišćavanje i održavanje biodiverziteta) na konstruisane močvare (conctructed wetlands) može se izvesti tehničko rešenje koje se odlikuje visokom ekološkom, ekonomskom i energetskom efikasnošću. Smatramo da dosada korišćeni termin “mokro polje” nije adekvatan pa je uveden pojam “Ekosistemski processor”. Pri konstruisanju ovakvog postrojenja moraju biti ispoštovani hemijski, biološki, hidrološki i konstrukcioni kriterijumi. Princip na kome se zasniva je fitoremedijacija koja podrazumeva upotrebu određenih vrsta biljaka koje, takođe, moraju da ispunjavaju određene kriterijume. Najčešće se koriste biljke koje inače naseljavaju močvarna područja a najbolje je da se koriste biljke iz neposrednog okruženja. Međutim, da bi se postigla maksimalna ekonomska opravdanost potrebno je i da ove biljke imaju očiglednu primenu i za druge potrebe. Iz tog razloga smo se opredelili da prilikom projektovanja i konstruisanja ekosistemskih procesora za potrebe malih zagađivača, na primer osnovne škole i vizitorskog centra u zaštićenom prirodnom dobru pored autohtonih vrsta biljaka iskoristimo i alohtonu vrstu Misacanthus giganteus. Ova vrsta se gaji kao agroenergetski usev. Za gajenje ovih useva se preporučuju marginalna zemljišta, jer su mu potrebe skromne a time se izbegava zauzimanje poljoprivrednog zemljišta. Primena agroenergetskih useva za prečišćavanje otpadnih voda ima niz prednosti ali i nekoliko nedostataka. U Srbiji produkcija agroenergetskih useva još nema masovnu primenu kao ni primena ekositemskih procesora. Zbog toga je neophodno jačanje svesti, prvenstveno kod donosilaca odluka, o efikasnosti ovih postupaka a naročito kada su u sinergiji. Rukopis je rezultat istraživanja na projektima: “Bioracionalno krišćenje zemljišta produkcijom biljaka za industrijsku preradu” ev. br. TR 20208 i TR 31078 „Ekoremedijacija degradiranih prostora produkcijom agroenergetskih useva“ Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

Literatura Andersson, B. & Lindvall, E. (1997). Industrial grasses. Sveriges Utsädesförenings Tidskrift, 107, 96–99. Aranđelović, M., Drazić, G., Milovanović, J., Aleksić, S., (2014): Miloproduction of viable miscanthus gigantheus

rhizomes at fertile and degraded soil. Bulgarian Jurnal of Agricultural Science, 20: 1189-1194) Booth, E.J., Batchelor, S.E. & Walker, K.C. (1996). An evaluation of the potential of fiber crops in Scotland. In

L.H. Princen and C. Rossi, Proceedings of the Ninth international conference on jojoba and its uses and of the third international conference on new industrial crops and products (pp. 307–310). USA: Association for the Advancement of Industrial Crops.

Britt, C., Garstang, J. (2002): Bioenergy crops and bioremediation - a review, a contract report by adas for the department for food, Environment and rural affairs, Final report.

142 

Carty A., Scholz M., Heal K,. Gouriveau F., Mustafa A.: The universal desing, operation and maintenance guidelines for farm constructed wetlands (FCW) in temperate climates. Bioresource Technology 99 (15), 6780-6792, 2008

Dražić (2011): Ekoremedijacije, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, recenzenti prof dr Miroslav Vrvić I dr Dragana Dražić, ISBN 978-86-86859-22-8

Drazic, G., Milovanovic J., Aranđelovic, M. (2014): BIOMASS AS A DRIVING FORCE FOR RURAL DEVELOPMENT - MISCANTHUS BEST PRACTICES, Agriculture and Forestry, Vol. 60. Issue 2: 115-124, 2014, Podgorica, UDC (UDK) 577.337:502.174.2, pp

Dražić, G., Milovanović, J., Ikanović, J., Glamočlija, Đ.,(2010): Uticaj agroekoloških činilaca na produkciju biomase Miscanthus giganteus, Arhiv za poljoprivredne nauke, YU ISSN 0354 5695, UDC 63, vol 71, no

Drazic G., Milovanovic J., Radojevic U. (2012): Risks associated with miscanhtus giganteus plantation establishment with the aim of intensive biomass production. In biomasa a rizika pri jej spracovani, 13.-14. Jun Zvolen Zbornik Vedeckych Prac, isbn: 978-80-228-2365-4 p. 244-252

Dražić G., Vitas A., J. Ikanović (2014):„Energetski bilans produkcije agroenergetskog useva Miscanthus giganteus na plodnom i degradiranom zemljištu“,; Energija, ekonomija,ekologija br. 1-2 mart 2014, pp 224-230

Đ. Jović, G. Dražić, B. Krstić, D. Stanković, D. Jokanovic (2014): EVALUATION OF FORESTS IN THE AREA OF MOUNTAIN AVALA IN RELATION TO THEIR ENVIRONMENTAL, SOCIAL AND ECONOMIC FUNCTIONS; ЭКОЛОГИЧЕСКИЙ ВЕСТНИК, Minsk, 2014, № 2 (28), pp 60-65 УДК 574:332

Mitić, M., Dražić, G., Đorđević, A. (2010): Ecoremediation in protected areas. Balwois 2010 Conference, Ohrid, Republic of Macedonia, 25-29 May, Proceedings ffp-1451.

253, pp 81-85 Hallgren, A. L., and J. Oskarsson. 1998. Minimization of sintering tendencies in fluidized-bed gasification of

energy crop fuels. pp. 1700-1703. In Biomass for Energy and Industry, Proceedings of the 10th European Biomass Conference, Würzburg, Germany, June 1998. C.A.R.M.E.N. Publishers, Rimpar, Germany.

Jodl, S., Eppel-Hotz, A., Marzini, K. (1998). Examination of the ecological value of Miscanthus expanses - faunistic studies. In Biomass for Energy and Industry (Eds. Kopetz H, Weber T, Palz W, Chartier P and Ferrero GL, Proceedings of the 10th European Conference, Würzburg, Germany, 8–11 June 1998.), C.A.R.M.E.N., Rimpar, Germany, 1998, p. 778-779.

Jones, M.B., Walsh, M. (2007): Miscanthus for energy and fibre, Earthscan, London, 192 pp. Josimov-Dunđerski J. and Belic A, Primena sistema mokrih polja za naselje Gložan, Letopis naučnih radova,

No.1, Godina 31. Kadlec, H.R., Knight, R.L. (1996) Treatment wetlands, Lewis, Boca Raton, New York, London, Tokyo Kivaisi, A. K. (2001). The potential for constructed wetlands for wastewater treatment and reuse in developing

countries: a review. Ecological engineering, 16(4), 545–560. Kresten Jensen, H.E., Leth, M., Lonsmann Iversen, J.J. (2001). Growth of Hedera helix L. container plants in

compost substrates made with Miscanthus ogiformis Honda straw and various N-sources, In Compost Scence and Utilization, Vol. 9, , p. 206–214.

Lewandowski, I.. and A. Kicherer. 1997. Combustion quality of biomass: Practical relevance and experiments to modify the biomass quality of Miscanthus x giganteus. European J. Agronomy 6:163-177.

Lewandowski, I., A. Kicherer, and P. Vonier. 1995. CO2-balance for the cultivation and combustion of Miscanthus. Biomass and Bioenergy 8:81-90.

Loeffel, K., Nentwig, W. (1997). Ökologische Beurteilung des Anbaus von Chinaschilf (Miscanthus sinensis) anhand faunistischer Untersuchungen. Agraökologie Vol. 26, Verlag Agraökologie, Bern, Switzerland.

McKERVEY, Z., Woods, V.B.,AND Easson, D.L. (2008). Miscanthus as an energy crop and its potential for Northern Ireland: A review of current knowledge. Agri-food and Biosciences Institute, Global Research Unit, Occasional Paper No. 8.

Moilanen, A., M. Nieminen, K. Sipila, and E. Kurkela. 1996. Ash behavior in thermal fluidizedbed conversion processes of woody and herbaceous biomass. pp. 1227-1232. In Biomass for Energy and the Environment, Proceedings of the 9th European Bioenergy Conference, Copenhagen, Denmark, June 1996. Pergamon/Elsevier Publishers.

Nada V. Babović, Gordana D. Dražić, Ana M. Đorđević (2012): Mogućnosti korišćenja biomase poreklom od brzorastuće trske Miscanthus×giganteus, Hem. Ind. 66 (2) 223–233.

143 

Nsanganwimana F., Pourrut B., Mench M., Douay F. (2014): Suitability of Miscanthus species for managing inorganic and organic contaminated land and restoring ecosystem services. A review, Journal of Environmental Management 143 p.123-134.

Un-habitat, (2008). Constructed wetlands manual. Un-habitat water for asian cities programme nepal, Kathmandu.

Verhoeven, J. T. A., Beltman, B., Bobbink, R., & Whigham, D. F. (2006). Wetlands and natural resource management. New York: Springer.

Wethje, C.A. (2004). Physical characteristics of Miscanthus ogiformis composts compared to peat and wood fiber growth substrates, In Compost Science and Utilization, Vol. 12, 2004, p. 219-224.

144 

EKOSISTEMSKI PROCESOR U OSNOVNOJ ŠKOLI U RADLJEVU, OPŠTINA UB

Lokacija OŠ u Radljevu pre izgradnje EP Priprema lokacije za EP

Vodonepropusna folija na dnu EP Supstrat EP

Sadnja biljaka u EP Lokacija posle konstruisanja EP

145 

EKOSISTEMSKI PROCESOR LUDAŠKO JEZERO

Polietilenski bazeni za EP Luaško jezero Postavljanje bazena u zemlju

Kraj zemljanih radova Postavljanje supstrata

Prostorni raspored bazena Lokacija Vizitorskog centra Ludaško jezero sa EP

146 

Ekoremedijacije vodenih tokova Ana Vovk Korže

Revitalizacija ili, takođe, renaturalizacija vodenih tokova podrazumeva obnavljanje ekološke ravnoteže i uspostavljanje ekoloških funkcija u degradiranom vodotoku. U "zdravim" rečnim ekosistemima nalaze se brojna staništa, podvodno i nadvodno rastinje, kamenje različitih veličina, brzaci, i vrtlozi, poplavne zone, hiporeične zone. Revitalizacija vodenih tokova je nov način upravljanja vodenim tokovima, koji poštuje strukturnu i funkcijsku povezanost ekosistema. Revitalizacije ne dovode do prethodnog stanja, već samo uspostavljaju prethodnu strukturu, funkcije i dinamiku vodenog toka. Za uspostavljanje novog ekološki primerenijeg stanja na vodotoku se primenjuju biotehničke mere kao što su: zasadi na obalama, pragovi, produbljenja, vrtlozi, brzaci, odbijači toka, osiguranja obala (prirodnim materijalom), grede za prečišćavanje, uspostavljanje novih meandara, spajanje sa poplavnom zonom, postavljanje objekata za određene vrste: npr. skrivalište za ribe, prelazi za vidre itd. Objekti i mere su prirodni, što znači da se koriste pretežno prirodni materijali i da se poštuju procesi u prirodi. 1B1. Ugrožavanje rečnog ekosistema Rečni koridor održava dinamičku ravnotežu s obzirom na količinu vode i raspoloživost sedimenta. Kada se pojavi pretnja, prirodna ili antropogena, sistem reaguje da bi ponovo uspostavio dinamičku ravnotežu. Reakcija može biti promena u širini ili dubinu rečnog korita, što utiče na protok sedimenta i stabilnost obala. Ukoliko vodotok ima dovoljno vremena on će se sam vratiti u prirodno stabilno stanje. Prirodne procese možemo da ubrzamo uz mere revitalizacije. 16BPrirodne smetnje U prirodne smetnje ubrajamo: poplave, nevreme, suše, odrone, oluje, požare itd. Prirodne smetnje su deo prirodnih ciklusa na koje su ekosistemi otporni i zapravo mogu da povećaju biotsku raznovrsnost u oblasti. Erozija obala i dna korita je prirodni proces. Ponekad se erozija događa na prihvatljivom nivou u vodotoku koji je u ravnoteži. Kada postoje smetnje u sistemu može da dođe do povećavanja erozije. Šta je prihvatjiva erozija zavisi od slučaja do slučaja. Na odluku najviše utiču obližnji objekti. Obale kojima je zemlja već izložena vodenom toku imaju do 30 puta manju nosivost od obala sa uspostavljenom vegetacijom. Uprkos tome, što su fini sediment sastavni deo rečnog ekosistema, ukoliko se nalazi u prevelikim količinama mogu takođe biti škodljivi. Uzrok za izmenjene procese u ekosistemu može biti i povećana turbidnost (zamućenost) koja smanjuje nivo svetlosti i utiče na funkciju i strukturu ekosistema. Usled sedimentacije nasipaju se izdubine, stvaraju se ostrvca koja menjaju oblik korita. Povećana

147 

sedimentacija može da uzdigne dno i da smanji kapacitet zadržavanja vode, može da se smanji i struktura makro beskičmenjaka i riba.

17BAntropogene smetnje Čovek je tako moćno uticao na vodotoke da je teško naći vodeno korito koje nije izmenjeno usled čovekove intervencije. Uzroci čovekovih neposrednih intervencija u vodotocima su prvenstveno: zaštita od poplava, snabdevanje pijaćom i industrijskom vodom, odvod otpadnih voda, proizvodnja električne energije, navodnjavanje, transport, splavarenje, mlinovi i strugare, rekreacija, estetika i na kraju stvaranje staništa, prvenstveno za riblju populaciju.

Na režim protoka utiču sledeće delatnosti: Odvod površinske i podzemne vode: odvod vode ima učinak na niske protoke. Učestalost i trajanje niskih protoka se povećava, dok na poplavne vode odvod nema nikakvog efekta. Ukoliko su površinska i podzemna voda povezane hidraulično, odvod podzemne vode može da smanji protok površinske vode. Zaustavljanje vode: zaustavljanje vodotoka može da ima uticaj na celi režim protoka. Uzvodno od mesta zaustavljanja vode pojavljuje se sedimentacija, nizvodno erozija i produbljivanje korita. Kontrolisani ispusti vode ustavama smanjuju varijabilnost protoka i smanjuju broj ekstremnih protoka. Preusmeravanje vode u vodotoku: Menja se protok vode, znači povećavaju se, a broj niskih protoka i prvenstveno njihovo trajanje sa smanjuje. Promena namene upotrebe zemljišta u priobalju: promene utiču na celi protočni režim. Urbanizacija može da poveća broj poplavnih protoka, dok pošumljavanje smanjuje broj niskih i visokih voda. Poravnavanje mendara uzrokuje produbljavanje rečnih korita. Prvo se postiže ravnoteža između taloženja sedimenta i erozije. Povećanjem nagiba i brzine vode erozija postaje veća od sedimentacije i dolazi do produbljavanja korita. U nekim regijama (npr. u Sloveniji ali i mnogim drugim) povećana su hidrološka opterećenja naročito uzimanjem vode iz površinskih vodotoka za potrebe malih hidroelektrana, uzgoja riba, navodnjavanja poljoprivrednog zemljišta, za potrebe tehnoloških procesa i pripremu vode za piće. Hidrološka opterećenja uzrokuju takođe i melioraciski sistemi i regulacija vodotoka ustavama, koje menjaju dinamiku oticanja i toka vode. Najveća morfološka opterećenja na vodotocima su brane sa stalnim jezerima, kao što su visokovodne brane za akumulaciona jezera i brane hidroenergetskih objekata i njihova protočna jezera, koja u celosti menjaju vodni režim vodotoka. 40BPoljoprivreda Zemljoradnja je uzročnik mnogih promena u vodenim tokovima usled intervencija na prijemnoj površini, samom rečnom koritu i upotrebi vode za navodnjavanje. Da bi proizvođači iskoristili što više površine za gajenje hrane odstranjuje se sva prirodna vegetacija, uključujući granice i privodnu vegetaciju.To donosi kratkoročne koristi, ali dugoročno ruši prirodnu ravnotežu. Zemljoradnja

148 

korišćenjem zemljišta utiče na vodene tokove, jer se obrađivanjem zemlje smanjuje prodiranje vode pod zemlju i povećava površinski odvod. Oranje i izlaganje gole zemlje uzrokuje da se na površini napravi tvrd sloj koji sprečava prodiranje vode u dubine. Kada se autohtone biljke zamene gajenom zemljoradničkom vegetacijom procesi kao što su plavljenje, erozija i nanosi sedimenta, raznolikost staništa i kvalitet vode veoma se promene. Zemljoradnja je glavni uzročnik slabljenja vodotoka, protiv čega je još i najdelotvornije ponovno uspostavljanje vegetacijskog pojasa.

Slika 1: Monotono izravnan kanal regulisane reke bez obalnih zasada u sredini intenzivno obrađenih

poljoprivrednih površina

Cilj agromelioracija su u prošlosti bile pre svega poplavne ravnice sa meandridajućim rečnim koritom. Izravnavljanjem korita, isušivanjem mokrih travnjaka i sečom obalne vegetacije snažno se menja stanje u vodotoku. Uništavanje obalne vegetacije utiče na promenu metabolizma vodenog ekosistema i sa tim na promenu faune. Odstranjivanjem obalne vegetacije povećava se brzina vodenog toka, pa samim tim i erozija obala. To vodi u dalji gubitak obalne vegetacije i povećavanje odnošenja finog sedimenta u reci. Urbanizacija Urbanizacija snažno menja infiltraciju na prijemnoj površini. Nepropusne površine kao što su putevi i krovovi značajno menjaju kako količinu tako i kvalitet vode. Nepropusne površine povećavaju visoke vode za vreme pljuskova, snižavaju niske vode u doba suše i smanjuju sposobnost samočišćenja. Takođe se smanjuje i nivo podzemnih voda. Ta dejstva su izuzetno značajna pri revitalizaciji vodenih tokova u urbanim delovima. Volumen visokih voda se 2 do 16 puta poveća u vodotoku sa urbanih prijemnih površina u odnosu na vreme pre izgradnje. Promena površine u nepropusnu površinu samo za 10% prijemne površine već je dovoljna za degradaciju vodotoka (Schueler 1995).

149 

Slika 2. Grafik oticanja, koncentrisanje oticanja na urbanim površinama (75 -100% nepropusne površine) i primer

za prirodnu prijemnu površinu Urbani vodotoci su promenjeni takođe u smislu dinamike, meandri su poravnati, korito je produbljeno i rašireno, površine su obložene pločama i izravnate, izgrađeni su zaštitni nasipi. Putevi i zgrade zauzimaju poplavna područija, gde se pre izgradnje razlivao poplavni talas. U kombinaciji sa nepropusnim površinama, ugroženost od poplava se značajno povećava. Presek korita je mestimično povećan, da bi mogao propuštati visoke vode, pri tome veći deo vremena voda zauzima samo manji deo korita. Uređivanje vode u urbanim područijima je posebno poglavlje i zato ovde navodimo samo nekoliko najčešćih mera koje mogu da poboljšaju hidrološki režim i da povećaju sposobnost samoprečišćavanja na prijemnoj površini:

• zeleni krovovi, • ponorne depresije, • vegetacija drveća.

Problematika vodotoka u urbanim područjima je takođe i zagađivanje od strane komunalnih voda, otpadnih voda iz industrije i saobraćaja. U vreme pljuskova se sa nepropusnih površina (ulice, trgovi) ispere veliki deo hlorida, bakterija, motronih ulja, teških metala, nutrienata i ostalih sedimenata, koji negativno utiču na kvalitet vode. Urbani vodotoci su siromašna staništa, jer se zbog degradacije izgubila, pre svega, sekvenca brzak – vrtlog. Debla dreveća, koja su važan segment staništa u vodotocima nisu prisutna, kao ni obalna vegetacija odnosno poplavnjena šuma, postojeća odnesu visoke vode u vreme poplava. Za takve vodotoke je karakteristično da imaju manji diverzitet riba i mikrobeskičmenjaka. Temperatura vodotoka varira, zbog nižeg nivoa i manje količine vode, što se odražava takođe na vodenim organizmima.

150 

Tabela 1. Uticaj urbanizacije na procese u vodotoku Uticaj Proces Posledice

urbanizovana prijemna površina

putevi, parkirališta i krovovi zgrada utiču na infiltraciju tla, povećavajući površinsko oticanje i neposredno

odnošenje zagađenja

opterećenje voda polutantima, koncentrisanje oticanja, niski

sušni protoci

promena korita izravnavanje meandara, zaštita od poplava, oblaganje korita pločama

koncentrisanje oticanja, smanjen kontakt sa

podzemljem, gubitak staništa uklanjanje obalske

vegetacije uklanjanje senke i izvora drveta gubitak staništa i detritusa,

povećana temperaturna kolebanja vode

zagađivanje komunalna i industrijska otpadna voda i polutanti iz saobraćaja

nizak kvalitet vode, smanjen biodiverzitet

2B2. Principi erm

Pri revitalizaciji reka imamo u prvom planu trojni princip ekomedijacije. To znači da sa merama želimo zadovoljiti principe:

- zadržavanja vode, - bidiverziteta, - sposobnosti samoprečišćavanja.

Pomenuti principi su međusobno snažno povezani, tako da na primer povećanje biodiverziteta i povećanje zadržavanja vode doprinose većoj sposobnosti samoprečišćavanja. Lokalno zadržavanje vode stvara nova staništa, koja opet povećavaju biodiverzitet itd. 18BZadržavanje vode Zadržavanje znači da zadržavamo vodu u porečju i da je polako ispuštamo nizvodno. Dosadašnja hidrotehnička praksa je delovala u suprotnom smeru. Interes je bio vodu što pre sprovesti nizvodno. Pri tome dolazi do dva problema: za vreme visokog vodostaja nizvodno se pojavljuju veće poplave nego pre hidromelioracije i regulacije. U vreme niskog vodostaja se u gornjem delu priobalja češće javljaju suše. Sledeći činilac pri zadržavanju vode je promena mikroklime u okolini, obogaćivanje podzemnih voda i povećana vlažnost zemljišta u okolini. 19BBiodiverzitet Mere ekoremedijacije su namenjene povećanju biodiverziteta, što se postiže uspostavljanjem novih staništa.

151 

20BSposobnost samoprečišćavanja Često je cilj poboljšati kvalitet vode. Tada biramo one mere koje posebno povećavaju sposobnosti samoprečićavanja vodotoka. 3B3. Tehnike revitalizacije Kako su to tehnike koje podražavaju stanja i procese u prirodi one su toliko raznolike kao što su same prirodne pojave. Neke tehnike su predstavljene više konceptualno i nude manje rešenja za dimenzioniranje od drugih. Tehnike biramo sa namerom da uspostavimo određene funkcije i vrednosti ekosistema. Pri tome se ugledamo na primere iz okoline koja je još uvek u prirodnom stanju. Tehnike koje menjaju nagib i presek rečnog korita, kao što su brane ili restauracija meandara, mogu da utiču na nestabilnost rečnog korita uzvodno i nizvodno. Zato je pri primeni tih tehnika potrebno uraditi hidraulične studije; isto tako kod primene tehnika koje smanjuju protočni presek proveriti sigurnost od poplava. Sledeći značajan činilac kod dimenzioniranja je dno obala jer može doći do podrivanja, pa je potrebna višestruka zaštita tog dela. Pri revitalizaciji ne želimo dostizanje nekakvog trajnog stanje objekata već ponovno uspostavljanje funkcija i struktura koje će se zatim same održavati. Na primer, u kanalisanom vodotoku sa poravnatim nagibom dna namestimo drveni prag. Objekat se može kroz dvadeset godina urušiti ali će ipak, za to vreme, tako biti promenjen uzvodni i nizvodni tok korita tako da će se i po rušenju praga dinamika dna zadržati (mirne vode i brzaci).

Generalno o upotrebi vegetacije Prednosti: 1. Vegetacija i prirodni materijali koje upotrebljavamo prilikom intervencija se prelivaju u prirodnu sredinu i postaju sastavni element te sredine. 2. Stvaraju se dodatna staništa (npr. uz korenje vrba i jova nalazi se više larvi i vodenih insekata nego na sprudu bez korenja) 3.Ozelenjene obale predstavljaju i privlačno mesto za izlete 4. Vegetacija se sama održava i regeneriše. 5. Vegetacija vremenom znatno bolje utvrđuje obale, u poređenju sa veštačkim intervencijama, pod pretpostavkom da ne dođe to većih smetnji, koje prevazilaze nosivost vegetacije. 6.Vegatcije deluje i kao puferska zona i povećava sposobnost samoprečišćavanja vodenih tokova. Mane: 1.Potrebno je 1 do3 godine da se razvije, do tada je potrebno održavanje 2.Na početku su neophodne i druge stabilizacione mere. 3. Ne možemo tačno odrediti i predvideti nosivost vegetacije.

152 

Osnovne sumnje: Vegetaciju koju koristimo za zaštitu obala često moramo zaštititi pred erozijom dok se korenje ne razvije dovoljno. Na rast utiču dubina vode, kvalitet vode, tip zemljišta i hranljive materije. Za veću uspešnost možemo da upotrebimo biljke koje rastu u blizinu prirodnih korita. Vodene, močvarne i drvenaste biljke s golim korenom su najuspešnije ako ih posadimo u kasno proleće, mada mogu da se sade i u jesen. Međutim, za ostale više odgovaraju jesen i zima. Po sadnji je potrebno košenje okoline i ostavljanje otkosa na terenu da se pomogne rast dreveća. Može se desiti da je potrebno saditi više puta. Gustina sadnje ne treba da bude prevelika ni kontinuirana, jer su u vodnom biotopu poželjni kako zasenčeni tako i osunčani prostori. Sađene je značajno najviše u predelima mirnih voda. Između vegetacije se ostavljaju otvoreni prostori za pristup do vode. Sadnja se izvodi neravnomerno uz korišćenje različitih biljnih vrsta. Vegetaciju koju koristimo za zaštitu obala često moramo zaštititi pred erozijom dok se korenje ne razvije dovoljno. Na rast utiču dubina vode, kvalitet vode, tip zemlje i hranljive materije. Za veću uspešnost možemo da upotrebimo biljke koje rastu u blizinu prirodnih korita. Vodene, močvarne i drvenaste biljke sa golim korenom su najuspešnije ako se sade u kasno proleće, mada može da se sad ii u jesen. Međutim za uspeh više odgovara jesen i zima. Po sađenju potrebno je da se okolina pokosi i Može se desiti da je potrebno više puta saditi. Gustina i kontinuiranost sadnica ne treba da je prevelika, jer su u vodenom biotopu poželjni kako zasenčeni tako i sunčani prostori. Sađenje je značajno najviše u predelima mirnih voda. Između vegetacije se puštaju otvoreni prostori za pristup do vode. Sađenje se izvodi nejednakomerno i uz korišćenje različitih biljnih vrsta. 21BRadovi u rečnom koritu 41BBrzaci na šljunku (sprudu) Brzak na sprudu napravljen je od šljunka, odnosno kamenja čija veličina nije veća od dubine srednje vode, što znači najviše 30 cm. Visina šljunkovite pregrade kod brzaka ne uzrokuje veće zaustavljanje vode. Takvi brzaci napravljeni od šljunka nude podlogu za stvaranje supstrata, kao podlogu za vodene organizme i za mrešćenje riba. Sprud (šljunak) postavlja se tako da se rečno korito malo suzi, tok vode se na mestu samog brzaka koncentriše i ubrza, a voda se meša i upija kiseonik. Iza brzaka nastaje manji udubljeni deo. Sam šljunak će uzrokovati da se nakupi još više suptrata za podvodne organizme. Ova tehnika je relativno prosta i jeftina.

153 

Slika 3: Brzak na šljunku Izvor: Arhiv Limnos, 2006

Bolje je napraviti nekoliko uzastopnih brzaka, nego jedan veći. Postavljaju se na ravnom delu, ne na okuki (zavoju). Brzake postavljamo prvenstveno na delovima gde je pre bio grubi šljunak. Šljunak treba da bude takve veličine da bude stabilan za vreme niskih i srednjih voda, a za vreme visokih voda da je podložan eroziji. Dužina spruda treba da bude kao jedna ili dve širine rečnog korita. Šljunak se tokom vremena pomera i oblikuje brzake i vrtloge. Sprudovi pružaju i bolji kontakt čoveka sa vodom preko šuma vode i lakšeg pristupa do vodenih površina. Varijanta ovakvih brzaka su takozvani sprudni ili balvanski grebeni koji podižu nivo vode i završavaju se sa manjim žlebom. U takvom slučaju koristi se veće kamenje, stara stabla, vreće peska i stubovi za učvršćivanje središta pregrade. Visina grebena treba da je od 0,2 do 1m. Greben je potpuno potopljen za vreme srednjih i visokih voda. U slučaju da želimo iza brzaka da održimo dublji vrtlog, napravi se žleb, odnosno kameni prag koji ima na nizvodnoj strani pad od 10%. Time postižemo veću brzinu vode i eroziju – izdubinu, nizvodno. Veličinom i nagibom određujemo pri kakvom protoku će takav brzak biti efikasan. 42BGroblja Groblja su skupovi većeg kamenja (>30 cm) koji poboljšavaju strukturu staništa i povećavaju srednju veličinu zrna posteljice dna. Iza kamenja se prave vrtlozi i izdubljuju manji vrtlozi koje nude utočište ribama za vreme niskih vodostaja. Vrtložna voda pruža i vizuelno sklonište ribama. Koristi su slične kao kod šljunkovitih brzaka. Groblja se upotrebljavaju i kada želimo da kontrolišemo eroziju rečnog dna. jer iskorišćavaju energiju vodotoka. Primerena su za vode čija je prosečna brzina 0,6m/s. Približne dimenzije stabilnog kamenja u rečnom koritu:

1**18

−=

GIhds gde je

ds = minimalni prečnik kamena h = protočna dubina vode za vreme punog rečnog korita I = nagib dna korita G = relativna gustina kamenja u odnosu na vodu

154 

Slika 4: Groblja u koritu vodotoka

Izvor: Arhiv Limnos, 2006

Postavljanje i veličina kamenja je veoma značajna. Za vreme visokih protoka, voda treba da se pretače preko kamenja i pravi vrtloge a samim tim i produbljenja, dok za vreme niskih voda kamenje treba da je iznad površine. Kamen mora biti dovoljno velik da ga vode na odnese. Treba da je jednom trećinom zakopan u zemlju. Iza šireg kamenja (50 cm) koje stoji pravougaono u odnosu na tok počinje da se odlaže fini supstrat koji može da dodatno obogati posteljicu dna. Kamenje se postavlja na delovima gde je veči pad dna, na mestu brzaka, primerenije je za šira rečna korita. Ne odgovaraju za korita sa peščanim dnom ili dnom od mulja zbog nestabilnosti. Mogu se kombinovati sa odbijačima toka, da bi se postigao veči učinak. Najveća veličina kamenja ne treba da bude veča od 1/5 širine korita. Prilikom postavljanja treba paziti da se tok vode ne usmeri u ivice korita koje bi na taj način erodirale. U poprečnom preseku skupovi kamenja treba da zauzmu manje od 10% pri punom toku. Obično je dovoljno 3 do 5 kamenova u skupu. U slučaju da nije dostupno odgovarajuće kamenje mogu se upotrebiti i drveni materijali.

Slika 5. Iza kamenja se pri visokim vodama stvaraju vrtlozi (crtala B. Frank,2008)

43BVrtlozi

155 

Vrtlozi su produbljeni delovi vodenog toka i javljaju se naizmenično sa brzacima. U vrtlogu se tok vode uspori i prouzrokuje: taloženje finih delova (sa polutantima i nutrijentima), nastanak novih staništa, povećano vreme zadržavanje vode u vodotoku (bogatiji sušni vodostaji), povećan dodir između vode i obala, te na taj način bolje navodnjenu okolinu, a poboljšavaju se i estetska vrednost i raznolikost vodenog toka. Vrtlozi nastaju prirodno na spoljašnjoj strani rečnih okuka, iza brzaka i kod većeg kamenja. Ukoliko želimo postiči trajni vrtlog onda to mora biti vrtlog nastao erozijom. Sam iskop tolmuna na neodgovarajućem mestu bio bi podložan zasipavanju, pa bi nekoliko godina pružao raznovrsnost vodotoka. U slučaju da imamo odgovarajuću posteljicu dna (uklonjene veće frakcije) tolmuni se sami izdube na nizvodnoj i uzvodnoj strani praga, žleba, na mestima sužavanja toka sa odbijačem i na spoljašnoj strani meandra.

Slika 6:U vrtlozima se dešavaju procesi akumulacije i

čišćenja vode (crtala B. Frank,2008) Slika 7: Vrtlozi vodotoku povećavaju vlažnost okolnog zemljišta i raznovrsnost staništa u poređenju sa ravnim

regulisanim koritom. (crtala B. Frank, 2008) 44BPrag Prag je zaprečni objekat sa visinom preliva do nekih 10 cm koji prouzrokuje lokalno zaustavljanje vode kod niskih i srednjih voda. Kod visokih voda, pravilno dimenzioniran prag ne utiče na uzvodno povećanje nivoa vode, samo na lokalni talas. Gradnja poprečnih objekata dolazi u obzir još kod uzdužnih padova korita za nekoliko procenata ili više. Ispred praga zbog bržeg strujanja vode imamo lokalno produbljivanje do nekih 10 cm. Iza praga se po pravilu, ukoliko to dopušta posteljica dna napravi vir. Prag obogaćuje vodu kiseonikom. Niski pragovi se postavljaju uz pomoć drveta, kamena ili njihove kombinacije. Drveni pragovi mogu biti iz većih trupaca, oblica, polutki. Prag uzrokuje zaustavljanje vode uzvodno. Prilikom određivanja količine zaustavljene vode mora se voditi računa o odnosu između volumena vode i vodene površine, sa tim određujemo dinamiku taloženja i količinu energije, koju vodno telo prima osunčavanjem,

156 

temperaturu vode, primarnu produkciju i zasićenost kiseonikom. Na mestu zaustavljanja vode potrebno je zasaditi vegetaciju koja bi pravila senku nad stajaćom vodom i tako sprečila zagrevanje, eutrofikaciju i razmnožavanje mikrofita koji bi pre vremena ispunili pregradu.

Slika 8: Uređivanje korita vodotoka (Arhiv Limnos, 2008)

Pri postavljanju moramo voditi računa o propustljivosti praga. Propusni pragovi mogu uzrokovati blokadu puteva za ribe u vreme niskih voda. Nepropusnost se izaziva sa tesno priležućim drvenim elementima ili sa filcom, koji se lako zamulji i zadržava vodu. Isto tako moramo zaštititi obalu od podlokavanja rubom praga. Prag se ukopava bar 30 cm u samu obalu. Zemljište se na tom mestu utvrdi radovima za utvrđivanje obala opisanim u naredim poglavljima. Iza pragova je obavezan vir, koji ribama omogučava zalet pri prelaženju visine praga, zato na razdaljini 3 m ispred praga treba sa dna korita odstraniti veće frakcije. Udubljenje će kasnije izdubiti sama voda.

Slika 9: Protok vode kroz pragove (Arhiv Limnos, 2008)

Pragovi mogu biti različitih oblika. Položaj ose preliva može biti u odnosu na tok vode: pravougaon, ukošen, uporedan (bočni preliv), koničan (npr. V prag). Zbog koncentrisanja niskih protoka imaju, po običaju, snižen deo prelivne krune. Takav prag nazivamo membranskim pragom. Mesto

157 

koncentrisanja preliva može biti na ravnim delovima korita, gde imamo više naizmeničnih pragova, uzastopno postavljenih na levu i desnu obalu, da se dobije vijugajuća matica toka vode.

Slika 10: Pragovi u vertikalnom preseku (Arhiv Limnos, 2008)

Proračun erozijskog vrtloga vira: Iza praga se stvara erozijski vir, koji može da potkopa sam prag. Zato je potrebno odgovarajuće ojačati podnožje erozijskoga vira. Za to navodimo dve jednačine erozijskoga vira, prva je Kotulasova jednačina za grube nanose:

[ ]md

qhS 4.090

7.035.0

78.0 ⋅⋅= gde je

S dubina erozijskoga vira q protok vode na metar širine korita vodotoka [m3/ms] h razlika između gornje i donje vode [m] d90 90% zrno nanosa na dnu vodotoka [m] Jednačina autora Tschopp-a i Bisaz-a se upotrebljava za sitniji nanose:

[ ]mdhqS 9025.05.0 22.776.2 ⋅−⋅=

45BVeći delovi drveća – palo drveće Tehnika se često upotrebljava u SAD i naziva se Large Woody Debris (LWD), podražava prirodno stanje vodotoka, u koje često padaju grane i celo drevće. Takvi drveni ostaci (>10 cm prečnik i 2 m dužina) igraju značajnu ulogu u vodotocima. Pružaju skloništa ribama, smanjuju brzinu vodenog toka, takođe daju i senku, te čine stanište mnogim beskičmenjacima, predstavljaju delove organske materije koji doprinose primarnoj produkciji vodotoka. Veći delovi drveta takođe utiču na rečnu morfologiju, stvaraju virove, povećavaju meandre, istovremeno smanjuju energiju vode, što smanjuje eroziju i povećava zadržavanje vode. Obezbeđuju takođe bezbedan prostor za gmizavce i ptice. Tehniku možemo upotrebiti iz više razloga: za uspostavljanje staništa, usmeravanje vodenog toka, sprečavanje erozije i zaštite obala. Tako možemo stvarati virove, produbljivati korito na plitkim delovima, usmeravati tok od obala i tako sprečavajući njihovu eroziju utvrđivati obale, povećavati broj utočišta u vodi. Najveću vrednost za ribe i beskičmenjake ima drveće sa velikim granama ili pak

158 

korenjem. Takvi delovi imaju veliku površinu, mada ih je teško namestiti i mogu predstavljati problem, pa imamo teškoće sa visokim vodama. S druge strane, glatka debla bez bočnih grana imaju manju vrednost, što se tiče formiranja staništa, ali zato više odgovaraju za usmeravanje toka i zaštitu obala. Tehniku je najkorisnije upotrebiti u vodotocima sa manjim zrnom dna i niskim padom, bez postojećeg obalnog drveća.

Slika 11: Veći delovi drveća a.u koritu, b. zaštita obala (Izvor: ERDC)

Životno doba takvih objekata iznosi 5 do 15 godina. Izrada zahteva tešku mehanizaciju i zato je unekoliko skuplja. Veće delova drveća bolje je pričvrstiti za obalu nego za dno posteljice korita. Pričvršćuju se bar na dva mesta. Po običaju se pričvršćivanje vrši čeličnim kablovima, koji su usidreni u zemlju iznad nivoa visoke vode. Takođe, mogu se upotrebiti i konopci, pri čemu se koriste posebni konopci namenjeni za vezivanje čamaca. Deblo je najbolje pričvrstiti tako da je većim delom potopljeno, jer neizmenično sušenje i kvašenje skraćuje životni vek drveta. 46BOdbijači toka Odbijači su jednostavni objekti, koji usmeravaju i sužavaju tok vode. Brzina vode se povećava, pa se na rubu odbijača izdubi manji vir, nastaju vrtlozi, povećava se zahvatanje kiseonika, stvaraju se različiti supstrati na dnu zbog promene sedimentacije i podjedanja, iza samih objekata stvaraju se manja mokra staništa. Povećava se samoprečišćavajuća sposobnost vodotoka, istovremeno se zadržava sigurnost od poplava pri visokim vodama. Odbijači toka su namenjeni za smanjivanje jednoličnosti vodenog toka kod ravnih rečnih korita, jer nema prostora za restauraciju meandara. Pogodni su i na vodotocima gde je dno regulisanog korita preširoko i voda niska, iz tog razloga usporeno teče pa se nagomilava sediment. Odbijači toka su napravljeni tako da imaju uticaj na niske i srednje vode, međutim visoka voda ih bez teškoća preplavi. Ovi objekti takođe donekle podižu niske vode.

159 

Slika 12 : Odbijači toka u koritu (Arhiv Limnos 2007.)

Odbijači su hidraulično efektivni, ako njihov međusobni položaj ne prelazi minimalna rastojanja, koja su oko 2,5-puta dužine odbijača. U manjem koritu, bi taj uslov zahtevao preveliku gustinu objekata, pa zato se mogu izgraditi odbijači s mamuzom. Glava odbijača se produži u smeru toka, da bi se preusmeravanje vodenog toka još pojačalo. Mogu se izraditi obostran odbijači, pri čemu postižemo da nastane izdubljenje/vir u sredini korita. Odbijače toka takođe možemo da postavimo uporedno, na jednoj strani obale, s tim sužavamo preterano široko dno korita i stvaramo manju močvaru. Odbijači mogu biti deklinantni (u smeru toka) ili pak inklinantni (kraj okrenut uzvodno). Razlike se pojavljuju u obliki nasipa nizvodno. Tehnika se može upotrebiti takođe za sprečavanje erozije s preusmeravanjem toka od obala i smanjivanjem brzine vode uz obale. Upotrebljava se, uopšte uzevši, za stabilizaciju meandara a takođe i toka korita (širine i oblika).

Slika 13: Inklinantni odbijači stvaraju močvarni habitat (Arhiv Limnos, 2007)

Odbijače toka možemo izgraditi od fosni, debla, oblica, poluoblica, kočeva, vrbovog prepleta ili od kamenja. Na manjim koritima izrađujemo odbijače toka tako, da sužavamo dno korita na najviše 1/3 postojeće širine. Odbijači su relativno jednostavni i jeftini objekti, koji ne zahtevaju tešku mehanizaciju za izgradnju. Potreban je manji iskop na obali, koji se može izvesti ručno. Na peščanom i glinovitom

160 

zemljištu odbijače osiguramo lomljenim kamenom da ne dođe do rušenja. Kraj strukture mora biti oblikovan uporedno sa smerom vodenog toka, da bi se sprečila erozija.

Slika 14: Primer odbijača od poluoblica uvtđenog s kočevima od jove i kestena (Arhiv Limnos, 2007).

47BSprudovi (naslage šljunka), ostrvca Namena sprudova i ada je da se stvori utočište za živa bića i poboljšaju sposobnosti vodotoka za samoprečišćavanje, filtriranja kroz objekt i veće turbulentnosti – zahvatanje kiseonika. Izvode se iz kamenih blokova napunjenih supstratom i vegetacijom. Sprudovi se nasipaju nad nivoom stalne vode. Primenjuju se za uniformne vodotoke i vodotoke sa slabim supstratom, npr. zamuljenošću dna. Pri tome je potrebno, pre svega kod užih korita dodatno zaštititi obale od erozije. Nizvodno se može postaviti prag koji podže nivo vode i smanjuje eroziju oko ostrvca (ade).

48BSlika 15: Sprudovi i ade u koritu (Arhiv Limnos, 2007)

49BVegetacijske grede za prečišćavanje Izrada greda za prečišćavanje (GP) sa rastinjem u vodotoku razlikuje se od uobičajenog objekta za prečišćavanje otpadnih voda sa rastinjem (mokrog polja). Specifičnost se sastoji pre svega u većem protoku i štetnijeg uticaja visokih voda. Pri postavljanju GP u vodotoku se usmeravamo na čiščenje

161 

niskih protoka, koji su po pravilu najviše zagađeni i istovremeno predstavljaju protoke koje je moguće provesti kroz GP. Tako može zagađenje pri niskim protocima da se smanji na manje od polovine. Cilj čišćenja su prventstveno patogeni mikroorganizmi, nutrijenti i pesticidi. GP nije moguće izvesti u vodotocima koji transportuju veće količine sedimenata. U tom slučaju bi se GP brzo zapušila. Postavljanje GP na takvim vodotocima moguće je sa pregradama koje zadržavaju fine sedimente. Manje koncentracije zagađenja u rečnoj vodi (u poređenju sa otpadnim vodama) i potreba za što većim protokom kroz GP ukazuju na dimenzije GP, koje imaju velik hidraulični pad i kratko vreme zadržavanja vode. Jednačina za protok kroz GP:

ikAvAQ ⋅⋅=⋅=

lhiΔΔ

= gde je

Q protok kroz ČG (m3/s) Δh visinska razlika među nivoima vode pre i posle GP (m) Δl horizontalna dužina protoka kroz GP (m) A površina pravougaona na tok (m2) v brzina proticanja (m/s) k Darcy-ev koef. filtracije odnosno propusnosti (m/s) i hidraulični pad

Slika 16: Greda za prečišćavanje sa rastinjem (Arhiv Limnos, 2007).

Problem visokih voda je pre svega u eroziji supstrata GP i nanošanje mulja na površinu GP. Za zaštitu od visokih voda možemo postaviti GP u bočno (sporedno) korito. Time osiguravamo PG od visokih voda, tačnije možemo da doziramo dotok i da ga takođe prethodno očistimo sedimentnim virom za odstranjivanje sedimenata. Takođe se izbegavaju teškoće pri prolazu riba, zbog očuvanja toka u glavnom koritu. U glavnom koritu pak možemo zaštititi GP od erozije većim frakcijama supstrata na površini, zaštitnom mrežm, ili pak raširimo korito do te mere da vučna sila visoke vode ne odnosi supstrat GP.

162 

1 : 2 NV

Slika 17: Primer GP u glavnom koritu, voda se iz srednjeg kanala bočno preliva u drenažnu cev. Takva izrada

povećava protok kroz ČG s većim A i manjim Δl. (Arhiv Limnos, 2007) 22BTehnike na obali Tehnike opisane u ovom poglavlju su namenjene pre svega osiguravanju obala od erozije vodom i od sopstvenog sleganja. Preduzimanjem mera na obalama želimo da dostignemo neko stabilno stanje. Istovremeno pokušavamo da osiguravanjem i utvrđivanjem obale uspostavimo dodatna staništa. Određene mere kao što su zalivi, namenjeni su samo dobijanju raznovrsnije biološke slike. 50BUtvrđivanje obala kamenom i delovima stena 51BPremda je utvrđivanje obala kamenom deo klasične "tvrde" tehnike nisu potpuno isključeni u revitalizaciji. Kamenoutvrda je u regulaciji korita zamena betona i pri tom je od prirodnog materijala. Mana je, pre svega, u tome što su kamenoutvrde uniformno urađene na većim delovima obale, što ustvari daje prilično monoton vodotok i neraznovrsnija staništa. Pažljivo izrađene kamenoutvrde, koje su uredno složene i imaju manje razmake inače su otporniji na delovanje vode ali zato onemogućavaju kasniji rast vegetacije. Slika 18: Obala utvrđena kamenom (Arhiv Limnos, 2007)

163 

Stenoutvrde (iznad 50 cm) i kamenoutvrde (do 70 cm) upotrebljavamo tamo gde imamo teškoće sa erozijom i u prostoru smo ograničeni sa određenim objektima. Pri revitalizacijama imaju smisla takvi zahvati da na lokalnim mestima možemo predvideti zasade, ako želimo merama dostići nameru tj. trojnu funkciju ekoremediacije. Moguća alternativa je pre svega utvrđivanje putem sadnje drveća, jer ubrzo dobro osigurava obalu od erozije. Po stenoutvrdi se mogu mestimično zasaditi reznice vrbe ili jove, to su odrezane grane okvirnih dimenzija: prečnika 3–6 cm i dužine oko 1 metar. Reznice se zabiju 2/3 dužine u zemlju. Za uspešnu sadnju najbolje ih je odrezati i zabosti u istom danu. Lišće se odstrani. Rez je bolje napravti testerom nego sekirom, da ne bi došlo do kidanja kore. U slučaju da je zemlja između stenja zbijena, prethodno iskopamo rupe. 52BVrbov preplet Vrbov preplet (Brush Mattress) je sloj prepletenih živih grana na obali, koji je na donjem delu uobičajeno utvrđen s kamenjem i fosnama. Postavlja se za površinsku zaštitu, kojom pokrivamo celu površinu i postižemo trenutno delovanje. Grane su obično odrezane od vrsta koje brzo rastu kao što su vrba, jova, dren, bagrem. Na tlu je preplet pritvrđen konopcima i živim kolčićima i/ili direcima. Poplet odmah uspori vodni tok uz obale i počne sakupljati sedimente. Skupa s novoniklim rastinjem i korenjem razvija se moćna zaštita od erozije. Preplet nudi dodatno stanište pticama, insektima i malim sisarima. Služi takođe kao zaštita pred difuznim zagađivanjem, pošto zadržava sedimente.

Slika 19: Tehnika polaganja popleta: a. priprema obala, b. polaganje, c. prva sezona rasta, d. druga sezona

(Izvor: ERDC)

Tehnika je radno intenzivna i primerna je za korišćenje lokalne radne snage ili pak za dobrovoljni rad. Površina veličine 1 m2 zahteva od ½ do 1½ časa rada. To uključuje sakupljanje, transport, izradu i postavljanje. Cena je prema tome zavisna pre svega od cene radnog sata i lokacije potrebnog materijala.

164 

Sllika 20 : Vrbov preplet (Arhiv Limnos, 2008)

Pri tom moramo biti oprezni, jer je preplet postavljen na mestu koje je namočeno, a istovremeno nije poplavljeno. Isto tako vrba i jova ne podnose, na početku, dobro senku tj. veliko obalno rastinje. Nosivost na vučnu silu prepleta je, s obzirom na ispitivanje Stern-a (1997) od 140 N/m2 na početku do 380 N/m2 posle 15 meseci rasta. Nepažljivo postavljanje može rezultirati nosivošću od samo 20 N/m2. Pri čemu je potrebno naglasiti, da kamena peta (donji deo) znatno povećava nosivost cele strukture, jer sprečava podjedanje. Preplet postavljamo na obale položenije od 1,25 H: 1 V. Što je obala položenija veća je mogućnost, da rastinje deluje. Bitno je da mladice imaju kontakt sa zemljom, da nema vazdušnih džepova. Zato se po postavljanju nasipa sloj zemlje po vrhu, koji pomaže u zadržavanju vlage.

Slika 21: Izrada vrbovog prepleta

Upotrebljavamo 2–3 godine stare savitljive grane, dužine 1,5 do 3 m. Debljina grana je na debeljem kraju od 1 do 4 cm. Grane se moraju preplitati na 30 cm. Na svakih 60 – 80 cm zabija se kolje. Samo retko se polaže u vodoravnom smeru.Namešta se sloj grana debljine od 5 do 10 cm, pri čemu su odrezani debelji krajevi okrenuti na dole i zakopani u manjem jarku blizu stalnog nivoa vode. Za tim se prčvrsti konop pravougaono na grane i dijagonalno od kočića do kočića. (Slika 22)

165 

53BSlika 22: Prirodni materijali su

54Brevitalizacijski elementi vodotoka 55B(Arhiv Limnos, 2007)

56BRolna (svitak) od geoekstila Po pravilu je to kokosov tepih napunjen zemljom, semenom i sadnicama močvarskih biljaka kao što su šaš, iris, trska. Tehnika je bila razvijena u Nemačkoj i takođe se naziva CGR (Coir Geotextile Roll). Rolna se upotrebljava pre svega za utvrđivanje obala, mada se može upotrebiti i kao odbijač toka. S vremenom se tekstil preplete sa korenjem i čini moćni oslonac obalama. Pošto je svitak postavljen na obali uz stalni nivo vode koristi ribama kao zaštita i izvor hrane. Deluje i kao zaštita od netačkastog (difuznog) zagađivanja jer prefiltrira i pomoću rastinja očisti dolazeću vodu iz obala. Za takav zahvat se odlučujemo kada imamo dovoljno stabilnu srednju vodu. Važno je naglasiti da je svitak većinu vremena namočen, te da rastinje može lako da raste. Ova tehnika namenjena je za manje do srednje vodotoke. Nadalje je važno da nema prevelikog dotoka sedimenata iz obala jer bi to moglo zagušiti rastinje. U takvim slučajevima je potrebno prethodno urediti gornji deo obale. Za rast rastinja je potrebno dobro osunčenje korita. Svitak podnosi zavisno od izrade, od 10 do 140 N/m2 vučne sile. Ako se želi da svitak izdrži veće sile, onda je bitna podloga od šljunka ili kamenja primerene frakcije, koja sprečava podjedanje.

Slika 21 : Upotreba geotekstila (Arhiv Limnos, 2008)

Montaža je relativno jednostavna i ne zahteva tešku mehanizaciju. Rolne imaju dužine od 3 do 6 m i mogu ih nositi dvoje do četvoro ljudi pre negošto se namoče, posle toga se težina nekoliko puta poveća. Rolna se pritvrdi sidrenjem ili pak s kočevima. Održavanje podrazumeva preglednje da nije došlo do podjedanja svitka i da li je potrebna odgovarajuća sanacija. Kada se rastinje jednom razvije smanjuje se potreba za pregledanjem i održavanjem.

166 

57BGeotekstil - sendvič Geotekstil napunjen zemljom i postavljen u veći sloj nudi moćnu zaštitu obala. Između pojedinačnih slojeva se nameštaju odrezane grane (vrbe, jove) ili sadnice s korenom. Dno se pod nivoom niske vode utvrdi s kamenjem odgovarajuće veličine. Kamenje takođe pruža poboljšanu infiltraciju. Vegetacija, koja se razraste pokrije deo korita i nudi zaštitu i hranu ribama. Na kamnitom supstratu dna razvijaju se drugi organizmi. Poboljšava se estetika vodotoka. Rastinje, geotekstil, substrat i kamenje takođe filtriraju netačkasti površinski dotok i tako poboljšavaju kvalitet vode.

Slika 23: Upotreba geotekstila u obliku sendviča (Arhiv Limnos, 2008)

Tehnika je primerna tamo gde su zbog nedovoljno prostora potrebne strmije obale. Može da se izvodi u nagibu od 1V : 2H do 1H : 0,5 V. Može se izvesti i u terasastom obliku. Prednost te tehnike je da je fleksibilna i da se može dobro oblikovati za potrebe okolne arhitekture, npr meandre. Cena je viša u poređenju s ostalim revitalizacijskim tehnikama i slična je ceni uređaja klasične hidrotehnike. Ipak pruža mnoge ekološke prednosti u poređenju sa npr. betonskim ili kamenitim zidovima. Izvodi se tamo gde nema daljih poplava, jer drevanaste vrste ne podnose plavljenje, a istovremeno je dovoljno stabilan niski tok, koji daje vlagu vegetaciji. Upotrebljava se autohtona vegetacija, koju odrežemo u blizini. Pogodne su vrste koje brzo klijaju kao što su vrba, dren, brogovita, debeljine od 2 do 7 cm, dužine od 1,5 m i veće.

167 

Slika 24: Izvođenje revitalizacije sa geotekstilom (izvor: ERDC)

Reznice rasporedimo raznoliko po vrsti i veličini, da dobijemo šarolik i stabilan sastav. Položimo od 25 do 45 biljaka na metar s obzirom na očekivanu vlažnost - više na višim i južnim položajima. Za dimenzionisanje treba videti osobine zemljišta i upotrebljenog geotekstila. To može biti geotekstil od prirodnih materijala kao što je kokos, ili su to pak sintetičke mreže, koji dozvoljavaju rast korenja. Veličina i dubina iskopa planira se s obzirom na geomehaničke analize stanje zemljišta. Debljina sloja zbijene zemlje unutar geotekstila iznosi od 35 do 45 cm, tome sledi cca 10 cm debeli sloj grana i zemlje. Kamenitu petu planiramo do visine do koje još možemo očekivati vučnu silu napona smicanja oko 95 N/m2. Zapravo je nosivost takvih struktura od geotekstila očekivano veća, od 230 na početku do 650 N/m2 posle dve sezone rasta (ERDC).

58BDrvene kasete Drvena kaseta je tehnika namenjena za mesta gde druge tehnike ne uspevaju dovoljno efikasno da odbrane obale od erozije. Ta tehnika kombinuje slojeve nabijene zemlje i reznice sa slojevima neobrađenih debala i kamenja. Debla su sastavljena sa izdubljenjem na mestu dodira. Prostor između debala napuni se kamenjem. Kasete propuštaju i filtriraju vodu, delujći takođe kao drenaža. Temeljnu petu je potrebno uvtrditi, može sa kočevima, a može i sa kamenitim temeljem utvrđenim sa žičanim korpama. Trajnost takvog objekta je 20 do 30 godina.

Slika 25: Ugradnje drvenih kaseta u korito (Arhiv Limnos, 2008)

168 

Prednosti drvenih kaseta je pre svega veća nosivost, upotrebljavaju se kod većih vodnih sila i brzina..Pružaju odgovarajuće stanište ribama, a moguće ih je jednostavno razgraditi i upotrebiti material za druge namene. Slabosti su viša cena izrade, zbog potrebe za teškom mehanizacijom i tehnički zahtevnjim projektovanjem i izradom.

KAŠTA Z DVOJNO PILOTAŽO TLORIS

PREREZ

KAŠTA Z ENOJNO PILOTAŽOPREREZ

Slika 26: Sastav drvene kasete

59BSnopovi Živi snopovi (ŽS) i inertni snopovi (IS) su u obliku snopa povezanih grana. Kod ŽS očekujemo da odrezane grane počnu vertikalno da rastu i puste korenje, pri čemu bi takav sistem dodatno utvrdio tlo. Fašine se upotrebljavaju za utvrđivanje cele obale od nivoa vode do vrha obale. IF nisu namenjene za rast vegetacije i njih upotrebljavamo za utvrđivanje na dnu obale dok ostalo rastinje ne izraste, a moguće ih je upotrebiti i pod vodom. Mogu se koristiti i kao odbijači toka ili pak kao jednostavna drenažna cev.

Slika 27: Izrada snopova (Izvor: ERDC) Korišćenje ŽF i IF je radi utvrđivanja obala, takođe i za stvaranja staništa za ribe i ostale organizme, jer se postavljaju u blizini vode. ŽF i IF poboljšavaju kvalitet vode jer zadržavaju sedimente i hranila koja dolaze iz rasutih izvora.

169 

Pritvrđuju se kočevima od 80 do 120 cm (pesak, mulj), zavisno od podloge. Ako se fosne polažu u blizini vode moraju se osigurati od potiska vode podlogom od kamenja, da bi se sprečilo podjedanje. Otpornost na vodni tok je od 50 N/m2, kod IF bez kamenite podloge do 140 N/m2, za ŽF s kamenitom podlogom.

Tabela 2: Razdaljina izmeću uporednih snopova Nagib obala Kohezivna tla Nekohezivna tla

1 : 1 1 m1 / 1 : 1 – 2 : 1 1 do 1,3 m1 / 2 : 1 – 3 : 1 1,3 do 1,6 m1 1 do 1,3 m1 3 : 1 – 4 : 1 1,6 do 2 m1 1,3 do 1,6 m1

4 : 1 i strmije 2 do 2,6 m1 1,6 do 2,3 m1 Fašine se polažu uporedno s vodenom površinom ili pak pod uglom od 45°. ŽF polažemo u iskopan jarak tako da manje od 10 cm fašine bude van zemlje. Prečnik ŽF je od 15 do 20 cm, dok je prečnik IF od 20 do 40 cm. Sa kanapom se zajedno povežu na razdaljini 30 do 90 cm, one većih prečnika povezujemo na kraćim rastojanjima. Grane, koje se upotrebljavaju za žive fašine su debljine od 0,6 cm do 2,5 cm, s minimalnom dužinom od 130 cm. Sve grane moraju biti okrenute u istom smeru. U strukturi ŽF morale bi se mešati grane različite vrste i starosti. Za inertne fašine upotrebljavamo nešto duže i deblje grane ne vodeći računa kako su grane raspoređene. 60BPlotovi Plotovi (engl. brushwood hurdle, willow hurdle) su veoma stari način uređenja okoline. Upotrebljavaju se za zaštitu obala, na dodiru sa vodom i na obali. Za njihovu izradu upotrebljavamo drvene kolčeve debljine 3 do 10 cm i približno 1 m dužine, koji se pobodu u zemlju na rastojanju oko jednog metra. Između njih se pobodu na svakih 30 cm živi kočići. Kasnije se pobodeno kolje ovije savitljivim živim prućem ili šibljem (vrba ili leska). Iz pruća i iz kolčića proklijaj mlado dreveće, koji svojim korenjem obezbeđuju trajnost sanacije. Plot možemo postaviti vodoravno ili diagonalno na obalu koju želimo osigurati. Plot po običaju stoji uspravno kao ograda, mada se može postaviti na obalu kao vrbov preplet. Upotreba plotova primenjuje se kao hitna mera. Prikladni su za mirne ravničarske vodotoke.

Slika 28: Ekoremedijacijski plotovi oko vodotoka (Arhiv Limnos, 2008)

170 

Plotovi su prvenstveno namenjeni kao barijera za eroziju i imaju veliku samoprečistačku funkciju jer zadržavaju sedimente i druga hranila. Omogućavaju da se zemljište utvrdi i obalna vegetacija ponovo uspostavi. Pružaju dodatne habitate kako organizmima u vodi, tako i onim na obalama. Izrada plotova je radno intenzivna i zato primerna za kraće odseke, pre svega tamo gde je važan izgled predela. Važno je takođe da je cena postavljanja plotova niža od betona i čelika.

Slika 29: Plot po ugradnji i godinu dana kasnije (Arhiv Limnos, 2008

Kao i za ostale žive tehnike i za plotove je potrebno dobro osunčenje i relativno stabilan nivo vode, koji bi namočio reznice a istovremeno ih ne bi poplavio. Plotovi mogu štititi kako dno obale tako i gornje delove.

Slika 30: Ugradnja plotova u obale vodotoka (Arhiv Limnos, 2008)

Plotove možemo podeliti na žive i inertne. Za žive plotove je važno da je šiblje u dodiru sa zemljom. Inertni plotovi postavljeni su vertikalno na obali ili su pak pod nivoom stalne vode, a namenjeni su smanjenju erozije dok rastinje ne krene.

171 

61BZalivi i uvale (proširenja) Zalivi i slična proširenja su prvenstveno namenjeni povećanju raznovrsnosti staništa u vodotocima. Pri regulisanju vodotoka nastaju jednoobrazni nagibi obala, što smanjuje raznolikost staništa. Uz zalive menjamo nagib obala i tako dobijamo raznovrsniju vegetaciju. Na drugoj strani zaliva mogu se dobiti ravnije obale, mali sprudovi i plićaci što otvara dostupnost do vode ljudima i životinjama. Takav objekt takođe doprinosi smanjivanju poplavne vode i nudi utočište za ribe u vreme visokih voda, jer je tu vodni tok najsporiji.

Slika 31: Zalivi i utočišta imaju višenamensku funkciju (Arhiv Limnos, 2005)

Slika 32: Mala Krka. Izgradnja bočne uvale (iskop dela zemlje). (Arhiv Limnos, 2007)

U području rukavca (jaza, starače) je prostor veće dubine – vir, te prostor mirujuće vode, duboke samo nekoliko centimetara, kao buduće boravište malih ribica. Okolo zaliva je pogodno zasaditi obalnu vegetaciju, koja bi zasenčila stajaću vodu. Ako želimo održati otvorenu vodenu površinu u rukavcu (što nije nužno) moramo usmeriti vodni tok izvan rukavca. To možemo uraditi s odbijačima, uzvodnim pragom ili brzacima. Rukavci dalji od 30 m (od glavnog toka) mogu početi da se zamuljuju zbog nedostatka turbulentne vode.

172 

62BPosebna staništa

Svaki nov objekat revitalizacije vodotokova usmerjen je ka uspostavljanju novih staništa i povećavanju opšte biotske raznovrsnosti. Za potrebe određene vrste tako možemo postaviti objekte koji su izvedeni specifično za tu vrstu. To su npr. skrivališta za ribe, riblje staze - prelazi, prelazi za vidre, ostrva, gnezdilišta za ptice itd. Tačan oblik objekta utvrđuje odgovarajući stručnjak nadležan za određenu vrstu.

Slika 33: prolaz pod mostom uređen za prelaz vidri

Skrivalište za ribe i druge organizme se izvode iz debelih dasaka i trupaca, ukopanih u podnožje obale, tako da su ispod nivoa stalne vode. Postavljaju se na spoljašnoj strani okuka, avmogu takođe i skupa s odbijačima i jazovima (branama), koji održavaju određen nivo vode. U skrivalištu se odstrane veće frakcije naslaga. (> 8cm).

173 

Slika 34: Skrivalište za ribe (Arhiv Limnos, 2008)

23BTehnike izvan korita Kako je već bilo pomenuto, rešenja koja bi najdelotvornije i trajno uticala na ekološko stanje vodotoka, uključuju celovito uređenje prijemne površine. Ipak je to zbog pritisaka na prostor, najčešće onemogućeno. Zato se pri revitalizacijama ograničavamo na manje zahvate u koritu ili u njegovoj bližoj okolini. Zahvati izvan korita najčešće su namenjeni povezivanju vodotoka s poplavnim svetom. 63BRestauracija meandara Kada je predeo u kojem teče voda s manjim naklonom, najprirodniji oblik vodotoka je sa meandrima. Vodotok sa meandrima produžava tok, smanjuje pad, usporava tok vode, povećava dubinu i količinu površinske vode u oblasti i podzemlju, povećava ili produžava se takođe obalni pojas, koji je ekosistemski bogat deo predela. Povećana površina dodira između vode i zemljišta proizvodi efekat sličan sunđeru; voda se polako proceđuje iz oblasti i povećava niske letne protoke. Meandrirajući vodni tok ima takođe i manju snagu vode i time manju transportnu moć sedimenata. Meandri povećavaju učestalost preplavljivanja korita i tako uspostavljaju dodir s poplavnim svetom. Na spoljašnjoj strani zavoja korito se zbog erozije brže menja kao i na području brzaka. Kod meandrirajućih vodotoka se pojavljuje kružni tok, koji podiže detritus sa dna nagore u smeru suprotnom spoljašnoj strani meandra. To ustvari posebno pogoduje bentičnim organizmima, jer se tako celokupno vodno telo obogaćuje kiseonikom.

Slika 35: Meandre možemo uspostaviti tako da ne zauzimaju znatno više prostora, nego regulisano korito i istovremeno da održimo propusnost visokih voda. Uspostavljaju se mnoga nova vlažna staništa i povećava

zadržavanje vode u oblasti. (Arhiv Limnos, 2008)

174 

Slika 36: Presek meandra (Arhiv Limnos, 2008)

Rekonstrukcija meandara je višestruko otežena zato jer je korito na mestu, gde su poravnati prvobitni meandri produbljeno i jer je za vijuganje potoka potreban prostor za korito. Taj prostor je posle melioracije preveden u prostor za poljoprivredne, građevinske i infrastrukturne namene (npr. puteve). Restauracija meandara može da poveća učestalost poplava (posebno ako je uzvodni deo još uvek regulisan). Ako nema pogodnih površina za poplavljivanje (travnjak, livada) izbegavaju se poplave uređenjem širih korita, koja bi postojala u prirodnim uslovima. Pri tome još uvek se zadržavaju pozitivne osobine meandriranja vodotoka po ravnici. Projektovani meandri ne treba da budu jednaki, već promenljivi po talasnoj dužini i amplitudi. Kod novo izgrađenih meandara, u svakom slučaju, će u početku biti potrebna zaštita od erozije na spoljnoj strani rečnih okuka.

Neke jednačine za dimenzioniranje meandara: Najjednostavnije pravilo je da ako je razmera dužina kanala/dužina doline veća od 1,3 smatramo da vodotok meandrira u svom toku. Osnovna jednostavna empiriska jednačina, koja nam određuje dimenzije meandra daje razmere između talasne dužine (L) i širine korita (b).

bL ⋅= 10 Pri tome je amplituda meandra (A) od 0,5 do 1,5 talasne dužine meandra. Ackers i Charlton (1970) su razvili jednačinu, koja povezuje talasnu dužinu meandra i protok, pri punom koritu:

467.038 QL ⋅= Jednačina za meandar u aluvialnim kanalima (Schumm 1977)

ILdbQ ⋅⋅

= gde je

b širina korita d dubina korita

175 

L talasna dužina meandra I pad korita

Način planiranja meandara: • Restauracija meandara tačno tamo gde su bili pre poremećaja, što se rekonstruiše iz starih

fotografija, kazivanja, ostataka vegetacije ili vazdušnih/satelitskih snimaka. • Upotreba empiriskih odnosa između talasne dužine i amplitude te protokom tj. širinom

kanala. • Upotreba još postojećih prirodnih meandirajućih odseka, kao model za planiranje

restauracije meandara. • Dimenzioniranje u odnosu na nagib korita. Veličina meandara određuje se s obzirom na

zahtevani pad, s kojim želimo dostići određeni hidrološki režim. 64BBočni rukavac Bočni rukavac nastaje u prirodi uz promenu meandara. Za razliku od mrtvog rečnog rukavca (mrtvaje) ima pobočni rukavac dodir sa svežom vodom. Pobočni rukavac zahteva u poređenju sa zalivom i jazom, dodatno zemljište uz korito. Takav zahvat pozitivno utiče na strukturu staništa, sposobnosti samoprečišćavanja i na smanjivanje poplavnih talasa. Pruža utočište za ribe u vreme visokih voda, stanište je za obodno rastinje, vodozemce, neke ptice i beskičmenjake.

Slika 37. Izgled bočnog rukavca (Arhiv Limnos 2008)

Do pobočnog rukavca može se dovesti dotok protočne vode kroz šljunkoviti uložak (slika), koji popravlja kvalitet vode. Tako dobijamo neku vrstu grede za prečišćavanje, koja nudi stanište mnogim vrstama. Da bi se sprečilo zasipanje bočnog rukavca izvrađuje se šljunkovi uložak sa nešto spuštenim terenom, koji usmerava visoke vode u bočni rukavac i odnosi sedimente.

176 

65BVeštačka (izgrađenja) vlažna polja (tereni) Uz korito možemo, ukoliko nam dopušta prostor, izgraditi manje vlažne (mokre) terene (polja). Pre svega je uobičajeno, da se takvi tereni postavljaju uz dotok vode, bio to melioracijski kanal, manji potok ili pak drenaža sa puteva i ostalih urbanih površina. Vlažni tereni su ravni nizijski delovi, koji imaju pri srednjem protoku podzemnu vodu neposredno ispod površine. Ako želimo da takav teren efikasno filtrira vodu treba da se sadrži substrat većih frakcija (>8 mm). Takav objekt služi kao manji izgrađeni uređaj za prečišćavanje voda sa vegetacijom i nudi različita staništa. Hidrološki deluje kao vodni rezervoar u vreme suše i manji ublaživač poplavnog talas visokih voda. Kako je substrat od kojeg je sačinjen takav teren podložan eroziji, potrebno ga je zaštititi po rubovima (ivicanma) od neposrednog dejstva vodenog toka.. Lokacija za vlažne terene se može naći takođe pored korita, na putu poplavnih voda, npr. na unutrašnjoj strani meandra.

Slika 38: Primer mokrih terena u proširenju korita (Arhiv Limnos, 2007)

66BSlika 39: Močvara Barno jezero (Mokrišče). (Arhiv Limnos, 2007.)

67BMrtvaje Mrtvaje su biotski izvanredno raznovrsna staništa, u njima borave mnoge ugrožene vrste vodenog rastinja i gmizavaca, isto tako riba, sisara i ptica. Mrtvaje su bile prvobitno deo korita, koje je potom promenilo tok vode. Produbljavanje korita radi regulacije ugrožava staništa, kao što su mrtvaje i močvare. Promenljivi niži vodostaji podzemne vode i pomanjkanje redovnih poplava isušuje pomenute biotope. Zato je potrebno pri revitalizaciji prvenstveno obezbediti dovoljno vode i posledično tome redovna poplavljivanja na za to određenim mestima. U slučaju da je reka tako regulisana uzvodno (npr. hidroelektrarne) da nema poplava mogu se mrtvaje povezati cevima sa rekom. Moguće je izraditi veštačke mrtvaje koje su kao neke vrste bazena izvan područja korita. Dubina vode u mrtvaji najviše je 1 m. U svakom slučaju, bilo da je to prirodno ili veštački izrađeno vodno telo, potreban je kontakt s koritom u obliku koridora od prirodne vegetacije. Po običaju je to šuma ili važna livada. Mrtvaja služi takođe da zadržava visoke vode u koju možemo usmeriti višak poplavnih talasa.

177 

Sličnu funkciju kao mrtvaje imaju takođe lokve, koje su neka vrsta rezervoara za vodu u protivpožarne namene i namene napajanja životinja, mada su to objekti koji su dislocirani od vodotoka.

Slika 40: Mrtvaje na Muri (GERK)

Ribama najbolje odgovaraju veći i stalni bazeni - mrtvaje. Manji i privremeni virovi imaju manje mogućnosti, da bi se u njima naselile ribe. Pre svega zbog kolebanja ekstrema. Međutim, kako odrasli vodozemci borave i na kopnu, naseljavaju se radije u manjim virovima. Tamo ima više hrane zbog manje ribljih predatora. Zato je dobro, da pri izgradnji zadovoljimo obe skupine. 68BBočno korito (by-pass) Kod bočnog korita (by-pass) se deo vodenog toka preusmeri iz glavnog kanaliziranog korita. Bočno korito možemo sprovesti u obliku meandra kroz već postojeću šumi i odmah imamo i druge sisteme za osenčenje i zaštitu korita. Isto tako je prednost te tehnike, da možemo sprovesti ostale mere (npr. grede, pragove), koje povećavaju vreme zadržavanja vode, jer je glavni kanal na raspolaganju za rasterećivanje od poplavnih voda. S tim zahvatom možemo bitno povećati zadržavanje vode i smanjivanje poplava, uspostaviti nova staništa i povećati sposobnost samoprečišćavanja.

Slika 41: prirodni bypass na Muri (GERK)

178 

69BEkoremedijacijski melioracijski jarak Melioracijski jarci omogućavaju prosušivanje oranica u oblastima gde je podzemna voda visoka. Klasični melioracijski jarci su goli kanali, u kojima se sabira voda iz poljoprivrednog zemljišta, obično zagađena pesticidima i đubrivima. Takvi jarci nemaju sposobnost zadržavanja i čišćenja vode, isto tako su suviše jednolični. Pesticidi i ostaci đubriva odatle mogu neposredno prelaziti u vodotoke i podzemne vode i izazvati razne ekološke probleme uključujući zdravlje ljudi i životinja. Ekoremedijacijskim uređivanjem melioracijskih jaraka mogu se pomenute teškoće popraviti ili ublažiti. Postojeći jarak se preradi, dodaju se ekoremedijacijski elementi, koji povećavaju sposobnost samoprečišćavanja, zadržavanje vode te doprinose većoj raznovrsnosti. Upotrebljeni ERM elementi su pre svega manji pragovi, filteri od šljunka i rastinje. Tako oblikovani melioracijski jarak štiti podzemnu vodu i vodotoke od poljoprivrednog zagađenja, smanjuje uticaj suše, vodu, koja se u njemu zadržava, možemo upotrebiti za navodnjavanje, smanjuje uticaj vetra. Zahvaljujući tim funkcijama melioracijski jarak indirektno utiče na povećanje prinosa, pripomaže očuvanju zdravlja i estetskom izgledu poljoprivrednih oblasti.

Slika 42: Melioracijski jarak za odvođenje vode i ekoremedijacijski urađen melioracijski jarak s višenamenskom

funkcijom (Izvor: Arhiv Limnos.).

70BVegetacijski pojasevi i koridori Vegetacijski pojasevi i koridori su već deo šireg pojma ekoremediacije, koji se mogu upotrebljavati na području sliva. Pojas vegetacije pored vodotoka služi kao prelaz između vodenog i kopnenog ekosistema i od bitnog je značaja za ekološko zdravlje vodnog tela. Pruža zaštitu od netačkastog zagađivanja vodotoka, osenčuje vodotok, izvor je detritusa, osigurava obale od erozije i pruža stanište mnogim vrstama. Po pravilu, imaju vegetacijski pojasevi veći pozitivni uticaj na manje vodotoke u gornjem delu toka, nego na veće vodotoke u nizini. Manji vodotoci su naime osetljiviji na bočni površinski dotok jer imaju manje odnose između vodnog tela i obale. Vegetacijski pojasevi, koje postavljamo zbog kvaliteta vode po pravilu su uži od pojaseva za habitatne namene. Načelno su korisniji neprekinuti uski pojasevi, nego isprekidani a širi. Potrebno je dogovoriti sesa vlasnicima (korisnicima) zemljišta da uz revitalizovani vodotok dopuste pojas (nekih 10 m), koji nije namenjem obradi i đubrenju, već bi služio kao travnjak za košenje. Tako imamo obostranu korist, travnjak u

179 

poređenju sa oranicom ne opterećuje vodotok, s druge strane poplave ne predstvljaju teškoću za travnjake, međutim to predstavlja određeni ekonomski trošak.

Tabela 3. Veličina vegetacijskih pojaseva Funkcija Opis Priporočena

širina Kvalitet vode Pojasevi guste trave i zelenila na strmoj obali zadržavaju površinski otok,

zadržavaju sedimente, uklanjaju zagađenje i pune podzemne vode. Kod obala s manjim nakibom se većina filtriranja dešava na prvih 10 metara. Veće širine su potrebne za strmije obale. Pošto su dotoci sedimenata veći, a poroznost tla manja potrebna je vegetacija dreveća i grmlja.

5 do 30 m

Obalna staništa Pojasevi raznolikih vrsta drveća i grmlja pružaju hranu i zaštitu širokom rasponu vodnih i kopnenih životinja.

30 do 500 m

Stabilizacija korita

Obalna vegetacija utiče na prisutnost vlage u tlu. Korenje ojačava stabilnost tla. Po običaju, dovoljna je samo vegetacija obale, samo pri jačoj eroziji potreban je širi pojas.

10 do 20 m

Ublažavanje poplava

Vegetacijski pojasevi povećavaju zalihe vode, stajaću vodu, hvataju površinski dotok i produžavaju retenzijsko vreme, što sve vodi smanjivanju visokovodnih pikova.

20 do 150 m

Unos detritusa Male grane i lišće, koje padne iz krošnji u vodotok je značajan izvor hrane i habitata.

3 do 10 m

Slika 43. Vegetacijske zone uz vodotok

Zona 1 : Počinje na rubu vode. Površina je potrebna za stabilizaciju i staništa. Primarne funkcije su senka, detritus i veći delovi drveta. Delom takođe štiti pred poplavama i popravlja kvalitet vode. Vegetacija je raznolika, pojas je širok od 5 do 8 m. Zona 2: Taj pojas se proteže od 3 metra do sto metara zavisno od tipa vodotoka, zemljišta i topografije. Namera je da se podigne šuma sa autohtonom vegetacijom, koja odstranjuje sedimente i nutrijente te druga zagađenja. Ta zona doprinosi takođe raznovrsnosti staništa, i može se upotrebiti za namene rekreacije. Uspostavljanje šireg pojasa nije celishodno jer to vodi nepotrebnom gubitku produktivne zemlje. To područje možemo dakle iskoristiti za prorednu seču, gajenje oraha i jagodičastog voća. Povremena seča pomaže rast mladog drveća jer povećava uzimanje hranljivih materija iz zemljišta. Zona 3: Ta zona uključuje površine sa travom i ostalim zelenilom. Širine je oko 4 m. Deluje skupa sa zonama 1 i 2 do 10 m, a može biti postavljena samostalno. Najveća uloga tog pojasa je usporavanje oticanja i filtriranje, te čišćenje vode iz netačkastih izvora zagađivanja.

180 

Tabela 4: Pregled tehnika izvan korita namena (%) biotop zadržavanje vode sposobnost

samoprečišćavanja biodiverzitet

lokva 70 20 10 bočni rukavac 30 30 40 korito 50 30 20 jaz 80 10 10 močvara 20 40 40 mokri travnjaci 10 40 50 šljunčani nasip 20 40 40 rastinje u koritu 10 40 40 vir 80 10 10 obalni pojas 20 30 50 RČN 20 70 10 vegetacijski pojas 20 60 20 melioracijski jarak 40 30 20 meandri 30 30 40 stajaće vode 40 20 40

veštački Literatura Bookhout, T.A. 1996: Research and management techniques for wildlife and habitats. The Wildlife Society,

Bethesda, Maryland. Carter, P., Churchfield, S. 2006: Distribution and habitat occurrence of water shrews in Great Britain. Science

Report SC010073/SR. Environmental Agency, Bristol. Churchfield, S. 1990: The natural history of shrews. Christopher Helm/A&C Black, London. Churchfield, S. 1998: Habitat use by water shrews, the smallest of amphibious mammals. Symposium of the

Zoological Society of London 71: 49–68. Churchfield, S., Rychlik, L., Yavrouyan, E., Turlejski, K. 2006: First results on the feeding ecology of the

Transcaucasian water shrew Neomys teres (Soricomorpha: Soricidae) from Armenia. Canadian Journal of Zoology 84:1853–1858.

Dular, M., 1997: Izrazje s področja voda. Slovensko društvo za zaščito voda, Ljubljana, 67 str. Eurowaternet Slovenija – digitalne informacije o vodah. http://nfp-si.eionet.eu.int/eionet/okoljske_tematike/voda Falkenmark, Malin. 2005: Upravljanje voda in ekosistemi: živeti s spremembami. Global Water Partnership Slovenija, Ljubljana. Flow Guidelines for Instream Values, 1998: NZ Ministry for the environment. French, B.I., Mezquita, F., Griffiths, H.I. 2001: Habitat variables affecting the occurrence of Neomys fodiens

(Mammalia, Insectivora) in Kent, UK. Folia Zoologica 50: 99–105. Gannon, W.L., Sikes, R.S., the Animal Care and Use Committee of the American Society of Mammalogists 2007:

Guidelines of the American Society of Mammalogists for the use of wild mammals in research. Journal of Mammalogy 88: 809–823.

Ohio Deprartment of Natural Resources – division of Water. 2006: Ohio Stream Management Guide. Dostupno na adresi: http://www.dnr.state.oh.us/water

Haberl, W. 2002: Food storage, prey remains and notes on occasional vertebrates in the diet of the Eurasian water shrew, Neomys fodiens. Folia Zoologica 51: 93—102.

Corbet, G.B., Harris, S. 1991: The handbook of British mammals. 3rd ed. Blackwell, Oxford. Hutterer R. 1985: Anatomical adaptations of shrews. Mammal Review 15: 43–55.

181 

Knauer, N. 1988: Katalog zur Bewertung und Honorierung ökologisher Leistungen der Landwirtschaft. VDLUFA-Schriftenreihe 28, Kongressband 1988: 1241–1262.

Krushinska N. L., Rychlik L. 1993: Intra- and interspecific antagonistic behavious in two sympatric species of water shrews: Neomys fodiens and N. anomalus. Journal of Ethology 11: 11–21.

IUCN (2007) European Mammal Assessment. Hhttp://ec.europa.eu/environment/nature/conservation/species/ema/ Lardet, J-P. 1988: Spatial behaviour and activity patterns of the water shrew Neomys fodiens in the field. Acta

theriologica 33: 293–303. Macdonald, D.W., Tattersall, F.H., Brown, E.D., Balhorry, D. 1995: Reintroducing the Eurasian beaver to Britain:

nostalgic meddling or restoring biodiversity?. Mammal Review 25: 161–200. Nitsche, K.-A. 2003: Biber: Schutz und Probleme. Möglichkeiten und Massnahmen zur Konfliktminimierung.

Castor Research Society, Dessau. Novak, M. 1989: Beaver. V: Novak, M., Baker, J.A., Obbard, M.E., Malloch, B. (ur.) Wild furbearer management

and conservation in North America. Ministry of Natural Resources, Ontario, str. 283–312. Lah, A., 2002: Okoljski pojavi in pojmi. Svet za varstvo okolja republike Slovenije, Ljubljana, 208 s. Lanz, K., Scheuer, S., 2001: Priročnik za razlago politike EU o vodah na podlagi okvirne direktive o vodah.

Umanaotera. Slovenska fundacija za trajnostni razvoj, Ljubljana, 80 s. Moll, S., 2003: Resources Use in European Countries. Zero study, str. 14–20 ( HURL:www.environmentdaily.com H,

25.5.2003) Newbold, C., Honnor, J., Buckley, K. 1989: Nature conservation and the management of drainage channels.

Nature Conservancy Council. Peter W. Downs, P.W., Kenneth J. Gregory, K.J. 2004: River Channel Management. Hoddereducation, UK Pucek, Z. 1959: The effect of the venom of the European water shrew (Neomys fodiens fodiens Pennant) on

certain experimental animals. Acta theriologica 3: 93–103. Škafar, B., 2002: Voda. Priročnik za pridobivanje znanja o ravnanju z vodo. SEG in Pomurski ekološki center.

Ljubljana in Murska Sobota. The Federal Interagency Stream Restoration Working Group. 1998. Stream Corridor Restoration – Prnciples,

Processes, and Practices. Dostupno na adresi: Hhttp://www.usda.gov/stream_restoration H. Sovinc A. 1997: Ureditev nadomestnega biotopa in revitalizacija meandra na območju Ljubljanice (Dobrunje – Bizovik). Vodnogospodarski inštitut. Ljubljana. Steinman, F. 1994: Smernice za načrtovanje urejanja vodnega režima-sonaravno varovanje brežin pri večjih hidrodinamičnih obremenitvah. Univerza v Ljubljani, FAGG, Ljubljana. Vrhovšek, D., Istenič, D. in Vovk Korže, A. 2005: Varovanje vodnih ekosistemov z ekoremediacijami. – V: Vodne

učne poti – izobraževanje javnosti za varovanje okolja (Ur.: Vovk Korže, A. In Prah, K.). Pedagoška fakulteta Maribor, Maribor.

Vrhovšek, D. In Vovk Korže A. S sod. 2008: Revitalizacija kanaliziranih vodotokov in Limnos. Filozofska fakulteta Maribor.

Vovk Korže, A., 1996: Človek in voda. Razvojno raziskovalni projekt Zavoda RS za šolstvo, Ljubljana. Vovk Korže, A., 1999: Hidrogeografija. Študijsko gradivo. Pedagoška fakulteta, Maribor. Vovk Korže, A., 2002: Naravni potenciali regij in njihova raba. Dela, Oddelek za geografijo Filozofske fakultete,

Ljubljana. Vogel, P., Bodmer, C., Spreng, M., Aechimann, J. 1998: Diving capacity and foraging behaviour of the water

shrew (Neomys fodiens). Symposium of the Zoological Society of London 71: 31–47. Wolff, J.O., Guthrie, R.D. 1985: Why are aquatic small mammals so large? Oikos 45:365–373. Ward D., Holmes N., Jose P. 1994: The New Rivers and Wildlife Handbook. RSPB, NRA, RSNC, Sandy: 426 pp Water Space Amenity Commission 1983: Conservation and Land Drainage Guidelines. Second Ed. London. Welch H. (ed.) 1996: Managing Water. The RSPB. Sandy, UK. 116pp. White G. J., Gilbert J. C. (eds.) 2003: Habitat creation handbook for the minerals industry. The RSPB. Sandy. 218

pp.  

182 

183 

Zelene ekosistemske tehnologije Dragi Antonijević

Savremeni svet i većina sadržaja koji se za taj pojam vezuju, gotovo da ne bi postojali bez razvijene tehnologije. Uticaj tehnoloških procesa, u najširem smislu, na životnu sredinu evidentan je i gotovo nemerljiv. Neosporno jetakođe da su procesi proizvodnje, transformacije i potrošnje energije u stacionarnim uređajima ili prevoznim sredstvima, kao i brojni i raznoliki industrijski i proizvodni procesi, zastupljeni u širokom spektru privrednih grana - od bazne i prerađivačke industrije do poljoprivrede i rudarstva, najveći zagađivači životne sredine. Procesi dobijanja i pretvaranja energije, a naročito procesi proizvodnje mehaničkog rada (koji se kasnije pretvara u električnu ili druge vidove energije) iz toplote, dobijene mahom sagorevanjem fosilnih goriva, principijelno su, kako nas uči elementarna termodinamika, onemogućeni ako nema odavanja određenog dela energije okolini. Dakle osuđeni su, čak i kada su u realnim okvirima maksimalno efikasni i čisti, da okolini prenesu određeni uticaj to jest zagađenje. Konačni intenzitet i kvalitativne karakteristike tako emitovanog zagađenja uslovljeni su primenjenom tehnologijomi mogu u znatnoj meri biti popravljeni izborom i korišćenjem optimalnih tehnoloških procesa i uređaja, svrsishodnih mera minimizacije zagađenja i adekvatnih postupaka prečišćavanja emisionih tokova. Stoga se može reći da je tehnologija, na koju smo, u neku ruku dobrovoljno osuđeni, istovremeno i najveći generator zagađujućih uticaja na okolinu, ali i najveća mogućnost i potencijal da se zagađujući uticaji kontrolišu, umanje i svedu na prihvatljivu, održivu, meru. Ukupnost akcija, tehnoloških postupaka i uređaja projektovanih i primenjenih sa ciljem umanjenja ili korigovanja efekata ljudskog uticaja na životnu sredinu obuhvata se pojmom zelene tehnologije.Termin "zelene tehnologije" se poslednjih godina sve više koristi jer slikovito i asocijativno označava tehnološke procese i sisteme koji su razvijeni i primenjeni na način da ostvaruju postavljene tehnološke ciljeve, pritom minimalno remeteći životnu sredinu, ili tako da popravljaju već nastale posledice antropogenih uticaja. Nazivi i izrazi koji obuhvataju sličan pojmovni sadržaj ili se u manjoj ili većoj meri koriste kao sinonimi pojma zelene tehnologije su: ekosistemske tehnologije, ekološki inženjering, održive tehnologije, održiva energetika, obnovljivi izvori energije i slični. U osnovi zelenih tehnologija stoji sagledavanje energetskih i tehnoloških postupaka u svetlu njihovog uticaja na životnu sredinu imogućnosti poboljšanja kroz minimizacije zagađujućih efekata. Prethodnopretpostavlja razumevanje suštine odvijanja pojedinih energetskih procesa i tehnoloških postupaka, kao i razumevanje fundamentalnih tehničkih principa kojima je njihovo funkcionisanje u realnim uređajima i postrojenjima omogućeno i uslovljeno. Najčešći okvir za primenu zelenih tehnologija, odnosno područja gde se primenom zelenih tehnologija postižu najbolji rezultati, su: postupci kontrole, minimizacije i eliminacije zagađujućih emisija, postupci

184 

i mere unapređenja energetske efikasnosti postojećih i novih proizvođača i korisnika energije (u industriji, energetici, saobraćaju, zgradarstvu, poljoprivredi i dr.), procesi i uređaji za korišćenje energije iz obnovljivih izvora, kao i održivo upravljanje i postupanje sa otpadom.

Kontrola i uklanjanje zagađenja

Zelene tehnologije su od presudnog značaja za kontrolu i minimizaciju antropogenog uticaja i zagađenja životne sredine. Pod zagađenjem se podrazumeva svaki čestični, hemijski, energetski ili drugi uticaj koji menja prirodne karakteristike ekosfere. U skladu sa podelom ekosfere na litosferu, hidrosferu, biosferu i atmosferu, uobičajeno je da se zasebno razmatraju zagađenja vazduha, voda i zemljišta. Zagađenje vazduha nastaje oslobađanjem čestica i gasovitih zagađujućih komponenata u atmosferu.Kod zagađenja voda govorimo i o nadzemnim i o podzemnim vodama, jer su i jedne i druge podložne zagađenju, međusobno povezane i izuzetno značajne za živi svet. Ovo zagađenje nastaje prevashodno kroz ispuštanje otpadnih materija iz industrijskih postrojenja ili uopšte tehnoloških procesa u vodne sisteme, od komunalnih otpadnih voda (kod centralizovanih, decentralizovanih i individualnih kanalizacionih sistema bez tretmana otpadnih voda), kao i kroz spiranje otpadnih materija (procedne vode deponija, na primer). Do zagađenja zemljišta dolazi izlivanjem hemikalija, direktnom apsorpcijom iz vazduha ili stvaranjem taloga nakon čestičnog zagađenja vazduha. Osim pomenutih postoje i druge vrste zagađenja(zagađenje bukom, svetlošću, otpadnom toplotom, vibracijama, zračenjem, radio-talasima, zagađenja u medijskoj i socijalnoj sferi, itd) koje se zasebno proučavaju. Osnovni izvori zagađenja su:energetska postrojenja (u našoj zemlji, a i šire, na prvom mestu po kumulativnom efektu na životnu sredinu prednjače termoelektrane na ugalj), industrijska proizvodnja (industrija cementa, crna metalurgija, prerada aluminijuma i bakra, hemijska idustrija, rafinacija nafte, proizvodnja amonijaka i veštačkih đubriva, tekstilna industrija, prehrambena industrija, industrija papira itd), saobraćaj (prevshodno saobraćajna sredstva samotorimasa unutrašnjim sagorevanjem), komunalno zagađenje, poljoprivredna proizvodnja, kao i prirodni izvori zagađenja. Osnovne subjekte zagađenja moguće je donekle razdvojiti na grupe u zavisnosti od sfere u kojoj deluju. Subjekti zagađenja vazduha:

• Čestice i prahovi u najširem smislu (iz izduvnih gasova, proizvodnih procesa i dr). Dimenzije i fizičko-hemijske karakteristike emitovanih čestica variraju u širokim granicama u zavisnosti od porekla.Mogu biti veoma štetne po zdravlje ljudi (na primer čestice metala iz procesa obojene metalurgije, topionica i valjaonica).

185 

• Oksidi sumpora nastali sagorevanjem fosilnih goriva (sagorevanje uglja ili nafte sa visokim sadržajem sumpora).

• Oksidi azota (iz poljoprivredne proizvodnje, procesa sagorevanja fosilnih goriva, drugih hemijskih procesa).

• Ugljen-monoksid nastao kao posledica nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva. Što je proces sagorevanja savršeniji (bliži stehiometrijskom, potpunom, sagorevanju) emisija ugljen-monoksida je manja.

• Ugljen-dioksid je produkt potpunog sagorevanja goriva. Sam po sebi nije zagađujuća komponenta, jer nije štetan osim u visokim koncentracijama,međutim ogromna emisija ugljen dioksida daje ključni doprinosprocesu globalnog zagrevanja.

• U kvantitativno manjoj meri kao subjekti zagađenja vazduha javljaju se:volatilna jedinjenja (organska jedinjenja sa do 12 C-atoma, prisutna u vazduhu industrijskih i urbanih sredina); fluorna jedinjenja (gasovi iz procesa topljenja rude, proizvodnje keramike, aluminijuma), čestice i pare olova (livnice, štamparije, proizvodnja akumulatora, sagorevanje komunalnog otpada), hlor (iz industrijskih procesa, npr. elektrolize), sumpor-vodonik (anaerobno vrenje, prerada nafte, viskoze i dr.) i razni mirisi.

Izvori zagađenja vode:

• Organska hemijska jedinjenja: pesticidi, sintetičke materije hemijske industrije, sredstva za pranje, jedinjenja toksična za čoveka, ribe i biljke.

• Neorganska hemijska jedinjenja i minerali. • Materije koje doprinose eutrofikaciji, pri čemu se smanjuje količina kiseonika u vodi i dolazi

do razvoja biljnih vrsta koje nisu autohtone. • Razne taložne materije (iz flotacionih i drugih industrijskih procesa). • Otpadne materije koji se razlažu pod dejstvom bakterija (koje troše kiseonik potreban za

život u vodi) • Infektivni mikroorganizmi. • Radioaktivni otpad. • Termičko zagađenje.

Izvori zagađenja zemljišta: • Komunalni otpad (organske materije, plastične mase, papir, staklo, itd). • Otpad hemijske i procesne industrije. • Poljoprivredni otpad. • Pepeo, mulj, šljaka i nanosi (pri sagorevanju uglja obrazuju se tone letećeg pepela: silicijum

oksid, aluminijum-oksid, kobalt, nikl, molibden, vanadijum, hrom). Smanjenje emisije i imisije Postupci minimizacije uticaja antropogenog zagađenja atmosfere, kao sfere najizloženije zagađenju, sastoje se od mera za snižavanje i eliminaciju imisije i mera za snižavanje i eliminaciju emisije.

186 

Pojednostavljeno, emisija predstavlja izbacivanje zagađujućih komponenti, na primer iz nekog tehnološkog procesa, u okolinu, koje se posle toga dalje rasprostiru u skladu sa sopstvenim karakteristikama, meteorološkim parametrima itd, a imisija predstavlja ono zagađenje koje primi oblast od interesa, odnosno koje dospe do zone (mesta, naselja) gde posmatramo koncentracije i uticaj zagađujućih komponenti. Osnovne mere koje stoje na raspolaganju za smanjenje i eliminaciju antropogene imisije jesu:

- Smanjenje emisije. - Izbor lokacije izvora emisije (u odnosu na položaj naselja u okolini i u odnosu na glavne

pravce vetrova). - Razblaživanje emisije (korišćenjem dimnjaka i sl.).

Pri tome je, naravno, smanjivanje emisije najpoželjnije. Mere kojima se utiče na smanjenje emisije iz tehnoloških procesa uopšte, pri čemu su od posebnog interesi procesi u kojima je zastupljeno sagorevanja fosilnih goriva, dele se na primarne i sekundarne. Primarne mere za smanjenje emisije Primarne mereobuhvataju postupke izbora i prerade goriva, kao i korišćenje energetski efikasnih procesa sa minimalnom emisijom otpadnih materija i zagađujućih komponenata. U njih spadaju sledeće grupe postupaka:

• Poboljšanje goriva (na primer prečišćavanje uglja pre procesa sagorevanja, postupci pirolize i gasifikacije uglja i dr.).

• Izbor ulaznih sirovina koje što manje opterećuju okolinu (na primer, supstitucija kalcijum-fluorida, kao sredstva za topljenje, boksitom).

• Prethodna obrada ulaznih sirovina (na primer izdvajanje H2S iz gasova). • Izbor optimalnih tehnoloških procesa i uređaja, i njihovo povezivanje u energetski efikasnu

celinu. • Održavanje optimalnih procesnih parametara usvojenih tehnoloških procesa i uređaja kroz

postupke kontrole, merenja, regulacije i upravljanja. Poznato je da sagorevanje fosilnih goriva, na globalnom nivou, ima najveći udeo u ukupnom zagađenju vazduha. U Srbiji dominantan doprinos aerozagađenju daje sagorevanje niskokvalitetnih ugljeva, lignita, u termoenergetskim postrojenjima koja i predstavljaju okosnicu domaće energetike. Stoga se primarnim merama za smanjenje emisije mora posvetiti naročita pažnja. U tom smislu posebno su značajni savremeni postupcisagorevanja ugljakoji doprinose efikasnijem i čistijem sagorevanju.

187 

Sagorevanje u fluidizovanom sloju Savremena postrojenja za sagorevanje uglja u fluidizovanom sloju imaju veću efikasnost i time niži uticaj na životnu sredinu, u poređenju sa klasičnim postrojenjima.Sagorevanje uglja samlevenog u sitne čestice obavlja se u uzgonskoj struji vazduha Slika 1), pri čemu se ostvaruje odličan kontakt česticasa kiseonikom. Moguće uštede u potrošnji goriva i smanjenju emisija, u odnosu na klasična postrojenja, iznose 10-15%. Pored toga, postrojenja za sagorevanje u fluidizovanom sloju imaju manje dimenzije od drugih postrojenja za sagorevanje sa sličnim učinkom. Takođe, zbog relativno niskih temperatura sagorevanja, i manjeg viška vazduha neophodnog za optimalno sagorevanje emisija azotnih oksida iz ovih postrojenja je zanemarljiva. Dodatno je moguće, radi smanjenja koncentracije oksida sumpora u dimnim gasovima, u fluidizovan sloj dodavati sorbentne materijale, koji reaguju sa sumporom iz uglja i sprečavaju da bude emitovan u atmosferu. Na ovaj način je moguće eliminisati veći deo sumpora sadržanog u uglju, pa dodatni uređaji za prečišćavanje prestaju da budu potrebni ili su potrebni u znatno manjem obimu. Specifičnosti procesa sagorevanja u fluidizovanom sloju, posebno duže vreme zadržavanja goriva u ložištu uz intenzivno mešanje sa vazduhom, omogućavaju da se, pored uglja, efikasno obavlja sagorevanje niza niskokvalitetnih goriva, biomase i otpadnih ostataka.Loša strana ovih postrojenja jepovećana emisija čvrstih čestica iz ložišta. Sekundarne mere za smanjenje emisije Kod postupaka kod kojih nije moguće sprečiti emisiju zagađujućih komponenata, gasovi nastali u tehnološkom procesu moraju se prečistiti pre ispuštanja u atmosferu. Sekundarne mere su postupci izdvajanja već formiranih zagađujućih komponenata iz gasova koji napuštaju neki proces ili postrojenje. To su, u stvari, postupci prečišćavanja izlaznih tokova fluida iz nekog tehnološkog postupka.

Ulazvazduha

Izlazvazduha

RešetkaUsitnjenogorivo

Slika 1. Sagorevanje u fluidizovanom sloju

Kod svih vrsta prečišćavanja, značajno je da se polutanti prikupe što je moguće bliže mestu nastajanja i da se uvedu u uređaj za prečišćavanje sa što većom koncentracijom, da bi se samo prečišćavanje obavljalo sa što višom efikasnošću. Naime, manji ukupni protok zagađene gasne struje omogućava da se koriste uređaji manjih dimenzija, čime se investicioni i eksploatacioni

188 

troškovi prečišćavanja snižavaju. Kada god je moguće zagađujuće komponente prikupljaju se potpunim zatvaranjem (kapsuliranjem) izvora zagađenja. Međutim u većini tehnoloških procesa ovo nije ostvarivo, pa se za sprečavanje širenja zagađenja, primenjuju uređaji za prikupljanje zagađenih gasnih struja (a najčešće se radi o vazduhu opterećenom različitim gasovitim ili čestičnim polutantima). Analogan pristup primenjuje se i pri projektovanju prečišćavanja industrijskih otpadnih voda.

Proces Hauba

PrečišćavanjeRasutaemisija

Hauba

Prikupljenaemisija Dimnjak

Emisija uatmosferu

VentilatorIzdvojenipolutanti

Slika 2. Primer prikupljanja i postupanja sa zagađenim

gasovima u tipičnom tehnološkom procesu

Osnovna podela sekundarnih mera za smanjenja emisije je napostupke za izdvajanje čestičnog zagađenja i postupke za izdvajanje gasovitih zagađujućih komponenata. U procese izdvajanja čestica spadaju postupci suvog i vlažnog mehaničkog izdvajanja (taložne komore, cikloni, skruberi), postupci filtriranja (prirodnim ili veštačkim filtarskim materijalima) i postupci elektrostatičkog izdvajanja čestica (elektrofiltri), dok se za izdvajanje gasovitih zagađujućih komponenata najčešće koriste postupci čija su fizičko-hemijska osnova procesi apsorpcije, adsorpcije, kondenzacije, oksidacije i biofiltracije.

Slika 3. Princip rada ciklonskog izdvajača čestica

Prečišćen gas

Cilindrični deo

Konusni deo

Sabirnik

Prah

Prljav gas

189 

Procesi izdvajanja čestica iz tretiranih vazdušnih tokova obavljaju se pod dejstvom spoljašnjih sila, kao što su gravitacione sile, inercione i centrifugalne sile, difuzione, odnosno difuzioforetičke sile i elektromagnetne sile. Često se, da bi se povećala efikasnost izdvajanja čestica, aktivne površi uređaja za prečišćavanje kvase. Kvašenje pomaže i pri sprečavanju sekundarnog iznošenja već izdvojenih čestica. Upravo u smislu odsustva ili prisustva dodatnog kvašenja u procesu prečišćavanja, nastala je osnovna podela postupaka za izdvajanje čvrstih čestica iz gasova na suve i vlažne postupke.

Elektrofiltri u termoenergetskim postrojenjima Poseban značaj među uređajima za izdvajanje čestica imaju elektrofiltarski uređaji za izdvajanje pepela i čađi iz dimnih gasova termoenergetskih postrojenja na čvrstag goriva. Prilikom sagorevanja uglja stvaraju se ogromne količine letećeg pepela koji je neophodno odstraniti, odnosno čiji sadržaj u vazduhu mora biti sveden na prihvatljiv nivo. Osnovni princip elektrostatičkog izdvajanja čestica jesledeći: zagađeni gas uvodi se u prostor između koronarne eklektrode, kojoj se dovodi jednosmerna električna struja visokog napona, i uzemljene taložne elektrode. Pod dejstvom uspostavljenog električnog polja, dolazi do intenzivne jonizacije gasa i joni se pokreću ka taložnim elektrodama,tokom čega se sudaraju sa čvrstim česticama, jonizuju ih i privlače na taložne elektrode. Nataložene čestice se sa elektroda uklanjaju otresanjem ili spiranjem i transportuju na dalju preradu ili na deponije pepela. Elektrofiltri se za izdvajanje čestičnog zagađenja iz gasnih struja primenjuju već decenijama. Raniji uređaji nisu imali isti kvalitet kao današnji. Na primer, elektrofiltri instalirani na termoenergetskim objektima u Srbiji pre 1970. godine imali su efikasnost odvajanja pepela do 98,5%, dok su na novijim objektima instalirani elektrofiltri efikasnosti do 99,8%. Od 2004. godine počelo je usaglašavanje rada elektrofiltara sa zahtevima zakonske regulative Evropske unije, tako da danas, posle urađenih rekonstrukcija elektrofiltara, ima više termoenergetskih blokova koji ispunjavaju zakonsku normu za emisiju čestica do 50mg/m3. Kod još uvek nerekonstruisanih kapaciteta, koncentracije čestica u dimnim gasovima iznose 800-1500mg/m3, kod starijih jedinica izgrađenih do 1970. godine, odnosno 80-400mg/m3, kod jedinica izgrađenih nakon 1970. godine.

190 

Slika 4. Elektrofiltarski uređaj za prečišćavanje dimnog gasa

Zbog značaja za zaštitu životne sredine, zavisnosti efikasnosti izdvajanja od karakteristika primenjenih elektrofiltra i generalno visoke cene ovih uređaja, učešće troškova izgradnje i eksploatacije elektrofiltarskih postrojenja u ukupnim troškovima termoenergetskih postrojenja veoma je visoko. Prečišćavanje dimnih gasova

Već je pomenuto da se najveće količine gasovitih polutanata emituju u vazduh iz procesa sagorevanja fosilnih goriva, a posebno iz procesa sagorevanja uglja u termoenergetskim postrojenjima. Kod prečišćavanja ovih dimnih gasova primarni cilj je da se emisije sumpornih oksida eliminišu ili svedu ispod zakonom predviđene granice i tako izbegne javljanje kiselih kiša i pratećih procesa devastacije životne sredine. Postupci izdvajanja gasovitih zagađujućih komponenata iz dimnih gasovadele se, u zavisnosti od agregatnog stanja reaktanta i produkta,na vlažne, polusuve i suve postupke. Kod vlažnih i polusuvih postupaka reaktant se u postrojenje za prečišćavanje uvodi u tečnom stanju, a kod suvih postupaka u čvrstom stanju. Izlazni produkti procesa su kod vlažnih postupaka u tečnom stanju, a kod suvih i polusuvih u čvrstom agregatnom stanju. Vlažni postupak odsumporavanja dimnog gasa, poznat i kao krečno-krečnjački skruberski postupak, trenutno se smatra najefikasnijim i stoga se najviše koristi u termoenergetskim postrojenjima. Princip njegovog rada je sledeći: nakon što je leteći pepeo u najvećoj meri odstranjen iz dimnog gasa (pomoću suvog otprašivanja, elektrofiltra i sl.), sorbent, koji uglavnom predstavlja tečnu suspenziju

191 

krečnjaka (CaCO3), raspršuje se u dimni gas, gde dolazi do transporta zagađujuće komponente iz gasne u tečnu fazu i potom njene hemijske apsorpcije u tečnoj fazi. Drugim rečima, sorbent reaguje sa SO2 u struji dimnog gasa, formirajući nusproizvod koji je sulfitnog ili sulfatnog karaktera. U zavisnosti od vrste oksidacije (načina dovođenja vazduha) koja je primenjena u postupku odsumporavanja, proces rezultira dobijanjem sulfitnog ili sulfatnog nusproizvoda. Ako se koristi isključivo kiseonik raspoloživ iz dimnog gasa koji se tretira (prirodna oksidacija), dobija se proizvod koji se pretežno sastoji od kalcijum-sulfita (CaSO3). Međutim,ako se koriste ventilatori kojima se dovodi dodatna količina kiseonika u proces (prinudna oksidacija), dobijeni proizvod je kalcijum-sulfat dihidrat (CaSO4·2H2O), to jest gips:

SO2 + CaCO3 + 2H2O + l/2O2 → CaSO4 · 2H2O + CO2 .

U sve većem broju postrojenja primenjuje se prinudna oksidacija, prvenstveno zbog toga što dobijeni nusproizvod ima komercijalnu vrednost. Dodatni razlog je činjenica da su postrojenja sa prinudnom oksidacijom pouzdanija i jednostavnija za održavanje. Mane vlažnih postupaka jesu potreba za dodatnim postupanjem sa otpadnim vodama koje nastaju u procesu, stvaranje čvrstih naslaga unutar uređaja, potreba za energijom za dogrevanje dimnih gasova i teškoće pri ugradnji u postojeća postrojenja.

Slika 5. Shema vlažnog postupka odsumporavanja u TE Kostolac B.

192 

Na slici 5 prikazana je shema postupka vlažnog krečno-krečnjačkog postupka za odsumporavanje dimnih gasova bloka B termoelektrane Kostolac,koji je trenutno u izgradnji. Specifične vrednosti emisije sumpor-dioksida iz Termoelektrane Kostolac B, najviše su među domaćim termoelektranama na ugalj i daleko iznad vrednosti propisanih standardima.Očekivani efekti ugradnje ovog postrojenja, u pogledu smanjenja emisija sumpor-dioksida i ostalih osnovnih zagađujućih komponenata, prikazani su u tabeli 1.

Tabela 1. Predviđeno smanjenje zagađenja ugradnjom sistema za odsumporavanje u TE Kostolac B

Polutant

Jedinice

Srednja vrednost pre ugradnje

Vrednost nakon ugradnje sistema za odsumporavanje

Procenat smanjenja

Standard EU

SO2 mg/Nm3 7360 400 94, % 400 NO2 mg/Nm3 440 400 - 500

čestice mg/Nm3 150 30-40 70-80% 50 Kod polusuvih postupaka izdvajanja, koji su poznati i pod zazivom sprej-apsorpcija, vodeni alkalni rastvor ili suspenzija raspršuju se u struju dimnih gasova. Tokom procesa dolazi do apsorpcije gasovitog polutanta u kapljicama, uz istovremeno odvijanje procesa sušenja. Na izlazu se dobijaju osušene čestice, pa izostaje potreba za tretmanom otpadnih voda. Ključni parametar kod polusuvih procesa prečišćavanja je efikasnost raspršivanja sorbentnog rastvora, u smislu dobijanja što finijih kapljica, odnosno što veće površine za kontakt tečne i gasne struje. Takođe je važno da temperatura dimnih gasova posle raspršivanja ne padne ispod 120˚C, čime se omogućava sušenje kapljica i dobijanje produkta reakcije u sprašenom čvrstom stanju. Optimizacijom temperature na kojoj se proces odvija moguće je izbeći potrebu za naknadnim dogrevanjem dimnih gasova i ostvariti dodatne energetske uštede.Čvrsti ostatak moguće je delimično recirkulisati u proces prečišćavanja, čime se snižavaju eksploatacioni troškovi. Zbog stvaranja čvrstih naslaga unutar uređaja i teškoća pri održavanju optimalnog raspršivanja, polusuvi postupci su veoma osetljivi i nisu pogodni za rad u uslovima promenljivih procesnih parametara. Suvi postupci se koriste prevashodno za uklanjanje kiselih gasova(SO2,HCl)iz dimnih gasova procesa sagorevanja uglja. Proces izdvajanja zagađujućih komponenata odvija se u dva koraka: prvo se struja dimnog gasa meša sa sprašenim reagensom (sorbentom), a potom se vrši izdvajanje produkata reakcije. Kao reagensi se koriste kalcijum-hidroksid, krečnjak, kreč, magnezijum-karbonat ili natrijum-karbonat. Najčešće se koristi kalcijum-hidroksid, Ca(OH)2, koji ima veliku specifičnu površinu (oko 300m2/g) koja omogućava intenzivnu interakciju sa gasnom strujom. Sama interakcija sastoji se od sledećih faza: 1) Gasovita zagađujuća komponenta difunduje kroz granični sloj i potom kroz pore reaktanta. 2) Zagađujuća komponenta reaguje hemijski sa reaktantom.

193 

3) Produkti hemijske reakcije difunduju dalje kroz čvrstu fazu reaktanta ili nazad u gasovitu fazu reaktorskog prostora. U rekaciji sa kiselim gasovima iz dimnog gasa, nastaju soli i voda. Tako u reakciji sa sumpor-dioksidom nastaje kalcijum-sulfit:

Ca(OH)2 + SO2→ CaSO3 + H2O , Reagens se može dodavati direktno gorivu (ako se ugalj sagoreva u sprašenom stanju), a moguće je i njegovo uvođenje sa sekundarnim vazduhom ili dodavanje nad plamenom. Stepen izdvajanja SO2 koji je moguće ostvariti primenom komercijalnih tehnologija baziranih na suvim postupcima je do 50%. Izbor postupka prečišćavanja Parametri od značaja za procese i uređaje za prečišćavanje su: efikasnost izdvajanja zagađujućih komponenata, složenost postrojenja, pogonska sigurnost, elastičnost u radu, potrošnja reagensa i energije, stepen iskorišćenja reaktanata, karakteristike produkata, dimenzije postrojenja i potrebna građevinska površina. Izbor tehnologije prečišćavanja i projektovanje postrojenja za prečišćavanje vodi se prevashodno zahtevom da zacrtani stepen izdvajanja polutanata može da se realizuje i pri maksimalnim opterećenjima izvora i koncentracijama polutanata u neprečišćenim gasovima. Važno je imati u vidu specifičnosti posmatranih tehnoloških procesa i korišćenog goriva u pogledu emisije određenih polutanata. U pogledu emisije sumpor-dioksida važno je poznavati odnos sadržaja sumpora i toplotne moći goriva. Ligniti, na primer, imaju upola veću zapreminu dimnih gasova pri jednakoj količini korisne toplote dobijene u kotlovskom postrojenju od kamenih ugljeva, pa su neophodna i proporcionalno veća postrojenja za prečišćavanje. Udeo teških metala, fluora, hlora, pepela i vlage u gorivu takođe utiče na cenu i izbor postupka prečišćavanja. Postupanje sa produktima procesa prečišćavanja, bilo da se oni recirkulišu u proces, vode na dalji tretman ili odvoze i odlažu na deponije, takođe mora biti sagledano u potpunosti. Posebno treba voditi računa o koncepciji izdvajanja čvrstih čestica (gde se u tehnološkom lancu postavljaju uređaji za izdvajanje, kolika je efikasnost izdvajanja, koji postupak izdvajanja se koristi, itd) i azotnih oksida. Podsećamo da procesi izdvajanja sumpor-dioksida delimično izdvajaju i azotne okside i čestično zagađenje, ali je kod mnogih tehnoloških rešenja (kod većine vlažnih postupaka, na primer) česticeipak neophodno prethodno izdvojiti u elektrofiltrima ili na drugi način.Pri poređenju suvog i vlažnog postupka odsumporavanja dimnih gasova u termoenergetskom postrojenju sa

194 

elektrofiltarskim izdvajanjem čvrstih čestica i hidrauličnim transportom letećeg pepela, potrebno je razmatrati i sistem za preradu i recirkulaciju otpadnih voda i mulja koji nastaju u vlažnom postupku. Dakle jednoznačno i direktno poređenje raznorodnih tehnologijaprečišćavanja praktično je nemoguće i svako postrojenje predstavlja zaseban slučaj koji iziskuje podrobnu studiju. Kada je reč o troškovima prečišćavanja, poznato je da suvi postupci imaju nekoliko puta niže investicione troškove od vlažnih (slika 6.), međutim kada se uzmu u obzir potrošnja energije, potrošnja sirovina (u suvim postupcima troši se znatno više reaktanta za postizanje zahtevanog stepena

izdvajanja nego u vlažnim), troškovi deponovanja, odnosno daljeg prečišćavanja dobijenih produkata, može se dogoditi da ukupni troškovi razmatranog suvog postupka premaše troškove ekvivalentnog vlažnog postupka. Odnosi investicionih i eksploatacionih troškova najviše zavise od koncentracije razmatrane zagađujuće komponente i zahtevanog stepena izdvajanja. I ovde treba voditi računa o činjenici da suvi postupci imaju relativno nizak stepen izdvajanja gasovitih polutanata.

Slika 6. Investicioni troškovi različitih postupaka prečišćavanja Imajući u vidu, sa jedne strane veliku složenost i visoke investicione troškove svih procesa i uređaja za eliminisanje, odnosno minimizovanje emisija zagađujućih supstanci u okolinu, i sa druge složenu problematiku upoređivanja različitih sistema prečišćavanja, nužno je, pored tehničko-tehnološkihi ekonomskih kriterijuma, uzeti u obzir i dugoročni uticaj razmatranih postupaka prečišćavanja na životnu sredinu, kao i šire socio-političke implikacije investiranja u pojedine tehnologije.

Energetska efikasnost i obnovljivi izvori energije Drugu ključnu oblast delovanja i primene zelenih tehnologija predstavljaju procesi održivog dobijanja, pretvaranja i korišćenja energije. Uopšte uzev, energetika predstavlja osnov savremenog društva jer obezbeđuje preduslove njegovog funkcionisanja i razvoja. Poslednjih decenija ova oblast doživljava velike promene zahvaljujući narasloj svesti o činjenici da prekomerna potrošnja fosilnih goriva nepovratno narušava životnu sredinu. Stoga procesi efikasnog korišćenja energije, tehnologije uštede

10

1

2

3

4

5

020 30 40

Ukupni protok vazduha /m /s/3

Cen

a po

stro

jenj

a/m

il. E

UR

/

Vlažnipostupci

Polusuvi postupci

Suvi postupci

195 

energije iz postojećih energetskih izvora, kao i intenzivan razvoj i implementacija zelenih, obnovljivih, izvora energije sve više dobijaju na značaju. Energetska efikasnost Energetska efikasnost se može jednostavno definisati kao skup mera i postupaka kojima je cilj smanjenja utroška energije, ali na takav način da krajnji rezultat - kvalitet proizvoda, odnosno nivo komfora (ukoliko se radi o stanovanju ili saobraćaju), ostanu nenarušeni. Slobodno rečeno, energetska efikasnost omogućava da se isti posao, u proizvodnji, energetici, stanovanju ili saobraćaju, obavi sa manjim utroškom energije. Unapređenje energetske efikasnosti podrazumeva poboljšana u svim sektorima energetskog sistema, duž čitavog lanca od proizvodnje toplotne i električne energije do potrošnje finalne energije u industriji, daljinskom grejanju, domaćinstvima i u saobraćaju. Na taj način se postiže ušteda energije i smanjenje specifičnog utroška energije po jedinici proizvoda, pa dolazi do povećanja konkurentnosti privrede,smanjuje se zavisnost od uvoza energenata i štede resursi, povećava stabilnost snabdevanja energijom i, naravno, doprinosi snižavanju zagađenja životne sredine. Naša zemlja raspolaže skromnim prirodnim energetskim rezervama, posebno nafte i gasa. Rezerve uglja jesu najveće, ali se radi gotovo isključivo o lignitu, uglju niskih energetskih svojstava, koji sagoreva uz veliku emisiju čestičnog i gasovitog zagađenja. Takođe, ove rezerve su pretežno već angažovane i biće većim delom potrošene u toku radnog veka postojećih termoelektrana. Stoga je neophodno okretanje uštedama energije kroz povećanje energetske efikasnosti proizvodnje i potrošnje energije u svim segmentima, a takođe i intenzivno planiranje, izgradnja i uključivanje novih obnovljivih izvora energije u energetski sistem. Ovakav pristup na liniji je nastojanja naše zemlje za priključivanjem Evropskoj uniji koja je već decenijama posvećena očuvanju životne sredine i implementaciji zelenih tehnologija u smislu maksimiziranja energetske efikasnosti i korišćenja obnovljivih izvora energije. Lideri zemalja Evropske unije usvojili su još 2008. godine mere za donošenje zajedničkih ciljeva za klimatske i energetske zakone – takozvane „20-20-20 ciljeve“, kojima se predviđa da se do 2020. godine:

- smanji emisija gasova staklene bašte za 20%, - ukupna energetska efikasnost poveća za 20% i - da 20% energije u bruto finalnoj potrošnji bude iz obnovljivih izvora.

Ovi ciljevi, obavezujući za zemlje članice i zemlje kandidate, implementirani su u zakonska akta Evropske unije i dalje se razrađuju i po potrebi prilagođavaju i pooštravaju. Važno je naglasiti da u okviru ciljeva svaka zemlja ima kvantifikovane zadatke (kvote), pa se tako u pogledu energije iz obnovljivih izvora Srbija obavezala da će do 2020. godine ispuniti kvotu od 27% bruto finalne potrošnje energije iz obnovljivih izvora (trenutno ona iznosi oko 21%,uključujući ukupnu iskorišćenu

196 

hidroenergiju). Stoga je 2013. godine usvojen plan korišćenja obnovljivih izvora energije do 2020. godine koji će se kontinuirano unapređivati i usaglašavatisa državnim prioritetima i ekonomskom situacijom zemlje. Obnovljivi izvori energije Zelene tehnologije su neodvojiv i nezaobilazan činilac procesa planiranja, projektovanja, izgradnje i korišćenja obnovljivih izvora energije. Za razliku od neobnovljivih izvora energije, najčešće fosilnih goriva, ali i nuklearne energije, koji se upotrebom nepovratno troše, obnovljivim izvorima energije smatraju se prirodne pojave čiji je energetski potencijal moguće iskoristiti, a koje se u dugom, praktično neograničenom, vremenskom intervalu ravnomerno pojavljuju na određenom području.Budući da nisu bazirani na sagorevanju fosilnih goriva, kao i da su energetske transformacije koje se obavljaju do dobijanja konačne energije izvedene korišćenjem postupaka sa minimalnim uticajem na životnu sredinu, obnovljivi izvori energije gotovo da ne emituju zagađujuće komponente u okolinu, patako omogućavaju dobijanjeenergije na održiv način. Ovako dobijena energija često se kratko naziva zelenom energijom. U obnovljive izvore energije spadaju (inače, a i prema direktivama Evropske unije o obnovljivim izvorima energije): solarna energija, geotermalna energija, energija kretanja vode i vazduha (vetar), energija biomase, deponijski gas i biogas. U pogledu biomase i ogrevnog drveta treba naglasiti kako je neophodno da potrošnja buda manja od godišnjeg prirasta da bi se moglo govoriti o korišćenju na obnovljiv način. Često se pojam obnovljivi izvori energije poistovećuje sa alternativnim izvorima energije, što nije uvek ispravno, jer izvor energije može biti nekonvencionalan (alternativan) ali neobnovljiv i obratno (tabela 2).

Tabela 2. Konvencionalnost i obnovljivost osnovnih izvora energije i goriva.

Izvor energije Nekonvencionalan Obnovljiv Ugalj, derivati nafte, prirodni gas Ne Ne Nuklearna energija Ne Ne Uljni škriljci Da Ne Ogrevno drvo Ne Da Biomasa, biogoriva Da Da Gorive ćelije Da Ne Solarna energija Da Da Geotermalna energija Da Da Energija vetra Da Da Hidroenergija (velike hidroelektrane) Ne Da Hidroenergija (male hidroelektrane) Da Da Energija talasa, plime i oseke, morskih struja Da Da

197 

Za procenu raspoloživih količina obnovljivih izvora energije ne koriste se, zbog njihovog stalnog obnavljanja, pojmovi rezervi i resursa, uobičajeni kod fosilnih goriva, već pojam potencijala. Pritom treba razlikovati:

- Teorijski potencijal, koji obuhvata ukupnu teorijsku količinu energije iz određenog obnovljivog izvora (na primer ukupnu solarnu energiju dozračenu na Zemlju).

- Tehnički potencijal, kao deo teorijskog potencijala koji bi se na sadašnjem stepenu tehnološkog razvoja mogao iskoristiti, bez uzimanja u obzir ekonomske isplativosti.

- Ekonomski potencijal, koji oslikava isplativost određene tehnologije za korišćenje datog obnovljivog izvora energije, počevši od faze pripreme, ugovaranja i projektovanja, preko izgradnje i eksploatacije, pa zaključno sa krajem radnog veka.

Pri razmatranju mogućnosti implementacije obnovljivih izvora energije, uz poznavanje i uvažavanje njihovih brojnih prednosti,naročito u pogledu održivog razvoja i očuvanja životne sredine, ne smeju se prenebregavati niodređena nepoželjna svojstva i ograničenja koja oni imaju. Uopšteno govoreći, najizrazitiji problem svih nekonvencionalnih i obnovljivih izvora energije jestenjihova mala energetska gustina u odnosu na fosilna goriva, posebno u odnosu na naftne derivate. Ovo u velikoj meri umanjuje pa i eliminiše mogućnost korišćenja energije obnovljivih izvora u nekim energetski zahtevnim segmentima (kao što su na primer vazdušni i drumski saobraćaj i sl.). Slede nemogućnost skladištenja i odloženog korišćenja, što je posebno izraženo kod energije vetra i solarne energije, zatim problemi sa transportom, kao i neophodnost da se pojedini obnovljivi izvori koriste u izvornom obliku i u ritmu dotoka (uz neizbežne oscilacije prirodnog dotoka energije). Potom treba istaćii generalno nizak stepen korisnog dejstva, kao i nizak odnos proizvedene energije i instalirane snage, prisutan kod većine tehnologija za dobijanje električne energije iz obnovljivih izvora (sa izuzetkom većine hidroelektrana i nekih elektrana na biomasu). Uz navedene probleme koji su u manjoj ili većoj meri prisutni kod svih obnovljivih izvora energije, postoji još niz specifičnih problema i izazova vezanih za pojedine izvore energije i procese energetske transformacije, a svi oni zajedno značajno utiču na ukupnu energetsku i ekonomsku isplativost ovih tehnologija, bez koje, u krajnjoj liniji, nije moguće očekivati ni njihovu intenzivniju implementaciju. Ipak, zahvaljujući kontinuiranom razvoju zelenih tehnologija i prednostima sve masovnije proizvodnje u njima zastupljenih sklopova i uređaja, kao i usled rasta tržišta i konkurencije u ovoj sferi, obnovljivi izvori energije poslednjih godina postaju u sve većem broju slučajeva i ekonomski konkurentni klasičnim energetskim tehnologijama. Ovo je posebno slučaj kada je reč o izgradnji novih kapaciteta na lokacijama sa velikim potencijalom za eksploataciju određenog obnovljivog izvora. Postoji nepodeljena saglasnost stručne javnosti da će se ovakvi trendovi nastaviti, pa se narednih godina i decenija očekuje dalji pad cene zelene energije, naročito u slučaju tehnologije fotonaponskog pretvaranja solarne energije, solarnih termoelektrana, energije vetra i određenih postupaka energetskog korišćenja biomase. Stoga se sa izvesnošću može reći da su energija iz obnovljivih izvora i zelene tehnologije uopšte - budućnost održivog razvoja čovečanstva.

198 

Literatura Everett, B., Boyle, G., Peake, S., Ramage, J. (Editors): Energy Systems and Sustainability, Oxford University

Press, 2012. Dincer, I., Zamfirescu, C.: Sustainable Energy Systams and Applicatins, Springer, 2011. Bank, M.: Basiswissen Umwelttechnik, Springer Verlag, Berlin, 2006. Schultes, M.: Abgasreinigung, Springer Verlag, Berlin, 1996. Huebner, K., Goerner, K.: Gasreinigung und Luftreinhaltung, Springer Verlag, Berlin, 2001. De Nevers, N.: Air pollution control engineering, Mc. Graw-Hill, London, 1999. MacBerthouex, P., Brown, L.: Pollution Prevention and Control, Bookboon, 2013. Flagan, R., Seinfeld, J.: Fundamentals of Air Pollution Engineering, Prentice Hall, New Jersey, 1988. Dincer, I., Rosen, M.: Exergy, Energy, Environment and Sustainable Development, Elsevier, 2007. Kreith, F.: Principles of Sustainable Energy, CRC Press, 2010. Gavrić, M. i dr.: Zelena knjiga Elektroprivrede Srbije, JP EPS, Beograd, 2007. Anđelić, M. (urednik): Energija i životna sredina, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 2013. Oka, S., Sedmak, A., Đurovic-Petrović, M.: Energy efficiency in Serbia, Thermal Science, Vol. 10, 2006, pp. 5–32. Antonijević, D.: Tehnološki procesi u zaštiti životne sredine, FPE Futura, Beograd, 2011, 174 str., ISBN: 978-86-

86859-24-2. Antonijević, D., Komatina, M.: Sustainable Sub-geothermal Heat Pump Heating in Serbia, Renewable &

Sustainable Energy Reviews, Vol. 15, 2011, pp. 3534–3538. Antonijević, D.: Carbon Dioxide as the Replacement for Synthetic Refrigerants in Mobile Air Conditioning,

Thermal Science, No. 3, Vol. 12, 2008, pp. 55–64. Antonijević,D., Rudonja, N., Komatina,M., Manić,D.: Exergy Analysis of Two-stage Water to Water Heat Pump

(Plenary lecture D. Antonijević), SIMTERM 2011, Soko Banja, Serbia, 18–21 October 2011, Proceedings, pp. 18–27.

Antonijević, D., Manić, D., Komatina, M., Rudonja, N.: Groundwater Heat Pump Selection for High Temperature Heating Retrofit, Energy Buildings, Vol. 49, 2012, pp. 294–299.

Jelić, I., Antonijević, D., Komatina, M.: Exergy Analysis in Environmental Protection – Principles, XXII International Conference ECOIST`14, Bor Lake, Serbia, 11–13. June 2014, Proceedings, pp. 477–483.

Jovanović, M., Komatina, B., Antonijević, D., Komatina, M., Uzelac, S.: A New Type of Briquette Grinder for the Improved Efficiency of Biomass Combustion, 4th Regional Conference IEEP`13, Divcibare, Serbia, 26–29. Jun 2013, Proceedings, pp. 108–115.

Stupar,V., Đulaković, G., Antonijević, D., Stupar, P.: Analiza opasnosti od hemijskog udesa i od zagađenja životne sredine na postrojenju za hemijsku pripremu vode TE Kostolac B, 2. Kongres Eko Justus, Palić 14–18. jun 2010, Zbornik radova, str. 193–203.

Stupar, V., Stupar, P., Antonijević, D.: O pristupu snižavanju koncentracije sumpornih oksida u dimnim gasovima termoelektrane Kostolac B, Zaštita i zdravlje na radu i zaštita životne sredine, Banja Luka, 24–26. jun 2009, Zbornik radova, str. 723–731.

Radojević, U., Antonijević, D.: Uticaj radnih fluida rashladnih uređaja na životnu sredinu, 5. Simpozijum Reciklažne tehnologije i održivi razvoj SRTOR 2010, Soko Banja, 12–15. Septembar 2010, Zbornik radova, str. 380–386.

Directive 2009/28/EC of the European Parliament and of the Council on the promotion of the use of energy from renewable sources and amending and subsequently repealing directives 2001/77/EC and 2003/30/EC, Official Journal of the European Union L140/16, 2009.

199 

Integralno upravljanje otpadom Srđan Aeksić

Dragi Antonijević

Pod otpadom se podrazumeva svaki materijal ili predmet koji nastaje u toku obavljanja proizvodne, uslužne ili druge delatnosti, predmeti isključeni iz upotrebe, kao i otpadne materije koje nastaju u potrošnji i koje sa aspekta proizvođača, odnosno potrošača nisu za dalje korišćenje i moraju se odbaciti. Neadekvatno upravljanje otpadom predstavlja jedan od najvećih problema sa aspekta zaštite životne sredine Republike Srbije i isključivo je rezultat neadekvatnog stava društva prema otpadu. On se prvi put pojjavio u periodu ubrzane industrijalizacije zemlje, koji je pratila realna opasnost od iscrpljivanja nekih strateških resursa u vrlo kratkom vremenskom periodu i progresivni rast ukupne količine svih vrsta čvrstog otpada. Otpad se generalno deli na opasan, neopsan i inertan, mada postoje i međukategorije kao i podele prema drugim kriterijumima poput podele na industrijski, poljoprivredni, komercijalni, komunalni i dr. Nastajanje otpada je u direktnoj vezi sa ukupnim ekonomskim aktivnostima svake države. Stvaranje komunalnog otpada zavisi od stepena standarda, načina života, socijalnog okruženja i drugih činilaca pojedinačne zajednice. Količine i struktura generisanog otpada značajno se razlikuju među državama ali i u okviru same države. Nepostojanje organizovanog sistema za upravljanje otpadom kao i negativan uticaj na životnu sredinu kao posledica neadekvatnog upravljanja otpadom predstavlja jedan od najvećih i prioritetnih ekoloških problema u Republici Srbiji. Naime, odlaganjem otpada (bez prethodnog tretmana) na neuređene deponije komunalnog otpada i divlja smetlišta (u najvećem broju slučajeva) dolazi do kontaminacije životne sredine nizom opasnih polutanata koji se oslobađaju i direktno i indirektno dospevaju u sve medijume životne sredine zagađujući vodu, vazduh i zemljište a kroz lance ishrane dospevaju do ljudske populacije kao krajnjeg konzumenta čime ozbiljno atakuju na zdravlje stanovništva. Upravljanje otpadom, zato predstavlja preventivu zagađenju i obaveza je svake države da ovoj tematici pristupi strateški i sistemski u skladu sa međunarodnim konvencijama. Svest stanovništva o značaju racionalnog postupanja sa otpadom u našoj zemlji je nalazi se izuzetno niskom nivou, što potvrđuju brojna istraživanja, te se sistematski programi edukacije i informisanja javnosti o značaju i potrebi očuvanja i unapređenja životne sredine pored sistemskih aktivnosti integralnog upravljanja životnom sredinom pa i otpadom, postavljaju kao imperativ u rešavanju ovog problema.

200 

24BIntegralni sistem upravljanja otpadom Upravljanje otpadom predstavlja sprovođenje propisanih mera za postupanje sa otpadom u okviru sakupljanja, transporta, skladištenja, tretmana i odlaganja otpada, uključujući i nadzor nad tim aktivnostima i brigu o postrojenjima za upravljanje otpadom posle njihovog zatvaranja. Visoki troškovi, neracionalna organizacija, nizak kvalitet usluga i nedovoljna briga za okolinu rezultat su poražavajućeg stanja u organizaciji upravljanja otpadom. Otpad i postupanje s otpadom javnost je spoznala kao problem. Međutim, ona ga ne oseća i ne doživljava kao svoj, nego kao tuđi i za čije rešavanje je nadležan neko drugi - država, lokalna samouprava, industrija itd. U najvećem broju slučajeva, spremnost na učešće na rešavanju ovog problema, javnost pokazuje samo kada je sama ugrožena ili ukoliko je sama zainteresovana za njegovo rešavanje. U Srbiji je praktično jedini sistematski način upravljanja otpadom odlaganje na lokalne deponije, koje, sa vrlo malo izuzetaka, ne zadovoljavaju ni osnovne higijenske i tehničko-tehnološke uslove, a pored svega neka od postojećih odlagališta su praktično popunjena. U Srbiji je, prema postojećem stanju, vrlo malo deponija koje ispunjavanju neke od uslova koje bi trebalo da imaju sanitarne deponije a u toku je izgradnja nekoliko regionalnih sanitarnih deponija. Prema podacima Agencije za reciklažu Republike Srbije, u poslednjih desetak godina, stepen reciklaže se povećao sa 3% na 14%, pre svega zbog inicijative pojedinih privatnih subjekata i lokalnih samouprava uz malu pomoć nadležnih državnih institucija. U 2008. godini, u Srbiji je za poslove reciklaže registovano oko 290 preduzeća dok se prerađivalo 16 vrsta sekundarnih sirovina a najviše metala, papira, gume, plastike, aluminijumske limenke i dr. Integralni sistem upravljanja otpadom predstavlja niz delatnosti i aktivnosti koji podrazumeva:

• prevenciju nastajanja otpada, • smanjenje količine otpada i njegovih opasnih karakteristika, • tretman otpada, • planiranje i kontrolu delatnosti i procesa upravljanja otpadom, • transport otpada, • uspostavljanje, rad, zatvaranje i održavanje postrojenja za tretman otpada, • monitoring, • savetovanje i obrazovanje u vezi delatnosti i aktivnosti na upravljanju otpadom.

Ovaj sistem se zasniva na izboru i primeni efikasnih tehnologija kojima se ostvaruju specifični ciljevi upravljanja otpadom uz odgovarajuću izgradnju zakonske regulative. Osnovni preduslov za uspešnu implementaciju i funkcionisanje integralnog sistema upravljanja otpadom je određeno hijerarhijsko odvijanje aktivnosti u okviru njega.

201 

25BOpcije upravljanjem otpadom Koncept hijerarhije upravljanja otpadom ukazuje da je najefektivnije rešenje za životnu sredinu smanjenje stvaranja otpada. Međutim, tamo gde dalje smanjenje nije praktično primenljivo, proizvodi i materijali mogu biti iskorišćeni ponovo, bilo za istu ili drugu namenu. Ukoliko ta mogućnost ne postoji, otpad se dalje može iskoristiti kroz reciklažu ili kompostiranje, ili kroz dobijanje energije. Samo ako ni jedna od prethodnih opcija ne daje odgovarajuće rešenje otpad treba odložiti na deponiju. 71BSmanjenje otpada na izvoru Za razliku od drugih opcija u hijerarhiji upravljanja otpadom, redukcija otpada nije opcija koja se može odabrati u nedostatku drugih. O redukciji se mora razmišljati svaki put kada se donosi odluka o korišćenju resursa. Redukcija mora biti osmišljena u fazi projektovanja, preko izrade, pakovanja, do transporta i plasmana proizvoda. Potrošači takođe treba da aktivno učestvuju u redukciji otpada kupovinom proizvoda sa manje ambalaže. Vlada treba da bude nosilac politike redukcije otpada. 72BPonovna upotreba Neki proizvodi su specifično dizajnirani da budu korišćeni više puta. Uvođenjem propisa o ambalaži u EU, postoji podsticaj proizvođačima da razmotre primenu ambalaže za višestruku upotrebu. U drugim slučajevima se proizvodi mogu preraditi za iste ili slične namene. Postoje dobri razlozi za ponovno korišćenje proizvoda:

• smanjenje troškova za proizvođače i potrošače, • uštede u energiji i sirovinama; i • smanjenje troškova odlaganja.

73BReciklaža Praktično je nemoguće dati decidan odgovor na pitanje da li je reciklaža značajnija u domenu industrijskog ili komunalnog otpada, budući da se, i u jednom i u drugom slučaju, ostvaruju izuzetno značajni tehnički, ekološki i ekonomski efekti. Svakako najznačajniji su od njih: drastično smanjenje količina industrijskog i komunalnog otpada koji se moraju odložiti na sanitarne deponije, čime se vek korišćenja deponija produžava i značajno usporava proces iscrpljivanja prirodnih resursa i emisije iz deponija. Važni uslovi koji utiču na odluku o iskorišćavanju ili odlaganju otpada su:

• povećani zahtevi za ekološki bezbednim uklanjanjem otpada, što ima za posledicu veće troškove odlaganja;

202 

• primena principa naplate stvarnih troškova odlaganja otpada zagađivaču, proizvođaču otpada; • razvoj novih proizvodnih tehnologija i postupaka korišćenja otpadaka; i • ispitivanje tržišta za plasman reciklabilnih proizvoda.

Razlozi za potrebu povećanog iskorišćavanja otpada višestruki su:

• saznanje o ograničenim prirodnim resursima i potrebi racionalnog korišćenja onoga čime se raspolaže; • propisi o zaštiti životne sredine definišu strožije uslove za odlaganje otpada, pa je neophodno da se reciklažom smanji obim otpada koji se odlaže na deponiju; • teškoće pri obezbeđenju lokacija za nove deponije ukazuju na reciklažu kao jednu od mogućnosti smanjivanja potreba za novim deponijama.

74BKompostiranje Kompostiranje se definiše kao brzo, ali delimično, razlaganje vlažne, čvrste organske materije, otpada od hrane, baštenskog otpada, papira, kartona, pomoću aerobnih mikroorganizama i pod kontrolisanim uslovima. Kao proizvod dobija se koristan materijal, sličan humusu, koji nema neprijatan miris i koji se može koristiti kao sredstvo za kondicioniranje zemljišta ili kao đubrivo. Prednosti su sledeće: krajnji proizvod ima izvesnu tržišnu vrednost, koja treba da rezultira u vraćanju izvesnog dela uloženih sredstava; prostor koji je potreban za lokaciju postrojenja je relativno mali i cene transporta nisu tako velike. Sa druge strane, ovakva postrojenja mogu zahtevati i velika kapitalna ulaganja. Tržište za dobijeni proizvod nije uvek osigurano, a i skladištenje krajnjeg proizvoda može biti problem za sebe. Kvalitet kompostiranog proizvoda je važan ukoliko za njega postoji tržište. Iskustva pokazuju da iako se organski materijal sa deponije može uspešno transformisati u kompost, kontaminacija (posebno od čestica stakla, metala i plastike) utiče da potencijalni potrošači postaju nevoljni da ga koriste. Za to se organski otpad za kompostiranje mora razdvajati na izvoru i pre odlaganja na deponiju. S obzirom na Direktivu o deponijama EU i zabranu odlaganja biodegradabilnog otpada na deponije, kompostiranje je dobilo na značaju kao alternativna opcija tretmana biodegradabilnog otpada. 75BAnaerobna digestija Razlaganje organskog dela čvrstog otpada u gasove sa visokim udelom metana može se ostvariti putem anaerobnog razlaganja ili anaerobne fermentacije. Posle fermentacije organskog otpada izdvojenog na izvoru, ostatak fermentacije se normalno tretira aerobno do komposta. Na taj način je konačni rezultat fermentacije otpada u većini slučajeva sličan aerobnom kompostiranju. Procesom razlaganja nastaju biogas, kompost i voda.

203 

76B Insineracija otpada Insineracija otpada se primenjuje u cilju smanjivanja zapremine otpada, a energija koja se dobija iz procesa spaljivanja se može iskoristiti. Međutim, ekonomska opravdanost iskorišćenja energije nije uvek prihvatljiva na prvi pogled, i treba znati da su investicioni i operativni troškovi insineratora u skladu sa propisima EU su visoki, generalno mnogo viši od troškova odlaganja otpada na sanitarne deponije (za komunalni otpad). To znači da je insineracija značajan i koristan način redukcije otpada, a dugoročno se mogu izbeći problemi koji prate odlaganje otpada na deponije. Proizvođači opasnog otpada mogu imati sopstvena postrojenja za insineraciju ili otpad mogu slati kompaniji koja vrši insineraciju u ime proizvođača otpada, uz nadoknadu. Biohazardni otpad se, prema propisima EU, prvenstveno mora spaljivati u insineratorima projektovanim za tu namenu. Istovremeno se ne isključuje mogućnost primene metode autoklaviranja „in situ“, nakon čega sledi odlaganje na komunalnu deponiju. U cilju održivog sistema upravljanja otpadom, insineracija sa iskorišćenjem energije treba da bude potpuni i integralni deo lokalnih i regionalnih rešenja koja treba razviti u sledćem periodu. Insineracija otpada sa iskorišćenjem energije mora biti razmatrana u kontekstu integralnog pristupa upravljanju otpadom koji znači redukciju, ponovnu upotrebu i reciklažu. Kada je insineracija sa iskorišćenjem energije najpraktičnija opcija za životnu sredinu, neophodno je razmotriti mogućnost kombinovanog dobijanja toplotne i električne energije u cilju povećanja efikasnosti procesa.

Slika 1. Postrojenje za insineraciju otpada u Beču

204 

26BOstali postupci tretmana otpada Ukoliko se želi održivi sistem upravljanja otpadom, neophodno je sagledati sve opcije tretmana otpada. Nove tehnologije, ukoliko su pouzdane i konkurentne u poređenju sa ostalim opcijama, takođe mogu zauzeti svoje mesto u sistemu. Neke od ovih opcija su sledeće: 77BPIROLIZA

Kod ovog tretmana organski otpad se zagreva u odsustvu vazduha u cilju dobijanja mešavine gasovitog, tečnog i čvrstog goriva

78BGASIFIKACIJA

Gasifikacija je visoko temperaturni proces tretmana otpada u prisustvu vazduha ili vodene pare u cilju dobijanja gorivih gasova. Tehnologija je zasnovana na poznatom procesu proizvodnje gasa iz uglja.

PLAZMA PROCES Razvijeni su alternativni sistemi tretmana, kao što je plazma proces (energija oslobođenja električnim pražnjenjem u inertnoj atmosferi). Ovim procesom temperatura otpada dostiže preko 2000°C, pretvarajući organski materijal u gas bogat vodonikom i inertni amorfni ostatak. Ovakav sistem je izuzetno skup i još uvek je vrlo malo u primeni.

79BKO-INSINERACIJA

Neki industrijski procesi i postrojenja za proizvodnju energije rade pod uslovima koji dozvoljavaju korišćenje otpada visoke toplotne moći umesto konvencionlanog goriva. Najčešći primer je proizvodnja cementa, gde visoke temperature i dugo vreme zadržavanja obezbeđuju potpuno sagorevanje otpada. Tipični otpad koji se spaljuje u ovim procesima uključuje opštinski otpad, gume i utrošene rastvarače. Integralna prevencija i kontrola zagađenja daje granice do kojih se u procesu primarno gorivo može zameniti otpadom. Direktiva EU o spaljivanju otpada takođe propisuje dozvoljene granične vrednosti emisije za postrojenja koja koriste alternativna goriva.

80BSOLIDIFIKACIJA

Solidifikacija je termin koji se koristi za širok opseg tretmana koji menjaju fizičko-hemijske osobine otpada sa ciljem da se učine pogodnim za odlaganje na deponiju. Solidifikacija se primenjuje za tretman tečnog otpada i muljeva koji sadrže teške metale i opasan otpad. Cilj solidifikacije je da se otpad konvertuje u oblik u kome se njegovi konstituenti imobilišu tako da ne mogu biti izluženi u okolinu.

81BODLAGANJE OTPADA NA DEPONIJE

Sanitarne deponije predstavljaju sanitarno-tehnički uređen prostor na kome se odlaže čvrst otpad koji kao materijal nastaje na javnim površinama, u domaćinstvima, u procesu proizvodnje, odnosno rada, u prometu ili upotrebi, a koji nema svojstva opasnih materija i nemože se prerađivati odnosno racionalno koristiti kao industrijska sirovina ili energetsko gorivo. Sanitarne deponije su neophodne u svakoj izabranoj opciji tretmana, jer uvek postoji jedan deo otpada koji se mora odložiti deponovanjem. Nekontrolisana smetlišta se moraju napustiti uz nužnu sanaciju ili sanirati pa iskoristiti za dalje odlaganje putem deponovanja, što je čest slučaj u praksi.

 

205 

27BOpasan otpad Opasan otpad je svaki otpad koji predstavlja određenu opasnost, trenutno ili ubuduće, za ljudski, životinjski te biljni život, odnosno za životnu sredinu, te se njime mora postupati uz specijalne mere i oprez. Opasan otpad poseduje barem jednu od sledećih osobina: eksplozivnost, korozivnost, reaktivnost i toksičnost. U Bazelskoj Konvenciji opasan otpad definisan je na sledeći način: Opasan otpad je otpadna materija koja ima bar jednu od opasnih karakteristika (eksplozivnost, zapaljivost, sklonost spontanom sagorevanju, sklonost oksidaciji, organski je peroksid, akutnu otrovnost, infektivnost, sklonost koroziji, u kontaktu sa vodom oslobađa otrovne gasove, sadrži toksične supstancije sa odloženim hroničnim delovanjem (kao i toksične karakteristike), kao i ambalažu u kojoj je bio ili jeste spakovan opasan otpad. Državne i međunarodne regulative sadrže nekoliko kategorija supstancija koje imaju toksične, kancerogene, mutagene ili teratogene efekte na ljude ili nepovoljan uticaj na životnu sredinu. Danas postoji više od 700 različitih supstancija koje, ako se nalaze u otpadu, isti svrstavaju u kategoriju opasnog. Postoje mnoge druge supstancije koje se ne nalaze na odgovarajućim listama, ali se ipak smatraju opasnim (etidijum bromid i melation). Opasnost otpada može se dakle svesti na određene fizičke, hemijske ili druge karakteristike, te se upravo zbog toga razvrstavaju po ovim osobinama. Pri određivanju opasnosti, mogu se razmatrati samo one karakteristike koje se mogu tačno definisati i meriti. To su: požarna opasnost (osetljivost), reaktivna sposobnost (podrazumevajući i korozivnost), toksično delovanje: toksičnost, kancerogenost, teratogenost, mutagenost, ekotoksičnost, infektivnost. Ako otpad poseduje bilo koji od navedenih karakteristika njime se mora rukovati i on se mora odlagati kao opasan otpad. Brojna lista materija i materijala koji se mogu označiti kao opasan otpad uključuje utrošene halogenovane i nehalogenovane rastvarače, ostatke iz elektrolitičkih uređaja, otpadne materije iz mnogih industrijskih procesa, cijanidne rastvore, ostatke i nusproizvode iz destilacionih kolona, katrana, pepeo, šljaka. Međutim u ovu listu su uključeni i odbačeni neiskorišćeni komercijalni hemijski proizvodi kao npr. jedinjenja arsena, cijanida, mnogi pesticidi, te mnogi ugljovodonici kao benzen, krezol, fenol, toluen. 82BUpravljanje opasnim otpadima Vlada obezbeđuje sprovođenje mera postupanja sa opasnim otpadom donošenjem akcionog plana upravljanja opasnim otpadom u skladu sa nacionalnom strategijom koja predstavlja bazni dokument koji obezbeđuje uslove za racionalno i održivo upravljanje otpadom na nivou Republike. Opasan otpad ima prioritet u pogledu tretmana u odnosu na tretman drugog otpada i vrši se samo u postrojenjima koja imaju dozvolu za tretman opasnog otpada u skladu sa ovim zakonom. Prilikom sakupljanja, razvrstavanja, skladištenja, transporta, ponovnog iskorišćenja i odlaganja, opasan otpad se pakuje i obeležava na način koji obezbeđuje minimalan uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Zabranjeno je

206 

mešanje različitih kategorija opasnih otpada ili mešanja opasnog otpada sa neopasnim otpadom, osim pod nadzorom kvalifikovanog lica, u postupku tretmana opasnog otpada. Zabranjeno je odlaganje opasnog otpada bez prethodnog tretmana koji značajno smanjuje opasne komponente i njihova svojstva, masu i zapreminu. Zabranjeno je razblaživanje opasnog otpada radi ispuštanja u životnu sredinu. Strategija upravljanja opasnim otpadom treba da obuhvati niz opcija. Eliminacija zagađivanja, uključujući smanjivanje zapremine i toksičnosti opasnog otpada treba da bude krajnji cilj strategije upravljanja opasnim otpadom. Plan upravljanja u prvi plan ističe smanjivanje nastanka opasnog otpada, a zatim slede ponovna upotreba bez obrade, reciklaža, tretman i odlaganje. Ova hijearhija upravljanja ne treba da bude rigidna, naročito ako zahteva implementaciju skupih opcija i ako se zdravlje stanovništva i životna sredina mogu uspešno i zadovoljavajuće zaštititi nekim jeftinijim opcijama. Fleksibilnost mora biti ugrađena u hijerarhiju kako bi se omogućilo kombinovanje mogućnosti u zavisnosti od date situacije. Smanjivanje količine opasnog otpada može se u prvom redu postići elminacijom ili redukovanjem onih opasnih komponenti koje dospevaju u tok otpada. Da bi se ovo postiglo potrebno je izvršiti modifikaciju uređaja ili tehnologije, procesa i procedura, reformulaciju i redizajniranje proizvoda, zamenu sirovine, izvršiti kontrolne popise, i druge aktivnosti sa ciljem smanjivanja zapremine ili toksičnosti opasnog otpada. Smanjivanje količine opasnog otpada, a samim tim i sprečavanje zagađivanja, znače ogromnu korist i za one koji se bave zbrinjavanjem otpada i za stanovništvo. Što se stanovništva tiče, najveća dobit je očuvanje zdravlja i životne sredine, dok oni koji se bave zbrinjavanjem otpada imajući u vidu cenu koštanja rukovanja opasnim otpadom, njegovim smanjivanjem ostvaruju materijalnu dobit.

Literatura Antonijević, D., Aleksić, S.: Upravljanje otpadom, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Beograd, 2013. Antonijević, D.: Tehnološki procesi u zaštiti životne sredine, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Beograd

2011. Alivojvodić, V., Stanojević, M., Antonijević, D.: Belgrade Solid Waste Management Optimization – Landfill Gas Recovery Potential, Environmental Engineering and Management Journal, In Press Blackman, W.C.: Basic Hazardous Waste Management, CRC Press, 2001. Đarmati, Š.: Menadž ment čvrstog i opasnog otpada, Viša politehnička škola, Beograd, 2006. Jelić, I., Antonijević, D.: Eksergetska efikasnost kao ekološki indikator, 9. simpozijum Reciklažne tehnologije i

održivi razvoj SRTOR 2014, Zaječar 10–12. Septembar 2014, Zbornik radova, str. 457–462. Keith,F., Tchobanoglous, G.: Handbook of Solid Waste Management, McGraw Hill, 2002. Kovačević, S., Antonijević, D., Petrović, D.: Experimental Testing of Wastewater Treatment Efficiency in the

Facilities Mitrovićev Dom and Čarapićev Brest, 1st International Conference Ecological Improvement of Devastated Sites for Sustainable Development, Belgrade, 2014, Proceedings, pp. 207–213.

Solid Waste Management, UN Environment Programme, 2005. Vujić, G. et al: Establishing the Composition and Quantities of Wastes in Republic of Serbia, Faculty of Technical

Sciences, University of Novi Sad, 2008.

207 

208 

Zeleni potencijal otpada Grada Beograda Siniša Mitrović

U Narodnoj Skupštini Republike Srbije u maju 2009. godine usvojen je paket ekoloških zakona, stvoren je pravni ambijent i ekonomski podsticaji za reciklažnu industriju, i od tada ona stalno beleži rast u kapacitetima, tehnologiji i radnim mestima, što stvara preduslov za održivu ekonomsku konkurentnost i uređeno tržište otpada. Reciklaža otpada daje kao rezultat minimizaciju otpada, ekonomsku korist, očuvanje neobnovljivih resursa, zelena radna mesta a da bi sve navedeno postiglo neophodno je postojanje odgovarajuće infrastrukture, investicija, ravijeno preduzetništvo i odgovarajuće tržište, predvidiv poslovni ambijent i "dinamična" liberalna regulativa usklađena sa EU direktivama. U Gradu Beogradu, kada je reč o neopasnom otpadu, najviše se reciklira papir, karton, plastika, crni metali i obojeni metali, a najviše sakupljaju gume, elektronski i elektktrični otpad, otpadna ulja i istrošene toner kasete.

U sadašnjim uslovima kapaciteti za reciklažu u Republici Srbiji i Gradu Beogradu se povećavaju iz godine u godinu. Procenjuje se da se u Srbiji reciklira do 15% ukupno godišnje generisanog otpada (izvor Agencija za zaštitu životne sredine RS, Izveštaj o stanju životne sredine u RS za 2013. godinu). Od maja 2009. godine zabeležen je nagli rast preduzeća koja se bave reciklažom otpada, posebno reciklažom plastike iz ambalaže i ambalažnog otpada, porast zelenih radnih mesta i tržiste otpada. Strategijom upravljanja otpadom, u okviru dugoročnih ciljeva koje RS treba da ispuni, projektovan je cilj da je u periodu od 2015. do 2019. godine neophodno postići stopu iskorišćenja i reciklaže ambalažnog otpada (staklo, papir, karton, metal i plastika) na 25% od njegove količine. U RS, kao i u zemljama EU, intezivno se sprovode projekti u cilju podsticaja reciklaže otpada i dobijanja poluproizvoda i proizvoda namenjenih širokoj upotrebi i izradi sirovina koje se plasiraju na tržište EU. Grad Beograd ima podsticajne mehanizme preko Sekretarijata za privredu za podršku malom biznisu u nabavci opreme i većeg stepena reciklaže. U cilju unapređenja sistema upravljanja otpadom u Republici Srbiji i jačanja kapaciteta reciklažne industrije i sistema zaštite životne sredine, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine je za hitno uvođenje namenskog Fonda za zaštitu životne sredine u postojeće zakonodavstvo, kao osnovnog instrumenta za finansiranje programa i projekata iz oblasti zaštite životne sredine, što je u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti životne sredine, Zakona o upravljanju otpadom i podzakonskih akata koji proizilaze iz navedenih zakona.

209 

Odluku o formiranja namenskog Fonda za zaštitu životne sredine, potrebno je doneti u najkraćem mogućem roku, ili u suprotnom, razmotriti mogućnost usvajanja novih modela za upravljanje posebnim tokovima otpada, koji su zastupljeni u drugim zemljama EU, kao što je model „kolektivnog /nacionalnog/ operatera“ (produžena odgovornost proizvođača). Kolektivni operater je neprofitabilno preduzeće, zaduženo za ispunjenje ciljeva za sakupljanje posebnih tokova otpada u skladu sa Direktivama EU o posebnim tokovima otpada.Fond je potreban industriji kako bi se „sufinasiranjem“ rešila industrijskog otpada, modernizovala proizvodnju novim tehnologijama,podsticala nove investicije u reciklažnu industriju i nove proizvode od reciklabilnih materijala a time postala konkurentnija i energetski efikasnija.

Za unapređenje reciklažne industrije u Republici Srbiji potreban je “redizajn” regulative kroz uvođenje novog modela finansiranja u oblasti upravljanja otpadom i zaštite životne sredine u cilju stvaranja neophodnih instrumenata i mehanizama za “podizanje” infrastrukture i kapaciteta sakupljačke mreže.

1. Potencijalni reciklažne industrije (Srbija i Grad Beograd) U Republici Srbiji postoje izgrađeni kapaciteti za zbrinjavanje (reciklažu) opasnog i neopasnog otpada što potvrđuje i broj izdatih dozvola za upravljanje otpadom koje su od 2009. godine do danas izdali nadležni organi operaterima/preduzećima koji su se opredelili za obavljenje delatnosti upravljanja otpadom. Investicije u opremu za tretman otpada, unapredile su tehnološki proces i kvalitet sirovina posebno u 2010 i 2011. godini kada se registruje vidan tehnoloski iskorak u opremi za tretman otpada. Republika Srbija ima instalirane kapacitete opreme za tretman 33.000 tona PET ambalaze i najlona a ukupno se sakupi oko 13.000 tona u jednoj godini na teritoriji cele države. Instalirani kapaciteti za preradu guma su 40 000 tona na godišnjem nivou a sakupljene količine su do 20.000 tona. Može nam se dogoditi "preinvestiranje" jer se ne podiže sakupljačka mreža i logistički lanac sakupljanja. Grad Beograd poseduje najveće kapacitete u zemlji za reciklažu starog papira (UMKA i fabrika hartije Beograd) kapaciteta do 200.000 tona a veliki su i kapaciteti za reciklažu crnih i obojenih metala u Beogradu do 500.000 tona, otpadnih vozila,. U delu tretmana opasnih otpada tretirara se elektronski i električni otpad (SET reciklaža, oko 5.000 tona godišnje, podatak za 2013 godinu iako su instalirani kapaciteti 15.000 tona) i otpadna ulja (EKO SEKUND oko 2.000 tona godišnje, a instalirani kapaciteti 9.000 tona). U Gradu Beogradu se ne recikliraju otpadni filteri ulja, delom u EKOSEKUNDU, što može biti nova investiciona šansa za male kompanije. Na zvaničnom sajtu Agencije za zaštitu životne sredine, Hwww.sepa.gov.rsH, može se pregledati Pregled izdatih dozvola na teritoriji RS i Grada Beograda. Registar izdatih dozvola ustanovljava i vodi nadležni organ za izdavanje dozvola i podatke iz Registra dostavlja Agenciji u skladu sa članom 76. Zakona o upravljanju otpadom.

210 

Izdate dozvole predstavljanju samo prvi korak u stvaranju celovitog sistema u zaštiti životne sredine, jer nije reč o zatvorenom procesu, već oblasti koja traži ozbiljno preispitivanje i novi unapređen sadržaj, nove alate za praćenje sistema sakupljanja, kontrole, IT rešenja i uključivanje punog osiguranja delatnosti i jak inspekcijski nadzor. Ukupan broj dozvola koji je izdat operaterima od strane svih organa uprave uključujući republičke, pokrajinske i organe lokalne samouprave iznosi na dan 31. decembar 2014. godine 2346 izdatih dozvola. Broj izdatih dozvola potvrđuje činjenicu da u Srbiji ubrzano raste broj kompanija koje potrebuju dozvole za upravljanje otpadom jer ne mogu nastupati na tržištu sekundarnih sirovina ali je kontrola procesa poslovanja ovih kompanija van inspekcijskog nadzora zbog hiperprodukcije dozvola.. Ne postoji tačan pregled koliko je zaista aktivnih kompanija na tržištu otpada, koliko je samo preuzelo dozvolu kao mogućnost za obavljanje reciklažnih poslova u budućnosti, koliki je promet u količinama otpada, kakva je teritorijalna raspoređenost kapaciteta za tretman otpada. Obzirom da su inspekcijske kontrole vlasnika dozvola nedovoljne a nedovoljan je i kapacitet inspekcije za kontrolu, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine planira u 2015. godini reviziju postojećih dozvola, kako bi se proverio kapacitet izdatih dozvola, stvarno stanje na terenu i obezbedila konkurentnost tržišta i poditanje kvaliteta obrade otpada.

Tabela 1. Ukupan broj dozvola idatih od nadležnih organa prema vrsti

MINISTARSTVO AP VOJVODINA SAMOUPRAVE Ukupno Neopasan Opasan Ukupno Neopasan Opasan Neopasan

Sakupljanje 1055 984 261 120 116 27 313 Transport 1269 1194 281 117 115 25 300 Skladištenje 128 105 88 83 76 37 514 Tretman 123 103 81 69 67 26 419 Odlaganje 4 4 2 3 2 2 34 Ukupan broj dozvola po nadležnom organu

1446 166 734

UKUPNO IZDATIH

DOZVOLA 2346

*Određen broj preduzeća poseduje integralnu dozvolu za obavljanje više delatnosti. Ako uzmemo u obzir da svaki operater koji je pribavio dozvolu u proseku zapošljava od 4-5 osoba, (izjave operatera,iako je velik deo radne snage neprijavljen) u odnosu na ukupan broj izdatih dozvola u prethodnom periodu, može se reći da su obezbeđeni uslovi za rad i zapošljavanje skoro 8.000 (zelenih radnih mesta) i to je jedan od veoma vidljivih i važnih rezultata uspostavljanja sistema upravljanja otpadom. Podizanjem Nacionalnih ciljeva za upravljanje ambalažnim otpadom i Akcionih planova za posebne tokove otpada od 2015. godine otvara se prostor za podizanje nove infrastrukture i novih radnih mesta.To je velika šansa za inkluziju sakupljača, otvaranje transfer stanica u Gradu Beogradu i novih kompanija za tretman otpada. Prateći strukturu nacionalnih ciljeva u vremenu 2010-2014. i zadatih ciljeva 2015-2019, procena je da se u industriji otpada Grada Beograda može

211 

potencijalno uposliti novih 2000 radnika, ako se ostvare planovi dostizanja ciljeva sakupljenog otpada, sistemskih rešenja i pune inspekcijske kontrole. U upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom propisani su nacionalni ciljevi koji se odnose na ponovno iskorišćenje i reciklažu ambalažnog otpada za period za koji se plan donosi, su dati kao opšti i specifični ciljevi za reciklažu ambalažnog otpada. Na osnovu Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu i Pravilnika o obrascima izveštaja o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom (Sl. glasnik RS, br. 21/10) u Agenciji za zaštitu životne sredine počelo je 2010. godine prikupljanje i obrada podataka o ambalaži i ambalažnom otpadom. Poređenjem dostavljenih izveštaja operatera sistema upravljanja ambalažnim otpadom, preduzeća koja samostalno upravljaju ambalažnim otpadom (dozvola za sopstveno upravljanje) kao i preduzeća van sistema, može se zaključiti da se broj preduzeća koja ispunjavaju zakonsku obavezu povećava, a sve veći broj preduzeća prenosi svoje obaveze na nacionalne operatere. Analizom dostavljenih podataka o količinama ambalaže plasirane na tržište Republike Srbije može se zaključiti:

• prijavljena količina ambalaže plasirane na tržište u porastu je, što ukazuje na sve veće poštovanje zakonske obaveze od strane preduzeća,

• najveća količina ambalaže plasirana na tržište Republike Srbije zbrinuta je od strane nacionalnih operatera,

• količine ambalaže koja su preduzeća van sistema plasirala na tržište su u opadanju. Agencija za zaštitu životne sredine je dostavila preko 5.800 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka protiv preduzeća koja nisu ispunila svoju obavezu izveštavanja prema Nacionalnom registru izvora zagađivanja Prekršajnom sudovima u Srbiji. Zahtevi su dostavljeni protiv preduzeća koja spadaju u velike izvore zagađivanja životne sredinu, operatere na deponijama, operatere postrojenja za ponovno iskorišćenje otpada kao i preduzeća koja proizvode ili uvoze proizvode koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada. Do kraju 2014. godine Agencija za zaštitu životne sredine nije pristupila analizi efekata postupanja pred prekršajnim sudovima obzirom da se prikupljaju podaci sa terena. Napravljen je izvesni pomak, kompanije su informisane o obavezi, država je poslala poruku da prati procese izvršenja a prekršajni sudovi nisu pokazali veliku agilnost za rešavanje sporova (žalba da su zatrpani predmetima, da su dostavljene prijave nepotpune i sl.) i to je deo poslova koje administracija mora da čini sa edukacijom nosioca sudijskih funkcija. Dozvolu za upravljanje ambalažnim otpadom poseduje 5 operatera: SEKOPAK, EKOSTAR PAK, DELTA-PAK, CENEKS i TEHNO EKO PAK.

212 

Tabela 2. Opšti i specifični nacionalni ciljevi upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom 2010 2011 2012 2013 2014 ostvareni

OPŠTI CILJEVI ZADATI

Ponovno iskorišćenje % 5,0 10,0 16,0 23,0 30,0 27,7

Reciklaža % 4,0 8,0 13,0 19,0 25,0 26,4

Specifični ciljevi

Papir i karton % 0,0 0,0 14,0 23,0 28,0 51,34

Plastika % 0,0 0,0 7,5 9,0 10,5 14,27

Staklo % 0,0 0,0 7,0 10,0 15,0 14,62

Metal % 0,0 0,0 9,5 13,5 18,5 27,35

Drvo % 0,0 0,0 2,0 4,5 7,0 11,77

Prema podacima sa kojima raspolaže Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine RS, može se zaključiti da su Nacionalni ciljevi za Republiku Srbiju za 2012. i 2013. godinu ispunjeni i premašeni i to posebno za 2013. u vrednosti od 27,7% za ponovno iskorišćenje a 26,45 za reciklažu što jasno pokazuje veći potencijal i rast tržišta. Podaci iz tabele pokazuje da je otpad važan resurs za preživljavanje nasiromašnijih, potrebna sirovina industriji i da rast količina preko nacionalnih ciljeva zahteva nove efikasne mere, veće stimulacije za sakupljače, viši stepen obrade otpada i jaku inspekcijsku kontrolu. Nacionalni ciljevi su nisko postavljeni u odnosu na rastući kapacitet industrije, tržišta i potencijala sakupljačke mreže. Međutim, iako su količine uvećane, postojeći sistem upravljanja otpadom je netransparentan, nekontrolisan, velikim delom u sivoj zoni, neinkluzivan za sakupljače , nedovoljno subvencionisan u ambalažnom otpadu,tako da posle 4 godine sistem upravljanja je na ozbiljnom preispitivanju, doradi i pravilnom odmeravanju zadatih ciljeva i održivih modela. Procena je da se u Republici Srbiji 72% teritorije pokriveno organizovanim odnošenjem komunalnog otpada dok je 97% teritorije Beograda pokriveon organizovanim odnošenjem otpada (kontejneri kamioni,kante, javna usluga). Sakuplјanje je organizovano pretežno u urbanim oblastima, dok ruralne oblasti su znatno slabije pokrivene. Najveći broj lokalnih samouprava u Beogradu ima mehanizaciju i vozila za sakuplјanje otpada, međutim, postoji nedostatak odgovarajuće opreme, jer se za sakuplјanje koriste različite vrste vozila: od vozila za sakuplјanje otpada sa presom za sabijanje otpada i autopodizača za velike kontejnere, pa do običnih kamiona i traktora sa prikolicom. Otpad koji se sakuplja je mešani komunalni otpad iz domaćinstva a izgradnjom transfer stanica i organizovanom primarnom selekcijom na mestu nastanka otvara se mogućnost za nova radna mesta, novi kvalitet otpada i veća vrednost sirovine.

213 

Problemi upravlјanja otpadom nisu jednako i ravnomerno izraženi u svim lokalnim samoupravama i aktivnosti na uvođenju integralnog sistema se ne odvijaju istim intenzitetom, već prvenstveno zavise od mogućnosti pojedinih lokalnih samouprava. Ovakav nekoherentni sistem ne može adekvatno da funkcioniše, a promene ovakvog stanja u pravcu primene savremenih sanitarnih i bezbednih načina postupanja sa otpadom, ne mogu se očekivati bez značajnih materijalnih sredstava i novih modela upravljanja (Javno-privatno-partnerstvo - modeli finasiranja). U Republici Srbiji ne postoji sistemski organizovano odvojeno sakuplјanje, sortiranje i reciklaža otpada. Postojeći stepen reciklaže, odnosno iskorišćenja otpada je nedovolјan. Mada je primarna reciklaža u Srbiji propisana zakonom i predviđa odvajanje papira, stakla i metala u posebno označene kontejnere, reciklaža ne funkcioniše u praksi. Grad Beograd je imao pilot projekte u Opštini Savski Venac gde se počelo sa primarnom selekcijom otpada podelom posebnih vreća da bi taj model bio raširen I na druge gradske Opštine. Nema podataka o rezultatima akcije ali se u anketama koje rade nezavisne agencije skoro 8 % građana Beograda izjašnjava za primarnu selekciju otpada na mestu nastanka. Na teritoriji Republike Srbije odlaganje na lokalne deponije praktično je jedini način upravlјanja otpadom. Lokalne deponije, sa veoma malo izuzetaka, ne zadovolјavaju ni osnovne higijenske i tehničko−tehnološke uslove. Većina deponija nije propisno ni locirana, a pored svega neka od postojećih odlagališta praktično su popunjena. Na prostoru Republike Srbije, u okviru projekta Inoviranje katastra odlagališta otpada u Republici Srbiji, locirane su 164 deponije koje koriste opštinska javna komunalna preduzeća za odlaganje otpada . Stanovnici grada Beograda uslugom Javno komunalnog preduzeća „Beograd“ odlažu otpad na deponiji „Vinča”. Deponija je najveća deponija u Republici Srbiji,nije sanitarna, i na njoj se dnevno se odlaže oko 1.700 t komunalnog otpada iz domaćinstava i neopasnog otpada iz industrija iz 12 beogradskih opština. Određene količine otpada predhodno se separiraju u Centru za reciklažu na Ada Huji. Na divlјe deponije, van kontrole javnih komunalnih preduzeća, baca se oko 40 % generisanog komunalnog otpada u Republici Srbiji, a njih je 4.481 prema poslednjem izveštaju inspekcije iz 2009. godine. U Srbiji trenutno ima 7 regionalnih sanitarnih deponija i dve gradske. Savremene regionalne deponije su otvorene u Leskovcu, Lapovu, Jagodini, Užicu, Kikindi, Vranju, Subotici i Sremskoj Mitrovici, gradske sanitarne deponije u Pirotu i Gornjem Milanovcu.a projekti se rade za Inđiju, Ub i Zaječar. Trenutno 13% građana može da odlaže otpad na sanitarne deponije (što predstavlјa oko 10% otpada). Regionalnim planovima se predviđa i izgradnja drugih sistema za tretman, tako npr. predviđeno je da će u Beogradu otpad ići na mehaničko-biološki tretman uz proizvodnju goriva iz otpada, a ostatak

214 

posle tretmana će se odlagati na sanitarnoj deponiji deponije. Slična odluka je doneta i u Novom Sadu. Grad Beograd je doneo Lokalni plan upravljanja otpadom, usvojen u Skupštini grada Beograda jula 2011 godine. 2. Karakteristike lokalnog plana za upravljanje otpadom u Beogradu

Lokalni plan je predvideo upravljanje svim tokovima otpada u Beogradu kroz izgradnju postrojenja za mehaničko-biološki tretman, postrojenja za kogenerativnu proizvodnju energije od otpada (obrađenog u postrojenju za mehaničko-biološki tretman), 3 linije za odvajanje reciklabilnog otpada, postrojenja za kompostiranje zelenog otpada iz parkova i javnih površina, postrojenja za reciklažu građevinskog otpada, dve transfer stanice, reciklažna dvorišta na teritoriji svake gradske opštine, planirana je i sanacija postojeće deponije, njeno zatvaranje i iskorišćenje deponijskog gasa kao i otvaranje novih kaseta u skladu sa legislativom i standardima EU.

- Lokalni plan je ocenjen od strane Svestke banke - IFC-a kao izuzetno i sveobuhvatno urađen i

spreman za implementaciju; - Grad Beograd je u imovinsko-pravno smislu uredio zemljište potrebno za izgradnju ovih

postrojenja i za sanaciju same deponije i sproveo postupak dobijanja saglasnosti Vlade Republike Srbije za eksproprijaciju dodatnih potrebnih parcela, koja će biti započeta do kraja 2014. godine.

- Izrađen je nacrt Plana detaljne regulacije deponije Vinča koji će biti na javnom uvidu do 24 decembra 2014. godine.

- Formirana je Komisija grada Beograda za izgradnju sistema upravljanja otpadom i započeo proces pripreme za realizaciju u vidu javno-privatnog partnerstva

- Formirana je Direkcija za upravljanje otpadom - Zaključenje ugovora sa IFC-om o pružanju konsultantskih usluga na pripremi dokumentacije za

tender za izbor privatnog partnera su u završnoj fazi i okončanje pripremnih radnji i sprovođenje tendera očekuje se u toku 2015. godine

- Obavljeni razgovori sa predstavnicima preko 30 svetskih kompanija koje se bave upravljanjem otpadom.

- Projekat je kandidovan za delimično finansiranje iz IPA fondova i nalazi se na glavnoj listi infrastrukturnih projekata za finansiranje za Republiku Srbiju, moguće je da će biti prvi ovog tipa za koji će biti odobrena sredstva.

- Formirana Komisija Sekretarijata za zaštitu životne sredine za izradu plana postavljanja reciklažnih kontejnera i pokretanje separacije otpada na izvoru iz domaćinstava i urađen plan postavljanja za GO Stari grad, Vračar i Savski venac, u toku sledeće godine se očekuje postavljanje i odvajanje reciklabilnog otpada na izvoru na teritoriji tih opština (dva tipa kontejnera, komunalni i reciklabini), takođe u toku sledeće godine će biti izrađeni planovi i za ostale opštine i započeti postavljanje reciklabilnih kontejera i na njihovoj teritoriji.

215 

Poseban problem u Beogradu predstavlјa nedovolјno razdvajanje otpada na reciklabilne, naročito na deo koji je amablažni otpad. Vremenom treba uvesti primarnu selekciju ambalažnog otpada na mestu stvaranja kao i prethodni tretman otpada u sortirnicama Beograd, Ada Huja) kako bi se dobili tržišno prihvatlјivi materijali koji se mogu ponovo reciklirati. Reciklabilni otpad kada dođe na deponiju Vinča, kada se pomeša sa drugim otpadom, zahteva veću upotrebu vode i energije u fazi tretmana i zato su sakupljaci vazni da preuzimaju reciklabilne materijale na mestu nastajanja,(restorani, kafei, prodavnice, domaćinstva).

4B3. Potencijalne mogućnosti za zapošljavanje sakupljača u reciklažnim kompanijama Decenijama unazad neformalni sakupljači sekundarnih sirovina čine bazu reciklažne piramide u Srbiji. Veći deo sekundarnih sirovina koji se sakupi i preradi u Srbiji potiče upravo od njih. Neformalni sakupljač je lice koje nije registrovano za sakupljanje otpada,već to radi pojedinačno ili u rodbinskoj grupi bez bilo kakve evidencije o otpadu i količinama. Brojni sakupljači svakodnevno, obilaze gradske kontejnere, prebiraju po divljim deponijama, podrumima, dvorištima, javnim površinama i sakupljjua papir, metale, staklene i plastične flaše, stari hleb i garderobu...odnosno bilo šta što mogu sami upotrebiti i/ili prodati na tržištu. Posao koji sakupljači rade spada u grupu fizički najzahtevnijih (po istraživanju YUROM Centra – Niš prosečan sakupljač, čiji je životni vek samo 46 godina, prepešaći u proseku 19,7 kilometara (gotovo dužina polumaratona) u toku radnog dana koji traje i do 11 sati ( ne postoje plaćeni vikendi, praznici, godišnji odmori, bolovanja)) i ujedno najmanje plaćenih (prosečan sakupljač trenutno zarađuje 12.000 do 18.000 dinara mesečno). Položaj sakupljača dodatno je otežan činjenicom da ogromna većina nema odgovarajuća sredstva za rad (radno odelo, zaštitne rukavice, bezbedno transportno sredstvo...) kao ni odgovarajuće mesto za privremeno skladištenje i razvrstavanje prikupljenog otpada. Prosečan sakupljač je Rom (iako Romi čine preko 90% svih sakupljača u Srbiji ne sme se zanemariti činjenica da među sakupljačima ima i pripadnika svih drugih nacija koje žive kod nas), neobrazovan (bez ikakve škole ili sa nezavršenom osnovnom školom je 76% sakupljača u Beogradu – podaci Eko servis zadruge), često bez ličnih dokumenata i neprijavljen, živi i radi u većim gradskim centrima u nelegalnoj i neuslovnoj kući u divljem naselju. U posebno teškoj situaciji u sakupljačkoj populaciji su žene (najčešće obespravljenje i u krugu porodice i u lokalnoj zajednici) i deca, koja ili uopšte ne pohađaju ili neredovno pohađaju školu i nemaju redovnu zdravstvenu zaštitu i koja su prinuđena da radom i pomaganjem u sakupljanju doprinose opstanku porodice.

216 

Sakupljači, u ogromnoj većini, rade u zoni sive ekonomije, po freelance principu, otkupljivači im plaćaju nerealno niske cene pri otkupu, nemaju garancije o fer merenju, nemaju uslov da štednjom finansiraju nabavku nove opreme za rad, nemaju pristup grantovima i/ili povoljnim mikrokreditnim start up linijama, nemaju regulisano socijalno, zdravstveno i penziono osiguranje. Jednostavno, žive i rade u krajnje neregularnim uslovima a pri tome nemaju ni finansijske ni obrazovne ni druge potrebne potencijale da se samostalno uključe u normalno poslovanje u uređenom sistemu upravljanja otpadom. Iako je reciklaža jedna od grana industrije koja ima najveće bruto obrte kapitala i jednu od najvećih profitnih stopa, sakupljačkoj populaciji, kao prvoj i najvećoj karici reciklažnog lanca pripada samo mali deo te stvorene vrednosti. Gotovo ni jedan od većih otkupljivača sekundarnih sirovina u Srbiji nema kao stalno zaposlenog ni jednog sakupljača, iako na njima baziraju delatnost, jer im se više isplati da pri otkupu plaćaju samo porez na dohodak građana umesto petrostruko skupljih davanja na prihode zaposlenih. Samo u Beogradu se sakupljanjem, kao jedinim izvorom prihoda, bavi oko 2.350 porodica, odnosno preko 12.000 ljudi, žena i dece (podaci Eko servis zadruge). U celoj Srbiji se taj broj kreće u rasponu od 6.000 – 10.000 porodica (35.000 – 55.000 ljudi, žena i dece). Navedene brojke se odnose na porodice kojima je sakupljanje jedini izvor prihoda. Broj onih kojima je sakupljanje dodatni prihod je dva do tri puta veći. Pregled i kratka analiza pokušaja svih najznačajnih aktivnosti za pružanje podrške neformalnim sakupljačima u Srbiji u protekloj deceniji jasno ilustruju da ni u jednom slučaju inicijativa za takve programe, projekte i aktivnosti nije došla iz sakupljačke zajednice niti se realizacija tih programa, projekata i aktivnosti mogla i zamisliti bez presudne pomoći koja je stizala pre svega iz civilnog sektora. Upravo zbog toga što ova zajednica neće sama sebi pomoći, jer za to nema ni snage ni načina, pomoć toj zajednici mora doći sa strane. U suprotnom, se celo društvo mora suočiti sa pritiskom i nezadovoljstvom marginalnih i siromašnih grupa koje se bore za egzistenciju sakupljajući otpad na gradskim ulicama, deponijama, đubrištima. Svi oni, u okvirima civilnog i javnog sektora, koji u delokrugu svog rada imaju zajednicu neformalnih sakupljača sekundarnih sirovina trebaju da što pre razviju i realizuju programe informisanja i edukacije sakupljačke zajednice čiji tematski okvir treba da bude:

• promena postojećeg načina života i rada (zakonske prepreke, tržišna neodrživost, rizici po zdravlje i bezbednost, socio-ekonomske manjkavosti...),

• potreba za aktivnijim odnosom sakupljača prema svom problemu u vremenu promena i tranzicije u sektoru reciklaže u Srbiji i uređenja statusasakupljača,

• puna inkluzija sakupljača u logistički lanac sakupljanja otpada, • javne kampanje o upravljanju komunalnim otpadom,

217 

Značajan prostor za formalno zapošljavanje neformalnih individualnih sakupljača nalazi se u programima zapošljavanja sakupljača u postojeće reciklažne kompanije. Reciklažne kompanije treba da imaju interes da zaposle sadašnje individualne neformalne sakupljače jer se radi o radnoj snazi koja:

• nema problem sa opredeljenjem da se trajno profesionalno opredeli za radom sa otpadom (poslovi sa otpadom spadaju u grupu najnepoželjnijih u ostalim grupama nezaposlenih),

• ima iskustva, znanja i veštine u oblasti sakupljanja otpada.

1.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/Analiza

Otpadna jestiva ulja pozitivno negativno

-tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju otpadom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 88/2010),

-nedovoljna obaveštenost privrednih subjekata (generatora) o zakonskoj obavezi zbrinjavanja ulja predajom na dalje postupanje ovlašćenom operateru (preko 90% ne zna za postupanje),

-zakonska obaveza za sve privredne subjekte koji pripremaju preko 50 obroka dnevno,

-nedovoljan inspekcijski nadzor združene kontrole, tržišne, sanitarne i ekološke inspekcije,

-ovlašćeni operateri za sakupljanje izdaju dokument o kretanju otpada,

-razvijeno sivo tržište otkupa otpadnog jestivog ulja-aktivnost ilegalnih otkupljivača,

-pozitivan rast tržišta otpadnih ulja u budućnosti (rast turističkih kapaciteteta,usluge bolnica, javnih ustanova i restoranskih usluga sa porastom standarda građana)

-nezakonito korišćenje otpadnog jestivog ulja kao energenta umešavanjem u dizel-gorivo,

-korisna sekundarna sirovina-krajnji proizvod biodizel (tržišno konkurentan),

-poreski gubici budžeta RS zbog ilegalnog prometa energenta bez plaćenih akciza,

-sakupljači korisna karika u lancu, -nedovoljna infrastruktura sakupljačke mreže, -angažovanje sakupljača širi sakupljačku mrežu i smanjuje troškove poslovanja operaterima,

-ukupno sakupljene količine u Beogradu od generisanih količina oko 18%,

-u Beogradu se generiše oko 80.000 litara mesečno otpadnog jestivog ulja,

-nedostatak kapaciteta za tretman otpadnih jestivih ulja,

-pravilno zbrinjavanje ove vrste otpada korisno po životnu okolinu,

-pretežan izvoz sirovine u Italiju i Sloveniju za potrebe postrojenja za proizvodnju biogasa,

-mogućnost upošljavanja 20 sakupljača Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji,

-nedostaje standard ISCC(International Sustainability Carbon Sertification) deklarisana otpadna ulja poznatog porekla

218 

2.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/analiza PET ambalaža

pozitivno negativno - tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju otpadom (Sl. glasnik, br. RS 36/2009 i 88/2010),Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu (Sl.glasnik, br. RS 36/2009) i Uredbom o utvrđivanju plana smanjenja ambalažnog otpada za period 2015-2019 (Sl. glasnik RS br. 144/14)

-velike količine do 20.000 tona nedostaju za tretman domaćoj industriji.

-regulativa o ambalažnom otpadu usklađena sa EU Direktivom,

-nekontrolisan izvoz netretiranih količina,

-izgrađeni kapaciteti za tretman PET ambalaže (do 33 000 tona),

-sivo tržište otkupljivača, izbegavanje poreza ,

-ne postoje kapaciteti za tretman na teritoriji Grada Beograda,

-nedovoljan inspekcijski nadzor,

-ambalažni PET otpad je korisna sirovina za novi proizvod,

-tehnološka obrada otpada nedovoljna do proizvoda,

- ambalažni PET otpad u otkupu ima konkurentnu cenu od 250-400 eura.

-velike količine se izvoze iz Srbije

-sakuplajači se pretežno opredeljuje za ovaj tok otpada zbog stabilnih cena otkupa,

-izostanak primarne selekcije komunalnog otpada na mestu nastajanja,

-otpadna sirovina je dostupna (kontejneri, domaćinstva, prodavnice, izletišta, manifestacije, deponija),

-visoki troškovi izvlačenja sirovine sa deponija i troškovi kod obrade otpada (pranje, nečistoće),

-lokalne samouprave pomažu i podstiču sakupljanje PETa sa javnim preduzećima ili privatnim operaterima,

-sukobljavanje neformalnih sakupljača na deponijama i ulicama (ko pre otpadu)

-produžena odgovornost kompanija generatora i operateri sistema za upravljanje ambalažnim otpadom (5 operatera), uređen sistem,

-nedostatak organizovane mreže sakupljača,

-održiv sistem subvencija operaterima za tretman ambalažnog otpada i naknade JKP,

-nepostojanje registra sakupljača ambalažnog otpada,

-niski troškovi otpočinjanja biznisa, -izostanak subvencije operatera sistema za sakupljače,

-rast tržišta ambalaže u budućnosti i povećana kupovna moć stanovništva,

-razrađene tehnike prevare kod prodaje sekundara ( kamen, cigle u baliranim količinama),

-obaveznost države za ispunjenje nacionalnih ciljeva za upravljanje ambalažnim otpadom prema EU obavezama pristupanja,

-loša opremljenost sakupljača (ne poseduju prese radi smanjenja volumena ili odvajanje čepova inečistoća),

-dobre javne kampanje za reciklažu PETa, -nedostupne finasije za otpočinjanje biznisa,(niste registrovan sakupljač, biznis-plan, ugovor sa operaterom),

219 

-veliko interesovanje NGO sektora za akcije reciklaže ambalažnog PET otpada,

-paljenje ambalaže kao energenta za grejanje u neformalnim naseljima,

-naglašena aktivnost republičkog sindikata sakupljača sekundarnih sirovina za ambalažni PET otpad,

-niski Nacionalni ciljevi za smanjenje ambalažnog otpada,

-veliko interesovanje međunarodnih donatora za podršku sakupljanja i reciklaži PETa,(pomoć u opremanju sakupljača),

-reciklaža PETa korisna po životnu sredinu i štednju neobnovljivih reursa,

- mogućnost upošljavanja 200 sakupljača Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji, (Beograd 60 radnika)

3.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/Analiza papir i karton

pozitivno negativno - tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju otpadom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 88/2010), Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu (Sl. glasnik RS, br. 36/2009) i Uredbom o utvrđivanju plana smanjenja ambalažnog otpada za period 2015-2019,

-velike količine do 50.000 tona nedostaju domaćoj reciklažnoj industriji, iz godine u godinu povećava se uvoz starog papira (do 10 miliona eura godišnje troškovi uvoza),

-regulativa o ambalažnom otpadu usklađena sa Direktivom EU,

-nedovoljna i nerazvijena sakupljačka mreža otkupa starog papira i kartona(procentualno 33% razvijenost mreže u Beogradu),

-izgrađeni kapaciteti za tretman otpadnog papira i kartona do 200.000 tona na teritoriji Srbije,

-nekonrolisan izvoz starog papira i kartona iz Srbije,

-najveći kapaciteti za tretman se nalaze u Beogradu, dve fabrike, (90% ukupnih kapaciteta Republike)

-niske cene otkupa sirovine od 2-4 dinara, potrebne veće subvencije sakupljačima,

--otpadna sirovina je dostupna (kontejneri, domaćinstva, prodavnice, industrijski objekti, šoping-molovi, deponija),

-visoki operativni troškovi sakupljanja za kompanije kojima je to osnovna delatnost (transport,radna snaga, mašine za presovanje),

-sakuplajači se pretežno opredeljuje za ovaj tok otpada zbog stabilnih cena otkupa,

-produžena odgovornost kompanija generatora i operateri sistema za upravljanje ambalažnim otpadom (5), uređen sistem,

-stalni rast cena otkupa sirovine od generatora otpada,

-održiv sistem subvencija operaterima za tretman ambalažnog papira i kartona i naknade JKP-a,

- sivo tržište otkupljivača, izbegavanje poreza ,

220 

-niski troškovi otpočinjanja biznisa, -nedovoljan inspekcijski nadzor, izostaje puna kontrola tokova papira i kartona,

-rast tržišta ambalaže (posebno transportne)u budućnosti i povećana kupovna moć stanovništva,

-loša opremljenost sakupljača (ne poseduju prese radi smanjenja volumena),

-obaveznost države za ispunjenje nacionalnih ciljeva za upravljanje ambalažnim otpadom prema EU obavezama pristupanja,

-razrađene tehnike prevare kod prodaje sekundara (natapanje vodom radi povećanja težine),

-veliko interesovanje NGO sektora za akcije reciklaže ambalažnog papira i kartona,

-nedostupne finansije za otpočinjanje biznisa,(niste registrovan sakupljač, biznis-plan, ugovor sa operaterom),

-veliko interesovanje međunarodnih donatora za podršku sakupljanja i reciklaži papira i kartona,(pomoć u opremanju sakupljača),

-nema primarne selkcije komunalnog otpada u lokalnim zajednicama,

-korisne javne kampanje posebno u školama, -loša privatizacija i gašenje kompanija za tretman novinskog papira (dve fabrike u Čačku)

-reciklaža papira i kartona je korisna po životnu sredinu i čuvanje neobnovljivih resursa,

-složena i neodrživa procedura za skladištenje otpadnog papira i kartona u količini od 1 tone –potrebna Studija o uticaju na okolinu

-velika i naglašena aktivnost i uloga neformalnih sakupljača koji obezbeđuje 40% prikupljenih sirovina kod operatera,

-niski Nacionalni ciljevi za smanjenje ambalažnog otpada,

-uređena tenderska dokumentacija i transparentne procedure otkupa kod industrije i trgovaca,

-mogućnost upošljavanja 200 sakupljača Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji,

4.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/analiza ambalažno staklo

pozitvno negativno - tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju otpadom (Sl. glasnik, br. RS 36/2009 i 88/2010), Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu (Sl.glasnik, br. RS 36/2009) i Uredbom o utvrđivanju plana smanjenja ambalažnog otpada za period 2015-2019,

-niski Nacionalni ciljevi za smanjenje ambalažnog otpada u periodu 2015-2019 (destimulativni za sakupljačku industriju)

-regulativa o ambalažnom otpadu usklađena sa EU Direktivom,

-niske subvencije i nadoknade operaterima za tretman i JKP,

-izgrađeni kapaciteti za tretman otpadnog ambalažnog stakla do 40.000 tona na teritoriji Srbije,

-niske otkupne cene ambalažnog stakla oko 2-3 dinara/kg a visoki troškovi sakupljanja oko 5din/kg.,

221 

-Srpska fabrika stakla u Paraćinu potražuje 50.000 tona godišnje, otpadnog stakla za potrebe nove proizvodnje,

-nedovoljna obaveštenost privrednih subjekata (generatora HoReCa sektora) o zakonskoj obavezi zbrinjavanja ulja predajom na dalje postupanje ovlašćenom operateru (preko 80% ne zna za postupanje),

-otpadna sirovina je dostupna (kontejneri, domaćinstva, prodavnice, izletišta, manifestacije, deponija),

-sakupljači se teško opredeljuje za ovaj tok otpada zbog niskih cena otkupa i visokih troškova sakupljanja,

-produžena odgovornost kompanija generatora i operateri sistema za upravljanje ambalažnim otpadom(5), uređen sistem,

-nema javnih kampanja za zbrinjavanje stakla,nema lokalnih samouprava koje podstiču ovakav reciklažni biznis,

-održiv sistem subvencija operaterima za tretman ambalažnog papira i kartona i naknade JKP,

-izostanak primarne selekcije u HoReCa sektoru (pretežne količine odlaze u komunalni otpada),

-niski troškovi otpočinjanja biznisa, -upravljanje ambalažnim staklom je rizično po sakupljače zbog povreda,

-rast tržišta ambalaže (posebno staklene kao najzdravije za pakovanje) u budućnosti i povećana kupovna moć stanovništva,

-nedovoljna infrastruktura sakupljačke mreže,

-velika i naglašena aktivnost i uloga neformalnih sakupljača,

-nepostojanje registra sakupljača ambalažnog otpada,

-reciklaža otpadnog ambalažnog stakla je korisna po životnu okolinu i čuvanje neobnovljivih resursa,

-nedostaje 50.000 tona otpadnog ambalažnog stakla za potrebe domaće industrije,

-“sahranjivanje” resursa na deponije, - mogućnost upošljavanja 100 sakupljača Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji,

-uputsvo za postupanje sa ambalažnim staklom na romskom jeziku,

5.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/Analiza crni i obojeni materijali

pozitivno negativno - tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju otpadom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 88/2010), Pravilnikom o uslovimai načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina (Sl. glasnik RS, br. 55/01), Pravilnikom o uslovima i načinu sakupljanja, transporta, skladištenja i tretmana otpada koji se koristi kao sekundarna sirovina ili za dobijanje energije (Sl. glasnik RS, br. 98/10) i Pravilnikom o kategorijama,ispitivanju i klasifikaciji otpada (Sl. glasnik RS, br. 56/10),

-tok otpada sa najviše problema i velikim poslovanjem u sivoj zoni, neuređeno tržište, kupovina za keš, izbegavanje poreskih obaveza državi,

-plasirane količine na tržištu Grada Beograda oko -nedovršen model finasijskih uredbi koje prate

222 

500.000 tona/god., poslovanje u prometu sekundarnih crnih i obojenih metala,

-velik broj operatera i dozvola izdatih za ovaj tok otpada,

-neoporezovana prihod sakupljača do 1.000.000 dinara i prodaja za keš, kao izvor nelegalnih radnji,

-sakupljači se pretežno opredeljuju za ovaj tok otpada zbog stabilnih cena otkupa,dostupnosti sirovine i predvidivog posla,

-porast krađe sekundara sa javne infrastrukture i ugrožena bezbednost građana i imovine,

-velik broj sakupljača se bavi sakupljanje crnih i obojenih metala (preko 80%),

-sporost sudova u procesuiranju krivičnih dela,

-sakupljači imaju veliku ulogu u snadbevanju sekundarom operatera (preko 60% sirovine dolazi od sakupljača)

-nema registrovanih sakupljača, prodaja preko lične karte sakupljača,

-veoma izgrađena neformalna mreža i trgovina, -preko 2.000 ilegalnih otpada na teritoriji Grada Beograda

-mogućnost upošljavanja 100 sakupljača Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji,

-višemilionske štete javnih preduzeća grada zbog krađe opreme za dalju prodaju,

6.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/Analiza Elektronski i električni otpad

pozitivno negativno - tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju otpadom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 88/2010), Pravilnikom o listi električnih i elektronskih proizvoda merama zabrane i ograničenja korišćenja električne i elektronske opreme koja sadrži opasne materije, načinu i postupku upravljanja otpadom od električnih i elektronskih proizvoda (Sl. glasnik RS,br. 99/10)

-operateri za tretman elektronskog i električnog otpada otkupljuju po visokim cenama sekundar od industrije, trgovine,banaka i javnih ustanova gde cena za 1 tonu dostiže vrednost od 150 evra u javnom nadmetanju operatera,

-pretežan deo regulative usaglašen sa Direktivom EU WEEE,

-razvijeno sivo tržište otkupa za keš, krađa elektronske opreme često sa javne infrastrukture,

-velike količine električnih i elektronskih proizvoda se plasiraju na tržište Srbije (60.000-70.000 tona/god),

-nedovoljan inspekcijski nadzor nad proizvođačima i uvoznicima električnih i elektronskih proizvoda,

-izgrađeni kapaciteti za tretman u Beogradu do 15.000 tona, (1 kompanija),

-izbegavanje prijave količina električnih i elektronskih proizvoda stavljenih na tržište RS, nadležnoj Agenciji za životnu sredinu RS (oko 20% kompanija izvršava obaveze),

-sekundar ima visoku otkupnu cenu, -nedovršen IT sistem praćenja tokova otpada i plasmana proizvoda,

-veliko opredeljenje sakupljača za ovaj tok otpada zbog visokih i stabilnih cena otkupa,

-nedovoljna obaveštenost privrednih subjekata o zakonskim obavezama prema Pravilniku o električnom i elektronskom otpadu,

-primerene državne subvencije reciklažnim -visoki troškovi sakupljanja otpada, nebezbedno

223 

kompanijama, ponašanje sakupljača posebno kod rasklapanja opreme sa opasnim komponentama (brom, živa, olovo),

-porast generisanih količina u budućnosti, -nedovoljno obučeni i opremljeni sakupljači, -važna uloga sakupljača u dopremanju količina (do 30% tretiranih količina dolazi od sakupljača),

-nedovršena zakonska regulativa u tokovima kretanja otpada, i samoorganizovanja industrije (kolektivni operater i produžena odgovornost),

-javne kampanje o reciklaži WEEE, (staro za novo),

-nepredvidivo finasiranje reciklažne industrije sa velikim kašnjenjima u plaćanju do godinu dana i održivim modelom finasiranja (Fond za životnu sredinu),

-reciklaža korisna po životnu okolinu i štednju neobnovljivih resursa,

-visoka bankarska zaduženja reciklažne industrije za finasiranje sistema,

-- mogućnost upošljavanja 50 sakupljača Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji,

-duge i skupe procedure za izvoz opasnih komponenti koje se ne mogu tretirati u Srbiji,

-nema informacija na romskom jeziku o zdravstvenim posledicama nepravilnim rukovanjem električnim i elektronskim otpadom,

4. Preporuka za novo zapošljavanje

Da bi se u potpunosti implementirao Zakon o upravljanju otpadom, ,pojačao kredibilitet i kapacitet Agencije za životnu sredinu RS, obezbedio održiv i predvidiv sistem finasiranja reciklažne industrije, otpad koristio kao poluproizvod (nova vrednost), omogućila poslovna inkluzija sakupljača potrebno je:

• dosledno primenuti princip“zagađivač plaća“ i „produžena odgovornost proizvođača“ • dosledno primenuti Zakon u upravljanju otpadom i profesionalan inspekcijski nadzor,

registrovati neformalne sakupljače otpada procedurom koja se predlaže u Studiji (upis u registar preduzetnika pod šifrom delatnosti 9612 - sakupljač sekundarnih sirovina, samozaposlenje), sa posedovanjem dozvole za sakupljanje neopasnog otpada izdate od nadležnog organa za izdavanja dozvole,

• urediti tržište otpada, transparentno, konkurentno i kontrolisano od države inspekcijskom kontrolom,

• izraditi jedinstven registar sakupljča otpada dostupan na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine i kao takav dostupan generatorima otpada,

• povećati subvencije kompanijama koje rade tretman otpadnih jestivih ulja do poluproizvoda ili gotovog proizvoda,

• garantovati subvencije sakupljačima i kvartalno ih korigovati sa tržišnim kretanjima, • obezbediti dostupne izvore finansiranja za pokretanje reciklažnog biznisa (banke, fondovi..), • „redizajn“ postojeće zakonske regulativ eradi otklanjanja svih administrativnih barijera, • puna inspekcijska kontrola tokova otpada, • izvršiti obuku sakupljača za poslove sakupljanja otpada,

224 

• poreske olakšice reciklažnim kompanijama, • javne kampanje o reciklaži otpadnih jestivih ulja i korist po životnu okolinu, • primarna selekcija otpada u lokalnim zajednicama, • borba protiv sive ekonomije i nelekalne trgovine otpadom.

Prema iskazanim potrebama reciklažnih kompanija u Beogradu u 2015 po predloženoj proceduri iz Studije moglo bi se uposliti 430 radnika na poslovima sakupljanja otpada. Zelena radna mesta koja se otvaraju inkluzijom neformalnih sakupljača, korisna su za sve učesnike u procesu inkluzije i treba da budu snažno podržana od gradske uprave. Beograd je najveći resursni centar generisanja otpada, od preko 2,3 miliona stanovnika i najvećim sektorom usluga u zemlji (trgovina, zdravstvo, ugostiteljstvo...), grad sa najvećim brojem sakupljača otpada u zemlji, bez primarne selekcije otpada, bez reciklažnih kapaciteta za tretman otpada i sa vrlo neodrživom infrastrukturom. Da bi sistem kretanja otpada postao održiv, transparentan i koristan po sve učesnike u lancu on se mora portpuno transformisati uvođenjem registrovanog sakupljača kao prvog u lancu sakupljanja, sa punom inspekcijskom kontrolom tokova otpada, uređenih dokumenata, finasijskih instrumenata i dozvola za rad. Generatori otpada su dobro obavešteni o obavezama koje imaju u prijavljivanju količina generisanog otpada, angažovanju kompanija koje im pružaju ugovorne usluge zbrinjavanja ali zbog nedvoljne inspekcijske kontrole, ne izvršavaju svoje obaveze jer računaju na neefikasno sudstvo, korupciju i niske kazne koje su stimulativne za izbegavanje zakonskih obaveza. Praktično više se isplati platiti kaznu prekršajnog suda, nego biti transparentan, dostaviti podatke nadležnoj agenciji i platiti ekološku taksu za produženu odgovornost. Iz tog razloga razvijena je ilegalna trgovina otpadom, koja državi ne donosi poreske prihode a povećava nezakonite radnje kod učesnika u procesu. Studija je pretpostavila rešenja za poslovnu inkluziju sakupljača, sistemska rešenja koja dugoročno i predvidivo uređuju sistem, regulišu mehanizne i odnose među učesnicima a zelena radna mesta postaju najveći resurs za borbu protiv siromaštva i smanjenje društvenih tenzija. 4. Prikaz vrsta otpada, dozvola i statusa pravnih lica u

industriji reciklaže na teritoriji Beograda  

U završnoj analizi studije daje se prikaz/statistika dozvola za upravljanje otpadom koje izdaje Sekretarijat za životnu sredinu Grada Beograda.

VRSTA (GRUPA OTPADA) UKUPNO

KARTON I PAPIR 78 PET 7

PLASTIKA 46

225 

POLITEN 2 STAKLO 15 METAL 46

JESTIVA ULJA 5 GRAĐEVINSKI OTPAD 40

OPTAD IZ POLJOPRIVREDE 6 TONER 18 GUME 14

EEOTPAD 13 PEPEO 1

PRAVNI STATUS BROJ STRZR 22 D.O.O. 68

JKP 9 A.D. 5

UKUPNO SUBJEKATA 104

VRSTA DOZVOLE UPRAVLJANJE OTPADOM sakupljanje transport skladištenje tretman

UKUPNO 24 26 85 81 Struktura izdatih dozvola u Gradu Beogradu dokazuje da „logistički lanac“ snabdevanja otpadom i „infrastruktura otpada“ u Gradu Beogradu treba da „prepozna“ sakupljača otpada kao integrativnog faktora ukupnos sistema. PREPORUKE: • Neformalni sakupljači jesu uticajna grupa logističkog lanca sakupljanja sekundarnih sirovina,

brojna na teritoriji Grada Beograda oko 8000 lica, koja u posao sakupljanja pretežno angažuje brojne članove porodice.

• Neformalni sakupljači obavljaju poslove sakupljanja otpada bez bilo kakve registracije posla pred nadležnim lokalnim organima.

• Pretežan otpad koji sakupljaju neformalni sakupljači jeste papir i karton, PET-ambalaža i plastika, crni i obojeni materijali i elektronski i električni otpad.

• Neformalne sakupljače treba što pre integrisati u organizovan sistem sakupljača sekundarnih sirovina a pretežno zbog realizovanja poslova javno–privatnog partnerstva u upravljanju komunalnim otpadom Grada Beograda u 2015. godini. Ako se realizuju gradski planovi upravljanja otpadom, primarna selekcija otpada na mestu nastanka, reciklažna dvorišta i jačanje javne usluge, inspekcijski nadzor i kontrola, sakupljač otpada ne može opstati na tržištu ako nije integrisan u logistički lanac.

• Postojeće reciklažne kompanije visoko cene učinak neformalnih sakupljača u pribavljanju sekundarnih materijala, time smanjuju logističke troškove svog poslovanja, imaju interes da

226 

ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji angažuju sakupljače u integrisani sistem-mrežu kompanije. Za takav posao očekuju subvencije države.

• Neformalni sakupljači moraju biti registrovani procedurom koja se predlaže u Studiji (upis u registar preduzetnika pod šifrom delatnosti 9612-sakupljač sekundarnih sirovina, samozaposlenje), sa posedovanjem Dozvole za sakupljanje otpada od nadležnog organa za izdavanje dozvole i Ugovora sa ovlašćenim operaterom za tretman otpada,

• Preporučenom procedurom sakupljač postaje integrativni deo sakupljačkog lanca i može izdavati Dokument o kretanju otpada. Ovim radnjama se ostvaruje socijalna i ekonomska inkluzija najsiromašnijih stanovnika, podiže infrastruktura sistema za otpad, povećavaju količine sakupljenog otpada i smanjuje pritisak na javna davanja države za socijalne programe,

• Važeći Zakon o upravljanju otpadom odnosi se samo na pravne subjekte u upravljanju otpadom kao „igrače“ na tržištu (kompanije, samostalni preduzetnici), i zato ga je potrebno menjati u delu regulisanja statusa samostalnog sakupljača,

• Potrebno je uvođenje Registra skaupljača otpada u lokalnoj samoupravi. Sva lica koja obavljaju poslove sakupljanja otpadom dužna su da se prijave u Registar, radi evidencije i inkluzije. Drugo rešenje je da operater sistema registruje sakupljače koje obavljaju poslove na terenu za njega, vodi evidenciju o količinama i zaradama sakupljača,

• Logistički lanac sakupljanja otpada u gradu zavistan je od neformalnih sakupljača, jer oni doturaju značajne količine operaterima za tretman i zato ih treba integrisati u sistem kako bi on postao kontrolisan, održiv sa većim količinama i kvalitetnijim sadržajem otpada,

• Ignorisanje neformalnih sakupljača, njihove potrebe za preživljavanjem, „potapanjem otpada u podzemne kontejnere“ otvoriće problem socijalnih tenzija u društvu i porast protivzakonitih radnji koje su sankcionisane zakonom.

• Ambalažni otpad (staklo, limenke, papir, otpadna jestiva ulja i PET-ambalaža) iz industrije HORECA (restorani, kafei, hoteli) je dostupan resurs za inkluziju sakupljača uz primenu preporučenih sistemskih rešenja “legalizacije” malog biznisa.

• Studija preporučuje poslovnu inkluziju sakupljača u prikupljanju otpadnih jestivih ulja i otpadnog ambalažnog stakla koji su i najveći problem kod HORECA industrije. Otpadno ambalažno staklo je korisna sirovina potrebna domaćoj industriji stakla i organizovanom mrežom registrovanih sakupljača može se pokriti teritorija grada i uposliti 200 lica. Otpadna jestiva ulja su korisna sirovina, dostupna na tržištu i uz neznatna ulaganja u ambalažne sudove može se podići mreža i uposliti 20 lica.

• Oblast statusnog regulisanja “sakupljača otpada“ ugraditi u pravno-normativnu regulativu u domenu radnog prava, životne sredine i upravljanje otpadom, finansijskih i poreskih instrumenata i socijalne politike.

• Ako se sve preporučene radnje izvedu u potpunosti, stvaraju se dobre pretpostavke za punu poslovnu inkluziju sakupljača, jer u regulisanom pravno-ekonomskom statusu sakupljača oni postaju integrativni faktor logističkog lanca otpada, ovlašćeni su za izdavanje dokumenta o kretanju otpada, korisni su velikim operaterima jer smanjuju logističke troškove transporta sirovine i njihovo puno uključivanje podiže količine i kvalitet otpada.

227 

Zaključci Poslednjih godina (od 2010) u Republici Srbiji učinjen je značajan napor na planu uspostavljanja novog sistema upravljanja otpadom, donet je najveći broj propisa i za najveći broj se smatra da su usaglašeni sa relevantnim propisima EU što je i republička administracija prezentovala Evropskoj Komisiji na bilateralnom skriningu u Briselu, u novembru 2014. godine. („Potrebno je razviti i druge oblike upravljanja otpadom kako bi se deponije upotrebljavale samo u krajnjoj nuždi. Nove investicije u oblasti otpada treba da u većoj meri budu usmerene na razdvajanje i reciklažu otpada. Potrebno je brže zatvarati deponije koje nisu u skladu sa propisima i poboljšati sprovođenje zakonskih propisa o otpadu. Još uvek nije postignuto potpuno usaglašavanje sa Okvirnom direktivom o otpadu“ - Radni dokument komisije Republika Srbija Izveštaj o napretku, Brisel 2014). Procena je da će se proces pune transpozicije nastaviti ali će pitanje operativnih troškova funkcionisanja sistema predstavljati ozbiljan izazov u budućnosti te je što pre potrebno izgraditi odrziv mehanizam finasiranja. To podrazumeva i znatno ozbiljniju pripremu planova i procena finasijskih implikacija rešenja koja se predviđaju posebno u Gradu Beogradu 2015. godine i izbor modela upravljanja komunalnim otpadom i najavljenom investicijom u deponiju Vinča. Izveštaj Preporuke Evropske komisije snažno podržavaju primarnu selekciju otpada a time se otvara i pitanje neformalnih sakupljača i njihove uloge u sistemu logističkog lanca. Ako će cena usluge za odnošenje smeća u domaćinstvu biti stimulativna za one građane koji sortiraju otpad na mestu nastajanja i predaju ga javnom preduzeću ili nose na reciklažno ostrvo u kvartu postavlja se pitanje šta će se desiti sa neformalnim sakupljačima u budućnosti. Za njih će biti sve manje reciklabilnog otpada u kontejnerima, podzemnim kontejnerima nemaju pristupa, neće imati pristup reciklažnim dvorištima u gradu a moraju da žive. Zato treba otvoreno sprovoditi sistem registracije sakupljača i njihovu punu integraciju u logistički lanac kako bi preuzimali otpad na mestu nastajanja, smanjivali operativne troškove javnih kompanija i dostiglu punu inkluziju. Ako se ne dogodi proces da sakupljači budu u lancu upravljanja otpadom u Gradu Beogradu, pitanje egzistencije najsiromašnijih postaje alarmantno i nepredvidivo za budućnost i može postati okidač većih socijalnih tenzija. Proces poslovne inkluzije sakupljača je zahtevan i potrebno je redizajnirati postojeće uredbe i pravilnike o tokovima otpada. Ako se u sistemu subvencionisanja opreatera za upravljenje otpadom jasno opredeli obavezujuća visina naknade za sakupljača onda je operater sistema dužan da sav novac bez zadrške preda sakupljaču. Sada operater sistema ne može direktno finasirati individualnog sakupljača jer ne poseduje dozvolu i nije registrovan kao preduzetnik kako bi mogao primati direktno novac od operatera sistema. Isti problem je u posebnim tokovima otpada gde operater sistema koji vrši tretman otpada finasira dobavljače, male kompanije a nema direktnog finasiranja sakupljača. Tako da neformalni sakupljač sistemski nije zaštićen, ne poseduje limitiran procenat subvencije koje država daje operateru sistema a koji bi trebao da pripadne sakupljaču kao prvom u lancu. Uspešne ekološke ekonomije, primer Slovačke, u subvenciji za otpad garantuju obaveznih 60% procenata iznosa subvencije sakupljaču otpada, i taj model se pokazao uspešnim po količine i infrastrukturu a puna korist za inkluziju najsiromašnijih u društvo. PREPORUKA je da se intervencije u zakonskoj regulativi naprave u Zakonu o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom i Uredbi o visini i

228 

uslovima za dodelu podsticajnih sredstava (Sl. glasnik RS br. 88/09, 67/10, 101/10, 16/11 - dr. propis, 86/11, 22/12 - dr. propis, 35/12, 48/12 - dr. propis, 41/13 - dr. propis, 81/14 - dr. propis). Uspeh projekta pune inkluzije sakupljača, vrlo je zahtevan i složen. Zahteva puno angažovanje admnistracije u delu finasija, radnog prava, socijalne zaštite, poreza a posebno inspekcija, čija je uloga u održanju sistema od presudne važnosti. Upravljanje otpadom u Beogradu nije samo ekološka radnja, javna politika nego i razvojna, investiciona šansa za male kompanije a inkluzivno za najsiromašnije građane koji sakupljajući otpad rešavaju egzistenciju porodica. Važno je da se u procesu implementacije Plana upravljanja otpadom Grada Beograda i najavom investicija u gradsku deponiju, koji predviđa primarnu selekciju otpada dobro "izmeri" uloga sakupljača te da se sve intervencije u infrastrukturi sakupljanja (dvojni kontejneri, zelena ostrva, centri za odvojeno sakupljanje) budu integrisane i "prijateljske" po sakupljače. Samo održiv logistički lanac, transparentan i finasijski uređen može garantovati količine reciklabilnog materijala i jednake šanse svima na tržištu. U suprotnom imaćemo velike tenzije u društvu zbog nedovoljne inkluzije sakupljača i njihovo dalje udaljavanje od legalnih i legitimnih rešenja korisnih po njih i zajednicu. Zapravo, kada se u 2015. godini planira međunarodni tender za uređenje i upravljanje sanitarnom deponijom Vinča, kada se vode pregovori sa 30 svetskih kompanija a Svetska banka (IFC) daje konsultativnu podršku, vreme je da se hrabro otvori puna inkluzija sakupljača u investicioni ciklus i izradu Studije izvodljivosti. Bez njihove podrške, logističke, sakupljačke, upravljanje komunalnim i posebnim tokovima otpada, upravljanje otpadom u Gradu Beogradu može biti ugroženo u punoj implementaciji plana i obavezujućih ciljeva sakupljanja. Studija otkriva opasnost i na putu ka punoj inkluziji sakupljače jer prikupljene informacije sa terena jasno predskazuju da ogromna većina neformalnih sakupljača ne želi nikakvu vidljivost i registraciju. Razloga je više, od neposedovanja ličnih dokumenata, nepismenosti do straha od gubitka drugih socijalnih davanja države od socijalne pomoći i besplatnih obroka u narodnim kuhinjama, do besplatne struje i gasa za najugroženije koji poseduju „krov nad glavom“. Potrebno je da država zajedno sa civilnim sektorom i međunarodnim donatorima, ohrabri neformalne sakupljače da legalizuju poslove, prikažu korist za njihove porodice, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu. Sakupljače treba edukovati i obučiti veštinama za upravljanje otpadom, opasnostima posla, zdravstvene bezbednosti i bezbednosti u saobraćaju. Evropska unija je 2. jula 2014. godine prihvatila predloge koji će Evropu pretvoriti u cirkularnu ekonomiju i podstaći recikliranje u državama članicama. Ovim planovima se od Evropljana traži da recikliraju 70% komunalnog otpada i 80% ambalažnog otpada do 2030. godine te se zabranjuje zakopavanje reciklažnog otpada na deponijama do 2025. godine. Temeljna promena od linearne ekonomije ka cirkularnoj, ponovna upotreba i recikliranje postaju pravilo, a otpad se smatra delom prošlosti.

229 

Grad Beograd snažno mora da ide ka tom cilju, kako bi ekonomija bila konkurentna, štedljiva i prijateljska po životnu sredinu. Studija koju je izradio Centar za zelenu ekonomiju, daje koordinate za kretanje ka cirkularnoj ekonomiji.Vodeći posao gradske uprave, poslovnih udruženja, nevladinog sektora i kompanija, treba da bude poslovna inkluzija neformalnih sakupljača jer oni su najvažnija karika uspešnog i profitabilnog lanca otpada. Zelena radna mesta koja nastaju u upravljanju otpadom, najbrže upošljavaju siromašne, donose dobit za kompanije jer sakupljači obaraju logističke troškove sakupljanja. Sakupljači su svuda, dobro teritorijalno pozicionirani, blizu otpada i mestu njegovog nastajanja.Najskuplja sekundarna sirovina je ona koja se vadi na deponijama, smetlištima, jer takva višestruko povećava troškove operatera za tretman jer su vanredni troškovi obrade od deponijskih nečistoća.Za uspeh posla poslovne inkluzije, sakupljač mora biti regisrovan, obučen za izdavanje Dokumenta o kretanju otpada i kao takav profesionalni servis kompanijama ili HoReCa sektoru koje generisane dnevne količine otpada predaju na dalje postupanje registrovanom sakupljaču.Takva „win-win“ organizacija garantuje stabilnost sistema sakupljanja otpada u gradu Beogradu, povećane reciklabilne i korisne sirovine, smanjenje pritiska na deponovanje, štednju resursa i dobit po životnu okolinu i socijalnu egzistenciju sakupljača. Upravljenje otpadom, a naročito sakupljanje i razvrstavanje otpada je ekološko, ali i ekonomsko pitanje u kojem leži veliki potencijal. Sve veći broj zemalja poduzima aktivnosti kako bi se ubrzala ova tranzicija, razvijaju strategije i aktivnosti „zelene ekonomije”, kako bi se podstaknuo veći ekonomski rast i stvaranje radnih mesta, zaštita životne sredine i socijalna inkluzija. Stoga, jedna od mogućih, potrebnih starategija razvoja Srbije je koncept: „Zelena ekonomija.” Srbija godisnje gubi preko 50 miliona dolara u deponije smetlišta jer nema održiv sistem primarne selekcije otpada, kvalitetnu infrastrukturu i efikasan i profesionalan servis, uslugu koja je velikim delom u javnim državnim preduzećima. Za transformaciju ka zelenoj ekonomiji ključno je nekoliko sektora: poljoprivreda, šumarstvo, energetika, industrija, reciklaža, energetski efikasno građevinarstvo, saobraćaj.

Primena koncepta „Zelena ekonomija” u Republici Srbiji zahteva sprovođenje strateških dokumenata u relevantnim sektorima, koja se odnose i na:

• harmonizaciju socio-ekonomskog razvoja sa politikama Evropske unije u oblasti efikasnog korišćenja prirodnih resursa i upravljanja otpadom;

• unapređenje socijalne uključenosti i smanjenje siromaštva; • jačanje i podršku sektoru životne sredine (uključujući promovisanje investicija u

infrastrukturu koja podržava sve aspekte održivog razvoja, od otvaranja novih radnih mesta do zaštite životne sredine).

230 

Literatura Strategija  upravlјanja  otpadom  za  period  2010–2019.  god  (Službeni  glasnik  RS,  br.  29/10  od 

02.05.2010.) Zakon o upravljanјu otpadom (Službeni glasnik RS, br. 36/09 od 15.05.2009.), Zakon o izmenama i dopunama

zakona o upravljanјu otpadom (Službeni glasnik RS, br. 88/10 od 23. 11.2010.) Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu (Službeni glasnik RS, br. 36/09 od 15. 05.2009.) Pravilnik o dokumentu o kretanju otpada (Službeni glasnik RS, broj 114/13) Pravilnik o dokumentu o kretanju opasnog otpada (Službeni glasnik RS, broj 114/13) Pravilnik o obrascu zahteva za izdavanje dozvole za skladištenje, tretman i odlaganje otpada (Službeni glasnik

RS, br. 72/09 od 03.09. 2009.) Uredba o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i

vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavlјanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade (Službeni glasnik RS, br. 54/10. od 04.08. 2010.)

Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavlјanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade (Službeni glasnik RS, br. 86/11. od 18.11. 2011.)

Uredba o dopuni Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i vrsti Proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavlјanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade ("Službeni glasnik RS", br. 15/12. od 02.03. 2012.)

Pravilnik o sadržini i izgledu dozvole za skladištenje, tretman i odlaganje otpada (Službeni glasnik RS, br. 96/09 od 23.11.2009.)

Pravilnik o metodologiji za prikuplјanje podataka o sastavu i količinama komunalnog otpada na teritoriji jedinice lokalne samouprave (Službeni glasnik RS, br. 61/10 od 31.08.2010.)

Pravilnik o sadržini potvrde o izuzimanju od obaveze pribavlјanja dozvole za skladištenje inertnog i neopasnog otpada (Službeni glasnik RS, br.73/10 od 12.10.2010.)

Pravilnik o načinu skladištenja, pakovanja i obeležavanja opasnog otpada (Službeni glasnik RS, br.92/10 od 05.12.2010.);

Pravilnik o sadržini, načinu vođenja i izgledu Registra izdatih dozvola za upravlјanje otpadom (Službeni glasnik RS, br.95/10 od 17.12.2010.)

Pravilnik o obrascu dnevne evidencije i godišnjeg izveštaja o otpadu sa uputstvom za njegovo popunjavanje (Službeni glasnik RS, br.95/10 od 17.12.2010.)

Pravilnik o uslovima i načinu sakuplјanja, transporta, skladištenja i tretmana otpada koji se koristi kao sekundarna sirovina ili dobijanje energije (Službeni glasnik RS, br.98/10 od 24.12.2010.)

Pravilnik o sadržini i načinu vođenja Registra izdatih dozvola za upravlјanje ambalažnim otpadom (Službeni glasnik RS, br.76/09 od 16.09.2009.)

Uredba o utvrđivanju Plana smanjenja ambalažnog otpada za period od 2010. do 2014. godine (Službeni glasnik RS, br.88/09 od 28.10.2009.)

Pravilnik o obrascima izveštaja o upravlјanju ambalažom i ambalažnim otpadom (Službeni glasnik RS, br.21/10 od 06.04.2010.)

Zakon o klasifikaciji delatnosti ('Službeni glasnik RS, br. 104/2009) Zakon o privrednim društvima (Sl. glasnik RS, br. 36/2011, 99/2011 i 83/2014 – dr. zakon) Lokalni plan upravlјanja otpadom Grada Beograda 2011–2020. Izveštaj o upravljanјu ambalažom i ambalažnim otpadom u 2013. godini – Agencija za zaštitu životne sredine; Registri – Baze podataka izdatih dozvola za upravljanje otpadom, Republika, Beograd. Nacionalna strategija za unapređivanјe položaja Roma – Dekada Roma 2005–2015. godine. .

231 

 

04 Ambijentalna ekologija

232 

233 

Ekonomija resursa Koheziranje i homogenizacija kapaciteta i potencijala prirodnog kapitala

Zlatko Dragosavljević Prirodni resursi U savremenoj ekološko-ekonomskoj misli identifikovane su egzistencijalne funkcije prirodne sredineF

9F

posebno funkcije prirode kao izvora života. Čovek je subjekt i objekt planete Zemlje koja je neodvojivi deo biosfere i predstavlja naše jedino izvorište života. Prirodni faktori se dele na prirodne uslove i prirodne resurse. Resursi su u široj odrednici ekološki pojam sa osnovnim atributom datosti nasleđene životne sredine. U tom smislu pojam resursa ne implicira nužno, u celosti, sadržaj ekonomske kategorije. Pojam resursa podrazumeva energiju, materiju ili informaciju koji su proizvedeni van datog ekonomskog sistema (preduzeća, regiona ili države) i služe kao njegov osnovni materijal (input) za preradu ili transformaciju. Resursi se jednostvnije mogu definisati kao – prirodni materijali koji omogućavaju razvoj društva i opstanak civilizacije. Pod resursimaF

10F se obično podrazumevaju materija koje su u prirodnom kružnom toku, u

međuvremenu, postali osnov industrijske proizvodnje poslednjih dvesta godina, jer, „Ljudski soj... ne zadovoljava se s onim što nalazi već stvara novo, ne ograničava svoju delatnost na njene fiziološke mogućnosti već umnožava do beskraja svoje telesne snage. Tako mu je moglo uspeti da razori ravnotežu prirode i to veoma brzo“F

11F pa i kapacitete i potencijale prirodnih resursa.

Veći broj stanovnika znači veće korišćenje zemljine površine i zemljinih resursa. Pod resursima se podrazumijeva ono što ljudi uzimaju iz prirodne sredine za zadovoljenje svojih potreba. Aspekti korišćenja resursa; ekonomski, ekološki, tehnološki, biološki, građevinski. Veći broj stanovnika znači veće korišćenje zemljine površine i zemljinih resursa. Pod resursima se podrazumijeva ono što ljudi uzimaju iz prirodne sredine za zadovoljenje svojih potreba. Aspekti korišćenja resursa; ekonomski, ekološki, tehnološki, biološki, građevinski. U najopštijem određenju resurse možemo definisati kao prirodnu datost, nasleđe materijalnih dobara sa ljudskog stanovista prirodnog okruženja biološkog, klimatskog, rudnog, mineralnog, šumskog i hidrološkog karaktera. Resursi u široj odrednici su par exelence ekološki pojam, sa osnovnim atributom datosti nasleđene životne sredine.Tehnološki, ekonomski i saznajni razvoj ljudske zajednice vrši diferencijaciju prirodnog kapitala na ekonomske resurse i rezerve kao potencijal prirodnih dobara                                                             9Prema D. Pearc-u to su četiri funkcije prirodne sredine: priroda kao izvor prirodnih resursa (sirovina) za proizvodnju ekonomskih dobara; priroda kao opšta deponija (sav otpad završava u prirodnoj sredini); priroda kao izvor prirodnih dobara(pejsaži, prirodne lepote, brojni ekosistemi) i priroda kao izvor života. 10 Engleska reč „Resources“ sa prefiksom „re“ stvara utisak kao da se materija stalno obnavlja 11Fransoa de Kloze, prema: Grul - Jedna planeta je opljačkana, Prosveta, Beogrda, 1975, str. 65

234 

pogodnih za transfer u robna dobra (proizvode ili usluge). Saglasno tome nužno je u definisanju differentia-e specifica-e između sadržaja odrednice „prirodnog kapitala." Prirodni resursiF

12F su svi potencijali, materijalna ili prirodna dobra koja čoveku mogu biti od koristi.

Prirodni resursi predstavljaju uslova za razvitak industrije jedne zemlje, ali ima i suprotnih primera (Japan). U prirodne resurse (potencijale) ubrajamo: sunce, zemlju, vodu, rude, nemetale, ugljeve, naftu, gas, zemljište, šume... Reljef i klima predstavljaju prirodne uslove, a ne potencijal. Prirodna dobra koja se ne koriste predstavljaju rezerve, odnosno potencijalne resurse. Raspoloživost, kvalitet i struktura privrednih resursa (materijalni, ljudski, prirodni) pored prirodnih (zemljište, voda, klima, šume, biljni i životinjski svet i društvenih (politički, privredni sistem) deluju na ekonomski rast i razvoj jedne nacionalne ekonomije.

Slika 1: Faktori razvoja ljudske zajednice

Grafički prikaz slikovito prikazuje značaj prirodnih resursa u razvoju jedne zajednice: značaj prirodnih resursa za privredu jedne zemlje uslovljen je stepenom njene ekonomske i tehnološke razvijenosti, obeležjima privredne strukture, mestom date ekonomije u međunarodnoj podeli rada , kao i nizom strategijskih i političkih faktora koji opredeljuju razvojnu orijentaciju domaće prirodno-sirovinske proizvodnje.F

13 Uprošćeno, postoje dva stanovišta prirodnih resursa: - u uslovima oskudice sirovina i energije dolazi do povećanja značaja prirodnih resursa. Kad se

nacionalna privreda nađe u izolaciji, značaj prirodnih resursa dolazi do izražajaF

14F;

- nedostatak prirodnih faktora ne utiče na ekonomski rast, a zemlje koje oskudevaju u prirodnim faktorima izvoze industrijska dobra, dok uvoze sirovine.F

15                                                             12Termin je prvi put, široj publici, objavio E.F. Schumacher70-ih godina 20. veka, pod nazivom Small is Beautiful. 13 Prezentacija „Važnije karakteristike SCG“, Ekonomski fakultete Univerziteta u Beogradu 14 Slučaj sa našom zemljom pod sankcijama koja se, zahvaljujući sopstvenoj prirodno-sirovinskoj bazi oduprla totalnom ekonomskom krahu 15 Japan se smatra čudom sadašnjice: ima pristup pomorskim putevima i niske transportne troškove, ali ne poseduje rudna blaga niti ima obradivog zemljišta.

235 

Sedamdesetih godina prošlog veka, ne bez razloga, javila se bojazan da će se brzo iscrpeti neobnovljivi prirodni resursi, pre svih strateški, kao što su fosilna goriva, pre svih. Naime, ogromne razmere korišćenja prirodnih resursa kao i povećanje deficita energetskih izvora doveli su do izmene značaja tradicionalnog ekonomskog rasta.F

16 Mineralni resursi su razvojna pretpostavka privrede i odlikuju se najvećim stepenom povezanosti sa industrijom i njenim proizvodnim tehnologijama. Doduše, smanjenje transportnih troškova učinilo posedovanje mnogih energetskih i mineralnih sirovina sve manje važnim (Švajcarska, Japan, Island i Novi Zeland). Prirodni resursi životne sredine, ekosistemi, retke biljne i životinjske vrste, prirodni spomenici mogu se definisati kao prirodna dobra ili “prirodni kapital”. Upotreba navodnika kod pojmovnog određenja sintagme “prirodni kapital“ uzrokovana je potrebom pravljenja razlike u odrednici kapital.F

17 Klasifikacija prirodnih resursa

Klasifikacija resursa se izvodi, kako smo napred ukazali, iz njihove trajnosti i funkcionalnog toka. Sa aspekta održivog razvoja i racionalnog korišćenja prirodnih resursa, svrsishodna je njihova podela na iscrpljive i neisrpljive, pri čemu se iscrpljivi dele na obnovljive i neobnovljive.

Tabela 1: Klasifikacija resursa Obnovljivi resursi resursi koji su prirodno samoreprodukujući (flow resources) i u njih spadaju

biljne i životinjske vrste, dakle -živa priroda; Neobnovljivi resursi prirodno dati (stock resources), ali nisu samoreproduktivnim, odnosno

predstavljaju one delove prirode (mineralne sirovine) koji nakon ekspioatacije ne mogu biti obnovljeni bilo samoregulacijom prirode, bilo ljudskom ciljnom aktivnošću – metalni minerali, nemetalni minerali, fosilna goriva

Kontinuelni resursi (continuous)

raspoloživi nezavisno od bilo kakve ljudske aktivnostii, čija je karakteristika permanentnost prisustva u šta spadaju sunčeva energija, vetar, gravitacija, svež vazduh, plodno zemljište, biljke i životinje Neiscrpljivi resursi su trajni tj.kontinuelni resursi koji su nezavisni od ljudskih aktivnosti već su trajno prisutni (sunčeva energija ,vetar, gravitacija ...

Namena resursa resursi za rudarstvo i energetiku (zlato, voda, ugalj) resurse za proizvodnju energije (nafta, voda, ugalj, sunce, vetar) resurse za poljoprivredu (zemlja) resurse za stočarstvo (livade, pašnjaci) resurse za lov i ribolov (reke, jezera, šume)

                                                            16 Jedna grupa ekonomista smatrala je da treba odustati od rasta i očuvati prirodu, a pri tome imati prostu ili čak umanjenu reprodukciju. Drugi su smatrali da treba nastaviti rast i zaoštravati ekološku situaciju, a treći da treba menjati pristup strategije rasta i obezbediti njegovu kompatibilnost sa zaštitom prirode. 17Dinstikcija je sadržana u diferencii specifici upotrebe kategorijalnog aparata i pojma kapital u klasičnom ekonomskom smislu u odnosu na „priorodni kapital“ koji ne mora nužno biti pretvoren u robu ili novčani oblik (Videti: Božo Drašković, Ekonomija prirodnog kapitala, Ekonomski institut, Beograd, 1998, Beograd, str 9)

236 

Standardna, podela resursa na obnovljive i neobnovljive polazi od stanovišta njihovog nastanka, odnosno od podele na živu i neživu prirodu. Polazište klasifikacije je utemeljeno u odgovoru na pitanje mogućnosti ili nemogućnosti samoobnavljanja resursa. Obnovljivi resursi obuhvataju biljne i životinjske vrste, kao i kontinuelne resurse, a njihov kvantum i uzajamna funkcionalna veza je podložna rastu ili opadanju kvantiteta i kvaliteta. Neobnovljivi resursi kao zatečeni stok mineralnih sirovina, fosilnih goriva i površine zemlje u obratnoj su srazmeri sa njihovim korišćenjem. Intenzitet eksploatacije i degradacije permanentno umanjuje raspoloživi stok ovih resursa. Prirodni resursi, podvrgnuti ekonomskoj oceni upotrebljivosti za proizvodnju, postaju faktor proizvodne korisnosti ili sirovina. Navedeno podvrgavanje oceni proizvodne korisnosti resursa ključna je tačka prelaza segmenata prirodnog kapitala u faktor proizvodnje i njegovo razmatranje kroz prizmu kategorijalnog aparata i zakonitosti kojima se služi ekonomska nauka. Tržište i njegova alokativna i vrednosna funkcija postaju jedini kriterijum razmatranja, pa se dolazi do pitanja nacina formiranja cena sirovina - ekonomski upotrebljivih resursa. Naime, cena prirodnih resursa formira se kao i cene ostalih faktora proizvodnje - funkcionalnim odnosom faktora ponude i tražnje.Ograničenost ponude resursa uz kontinuiranu tražnju za njima, treba da deluje na rast cena resursa, do granice ekonomske isplativosti, i na kratak i na dugi rok. I obrnuto, pri smanjenju tražnje za resursima, uz konstantnu ponudu, dolazi do pada cena resursa, do granice ekonomske isplativosti. Dakle, ekonomska neisplativost eksploatacije resursa vodi očuvanju dela prirodnog kapitala, kao opšteg dobra čovečanstva. Ekonomska neisplativost je promenljiva kategorija i ne zavisi samo od raspoloživosti nekog resursa već i od napretka nauke i tehnologije. Primer Si, Li sa jedne strane ili kaučuk, prirodna šalitra sa druge.

Slika 3: Tipovi materijalnih resursa

237 

Resursi su širi pojam od pojma rezerve i predstavljaju prirodnu datost dobara žive i nežive prirode – to je stok iskustveno upotrebljivih materija i njihovih funkcija upotrebljivih za čovekovu ekonomsku aktivnostF18F. Rezerve su, dakle, uža kategorija sirovina, to je ocenjeni i tačno procenjeni deo sirovina u ekonomskom i tehnološkom smislu. Sirovine su onaj deo prirodnih resursa koji se može koristiti u tehnološke i ekonomske svrhe, to je iskoristivi deo resursa. Ukupna svetska ponuda resursa kao što su nafta, ugalj, bakar i drugi iscrpljivi resursi ne može se uvećavati. Eksploatacija neobnovljivih resursa smanjuje njihovu količinu za korišćenje u budućnosti. Rast cena bi trebalo da odražava deficit resursa uz pretpostavku delovanja perfektnog tržišta. Međutim, empirijski se pod uticajem faktora tehnoloskog razvoja, otkrivanja novih lezišta i eksploatacije manje rentabilnih nalazišta povećava njihova ponuda što dovodi do ravnotežnih nivoa cena ponude i tražnje. Naučno-tehnički progres delimično doprinosi zameni korišćenja pojedinih sirovina, ali ne i ukidanju njihovog korišćenja. U slučaju neobnovljivih resursa teorijski pretpostavljena mogućnost potpunog iscrpljivanja dovodi do prestanka važenja resursa kao ekonomske kategorije. Međutim, sa stanovišta ekologije, kod iscrpljenosti resursa, (na primer površinskih kopova rude boksita ili uglja). Napušteni prostori gube apsolutnu vrednost, ali ne i definitivnu pozitivnu vrednost kapitala prostora. Sa stanovišta ekoloških kriterijuma vrednovanja i neekonomske korisnosti, ili korisnosti životne sredine, prirodni resursi bez obzira na njihovu obnovljivost ili neobnovljivost kao uslova života, treba da imaju konstantnu, nezamenjivu vrednost za održavanje i produženje života na planeti. Specifičan je slučaj kod obnovljivih, samoreproduktivnih resursa, na primer šuma i njihova eksploatacija postaju par excelence ekološko pitanje i to kako sa stanovišta sanacije napuštenih ležišta, tako i sa stanovišta rešavanja dugotrajnih negativnih uticaja deponovanog otpada: pošumljavanje jalovišta i deponija pepela je od velikog značaja za životnu sredinu. Iz ovoga sledi da će konačnom eksploatacijom pojedinih neobnovljivih resursa doći do deficita sirovina za industrijsku proizvodnju, koji će uticati na usporavanje ekonomskog rasta. Sa aspekta ekonomske analize prirodni resursi, obnovljivi ili neobnovljivi (postoje i uslovno obnovljivi resursi, recimo poljoprivredno zemljište, ako se njim loše gazduje može postati neplodno, kontanimirano ili pustinjsko i to onda nije više obnovljiv resurs), tretiraju se kao bilo koji drugi faktor proizvodnje i, saglasno takvom pristupu, njihova cena se definiše odnosom ponude tražnje na tržištu, kao regulatoru cena. Vrednost resursa je de facto u ovom slučaju ekonomska kategorija i zavisi od marginalne ponude i tražnje datog resursa. Navedeni pristup pitanje odnosa vrednosti i cena postavlja u ravan dinamičke ekvivalencije i to tako da je cena iskaz vrednosti, a vrednost ima svoju meru u ceni.

                                                            18Da bi postao resurs materijal ili objekat moraju biti podvrgnuti čovekovoj oceni i imati vrednost (John Blunden, Mineral resorces and their management, London, 1985.)

238 

Upravljanje prirodnim resursima Mineralne sirovine su neobnovljivi resursi, a njihova eksploatacija izaziva veliko zagađenje životne sredine. Čime se otvarajau nova, nužna područja upravljanja prirodnin resursursima u svetlu novonastalih okolnosti - povećana eksploatacija i devastacija životne sredine. Kao najbolju ilustraciju uzimamo primer bakra. Trend porasta eksploatacije mineralnih sirovina je izražen u drugoj polovini XX veka.Tendencija se nastavlja, a rezerve prirodnih resursa se smanjuju. Ruda je sve siromašnija, manji je sadržaj metala u rudi za šta je najbolji primer RTB Bor i rude bakra: 1905. godine r = 6,5% a danas r = 0,38% ( r = srednji sadržaj metala u rudi). Uz to, javlja se velika količina jalovine, koja je stalno izložena uticaju vetra i vode čime se stvaraju veliki zagađivači. A potrošnja bakra ne jenjava.F19F Od ukupne potrošnje bakra, 40% je u građevinarstvu, 25% u proizvodnji kablova, 15% u auto industriji. Uzeli smo bakarF20F kao karakterističnog zagađivača bez kojeg inače ne bi mogla da funkcioniše, dobrim delom, savremena civilizacija. Drugi veliki zagađivač su i termoelektrane (ugalj) zbog odlaganja pepela (kod prerade lignita pepeo je i do 35%) a javlja se sumpor koji u nedopustivo većim količinama - što je ujedno i za naš rad predmet istraživanja –prouzrokuje narušavanje zdravlja živih bića i uopšte, utiče na deregulsaciju živog sveta. Treći veliki zagađivač je, opet, fosilno gorivo - proizvodnja i transport nafte i sagorevanje nafte u procesu proizvodnje. Naravno, tu je i savremeni ekološki problem izazvan euforijom potrošačke civilizacije – komunalni otpad.F

21 Eksplozija rasta i jačanje potencijala finansijskog tržišta uslovljeni su procesom deregulacije nacionalnih tržišta, internacionalizacijom kapitalnih tokova, razvojem informacione i telekomunikacione tehnologije. To je izazvalo usložnjavanje aspekata eksploatacije prirodnih neobnovljivih resursa sa mnogim pitanjima, a naročito socijalnim problemima. VODA je sledeći resurs koji postaje palnetarno pitanje biti ili ne biti. Ukupna količina vode na planet iznosi 1386 mil. m³. Na okeane otpada 96,5%. U kori Zemlje ima 1,1 – 1,4% vode. Sve ostalo je slana voda. Od ukupne količine slatke vode na planeti 69% se odnosi na lednike. Jedino je Libija rešila problem slatke vode za narednih 150 godina, tako što je slatku vodu sa dubine od 5-7 km ispod peska izvukla na površinu i „velikom veštačkom rekom“ doprema je na udaljenost od preko 4.000 km. „Granice rasta“ (1971) – eksponencijalni rast čak i pri stopama od 3-4% godišnje udvostručuje BDP svakih 20 godina, uz naglo uvećanje razmere eksploatacije prirodnih resursa.F

22                                                             19Primer potrošnje bakra godišnje je: razvijene zemlje oko 6,3 kg/po glavi stanovnika srednje razvijene zemlje oko 2,5 kg/po glavi stanovnika; nerazvijene zemlje okko 0,3 kg/po glavi stanovnika; prosek SVET oko 2,1 kg/po glavi stanovnika 20Stanje i perspektive eksploatacije bakra (Cu): godišnja stopa rasta potrošnje je 3,4%; ako se troši kao i do sada svetske rezerve bakra će potrajati još 24 godine; ako bi se preradom jalovine uštedelo oko 10% rezerve bi potrajale još 76 godine; aki bi se još 50% dobilo iz reciklaže, rezerve bi potrajale još 95 godina. 21 Komunalni otpad je u porastu: SAD 2,2 kg po stanovniku; EU 1 kg; Srbija 0,6 kg; Indija 0,4 kg. Doduše, u visoko razvijenim zemljama komunalni otpad se koristi kao energetsko gorivo. Problem kod reciklaže je što se ona može primeniti određeni broj puta, a nakon toga se materijal mora oplemeniti originalnom sirovinom. 22www.rgf.bg.ac.rs

239 

Slika 4: Međusobna povezanost problema životne sredine i resursa sa socijalnim problemima

Industrijska revolucija je omogućila korišćenje novih izvora energije: energija vodene pare, vodna snaga, gas i nafta, električna energija, atomska energije. To ne znači da čovek vlada prirodom, samo upoznaje njene zakone (nužnosti). Svetska privreda, struktuirana na određeni način, ne može da nastavi da se razvija dugo, ako ekosistem, od kojeg zavisi, nastavi da se pogoršava istim tempom. U poslednjih 30 godina XX veka potrošnja drveta je povećana 4 puta, hartije, 8 puta, žita 3 puta, goriva 5 puta, ulov ribe 6 puta, a zagađivanja vode i vazduha su povećana nekoliko puta. Odnos ponude i potražnje rešava optimalnu količinu korišćenja prirodnih resursa na šta utiče: smanjenje rezervi ograničenog resursa, povećanje retkosti, tj. cene, racionalnija potrošnje. Cena dostiže nivo koji dovodi do profitabilnosti eksploatacije alternativnog resursa sličnih osobina , pa novi, obilniji resurs potiskuje prethodno dominantni, skuplji i ekološki štetni resurs. Cena postaje pokazatelj retkosti: tako je relativna retkost - apsolutna retkost ponderisana troškovima eksploatacije. Iz tih razloga optimalna eksploatacija traži određene vremenske horizonte (rudnu rentu), jer diskontovanje ne daje rezultate.

240 

Navodna "ugroženost" planete uzima se kao izgovor za vođenje vrlo štetočinskih ekonomskih politika, koje uništavaju ekonomski razvoj i slobodu. Siromašni mnogo više zagađuju od bogatih, to pokazuje i ova poznata Kuznjecova kriva, a "ekološke" politike teže da siromašne zadrže u siromaštvu, pa stoga imaju direktno suprotne ciljeve od onih koje proklamuju.

Korekcija tržišnog rešenja postiže se razdvajanjem privrednog i društvenog razvoja od stalnog povećanja potrošnje prirodnih dobara

Sika 5: Ekološka Kuznjecova krivaF

23F

Industrijsko društvo koje tehnološki napreduje obavezno će biti drugačije. Prvo, ključni resursi koji utiču na visoke cene i tako stvaraju bogatstvo nisu fiksni kao zemlja, već su promenjivi - veštine radnika i inženjera, energija i iskustvo preduzetnika, kao i mašine i zgrade, predstavljaju stvari koje mogu biti umnožene. Kao rezultat toga, visoke cene za oskudne resurse ne vode ka nuli ili negativnom rezultatu političkih igara transfera već ka pozitivnim rezultatima ekonomskih igara treniranja još više radnika i inženjera, obrazovanja novih preduzetnika i menadžera i investiranja u nove mašine i zgrade. Drugo, demokratska politika balansira tržište. Vlada obrazuje i investira, povećavajući ponudu i smanjujući premiju koju su zaradili obučeni radnici, kao i smanjujući stopu povraćaja od fizičkog kapitala. Ona takođe obezbeđuje socijalno osiguranje oporezujući prosperitetne i preraspodeljujući dobiti manje srećnima. Ekonomista Sajmon Kuznjec predložio je oštri rast nejednakosti odmah posle industrijalizacije, ali je poverenje u "Kuznjecovu krivu" brzo opalo. Socijal-demokratske vlade bile su u defanzivi prema onima koji tvrde da preraspodela bogatstva iziskuje preveliki trošak za privredni rast i nisu mogle da ubede glasače da finansiraju još jednu masovnu ekspanziju višeg obrazovanja. Prirodni kapital U poplavi analitičkih otkrića i predskazanja, uspona i padova savremene ekonomije, jedno je nesporno, a to je da je na sceni globalna kriza virtuelnog (finansijskog) kapitala. Naprosto, ovo je pravi trenutak da se osvetli ono što je bilo potisnuto, što nije bilo smatrano tako ključnim i time ostalo                                                             23 Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju i bivši je pomoćnik sekretara Trezora SAD 

 

241 

prenebregnuto! To je sasvim suprotno od virtuelnog: realni kapital, pozitivan sam po sebi, definitivno uslovan i ključan faktor razvoja. Upravo radi se o PRIRODNOM KAPITALU kao novorazotkrivenom težištu savremene ekonomije, koja je suočena sa granicama naduvavanja tržišta kao „krvotoka“ sistemskih opcija održanja i uzdizanja čovekovog sveta. Sa tog pitanja (bilo da je aspekt, faktor, suština, težište ili nešto drugo) sada se skidaju „purpurni ogrtači“ i „crne mantije“

N I J E O D R Ž I V

Porast ljudskih resursa podstaknut

siromaštvom

Kvantitativnopovećanje infrastrukture

PRIRODNI KAPITAL

Ljudski kapital

Obnovljiviprirodni resursi

Ograničeniprirodniresursi

SVI KAPITALIvezani su s prirodom

Infrastrukturnikapital

Slika 6: Kapital vezan sa prirodom

Tradicionalni pristup ekonomske teorije svodi pojam kapitala na faktore proizvodnje: kapital, rad, zemlju, sirovine. Kapital je privredni resurs i obuhvata u najširem smislu fizički kapital (materijalne inpute u proizvodnju), finansijski kapital (novac i vrednosni papiri), ljudski kapital (investicije, znanje i obrazovanje) kao i prirodni kapital (koji se poistovećuje sa zemljom.F

24F Razmatranje kako po svom

značaju tako i po metodološkom postupku složene i za budućnost Planete izuzetno važne problematike neobnovljivih prirodnih resursa kao kičme problema koji razmatramo, ne možemo da shvatimo bez razumevanja neobnovljivih resursa kao izuzetno značajne ekonomske kategorije, kapitala. Naime, bez stavljanja u širi kontekst neobnovljivih prirodnih resursa, sužen je i onemogućen postupak vrednovanja neobnovljivih prirodnih resursa. Postoji jasna razlika između oblika kapitala, odnosno proizvodnih faktora koji su dar prirode, dakle prirodna datost, od oblika kapitala koji su nastali kao stok kumulirane i stvaralačke aktivnosti ljudskog bića. Datost prirodnog kapitala kao opšteg imetka ili stoka nasleđenih dobara čovečanstva sa razvojem ekonomske, a time i tehnološkea ktivnosti čoveka istorijski dobija promenljivu funkciju iz prirodnog kapitala u resurse. Dakle, pod pojmom resursa treba razumevati ekonomski transferabilan (prerađen) prirodni kapital ili preciznije ona prirodna dobra koja ljudsko biće, na datom nivo                                                             24 Draganac Dragana, Milošević Milena: Prirodni resusrsi i uslovi, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001 (www.ekof.bg.ac.yu)

242 

utehnološke i ekonomske organizacije, može transferisati u oblik proizvoda ili usluge i, prema tome, staviti ga u ekonomsku funkciju. Nafta, pojedine vrste minerala, određena rudna bogatstva s početka prošlog veka bila supotpuno neupotrebljiv adobra - prirodni kapital. Dakle, nisu imali obeležje ekonomskih resursa. Tek sa fundamentalnim, pa zatim i primenjenim istraživanjima i otkrićima, na primer, nafta postaje ekonomski upotrebljivo fosilno gorivo, pa prema tome i ekonomska kategorija: energent, sirovina, roba, bogatstvo, resurs odznačaja za razvoj. Jednom podvrgnut bilo koji segment prirodnog kapitala direktnoj ili indirektnoj ekonomskoj aktivnosti, paprema tome i potrošnji postaje u ekonomskom smislu resurs, odnosno, faktor ekonomske aktivnosti proizvodnje, prerade i potrošnje. Imajući u vidu izloženo može se definisati sledeća trijada „raspadanja" opšteg/zajedničkog dobra kakav je prirodni kapital:

resursi rezerve Prerada prirode (stok roba i usluga i njihova potrosnja).

Amortizacija prirodnog kapitala

S obzirom na to da čovek svojom organizacijom, privrednom, tehnološkom, te otuda ekonomskom aktivnošću vrši intervenciju u prirodnu datost životne sredine, menjajući njen prirodni poredak, on istovremeno, na jednoj strani, vrši poremećaj u funkcionalnim vezama ekosfere kroz izdvajanje, ili enormno korišćenje i preradu segmenata prirodnog kapitala i, na drugoj strani, deponuje nusprodukte (zagadenja) sopstvene aktivnosti u sam prirodni poredak životne sredine. Prirodni resursi su Hprirodni kapitalH pretvoren u HproizvodneH jedinice koje ulaze u proces Hinfrastrukturnog kapitala H. Prirodni kapital je izvor i faktori koji učestvuju u kreiranju vrednosti i društvenog bogatstva.

Koristiti znači gubiti, ali i – koristiti znači čuvati

Slika 7: Prirodni kapital

Izuzetno je prisutna zabluda o odnosu stvorenog i prirodnog kapitala – odnosno da su stvoreni kapital i njegova vrednost sami po sebi dati i autonomni u odnosu na prirodne vrednosti.

243 

Kako utvrditi sadašnju vrednost rudnika i ležišta koja će se eksploatisati u budućnosti je metodski postupak koji je razvijen izračunavanjem sadašnjih vrednosti budućih prihoda. Odgovor nam je dat Hoskoldovom formulom kao metodologijom za procenu vrednosti resursaF25F. Ova formula izražena je na sledeći način: Pv=A/(r+n) gde je Rn-1 Pv – sadašnja vrednost budućih prihoda A – godišnji iznos profita r – normalna interesna stopa kao premija na rizik n – broj godina eksploatacije, odnosno ostvarivanja profita R=(1+r)Iz ove standardne formule razvijene su formule za svođenje budućih prihoda na sadašnju vrednost Međutim, ponuđeni postupak ima veliki problem koji se otvara prilikom primene na dohodak koji ostvaruje „prirodni kapital“, odnosno dohotke koji izvorište imaju u eksploataciji obnovljivih i posebno neobnovljivih resursa. Tragiku neobnovljivih prirodnih resursa u Srbiji najbolje predstavlja sudbina RTB Bor. Raspoloživi podaci nedvosmisleno pokazuju kakav je ekonomski značaj imao ovaj rudarsko-metalurški kombinat za privredu i preporod Srbije.F

26F Značaj koji je imao RTB Bor pokazuju i samo neki osnovni podaci.

Primera radi, u rekordnoj 1988. godini ukupna proizvodnja katodnog bakra od 180.241 tone vredela je 1,395 milijardi dolara računato po današnjim svetskim berzanskim cenama obojenih metala. Proizvodnja zlata od 6.567 kilograma zabeležena je 1990. godine. Ova količina potiče iz rudnika "Majdanpek". Danas se proizvodnja bakra svela na nekoliko desetina hiljada tona, a zlata na nekoliko stotina kilograma.

Vrednovanja prirodnog kapitala

Efikasna alokacija prirodnih resursa zbog njihove specifičnosti u odnosu na konvencionalne resurse iziskuje proširenje standardnog uslova jednakosti cena sa marginalnim troškovima. Tako se teorija marginalnih društvenih troškova može primeniti i kod vrednovanja neobnovljivih prirodnih resursa. Saglasno tome, cena resursa mora da uključi marginalni eksterni trošak ekstrakcije (MTE), marginalni eksterni trošak (MET) svake štete izazavane korišćenjem resursa.

Vrednost kompozitnih prirodnih resursa utvrđujemo primenom određenih metoda i postupaka:

                                                            25Autor metodološkog postupka H. D. Hoskold pošao je od pretpostavke da kapital uložen u istraživanja , izgradnju i eksploataciju resursa treba da uz normalan povraćaj investitoru obezbedi i prosečnu interesnu stopu kao i dodatnu stopu kao premiju na rizik za dugoročnu investiciju u oblast rudarske proizvodnje. 26Rudari RTB Bor iskopali su od 1902. do oktobra 1944. godine 12.665.324 tone rude bakra koja je sadržala 708.744 tona metala bakra. Od 1945. do 2005. ovaj nekada savremeni evropski kombinat proizveo je 678.589.246 tona rude bakra koja je sadržala 4.420.943 tona metala bakra. Njegova metalurška proizvodnja od 1902. do 2005. godine, bez bakra iz sekundarnih sirovina i iz uvoza 2005. godine, dostigla je 5.718.401 tonu. U tome bakar dobijen iz sopstvenih sirovina iznosi 4.060.840 tona ili 71,01 odsto. Na osnovu izveštaja banke Mirabo u Parizu, proizvodnja zlata dobijena iz borskog bakra od 1902. do oktobra 1944. iznosila je 29.418,509, a srebra 88.024,230 kilograma. Bruto vrednost borskog bakra, srebra i zlata u tom periodu, izračunata na bazi današnjih svetskih berzanskih cena obojenih i plemenitih metala, iznosi 5,274 milijarde, od čega na srebro otpada 606,845 miliona dolara. Od 1945. do 2000. RTB Bor ostvario je bruto vrednost zlata 3,361 milijardu i srebra 416,944 miliona dolara

244 

• direktan metod, kao metod hipotetičkog izbora i simulcije tržišta; • indirektan metod: metoda implicitnih cena; • nesavršenost metoda svođenja budućih ekonomskih koristi nastalih eksploatacijom

prirodnog kapitala; • primena svođenja budućih ekonomsko-ekoloških troškova na sadašnuu vrednost; • vrednovanje neobnovljivih resursa primenom tehnika troškova supstituta izbegavanja šteta i

primena oportunitetnih troškova.

Tržišna alokacija resursa i posredstvom tržišta definisan je cenovnih izraza predstavljaj u samo teorijski model. Naime, postoji niz dobara koja nisu transferibilna i na koja se ne odražava tržišni cenovni model.

Ekonomskom intervencijom u sektoru resursa vrši se njihov transfer u robni predmetni oblik ili usluge zvedenog fizičkog i finansijskog kapitala, sa nemogućnošću obrnutog toka, direktnog ilii ndirektnog, u prirodno stanje zatečenog samog stoka ovih resursa. Granicane obnovljivosti prirodnih resursa, usled ekspanzije ekonomske aktivnosti, pomera polje napred izložene klasifikacije na delove potencijalno obnovljivih resursa čineći ih na dug rok neobnovljivim, a to znači samo nereproduktivnim. Neposrednom eksploatacijom pojedinih biljnih i životinjskih vrsta, uništenjem i izmenom bioloških uslova njihovog samoreprodukovanja delovi potencijalno obnovljivih resursa i ekosistema bivaju nepovratno izgubljeni i poprimaju iste karakteristike kakve imaju i neobnovljivi resursi. U terminologiji ekologije I biologije navedeni proces je definisan pojmom „nestale, ugrožene izastićenevrste".

Ekološka ekonomija Ekologija nema za cilj nikakvo maksimiziranje dobitaka. Pre bi se moglo reći da ekologija za cilj ima minimiziranje gubitaka, koji za životnu sredinu nastaju usled eksponencijalne ekspanzije ljudske ekonomske aktivnosti. Čak i iz ovog sažetog definisanja pojmova ekonomije i ekologije proizilazi nužnost međusobnih konfliktnih situacija, što ne znači da među njima nema dodirnih tačaka, posebno u trosektorskim modelima razmatranja ekonomsko-socijalno-ekološkog razvoja.F

27

                                                            27Jordan Aleksić: Ekonomija prirodnog kapitala SRP “ZASAVICA”,u: - Sintezna studija ekonomija prirodnog kapitala, FUTURA, Beograd, 2009

245 

Slika 8: Ekološko shvatanje ekonomskog sistema

Teorijski je nesporna imperfektnost tržišta kod gazdovanja prirodnim resursima, a tržišna ograničenja ih pokušavaju nadomestiti internalizacijom eksternih troškova. Izrada metodoloških instrumenata i postupaka vrednovanja nivoa prirodnog bogatstva osnovni je uslov za standardizaciju količine raspoloživih prirodnih dobara i njihovog održanja za buduće generacije. Eksternalije nastaju kada neki učesnici imaju aktivnost na tržištu u cilju maksimiziranja svojih koristi, a te aktivnosti istovremeno prouzrokuju negativne ili pozitivne efekte za druga lica koja ne učestvuju u datoj tržišnoj aktivnosti. Cena postizanja ekološke čistoće je previsoka pa se u većini slučajeva traži kompromis između društvene štete i društvene koristi. Država danas suzbija eksternalije koristeći neposrednu kontrolu ili finansijske podsticaje kojima podstiču preduzeća da smanje štetne eksternalije ili da povećaju korisne aktivnosti. Neposredna kontrola je poznata kao socijalno regulisanje koje se sastoji u određivanju zakonskih normativa i standarda zagađenja kojih se zagađivači moraju pridržavati, ali ima nekoliko nedostataka. Pre svega, ne temelji se na realnom poređenju društvene štete i društvene koristi, sprovodi se nasumice, kazne nisu dovoljno rigorozne da bi destimulisale zagađivanje i na taj se način granični privatni troškovi zagađivanja izjednačavaju s graničnim društvenim troškovima. Većina ekonomista preporučuje politiku slanjanja na ekonomske podsticaje kako bi se izbegli nedostaci neposredne kontrole. Jedna od takvih mera je plaćanje poreza na zagađenje u visini eksterne štete čime se internalizuju eksternalije, a preduzeće suočava s društvenim troškovima njegove aktivnosti. Drugi način suzbijanja zagađivanja je da država odredi visinu dozvoljenog zagađenja uz određivanje odgovarajućeg broja dozvola. Cena dozvola se određuje ponudom i potražnjom za njima. Osim intervencije države, eksternalije je u određenoj meri moguće smanjiti privatnim pregovaranjem i primenom propisa o odgovornosti. Pregovaranje između zainteresovanih strana daje priliku za delotvorno smanjenje zagađivanja uz uslov da su tačno utvrđena vlasnička prava kao i da su troškovi pregovaranja niski. Drugi se pristup oslanja na odgovornost zagađivača uz obavezu pune naknade štete uzrokovane drugim osobama. Nedostatak ovog pristupa je u visokim troškovima sudskog

246 

sporenja pa koje može da traje u dužem vremenskom periodu koji je potreban da se oštećenom izvrši nadoknada. Tri su grupe instrumenata koje države koriste u zaštiti životne sredine: 1. pravni instrumenti; 2. ekonomski instrumenti; 3. ostali instrumenti. Pravni instrumenti sadrže naredbe, zabrane, odobrenja, ovlašćenja i kaznene odredbe pomoću kojih država reguliše ponašanje ekonomskih subjekata u proizvodnji, potrošnji i zaštiti okoline. Zagađivači okoline treba da plaćaju troškove čišćenja, a korisnik okoline treba da plaća njegovo korišćenje. Ekonomski instrumenti se sastoje od skupa raznovrsnih novčanih podsticaja i opterećenja koje pojedini građani i ekonomski subjekti dobijaju ili plaćaju u procesu čuvanja i korišćenja životne sredine. U ekonomske instrumente spadaju:

• porezi ili naknade koje preduzeća plaćaju ako ispuštaju štetne materiju u okolinu, • razne naknade, kao što su naknada za zaštitu voda, komunalna naknada za sakupljanje,

odvoz i odlaganje otpada, naknada za upotrebu javnih puteva itd., a plaćaju ih građani i preduzeća koji su korisnici okoline na nekom prostor,

• donacije i subvencije, • kaznene naknade za nepridržavanje propisa, • podsticajne (niže) cene pojedinih roba čija je potrošnja usklađena s ekološkim standardima.

U tom slučaju je, na primer, cena bezolovnog benzina niža od cene olovnog benzina. F

28 Glavna razlika između ekonomskih i regulatornih instrumenata svodi se na nekoliko karakterističnih prednosti:

• u nadležnosti je samih subjekata, uzročnika zagađenja, da nađu najpogodniji način i metode, kako bi dostigli poželjan ekološki kvalitet životne sredine,

• oni omogućavaju dodatne podsticaje za smanjenje zagađenja ispod zadate granice, a podstiču inovacije, bilo u novim proizvodima ili u podsticajima i metodama, kao i u zaštitnim sredstvima,

• ekonomski instrumenti omogućavaju veću fleksibilnost, bilo sa gledišta subjekta – uzročnika zagađenja, bilo sa gledišta državnih tela koja uvode određeni instrument, odnosno, neku meru,

                                                            28Pomoću ekonomskih instrumenata država podstiče smanjivanje zagađenje okoline i racionalno korišćenje prirodnih izvora. Ekonomski instrumenti se pojavljuju i kao jedan od načina prikupljanja javnih prihoda za finansiranje javnih ulaganjau zaštitu životne sredinei oni menjaju cene roba i usluga i na taj način podstiču ljude na one vrste proizvodnje i potrošnje koje štite okolinu i poboljšavaju kvalitet života.   

247 

• ekonomski instrumenti (osim subvencija) uglavnom imaju dvojake efekte,a oni su u istovremenom smanjenju zagađenja i u sakupljanju fiskalnih sredstava za dalje aktivnosti.

Ekologija se obično definše kao nauka o odnosima između organizama i okoline, pri čemu je okolina kombinacija spoljnih uslova koji utiču na rast i razvoj organizama. Čovek, kao organizam najvišeg stupnja razvoja, samim svojim postojanjem deluje i menja okolinu. Osnovni princip ekološke ekonomije je to da ljudska aktivnost mora biti ograničena nosivošću životne sredine. Pod nosivošću se podrazumeva nivo populacije i potrošačkih aktivnosti ljudi i životinja, koje raspoloživa baza prirodnih resursa može da podrži bez iscrpljivanja. Čovekova zabrinutost za propadanje i zagađenje okoline nije se prvi put pojavila tek šezdesetih godina prošlog veka, već su zagađenje vazduha, vode, kvarenje životnih namirnica i drugi problemi u vezi s okolinom odavno poznati. Naime, od davnih su vremena predstave o bolestima uslovljene okolinom, bile kudikamo prihvaćenije nego danas. Svi ti problemi ponovo su izbili na površinu u industrijskoj revoluciji tj. u vremenu koje je obeleženo naglim rastom fabrika, nicanjem velikog broja gradova. Posledice toga su zauzimanja velikih površina zemlje, zagađenje vode, vazduha, stvaranje otpadaka i buke kao i menjanje izgleda životne sredine. Čovek sa svojom aktivnošću odlučujući je činilac u menjanju okoline. Ta je aktivnost doduše povezana sa zadovoljavanjem potreba, ali i obuzdavanjem ljudi kao potrošača – nekontrolisanih konzumenata. Struktura privrede prilagođava se postavljenim privrednim ciljevima, koji su u prvom redu uslovljeni poslovnim interesima. Opšti napredak u uslovima tehnološke revolucije postigao je vrlo visok nivo industrijskih aktivnosti kao i vrlo visok životni standard za dobar deo stanovništva. To je sve zajedno uticalo na životnu sredinu. Čovek je bio zauzet i ponesen tehnološkim napretkom i povećanjem ličnog i društvenog standarda tako da je u jednom razdoblju zaboravio ili bolje rečeno, zanemario uticaj na okolinu. Tako su znatno zagađeni vazduh i atmosfera (posebno u gradskim sredinama), smanjila su se područja pod šumama, došlo je do toplotnog zagađenja vode i vazduha, uslovljenog raznim industrijskim otpacima. Iz navedenog bi se moglo zaključiti da je civilizacijski napredak doneo korist za čovečanstvo s jedne strane, ali da bi se, takođe, moglo reći da bi taj napredak zagađenjem okoline mogao ugroziti samu civilizaciju. Međutim, visoki nivo kulturnog, naučnog i tehnološkog razvoja mora poslužiti kao osnova za razuman i harmoničan odnos između okoline i čoveka. Može se očekivati da će današnji sukob između tehnološkog razvoja i očuvanja okoline biti pokretačka snaga koja će uvesti tehnologije koje će manje zagađivati životnu sredinu.

248 

Literatura Aleksić, Јordan: Ekonomija prirodnog kapitala SRP “ZASAVICA”, u: Sintezna studija: ekonomija

prirodnog kapitala, FUTURA, Beograd, 2009 Pigou, A. S.: The Economics of Welfare, London, Macmillan, 1918. Braennlund, R.: Some Experience from Sweden. Green Tax Reform in Europe. Berlin: Springer, 1999. HCvijanović, Gorica T.H: Prirodni resursi: ekonomija – ekologija – upravljanje: monografija Beograd:

Institut za ekonomiku poljoprivrede, 2008 Dragosavljević, Zlatko: Ekonomski i ekološki aspekti vrednovanja neobnovljivih prirodnih resursa na

primeru eksploatacije uglja, Doktorska disertacija, FUTURA, Beograd, 2011. Drašković B., Ekonomija prirodnog kapitala, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1998. HDrašković, BožoH – urednik: Ekonomija prirodnog kapitala: vrednovanje i zaštita prirodnih resursa,

Beograd: Institut ekonomskih nauka, 1998 Ekonomija prirodnih resursa i životne sredine, www.policy.hu/pesic Goodstein, Eban, 1999, Economics and the Environment, Upper Saddle River, New Jersey: Prentice

Hall. Grul, H.: Jedna planeta je opljačkana, Prosveta, Beograd, 1985. HMagdalinović-Kalinović, Marija H: Ekonomika prirodnih resursa, Beograd: Nauka, 2006. Maksimović I.: Teorija ekonomija i ekologija – neki teorijski problemi odnosa ekonomije i društvene

sredine, u: Čovek, društvo, životna sredina, SANU, Beograd, 1981. Miljković, M., Z. Stojković: Uticaj površinske eksploatacije ruda metala na ekološke faktore životne

okoline (ilustrovano na primeru površinskog kopa "Veliki Krivelj" u Boru), Tehnički fakultet u Boru i "ŠRIF", Bor (1998).

OECD, 1997. Environmental Taxes and Green Tax Reform. Paris: Organisation for Economic Cooperation and Development.

Pearce, D. W. and Turner K.: Economics of Natural Resources and the Environment. Harvester Wheatsheaf, New York and London, 1990.

Pearce, D. (ed.) Pearce, C. and Palmer C.: Valuing the Environment in Developing Countries. Edward Elgar, Cheltenham UK, 2002.

Perman, R., Ma, Y. and McGilvray,: Natural Resource and Environmental Economics. Longman, London and New York, 1997.

Pešić, R. V.: Ekonomija prirodnih resursa i životne sredine, Poljoprivredni fakultet, Beograd, 2002.

249 

Ekofond Dimitrije Aleksić

Lanac vrednosti zaštite, očuvanja i unapređenja životne sredine Proizvodnja dobara i usluga u traganju za ekonomskoj efikasnosti izaziva strukturalne debalanse u životnoj sredini. Zbog toga su troškovi zagađenja nezaobilazne strukturne varijable na koje se utiče integralnim upravljanjem životnom sredinom. Uz tradicionalne naredbodavne i nadzorne metode regulacije, sve više se praktikuju i ekološko - ekonomski instrumenti. Oni se temelje na već poznatim i isprobanim regulatornim instrumentima iz područja klasične ekonomije, uz regulacijsko rafiniranje primereno agensima u proizvodnji i potrošnji dobara i usluga zasnovanim na prirodnim resursima. Za sada su ekonomski instrumenti više dopuna tradicionalno naredbodavnim i nadzornim instrumentima, više su teorijski osmišljavani nego u praksi primenjivani. Uz to se više tretiraju kao izvor prihoda budžeta, nego što su postali snažne samopodrazumevajuće varijable unutrašnje ekonomske i tržišne strukture lanca vrednosti. Privredne aktivnosti su duboko ukorenjene u strukturu životne sredine. Upravljanje je usmereno na ostvarenje ravnoteže između životne sredine, ekonomije i drugih društvenih ciljeva. Suštinsko pitanje problema životne sredine je poželjno ponašanje proizvođača i potrošača u proizvodnji i potrošnji dobara u produkcionom lancu: pretprodukcije – produkcije – postprodukcije. Nova ekonomska teorija sve više prihvata ekološke argumente i prirodne faktore razvoja i opstanka, kao činioce posebnog ekonomskog značaja. Utoliko su problemi ugrožavanja prirode i destrukcije okoline dobili konkretne ekonomske sadržaje i značaj specifičnih eksternih troškova, koji se moraju „uračunati“ u cilju stabilnog i održivog ekonomskog razvoja. Vrednovanje prirodnih potencijala i kapaciteta resursa danas ima nacionalni karakter. To ima i ekonomsku cenu koštanja, u nešto nižem tempu privrednog rasta i standarda, ali se benefiti postižu na duži rok, pre svega u kvalitetu života i održivosti razvoja. Prvi specijalizovani Globalni ekološki fond je osnovan na inicijativu Ujedinjenih nacija 1990. godine, pod nazivom Global Environment Faciliti (GEF), kojim zajednički upravljaju Program UN za životnu sredinu (UNEP), Program UN za razvoj (UNDP) i Svetska banka. Za razliku od Svetske banke i MMF, Globalni ekološki fond ne odobrava zajmove i kredite, već donacije i finasijske olakšice. Globalni ekološki fond podržava projekte koji su usmereni na konzervaciju biodiverziteta, zaštitu okeanskih ekosistema i smanjenje emisije gasova koji utiču na stvaranje efekta staklene bašte. Na osnovu inicijative UN u narednim decenijama su pojedine zemlje ili grupacije zemalja razvile regionalne ili nacionalne fondove za zaštitu životne sredine. Fondovi za zaštitu životne sredine su specijalizovane institucije koji obezbeđuju sredstva za finansiranje zašitite, očuvanja i unapređenja životne sredine. U zemljama gde nema razvijenog tržišta,

250 

ove institucije predstavljaju značajan model finansiranja projekata životne sredine. U periodu tranzicije dolazi do isplivavanja velikog broja problema sa kojima se suočavaju kako sama društva tako i razvoj politike životne sredine. Akutni problemi su sledeći: neefikasna primena politike zaštite životne sredine, ozbiljna finansijska ograničenja, nestabilnost fiskalnog sistema, loše razvijen bankarski sektor, tržišta kapitala i dr. Upravo eko-fondovi predstavljaju ključno sredstvo u prevazilaženju tih problema, održivom korišćenju i zaštiti životne sredine. Fondovi povećavaju kapacitete za primenu projekata i implementaciju ekološke politike i funkcionišu na temeljima dva klučna elementa:

• implementacija koherentne ekološke politike – efikasnost fonda je ograničena ako nema jasnog sektorskog okvira i kapaciteta da bi se sprovodila usvojena politika (takođe, kroz fondove mogu da se sprovode i drugi instrumenti eko-politike kao što su: revizija ekoloških programa, dobrovoljni ugovori, integracija politike životne sredine u druge sektorske politike itd.);

• efektivan instrument alokacije za sprovođenje i integralnu primenu principa „zagađivač plaća“.

Inicijative za eko-fondove

Evropska inicijativa U Lucernu je 1993. godine održana konferencija pod nazivom “Životna sredina za Evropu” na kojoj je od strane evropskih ministara prihvaćen Akcioni program za životnu sredinu za centralnu i istočnu Evropu (EAP - Enviromental Action Program). Naime, evropske zemlje u tranziciji, a pogotovo zemlje Istočne Evrope nailazile su na brojne poteškoće i nedostatke u finansiranju skupih ekoloških projekata. Ovi nedostaci su se ispoljili i u procesima restrukturiranja i jačanja institucija za zaštitu životne sredine. Osnovni princip usvojenog programa za zaštitu životne sredine je da se pitanja iz ove oblasti uključe u procese tranzicije i sveobuhvatne reforme društva. EAP donosi okvire za utvrđivanje prioriteta i kako odabrati najefikasnije i ekonomski najisplativije rešenje. Najvažniji cilj EAP-a je unapređivanje sistema planiranja i upravljanja životnom sredinom na lokalnom planu. Pod uticajem EAP-a većina zemalja centralne i istočne Evrope je pristupila izradi takozvanih Nacionalnih ekoloških akcionih planova (NEAP). Ovaj proces nije lagan, prvenstveno zbog nagomilanih ekoloških problema iz prošlosti kao i društveno-ekonomskih stanja tih zemalja koji direktno utiču na pretvaranje planova u konkretnu akciju. Kao posledica svega prethodno navedenog proistekla je inicijativa lokalnih zajednica da same izrade planove za zaštitu i unapređenje životne sredine. Ti planovi bi bili zasnovani na lokalnim prioritetima i pridržavali bi se metodologije LEAP-a (Local Enviromental Action Program). Osnovni razlog za ovakvu inicijativu jeste okolnost da se na lokalnom nivou mogu lakše identifikovati problemi vezani za zaštitu životne sredine i ujedno primeniti preporuke i metodologija za izradu planova i programa ekoloških akcija. LEAP nastaje kao proizvod specijalizovanog skupa na kome se okupljaju: predstavnici svih

251 

većih institucija u zajednici, među kojima su poslovni sektor, nevladine organizacije, organi lokalne samouprave i predstavnici lokalne zajednice. Osnovni ciljevi LEAP-a:

• promovisanje svesti javnosti i odgovornosti za problem životne sredine kao i podizanje nivoa učešća javnosti njihovom rešavanju;

• poboljšanje razumevanja ekoloških problema na lokalnom nivou; • rangiranje problema u odnosu na ljudsko zdravlje, ekosisteme i kvalitet života; • najefikasnije i najefektivnije usmeravanje sredstava na prioritetne problem; • uspostavljanje jedinstva po pitanju ekološkiih problema; • stvaranje LEAP-a koji uključuje sva neophodna tehnička, politička i upravljačka rešenja za

odgovarajuće problem; • ispunjavanje nacionalnih zahteva za izradu ekoloških akcionih planova.

Postoji dosta razloga zbog kojih je neophodno spovoditi LEAP: povećanje nivoa informisanosti o ekološkim problemima, unapređenje saradnje i stvaranje partnerskih odnosa na lokalnom niovu, mogućnost učestvovanja građana u donošenju odluka, ekonomski racionalnije donošenje odluka i dr. Kroz LEAP se sistematišu saznanja o stanju životne sredine i na taj način se dolazi do utvrđivanja prioriteta za rešavanje najznačajnihi ekoloških problema. Ovo je jedan novi, kvalitetniji pristup zivotnoj sredini i njenom daljem razvoju. Bitna karakteristika LEAP-a je uključivanje građana u proces donošenja odluka vezanih za životnu sredinu na lokalnom nivou, jer su te odluke za njih od najveće važnosti. Ključne faze u izradi LEAP-a:

• Uvođenje LEAP-a – u ovoj fazi se obezbeđuje podrška lokalne vlasti, formiraju se radna tela i utvrđuje se vizija zajednice. Najvažnije je uspostavljanje saradnje između lokalne vlasti i najšire javnosti prezentovane kroz radna tela LEAP-a.

• Procena stanja životne sredine i utvrđivanje ekoloških prioriteta – procenom se dobija presek stanja životne sredine odnosno stanja kakvo je ono danas. Zatim se prelazi na fazu utvrđivanja prioriteta i pravljenje planova za konkretne akcije.

• Izrada Ekološkog akcionog plana – ova faza je suština LEAP-a. On se usredsređuje na najozbiljnije ekološke problem utvrđene prethodnom fazom. Zatim se vrši utvrđivanje ciljeva. Ciljevi moraju da budu merljivi kako bi u određenom vremenskom periodu procena u napretku izvršenja LEAP-a. Sledeći korak ove faze je preispitivanje dosadašnjih postupaka prema životnoj sredini kroz SWOT-analize.

• Sprovođenje akcija – u ovoj fazi se vrši definisanje resursa, odnosno ljudi, zatim finansijskih sredstava i vremena neopohodnih za realizaciju mera propisanih u trećoj fazi. Ova faza počinje identifikovanjem insititucija, pojedinaca ili organizacija, kao i predstavnika privatnog sektora, koji bi mogli da budu potencijalni učesnici u sprovođenju LEAP-a. Potom sledi jedan od najkritičnijih delova LEAP-a, a to je finansiranje plana. Na kraju treba na najbolji način definisati vreme za realizaciju plana.

• Nadgledanje i procena rezultata - ova faza je takođe veoma važna, jer uporedo sa otpočinjanjem spovođenja plana, treba istovremeno vršiti nadgledanje i procenu rezultata. Ukoliko je sistem nadgledanja uspešan, onda imamo mogućnost da:

252 

• Uporedimo rad na sprovođenju plana sa početnim ciljevima; • Utvrdimo da li se ostvaruje odgovoarajući napredak; • Odredimo da li se aktivnosti obavljaju u skladu sa predviđenim tokovima.

Upravo su Fondovi za zaštitu životne sredine postali mehanizam za finansiranje takvih projekata i privlačenje novih investicija u oblasti zaštite životne sredine. Finansirane su investicije kako u javnom tako i u privatnom sektoru. Samo funkcionisanje fondova je otvorilo pitanje o ekonomskoj efikasnosti sredstava namenjenih za projekte iz oblasti zaštite životne sredine. Petrogradsko upustvo Konferencija u Petrogradu održana u oktobru 1994. godine koju su organizovali rusko Ministarstvo za životnu sredinu i prirodne resurse, Federalni ekološki fond i Institut za upravljanje prirodnim resursima u saradnji sa Institutom za međunarodnu saradnju univerziteta u Harvardu, je pomogla u izradi uputstva za indentifikaciju kriterijuma koje fondovi trbea da ispune kako bi bili ekološki efektivni i finansijski efikasni. Ovo uputstvo je nazvano “Petrogradsko” i preporučuje primenu međunarodnih standarda za osnivanje fondova za životnu sredinu, način upravljanja i postizanja efikasnosti. Na konferenciji su razmatrana tri glavna aspekta za eko-fondove:

• Fondovi kao sredstva za implementaciju nacionalnih/regionalnih politika životne sredine; • Fondovi kao javne institucije; • Fondovi kao finansijski instrumenti.

Petrogradsko upustvo je prihvaćeno od strane Grupe za implementaciju Akcionog programa životne sredine za centralnu i istočnu Evropu. Uputstvo je zvanično predstavljeno na Trećoj konferenciji “Životna sredina za Evropu” koja je održana u Sofiji 1995. godine. Sofijska inicijativa o ekonomskim instrumentima Evropska ministarska konferencija održana u Sofiji 1995 godine, iznedrila je inicijativu pod nazivom “Sofijska inicijativa o ekonomskim instrumentima (SIEI)”. Ekonomski instrumenti predstavljaju glavni povezujući faktor za odlučivanje u ekonomiji i životnoj sredini. Mogu da doprinesu postizanju raznih ekonomskih koristi:

• zagađivači imaju mogućnost da izaberu najisplativije i ekološki najefektivnije mere, redukujući troškove;

• promena cene za ekološki osetljive proizvode; • stvaranje inicijative za ekološke investicije koje istovremeno stvaraju profit i ekološku korist; • promovisanje ekoloških inovacija; • povećanje prihoda vlade, koji će se usmeriti i povećati eko-investicije.

Zemlje jugoistočne Evrope suočavaju se sa brojnim izazovima na polju životne sredine, kao što su: industrijsko zagađenje, zagađenje od velikih i neefikasnih termoelektrana, zagađenje od drumskog transporta, loš kvalitet voda i neefikasno korišćenje prirodnih resursa. Dostizanje odgovarajućih ekoloških zahteva i standarda čije je ispunjenje neophodno u procesu pridruživanje EU, zahteva velike troškove za implementaciju evropskih direktiva. Mere politike životne sredine primenjene u zemljama

253 

zapadne evrope su se pokazale veoma efikasnim i sada postaju prioritet za primenu u zemljama jugoistočne Evrope. Neke od tih mera koje su dovele do smanjenja zagađenja su viši nivo investicija, razvoj i uvođenje modernih tehnologija i povećana efikasnost industrijskih procesa. Uspešne ekološke politike teže prepoznavanju težnji tržišta, internalizaciji društvenih troškova od zagađenja i korišćenja resursa, pomak ka potpuno tržišnim cenama komunalnih usluga (vodosnabdevanje, tretman otpadne vode, upravljanje otpadom, snabdevanje energentima, itd.), i uvođenje efikasnih i fleksibilnih instrumenata koji uporedo podržavaju ekonomski razvoj. Ekonomski instrumenti (EI) su se pokazali kao dobro sredstvo za postizanje tih ciljeva. U zemljama JIE u toku procesa pridruživanja EU, fondovi su imali posebnu ulogu u finansiranju neophodnih poboljašanja u sektoru životne sredine. Koristi od uvođenja ekoloških instrumenata(EI):

• ključ održivog razvoja u životnoj sredini; • pomažu da se internalizuju ekološki troškovi; • efikansiji su od tradicionalnih političkih instrumenata; • podržavaju principe “zagađivač i korisnik plaća”; • kompatibilni su sa tekućim prioritetima i trendovima (smanjenje troškova, promovisanje

tehnoloških inovacija, pospešivanje privatnih investicija); • imaju pozitivne efekte na inovaciju i konkurenciju;

Osnovne funkcije eko-fondova Fond za zaštitu životne sredine je institucija koja se osniva sa ciljem da, na što je moguće bolji, efikasniji i efektivniji način usmeri sredstva namenjena za zaštitu životne sredine. Osnovne aktivnosti kojima bi fond trebalo da se bavi bi bile sledeće:

• prikljupljanje naknada; • upravljanje prihodom; • priprema godišnjeg programa rada; • Priprema kvalifikacionih kriterijuma za projekte; • indentifikacija potencijalnih projekata; • evaluacija projektnih prijava; • finalna procena i dodela sredstava; • monitoring i evaluacija projekata i programa.

Kao što možemo da vidimo većina aktivnosti fonda je usmerena na projektni ciklus (priprema kvalifikacionih kriterijuma, indentifikacija potencijalnih projekata, evaluacija, finalna procena i dodela sredstava i monitoring i evaluacija). Za svoj rad, funkcionisanje i donošenje odluka Fond je odgovoran najčešće Vladi i Skupštini. Fond neposredno kontroliše Upravni odbor kojim najčešće predsedava ministar za zaštitu životne sredine.

254 

Ovaj odbor mora da ima uvid u funkcionisanje fonda, odobravanje budžeta a takođe mora obezbediti da Fond prati politiku životne sredine. Što se tiče strukture fonda, tu bi trebalo da se nađu i savetodavni odbor, nezavisni eksperti, a preporučuje se i formiranje Savetodavnog foruma koji će se sastojati od predstavnika različitih strana, između ostalih: industrije, ekoloških organizacija kao i lokalne vlasti. Kada su u pitanju ciljevi fonda, njih možemo grupisati u jedan set ciljeva koji su uspostavljeni zakonskim aktima:

• promotivne aktivnosti i investicije za zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha i vode; • minimizacija stvaranja otpada i zaštita zemljišta; • razvoj ekonomskih struktura koje manje štete životnoj sredini; • zaštita prirodnih vrednosti i staništa; • edukacija; • poboljšanje monitoring; • stimulacija za projekte zaštite životne sredine.

Jedna od najvažnijih uloga fonda jeste podrška u razvoju i primeni principa Nacionalnog ekološkog akcionog plana (NEAP). NEAP angažuje vlade u rešavanju urgentnih pitanja i problema vezanih za zaštitu životne sredinu u roku od 3-5 godina. Sastavni deo NEAP-a bi trebalo da budu preporuke Akcionog programa za zaštitu životne sredine za Evropu ali primenjene i prilagođene nacionalnom kontekstu. Fond za druge strane treba da obezbedi podršku za implementaciju NEAP-a. Najznačajnije oblasti koje se mogu podržati kroz fond a da budu u okviru NEAP-a su:

• Poboljšanje politke životne sredine – pre svega treba obezbediti podršku sprovođenju zakona. Dugoročno gledano, ekološki projekti bi trebalo da finansiraju uglavnom iz privatnih izvora u skladu sa taksama, naknadama, regulativom i sprovođenjem iste. Najvažnije je da se razvije stručna ali pre svega nezavisna inspekcijska služba. Fondovi bi najviše trebali da potpomognu ovaj proces. Zato što postojanje ovakve službe garantuje da će se zakon dosledno sprovoditi i da će samim tim doći do poboljšanja politke životne sredine.

• Ubrzanje procesa ekoloških poboljšanja u preduzećima – prva stvar koju treba uraditi po ovom pitanju je sufinansiranje ekološke kontrole. Samo promovisanje ekološke kontrole će ubrzati proces modifikacije proizvodnog ciklusa. I upravo ova aktivnost može da doprinese većem smanjenju zagađenja nego investicije u kontrolu zagađenja. Još jedna bitna stvar jeste podrška prioritetnih investicija u industrijskom sektoru. To se pre svega odnosi na: smanjenje emisija praškastih materija iz metalske industrije, smanjenje toksičnog zagađenja vazduha i predtretman otpadnih voda u industrijskim postrojenjima.

• Finansiranje prioritetnih ekoloških programa – prva tavka je konzervacija prirodnih resursa i biodiverziteta. Ovde bi se mogla iskoristiti stara izreka: bolje sprečiti nego lečiti. Naime, finansiranjem zaštite sprečava se nastajanje potencijalne štete a samim tim i visokih troškova njene sanacije. Potom treba izdvojiti koji su to prioritetni investicioni ekološki program kao što su npr. zaštita podzemnih voda od disperznih izvora zagađenja. Poslednja stavka bi bilo finansiranje ekološke infrastrukture. Ovo podrazumeva fokusiranje na one

255 

projekte kod kojih je moguće izvršiti povraćaj troškova kroz naknade ili finansiranje iz drugih izvora.

Kao što je napred već navedeno, jedna od najvažnijih funkcija fondova za zaštitu životne sredine jeste obezbeđivanje sredstava i korišćenje istih za finasiranje različitih projekata na polju zaštite i unapređenja životne sredine. U tom pogledu kao jedan od najvažniji izvora za finansiranje, može se izdvojiti princip zagađivač plaća (PZP). Princip zagađivač plaća je prihvaćen od strane OECD-a 1972 I 1974. godine. Njime je utvrđeno da je zagađivač dužan da snosi troškove prevencije i kontrole zagađenja. Zagađivači su dužni da se usaglase sa zahtevima zaštite životne sredine postavljenih od strane relevantinih institucija. Najčešće se sredstva za ove investicije izdvajaju iz sredstava zagađivača. Primena PZP-a je pospešila razvoj mehanizama kojima se pokrivaju troškovi za usluge u životnoj sredini. 1974. godine dolazi do revizije PZP-a od strane OECD-a. ovom revizijom su određeni izuzetci za davanje subvencija zagađivačima. Tri uslova koja moraju da budu ispunjena za dobijanje subvenicije su:

• Subvencija ne sme da prouzrokuje narušavanje međunarodne trgovine. • Ukoliko nema subvencije, pogođene industrije bi pretrpele velike teškoće. • Subvencija mora da bude ograničena na dobro definisan tranzicioni period.

Ovaj princip mora da bude proširen na tzv. “princip naplate resursa”. Ovako definisan princip značio bi da svaki resurs treba da bude vrednovan i da se reflektuje društveni trošak njegove upotreba. Kada bismo imali punu primenu PZP-a, to bi značilo da zagađivači plaćaju punu cenu sopstvenih aktivnosti kao javnih aktivnosti koje se sprovode sa ciljem smanjenja zagađenja životne sredine. S druge strane bismo imali vladu koja bi svoje troškove ograničila samo na javna dobra kao što su zaštita prirodnih resursa i biodiverziteta, monitoring, istraživanja i kao najbitnija stavka obrazovanje. Međutim PZP ne može u potpunosti da bude primenjen u zemljama u tranziciji a samim tim ni u Srbiji, pre svega žbog sveopštih problema sa kojima se jedno takvo društvo susreće u procesu tranzicije. Iz tog razloga, državna pomoć kanalisana kroz fond može da pomogne društvu u ublažavanju socijlnih aspekata u reformi politke životne sredine. Primena PZP je sprečena iz sledećih razloga:

• slab okvir politike životne sredine, a pogotovo implementacija zahteva za zaštitu životne sredine;

• ozbiljna finansijska ograničenja u industriji koja za posledicu imaju korišćenje zastarele tehnologije, a samim tim imamo veće zagađenje;

• promena finansijskog sistema; • spora i ekonomski neuspešna privatizacija; • nedostaci bankarskog sistema, što prouzrokuje manjak kredita i štednje; • nerazvijeno tržište kapitala; • zanemarivanje pitanja životne sredine u procesu politićkog donošenja odluka; • Nepouzdane informacije o obimu oštećenja kao i nedovljna znanja o potencijalnim

rešenjima; • slab nevladin sektor koji ne može da utiče na proces donošenja odluka.

256 

Upravo se fondovi za zaštitu životne sredine javljaju kao jedno od rešenja u procesu tranzicije za prevazilaženje institucionalnih i tržišnih nedostataka. Oni smanjuju finansijski teret eko-investicija preduzećima i domaćinstvima tako što finansiraju projekte iz oblasti zaštite životne sredine. Kroz fondove se može potpomoći jačanje institucija tako što se unutar fonda razvija ekspertiza za efektivnu primenu, evaluaciju i finansiranje projekata.

Izvori finansiranja eko-fondova Izvori prihoda fondova su uglavnom takse i naknade. Pored toga mogu da se koriste specijalizovani aranžmani kroz koje fond pribavlja sredstva od stranih ulaganja, kao što su grantovi za tehničku pomoć. Pošto se najviše pažnje u radu posvećuje zemljama u razvoju, kao što je i Srbija, treba napomenuti da se finansiranje fondova iz budžeta retko ostvaruje. Postoje i kazne, koje se mogu tretirati kao prihod fonda ali zbog svoje prirode ne mogu biti glavni izvor prihoda.

Kao što smo već naveli, najbolji izvor prihoda fondova za zaštitu životne sredine u zemljama u tranziciji su takse i nadoknade. Takse se definišu kao javni prihodi, koje država i njeni organi primaju za učinjene usluge tih organa i ustanova. One se slivaju u budžet kao prihod vlade. S druge strane, naknade su plaćanja za korišćenje i eksploatisanje ekoloških roba i usluga, i one se slivaju u vanbudžetski fond. Ovi vidovi plaćanja imaju dva osnovna cilja: ili da utiču na zagađivače preventivno tj. da smanje nivo zagađenja ili s druge strane da povećaju prihod. Postojanje ekoloških taksi i naknada je posebno značajno u cilju povećanja prihoda iz razloga što su one suviše niske da bi preventivno uticale na zagađivače da smanje svoje zagađenje. Bez obzira na gore navedeno, samo postojanje taksi i naknada šalje poruku zagađivačima da će kad povećaju emisije zagađenja da i takse biti veće. Ovo je opet jedan vid prevencije. Moguće je razlikovati tri osnovne funkcije ekoloških taksi, odnosno naknada:

• pokriće troškova za usluge u oblasti životne sredine; • generisanje prihoda koncentrisanjem finansijskih resursa potrebnih za investiranje u životnu

sredinu; • podsticajna mera ili olakšica za ponašanja poželjna sa stanovišta životne sredine.

Ove tri funkcije se međusobno ne isključuju. U praksi se teži integrisanju više funkcija u jedan instrument, kao na primer, u reformi ekološke takse. Ovde možemo izdvojiti za primer takozvanu „dvostruku dividendu“. Ona se uvodi u pojedinim zemljama članicama EU, i obezbeđuje podsticajne mere za promenu ponašanja proizvođača ili potrošača tako što oporezuje konkretnu aktivnost ili proizvod a sa druge strane generiše dovoljne finansijske resurse za investiranje u životnu sredinu. Ovo rešenje se pokazalo kao efikasno jer se ovakvom vrstom takse rešavaju problemi u oblasti životne sredine a da se ne uvode novi troškovi za zagađivače. Sistem naknada i taksi je dobar izvor finansiranja fonda pod uslovom da je efikasan, odnosno da funkcioniše. A sistemi naknada i taksi u zemljama istočne Evrope upravo imaju niz nedostataka i niz

257 

problema koji se javljaju u njihovom funkcionisanju. Jedan od njih je administrativna efektivnost odnosno neefektivnost. To je posledica sistema koji su previše kompleksni i ne uzimaju u obzir odziv za naplatu različitih ciljnih grupa kao i administrativne kapacitete neophodne za prikupljanje prihoda. Kod sistema naknadi i taksi najveći izazov je kod kontrole i sprovođenja naplate. Naknade za emisije se raspisuju za mnoga preduzeća, ali samo neka mogu da se prate. Takođe postoje i diskrecioni uslovi koji dovode do oslobađanja plaćanja naknada pojedinih preduzeća. Preduzeća koja predstavljaju ciljne grupe su svesna kapaciteta sa kojima raspolaže institucija zadužena za sprovođenje propisa pa u zavisnosti od toga biraju da li će platiti naknadu ili ne posle sagledavanja eventualne kazne. Najpogodnije naknade za eko-fond su:

• naknade za emisije u vazduh, vodu, zemljište; • naknade za korišćenje – najčešće se koriste za prihode javnih servisa. Obično se njihova

visina određuje u skladu sa stepenom ispuštenog zagađenja; • naknade za ulazne sirovine – to su naknade za proizvode i materijale koje se koriste kao

ulazna sirovina procesa koji stvara zagađenje; • naknade za korišćenje proizvoda – one se primenjuju na finalne proizvode koji uzrokuju

životne sredine kada se konzumiraju ili odlože nakon upotrebe. OECD je utvrdio određenje elemente koje bi trebalo ugraditi u sistem naplate naknada:

• jasni okvir i ciljevi; • jasno definisano polje delovanja; • jednostavna primena; • integracija u sektorske politike; • niski troškovi implementacije; • procena ekoloških posledica.

Od svih naknada, najefikasnije su naknade za emisije zbog mogućnosti adekvatnog monitoringa. Najčešće se određuju za nekoliko glavnih polutanata i na ograničen broj zagađivača. Još jedna olakšavajuća okolnost kod ovog tipa naknada je da u situaciji kad nije moguć monitoring postoji drugi način za određivanje naknade, a to je da se iznos zagađenja preračunava na osnovu tehnološkog procesa preduzeća i nivoa zagađenja. Veoma je važno da se obezbedi siguran izvor prihoda za fond. Pre svega treba zaštiti prihod od inflacije u skladu sa indeksom inflacije, a istovremeno obezbediti da se periodično menja iznos naknade. Zatim, neophodno je obezbediti prihode od različitih naknada. Moguće je naprimer kombinovati naknade za emisiju i korišćenje proizvoda. Takođe bi bilo dobro napraviti prognozu mogućih pomeranja u nivou zagađenja u određenom vremenskom periodu, kao i pomeranja u modelima potrošnje, kako bi mogli da vidimo kakav imaju uticaj na prihod. Pre svega, ako ne i najbitnije, jeste da sistem naknade bude prihvatljiv za ciljne grupe koje treba da plaćaju te naknade i takse, ali i da sistem naknade bude zaštićen od potencijalnih zloupotreba. Ovo napominjem zato što ima situacija kada oni koji plaćaju naknade kasnije koriste sredstva fonda za implementaciju projekta

258 

smanjenja zagađenja. Ovo takođe može da bude stimulans za preduzeća da prihvate mere politike. Veoma je važno da se ne dozvoli smanjenje naknade na osnovu ulaganja u smanjenje zagađenja kako se ne bi umanjila efektivnost fonda koji treba da umerava sredstva na nacionalne prioritetne programe u životnoj sredine. S druge strane, ako imamo situaciju da fond ne vrši svoju ulogu kako je propisano zakonom i drugim aktima, treba razmotriti njegovu zamenu nekim drugim instrumentima kao što su: specifični fondovi, direktna regulacija, posebne takse za emisije ili dobrovoljni ugovori sa zagađivačima. Glavna korist od uspostavljanja sistema nakandi i taksi ogleda se u oblikovanju ponašanja pre svega zagađivača a potom i potrošača. Ovakav vid oporezivanja je jedno od najsnažnijih podsticajnih sredstava. Rezultati direktno zavise od efikasnosti poreskog obveznika. Kada su u pitanju zemlje u tranziciji, ovo je jedan od glavnih načina za promovisanje tržišnog pristupa i efikasnog korišćenja prirodnih resursa. Kada kažemo da je ovakvo oporezivanje podsticajno, kao potvrdu toga, navešćemo primere iz zemalja EU. U pojedinim zemljama EU, imamo situaciju da se na različite vrste otpada primenjuju različite poreske stope koje se razlikuju po načinu odlaganja. Takođe, i recikliranje se stimuliše raznim poreskim olakšicama. Naravno, ni ovaj sistem nije idealan. S obzirom na to da porezi, u našem slučaju naknade i takse, predstavljaju najčešće prihod za državni budžet, ne postoji garancija o postojanju direktne veze između zaštite životne sredine i raspoređivanja prihoda, što se posebno ispoljava u zemljama u tranziciji u centralnoj i istočnoj Evropi. Zbog toga zemlje centralne i istočne Evrope preferiraju naknade specijalno obeležene za namenu u oblasti životne sredine. Takse i naknade su zavisni od poreskih stopa. Ako se stope postave prenisko, onda neće imati podsticajnu ulogu, a ukoliko se postave previsoko, tada takse i naknade mogu da budu prepreka privrednom razvoju. Kada bi uspeli da nađemo optimalni nivo poreskih stopa, onda bi na najbolji način motivisali zagađivače da uvedu privremene mere i da rešavaju probleme na samoj lokaciji. Pored sistema naknadi i taksi kao osnovnog izvora prihoda, odnosno finansiranja eko fondova, treba spomenuti i druge načine i vidove za prikupljanje sredstava:

• Sistem depozita sa refundiranjem - po ovom sistemu prilikom nabavke određenih proizvoda plaća se dodatni depozit, koji se refundira kada se posuda u kojoj se nalazio proizvod vrati u prodavnicu ili specijalnom centru za prikupljanje. Pokazatelj ekološke efikasnosti je ostvarena stopa povrata. Tradicionalno se primenjuje na staklene boce, pri čemu je stopa povrata blizu 100%. Osnovna korist ovog sistema je mogućnost ponovne upotrebe materijala i robe na relativno ekonomski efikasan način. S druge strane, problem je neophodnost uvođenja složenog sistema upravljanja i ulaganje u informisanje javnosti.

• Dozvole koje mogu da se kupuju i prodaju na tržištu – po ovom konceptu, organi nadležni za zaštitu životne sredine izdaju dozvole za ispuštanje zagađenja, i te dozvole se zatim stavljaju na tržište gde se njima trguje. Ako bi ovaj sistem funkcionisao, onda bi zagađivači koji imaju niske troškove uklanjanja zagađenja birali tehnike za uklanjanje zagađenja, a zagađivači koji imaju visoke troškove uklanjanja zagađenja bi koristili dozvole. Osnovna

259 

prednost je smanjenje ukupnih troškova uklanjanja zagađenja. Ovaj sistem ima pozitivan uticaj i na kvalitet životne sredine. Naime, nadležni organi propisuju broj dozvola. Ukoliko se pojavi neki novi akter na tržistu oni imaju dve opcije: ili da kupi dozvolu ili da investiraju u tehnike za uklanjanje zagađenja. Ovo automatski služi kao podsticaj za promenu tehnologije i sprečavanje zagađenja. S druge strane pojavljuju se dva problema. Prvo, neizvesnost trgovanja ili previsoki administrativni zahtevi dovode do pada nivoa trgovanja. Drugo, koncentracija tržišta može da bude problem, ako nema dovoljno konkurencije.

• Finansijske stimulacije – glavna funkcija stimulacija je podrška sprovođenju propisa iz oblasti životne sredine. One obuhvataju sledeće mere: kazne za nepoštovanje propisa, garancije za izvršenje obaveza i naknade za odgovornost. Kazne za nepoštovanje propisa su direktna plaćanja izrečena zagađivačima koji ne izvršavaju obaveze iz propisa. One predstavljaju direktan prihod. Njihova visina treba da bude dovoljno visoka da spreči nastanak ili da smanji zagađenje. Za njihovo sprovođenje neophodno je postojanje dobrog monitoringa i inspekcije. Garancije za izvršenje obaveza uplaćuje zagađivač da bi garantovao poštovanje propisa. Uplaćeni iznos se refundira kada se postigne nivo poštovanja propisa. Sistem naknada za odgovornost osigurava isplatu naknada za štetu prouzrokovanu nekom aktivnošću kojom se zagađuje životna sredina. Mogu da se isplaćuju žrtvama tih aktivnosti, vladi ili specijalnim fondovima, kao što je fond za zaštitu životne sredine.

• Subvencije – predstavljaju različite oblike finansijske pomoći zagađivačima ili korisnicima prirodnih resursa. Mogu da budu: direktna plaćanja (bespovratna sredstav), krediti za plaćanje poreza, poreske olaksiče, odlaganje plaćanja, meki krediti, otpis dugova i sl. Karakteristike subvencija su: one su opravdane ako dovode do efikasnije delovanja tržišta, treba da budu direktno usmerene na korisnike, treba da budu jeftin način za postizanje ciljeva, one su opravdane ukoliko obezbeđuju unapređenje društvene vrednosti, kod odmeravanja vrednosti subvencija treba uzeti u obzir pored troškova i propadanje životne sredine. Osnovni ciljevi subvencija su bili: pomoć siromašnima, zaštita domaće ponude, obezbeđenje zapošljavanja ali i zaštita životne sredine. Međutim, veliki broj subvencija je doveo do negativnih posledica po životnu sredinu i uticao na stvaranje ekološki neodrživih ekonomija. A ukinuti ili izvršiti reformu subvencija praktično je nemoguće, zbog izraženih interesa pojedinaca ili izbornog značaja direktnih korisnika.

Kada su u pitanju strana ulaganja, ona najčesće mogu biti kanalisana kroz fondove u vidu granta, mekih kredita ili kredita od međunarodnih finansijskih institucija ili komercijalnih banaka. Fondovi se koriste kao intermedijer za finansiranje ekoloških projekata iz nekoliko razloga:

• Fondovi poseduju stručan kadar koji na najbolji način može da identifikuje dobre ekološke projekte.

• Fond može da se nađe u ulozi lokalnog partnera u sufinsiranju projekata. • Fond je u mogućnosti da lakše prihvati inovativne finansijske aranžmane. • Preko fondova se mogu kanalisati sredstva ka malim projektima.

260 

Pored prednosti, postoje i određena ograničenja po pitanju korišćenja fondova u ove svrhe: • Fond može imati neadekvatne procedure za upravljanje fondovima ali i za finansijsku

analizu. • Mogu se pojaviti problemu po pitanju obezbeđenja državnih garancija. • Mogu se pojaviti razlike u prioritetima i procedurama fonda i stranog investitora, što može da

dovede do izostanka finansiranja. Za sam fond, ovakvi tipovi finansiranja od strane međunarodnih finansijskih institucija i sl., obezbeđuju dodatni prihod, sticanje novih znanja i iskustava o ekonomskoj i ekološkoj proceni projekta kao i sticanje znanja po pitanju nadzora nad projektima ali i finansijski menadzment. Pomoć koju pružaju međunarodne strukture pored finansijske može da bude i tehnička, informaciona, savetodavna i pomoć u izgradnji kapaciteta. Svaka od navedenih tipova pomoći je dobrodošla kada su u pitanju fondovi za zaštitu životne sredine a pogovoto u zemljama u razvoju i tranziciji kako bi na najlakši način mogli da usvoje sisteme funkcionisanja u zemljama EU. Institucije koje pružaju pomoć se razlikuju po svom statusu, misiji, polju aktivnosti i dr. Jedan tip takve institucije je npr. međuvladina organizacija (IGO). Ovakve organizacije se bave upravljanjem: međunarodnih ekoloških fondova i programa bespovratne pomoći, pružanjem tehničke pomoći, umrežavanjem resursa i dr. Međuvladine organizacije se najčešće pojavljuju u zemljama u kojima su aktivne u vidu predstavništava ili kancelarija. Takođe treba izdvojiti i međunarodne finansijske institucije (IFI). One su važan izvor finansijske pomoći. Izvor njihove pomoći je u vidu finansiranja kroz zajmove i sl., zatim kofinansiranje, mikrokrediti, partnerstva i tehničku pomoć. Posebno su značajne kod promena u ekološkim infrastrukturama, sistemskim reformama i ekološki održivom privrednom razvoju. Od negativnih karakteristika međunarodnih finansijskih institucija treba izdvojiti dve. Prvo, retko kad odobravaju sredstva u vidu bespovratne pomoći. Drugo, ciljevi vezani za životnu sredinu nisu uvek uključeni u njihove programe. I pored toga, ovo su veoma važne institucije za razvoj fondova za zaštitu životne sredine jer predstavljaju dobar izvor finansijske pomoći. Važno mesto okupljanja međunarodne pomoći za inicijative u oblasti životne sredine uključuju partnerstva koja potiču od organa stranih vlada. Najčešće su to bilateralne agencije ili programi pomoći. One pružaju bespovratnu finansijsku pomoć, što je za fond za zaštitu životne sredine najvažnije. Zatim pružaju i tehničku pomoć, resurse za umrežavanje kao i instrumente za razvoj infrastrukture. Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) – osnovni cilj ovog programa je da pruži pomoć zemljama u razvoju i tranziciji u izgradnji njihovih nacionalnih kapaciteta za postizanje održivog razvoja i razmenu znanja i iskustava. Sedište je u New York-u. Kada je u pitanju zaštita životne sredine i aktivnosti vezane za tu oblast, UNDP svoje aktivnosti sprovodi preko Grupe za ekološki održivi razvoj, podregionalnih centara širom sveta i službenika za oblast životne sredine sa sedištem u zemljama u kojima se realizuju programi. UNDP je svoje aktivnosti organizovao tako da budu

261 

usklađene sa oblastima koje je međunarodna zajednica identifikovala kao prioritete, a to su: voda, energija, zemljište i biodiverzitet. Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) – se bavi pitanjima iz oblasti životne sredine. Zvanična misija ovog programa je da bude lider i da podstiče partnerstva u brizi za životnu sredinu kroz inspirisanje, obaveštavanje i osposobljavanje država i ljudi da poboljšaju kvalitet života a da pritom ne ugrožavaju životnu sredinu. Sedište je u Najrobiju, Kenija. U Evropi postoji regionalna kancelarija sa sedištem u Ženevi. Aktivnosti UNEP-a su podeljene u šest tematskih oblasti:

1. ekološko informisanje, procena i rano upozoravanje; 2. razvoj politike i zakonodavstva u oblasti životne sredine; 3. realizacija politike o životnoj sredini; 4. tehnologija, industrija i ekonomija; 5. regionalna saradnja; 6. konvencija u oblasti životne sredine.

UNEP nadgleda i vrši procene u oblasti životne sredine i biodiverziteta, održava informativne mreže i organizuje konferencije i sl. Evropski investicioni fond (EIF) – je finansijska institucija osnovana sa zadatkom da pruži podršku osnivanju, razvoju i rastu malih i srednjih preduzeća. Ovaj fond pokušava da uskladi koristi i uticaje svojih investicija u skladu sa ciljevima EU i da širi najbolju tržišnu praksu. Kada je u životna sredina i investicije na tom polju, fond EIF se fokusira na promovisanje ekološki razmunih investicija u sektoru malih i srednjih preduzeća. Postoje četiri osnovan cilja u okviru ove oblasti investicija:

1. ostvariti bolji pristup finansiranju dugova maloh preduzeća; 2. doprineti razvoju svesti kod malih i srednjih preduzeća o ekološkim pitanjima u kontekstu

investicionih odluka; 3. povezati u mrežu ekološki orjentisane bankarske institucije; 4. povećati stepen svesti i informisanosti.

EIF sve aktivnosti najviše usmerava ka sledećim oblastima: poslovi u poljoprivredi, biotehnologije, obrazovanje, energetska pitanja, pitanja šumarstva, eksploatisanje geoloških resursa, obnovljivi izvori energije, recikliranje, odlaganje i prečišćavanje otpadnih voda, pitanja otpada i sl. Svoju podršku EIF pruža u obliku garantnih instrumenata (npr. kredit) i u obliku investicionog kapitala (investicioni kredit). Evropska Unija EU – politika EU u oblasti životne sredine ima četiri osnovna cilja: održavanje i poboljšanje kvaliteta životne sredine, zaštita ljudskog zdravlja, razumno korišćenje prirodnih resursa, promovisanje mera za rešavanje regionalnih i globalnih ekoloških problema. Kranjih cilj je ostvarenje visokog stepena zaštite životne sredine. Tela koja učestvuju u realizaciji politike zaštite životne sredine tu su:

• Savet za životnu sredinu; • Generalni direktorat;

262 

• Odbor za zaštitu životne sredine i zaštitu potrošača. Od fondova u okviru EU koji podržavaju zaštitu životne sredine treba izdvojiti:

1. Finansijski instrument za životnu sredinu (LIFE) – finansira tri tematska elementa: priroda, životna sredina i treće zemlje. LIFE-priroda pruža pomoć u sprovođenju direktiva o pticama i staništima. LIFE-životna sredina pomaže u razvoju inovativnih i integrisanih tehnika i metoda u oblasti zaštite životne sredine. LIFE-treće zemlje pruža pomoć u izgradnji kapaciteta i administrativnih struktura u sektoru životne sredine u zemljama koje nisu članice EU a nalaze se duž Sredozemnog i Baltičkog mora. Pomoć od ovog fonda mogu da traže sva fizička i pravna lica sa sedištem u zemljama koje imaju pravo pristupa .

2. Kohezioni fond – finansira krupne projekte u oblasti životne sredine i saobraćaja u zemljama članicama koje imaju BNP ispod 90% od proseka EU. Fond finansira projekte učešćem od 85% kvalifikovanih troškova.

3. Strukturni fondovi – pomažu manje razvijenim regijama i regijama suočenim sa strukturnim problemima. Aktivnosti ovog fonda su organizovane prema tri osnovna cilja: • promovisanje razvoja i strukturnih prilagođavanja regiona zaostalih u razvoju; • podrška ekonomskim i društvenim promenama u oblastima sa strukturnim

problemima; • podrška usvajanju i modernizaciji politike i sistema obrazovanja, obuke i razvoja.

Globalni ekološki fond (GEF) – je međunarodni poverenički fond. Osnovan je 1990 godine kao pilot program s ciljem da pruža pomoć u zaštiti životne sredine na svetskom nivou i u promovisanju ekološki opravdanog i održivog ekonomskog razvoja. Ovaj fond je osmišljen kao izvor kofinasiranja koje se vrši putem grantova i koncesija. Na taj način Fond može da kombinuje sopstvena sredstva sa sredstvima od vlada, banaka, nevladinih organizacija i dr., sve u cilju rešavanja globalnih ekoloških prioriteta na nacionalnom nivou. Fond učestvuje u finansiranju projekata kao podrška aktivnostima koje daju globalne pozitivne efekte na životnu sredinu. U njegovom sastavu se nalazi 168 zemalja predstavljenih u Skupštinu Fonda. Finasijska sredstva iz GEF-a su dostupna vladama, istraživačkim institucijama, nevladinim organizacijama, regionalnim razvojinm bankama i dr. Programske aktivnosti GEF-a su usmerene na sledeće oblasti: biodiverzitet, klimatske promene, međunarodne vode i zaštita ozonskog sloja. GEF trenutno služi kao finansijski mehanizam Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promena i Konvencije o biološkom diverzitetu. Fond pruža svoju pomoć tako što finansira neophodne aktivnosti, a naročito aktivnosti vezane za spomenute konvencije, pripremu projekata i njihovu realizaciju. Dva postojeća granta u fondu za pripremu projekata (PDF) podržavaju istraživanje i pripremu. Po shemi PDF A se odobravaju bespovratna finansijska sredstva u visini do 25.000 US dolara i obično vodi do projekata srednje veličine (projekti vrednosti do milion US dolara). S druge strane, imamo šemu PDF B. Ona daje pomoć u iznosu do 350.000 US dolara i vodi do tzv. velikih projekata (projekti vrednosti iznad milion US dolara). U pojedinim zemljama postoje Programi malih grantova. Njime se finansiraju projekti do 50.000 US dolara. Ovim projektima se najčešće bave nevladine organizacije.

263 

Svetski fond za zaštitu prirode (WWF) – ovo je nezavisna fondacija za očuvanje prirode u svetu. Ovaj fond je osnovan 1961. godine. Osnovni zadatak mu je da zaustavi degradaciju prirodne sredine i da izgradi budućnost u kojoj će ljudi živeti sa prirodom. Mere koje WWF koristi u sprovođenju svojih aktivnosti su: očuvanje svetskog biodiverziteta, korišćenje obnovljivih prirodnih resursa i promovisanje smanjenja zagađenja i rasipne potrošnje. Fond ima 4,7 miliona simpatizera. Kancelarija za evropsku politiku se nalazi u Briselu. Njen zadatak je da koordiniše aktivnosti u Evropi. Osnovna kampanja koju WWF sprovodi naziva se Kampanja Živa planeta. Njen fokus je: očuvanje reprezentativnih bogatstava prirode, spašavanje ugroženih vrsta, menjanje obrazaca potrošnje resursa i načina na koje eksploatišemo te izvore. Regionalni ekološki centar za centralnu i istočnu Evropu (REC) – ovo je nepolitička, neprofitna organizacija sa zadatkom da pruži pomoć u rešavanju problema životne sredinu u regionu centralne i istočne Evrope. Aktivnosti REC-a u oblasti životne sredine se baziraju na promovisanju rešenja za brojne izazove ekološkog i održivog razvoja. REC se usmerava na sledeće oblasti: održiv razvoj, procesi integracije u EU u oblasti životne sredine, politika životne sredine i unapređenje učešća javnosti. Najčešće sarađuje sa lokalnim, nacionalnim i multinacionalnim organizacijama i telima. Kao jedan od njihovih saradnika može da se pojavi i fond za zaštitu životne sredine. Resursi REC-a su dostupni za multilateralne partnere, vladine organe (npr. fond za zaštitu životne sredine), nevladine organizacije ili grupe građana na nivou zajednice. Pomoć koju REC pruža može da bude u vidu bespovratne finansijske pomoći (grantova), tehničke pomoći ili saradnje u okviru svojih relevantnih programa. Evropski ekološki biro (EEB) – je savez nevladinih ekoloških organizacija građana. Bave se pitanjima zaštite životne sredine i prirode. Okuplja 134 organizacije članice u 25 zemalja. Sedište je u Briselu. Misija ovog saveza je da se poboljša politika EU u oblasti životne sredine i promovisanju održivog razvoja kroz integrisanje ekoloških ciljeva u horizontalne i resorne politike na nivou EU, kao i briga za sprovođenje važećih strategija. EEB se sastoji od radnih grupa. Te grupe su fokusirane na specifična pitanja kao što su: kvalitet vazduha, biodiverzitet, industrija, upravljanje otpadom, zagađenje voda, poljoprivreda, hemikalije, proširenje EU, buka i standardizacija. Zaključak Nužnost kontinuiranog procesa društvene reprodukcije istovremeno zahteva integralno tretiranje prirodnog okruženja. Kreiranje integrisane politike koja uvažava principe ekonomije i indikatore održivog razvoja, upućuje na nužnost dinamičkog ukrštanja sinergije ekonomskog, socijalnog, ekološkog i institucionalnog podsistema. Sprega odnosa ekonomije i ekologije («Eco-Eco») je na percepciji životne sredine kao izvora resursa za ekonomske aktivnosti, ali i kao primaoca otpada, uzimajući u obzir prag tolerancije zagađenja. Klasičan pristup zasnovan je na kreiranju profita - preferencija profita radi profita uz minimiziranje utrošaka. Ekonomisti smatraju da prirodne resurse

264 

treba tretirati kao i svako drugo kapitalno sredstvo zbog toga što tržišta mogu efikasno odrediti njihovu cenu i alocirati njihove usluge. Pri nedostatku samo jednog od elemenata koji spadaju u životnu sredinu ove planete (prostor, obradive površine, elementi vazduh i voda, biljni i životinjski svet) život postaje nemoguć i nezamisliv. Iz povezanosti tih elemenata proizašla je „primenjena ekologija“, čiji je pravi smisao: nauka o budžetu prirode (kako je ovaj pojam prvi upotrebio Ernst Hekel pre više od sto godina definišući ga kao „nauku o budžetu živih bića“).

Literatura Bošković, J. (2006), „Investicioni fondovi“. Stanje i perspektive privrede Srbije, Beograd: Beogradska bankarska

akademija – Fakultet za bankarstvo, osiguranje i finansije i Institut ekonomskih nauka. Stejner, A., Martonakova, H., Guziova, Z. (2003), Environment Governance Sourcebook, Regionalna kancelarija

za Evropu i Zajednicu nezavisnih država UNDP-a, copyright za izdanje na srpskom jeziku: UNDP kancelarija za Srbiju i Crnu Goru, Beograd: Cicero.

Speck, S., McNicholas, J., Markovic, M., (2001), Environmental Funds in the Candidate Countries. s.l.: Regional Environmental Center for Central and Eastern Europe, Szentendre, Hungary: ProTetria.

Ackermann, R., Hughes, G., Hertzman, C., Somlyody, L., Georgieva, K., Ayres, W., Goldenmann, G., (1998), Environmental Action Programme for Central and Eastern Europe.

Hussen, A. 2005. Principles of Enviromental Economics, Routledge, New York. Burningham, D., and Davies J. 1995. Green Economics, Halley Court, Oxford. Eban, G, Ekonomika i okoliš, prevod [originalan naslov “Economics and the environment”], Mate, Zagreb 2003. Pearce, D., Pearce C., Palmer C., 2002. Valuing the Environmental in Developing Countries, Published by

Edward Elgar UK, 2002. Drašković, B., 2010. Ogled o vrednosti prirodnih resursa, Ekološki izazovi Srbije, Otvoreni univerzitet Subotica,

2010 Harris, J. M., Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa, Datastatus, Beograd, 2009. Ahmed Hussen (2005), Principles of Environmental Economics, Routledge Taylor & Francis Group, London and

New. Macura, А. (2010), Fondovi za finansiranje projekata u oblasti obnovljivih izvora energije, CESS magazin 21–22,

str 11–14 United Nations Environment Programme (UNEP) (2008), Global Trends in Sustainable Energy Investment,

Earthprint.

265 

Ekološka bezbednost Jordan Aleksić

Mesud Adžemović Ekološka bezbednost je termin koji koristimo za probleme koji povezuju uslove životne sredine sa interesima nacionalne bezbednosti. To je pitanje koje sve više dobija na značaju u svetskim poslovima, mada trenutno u svetu ne postoji visok stepen saglasnosti o tome kako se ono definiše, koje su pretnje njegovoj stabilnosti i koje su odgovornosti političkih mera. Opasnost po nacionalnu bezbednost predstavljaju problemi koji su u vezi sa resursima i životnom sredinom i koji oslabljuju kvalitet života i uzrokuju rastuću konkurenciju i tenzije. Na odnose među državama, kao i na odnose unutar država, utiču brojni momenti, kao što su etničke razlike, ekonomske aktivnosti i trgovinske prepreke, političko pozicioniranje i propadanje životne sredine. Oni postaju pretnja nacionalnoj bezbednosti tek kada drastično ugroze ponašanje države u određenom vremenskom periodu. Zamislimo situaciju u kojoj dolazi do veoma brzog trošenja rezervi sveže podzemne vode na granici između dve države. Pretpostavimo da je reč o veoma produktivnoj regiji, sa visokim poljoprivrednim prinosima, tako da je od vitalnog interesa za obe države da održe produktivnost i zaposlenost lokalnog stanovništiva, itd. Dve države se međusobno optužuju za sabotiranje privrede i šalju vojne trupe na granicu, pri čemu tenzije među njima rastu. Obe su u prošlosti iskusile etničke ili verske tenzije. Sada izjavljuju da su spremne da upotrebe nuklearno oružje. Prilično zastrašujuće, zar ne? Ovakve situacije su moguće, na primer, u regionu Bliskog istoka, centrale Azije ili u Africi, gde problemi mogu da dovedu u vezu uslove životne sredine (u ovom slučaju iscrpljivanje resursa) i inerese nacionalne bezbednosti (u ovom slučaju ekonomsku bezbednost). Međutim, kako je već rečeno, ekološki problemi postaju bezbednosni tek kada dođe do ozbiljnih ekonomskih ili političkih sporova između dotičnih zemalja. Dakle, relavantnost nekog ekološkog problema, u pogledu međunarodnih odnosa, zavisi od odnosa među državama. Tako, izuzetno je teško postaviti direktnu uzročnu vezu između nekog generičkog ekološkog problema i nastanka nasilnog sukoba, delimično zato što je kontekst jedinstven za svaki region. Kompromis o prirodnim resursima ili potreba za njima mogu da imaju bitnu ulogu u procesu eskalacije. Sama životna sredina neće proizvesti sukob, kao što ga ni kulturne razlike, nagomilavanje oružja ili ekonomske sankcije sami po sebi ne uzrokuju. Realna procena resursa životne sredine kao faktora podjednako je bitna kao i procena drugih definisanih varijabli koje vode sukobu. Na primer, uništenje Aralskog jezera samo po sebi predstavlja ekološku katastrofu i tragediju, ali to nije glavni uzrok bezbednosnih problema i tenzija u njegovom regionu. Najveći međudržavni problemi se javljaju zbog uzvodnog i nizvodnog korišćenja voda (poljoprivreda nizvodno, hidroelektrane uzvodno).

266 

Bezbednost životne sredine Za sada ne postoji opšteprihvaćena definicija ekološke bezbednosti. Ipak se, uopšteno, može reći da se ekološka bezbednost odnosi na relativnu bezbednost javnosti od ekoloških opasnosti uzrokovanih prirodnim ili ljudskim delovanjem usled neznanja, incidenata, lošeg upravljanja, lošeg projektovanja, zbog uzroka koji se nalaze unutar ili izvan državnih granica. Ekološka bezbednost obuhvata rešavanje problema nedovoljnih resursa, propadanje životne sredine, biološke opasnosti, koji mogu dovesti do sukoba. Metode reševanja ovih problema podrazumevaju primenu ekološki opravdanih tehnologija (korišćenje obnovljivih resursa sa ciljem smanjenja potrošnje resursa uopšte, smanjenja količine stvorenog otpada i njegovo recikliranje, itd.), politike održivog razvoja, pravnih i ekonomskih instrumenata u oblasti životne sredine, itd. Mada su održivi razvoj i ekološka bezbednost koncepti koji se međusobno dopunjavaju i služe kao faktor prilikom usvajanja političkih mera, oni ipak nisu jedno te isto. Održivi razvoj je usresređen na ekološki razuman društveno – ekonomski razvoj, a ekološka bezbednost je usredsređena na prevenciju sukoba koji su povezani sa faktorima životne sredine, na dodatnu potrebu oružanih snaga da zaštite svoje snage od ekoloških opasnosti i na sanaciji štete nanesene životnoj sredini vojnim faktorima. Uslov ekološke bezbednosti je stanje u kojem dolazi do održive interakcije društvenih sistema i sistema životne sredine, u kojem svi pojedinci imaju ravnopravan i razuman pristup dobrima koja proističu iz prirodne sredine i u kojem postoje mehanizmi za rešavanje ekoloških kriza i konflikata.

Propadanje životne sredine i nedostatak resursa na lokalnom i regionalnom planu (pogoršani porastom broja stanovnika, nepravednom raspodelom bogatstva i globalnim promenama u oblasti životne sredine) bitni su faktori koji mogu da pojačaju, stvore, opasnost po nacionalnu bezbednost u smislu političke nestabilnosti ili nasilnog sukoba ili da joj doprinesu. Migracije stanovništva prouzrokovane očiglednim propadanjem životne sredine sve se češće pojavljuju kao nov problem, i može se očekivati da pojačaju već postojeće tenzije. Na primer, poplava i nuklerana havarija imaju jednu zajedničku osobinu: obe pojave predstavljaju pretnju bezbednosti štetom nanesenom životnoj sredini. A pošto priroda ne poznaje veštački određene granice, verovatno je da se pretnje ovakve vrste šire preko državnih granica. Tada se pojavljuje međunarodni aspekt problema. Masa ljudi se pokreće u potrazi za za bezbednim životom i zdravljem. Privreda zemalja na koje se to odnosi trpe posledice. Vlade dotičnih zemalja će možda izdati nalog vojnim snagama da pomognu u rešavanju problema i verovatno će pregovarati o saradnji i pomoći. Države, pak, mogu da odluče da ne traže rešenje, već da umesto toga (iz različitih razloga) povećaju tenzije i time stvaraju uslove za oružani sukob. Ukratko, postoje četiri opšta tipa konflikta koji mogu biti u vezi sa pitanjima životne sredine (NATO, 1999):

267 

• etničko – politički sukobi;F

29 • sukobi povezani sa migracijama (unutar zemlje, preko granica i demografski

uzrokovana); • međunarodni konflikti oko resursa; • ekološki konflikti usled fundamentalnih globalnih ekoloških problema.

Osiguranje životne sredine

Osnovna je reakcija nacionalne vlade. Nacionalne vlade imaju najveću odgovornost jer su one zakonski glavni akteri u međunarodnim odnosima i imaju pun suverenitet nad svojom teritorijijom. Njima su na raspolaganju različite mere: usvajanje politike zemlje, povećanje svesti javnosti, pokretanje zakonske inicijative za uvođenje ekološki razumnih promene zakonske norme, itd. Vlede treba na sebe da preuzmu odgovornostza zaštitu javnih resursa i životne sredine. Ekološka bezbednost takođe mora da bude deo spoljne politike svake države. Ona se ne može tretirati izolovano na nižim nivoima organizovanja. Pretnje ekološkoj bezbednosti često podrazumevaju prekogranične i/ili globalne posledice za koje je neophodna međunarodna saradnja. Postoji međunarodni, ili bolje rečeno transnacionalni nivo, koji predstavljaju brojne regionalne unije, paktovi, međunarodne organizacije. S obzirom na to da ekološki stresovi često vuku koren iz prekograničnih, regionalnih ili globalnih ekoloških problema, međunarodni ili regionalni ekološki sporazumi imaju posebno važnu ulogu u sprečavanju ekoloških sukoba. Usvojeni su brojni paktovi i konvencije koji se bave pitanjima životne sredine,F

30F kao što su, na primer, Antarktičko – ekološki

protokol (Antarktički pakt, 1959), Konvencija o zabrani vojne ili bilo koje druge neprijateljske primene tehnika koje menjaju životnu sredinu (1979), Konvencija o dugoročnom prekograničnom zagađenju vazduha (1979), Bazelska konvencija o kontroli prekograničnog kretanja i odlaganja opasnog otpada (1989), Konvencija o biološkom diverzitetu (1992) ili Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama (1992). Za zemlje u tranziciji su od još većeg značaja konvencije ECE o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotoka i međunarodnih jezera, o prekograničnim posledicama industrijskih incidenata i o proceni uticaja na životnu sredinu u međunarodnom kontekstu. Ove tri konvencije su po svojoj prirodi preventivne i sadrže detaljno razrađene mehanizme rešavanja sporova. Jasno je da same države ne mogu da osiguraju ekološku bezbednost i da međunarodne organizacije, sa druge strane, ne raspolažu kapacitetima za uklanjanje ovih opasnosti. Dakle, neodphodno je da u formulisanje, u implementaciju i pri usvajanju političkih instrumenata budu uključene korporacije, nevladine organizacije, vladine agencije i međunarodne agencije. Potrebno je unaprediti postojeće instrumente usvajanja politike koji bi bili prilagođeni i efikasni u slučajevima ekološke pretnje regionalne stabilnosti, u kontekstu primene „preventivne odbrane“ putem mera izgradnje poverenja i

                                                            29 Ovi konflikti mogu da budu međunarodnog ili domaćeg karaktera 30 Vidi prilog F, Međunarodni protokoli, paktovi i konvencije koji su u vezi sa ekološkom bezbednosti i Milenijum Projekat Američkog saveta za Univerzitet UN 

268 

smanjenja tenzija. Postoji značajan broj vladinih agencija i nevladinih organizacija koje poseduju potrebno ekspertsko znanje koje bi moglo da doprinese razvoju novih instrumenata i političkih procesa koji bi se koristili prilikom odlučivanja. Da bi bili svrsishodni, novi instrumenti moraju da koriste multidisciplinarni pristup. Oni takođe imaju bitnu ulogu u obezbeđenju učešća javnosti i deluju kao savetodavna tela. Novi koncept nacionalne bezbednosti Tradicionalno poimanje nacionalne bezbednosti, zasnovano na tzv. „vestfalskom modelu“ zaštite državnih i društvenih vrednosti i interesa i na konceptu suverenosti, u savremenim uslovima gubi svoj smisao i značaj. Koncept koji je zasnovan na zaštiti: spoljnopolitičkih interesa u međunarodnim odnosima, teritorije od spoljne agresije, poretka vlasti i vladajućih režima u središte dešavanja stavlja bezbednost ljudi i njihovo učestvovanje u međunarodnoj i globalnoj bezbednosti. Umesto države, kao isključivog aktera bezbednosti, ulogu aktivnih subjekata bezbednosti preuzimaju pojedinci i nevladini, subnacionalni i transnacionalni entiteti. Pored tradicionalnih funkcija (diplomatske, obaveštajne i odbrambene), savremena država naglašava značaj ekonomske, energetske, kulturne, ekološke, socijalne, informacione i drugih sfera bezbednosti. Sve to ukazuje na ozbiljnu promenu koncepta nacionalne bezbednosti koji je prilagođen uslovima i potrebama savremene bezbednosne stvarnosti. Koncepti bezbednosti su teorijske i praktične konstrukcije zaštite i unapređenja vitalnih vrednosti i interesa pojedinih kategorija referentnih objekata bezbednosti. Budući da je bezbednost dinamična kategorija, menjaju se i koncepcijski pogledi na objekte i vrednosti koje treba da štiti, na opasnosti koje im prete, kao i na subjekte i sredstva zaštite. Bezbednost države (state security), odnosno koncept nacionalne bezbednosti (national security) spada u stare, tradicionalne pristupe bezbednosti. U središtu bezbednosti nalazi se suverena država, odnosno njen „opstanak“, državna teritorija i nacionalni suverenitet kao vitalne vrednosti i interesi koje se štite vojnim kapacitetima i sposobnošću da se odvrati vojna agresija ili da joj se uspešno odgovori. Koncept nacionalne bezbednosti zasnovan je na Doktrini o nepovredivosti suvereniteta koja datira od Augzburškog mira (1555), kojim je vladar dobio pravo da odlučuje o religiji svoje zemlje (cuius regio, eius religio– čija je oblast, njegova je i religija). Ovo pravo je potvrđeno i modifikovano Praškim mirom (1635) i Vestfalskim mirom (1648) kojim je okončan Tridesetogodišnji verski rat u Evropi između katolika i protestanata. U eri globalizacije i međunarodnih integracija, postavlja se pitanje opravdanja koncepta nacionalne bezbednosti. Svedoci smo „ukidanja granica“ u Evropi, stvaranja jedinstvenog tržišta proizvodnje, kapitala, roba i usluga, sve homogenije međunarodno-regionalne politike, povećanja tolerancije među

269 

tradicionalno suprotstavljenim narodima i državama, prenošenja nekih tradicionalnih isključivo državnih nadležnosti na nadnacionalne i nevladine entitete, stvaranja zajedničkih oružanih snaga, unapređenja modela policijske saradnje, sve veće saradnje na polju bezbednosti i početka razvoja jedinstvenih nadnacionalnih sistema bezbednosti. Države postepeno gube neka svoja ontološka obeležja i funkcije, čime dovode u pitanje svrha njihovog postojanja i tradicionalna nacionalna bezbednost. Nacionalna bezbednost, u savremenim uslovima, je rekonstruisana u međunarodnu bezbednost, obuhvatajući bezbednost sistema država, a ne samo pojedinih država-nacija. To je promenilo i program rada bezbednosnih problema od isključivo vojnih (pre svega globalni ili nuklearni rat) ka širem spektru drugih problema – onih koji se odnose na životnu sredinu, migracije... Mirnodopske tzv. „nevojne pretnje“ predstavljaju dominantni tip pretnje svim savremenim državama. Ratovi se relativno retko događaju, dok se organizovani kriminal, terorizam, korupcija, ugrožavanje životne sredine, politička i socijalna nestabilnost događaju svaki dan i svakoj državi. Strategija ekološke bezbednosti Cilj strategije nacionalne bezbednosti jeste da osigura zaštitu temeljnih i trajnih potreba države i društva: opstanak države kao političke zajednice i normalno delovanje države sa svim elementima njene nezavisnosti, sloboda i teritorijalna celovitost, zaštita života i sigurnosti građana, osiguranje napretka države i društva, te zaštita ustavnog poretka. Ekološka kriza je odraz duboke poremećenosti u prirodnim sistemima izazvanih ljudskom-čovekovom (antropogenom) delatnošću i neophodno je preduzimanje mera za njeno ublažavanje. Najčešći i najvidljiviji uzroci ekološke krize su:

• problem stanovništva, koji obuhvata povećanu stopu nataliteta, gustinu naseljenosti i problem ishrane;

• iscrpljivanje prirodnih resursa i problem energije; i • zagađivanje kao univerzalni problem, koje obuhvata prirodnu i društvenu komponentu

životne sredine. Ekološka bezbednost je bezbednost građana od: neodgovornog zagađivanja vazduha, zemljišta, biljnog i životinjskog sveta; neodgovornog korišćenja prirodnih bogatstava (vode, rude i minerala, ribnog i lovnog fonda, šljunka, peska itd.); neefikasnih institucija za sprovođenje zakona; i nas samih u ponašanju prema prirodi, životnoj sredini i okruženju. To podrazumeva isključivanje bilo koje delatnosti čoveka koja štetno deluje na okruženje, situacije u kojoj postoji odsustvo opasnosti nanošenja gubitaka prirodnoj sredini i zdravlju stanovništva, kao i poželjan stepen konstruktivnosti državne ekološke politike.

270 

Ekološka politika se određuje kao svesna i organizovana društveno usmeravajuća delatnost, kojom se posredstvom države i društvenih-posebno političkih organizacija, usmerava odnos društva prema prirodi u cilju očuvanja, zaštite i unapređivanja životne sredine. Definicija koja se donekle najviše približava operativnom pristupu u praksi i dozvoljava da se na osnovu nje gradi strategija održivog razvoja jeste ona koju su zajednički razvili IUCN (Međunarodna unija za zaštitu prirode) i UNEP (Program zaštite životne sredine Ujedinjenih nacija) koja glasi : ''Održivi razvoj u svom fokusu ima ljude i njegov cilj je da se unapredi kvalitet ljudskog života. Održivi razvoj se zasniva na zaštiti, tako da je uslovljen potrebom da se uvažava koncept prirode kako bi se obezbedili resursi i usluge potrebne za život. Iz ove perspektive, održivi razvoj znači unapređenje kvaliteta ljudskog života u granicama kapaciteta podnošenja ekosistema koji ga podržavaju''. Ova definicija održivog razvoja predstavlja normativni koncept koji uključuje standarde ponašanja koje treba ispoštovati ukoliko ljudska zajednica teži ka zadovoljenju sopstvenih potreba preživljavanja i blagostanja. Definicija uključuje tri osnovne komponente, a to su: ekonomska, društvena i komponenta zaštite životne sredine, koje čine temelj održivog razvoja. Sve tri komponente su međusobno povezane i međuzavisne i zbog toga zahtevaju da sve što se preduzima na polju razvoja bude u skladu sa svakom od njih posebno. Indikatori ekološke bezbednosti U indikatore ljudske bezbednosti spadaju indikatori iz područja ekonomije, životne sredine, zdravlja i ishrane, obrazovanja, socijalne sfere, iz sfere politike i institucija, kao i iz sfere lične i kolektivne bezbednosti.

Područje društvenog života Broj indikatora Ekonomija 23 Životna sredina 52

Zdravlje i ishrana 40 Obrazovanje 24 Socijalna bezbednost 67 Politička i institucionalna bezbednost 118 Lična i kolektivna bezbednost 58 Ukupno: 392

Izvor: Program za razvoj Ujedinjenih nacija( UNDP-United Nations Development Programme) Izveštaju o ljudskom razvoju Ujedinjenih nacija (Human Development Report,1994.) ističe da „ljudska bezbednost podrazumeva kontinuirano, afirmativno i progresivno širenje ljudskog procvata, koji se zasniva kako na sigurnosti, tako i na slobodi“. U ovom izveštaju preovladava „integralni“ pristup, jer

271 

sadrži sedam međuzavisnih dimenzija-ekonomiju, životnu sredinu, zdravlje i ishranu, obrazovanje, socijalnu sferu, institucije i ličnu i kolektivnu bezbednost. Najznačajniji indikatori ekološke bezbednosti su: pravne norme u oblasti životne sredine, propisi koji uređuju oblast zaštite životne sredine, realizovani programi zaštite životne sredine, utrošena sredstva za zaštitu životne sredine, kao i indikatori koji se odnose na vazduh, vodu,zemljište, otpad, biodiverzitet i šume. Ekološka bezbednost treba da omogući i garantuje kvalitet života. U našim okolonostima još uvek se katastrofičnim situacijama po pravilu bavimo kao elementarnom nepogodom. Primer su i poplave u Srbiji. Prvi korak koji je bio preduzet bilo je proglašenje stanja elementarne nepogode, umesto proglašenja ekološke katastrofe. Proglašenje ovog događaja elementarnom nepogodom mnoge odgovorne institucije, organe, organizacije i pojedince u lancu odgovornosti je lišilo odgovornosti, dok bi proglašenje ekološke katastrofe pokrenulo čitav lanac odgovornosti. U savremenim uslovima života, pretnje ekološkoj bezbednosti se ogledaju, pre svega, u: trci za profitom na račun održivosti, porastu broja stanovnika, klimatskim promenama i globalnom zagrevanju, gubitku biodiverziteta, smanjenju ozonskog omotača u stratosferi, zagađenju zemljišta, vode i vazduha, opasnostima od velikih akcidenata (nuklearnih i hemijskih), bezbednosti hrane i vode... ⇒ Primetna, registrovana i verifikovana promena klime treba da nas brine, kako zbog faktora koji

izazivaju njenu promenu, tako i zbog posledica koje donosi promena klime, a naročito zbog: porasta globalne srednje temperature, porasta nivoa mora, promena u padavinama i izmene hidrološkog i režima vodnih resursa, uticaja na ekosisteme, poljoprivredu, šumarstvo, kao i implikacija na ljudsko zdravlje.

⇒ Ozonski omotač u stratosferi je smanjen, a kao glavni uzročnik njegovog oštećenja, pored prirodnih izvora (požari i vulkanske erupcije), javlja se čovek i njegovi antropogeni izvori (haloni, gasovi: CO, CO2, NOx,SO2).

⇒ Acidifikaciju uzrokuju NOx,SO2,NH3, koji mogu da oksidiraju i da se pretvore u kiseline što dovodi do povećane kiselosti zemljišta, a posledice su: promena hemijskog sastava vode i tla, smanjenje vitalnosti drveća, propadanje ribnog fonda i biodiverziteta uopšte. Mere za ublažavanje procesa acidifikacije su u: smanjenju sadržaja supstanci koje izazivaju acidifikaciju, povećanju energetske efikasnosti, prelasku sa čvrstih na tečna goriva, smanjenju emisije gasova u industriji i saobraćaju, boljem upravljanju stočnim đubrivom – nitrifikacija, i dr.

⇒ Gubitak biodiverziteta je više društvena i ekonomska nego prirodna pojava, i ogleda se u stopama smanjenja broja vrsta i genetske raznovrsnosti u ekosistemima. To uzrokuje gubitak staništa, gubitak šuma, erozija tla, zagađenja voda, intenzivan uzgoj nekih biljnih vrsta, uvođenje stranih vrsta u ekosistem, loše upravljanje resursima i dr. Posledice gubitka biodiverziteta se, pre svega, ogledaju u gubitku varijabilnosti vrsta, u tome što su manje populacije osetljivija na razmnožavanje unutar grupe, u gubitku raznolikosti ekosistema što

272 

utiče na neke prirodne pojave: samoprečišćavanje vode i vazduha, poremećen ciklus nutrijenata, smanjenje oprašivanja biljaka, smanjenje prihoda društva i pojava siromaštva.

⇒ Osnovni problemi u vezi sa svežom vodom jeste u raspoloživosti voda i njenom lošem kvalitetu, čiji su uzroci u povećanoj industrijskoj i potrošnji u domaćinstvima, intenzivna poljoprivreda, sezonske i godišnje varijacije i globalno zagrevanje. Posledice se izražavaju u smanjenju nivoa površinskih i podzemnih voda, isušivanju vodenih tela, štete po floru i faunu, sleganje zemljišta i dr.

⇒ Šume su veoma važne za svaku državu i ekonomiju i njihova uloga „pluća“ i vrednosti - kao obnovljivog prirodnog resursa - je nezamenjiva.Uzroci propadanja i oštećenja šuma su prirodni i antropogeni, što posebno zabrinjava, a posledice su ekološke, ekonomske i društvene.Mere za ublažavanje degradacije šuma ogledaju se, pre svega, u preduzimanju adekvatnih mera za suzbijanje problema zagađenja vazduha, u boljoj međunarodnoj koordinaciji, u upravljanju šumama kroz primenu podsticajnih mera i sistema sertifikacije, u uvođenju sveobuhvatnog monitoringa šumskim ekosistemima, u adekvatnom očuvanju dovoljnih površina različitih vrsta šuma, kao i u boljoj i efikasnijoj protivpožarnoj zaštiti.

⇒ Prirodne sile i mnogo više ljudske aktivnosti uzrokuju zagađivanje zemljišta i doprinose gubitku zemljišta zarobljavanjem: objektima, erozijom, salinizacijom, dezertifikacijom (napuštanje zemljišta) i sabijanjem zemljišta. Posledice degradacije zemljišta se ogledaju u zagađenjima vode i akumuliranju zagađenja u biljkama i životinjskim vrstama, uništavanju staništa, gubitku prirodnih lepota i biodiverziteta, manjim prinosima...

⇒ Zahvaljujući, pre svega, ljudskim aktivnostima stvara se sve veće količine otpada, isti se neadekvatno odlaže i transportuje. Posledice enormne „proizvodnje“ otpada, kako biorazgradivog, tako i opasnog otpada, ogledaju se u zagađenju zemljišta, vode, vazduha, doprinosi se globalnom zagrevanju zbog emisije metana iz jednog segmenta otpada, narušava se prirodni izgled predela, utiče se na zdravlje ljudi...

⇒ Urbani stres, zbog povećane koncentracije stanovništva i stila i načina brzog življenja, je posledica narušenog kvaliteta životne sredine. Glavni problemi vezani za stres u urbanoj životnoj sredini vezani su za kvalitet vazduha i vode, buku i saobraćajno opterećenje, stvaranje otpada, kvalitet stanovanja, propadanje izgleda gradova i istorijskih spomenika...

⇒ Najčešći uzroci ekoloških incidenata su industrijski procesi, incidenti na moru i prirodne katastrofe. Incidenti negativno utiču na ljudsko zdravlje, ekosisteme i privredu. Srečavanje i svođenje na minimum posledica od velikih incidenata podrazumeva adekvatno upravljanje, uspostavljanje svrsishodnog sistema podataka, povećanje stepena nuklearne bezbednosti, uvođenje bezbednosnih mere u procesnu industriju, uspostavljanje i održavanje pripravnosti za vanredne situacije, zakonsko uređivanje odgovornost kroz Princip „zagađivač plaća“.

⇒ Broj stanovnika Zemlje nastaviće da raste vrlo dinamičnom stopom u decenijama koje dolaze, mada je globalna stopa fertiliteta i dalje u silaznom trendu.Stručnjaci za demografiju predviđaju da će stopa rasta stanovništva u periodu do 2050. godine opasti u odnosu na 1,2 procenta godišnje, zabeleženih u 2000. godini. Osnovni razlog ovog opadanja trebalo bi da bude smanjenje fertiliteta. Uz to, svetsko stanovništvo postaće starije u proseku, jer će očekivano trajanje života na rođenju porasti sa 65 na 76 godina. Regionalni disparitet u broju stanovnika i

273 

njegovom rastu može imati ogromne efekte na veze stanovništva, resursa i životne sredine. Kako stanovnici manje razvijenih zemalja budu usvajali životne standarde industrijski razvijenih zemalja, potrošnja energije i ostalih dobara po stanovniku će rasti, dovodeći do povećanja efekata na životnu sredinu..

*

* * Problemi vezani za korišćenje resursa neraskidivo su vezani sa problemima rasta broja stanovnika, ekonomskog rasta i, uopšte, budućnosti čovečanstva. Prvobitno izražene strepnje u izveštaju Rimskog kluba „Granice rasta“ iz 1972. godine , koje su se odnosile na apsolutna ograničenja količina osnovnih neobnovljivih resursa (ruda metala i drugih mineralnih sirovina), tokom godina su prerasle u nešto drugo. Već tada je ovakva pesimistička projekcija bila kritikovana, uz argumente da će otkrivanje novih ležišta prirodnih resursa, razvoj tehnologija za njihovu ekstrakciju i preradu i razvoj supstituta i tehnologija reciklaže nadomestiti iscrpljivanje postojećih prirodnih resursa. Niko, međutim, nije mogao negirati da problem nekontrolisane ekstrakcije neobnovljivih prirodnih resursa postoji i danas je fokus rasprave o održivosti prirodnih resursa usmeren umesto na apsolutna ograničenja količina neobnovljivih resursa, usmeren na probleme vezane za ekološke uticaje obnavljanja resursa. Danas postoji mnogo analitičkih formulacija i metoda za određivanje nivoa antropogenog uticaja na potrošnju resursa.Jedan od najčešće korišćenih je ekološki otisak. Ekološki otisak je mera antropogenog uticaja na ekosisteme Zemlje. Ekološki otisak predstavlja površinu biološki produktivnog zemljišta i površinu mora potrebnu da bi se regenerisali resursi koje ljudska populacija troši i da bi se apsorbovao otpad koji nastaje u procesima trošenja resursa, imajući u vidu postojeće tehnologije i praksu upravljanje resursima. Ovaj način procene uticaja ljudskih aktivnosti na životnu sredinu je široko prihvaćen kao ilustracija pritiska koji se vrši na životnu sredinu i kao mere za međusobno upoređenje – na nivou pojedinca, zajednica, država ili svetskih regiona.

Literatura Adžemović M., Ekološko-ekonomski instrumenti u zaštiti životne sredine, Fakultet za primenjenu ekologiju

FUTURA, Beograd, 2010 Bek U., Rizično društvo, ”Filip Višnjić”, Beograd, 2001, str.55 Đukanović M.: Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1996. Eban S. Goodstein, Ekonomika i okoliš, Mate, Zagreb, 2003. Gržetić I., Upravljanje rizikom i njegova procena, Rudarsko‐geološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd,

2001. Keković, Z., Država, bezbednost i životna sredina, Zadužbina Andrejević, Beograd, 1999. Major F., Sutra je uvek kasno, ”Jugoslovenska revija”, Beograd, 1991, str.52 Milašinović, R., Milašinović, S., Teorije konflikata, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2007. Milošević, N., Milojević, S., Osnovi metodologije bezbednosnih nauka, Policijska akademija, Beograd, 2001. Milutinović S.: Urbanizacija i održivi razvoj, Fakultet zaštite na radu, Niš, 2004. Pantić N., Priroda i čovek, Zbornik radova ”Čovek i priroda”, SANU, Beograd, 1991, str.20

274 

275 

Životna sredina i zdravlje Dubravka Jovičić

Srđan Aleksić

Zdrava i bezbedna životna sredina jedan je od ciljeva Svetske zdravstvene organizacije. U funkciji zaštite zdravlja izloženost koncentracijama zagađujućih materija u svakodnevnom životu ne bi trebalo da pređe propisane normative. Uticaji iz životne sredine na zdravlje odnose se na sve fizičke, biološke i hemijske spoljašnje faktore koji utiču na individuu, na njeno zdravlje, ali i ponašanje. To obuhvata procenu i kontrolu svih faktora iz životne sredine koji potencijalno mogu uticati na zdravlje. Sve mere su usmerene u pravcu stvaranja uslova koji će podržavati zdravlje i prevenirati pojavu bolesti. Povezanost životne sredine sa zdravljem ljudi, odavno nije sporna - naprotiv predstavlja jasno dokumentovanu naučnu činjenicu. Bilo da govorimo o novootkrivenim rizicima, ili o onima koji su već dugo prisutni u prirodi, faktori iz životne sredine predstavljaju ključni uzrok i značajno doprinose mortalitetu, morbiditetu i invaliditetu na globalnom nivou, a pogotovo u zemljama u razvoju. U rizike spadaju: neadakvatan pristup vodi i njen loš kvalitet, vektorski prenosive bolesti, zagađen vazduh, izloženost štetnim hemikalijama, klimatske promene, hemijske toksične materije i degradirano urbano okruženje. Rezultati istraživanja Svetske zdravstvene organizacije nam govore da su navedeni uzroci odgovorni za 25% ukupnog svetskog morbiditeta i mortaliteta. Veći deo ovog tereta podnose siromašni i ranjive grupe u populaciji. Najčešća oboljenja su različite bolesti respiratornog i kardiovaskularnog sistema, kancer, astma kao i pojedine alergije. Povećava se i učestalost reproduktivnih kao i problema u neurološkom razvoju. Mnogi smrtni ishodi su mogli biti izbegnuti i brojna oboljenja su mogla biti sprečena da su odgovori na ove izazove bili pravovremeni. Da bi prevencija bila uspešna neophodno je potencijalne rizike i rešenja uzeti u obzir u ranom procesu donošenja odluka, a ne kao što je nažalost uglavnom slučaj, nakon što je pričinjena značajna šteta životnoj sredini i ozbiljno ugroženo zdravlje populacije. Ono što je potrebno je inkluzivan pristup problemima. Predugo je začarani krug neodrživog razvoja, ekosistemskih degradacija, siromaštva i lošeg zdravlja bio nešto čemu se pristupalo sektorski, kao pojedinačnim oblastima, nezavisnim jednim od drugih. Umesto tog pristupa koji se pokazao neefikasnim, mnogo više pažnje je potrebno posvetiti multisektorskim i prvenstveno preventivnim strategijama. Kao što se i navodi u prvom principu deklaracije iz Rija: Ljudi su u centru borbe za održivi razvoj. Oni imaju pravo na zdrav i produktivan život u harmoniji sa prirodom.

276 

U mnogim zemljama i dalje preovladava zastareo i primitivan način razmišljanja koji zaštitu životne sredine odnosno investiranje u nju vidi kao neku vrstu nepotrebnog luksuza. Takvi pogubni stavovi najčešće prisutni u zemljama u razvoju, zanemaruju činjenicu da su životna sredina i zdravlje stanovništva neraskidivo povezani, te na taj način direktno doprinose dalekosežnim negativnim posledicama. Kada je reč o našoj zemlji, slobodno se može reći da važnost interakcije čoveka i životne sredine i efekata koje ona može imati na zdravlje, nije u dovoljnoj meri prepoznata. Usled ekonomske globalizacije i industrijalizacije naše okruženje se nezadrživo menja. Promene su prisutne kako na globalnom, tako i na lokalnom nivou. Pojavljuju se nove tehnologije koje nam olakšavaju svakodnevni život i podižu njegov kvalitet. Ali... pored svih pozitivnih strana, ubrzani razvoj ima i svoju tamnu stranu. Ona se ogleda u povećanju ukupnog zagađenja. Porast zagađenja je posebno primetan u zemljama u razvoju, u kojima predstavlja veoma ozbiljan problem, zbog nedovoljno sofisticiranih sistema za praćenje prisustva polutanata. Uticaj zagađenja na ljudsko zdravlje je široko prepoznat i intezivno se proučava. U poslednjim decenijama, postignut je značajan napredak u epidemiologiji zagađenja i međunarodnim propisima koji se tiču zagađenja. Postoji širok konsenzus da je ovom pitanju neophodno prisupiti na ozbiljan i sistematičan način i da je u pitanju problem koji je globalnog karaktera. Zagađenje izazvano ljudskim faktorom jedan je od glavnih uzročnika širokog spektra oboljenja koja pogađaju ljudsku populaciju. Neki efekti se pripisuju kratkotrajnom izlaganju, dok su drugi mnogo češći efekti posledica dugotrajnog, odnosno hroničnog izlaganja. Po pravilu hronično izlaganje je češći izazivač poremećaja i oboljenja, osim kada je u pitanju akutno izlaganje visokim koncentracijama zagađujućih materija. Iako mehanizmi nisu u potpunosti razjašnjeni epidemiološki dokazi nam pokazuju da zagađenje životne sredine doprinosi morbiditetu i mortalitetu populacije. Posebno zabrinjava činjenica da su na zagađenje vazduha najviše osetiljiva deca, i da se u visoko zagađenim oblastima može primetiti povećan procenat dečjeg mortaliteta. Zabrinutost zbog uticaja zagađenja vazduha na zdravlje i ekonomiju doveli su do mera koje imaju za cilj da se umanje emisije najštetnijih polutanata kao što su zagađujuće čestice (kiseline, organske hemikalije, metali, i čestice prašine) i ozon, koji utiču na respiratorni sistem Efekti na zdravlje mogu biti relativno benigne iritacije i alergije, zatim hronične bolesti, različiti genetski poremećaji, i najopasnija maligna oboljenja koja često rezultuju smrtnim ishodom. Efekti koje će zagađenje imati, zavise od nekoliko faktora, pored koncentracija i hemijskih osobina polutanata, životnog doba i generalnog stanja organizma, i dužine izlaganja, faktori kao što su vremenske prilike i razdaljina od izvora zagađenja takođe mogu imati uticaj.

277 

Najčešći izvori zagađenja su industrija, saobraćaj i nekontrolisano spaljivanje otpada i biomase. Pitanja koja se neizbežno postavljaju prilikom razmatranja teme zagađenja životne sredine su: Koliko životna sredina utiče na zdravlje ljudi? Da li zagađen vazduh i kontaminirana voda skraćuju naše živote? Poslednjih godina, ova pitanja sve više zaokupljaju našu pažnju, pogotovo nakon usvajanja Agende 21, na konferenciji UN o životnoj sredini i razvoju, održanoj u Rio de Žaneiru, 1992. godine, koja skreće pažnju donosilaca odluka na povezanost između životne sredine i zdravlja. Zagađenje vazduha predstavlja očiglednu ekološku pretnju ljudskom zdravlju, doprinoseći brojnim oboljenjima (kao što je npr. astma) i u nekim slučajevima dovodi do prerane smrti. Posebno zabrinjava činjenica da su na zagađenje vazduha najviše osetiljiva deca, i da se u visoko zagađenim oblastima može primetiti povećan procenat dečijeg mortaliteta. Uprkos nacionalnim i internacionalnim intervencijama, i smanjenju emisija glavnih polutanata, zdravstveni efekti zagađenja vazduha, neće se smanjiti u godinama koje dolaze, ukoliko se ne preduzmu odgovarajuće mere. Narušavanje životne sredine dovodi do značajnih efekata na ljudsko zdravlje. Izlaganje zagađenom vazduhu, vodi i zemljištu, hemijskim materijama ili buci može dovesti do pojave kancera, respiratornih, kardiovaskularnih ili poremećaja govora, kao i do trovanja i neuropsihijatrijskih poremećaja. Spoljašnje zagađenje vazduha je glavni ekološki problem kako u razvijenim tako i u zemljama u razvoju. Može imati akutni efekat kao rezultat kraćeg izlaganja ili hronični ukoliko je izlaganje bilo duže. Zdravstveni problemi povezani sa aerozagađenjem se kreću od minornih iritacija očiju, do simptoma koji se javljaju u gornjim delovima respiratornog sistema, hroničnih oboljenja kao što su astma, kardiovaskularne bolesti i rak pluća. Neke od ovih bolesti mogu dovesti do fatalnog ishoda. Ozbiljnost efekata zagađenja vazduha zavisi od hemijskog sastava polutanata , njihove koncentracije u vazduhu, dužine izlaganja, sinergije sa ostalim polutantima kao i od individualne osetljivosti. Iako faktori ekološkog rizika mogu da utiču na zdravlje cele populacije, neke grupe su posebno osetljive na zagađenje životne sredine, kao na primer deca, trudnice, stari, i hronični bolesnici. Mada su direktni efekti na zdravlje, usled izlaganja hemikalijama kompleksni i ponekad diskutabilni, zdravstveni problemi kao posledica delovanja određenih hemikalija su dobro dokumentovani. Druga zdravstvena pitanja povezana sa novim ekološkim opasnostima kao sto su hemijska jedinjenja, takođe zahtevaju našu pažnju. Broj hemijskih supstancija s kojima savremeni čovek dolazi u dodir, ili u izvesnim okolnostima može doći u dodir, dostiže više desetina hiljada. Hemijski produkti se koriste u doslovno svakom proizvodu koji čovek napravi i igraju važnu ulogu u svakodnevnim životima ljudi na celoj planeti. Ipak, štetno izlaganje hemijskim supstancijama može dovesti do zdravstvenih problema kao što su kožna oboljenja, hronični bronhitis, poremećaji nervnog sistema i razni oblici kancera.

278 

Vrlo kompleksnu grupu hemijskih jedinjenja koja se vrlo intenzivno koriste u poljoprivredi poslednjih decenija predstavljaju pesticidi. Uključuju veliku i veoma različitu grupu supstanci, kako po sastavu, tako i po osobinama da unište ili suzbiju neželjene organizme. Proizvodnja pesticida je u stalnom porastu. Smatra se da najveća količina pesticida u svetu pripada herbicidima (preko 40%), insekticidima (30%), fungicidima (oko 20%), a ostalim grupama pripada samo nekoliko procenata. U ovom trenutku se na evropskom tržištu nalazi između 800 i 1000 registrovanih pesticidnih preparata, od koji su neki klasifikovani kao mogući/verovatni mutageni i kancerogeni i nalaze se na IARC listi (International Agency for Research on Cancer). Negativni efekti izlaganju pesticidima povezuje se povećanom incidencom non-Hočkinovog limfoma, sarkoma mekog tkiva, kancera bešike, pankreasa, želudca i jetre, Parkinsonove bolesti i neželjenih reproduktivnih posledica. Brojne su negativne posledice masovne i nedovoljno kontrolisane primene pesticida. Računajući posledice po zdravlje humane populacije, razvijene zemlje su prve shvatile da se troškovi lečenja nacije i prirode, progresivno povećavaju i da su po vrednosti veći od koristi dobijenih primenom pesticida i drugih hemikalija. Pokret zdave hrane započeo je 90-ih godina prošlog veka na malim imanjima u Evropi i SAD – u kao dopuna hrane za bogatu klijentelu. Zapadne zemlje su shvatile značaj ovako proizvedene hrane i dali toj tehnologiji ime organska hrana. U našoj zemlji već je oko 2% zemljišta pod organskom proizvodnjom na imanjima od 3 do 15 hektara. Veliki broj fakulteta i naučnih institucija je uključeno u edukaciju ljudi u ruralnim područjima u Srbiji.

Tabela 1. Prikaz površina pod organskom poljoprivredom u svetu 

Država Površina pod organskom poljoprivredom (ha) Australija 10.000.000 Argentina 2.960.000

Italija 1.168.212 SAD 950.000 Brazil 841.769

Nemačka 696.978 Austrija 297.000

Švajcarska 107.000 Mađarska 103.672

Srbija i Crna Gora 15.200 Bosna i Hercegovina 1.113

Hrvatska 120 Formaldehid je takođe supstanca koja je široko prisutna u radnoj i životnoj sredini. Koristi se u procesu sinteze velikog broja hemijskih sastojaka, smola, materijala za modelovanje, boja, plastike i u tekstilnoj, kožnoj i industriji cementa. Koristi se i kao antimikrobijalni agens u spravljanju lekova i nekih kozmetičkih sredstava. Od skora je klasifikovan u grupu 1 liste IARC, kao kancerogena supstanca, na osnovu uzročne veze ekspozicije ovom agensu i incidence nazofaringealnog kancera i leukemije. Veliki broj dokaza podržava povezanost pojave različitih bolesti (npr. kancer, urođeni defekti) i drugih zdravstvenih efekata (npr. endokrinih poremećaja, neurotoksičnosti, oštećenja jetre/bubrega) sa izlaganjem pesticidima. Podaci o izloženosti i reakciji na izloženost su na žalost suviše ograničeni da bi se izračunao globalni uticaj pesticida. Globalni uticaj samo trovanja (pokušaja suicida) ingestijom

279 

pesticida, se međutim procenjuje na 186,000 umrlih 2002. godine (analiza dokaza dopunjena sa ekspertskim mišljenjem). Izloženost azbestu može uzrokovati kancer pluća, mezoteliom, azbestozu (fibrozu pluća) i druga oboljenja. Globalno opeterećenje bolestima koje se pripisuje azbestu, izračunato je između 107.000 smrtnih ishoda za tri pomenute bolesti u 2004. godini. Na primer, zabrinutost je u porastu kada je reč o povezanosti izlaganja hemikalijama kao što su alkilfenoli (koriste se u deterdžentima i pesticidima) i poremećaja hormonskog sistema koji reguliše brojne telesne funkcije. Efekti na pokretljivost sprematozoida, rast fetusa, i neurološke funkcije ploda su posmatrani kod ljudske izloženosti polihlorovanim bifenilima (PCB), a epidemiološke studije navode povezanost sa rakom digestivnih organa. Porast stanovništva, povećano korišćenje energije i ubrzani industrijski razvoj poslednjih decenija, doprineli su emisiji gasova i čestica koje umnogome utiču na ljudsko zdravlje. Sve lošiji kvalitet vazduha uzrokuje i pogoršava astmu, bolesti srca, rak pluća i mnoge druge bolesti. Posledice zagađenja vazduha na zdravlje ljudi su dva do tri puta veće, nego što se ranije smatralo. Za svako povećanje od 10 mikrograma sitnih čestica u vazduhu, rizik od prerane smrti raste sa 11% na 17%. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je procenila da svake godine 2 miliona ljudi umre od posledica zagađenja vazduha. Pored toga, zagađenje vazduha utiče i na globalnu ekonomiju, dostupnost hrane i vode i održivi razvoj, time što oštećuje biljke, useve i ekosisteme. Dioksini su jedinjenja koja u poslednje vreme dosta zaokupljaju pažnju svetske naučne javnosti. Njihovi efekti na zdravlje ljudi se intenzivno proučavaju.

Slika 1. Opšti mogući i patofiziološki putevi povezanosti izloženosti respirabilnim česticama i kardiopulmonarnog

morbiditeta i mortaliteta (Pope, Dockery, 2006)

280 

Tetrahloridibenzo-p-dioksin (TCDD) je proglašen humanim karcinogenom od strane Internacionalne agencije za istraživanje raka (IARC). Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je 1998 godine predložila da se unos kod odraslih, održava u granicama od 1±4 pg/kg telesne težine/dnevno. Najvažniji efekti korišćeni da se definiše ovaj tolerisani dnevni unos (TDI) su efekti na reproduktivni, endokrini sistem i razvoj. Kod eksperimentalnih životinja, endokrini sistem se pokazao kao glavna meta dejstva dioksina sa višestrukim efektom na različite hormonske sisteme. Više važnih izveštaja o efektima TCDD-a i srodnih jedinjenja je objavljeno poslednjih godina. Glavni izvori nastanka dioksina u razvijenim zemljama su insineratori otpada i procesi u metalnoj industriji. Kod manje razvijenih zemalja pored industrije, glavnim izvorom se smatra nekontrolisano spaljivanje otpada. Prema studiji čija je tema bila upravljanje otpadom u Grčkoj, požari na divljim deponijama, stvaraju značajno više emisije dioksina u poređenju sa godišnjim emisijama iz modernih insineratora za spaljivanje otpada u SAD. Dioksini i furani koji su slučajno proizvedeni u industrijskim procesima kao što su spaljivanje otpada, hemijska proizvodnja i beljenje papira, mogu da se nađu u vazduhu, vodi i zagađenom zemljištu. Kada je reč o izlaganju ljudi i unošenju dioksina, smatra se da je ono u potpunosti povezano sa unosom putem hrane, konkretno mleka i mlečnih proizvoda, ribe i mesa. Pronađeno je 210 polihlorovanih jedinjenja dioksina i furana. TCDD predstavlja najtoksičnije jedinjenje ove grupe i strukturno srodnih hemikalija, koje imaju sličan način dejstva i spektar mogućih efekata. Metali, dospevši u organizam, svojim fizičko-hemijskim osobinama izazivaju promene i brojna oštećenja u strukturi ili funkciji jednog ili više organa ili sistema. U organizam se veće količine mogu uneti odjednom ili u kraćim vremenskim razmacima, ili postepeno u malim količinama tokom dužeg vremenskog perioda. Prodiranje metala iz spoljašnje sredine do mesta delovanja i ispoljavanje toksičnih efekata predstavlja proces koji uključuje fazu ekspozicije (kontakt u spoljašnjoj sredini), fazu toksikokinetike (apsorpcija, distribucija, depozicija, dezintegracija, transformacija i eliminacija) i toksikodinamičku fazu. Sa kliničkog aspekta, trovanja metalima se mogu podeliti na akutna, subakutna i hronična. U profesionalnim uslovima akutna trovanja su retka i javljaju se pri havarijama, kada se za kratko vreme u organizam unesu veće količine otrova. Mnogo češća su hronična profesionalna trovanja. Metali mogu dospeti u organizam inhalacijom, ingestijom ili preko kože. Apsorpcija preko kože i sluzokože oka, usnog otvora, intravenska infuzija ili implantacija strane materije izuzetno su retki načini unošenja otrova. Kod ljudi u profesionalnim uslovima inhalacija i apsorpcija preko sluzokože disajnih puteva predstavlja dominanatan put unošenja metala. Toksični efekti mogu se ispoljiti na mestu kontakta kao direktno ostećenje respiratornog epitela ili se, nakon apsorpcije, ispoljavaju kao sistemska bolest. Pluća imaju veliku resorptivnu površinu (50-100 m2), brz protok krvi (4-5 l/min.) i malu difuzionu distancu. Ostali putevi ulaska metala u organizam u profesionalnim uslovima sekundarnog su karaktera. Većina hemijskih supstanci, pa i metali, vezuju se u cirkulaciji za proteine plazme, naročito za albumine i

281 

globuline. Veličina kompleksa supstanca-protein onemogućava transport toksikanta u ćeliju. Nevezane supstance brzo postižu ravnotežu između koncentracija u plazmi i tkivu. Međutim, toksične supstance se mogu vezivati i za proteine unutar ćelija, što znatno utiče na biološki poluživot supstanci. Apsorpcija metala, po pravilu, posebno kadmijuma, indukuje sintezu intracelularnih proteina male molekulske težine – metalotioneina, koji, vezujući se s metalima, smanjuju njihovu aktuelnu toksičnost. Međutim, kompleks metalotionein – metal postepeno se transportuje u bubreg i razlaže u proksimalnim tubulima. Tu se oslobođeni metalotionein kao protein kataboliše, a oslobođeni metal se vezuje za renalne metalotioneine ili druge intracelularne tiole, uključujući kritične proteine. Kumuliranjem u bubrežnom korteksu na ovaj način objašnjava se dug biološki poluživot kadmijuma (oko 30 godina). Toksični efekti se ispoljavaju kada koncentracije metala nadmaše kapacitete metalotioneina za vezivanje metala. Izlučivanje metala iz organizma odvija se na više načina: izdahnutim vazduhom, preko bubrega urinom, preko žuči, sluzokože digestivnog trakta, znojnih i lojnih žlezda, preko mlečnih žlezda i ugrađivanjem u dlake i nokte. Brzina i veličina ekskrecije zavisi od fizičko-hemijskih osobina, naročito od Nernstovog koeficijenta, konstante disocijacije, polarnosti, stereokonfiguracije, veličine molekula i dr., zatim od nivoa ekspozicije i vremena proteklog od prestanka ekspozicije, puteva ulaska, distribucije, kumulacije, profuzije tkiva i dr. Deponovanje teških metala i drugih elemenata u dlakama i noktima predstavlja proces detoksikacije i ujedno eliminacije iz organizma i može poslužiti kao biološki pokazatelj stepena ekspozicije. Klinička slika trovanja metalima zavisi od količine unetog metala, puteva unošenja i individualnih osobina otrovanog (pol, godine starosti, fiziološka stanja, postojanje interkurentnih bolesti, prethodna bolesna stanja, genetske varijacije i dr.). Od brojnih somatskih poremećaja najveći značaj imaju oštećenja bubrega, trbušnih parenhimatoznih organa, nadbubrega, poremećaji hematopoeze, respiratornog i neurološkog sistema i imunološkog aparata Olovo (Pb) je neesencijalni visokotoksični metal čiji su efekti na biološke sisteme vrlo štetni. Olovo u životnu sredinu dospeva antropogenom emisijom iz industrije, preko izduvnih gasova automobila, iz topionica, izlivanjem kanalizacija i drugih otpadnih voda. Kao posledica sagorevanja benzina (tetra – etil olovo), olovo najvećim delom dospeva u atmosferu, a manjim delom u zemljište i vodenu sredinu u obliku soli. Kao jak protoplazmatični otrov olovo inhibira mnoge enzime neophodne za fundamentalne biološke procese. Olovo blokira sinaptičku transmisiju, izaziva oštećenje krvotvornih organa, vaskularnog sistema, jetre, organa za varenje. Akutno trovanje olovom izaziva glavobolje, kolike,tremor, mentalne poremećaje, neuropatije, nefritis.

Tabela 2. Fiziološke mete nekih uobičajenih zagađivača Toksikant Ciljne zone Olovo Kosti, zubi Živa Nervno tkivo Organohlorinski pesticidi, polihlorobifenoli (PCBs) Mast, mleko Aflatoksin, vinil hlorid Jetra Azbest Pluća

282 

U dokazane kancerogene, koji izazivaju malignitete kod ljudi, spada i šest metala: arsen, berilijum, hrom, kadmijum, mangan i nikl. Arsen izaziva malignitete disajnih puteva i kože. Rak pluća je relativno često obolenje kod radnika u proizvodnji pesticida koji sadrže jedinjenja arsena i kod radnika u topionicama bakarne rude koja sadrži visok procenat arsena. Radne operacije u kojima se pojavljuje šestovalentni hrom povećavaju rizik od nastanka karcinoma pluća. Pri proizvodnji i preradi nikla učestalija je pojava karcinoma pluća i paranazalnih šupljina.

Dokazi o malignim efektima kadmijuma i berilijuma relativno su skorijeg datuma (1993.); utvrđeno je da kadmijum u proizvodnji nikl-kadmijumskih baterija i u topionicama kadmijuma povećava rizik od karcinoma pluća i karcinoma prostate. Slični dokazi postoje i o berilijumu kao uzročniku karcinoma pluća.

Slika 2. Prikaz porasta registrovanih slučajeva kancera, sa predikcijom do 2030 godine

- WHO (Svetska zdravstvena organizacija) Higijenski ispravna voda za piće osnovni je preduslov za dobro zdravlje, jer je neophodna za održavanje života i lične i opšte higijene. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) svrstala je kvalitet vode za piće u dvanaest osnovnih indikatora zdravstvenog stanja stanovništva jedne zemlje, čime se potvrđuje njena značajna uloga u zaštiti i unapređenju zdravlja. Značaj vode za piće ogleda se prevashodno u njenoj fiziološkoj ulozi u organizmu odnosno u održavanju metaboličkih procesa i razmene materije, epidemiološko-toksikološkom značaju, jer se preko vode mogu razviti i preneti bakterijska, virusna i parazitarna oboljenja, i u toksikološkoj ulozi, ukoliko su u vodi za piće zagađujuće supstance prisutne u većim koncentracijama od dozvoljenih. Oboljenja izazvana vodom su infektivne bolesti koje se primarno šire zagađenom vodom. Iako se ove bolesti šire bilo direktno bilo putem insekata i prljavštine, voda je glavni medijum za njihovo širenje i iz tog razloga nose takav naziv. Većina crevnih bolesti su infektivne i prenose se putem fekalnog otpada. Patogeni koji uključuju viruse, bakterije protozoe i parazitske crve, su prouzrokovači oboljenja i nalaze se u izmetu inficiranih

283 

osoba. Ove bolesti se najčešće javljaju u oblastima sa lošim sanitarnim uslovima. Patogeni putuju kroz vodotokove i mešaju se direktno preko ljudi koji se bave hranom i vodom. Kako su ove bolesti visoko infektivne , izrazita briga i vrhunska higijena mora biti održavana kod osoba koje se staraju o zaraženom pacijentu. Hepatitis, kolera, dizenterija i tifus predstavljaju najčešće infekcije izazane vodom. Veliki broj hemijskih elemenata, koji postoje u prirodi ili su tamo dospeli kao posledica ljudskog delovanja, se rastvara u vodi i na taj način je zagađuje i dovodi do različitih oboljenja. Izlaganje zagađenoj vodi može izazvati dijareju, iritaciju kože, respiratorne probleme i ostala oboljenja, u zavisnosti od toga koja se vrsta zagađujuće materije nalazi u vodotoku. Stajaće vode i ostale netretirane vode pružaju utočište komarčima i gomili drugih insekata i parazita koji su prenosioci raznih zaraznih oboljenja. Poseban značaj ima izvestan broj hemijskih jedinjenja koja oštećuju DNK, esencijalni molekul žive ćelije. Ozbiljna oštećenja mogu biti letalna za ćeliju, dok se neletalna oštećenja ispoljavaju u vidu mutagenih, kancerogenih ili teratogenih efekata. U životnoj sredini nalazi se veliki broj agenasa koji narušavaju funkciju humanog genetičkog materijala i izazivaju mutacije. Najznačajnije genotoksične supstance koje se mogu naći u životnoj sredini su alkilirajući agensi Među neorganskim agensima pokazalo se da mutagene osobine imaju soli nekih metala (Be, Co, Cd, NI, Pb), a od organskih supstanci mutagenu aktivnost pokazuju formaldehid, akrolein, neki ketoni, alkaloidi, analozi azotnih baza, aflatoksin i td. U veoma potentne mutagene spadaju i aromatični ugljovodonici. Sve je više dokaza koji upućuju na jaku korelaciju između mutagena i kancerogena. Od 175 poznatih kancerogena, 90% su takođe i mutageni. Hemijske genotoksične supstance koje perzistiraju u životnoj sredini, dovode do promena u humanom genomu što dovodi do genetičke nestabilnosti i rizika od nastanka kancera. Danas se sve više posvećuje pažnja novim biotehnološkim procesima. Jedno od ključnih pitanja vezanih za savremenu biotehnologiju jeste kako racionalno iskoristiti prednosti koje ona pruža, a da se pri tome spreče potencijalne negativne posledice po zdravlje čoveka i njegovu životnu sredinu.

Poslednjih godina u oblasti poljoprivrede i proizvodnje hrane došlo je do ključnih promena koje uključuju primenu najnovijih tehnoloških dostignća. Prvi put razvoj poljoprivrede i proizvodnja hrane imaju globalni karakter. Iako je pravo na hranu reafirmisano kao osnovno pravo čoveka (Rimska Deklaracija o svetskoj bezbednosti hrane, 1996) postoje nesaglasnosti kako to pravo ostvariti u praksi. Postizanje bezbednosti hrane podrazumeva dovoljnu količinu, pristup svih stanovnika hrani, zadovoljavajuću hranljivu vrednost i zdravstvenu bezbednost u konzumiranju hrane.

Poznato je da su bolesti izazvane kontaminiranom hranom vrlo česta pojava u celom svetu. Mikrobiološka kontaminacija je svakodnevna pojava, posebno u gradskim sredinama gde hrana prelazi u transportu dug put od proizvođača do korisnika. Ova pojava je zajednička za razvijeni i nerazvijeni deo sveta. U razvijenim zemljama, gde su tehnološke promene i tržišna orjentisana

284 

privreda široko prihvaćeni, došlo je do kontrolisane upotrebe genetski modifikovanih organizama (GMO), kao i zdravog i kontrolisanog gajenja domaćih životinja. Kao što je poznato genetski modifikovani organizmi su organizmi koji nikada ne bi nastali spontano u prirodi.Genetski modifikovani organizmi ne poznaju granice jer se radi o jednom mehaničkom transferu gena iz organizma koji daje gen (donor) u organizam koji prima gen (akceptor), tehnikama koje ne poznaju nikakve barijere, pa je bukvalno moguće uzeti bilo koji gen,bilo kojeg organizma i ubaciti ga u gensku osnovu nekog drugog organizma. Kada se pojavila ideja o genetskoj modifikaciji organizama obećanja su zaista bila velika. Smatralo se, i još uvek se u velikom broju naučnih krugova smatra,da će genetski modifikovani organizmi omogućiti da se dobije hrana veće nutritivne vrednosti, da se dobije hrana sa određenim osobinama pogodnim za ljude koji zbog alergije ili nekih drugih razloga ne mogu da konzumiraju uobičajenu hranu. Velika su nastojanja da se dobiju poljoprivredni proizvodi koji mogu da uspevaju u limitirajućim uslovima poljoprivredne proizvodnje. Uticaj proizvoda dobijenih iz genetički modifikovanih biljaka na zdravlje ljudi zavisi od specifičnog hemijskog sastava samog proizvoda. Potencijalno korisni mogu biti proizvodi na pr. sa povećanim sadržajem svarljivog gvožđa ili ako je iz njega uklonjena supstanca koja izaziva alergiju, a štetan ako je genetičkom modifikacijom unet i u toku proizvodnog procesa ostao aktivan novi alergen ili toksin. Genetičkom modifikacijom novi alergen može da se unese u hranu ne samo iz poznatog izvora alergenosti već iz biljaka, bakterija ili virusa čija je potencijalna alergenost nepoznata. Zbog toga je ispitivanje potencijalne alergenosti obavezan deo procesa ispitivanja bezbednosti proizvoda dobijenih preradom genetički modifikovanih biljaka. Molekularna Biotehnologija zasnovana na genetičkom inženjerstvu otvara niz etičkih pitanja a bioetika – nova grana etike razmatra, pored genetički modifikovanih biljaka, kloniranje životinja i čoveka, ispitivanja i evidenciju naslednih bolesti, pre-natalnu i pre-implantacionu dijagnostiku, eksperimente na humanim embrionima, ksenotransplantaciju i terapiju zamenom gena. Postoje stroge moralne zamerke novim patentima koji pretvaraju život i životne potrebe u robu. Patentirano seme dobijeno genetičkim inženjerstvom sprečavaju proizvođače da čuvaju ili ponovo seju seme GM biljaka i na taj način se intenzivira monopol kompanija nad hranom, koje su već marginalizovale i uništile život i porodice poljoprivrednih proizvođača širom sveta.

285 

Tabela 3. Ukupna površina zasejana GM usevima u 2005 godini 

Međutim, mnogi problemi savremene civilizacije će se verovatno, u godinama koje nailaze, najuspešnije rešavati potencijalima molekularne biotehnologije. Neosporno je da molekularna biotehnologija nudi neslućene mogućnosti , ali i u pozitivnom i u negativnom smislu po čoveka. Imajući u vidu koristi koje se mogu dobiti korišćenjem molekularne biotehnologije postavlja se pitanje određivanja balansa između korisnog i štetnog.  Budući da je molekularna biotehnologija mlada nauka normalno je da postoji još uvek nedovoljno naučnih podataka o bezbednosti korišćenja njenih rezultata u praksi. Treba precizno istaći sve mere preventive i procena rizika koriščenja GMO u bilo kom obliku. U pripremi tih mera neophodno je uključiti stručnjake svih profila, kao i druge sektore društva u donošenje važnih odluka o korišćenju genetski modifikovanih organizama. Brojne činjenice i rezultati istraživanja, ukazuju na nedvosmislenu povezanost zagađenja medijuma životne sredine i pojave zdravstvenih rizika i različitih oboljenja kod čoveka. Kada je reč o zemljama u razvoju kojima pripada i Srbija, za očekivati je da će se u narednom periodu, nivoi zagađujućih emisija iz industrije i saobraćaja povećati. Takođe se očekuje i porast upotrebe potencijalno opasnih hemikalija. Da bi se predviđeni rizik od zagađenja i svih negativnih posledica koje ono nosi, sveo na najmanju moguću meru, neophodno je integrisano delovanje i sinergična akcija svih slojeva društva, preko zakonodavne i izvršne vlasti, odgovornih u industriji i proizvodnji do svakog pojedinačnog

286 

građanina koji ima pravo da bude upoznat sa svim opasnostima koje mu prete iz okruženja. Upotreba čistih tehnologija i najboljih dostupnih tehnika (BAT) u proizvodnji postavlja se kao imperativ i glavni doprinos prevenciji. Takođe sveobuhvatni i konstantni monitoring životne sredine, predstavlja neophodan uslov u politici prevencije zagađenja. Na kraju, ili možda bolje reći na početku treba insistirati na organizovanom radu na podizanju ekološke svesti, i obrazovanju iz oblasti životne sredine.

Literatura De Koning.HW, Smith.KR, Last.JM (1985): Biomass fuel combustion and health. Bulletin of the World Health De Koning.HW, Smith.KR, Last.JM (1985): Biomass fuel combustion and health. Bulletin of the World Health

Organization, 1985, 63: 11–26. Dubravka Jovičić, Ekotoksikologija (2013). Multimedijalni centar. Fakultet za primenjenu ekologiju. Univerzitet Singidunum. Beograd, стр. 1–247, UDC: 504.5(075.8), DOI: – ISBN 978-86-86859-28-0 Jovičić Dubravka, Pajic Jelena, Rakic Boban2, Radivojevic Ljiljana, Pajic Milos4 Janjic Vaskrsije, Milovanovic

Aleksandar (2013). Cytogenetic biomonitoring in a Serbian population occupationally exposed to a complex mixture of pesticides. Journal GENETIKA, Vol. 45, No. 1/2013.

Jovicic D, Milacic S., Vukov, T, Rakic B, Stevanovic, M, Drakulic, D, Rakic, R., Bukvic, N.:(2010). “Detection of premature segregation of centromeres in persons exposed to ionizing radiation”. Health Physics. 98(5): 717–727. (ISSN 0017-9078, 0.955)

HMSO, (2000): UK House of Commons Agriculture Committee: The Segregation of Genetically Modified Foods, London, 2000.

Konstantinov, K., S. Mladenović, G. Saratlić, S.Gošić, B. Tadić, V. Šukalović, J. Dumanović. (1993): Transgenic maize: disturbance of host genome expression by bacterial gene integration. In: breeding and Molecular Biology: accomplishments and future promises. Proc. of XVIth Conference of maize and Sorghum EUCARPIA Section. June 6–9, 1993. Bergamo, Italy.

Kogevinas.М Het alH. (2001) : Human health effects of dioxins: cancer, reproductive and endocrine system effects, Human Reproduction Update, Vol.7, No.3 pp. 331±339, 2001.

Policy Brief Health and the Environment (2008), Organisation for Economic Co-operation and Development. World Health Organization (2005): Air Quality Guidelines–Global Update 2005. Particulate matter, ozone,

nitrogen dioxide and sulfur dioxide Copenhagen: World Health Organization Regional Office for Europe; 2005.

Jovicic D, Milacic S., Vukov, T, Rakic B, Stevanovic, M, Drakulic, D, Rakic, R., Bukvic, N.:(2010). “Detection of premature segregation of centromeres in persons exposed to ionizing radiation”. Health Physics. 98(5): 717 – 727. (ISSN 0017-9078, 0.955)

[http:// Hwhqlibdoc.who.int/hq/2006/WHO_SDE_PHE_OEH_06.02_eng.pdf H]. World Health Organization (2009): Global health risks: mortality and burden of diseases attributable to selected

major risks Geneva; 2009. [Hhttp://www.whoH. int/healthinfo/global_burden_disease/global_health_risks/en/index.html

287 

05 Integrativna ekologija

288 

289 

Menadžment životne sredine Mirjana Bartula

1. Uvod

Danas se čovečanstvo suočava sa nizom posledica neodrživog korišćenja prirodnih resursa i emitovanja zagađenja izvan granica asimilacionog kapaciteta priodnih ekosistema. Ove posledice se manifestuju kroz kroz regionalne i globalne ekološke problem, kao što su promena klime, trošenje ozona u stratosferi, acidifikacija, smanjenje biološke raznovrsnosti, ekološki akcidenti, porast koncentracija ozona u troposferi, zagađenje voda, degradacija šuma i zemljišta, problemi u priobalnim zonama i stvaranje sve većih količina otpada (Steiner, 2003). Prema podacima iznetim u izveštaju Živa Planeta 2014, ekološki otisak pokazuje da je čovečanstvu potrebna 1,5 planeta za zadovoljenje svih potreba na godišnjem nivou. Već više od 40 godina potrošnja prirodnih resursa prevazilazi biokapacitet naše planete, odnosno njenu sposobnost regeneracije potrošenog (WWF, 2014). Neophodno je da svi navedeni problemi životne sredine budu predmet rešavanja, da se smanje, ukoliko je moguće čak i eliminišu, ili u suprotnom mogu postati ireverzibilni i ozbiljno ugroziti opstanak čoveka na Zemlji. Za uspeh u procesu unapređenja životne sredine, kroz održivo korišćenje prirodnih resursa i smanjenje zagađenja, neophodan je dobar sistem upravljanja. 2. Istorijski razvoj upravljanja životnom sredinom

Čovek je oduvek razvijao stratgije za eksploatisanje prirode, ali i načine za njeno očuvanje. Vlo često se pribegavalo kreiranju tabua, sujeverja, ali i formulisanju zakona koji su regulisali korišćenje prirodnih resursa. U starom i srednjem veku u Evropi su se čuvale šume koje su predstavljale rezervate divljači. Tako je 1538. godine poljski kralj Žigmund I Stari doneo dekret o zaštiti Belovješke šume (Belavezhskaya pushcha) kao ostatka nekadašnje srednjoevropske prašume i stanšta evropskog bizona. Istovremeno, uveo je i smrtnu kaznu za krivolov bizona čije su populacije bile sve ređe. Značajno istorijsko svedočanstvo o odnosu prema prirodi je Dušanov zakonik iz 1349. godine. U Članu 123 pomenutog Zakonika rudarima Sasima bila je ukinuta povlastica na osnovu koje su mogli neograničeno krčiti šumu i naseljavati se na krčevinama, pri čemu im je bila osigrana krčevina koju su do donošenja Zakonika iskrčili. Zabrana neograničenog krčenja šuma kasnije je proširena i na vlastelu, a stanovnicima sela Ljubižnje i Skorobižnje u prizrenskom gorju, bilo je zabranjeno „poorati“ planinu na imanjima prizrenskog manastira. U XV veku, tačnije, 1412. godine, despot Stefan Lazarević doneo je prvi Zakon o rudama kojim su regulisani vlasništvo, način i uslovi korišćenja mineralnih sirovina, kao i organizacija rudarskih naselja (Amidžić, 2011).

290 

U zapadnom društvu XVIII veka vladalo je mišljenje da blagostanje čoveka može biti unapređeno vrednim radom i primenom tehnologije. Prirodni resursi treba da budu eksploatisani do kraja, a neki su čak verovali da će čovek pokoriti prirodu i vladati njom. Tehnološki optimizam očigledan 1830 - tih, počeo je da opada 1960 - tih godina, kada je razvijena svest o problemima životne sredine i kada je konačno bilo jasno da čovak treba da upravlja životnom sredinom (Mitchell, 1997). Eksplicitna potreba za upravljanjem životnom sredinom pojavila se sedamdesetih godina prošlog veka kao odgovor na narastajuće probleme u sektoru životne sredine. Iako je Konferencija Ujedinjenih nacija o humanoj životnoj sredini (United Nations Conference on the Human Environmen) održana u Stokholmu 1972. godine bila dobar forum za artikulaciju različitih pogleda na suštinu krize u životnoj sredini (Bartula, 2014), malo pažnje je posvećeno vezi ekoloških i socijalnih pitanja. U to vreme je upravljanje životnom sredinom predstavljalo pre vrstu “alata” koji su koristili državni zvaničnici za bavljenje ekološkim problemima, nego multidisciplinarnu nauku u koju će prerasti u prvoj deceniji ovoga veka. U periodu od kraja Drugog svetskog rata do kasnih 1980-ih viđenje razvoja je bilo u funkciji smanjenja siromaštva. Zaštita životne sredine je u ovom periodu često smatrana irelevantnom ili luksuzom koji siromašne zemlje ne mogu sebi da priušte, ili čak deo zavere razvijenih zemalja da nerazvijene zemlje drže na nižem stupnju razvoja. Tek nakon objavljivanja Izveštaja Brutlandove komisije 1987. godine široko je prihvaćeno da bez efikasnog upravljanja životnom sredinom nema razvoje. Ozbiljna zabrinutost za životnu sredinu bila je rezultat stalno rastućeg zagađenja, smanjenja količine ribe, degradacije zemljišta, šuma, iščezavanja biljnih i životinjskih vrsta, ubrzanog rasta ljudske populacije, upotrebe nuklearnog oružja. Do 1980-ih godina malo je urađeno na koordinaciji procesa ekspolatacije prirodnih resursa i socio-ekonomskog razvoja. Menadžment prirodnih resursa je koncept koji se pojavio pre koncepta menadžmenta životne sredine i bavi se specifičnim resursima, korisnim za čoveka, a koji su eksploatisani za kratkoročnu dobrobit malih interesnih grupacija, kompanija ili vlada. Upravljanje prirodnim resursima je do 1980-ih godina prošlog veka imalo malo veze sa sociologijom i ekologijom. Pristup je bio autokratičan i nije uključivao javnost (Barrow, 2006). Tokom poslednjih 20 godina menadžment životne sredine je evoluirao i pomerio se od komandnog (‘top-down’) i teorijskog pristupa (veruj mi, ne pitaj, ja sam profesionalac), ka pristupu koji uzima u obzir potrebe javnosti, socijalna i ekonomska pitanja (Martin, 2002) . Nekada su menadžeri životne sredine konsultovali uglavnom eksperte za životnu sredinu, planere i administratore, dok danas koriste podatke iz najrazličitijih izvora (istorijski podaci, kvalitativni socio-ekonomski podaci, procena socijalnih uticaja i sl.) i angažuju eksperte različitih profila: političke ekologe, ekonomiste, advokate, antropologe i ostale. Sve u svemu, menadžmet životne sredine je postao koordinativniji, participatoraniji i integrativniji. Prema Barrow–u (2006) jedan ili više navedenih razloga vodilo je ka usvajanju koncepta menadžmenta životne sredine: • Praktični razlozi - strah ili zdrav razum navode ljude da traže načine za izbegavanje problema.

291 

• Želja za smanjenjem troškova – bolje je izbeći problem nego trošiti sredstva da se on prevaziđe. • Postupanje u skladu sa zakonom - pojedinci, lokalna samouprava, kompanije, država imaju

zakonsku obavezu da vode računa o životnoj sredini. • Ekonomski razlozi – promovisanje menadžmenta životne sredine može dovesto do ekonomskog

rasta (reciklaža, obnovljivi izvori energije).

3. Definicija, ciljevi i karakteristike savremenog menadžmeta životne sredine Imajući u vidu širinu i raznolikost tema kao i različitost neophodnih eksperata, može se reći da ne postoji opšteprihvaćena, univerzalna definicija menadžmenta životne sredine.

U najširem smislu menadžment životne sredine se može definisati kao nauka koji se bavi proučavanjem odnosa između čoveka i životne sredine i traži odgovor na pitanja:

“Šta je poželjno za životnu sredinu? “Koje su fizička, ekonomska, socijalna i tehnološka ograničenja za postizanje željenog stanja?” “Koje su najizvodljivije opcije razvoja?”

Menadžment životne sredine je još uvek relativno mlada disciplina, ali postaje važna u sve više različitih ljudskih delatnosti i ima ključnu ulogu u uspostavljanju održivog razvoja, jer treba da pomiri suprotstavljene interese u tri sektora razvoja: socijalnom, ekonomskom i ekološkom. Ciljevi menadžmenta životne sredine su:

• održavanje i ukoliko je moguće unapređenje stanja resursa; • prevencija i rešavanje problema životne sredine; • utvrđivanje limita životne sredine (nosivog i asimilacionog kapaciteta); • upozoravanje na opasnosti; • promovisanje novih efikasnih tehnologija i politika; • unapređenje kvaliteta života, kada god i gde god je to moguće.

U svetlu održivog razvoja može se reći da je cilj menadžementa životne sredine “optimalno korišćenje prirodnih potencijala bez narušavanja životne sredine, a na maksimalnu dobrobit čoveka, njegove sigurnosti i adaptibilnosti. Ovo zahteva visoko kvalitetan menadžmet, snažne institucije i sposobnost prepoznavanja, sprečavanja i ublažavanja socio-ekonomskih i fizičkih opasnosti.

292 

Menadžment životne sredine treba da obezbedi balans između zaštite životne sredine i ljudskih sloboda. Gde se nalazi ta ravnoteža zavisi od usvojene etike. Clark (1989) tvrdi da u suštini treba postaviti dva pitanja:

“Kakvu Planetu želimo?” “Kakvu Planetu možemo da imamo?

Čak u slučaju da se postigne dogovor o tome gde je ravnoteža, ostvarenje zadatih ciljeva može teći na više različitih načina. Može se izabrati ekosistemski pristup, pristup humane ekologije, bioregionalni pristup i sl. Najčešće se menadžeri fokusiraju na region, ekosistem, sektor ili resurs. Imajući u vidu činjenicu da danas postoji mnoštvo različitih zainteresovanih strana, različitih obrazovnih profila, uključenih na direktan, ili indirektan način u rešavanje pitanja koja se tiču životne sredine, planiranje procesa upravljanja može, usled nedovoljnog razumevanja prirodnih procesa i pogrešne interpretacije činjenica, postati jednostrano i neobjektivno. Upravo iz ovog razloga menadžment životne sredine zahteva:

• multidisciplinarni pristup i integrisanje snaga sposobnih da okupe različite stručnjake, administraciju, različite sektore, čak i različite nacije koje bi inače imale malo mogućnosti da sarađuju; multidisciplinarni pristup prepoznaje zajedničke teme među različitim stručnjacima i zahteva usaglašavanje na različit način nastalih koncepta;

• veštine koordinacije, diplomatije, pregovaranja, ali i sposobnost predviđanja, kako bi problem bio prepoznat dovoljno rano kada sa malo resursa može biti rešen;

• svest o tome da određeno pitanje može biti deo kompleksne internacionalne, čak globalne ekonomske i socijalne interakcije, na koju lako mogu uticati politički i etički faktori.

4. Preduslovi uspešnog menadžmeta životne sredine

Za uspešan menadžment životne sredine neophodno je najpre definisati ciljeve, zatim utvrditi da li oni mogu biti ostvareni, a nakon toga definisati i impelemtirati mere za postizanje ciljeva koji su ostvarivi. Definisanje ciljeva nije jednostavan proces. Društvo vrlo često nema jasnu i jedinstvenu predstavu o tome šta mu je potrebno. Postoje ljudi koji žele stvari koje negativno utiču na druge ljude i životnu sredinu. Osim toga, potrebe i mode se menjaju tokom vremena. Održivi razvoj zahteva kompromis između želje za trenutnim blagostanjem i investiranja u budućnost, a mnogima je teško da budu altruistični i da se odreknu nečega za dobrobit budućih generacija. Menadžeri životne sredine treba da definišu ciljeve ne vodeći računa samo o trenutnim interesima pojedinaca i grupacija. Neophodno je upravljati razvojem na svim nivoima, regionalnom, nacionalnom, međunarodnom i, kako savetuje Handerson (1981) misliti globalno, a delovati lokalno.

293 

Osim definisanja ciljeva i adekvatnih mera, za uspeh u menadžemtu životne sredine neophodno je:

• Izaći na kraj sa izazovima kao što su što su korupcija, nedovoljno znanje i ograničene tehničke

mogućnosti, ali i sve veći broj ljudi koji zahteva sve više materijalnog bogatstva. • Ubrzati proces upravljanja. Vreme neophodno da se ostvari stvarni napredak u rešavanju

ključnih problema životne sredine veliki je izazov, jer je celokupan proces upravljanja životnom sredinom spor. Neostvarivanje pozitivnih rezultata u kratkom vremenskom periodu može biti značajna prepreka za dobijanje podrške od organizacija i institucija sa „ad hoc“ načinom poslovanja.

• Naći optimalno rešenje. Problemi životne sredine često nemaju jedno jednostavno rešenje.

Prilikom pokušaja da reše neki problem menadžeri se suočavaju sa različitim dilemama, kao što su na primer:

Etička dilema – šta zaštititi: Eskime ili kitove? Dilema praga tolerancije – koliko je degradacije životne sredine prihvatljivo? Dilema pravičnosti – ko profitira od odluka o tome kako će se upravljati životnom sredinom, ko plaća, a ko trpi? Dilema slobode – do kojeg stepena ljudi treba da budu ograničavani u zadovoljenju svojih potreba/prohteva da bi zaštitili životnu sredinu? Dilema prilikom izbora aktivnosti – kako izabrati adekvatne aktivnosti bez dovoljno znanja ili podataka? Dilema prilikom evaluacije – Kako upoređivati različite efekte različitih aktivnosti?

• Primenjivati načelo predostrožnosti. Svi radije čekaju da naiđe kriza da bi reagovali, nego

što pažljivo procenjuju situaciju unapred i deluje u pravcu sprečavanja pojave problema. Sa održivim razvojem kao krajnjim ciljem „krizni menadžment životne sredine“ može biti krajnje nepoželjan, jer kada se problem već pojavi vrlo teško ga je rešiti. Rešenje leži u usvajanju načela predostrožnosti, čijom primenom se lako uočava potencijalni problem životne sredine (Bodansky, 1991; Costanza and Cornwell, 1992; O’Riordan and Cameron, 1995; Francis, 1996 in Barrow 2006).

• Izboriti se sa problem “polarizovane percepcije” - ideje zasnovane pre na predrasudama

interesnih grupa, pogrešnom razmevanju i pohlepi, nego na objektivnosti - je ono čime menadžmentom životne sredine treba da se bavi (Baarschers, 1996; Pratt, 1999). Međutim, iako je menadžer životne sredine po pravilu objektivan, moćne interesne grupe kao što su bogati pojedinci, državne institucije, NVO, industrija, vojska to po pravilu nisu. Vlade i multinacionalne kompanije mogu biti vrlo moćni oponenti, ali i saveznici. Dobar menadžer životne sredine mora imati sposobnost da izađe na kraj sa različitim interesima i percepcijama ovih snaga.

294 

• Izaći na kraj sa stalnim promenama. Malo toga ostaje stabilno: zahtevi različitih

stejkholdera se menjaju, životna sredina se menja, stavovi javnosti kao i ljudski kapaciteti variraju. Ovo znači da menadžment životne sredine treba da bude fleksibilan i adaptivan (Holling, 1978).

• Uspešno koordinisati zaštitu životne sredine i razvoj. Ovo zahteva razvijenu svest o

limitima životne sredine. Skoro tokom cele ljudske istorije osnovni razlog za brigu bio je adekvatno snabdevanje hranom, vodom, gorivom itd. Međutim nakon 1750-ih pojavili su se dodatni problemi: zagađenje, otpad, ekspanzivan rast ljudske populacije kao i negativan uticaj tehnologije, što nas je dovelo do izlaska iz okvira kapaciteta naše živtne sredine.

5. Participativni pristup upravljanju prirodnim resursima

Da bi upravljanje životnom sredinom bio legitiman postupak neophodno je primeniti participatorni proces planiranja, odnosno uključivanje svih zainteresovanih strana u proces. Participativni pristup upravljaju prirodnim resursima, ali i životnom sredinom u najširem smislu, je proces tokom koga se korisnici resursa (pojedinci, grupe i organizacije), menadžeri i druge zainteresovane strane okupljaju radi učešćća u diskusiji i/ili donošenju odluka koje na direktan ili indirektan način mogu na njih da utiču (Reed, 2008; Romina, 2008). Uključivanje zainteresovanih strana u proces planiranja i upravljne prirodnim resursima je danas usvojeno kao standarna praksa (Laušević 2014). Mnogi autori ističu važnost participatornog pristupa i uloge zainteresovansih trana u upravljanju zaštićenim prirodnim dobrima, ali i prirodnim resursima i životnom sredinom u najširem smislu, baveći se pitanjima analize zainteresovanih stran, ili ulogom nauke u unapređenju znanja zainteresovanih strana uključenih u proces odlučivanja o implementaciji politike upravljanja prirodnim resursima (Bartula & Amidžić, 2011). Participativni pristup upravljanja životnom sredinom razvijen je kao odgovor na ograničenost konvencionalnog pristupa “odozgo – nadole”, za koji je karakteristično da centralne vlasti imaju potpunu odgovornost u procesu odlučivanja, uz potpuno marginalizovanje mišljenja korisnika resursa ili loklanih vlasti. Iako konvencionlni pristup u nekim situacijama može biti efikasan, kao na primer u slučaju zaštite biodiverziteta i priodnih područja u naučne ili rekreativne svrhe, njegov osnovni nedostatak je taj što ne razmatra potrebe i vrlo često ne uvažava mišljenje lokalne zajednice čiji život u potpunosti, ili delom zavisi od korišćenja loklanih resursa. Osma toga, zastupnici ovog pristupa ne koriste znanje i informacije koje poseduje lokalna zajednica.

295 

Da bi bilo efektivno i održivo, upravljanje životnom sredinom treba da uzme u obzir potrebe zaštite prirode, ali i potrebe razvoja ljudskog društva. Koliko će proces upravljanja biti uspešan zavisi od mnogo faktora, ali je od presudne važnosti uključivanje svih zainteresovanih strana na lokalnom nivou, kao što su na primer poljoprivrednici, lokalne vlasti, javna preduzeća, ribolovačka i lovačka društva, lokalne ekološke organizacije, predstavnici biznis sektora i slično. Participativni pristup je danas opšte prihvaćena alternativa ograničenom “odozgo – nadole” pristupu i prepoznat je kao ključni element razvoja koji je ekološki, ekonomski, socijalno i kulturno održiv. Iniciranje partnerstava između relevantnih nacionalnih agencija i korisničkih grupa je jedan od načina da se upravljanje prirodnim resursima usmeri na put održivog razvoja. U kontekstu upravljanja prirodnim resursima participacija može biti definisana kao proces koji

• olakšava dijalog između svih zainteresovanih strana, • mobiliše i koristi popularno znanje i veštine, • podržava lokalne zajednice i lokalne institucije da upravljaju resursima i imaju kontrolu nad

njihovim korišćenjem, • teži održivosti, ekonomskoj jednakosti, socijalnoj pravdi i kulturnom integritetu.

Participacija je relevantna za sve faze upravljanja prirodnim resursima od prikupljnja podataka i njihove obrade, pa do faze odlučivanja o korišćenju resursa i implementacije planairanih aktivnosti. Ono što treba naglasiti je da je ovaj proces dinamičan i da se nivo i oblik participacije može menjati tokom vremena, a da bi bio uspešan neophodno je da sve zainteresovane strane jasno vide svoju korist od ućešća. 5.1. Zašto treba koristiti participativni pristup u planiranju upravljanja

prirodnim resursima?

• Upravljanje prirodnim resursima koje se sprovodi bez uključivanja loklanih zajednica se postepeno vraća na pređašnje stanje nakon završetka projekta, tako da se može reći da participativni pristup osigurava održivosti uspostavljenog sistema upravljanja.

• Korisnici resursa su važni izvori informacija o stanju na terenu i poseduju znanja i veštine koji su od neprocenjivog značaja za unapređenje upravljanja.

• Primenom participativnog pristupa donošenje odluka postaje kreativnije i transparentnije, a poverenje u proces planiranja veće.

• Tradicionalno korišćenje resursa, o kome možemo dobiti informacije samo na lokalnom nivou, može dati dobru osnovu za moderno upravljanje koje će biti održivo.

• Mnogo je verovatnije da će se lokalna zajednica pridržavati donetih odluka ukoliko su njeni predstavnici imali udela u planiranju i donošenju odluka.

• U socio-kulturnom kontekstu, kada su delovi društva sistematski isključivani iz procesa kontrole nad resurima, participativni pristup upravljanju prirodnim resursima doprinosi socijalnoj integraciji.

296 

• Participativni proces doprinosi izgradnji partnerstava i jačanju zajedništva. 5.2. Kada se participtivni pristup ne koristi? Postoje situacije kada pitanje upravljanja životnom sredinom treba da se rešava hitno, a zainteresovane strane nisu u prilici, ili nemaju dovoljno znanja da učestvuju u procesu odlučivanja. Ovo se obično dešava u slučaju kada se radi o složenim pitanjima koja zahtevaju dosta ekspertskog znanja ili u slučaju kada zainteresovane strane, zbog nedostatka formalnog obrazovanja ili iz nekog drugog razloga, nemaju kapaciteta da svrsishodno učestvuju u donošenju odluka. U ovakvim slučajevima efekti participativng planiranja su uglavnom kontraproduktivni. Međutim, u sitacijama kada participativno planiranje iz navedenih razloga ne može biti sprovedeno, proces treba da ostane transparentan, a sve donete odluke dostupne zainteresovanoj javnosti. Osama toga prema Luyet (2012), negativne strane participatornog planiranja su i što je to skup i vremenski zahtevan proces, koji ostvara mogućnosti za identifikaciju novih konflikata i dodatno osnaživanje već dovoljno jake zainteresovne strana, ne ostavljajući prostora slabim da na adekvatan način istaknu svoje stavove. 5.3. Preduslovi za efikasno participativno upravljanje prirodnim resursima Organizacioni kapacitet. Da bi primena participativnog pristupa bila uspešna neohodno je uspostavljanje veza sa različitim zainteresovanim stranama, što zahteva ne samo posvećenost i vreme, već i posebne veštine i pristupe. Ukoliko proces vodi neka državna agencija ovo znači potrebu za strukturalnim promenama, koje bi omogućile pomeranje fokusa sa primene i kontrole na facilitaciju i podršku. Posvećeni i dobro informisani učesnici. Vrlo često se dešava da interesne grupe smatraju da njihova dobit od učešča u procesu planiranja ne postoji ili je vrlo mala, a oni sa najmanje moći u procesu odlučivanja smatraju da učešćem u procesu mogu samo da izgube. Da bi učešće bilo potpuno, proces participativnog planiranja zahteva potpunu posvećenost odgovornih strana (lidera participatvnog procesa), koje treba da obezbede potpunu transparentnos redovnim izveštavanjem koje ne treba da ostane samo u krugovima struke i nauke, nego treba da dosegne u potpunosti do zainteresovane javnosti. S druge strane, efektivna participacija zahteva dobro poznavanje i razumevanje problematike koja se rešava. Ponekad je neophodna duža ili kraća edukacija prilagođena sposobnostima i potrebama različitih učesnika. Sve su svemu, kada jedanput postanu ravnopravni učesnici procesa, zainteresovane strane se moraju pomiriti sa činjenicom da u praksi nema krajnjeg ishoda koji u potpunosti zadovoljava potrebe i želje

297 

svih aktera, već da se uvek radi o kompromisu zarad koga svako ponešto mora da žrtvuje, a na dobrobit održivosti resursa. Odgovarajući strateški okvir. Da bi participativno upravljanje prirodnim resursima bilo inicirano nije dovoljno samo da znamo da je taj proce efikasan i koristan za loklanu zejednicu, već je neophodno da ima utemeljenje u zakonodavnom i strateškom okviru. U Republici Srbiji je usvojena Nacionalna strategija održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara (Sl. glasnik RS, br. 33/2012) u kojoj se jasno ističe da konkretni upravljački mehanizmi za osiguranje njene efikasne realizacije obuhvataju „proaktivno angažovanje ostalih ministarstava, industrije i civilnog društva - nevladinih organizacija“ u njenoj praktičnoj realizaciji. 5.4. Faze participatornog upravljanja životnom sredinom Proces planiranja upravljanja životnom sredinom u osnovi se ni po čemu ne razlikuje od konvencionalnog planiranja i sastoji se od sledećih elemenata:

1. Identifikacija problema i potreba. 2. Prikupljanje podataka na osnovu kojih će se donositi odluke i planirati akcije. 3. Analiza prikupljenih podataka. 4. Definisanje vizije i ciljeva. 5. Izrada akcionog plana za ostvarivanje postavljenih ciljeva i vizije. 6. Implementacija akcionog plana. 7. Monitoring i evaluacija.

Međutim, iako u ključnim koracima sličan konvencionalnom, tok participativnog procesa nije linearan jer uključuje sve zainteresovane strane i konsultacije s javnošću koje mogu značajno uticati na donošenje konačnih odluka (Barrow 2006). Za razliku od konvencionalnog, participtivno planiranje uvek počinje identifikacijom i analizom stejkholdera, odnosno zaintereovanih strana (Bartula 2014). 6. DPSIR metodologija - instrument za upravljanje

životnom sredinom Efikasan instrument za upravljanje životnom sredinom je DPSIR metodologija, koja prateći odabrane indikatore, daje ocenu stanja životne sredine, na osnovu koga se definišu ciljevi i planiraju adekvatne mere za unapređenje postojeće situacije. Metodologija, koju je usvojila Evropska agencija za životnu sredinu (EEA), razmatra 5 osnovnih grupa pokazatelja: pokretačke sile (D), pritisci (P), stanje (S), uticaji (I) i odgovori društva (R) na trenutno stanje životne sredine.

298 

Ovaj metodološki okvir opisuje interakcije između društva i životne sredine. Ekološki pokazatelji unutar ovog sistema odslikavaju sve elemente uzročnog lanca koji povezuje ljudske aktivnosti sa njihovim posledicama na životnu sredinu kao i reakciju drušva na te posledice. DPSIR je proširena metodologija Pressure–Status–Response (PSR) koju je prvobitno razvila Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj kao zajednički okvir za ekološke procene. Model je dodatno poboljšala Evropska agencija za zaštitu životne sredine u cilju sveobuhvatnijeg pristupa analizi ekoloških problema. Primena ove metodologije zahteva prikupljanje informacija na osnovu kojih se mogu definisati pokazatelji uzročnih odnosa između ljudskih aktivnosti i životne sredine/prirodnih resursa, kao i posledice i odgovori na promene životne sredine. Model se smatra pogodnim jer na sažet, jednostavan i razumljiv način prikazuje stanje životne sredine i trendove promena. Prema Steiner (2003) pokazatelji pokretačkih faktora opisuju društvene, demografske, i ekonomske uslove u društvu, ali i posledice koje oni imaju na način života, sveukupne nivoe potrošnje i obrasce proizvodnje. Glavni pokretački faktori su porast broja stanovnika i razvoj potreba i aktivnosti pojedinaca. Pokazatelji pritisaka ukazuju na pritiske izazvane ljudskim aktivnostima, a koji se prenose i transformišu u različitim prirodnim procesima i manifestuju kao promene u životnoj sredini. Primeri za to su emisija CO2 ili ispuštanje bilo koje zagađujuće materije u sektoru privrede, korišćenje šljunka i peska u građevinarstvu i površina zemljišta koja se koristi z a izgradnju puteva. Pokazatelji stanja opisuju količinu i kvalitet fizičkih pojava (npr. temperatura), bioloških (npr. rezerve riba) i hemijskih (npr. atmosferske koncentracije CO2) u određenoj oblasti. Oni mogu, na primer, da opisuju šumske resurse ili resurse divljih vrsta, ili prisustvo ili nivo buke u naseljima u blizini aerodroma. Promene stanja životne sredine utiču na društvene i ekonomske funkcije, kao što su obezbeđenje odgovarajućih uslova za zdravstvenu zaštitu i biodiverzitet. Te uticaje opisuju pokazatelji uticaja. Oni se javljaju u uzročno-posledičnoj vezi: zagađenje vazduha može da bude uzrok globalnog zagrevanja, što može da utiče na porast temperature, koji može da izazove porast nivoa mora, što na kraju dovodi do gubitka biodiverziteta. Pokazatelji reakcija opisuju mere ili investicije koje propisuju grupe (i pojedinci) u društvu, npr. vlade, a koje se preduzimaju s ciljem sprečavanja, ublažavanja ili prilagođavanja promenama u stanju životne sredine. Primeri za to su broj automobila sa katalitičkim konvertorima, procenat recikliranja otpada iz domaćinstava i sl.

7. Upravljanje životnom sredinom na lokalnom nivou –

Studija slučaja: opština Bogatić Tokom izrade studije “Održivo korišćenje i zaštita prirodnih resursa u prekograničnom području Srbija – Bosna i Hercegovina“, koja je sprovedena od maja do decembra 2013. godine korišćena je DPSIR metodolagija za ocenu stanja prirodnih resursa na području 6 opština lociranih uz reku Drinu sa obe strane granice: Bogatić, Mali Zvornik i Ljubovija u Srbiji, kao i Bijeljina, Zvornik i Bratunac u Bosni i

299 

Hercegovini. Podaci o postojećem stanju prirodnih resursa na istraživanom području poslužili su u narednoj fazi za izradu plana za unapređenje postojećeg stanja. Za potrebe ovoga rada biće prikazani rezultati primene DPSIR metodologije za oblasti vodnih resursa na području opštine Bogatić. Gore opisane grupe indikatora primenjene su na zaštitu i očuvanje vode za piće, očuvanje kvaliteta i zaštitu voda, kao i zaštitu od voda. 7.1. Zaštita i očuvanje vode za piće Pokretački faktori (Driving forces):

• D1. Stanovništvo: 2. 879 stanovnika. Broj domaćinstava priključenih na vodovodnu mrežu 2.660 (2011. god.).

• D2. Poslovni subjekti/preduzeća: 222 • D3. Poljoprivreda: 31 213 ha obradivo poljoprivredno zemljište • D4.. Stočarstvo:

o 3.920 goveda o 126.954 svinja o 3. 327 ovaca o 1.368 koza o 202.980 živine

• D5. Turizam: 3.000 turista u 2007. god Pritisci (Pressures):

• P1. Količina zahvaćene u 2011. god. 485 m3 • P2. Pokrivenost uslugom 25% stanovništva (7180). • P3. Procenjena specifična potrošnja vode po stanovniku na dan 250 l/st/dan. • P4. Prosečna mesečna potrošnja vode po jednom domaćinstvu iznosila je oko 13,38 m3 u

2012. godini. • P5. 2.244 domaćinstava, i 222 privredna subjekta imaju vodomere. • P6. Gubici u proizvodnji vode kreću se oko 35%. • P7. Količina isporučene vode krajnjim korisnicima u 2011. godini iznosila je 348 m3. • P8. Prosečni stepen naplate za pravna lica iznose 68,74%, dok je za fizička lica 50,28%.

Stanje (States):

• S1. Nepoznat je kvalitet vode za piće na lokalnim izvorištima koja nisu u gradskom sistemu vodosnabdevanja

• S2. Kvalitet vode za piće je standardno dobar. Sve analize u 2012. godini bile su uredne i odgovarale pravilniku, a uzorci su uzimani sa 5 mesta dva puta mesečno, od strane Zavoda za javno zdravlje iz Šapca.

300 

Uticaji (Impacts) • I1 Prekomerno iscrpljivanje prirodnog resursa. • I2 U zdravstvenim ustanovama u opštini Bogatić podaci o broju obolelih od određene vrste

bolesti ne prikupljaju se i ne analiziraju na način da se povezuju sa stanjem pojedinih elemenata životne sredine, kao potencijalnih uzročnika pojave neke bolesti.

Odgovori društva (Responses) • R1. Doneta Odluka o komunalnom redu • R3. Doneta Odluka o utvrđivanju visine naknade i načina naplate komunalnih usluga na

području opštine Bogatić. • R4. Ekonomski instrumenti:

o Opštinska naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine • R5. Edukacija po određenim temama sprovodi se kroz sistem osnovnog i srednjeg

obrazovanja. • R6. Kazne za nepoštovanje opštinske odluke o komunalnom redu. • R7. Na nivou opštine postoji ekološki inspektor.

7.2. Očuvanje kvaliteta i zaštita voda Pokretački faktori (Driving forces):

• D1. Stanovništvo: 28.879 stanovnika. Broj domaćinstava priključenih na vodovodnu mrežu 2.660 (2011. god.).

• D2. Poslovni subjekti/preduzeća: 222 • D3 Proizvođači otpadnih voda • D4 Kanalizacija nije izgrađena • D5. Poljoprivreda: 31.213 ha obradivo poljoprivredno zemljište • D6.. Stočarstvo:

o 3.920 goveda o 126.954 svinje o 31.327 ovaca o 1.368 koza o 202.980 živine

• D7. Turizam: 3.000 turista u 2007. god Pritisci (Pressures):

• P1. Ukupna količina ispuštenih otpadnih voda iz kanalizacionog sistema iznosi 00 m3

• P2. Ukupna količina ispuštenih otpadnih voda 330.000 m3

• P3. Pokrivenost uslugom odvođenja otpadnih voda iznosi 00% • P4. Ne postoji postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda.

301 

Stanje (States):

S1. Otpadne vode iz septičkih jama negativno utiču na kvalitet podzemnih voda i kvalitet zemljišta

Uticaji (Impacts)

I1. Narušavanje kvaliteta površinskih vodotoka i podzemnih voda u opštini. I2. U zdravstvenim ustanovama u opštini Bogatić podaci o broju obolelih od određene vrste bolesti ne prikupljaju se i ne analiziraju na način da se povezuju sa stanjem pojedinih elemenata životne sredine, kao potencijalnih uzročnika pojave neke bolesti.

Odgovori društva (Responses)

R1.Doneta Odluka o komunalnom redu. R2. Do sada je izgrađena primarna fekalna kanalizaciona mreža kroz naselje Bogatić. R3. Vodoprivrednom osnovom Srbije, programom mera zaštite voda, obavezuju se sve industrijske instalacije i naselja veća od 5000 ES da do 2021. godine izgrade postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. R4. Za postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda maksimalnog kapaciteta 30.000 ES, za sada je samo opredeljena lokacija uz reku Savu u površini od 9.900 m2 R5. Ekonomski instrumenti:

o Opštinska naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine. R6. Na nivou opštine postoji ekološki inspektor.

7.3. Zaštita od voda Pokretački faktori (Driving forces):

D1 Stanovništvo: 28.879 stanovnika. D2 Poslovni subjekti/preduzeća: 222 D3 Poljoprivreda: 31.213 ha obradivo poljoprivredno zemljište

Pritisci (Pressures):

P1. Česte poplave u naseljima duž korita većih reka i potoka na području opštine. P2. Nasip pored reke Save ne zadovoljava kriterijume odbrane od poplava, jer nije rekonstruisan na stogodišnju veliku vodu, nema potrebnu visinu, a zbog konfiguracije i niskih kota terena, kao i sastava podloge, na deonici u opštini Bogatić ima znatnih procurivanja u nožici nasipa i pored nožice nasipa. P3. Nasip pored reke Drine, oko Crne Bare nije rekonstruisan i ne zadovoljava u pogledu zaštite od velikih voda, ni visinom ni u pogledu gabarita i ima dosta procednih voda. P4. Projektovana kanalska mreža nije u potpunosti izgrađena (oko 58,0km neizgrađene mreže); P5. Nekontrolisana eksploatacija šljunka i peska u koritu reke Drine.

302 

Stanje (States): S1. Poplave negativno utiču na kvalitet života u opštini, kao i na kvalitet površinskih tokova. S2. Poplave prouzrokuju štete na poljoprivrednim zemljištima, objektima (stambenim, poslovnim, zdravstvenim), saobraćajnicama, infrastrukturnim objektima i sl. S3. Pri poplavama dolazi do transporta i deponovalja velikih količina nanosa i erodovanog materijala.

Uticaji (Impacts)

I1. Narušavanje kvaliteta površinskih vodotoka u opštini. I2. U zdravstvenim ustanovama u opštini, podaci o broju obolelih od određene vrste bolesti ne prikupljaju se i ne analiziraju na način da se povezuju sa stanjem pojedinih elemenata životne sredine, kao potencijalnih uzročnika pojave neke bolesti.

Odgovori društva (Responses)

R1. Donesena Odluka o prostornom uređenju teritorije opštine Bogatić. R2. Na području Mačve (opštine Šabac i Bogatić) izgrađena je mreža kanala, radi zaštite od unutrašnjih voda (podzemnih i površinskih); ukupna dužina projektovane kanalske mreže na području opštine Bogatić iznosi oko 394 km, a od toga je izgrađeno oko 336 km ili 85,0%. R3. Ekonomski instrumenti:

• Opštinska naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine (ukupan iznos u 2013 bio je 1.350,00 din).

R4. Štab civilne zaštite od poplava svake godine priprema, usvaja i realizuje Plan zaštite od poplava na području opštine.

Na osnovu rezltata analize DPSIR utvrđeno je da su ključni pokretački faktori degradacije vodnih resusa na području opštine Bogatić nepostojanje kanalizacione infrastrukture i intenzivna poljoprivreda, uz korišćenje pesticida, herbicida i veštačkih đubriva. U skladu sa tim, tokom izrade Akcionog plana za mudro korišćenje prirodnih resusa na području opštine Bogatić, definisani su sledeći operativni ciljevi visokog prioriteta za oblast vodnih resursa:

• organizovano sakupljanje, odvođenje i prečišćavanje otpadnih voda; • organizovano vodosnabdevanje seoskih naselja opštine; • racionalno korišćenje vodnih resursa smanjenjem gubitaka u postojećem sistemu

vodosnabdevanja; • smanjenjenje zagađenje voda iz difuznih izvora; • uspostavljanje sistema smanjenja rizika od poplava; • jačanje kapaciteta i podizanje svesti u lokalnoj zajednici o potrebi održivog korišćenja

vodnih resursa. Za svaki operativni cilj definisane su konkretne aktivnosti, partneri za realizaciju, vremenski okvir, izvori finansiranja i indikatori za praćenje uspešnosti implementacije akcionog plana.

303 

Akcioni plan je izrađen je na participatoran način, uz učešće svih zainteresovanih strana na lokalnom nivou, što je osiguralo definisanje prioriteta u skladu sa lokalnim potrebama, kao i predlaganje aktivnosti sa realnim mogućnostima za finasiranje. Osim toga, participatorni pristup je osigurao osećaj vlasništva nad dokumentom u lokalnoj zajednici i stoga je preduslov njegove nesmetane implemetacije (Bartula & Selmanagić, 2014). Zaključak Za uspeh u procesu unapređenja životne sredine, kroz održivo korišćenje prirodnih resursa i smanjenje zagađenja, neophodan je dobar sistem upravljanja, koji podrazumeva identifikaciju problema koji treba da se reše, primenu adekvatne metodologije za utvrđivanje postojećeg stanja uz angažovanje multidisciplinarnog tima, transparentan proces planiranja i adekvatan način monitoringa i evaluacije. Naravno, uz sve pomenuto neophodno je obezbediti i adekvatnu političku i finanasijsku podršku, ali i lidere procesa, koji su sposobni da izađu na kraj sa svim izazovima, da izbalansiraju potrebe različitih interesnih grupa i dođu do optimalnih rešenja na dobrobit priorde i društva.

Literatura Amidžić, L. (2011): Zaštićena prirodna dobra Evrope. Skripta. Beograd: Fakultet za primenjenu ekologiju. Baarschers, W.H. (1996): Eco-Facts and Eco-Fiction: understanding the environmental debate. London:

Routledge. Barrow, C.J. (2006): Environmental Management for Sustainable Development. New York: Routlege. Bartula, M. (ed). (2014): Održivo korišćenje i zaštita prirodnih resursa u prekograničnom području Srbija – Bosna i

Hercegovina. Opština Bogatić. Beograd. ISBN 978-86-86859-36-5: Unija ekologa. Bartula, M. (2014): Menadžment životne sredine.Skripta. Beograd: Fakultet za primenjenu ekologiju, Futura. Bartula, M., Amidžić, L. (2011): "Parcipativni pristup i ekonomska procena kao preduslovi adekvatnog upravljanja

močvarnim područjima." International Conference Nature Protection in XXIst Century. Zavod za zaštitu prirode Crne Gore, 2011. Book No 2: 701–705.

Bartula, M., Selmanagić, D. (eds), (2014): Mudro korišćenje zajedničkih prirodnih resursa u prekograničnom području Srbija – Bosna i Hercegovina. Akcioni plan. Beograd: Unija ekologa.

Beierle, T.C., Cayford, J. (2002): Democracy in practice: Public participation in environmental decisions. Washington, DC.: Resources for the Future.

Clark, W.C. (1989): Managing Planet Earth. Scientific American, 261 (3), 19–26. Henderson, H. (1981): Thinking globally, acting locally: ethics for the dawning solar age, in H. Henderson (ed.)

The Politics of the Solar Age: alternatives to economics. New York, pp. 354–405: Anchor–Doubleday Books.

Holling, C.S. (ed.). (1978): Adaptive Environmental Assessment and Management (revised edn 1980). New York: Wiley.

Laušević, R., Bartula, M., Solujić, A. S. (2014): Local planning for biodiversity protection in the Western Balkans. 1st International Conference "Ecological Improvement of Devastated Sites for Sustainable Development". Belgrade: Faculty of Applied Ecology "Futura", University Singidunum.

Luyet, V., Schlaepfer, R., Parlange, B.M., Buttler, A. (2012): A framework to implement Stakeholder participation in environmental projects. Journal of Environmental Management: 111, 213–219.

Martin, S. (2002): Professionals and sustainability." Journal of the Institution of Environmental Science: 11 (3), 6–7.

Mitchell, B. (1997): Resource and Environmental Management. Harlow: Addison Wesley Longman.

304 

Pratt, V. et al. (1999): Environment and Philosophy. London: Routledge. Reed, M.S. et al. (2009): Who’s in and why? A typology of stakeholder analysis methods for natural resource

management. Journal of Environmental Management: 90 (2009) 1933–1949. Reed, M.S. (2008): Stakeholder participation for environmental management: A literature review. Biologic l

conservation. 141 (2008) 2417–2431. Romina, R. (2014): Social Learning, Natural Resource Management, and Participatory Activities: A reflection on

construct development and testing. NJAS – Wageningen Journal of Life Sciences. 69 (2014) 15–22. Steiner, A., Martonakova, H., Guziova, Z. (eds). (2004): Environment Governance Sourcebook. Bratislava, Slovak

Republic: UNDP Regional Bureau for Europe and the Commonwealth of Independent States.

305 

Integrisani geografski informacioni sistem Boris Vakanjac

Miloš Ninković

Proučavanje životne sredine i njena zaštita postaju sve neophodniji. Istraživanja životne sredine nije više stvar geografije, biologije ili uopšte nauka o Zemlji, već ono predstavlja predmet interesovanja niza fundamentalnih i primenjenih nauka, ali i praksa svakodnevnice. Kada govorimo o problemima zaštite životne sredine srećemo se i sa drugim izrazima: čovekova sredina, okolina, prirodna sredina, radna sredina. Svaki od njih odnosi se na određeni deo prostora na planeti Zemlji, ne zavise od njegove veličine. U ovim podelama ključnu ulogu su imali sociološki, urbanistički, medicinski i ekonomski prilazi, koji su doveli do nastanka niza užih lokalnih sredina. Pod pojmom "životna sredina" podrazumevamo prostor i okolinu u kojoj živa bića provode svoj život u stalnim međusobnim odnosima, sa svim unutrašnjim i spoljašnjim faktorima i uslovima koji daju i održavaju život (Đukanović, 1991). Radom i drugim aktivnostima čovek i ljudsko društvo menjaju životnu sredinu. Nekoliko miliona godina unazad naša planeta predstavlja arenu života, ali i svih drugih proizvodnih i kulturnih aktivnosti ljudi. Svojim radnim aktivnostima ljudi su u prirodi ostavili tragove. Ti tragovi sa razvojem ljudskog društva postaju sve značajniji i obimniji. Izmene koje ljudi čine u svom okruženju nisu značajne samo po obimu i intenzitetu, već se bitno menja i kvalitet sredine u kojoj ljudi žive. Naročito su se desile velike promene sredinom 20-og veka, jer sa izgradnjom složenog i snažnog tehničko-tehnološkog sistema u ljudskim rukama su se našle snaga i energija neslućenog intenziteta tako da je čovek postao nezaobilazan menjajući faktor prirode. To je posebno izraženo u poslednjih 50 godina od početka primene nuklearne energije i sintetizovanih materijala (Lješević i Živkoivć, 2001). Problem životne sredine, njen značaj i aktuelnost dobili su odavno i međunarodnu verifikaciju. Tako, od 1913 godine, kada je održana prva međunarodna konferencija o zaštiti prirode pa do Stokholmske konferencije 1972., konferencije UN o životnoj sredini (UNCED) u Rio de Žaneiru 1992. god. i Helsinške konferencije KEBS-a koja se u posebnom poglavlju završnog dokumenta bavi problematikom životne sredine. Tada je konstatovano da "zaštita i poboljšanje životne sredine, takođe i zaštita prirode i racionalno iskoršćavanje njenih rezervi, u interesu sadašnjeg i budućih pokolenja, predstavlja jedan od zadataka, koji imaju veliki značaj za blagostanje naroda i ekonomski razvitak svih država i da mnogi problemi životne sredine, naročito u Evropi, mogu da budu rešeni efikasno, samo putem tesne međunarodne saradnje. Izučavanje uzajamnih veza i odnosa između prirode i društva predstavlja složen teorijski i metodološki zadatak koji podrazumeva determinisanje uzročno-posledičnih veza u uzajamnom delovanju između

306 

prirodne sredine i društvenih potreba i aktivnosti. Odrediti najbolje mere za otklanjanje uzroka i negativnih posledica tehnološke aktivnosti je složen zadatak. Destruktivno delovanje savremenog načina življenja sada već više milijardi ljudi na Zemlji, dovodi u pitanje opstanak globalnog geoekosistema, u kome mogu da nastupe takve promene koje će neumitno ugroziti opstanak čoveka na Zemlji. Prirodni sistemi na Zemlji će se, iako za izvesno vreme poremećeni, docnije bez čoveka i dalje uspešno razvijati. Jedini gubitnik će biti čovek. 5B1. Metode istraživanja životne sredine Životna sredina predstavlja kompleks prirodnih i društvenih pojava i odnosa. To znači da istraživanje životne sredine nameće potrebu uključivanja niza prirodnih i društvenih nauka, a za rešavanje određenih problema na relaciji odnosa prirode i društva i ljudskog mišljenja i filozofije. Životna sredina, kao univerzalni kompleks procesa i pojava zahteva primenu raznih metoda istraživanja. Da bi istraživali pojedine elemente životne sredine kao što su voda, vazduh, tlo i sl., neophodno je da koristimo metode hemije, fizike, pedologije, biologije i drugih elementrnih nauka. Ako želimo da istražujemo komponente životne sredine (klimu, reljef, ekosisteme, ljudsko društvo) moramo se poslužiti kompleksnijim metodama ekologije, geografije, sociologije i sličnih nauka. Nauku o životnoj sredini je moguće razmatrati kao opštu metodološku osnovu koja objedinjava različite specijaliste koji se bave istraživanjem međuodnosa sredine i ljudi. Drugim rečima, sinteza znanja mora biti usredsređena na kompleks izučavanja svih odnosa i pojava usmerenih na razvoj čoveka, a na prirodno-istorijskom planu otkrivanja njegovih stvaralačkih potencijala i psihofizičkih mogućnosti. (Čekerevac i dr. 2010) U klasifikaciji metoda koje se koriste pri istraživanju životne sredine pošli smo od klasične podele metoda na opšte i posebne. Opšte metode se koriste u velikom broju nauka (ako ne i u svim naukama) i pomoću njih razvijamo samu tehnologiju istraživačkog rada. One su te koje se bave opštim pitanjima saznanja, a u saznanjima o životnoj sredini nalaze punu primenu, pogotovu što je sredina veoma kompleksan predmet ljudskog interesovanja. Posebne metode služe za istraživanje konkretne problematike životne sredine. Napomenimo da treba razlikovati razne tehnološke metode koje se koriste u zaštiti, prečišćavanju i unapređivanju životne sredine od metoda istraživanja same životne sredine. One treba da daju odgovore kako, zašto i koliko se nešto dešava u našem okruženju, odnosno životnoj sredini.

307 

U okviru posebnih metoda istraživanja životne sredine izdvojili smo dve grupe: metode neposrednih istraživanja i metode saopštavanja istraženih rezultata. Prva grupa pripada pravoj metodologiji nauke o životnoj sredini, a druga bi se pre mogla svrstati u metodiku nauke o životnoj sredini. Metode u ustraživanju životne sredine se dele u 4 velike grupe metoda i to:

• Teorijske metode i postupci izučavanja životne sredine, • Posebne metode istraživanja životne sredine, • Metode evaluacije životne sredine, • Kartografski metod istraživanja životne sredine.

Sa stanovišta primene geografskih informacionih sistema (GIS) u postupku istraživanja životne sredine, može se zaključiti da GIS sistemi u metodološkom smislu pripadaju svakoj od gore navedenih grupa metoda. Ovakav zaključak se nameće kao posledica kompleksnosti pri uspostavljanju, funkcionisanju i korišćenju GIS sistema u postupcima proučavanja životne sredine. GIS sistem je sposoban da pri uspostavi baze podataka vrši analizu, sintezu i klasifikaciju prostornih podataka i vrši njihovo modelovanje, što predstavlja osnovne teorijske metodološke pristupe. Sistem pomoću osnovnih alata za obradu i manipulaciju podataka, kao i dodatnim paketima alata posebne namene (alati za različite tipove modelovanja na primer: pojave i stepen razvoja erozije zemljišta, otapanje glečera, modelovanje hazardnih situacija i akcidenata, predviđanja i praćenja raznih pojava i procesa iz prirodne sredine itd.) obuhvataju aspekte posebnih metoda i metoda evaluacije životne sredine. Na kraju, kao izlazni podaci, dobijaju se informacije za upotrebu o ispitivanoj pojavi ili procesu iz životne sredine. Takve informacije mogu biti u vidu različitih tematskih karata, na osnovu kojih se GIS sistemi mogu svrstati u kartografske metode istraživanja životne sredine. 28B1.1. Značaj primene tehnologija GIS-a Nije lako precizno definisati geografske informacione sisteme, jer će odgovora biti onoliko koliko ima i korisnika. Zbog toga je jednostavnije krenuti od tradicionalne definicije, ali uz stalno podsećanje na to da se uloga GIS-a tokom poslednjih godina neprestano menja. Geografski informacioni sistem (GIS) je kompjuterski sistem za prikupljanje, obradu, prenos, arhiviranje i analizu podataka koji imaju i geografske reference. To je tehnička definicija, koja naglašava istorijski razvoj GIS-a kao kombinaciju projektovanja uz pomoć računara i mogućnosti rukovanja digitalnom kartografijom spojenom sa atributnim bazama podataka. Odnosno, može se reći da je GIS sistem za upravljanje prostornim podacima i njima pridruženim osobinama. U širem smislu GIS je oruđe „pametne karte“ koje ostavlja mogućnost korisnicima da postavljaju interaktivne upite (istraživanja koja stvara korisnik), analiziraju prostorne informacije i uređuju podatke. GIS je integrisani sistem koji ima višestruku ulogu u geoprostornim naukama, tehničkim naukama, ali i proučavanju i upravljanju životnom sredinom, pre svega:

308 

• Predstavlja skup digitalnih i interaktivnih karata; • Kompjuterski alat za rešavanje geoprostornih problema; • Sistem za distribuciju geoprostornih informacija; • Alat za analiziranje veza i odnosa među geoprostornim informacijama, koje se inače ne bi

mogle lako uočiti. GIS se sastoji od četiri interaktivna podsistema:

• Podsistem za unos koji vrši konverziju karata (mapa) i drugih prostornih podataka u digitalni; • Podsistem za skladištenje i pozivanje podataka; • Podsistem za analizu; • Izlazni podsistem za izradu mapa, tabela i za pružanje odgovora na postavljene upite.

Tehnologija geografskog informacionog sistema može se koristiti za naučna istraživanja, upravljanje resursima, imovinsko upravljanje, planiranje razvoja, prostorno planiranje, kartografiju i planiranje infrastrukture. Mogu da ga koristite sve institucije i preduzeća koja se na bilo koji način bave prostorom, odnosno upravljanjem i eksploatacijom prostornih objekata. 6B2. GIS kao metoda istraživanja životne sredine Ustanovljenje informiacionih sistema životne sredine je jedan od osnovnih ulaza za rešavanje adekvatnog upravljanja životnom sredinom. Primena informacione tehnologije je postala neophodna u domenu zaštite životne sredine, jer obezbeđuje neophodne informacije o životnoj sredini koje su odgovarajućeg nivoa detaljnosti, potpunosti, tačnosti i brzine. Ove informacije su podjednako značajne kao baza za odlučivanje o akcijama zaštite životne sredine kao i za sticanje znanja u istraživanju životne sredine. To uključuje opise trenutnog stanja životne sredine, prognoze budućeg razvoja životne sredine kao i ocenu trenutnog i budućeg stanja. U obradi informacija životne sredine prisutni su sledeći ulazni i izlazni sadržaji: (Hilty, 1995):

• monitoring životne sredine sredstvima daljinske detekcije i kombinacijom podataka koji potiču sa svih strana sveta;

• deljenja i integracije informacija životne sredine duž političkih i administrativnih granica; • napredne tehnike analize podataka bazirane na modelima se karakterišu prebacivanjem

fokusa sa baza podataka na dinamičku strukturu sistema; • način obrade informacija o životnoj sredini je sve detaljniji i obimniji, sa ciljem postizanja

veće ekološke efikasnosti i ekonomskih sistema. Postoji veliki spektar sistema obrade informacija životne sredine koje se koriste u izučavanju, koji se mogu klasifikovati na osnovu prirode tih informacija i na osnovu tipa obrade i to su:

309 

Računske procene i analiza realnog sistema obuhvataju obradu podataka o životnoj sredini korišćenjem numeričko/statističkih metoda i tehnika modelovanja. Ovo uključuje simulaciju različitih scenarija životne sredine. Konvencionalni informacioni sistemi se koriste za unos, skladištenje, sistematizaciju, integraciju, pretraživanje i prezentaciju različitih vrsta informacija o životnoj sredini kao što su podaci o merenjima, opisi objekata životne i dr. Prostorni i vremenski aspekti često igraju značajnu ulogu u upravljanju ovim vrstama informacija. Informacije Sistema monitoringa životne sredine se bave merenjima (uključujući daljinsku detekciju) pri kontroli vode, vazduha, zemljišta, buke, jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja i otpadom. Oni takođe uključuju osnovne analize podataka kao što su: sakupljanje vremenskih serija podataka, klasifikacija objekata životne sredine (npr. na satelitskim snimcima), ili identifikaciju hazardnih supstanci baziranih na registrovanim podacima. Tehnike modelovanja i simulacije se koriste u oblasti životne sredine već više od tri decenije. Prve primene su se pojavile kao posledica upravljanja vodnih resursa. Danas se za napredne zadatke analize podataka, za podršku odlučivanju, planiranju ili za kontrolu pojava i procesa iz prirode koriste sledeći tipovi simulacionih modela: • Disperzivni modeli procene stanja zagađenosti vazduha, vode i zemljišta ili disperzije energija,

jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja i buke; • Modeli ekosistema za simulaciju izmena i uticaja; • Ekonomsko-ekološki modeli; • Modeli tehnoloških procesa kao segmenti procene uticaja na životnu sredinu; • Simulacioni modeli za procenu iznosa emisija zagađujućih materija i energija iz mobilnih izvora; • Plansko-programski modeli stanja životne sredine za podršku prostornog planiranja i

programiranja razvoja. 7BBaze podataka i geografski informacioni sistemi pripadaju najznačajnijim alatkama obrade informacija pri proučavanju životne sredine (Page, 1995). Mnogi informacioni sistemi životne sredine (EIS – Environmental Information System, LIS – Land Information System itd.) se mogu smatrati proširenim i dopunjenim Geografskim informacionim sistemima (GIS) zbog sličnih prostornih referenci većine uskladištenih podataka. Ta proširenost se odnosi na dinamiku događanja promena u životnoj sredini (distribucija zagađujućih materija, podaci o regulativi, standardima i sl.). Sa druge strane, GIS sistemi su specijalizovani sistemi baza podataka za prostorno strukturiane podatke (Bill, 1995). Pošto se većina podataka životne sredine odnose na prostor (tj. geografski kontekst), GIS sistemi se naširoko koriste kao osnova za Informacione sisteme životne sredine.  

310 

8B3. Oblasti koje se proučavaju 29B3.1. Nastanak i osnove GIS-a Geografski informacioni sistem (GIS) predstavlja skup baza podataka, softvera i hardvera koji pruža mogućnost upravljanja prostornim podacima. Može se objasniti u užem i širem smislu. U užem smislu to je računarski sistem sposoban za integrisanje, skladištenje, uređivanje, analizu i prikaz informacija na karti. U širem smislu GIS je oruđe „pametne karte“ koje ostavlja mogućnost korisnicima da postavljaju interaktivne upite, analiziraju prostorne informacije i uređuju podatke. GIS mora da zadovolji i sledeće faktore: • Informacioni sistem mora zadovoljiti potrebe davanja odgovora na pitanja, interaktivno - u

realnom vremenu. • Informacioni sistem mora imati sposobnost razvoja i nadgradnje. • Pravovremenost i relevantnost (osnovni zadaci svakog informacionog sistema). • Jednostavnost i pristupačnost koncepcije (informacioni sistem mora omogućiti svim njegovim

korisnicima da ga brzo savladaju i prihvate). GIS je velika baza podataka. Geografske lokacije su snimljene kao setovi matematičkih koordinata. Informacije o lokaciji su takođe snimljene u tabele koje su povezane sa lokacijom. Različiti tipovi informacija nalaze se u različitim bazama podataka ili slojevima. Tako, na primer, jedan sloj sadrži podatke o karakteristikama puteva, drugi podatke o opterećenju svake saobraćajnice, treći podatke o gustini stanovanja itd. Ove slojeve moguće je videti samostalno ili u kombinaciji sa drugim bazama o čemu odlučuje korisnik. Jedna od važnijih osobina GIS-a je pravljenje mapa (ulične mreže, mreža železničkih linija...) i to ne samo statičkih mapa, već mapa koje je moguće obnavljati iz dana u dan ili čak i više (mape sa trenutnom pozicijom vozila). Tehnologija geografskog informacionog sistema može se koristiti za naučna istraživanja, upravljanje resursima, imovinsko upravljanje, planiranje razvoja, prostorno planiranje, kartografiju i planiranje infrastrukture. GIS se često koristi i za potrebe marketinškog istraživanja, u geologiji, građevinarstvu, ali i u svim oblastima koje koriste podatke vezane za karte. Zahvaljujući GIS-u prostorni podaci se mogu:

• snimati i editovati, • arhivirati i čuvati, • analizirati i pretraživati, • staviti u željeni oblik prikaz.

311 

Početak GIS-a kao “načina mišljenja“: Pre 35,000 godina na zidovima u pećinama Laska u Francuskoj kromanjonski lovci su nacrtali slike životinja koje su lovili. Crtežima životinja dodati su elementi za koje se može reći da su geografski podaci (slike 1 i 2). Ti rani zapisi imaju dvoelementnu strukturu modernog geografskog informacionog sistema - grafičku datoteku sa atributnom bazom podataka, tj. objekta koji ne prestavlja samo simbol nečega u prirodi nego ima i značenje.

Slika 1. Zarotiran crtež iz pećine Lasko tako da je okrenut prema "severu" i u tom slučaju naslikani događaj se

dešava u prostoru oivičenom pravougaonikom (vidi sliku 2) (http://25.media.tumblr.

com/ tumblr_m2w490LmBy1qhzeh7o1_400.jpg)

Slika 2. U ovičenom pravougaoniku elipsama je prikazana divljač i lovci, drenažni sistem je sa slike

2. "očišćen i šematizovan"

30B3.2. GIS - istorijski razvoj U 18. veku počinju da se primenjuju savremene geodetske tehnike za topografsko kartiranje uz ranije verzije tematskog kartiranja, npr. za naučne podatke ili podatke popisa stanovništva. Rani 20. vek doživeo je razvoj „fotografske litografije“ u kojoj su karte bile odvojene u slojeve. Razvoj računarskog hardvera podstaknutog istraživanjem nuklearnog oružja vodio je primenama računarskog „kartiranja“ opšte namene u ranim 1960-im. Godine 1967. razvoj prvog pravog svetskog operacionog GISa u Otavi (Ontario) iniciran je od strane federalnog Ministarstva energije, rudarstva i resursa. Razvio ga je Rodžer Tomlinson, a nazvan je „Kanadskim GIS-om“ (Canadian GIS; CGIS) i koristio se za skladištenje, analiziranje i rukovanje podacima prikupljenim za Kanadski zemljišni inventar (Canadian Land Inventory; CLI) - inicijativa za određivanje sposobnosti zemlje u ruralnoj Kanadi kartiranjem informacija o tlu, poljoprivredi, rekreaciji, divljini, vodenim pticama, šumarstvu i upotrebi zemljišta u razmeri 1:250,000. CGIS je bio prvi svetski „sistem“ kao i poboljšanje nad primenama „kartiranja“ pošto je dozvoljavao mogućnosti preklapanja, merenja, digitalizovanja/skeniranja, a podržavao je nacionalni koordinatni sistem koji se proširio kontinentom, kodirane linije poput „lukova“ imale su pravu ugrađenu topologiju,

312 

te je pamtio osobine i lokacijske informacije u odvojenim datotekama. Njegov osnivač, geograf Rodžer Tomlinson, postao je poznat kao „otac GIS-a“. Zanimljiva je sličnost Rodžera Tomlinsona (slika 3) sa Feodosijem Krasovskim (slika 4), autorom poznatog referentnog elipsoida koji je bio standard u bivšem SSSR-u i Varšavskom paktu. CGIS, koji je trajao do 1990-ih, izgradio je najveću digitalnu bazu podataka o zemljišnim resursima u Kanadi. Razvio se kao glavni bazni sistem za podršku federalnog i provincijskog planiranja i upravljanja resursima. Njegova snaga je bila u analizi kompleksnih skupova podataka širom kontinenta. CGIS nikad nije bio dostupan u komercijalnom obliku. Njegov početni razvoj i uspeh podstakao je različite komercijalne primene kartiranja koje su prodavale firme kao na primer Intergraph.

Slika 3. Rodžer Tomlinson

http://www.urisa.org/clientuploads/directory/Photos/tomlinson.jpg

Slika 4. Feodosij Krasovski Hhttp://upload.wikimedia.org/

wikipedia/ru/f/f7/Krasovskiy.jpgH

Razvoj mikroračunarskog hardvera uslovili su programi tipa ESRI-ja, MapInfo-a i CARIS-a kako bi se na što lakši način unele velike količine podataka CGIS-a, povezujući odvojene prostorne i atributne informacije sa organizovanjem atributnih podataka u strukture baza podataka.  

31B3.3. Rasterski i vektorski podaci Raster se sastoji od redova i kolona ćelija, koje se nazivaju pikseli, pri čemu svaka od tih ćelija ima jednu, određenu, brojnu vrednost. U slučaju slike, ta brojna vrednost, predstavlja broj boje (boje su kodirane brojevima). Rasteri se mogu prikazivati po kanalima, RGB kanali, odnosno, u crvenom, zelenom i plavom delu spektra vidljive svetlosti. Preklapanjem tako pripremljenih rastera,

313 

njihovim različitim kombinovanjem, može se dobiti znatno veći broj informacija o nekom području. Rasterski podatak je skenirana karta u JPG-u TIF-u (i slično) ili tzv. layout koji se štampa. Rasterska grafika ili bitmap je podatak koji predstavlja pravougaonu mrežu piksela ili obojenih tačaka, na nekom grafičkom izlaznom objektu kao što je monitor ili papir (slike 5 i 6). Svaka boja pojedinog piksela je posebno definisana tako da (kao primer) RGB slike sadrže tri bajta po svakom pikselu, svaki bajt sadrži jednu posebno definisanu boju.

Slika 5 Pikseli - satelitski snimak 1 : 5000 Slika 6. Pikseli - satelitski snimak 1 : 1250

Prikaz informacija u vektorskom obliku odnosi se na geometriju oblika (dužina, visina, oblik), bilo da su u pitanju linijski ili poligoni entiteti kao i na njihov prostorni položaj (položaj u koordinatnom sistemu). Tačka je entitet koji se nalazi u prostoru bez dužine, površine i zapremine. U geometriji jedina informacija koju poseduje tačka je lokacija. Tačke se koriste kao jedan od osnovnih pojmova u geometriji, fizici, vektorskoj grafici i u mnogim drugim poljima. U matematici uopšteno, se smatra da se bilo koja forma prostora sastoji od tačaka kao osnovnih elemenata. Teorijski tačka u GIS-u može da nosi n-količinu pridodatih atributa. Prava linija (ili prava) je jedan od osnovnih HgeometrijskihH pojmova, čija se indirektna (posredna) definicija daje u Haksiomatskoj H izgradnji kursa geometrije. Prava linija HEuklidove ravniH se može definisati kao Hgeometrijsko mesto tačakaH čije HDekartove koordinateH (ili afine) zadovoljavaju jednačinu: ax + by + c = 0, gde brojevi a, b, c nisu svi istovremeno jednaki nuli. G. HLajbnicH je pravu liniju definisao kao liniju koja deli ravan na dva kongruentna dela. Međutim, pod ovu definiciju potpadaju i druge linije - na primer, HsinusoidaH i svaka pravilna izlomljena Hlinija H čija su svaka dva HsegmentaH na preskok - HparalelnaH. Poligon je pravim linijama zatvoren deo ravni. Ravan je jedan od osnovnih pojmova Hgeometrije H kojim se označava ravna površina koja se u svakom smeru širi do beskonačnosti. Da je ravna, znači da kroz

314 

svaku njenu HtačkuH može biti povučeno beskonačno mnogo različitih Hpravih H koje ona u potpunosti sadrži. Iz ovoga sledi i da svaka ravan pripada prostoru koji ona razgraničava na dva jednaka dela. GIS "digitalizacija" - savremene GIS-tehnologije koriste informacije u digitalnom obliku, za čije pravljenje se koriste različite metode. U najširoj upotrebi je digitalizacija, kojom se štampana karta ili plan prevode u digitalni oblik upotrebom CAD (computer-aided design) programa, i mogućnosti georeferenciranja (slika 7). Velika dostupnost ortorektifikovanih snimaka (satelitskih i aerosnimaka).

Slika 7. Levo "digitalizovana" karta, desno "raster" skenirana karta, izvor MRAM izveštaj 2426, obrađeno,

(Vakanjac, 2007)

32B3.4. Kartiranje Kartiranje je postupak nanošenja različitih trodimenzionalnih orijentisanih prostornih podataka u koordinatnom sistemu na dvodimanzionalnu ravan (papir, ekran, itd). U GIS-u ovim prostornim podacima su pomoću baza podataka pridruženi atributi. Kartiranje predstavlja proceduru koja se bavi izučavanjem i izradom karata i globusa. Termin karta je nastao od grčkih reči: Χάρτης - karta i graphein - pisati. Karte su tradicionalno rađene pomoću olovke i papira. Napredak i rasprostranjenost računara je revolucionalizovao kartografiju. Većina karata se danas prave pomoću nekog od programa za izradu karata koji spada u jedan od ovih osnovnih tipova; CAD, GIS, ili specijalizovani programi za ilustraciju karata. Prostorni podatak se prikuplja merenjem i može biti čuvan u bazi podataka, iz koje se može izvući za različite potrebe. Karte mogu biti različite sadržine. Najčešće korišćene su karte puteva. Za potrebe ekologije od velikog su značaja karte raspodela npr. teških elemenata (u ekologiji su to uglavnom polutanti). Ovde je dat

315 

prikaz karte raspodele cinka na nekom prostoru, a na osnovu uzoraka uzetih na terenu i hemijskih analiza (slika 8).

Slika 8. Karta distribucije cinka u zemljištu, oblast Zegt-a, Istočni Gobi (Vakanjac 2009)

Proces kartiranja se odvija generalno u tri faze: I faza – kabinetski rad:

a. Prikupljanje postojeće dokumentacije (karata, izveštaja, radova, fotografija, knjiga itd.) b. Obrada prikupljnog materijala c. Formiranje baze podataka i prenošenje pojedinih prostornih podataka u GIS sistem

II faza – terenski rad:

a. Prikupljanje materijala sa odabranih lokacija na terenu b. Obrada prikupljenog materijala c. Donošenje zaključaka na osnovu dobijenih podataka.

III faza - formiranje baze podataka

a. Stavljanje rezultata kabinetskog i terenskog rada u uniforman sistem b. Koristiti neki od GIS programa (ne može drugačije) c. Sastavlajnje izveštaja i štampanje karata (layout)

316 

Finalni produkt je karta i tumač (izveštaj koji prati kartu), sa današnjim tehnološkim mogućnostima moguće je postavljati različite upite i vršiti propračune na područijima od interesa. 33B4.5. Topografska karta Topografska karta je grafički prikaz nekog dela Zemljine površi, koji je proporcionalno umanjen i ortogonalno projektovan na horizontalnu ravan na kojoj su utvrđenim znacima prikazani važni prirodni i veštački objekti. Po svom cilju se razlikuju od katastarskih kojima je cilj istraživanja bio vezan samo za prikaz granica imanja i državnih granica (http://sr.wikipedia.org/sr/Топографска-карта). Topografija se bavi opisivanjem i proučavanjem Zemljine površine - reljefa, odnosno fizičko-geografskim karakteristikama, visinom i nagibom terena. Ima višestruku primenu. Tako na primer, u hidrologiji je potrebna radi određivanja vododelnica, označavanje vodenih tokova i vodenih površina. Topografska istraživanja se koriste kao podloge za potrebe geoloških, hidrogeoloških, morfoloških, ekoloških, ... istraživanja, zatim u arhitekturi a ima izuzetnu važnost u arheološkim istraživanjima, od trenutka određivanja mesta sondažnih kopova, do određivanja visine pojedinih slojeva. Dogovoreni simboli za pojedine objekte i društveni inventar nazivaju se kartografski ili topografski znaci. Sadržaj topografske karte Svaka topografska karta sadrži: razmeru i sadržaj karte (slike 9 i 10). Razmera (iznos proporcionalnog smanjenja) je odnos duži na karti i u prirodi. Na karti je ona predstavljena kao grafički razmernik ili u vidu brojčanog odnosa. Sadržaj topografske karte čine reljef obeležen braon bojom (izohipse i šrafe), hidrografija obeležena plavom bojom, veštački objekti obeleženi crnom i crvenom bojom. Izohipse su linije koje spajaju tačke sa istim nadmorskim visinama. Njihovo vertikalno odstojanje se naziva ekvidistanca. Legenda kartiranih jedinica (standardizovani simboli za kartirane objekte).

317 

Slika 9. List Osanica 1:25000, VGI 1979 Slika 10. List Kikinda 1:25000, VGI 1970 34B4.6. Kartografske mreže i projekcije Kartografska mreža je grafički prikaz meridijana i paralela ili nekih drugih linija projektovanih sa Zemljinog elipsoida na ravan karte. Služi za nanošenje tačaka na kartu na osnovu njihovih geografskih ili pravouglih koordinata, odnosno za određivanje koordinata tačka ucrtanih na karti. Na slikama 11 i 12 su dati idealizovani elipsoid i shematizovani geoid kao primeri matematičkih trodimenzionalnih tela koja se mere i čije se dimenzije koriste u GIS procedurama. Na kartama se, uglavnom, daju dve vrste kartografskih mreža - geografska i pravougla.

318 

Slika 11. Idealizovani elipsoid, Thrawn562,

Ellipsoid_321.png Slika 12. Šematizovani geoid,

Hhttp://www.esri.com/news/arcuser/0703/geoid1of3.htmlH

Geografska kartografska mreža Geografsku kartografsku mrežu čine linije meridijana i paralela izvučene na jednakom uglovnom rastojanju, zavisno od razmera i namene karte (slike 13 i 14). Za početni meridijan uglavnom se uzima Grinički (slika 14). Geografska kartografska mreža je jedinstvena za ceIu Zemlju ali otežava rešavanje praktičnih zadataka, jer linijske vrednosti lučnog sekunda nisu konstantne, a i linije meridijana i paraleIa nisu na karti uvek prave linije. Sem toga, proračuni pomoću geografskih koordinata zahtevaju korišćenje formula iz sferne trigonometrije. Geografska kartografska mreža se redovno iscrtava na kartama sitnih razmera, dok se na kartama krupnih razmera prednost daje pravougloj kartografskoj mreži (Grupa autora, 1972).

Hhttp://pedja.supurovic.net/osnovni-geografski-

kartografski-pojmoviH

Hhttp://www.engineeringtoolbox.com/latitude-longitude-

d_1371.htmlH

Slika 13 i 14. Meridijani i uporednici na shematizovanoj lopti (levo) i satelitskom snimku planete (desno)

319 

Pravougla kartografska mreža Pravougla kartografska mreža se sastoji od dva međusobno upravna sistema paralelnih pravih linija izvučenih na jednakom linijskom rastojanju, tako da obrazuju kvadrate jednakih dimenzija koji u prirodnoj veličini odgovaraju celom broju kilometara. Zbog toga je vrlo pogodna za rešavanje raznih praktičnih zadataka pomoću karte, ali joj je nedostatak što ne može da pokrije celu Zemljinu površinu koja se zbog toga mora da deli na veće ili manje delove (zone), zavisno od tačnosti koja se kartom želi postići, i da za svaku takvu zonu koristi poseban sistem navedenih linija. Pravougla kartografska mreža kao u ostalom i geografska, zavisi od projekcije karte i s njom stoji u određenom matematičkom odnosu. U slučaju konformne poprečne cilindrične projekcije (Gaus-Krigerove ili poprečne Merkatorove, kako se naziva u Velikoj Britaniji i SAD) Zemljina površina se deli na zone ograničene meridijanima, koji se protežu od jednog do drugog pola i po geografskoj dužini najčešće iznose 3° i 6°, zavisno od razmera, namene i tačnosti koja se zahteva od karte (slika 15). Pravougla kartografska mreža se u ovom slučaju dobija kad se u okviru jedne zone Zemljin sferoid iseče ravnima koje su na međusobno jednakom rastojanju i paralelne su ravni srednjeg meridijana; linije tih preseka projektovane na ravan karte daju vertikalne linije pravougle K.

Slika 15. Izgled pravougle kartografske mreže (Gauss-Kruger 5,6 i 7) na prostoru bivše SFRJ.

(Grupa autora, 1972) Srbija i bivša SFRJ Na kartama SFRJ koje izdaje Vojnogeografski institut JNA kartografska mreža se bazira na Gaus-Krigerovoj projekciji, Bazelovom (Bessel) elipsoidu, početnoj tački Hermanskogel (Hermannskogel) u Austriji i jedinstvenoj triangulaciji. Zone su širine 3° po geografskoj dužini; ima ih tri - sa srednjim meridijanima 15°, 18° i 21° istočne geografske dužine (za SFRJ) (slika 15 i 16). Razmera duž srednjeg meridijana je ravan 0,9999. Vrednosti linija se beleže sa 4 cifre.

320 

Sistem UTM se bazira na poprečnoj Merkatorovoj projekciji, Hejfordovom elipsoidu, početnoj tački Potsdam u Nemačkoj i objedinjenoj triangulaciji svih zemalja učesnica (uglavnom zemlje NATO pakta u tom trenutku). Zone su, takođe, širine 6° po geografskoj dužini i prostiru se na sever do paralele 84° severne geografske širine, a na jug do paralele 80° južne geografske širine. One se numerišu od 1 do 60, i to od meridijana 180° geografske dužine u odnosu na grinički početni meridijan, te se tako i po protezanju i po numerisanju potpuno podudaraju sa kolonama Međunarodne karte sveta razmera 1 : 1.000.000. Razmera duž srednjeg meridijana je ravan 0,9996. Sistem je namenjen za celu Zemlju.

Slika 16. Stara i nova nomenktura karata na prostoru Republike Srbije,

http://www.vgi.mod.gov.rs/english/downloads/downloads.html

Danas je na prostoru Srbije često potrebno preračunavati vrednosti koordinata iz sistema Gauss-Kruger 7 (stari sistem ili stara nomenklatura) u UTM 34N (novi sistem ili nova nomenklatura) iz razloga što postoji veliki broj podataka kartiranih po staroj nomenklaturi a potrebno ih je upotrebiti i prikazati po takozvanoj "novoj" nomeklaturi. Ovi postupci se uče i primenjuju na Fakultetu za primenjenu ekologiju Futura.

321 

9B3.7. Daljinska detekcija Daljinska detekcija je mlad istraživački metod (nauka) za masovno prikupljanje prostornih podataka. Njen nagli razvoj i sinteza sa informacionim tehnologijama omogućavaju da se dobiju novi podaci o stanju i kvalitetu prostora, a osmatranja i izučavanja da budu objektivnija i obuhvatnija od dosadašnjih sinteza. Zbog ovoga su daljinska istraživanja opšteprihvaćena u brojnim naukama i strukama, prvenstveno onima koje proučavaju površinu Zemlje (geologija, geomorfologija, hidrogeologija, geografija, šumarstvo, poljoprivreda, građevinarstvo, geodezija), među kojima se u novije vreme ističe i zaštita životne sredine. Daljinska detekcija se zasniva na prikupljanju informacija o nekom procesu, objektu ili pojavi na površini Zemlje putem sistema koji nisu u fizičkom kontaktu sa njima. Informacija o datom predmetu istraživanja sadržana je u njegovoj emitovanoj ili reflektovanoj elektromagnetnoj energiji. Ova energija registruje se pomoću senzora sa platformom, a njen zapis se predstavlja u vidu snimka. Analizom, obradom i interpretacijom daljinskih snimaka dobija se konačan proizvod daljinske detekcije – kvalitativno i kvantitativno nov podatak o predmetu istraživanja. Snimanja se mogu vršiti sa površine Zemlje, iz vazduha ili kosmosa, što omogućava prikaz izuzetno velikih površina i nepristupačnih područja. Dobijeni podaci se digitalno prikazuju, čime se stvara osnova za kreiranje baza podataka. Daljinsku detekciju karakteriše visoka ekonomičnost, efikasnost i racionalnost u radu. 35BPrimena daljinske detekcije Daljinska detekcija je svojim široko prihvaćenim postupcima našla veliku primenu u brojnim naukama i strukama, pre svega onima koje se bave površinom Zemlje (Pavlović i dr. 2004). U geodeziji i kartografiji daljinska detekcija se koristi kao važan izvor za kartiranje. Savremena kartografija koristi daljinsku detekciju kao izvor podataka za ažuriranje i dopunu topografskih i ostalih vrsta karata (Regodić, 2008). U najvećem broju geoloških disciplina (izuzev paleontoloških i mineraloških ispitivanja) postupci daljinske detekcije se mogu vrlo korisno primeniti, i to za: izradu opštih geoloških karata, ispitivanje sklopa – tektonska, neotektonska i seizmotektonska istraživanja, utvrđivanje magmatske aktivnosti, inženjersko-geološka i hidrogeološka istraživanja, kao i u proučavanju ležišta mineralnih sirovina. U oblasti šumarstva primena digitalnog modela terena (DMT) omogućava prikupljanje geoprostornih podataka za planiranje gazdovanja šumama. Ova tehnika daljinske detekcije daje informacije o stanišnim karakteristikama i klasi nagiba terena, a koristi se i u pripremi karata ekspozicije. Satelitski i avio-snimci su dobra podloga za prostornu podelu šumskog kompleksa na odeljenja i odseke i digitalizaciju puteva. Daljinska istraživanja daju značajne informacije za zaštitu šuma - sa snimaka se mogu uočiti oštećenja, tipovi oštećenja i zdravstveno stanje šuma. Detekcija, kartiranje i ocena šteta koje nanose razni agensi (insekti, gljive, aerozagađenje, olujni vetrovi, snegovi) najvažnija je namena

322 

daljinske detekcije za potrebe zaštite šuma (Borota, 2011). U oblasti inventure šuma, daljinska istraživanja pružaju informacije o pojedinačnim stablima i šumskim sastojinama. Daljinska detekcija u poljoprivredi predstavlja dijagnostički alat čije su važnije funkcije (Vasić, 2010): pružanje podataka o tipu, kvalitetu, sastavu i lokaciji posmatranog zemljišta i različitih kultura; dobijanje informacije o refleksiji elektromagnetnih talasa iz useva, koja je korisna u otkrivanju bolesti biljaka; omogućuje pravovremeno donošenje upravljačkih odluka i ispravljanje nedostataka trenutnog stanja useva; uvid u efekte uloženih inputa (veštačkog hraniva) i načina obrade zemljišta (npr. oranje); detekcija količine hlorofila u usevima, nedostatka azota, korova i štetočina; klasifikacija zemljišta; izrada mapa za selektivno prskanje, prihranjivanje, itd. U hidrologiji daljinska istraživanja omogućavaju monitoring stanja i kretanja voda, analizu rečne mreže i svih fluvijalnih procesa, obalskih linija, kartiranje hidroloških parametara (slika 17). Sistem daljinske detekcije ima dugu tradiciju u vojnim primenama, pre svega za izviđačke svrhe (Regodić, 2008).

Slika 17. Lokacija napuštene eksploatacije pozicionirana na SASPlanet-Google satelitskom snimku - jasno se vidi

devastacija zemljišta zapunjena vodom (žuta linija označava deo puta kroz devastirano zemljište nastalo nekontrolisanom eksploatacijom šljunka) (Grupa autora, 2014)

Na terenu je, kada je to moguće, objekte koji su prethodno locirani daljinskom detekcijom, proveriti i dokumentovati postupcima kartiranja. Snimci daljinske detekcije nalaze primenu i u: prostornom planiranju regionalnih objekata, poput putnih pravaca i železničkih pruga, dalekovoda, gasovoda i dr. (Borota, 2011), monitoringu priobalja i

323 

morskog područja (podaci o morskoj struji, temperaturi vode, abraziji), kartiranju mora, monitoringu meteoroloških uslova, osmatranju i kartiranju vegetacije u biogeografiji, u klimatologiji za kartiranje tipova oblaka i pomeranja vazdušnih masa (Milanović i Lješević 2009), praćenju i predviđanju elementarnih nepogoda, itd. 10BDaljinska detekcija se koristi i kod izrade različitih vrsta geografskih informacionih sistema (GIS-a). Stalni razvoj informacionih tehnologija omogućio je da daljinska detekcija u kombinaciji sa GIS-om i njegovim aplikacijama pruža korisne informacije širokom krugu korisnika. Na kraju treba napomenuti da je uz pomoć pojedinih slobodnih programa kao što su Google Earth i SASPlanet, moguće doći do snimaka visoke rezolucije kao što je to dato na primeru dela rudnika Majdanpek (slika 18).

Slika 18. Deo rudnika Majdanpek, Bing maps satellite, SASPlanet

 

11B3.8. Geodezija Geodezija je jedna od tehničkih nauka koja se bavi stručnim i naučnim problemima, te se po svom karakteru deli na višu i nižu (Kontić 1971, Geodezija). Viša geodezija Viša geodezija bavi se izučavanjem oblika i dimenzija Zemlje kao nebeskog tela i uzimanjem u obzir zakrivljenosti Zemljine površi prilikom izravnanja geodetskih mreža.

324 

U današnjem vremenu, čitave države prekrivene su geodetskim mrežama visoke tačnosti. Viša geodezija, koristeći satelite, treba da uspostavlji vezu između geodetskih mreža raznih država, pa i kontinenata. Na taj način doći će se do jedinstvene svetske geodetske mreže. Od svojih početaka viša geodezija se bavi problemima na državnom i regionalnom nivou, a razvijala se u dva smera. Kao matematička ili geometrijska geodezija pokušava pronaći pravi oblik i veličinu Zemlje, i geometrijsko telo koje će biti najsličnije Zemljinom. Pritom se sve neravnine Zemljine kore, brda i doline, zamišljaju projektovanim vertikalno na površinu mora, produženu ispod kopna. Smer vertikale uzrokovan je privlačnošću Zemlje i pojedinih planinskih masiva, a to istražuje fizička geodezija. Obe grane, iako različite po metodama rada, međusobno su povezane jer je za određivanje privlačnog delovanja Zemlje na pojedinim tačkama potrebno poznavati spljoštenost Zemljinog elipsoida, dakle dimenzije Zemlje. Kako bi se što tačnije odredili geometrijski i fizički parametri Zemljinog tela - geoida, geodeti se služe znanjima srodnih područja nauke, kao što su astronomija, geofizika, gravimetrija i dr. Poznavanje tačnog geoida vrlo je važno, jer se pomoću njega s elipsoidnih visina dobijenih GPS-om prelazi na nadmorske (ortometrijske) visine, koje se upotrebljavaju u vodoprivredi, građevinarstvu i mnogim drugim delatnostima. Niža geodezija Niža geodezija, praktična geodezija, ima vrlo široku primenu u praksi prilikom rešavanja različitih zadataka. Osnovni zadatak niže geodezije jeste premer zemljišta na osnovu kojeg se dolazi do situacionih planova, odnosno planova koji pored horizontalne imaju i vertikalnu predstavu terena http://sr.wikipedia.org/wiki/Геодезија. Situacioni planovi, numerički i ostali podaci premera zemljišta koriste se u razne svrhe privredne i društvene delatnosti, na primer u: građevinarstvu, hidrotehnici, urbanizmu, industriji, geologiji, hidrogeologiji, rudarstvu, poljoprivredi, šumarstvu, finansijama i ekonomiji, statistici, u oblasti državne uprave i pravosuđa itd. Osim ove osnovne podele, geodeziju čine i druge grane:

• kartografija (dato u poglavlju o kartiranju), • fotogrametrija i daljinsko istraživanje (dato u poglavlju o daljinskoj detekciji), • pomorska i satelitska geodezija, • primenjena geodezija, • geomatika.

325 

Primenjena geodezija Primenjena geodezija se bavi praktičnim merenjima manjih delova Zemljine površine zbog izrade karata krupnih dimenzija. Pritom se upotrebljavaju posebne geodetske metode kao što su na primer: triangulacija, poligonometrija, nivelman, trigonometrijsko merenje visina, detaljno nivelanje, horizontalna i visinska iskolčenja (slike 19 i 20). Te metode zahtevaju veštinu rukovanja geodetskim instrumentima, među kojima treba istaći: teodolit, nivelir, tahimetar i daljinomer. Inženjerska geodezija je deo geodezije koji se bavi primenom geodezije u inženjerskim projektovanjima i izgradnji objekata. Obuhvata geodetske mreže kao osnove za projektovanje, iskolčenje i izradu geodetskih podloga za projektovanje, geotopografske radove, geodetske radove pri projektovanju, građenju i kontroli autoputeva, mostova, tunela, dalekovoda i hidrotehničkih objekata. Osnove ove oblasti imaju veliki značaj kod shvatanja prostora.

Slika 19. Sovijetska trigonometrijska tačka u pustinji

Gobi, fotografija B.Vakanjac 2006 Slika 20. Orijentir (trangulacioni) za postavljanje

istražnih bušotina po traversama u pustinji Gobi, oblast Narsta (istočna Mongolija), fotografija B. Vakanjac

2006 3.9. Global positioning sistem Ideja GPS-a u današnjem smislu te reči nastaje 1973. godine kada se tražio neki nepogrešivi način navigacije. Tvorac ideje i realizacije bilo je ministarstvo odbrane Sjedinjenih američkih država. Brzo se započelo sa operacionalizacijom te ideje i već je 1978. godine lansiran prvi od 24 satelita ovog navigacionog sistema. Poslednji satelit postavljen je u orbitu 26. juna 1993. godine, čime je kompletiran satelitski prsten oko naše planete, koji se sastoji od šest slojeva po četiri satelita, tako da je na bilo kojoj tački na svetu moguće videti najmanje 4, a maksimalno 12 satelita. Treba istaći da ovo nije jedini satelitski sistem za navigaciju – Evropa (Galileo) i Rusija (Glonass) imaju svoje, od kojih je ovaj potonji spreman i za civilnu upotrebu (http://sr.wikipedia.org/wiki/Globalni_pozicioni_sistem).

326 

GPS Prijemnik je uređaj koji proračunava svoju poziciju na osnovu merenja udaljenosti od tri ili više GPS satelita. Svaki satelit emituje mikrotalasnu sekvencu radio signala koja je poznata prijemniku. Dok prijemnik prima taj signal, u stanju je da odredi vreme koje protekne od emitovanja radio signala sa satelita do prijema na svojoj poziciji. Udaljenost prijemnika od satelita se proračunava na osnovu tog vremena, pošto radio signal putuje poznatom brzinom Parkinson, B.W. (1996).

Signal takođe nosi informaciju o trenutnom položaju satelita sa kog se emituje. Ako se zna udaljenost prijemnika od satelita i pozicija satelita, poznato je da se prijemnik nalazi negde na sferi određene dimenzije u čijem je centru satelit. Pošto su poznate pozicije tri satelita i udaljenost prijemnika od svakog od njih, postupkom trilateracije se može odrediti pozicija prijemnika (slika 21 i 22).

Osnova rada GPS sistema je trilateracija koja se bazira na činjenici da se tri sfere seku u najviše dve tačke (od kojih se jedna ne koristi). Ovaj princip rada podrazumeva sa su časovnici na svim satelitima, kao i na prijemniku potpuno sinhronizovani, da bi se vremenski razmak između poznate sekvence signala sa satelita i na prijemniku tačno izmerio. Na satelitima se nalaze atomski časovnici, veoma precizni i skupi. Međutim, prijemnik ima daleko manje precizan časovnik, kristalni oscilator. Nedostatak preciznosti se rešava uvođenjem merenja udaljenosti od još jednog satelita. Sat na prijemniku uvodi istu vremensku i prostornu grešku kada proračunava udaljenost od sva četiri satelita. Može se izračunati za koliko treba korigovati sat da bi se četiri sfere sekle u jednoj istoj tački. Na taj način se sat na prijemniku neprekidno koriguje. Jedna od primena GPS-a je veoma precizno računanje vremena i sinhronizacija časovnika.

Slika 21 i 22. Presek sfera u dve tačke (od kojih jedna nema smisla, potrebna nam je jedna)

http://www.kartografija.hr/old_hkd/obrazovanje/prirucnici/gpspoc/gpspoc.htm

GPS sistem se sastoji od tri komponente, komponente u vasioni, kontrolne komponente i korisničke komponente .Primena GPS sistema u danšnje vreme je jako široka. Od navigacije kod bilo koje vrste saobraćaja, lociranja bilo koje tačke na planeti Zemlji do kartiranja koja se obavljaju za potrebe raznih nauka, naveli bi samo geografiju, geologiju, ekologiju, poljoprivredu, meteorologiju, okeanologiju, u suštini primenjuje se u svim naukama gde je potrebno definisati i izmeriti prostorni podatak (slika 23). Prikaz podešavanja koordinatnog sistema u GPS uređajima i pratećim programima (slike 24 i 25).

327 

Slika 23. Dva geologa na terenu sa GPS uređajima-u plavom krugu

(foto V. Ristić Vakanjac 2009)

Slika 24. User defined grid parametri u Garmin GPS-u i

MapSource programu (parametri za mrežu Gauss-Kruger Srbija 7)

Slika 25. User defined datum parametri u Garmin GPS-u i MapSource programu (parametri za elipsoid Bessel 1841

datum VGI) 36B3.10. Georeferenciranje karte Georeferenciranje karte je u suštini postavljanje rastera (skenirane karte ili satelitskog snimka...) na neku od projekcija Zemljinog elipsoida ili prostije rečeno ali ne sasvim tačno, postavljanje ratsera na matematički model globusa. U ovom slučaju možemo da zamislimo modele globusa koji na sebi imaju nacrtane različite mreže tj. koordinatne sisteme. Svaka karta se dakle može smestiti u neku od ćelija pomenutih nacrtanih mreža i tada vizuelno iste karte mogu imati drugačije oblike (u nekom slučaju

328 

više će oblik karte težiti kvadratu, a u drugom pravougaoniku) (slike 26 i 27). Pomenuti postupak se odvija putem tehnika u nekom od GIS programa npr. ARCMap-u, MapInfo-u ili nekom drugom. Proces georeferenciranja ima četiri faze:

1. Prva faza je fiksiranje odabranih tačaka rastera na odabranu projekciju planete Zemlje; 2. Druga faza je transformacija rastera - pomeranja svih piksela i formiranje nove

„referencirane karte“; 3. Treća faza je smeštanje (pamćenje) nove referencirane karte u odabrani folder; 4. Četvrta je klipovanje (clip) karte – odsecanje okvira karte.

Na kraju procesa georeferenciranja nastaju dve nove karte jedna georeferencirana sa okvirom kakav je imala pre georeferenciranja i jedna bez okvira. U GIS-programima mogu se kod georeferenciranih karata očitavati razdaljine, koordinate pojedinih tačaka, nanositi na kartu različiti vektorski podaci (tačke linije i poligoni) i drugo.

Slika 26. Topografska karta Kučevo 100-1-2,

1:25000 skenirana (raster) štampana u Gauss-Kruger 7 projekciji, VGI 1979

Slika 27. Topografska karta Kučevo 100-1-2, 1:25000 georeferencirana u CGS_WGS 1984 „latitude-longitude“

37B3.11. Iscrtavanje „šejp“ fajla (shape file) „Šejp fajl“ (eng. shape file) predstavlja jednu od osnovnih opcija GIS-a koja se koristi prilikom izrade karata ili prostorne analize. Veliki broj geografskih podataka se danas nalazi u obliku šejp fajlova. Svaki šejp fajl vezuje se za određenu klasu prostornih elementa, definiše njihovu poziciju u prostoru (npr. na karti) i može sadržati različite podatke o samom elementu u obliku tabele atributa. U

329 

zavisnosti od karakteristika elementa koji treba da prikažemo, možemo izdvojiti sledeće vrste šejp fajlova: • Tačke (Points) – koriste se za označavanje prostornog elementa koji zbog relativno malih

dimenzija i/ili prostornog obuhvata može se predstaviti samo jednom tačkom, na primer bunar, izvor, stablo ili lokacija na kojoj je izmerena određena koncetracija polutanta. Više-tačaka (Multipoints) je posebna varijanta ove vrste šejp fajla i koristi se za prikaz skupa tačaka koje se odnose na isti prostorni element. Grupa malih ostrva može biti prikazana kao Multi-tačke.

• Linije (Lines) – predstavljaju prostorne elemente izduženog oblika i relativno male širine, kao što su na primer rasedi, rečni tokovi, putevi.... Za prikazivanje prostornih elementa sa oblikom linije koji imaju grananje, na primer kod rečnog sliva, koristi se polilinija (Polylines).

• Poligoni (Polygon) – predstavljaju prostorne elemente koji obuhvataju određenu površinu koja je uokvirena sa najmanje tri tačke i linijama koje spajaju te tačke, na primer jezero ili površina pod šumom. Kada se neka površina želi razdvojiti na više delova (npr. obradivo zemljište na kome se gaje različiti usevi) ili u njoj postoje otvori (npr. posečeni deo oko koga se nalazi šuma) može se koristiti druga verzija šejp fajla za poligone koja se označava kao Multi-površina (MultiPatch).

12BPri izradi karata različitih namena najčešći je slučaj kombinacije različitih tipova šejp fajlova (slika 28).  

Slika 28. Vektori – šejp fajlovi u radnom prostoru (work space) sa koordinatnom mrežom bez rasterskih podloga,

crno-šrafirano je oblast gde je nađen ugalj a crveno su istražna prava (Vakanjac 2011).  

13B8. Baza podataka Baza (banka) podataka je kolekcija podataka organizovanih za brzo pretraživanje i pristup, koja zajedno sa sistemom za administraciju, organizovanje i memorisanje tih podataka, čini sistem baze

330 

podataka. Iz ugla korisnika, podaci su na neki logički način povezani. Oni predstavljaju neke aspekte realnog sveta (npr. korisnici i članci u Wikipediji). Korisnici pristupaju bazi podataka prvenstveno preko upitnika. Korišćenjem ključnih reči i svrstavanjem komandi korisnici mogu brzo da pronađu, preurede, grupišu i odaberu oblast u mnogim zapisima koje treba vratiti ili pomoću kojih treba sastaviti izveštaje o naročitoj skupini podataka u skladu s pravilima dotičnog sistema vođenja baze podataka. Postoje različite vrste baza podataka, zavisno od toga, na koji način su podaci interno organizovani. Tako se razlikuju hijerarhijske, mrežne (CODASYL), relacionalne, objektno-orijentisane, objektno-relacione, prilagođene za WEB, XML i multimedijske baze podataka. Podaci su predstavljeni na uniformni način (npr. u relacionim bazama podataka podaci su organizovani u tabelama), što olakšava pristup i korišćenje od strane eksternih programa. Tako jednu bazu podataka može koristiti niz različitih programa, pisanih u različitim programskim jezicima. Skladištenje Računari se koriste za skladištenje i obradu podataka još od 1950-ih godina. Bitna stvar koju treba pomenuti je da primarna (glavna) memorija računara omogućava samo privremeno skladištenje podataka (kada se računar isključi svi podaci iz primarne memorije se gube). Iz tog razloga potrebno je koristiti neki tip sekundarne memorije za trajno skladištenje podataka, (među koje spadaju magnentni i optički mediji, odnosno magnente trake, čvrsti diskovi, eksterni hard diskovi, CD ili DVD).

Slika 29. Primer - folderi sa podacima kartiranih objekta sa područija Ljubovije koji se koriste u GIS sistemu i

sačuvani su kao baza podataka, od gornjeg levo: Ljubovija topografseke osnove, Ljubovija report, Ljubovija_GPS, Ljubovija_kmz, Ljubovija_layout, Ljubovija_SAS, Ljubovija_shape, Ljubovija_fotografije, Nastava GIS,

Ljubovija_waypoints i tekstovi Tektonika Ljubovije i Tumac_Ljubovija (Grupa autora 2014).

331 

Glavni zadatak prvih dizajnera informacionih sistema, bio je razvijanje tipa softvera koji bi omogućio lociranje specifičnih podataka uskladištenih u sekundarnoj memoriji i njihovo efikasno učitavanje u glavnu memoriju kako bi se mogli obrađivati. Osnovnu strukturu jednog informacionog sistema čine skupovi datoteka koji su permanento uskladišteni u nekom sekundarnom uređaju za skladištenje podataka. Softver koji čini sistem za upravljanje datotekama podržava logičko razdvajanje datoteka u zapise. Svaki zapis opisuje neku stvar (ili jedinicu) i sastoji se od određenog broja polja, gde svako polje daje vrednost određenoj osobini (ili atributu) date jedinice (slika 29). 14BZaključak U cilju optimalnog korišćenja GIS-a, nije dovoljno da korisnik samo nabavi odgovarajući hardver, softver i ljude koji će raditi na sistemu, već i da sistem bude adekvatno organizaciono postavljen, a ljudi koji rade na sistemu da poseduju osnovna geografska i kartografska znanja. Danas, posle nekoliko decenija razvoja, GIS je dokazao svoje prednosti u svim oblastima gde se zahteva vizuelizacija prostornih podataka i manipulisanje velikim brojem podataka, koji su opisani vrlo složenim konceptima i imaju veliki broj korisnika raznih struka. GIS tehnologija omogućava veliki napredak u svim oblastima i procesima upravljanja, praćenja, organizacije i odlučivanja u odnosu na konvencionalne metode rada. Razvoj GIS-alata i njihova implementacija na serverske stanice i umrežavanje na Internet-mrežu, doprinosi vrtoglavom rastu informacija i podataka o planeti Zemlji. Glavna prednost GIS-internet servisa je brza i jednostavna dostupnost ovih podataka, koja može biti na globalnom nivou cele Zemlje ili na nivou neke lokalne regije, u zavisnosti od potreba korisnika. Neki od servisa su besplatni i bez ograničenja na pristup informacijama, dok neki uz određenu novčanu nadoknadu obezbeđuju čitave projekte sortirane u raznim setovima podataka. Dalji razvoj GIS sistema prebaciće težište na ujedinjenje svih GIS serverskih stanica i objedinjavanje svih prostornih podataka na jednom mestu. Ovakav postupak će znatno uštedeti vreme pretrage neophodnih informacija i podataka korisnicima. Takođe sve više će se ostvarivati otvorene baze podataka gde će svako moći da doprinese u daljem razvoju i širenju GIS baza (slično kao Vikipedija gde svako može da uređuje članke). Iz ovoga se zaključuje da će GIS tehnologije postati javno dobro, koje će omogućiti brži i bolji rad sa prostornim podacima, njihovo skladištenje i čuvanje i delovanje u donošenju bitnih odluka vezanih za prostor i životnu sredinu. U cilju upravljanja prirodnim resursima na održiv način, potrebna je tačna i pravovremena informacija da bi se blagovremeno odregovalo na promene u prostoru. Iz tog razloga, potrebno je formirati sistem koji će objediniti sve relevantne podatke radi postizanja zadatog cilja. Neophodno je izvršiti konverziju i modifikaciju postojećih podataka, izvršiti digitalizaciju i integrisati ih u jedinstvenu bazu podataka. Radi postizanja navedenih zahteva nameće se jednostavan odgovor – primena geografskog informacionog sistema.

332 

Literatura Bill, R., (1995): Spatial Data Processing in environmental Information Systems, in: Environmental Informatics –

Methodology and Applications of Environmental Processing, Kluwer Academic Publichers, Dordrecht. Borota D. (2011): Daljinska detekcija i aerofotogrametrija – osnovni principi i mogućnosti primene u inventuri

šuma Srbije. Master rad, Šumarski fakultet, Beograd. Đukanović M. (1991): Ekološki izazov, Elit, Beograd. Čekerevac Z., Anđelić S., Glumac S., Dragović N. (2010): Savremene temdencije primene GIS tehnologija,

Međunarodna naučna konferencuja, Menadžment 2010, Kruševac, s. 531–537. Grupa autora (1972): Vojna Enciklopedija, II Izdanje, kniga 4, Jakac-Lafet, strane 263–273, Izdanje redakcije

Vojne Enciklopedije. Grupa autora (2014): Studija o održivom korišćenju i zaštiti prirodnih resursa u prekograničnom području Srbija –

Bosna i Hercegovina. Hilty L. M., Page B., Radermacher F. J., Riekert W. F. (1995): Environmental Informatics as a new Discipline of

Applied Computer Science, in: Environmental Informatics – Methodology and Applications of Environmental Processing, Kluwer Academic Publichers, Dordrecht.

Lješević M., Živković D. (2001): Kartografija, Magic Map, Smederevska Palanka. Kontić S., 1971, Geodezija, Privredni pregled, Beograd. Milanović M, Lješević M, 2009: Teledetekcione metode istraživanja životne sredine, Univerzitet u Beogradu, Geografski fakultet, 1–274 Page B. (1995): Environmental Informatics Towards a new Discipline in Applied Computer Science for

Environmental Protection and Research, Environmental Software Systems, Chapman & Hall, London. Parkinson, B.W. (1996), Global Positioning System: Theory and Applications, chap. 1: Introduction and Heritage

of NAVSTAR, the Global Positioning System. pp. 3–28, American Institute of Aeronautics and Astronautics, Washington, D.C.

Pavlović R, Čupković T., Marković M. (2004): Daljinska detekcija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1–356.

Regodić M. (2008): Daljinska detekcija kao metod prikupljanja podataka o prostoru, VOJNOTEHNIČKI GLASNIK 1/2008. str. 91–123.

Vakanjac B. (2007): Uranium anomalies and zones, data base, ZHL LLC, Belgrade. Vakanjac B. (2009): Geochemical distribution of base metals at Zeegt area, Gobi Coal and Energy LLC,

Mongolia. Vakanjac B. (2011): Exploration of coal bearing layers at Hovsgool area, Gobi Coal and Energy LLC. Vasić Đ. (2010): Daljinska detekcija i njena primena u savremenoj poljoprivrednoj proizvodnji, Završni rad,

Univerzitet u Novom Sadu, Fakultet tehničkih nauka, katedra za poljoprivredno mašinstvo, str 1–25. Internet-linkovi : http://25.media.tumblr.com/ tumblr_m2w490LmBy1qhzeh7o1_400.jpg http://www.urisa.org/clientuploads/directory/Photos/tomlinson.jpg Hhttp://upload.wikimedia.org/ wikipedia/ru/f/f7/Krasovskiy.jpg Hhttp://www.esri.com/news/arcuser/0703/geoid1of3.html Thrawn562, Ellipsoid_321.png http://www.kartografija.hr/old_hkd/obrazovanje/prirucnici/gpspoc/gpspoc.htm Hhttp://pedja.supurovic.net/osnovni-geografski-kartografski-pojmovi Hhttp://www.engineeringtoolbox.com/latitude-longitude-d_1371.html http://www.vgi.mod.gov.rs/english/downloads/downloads.html http://sr.wikipedia.org/wiki/Globalni_pozicioni_sistem http://sr.wikipedia.org/sr/Топографска-карта http://sr.wikipedia.org/wiki/Геодезија

333 

Ekološko modelovanje Uroš Radojević

Jelena Milovanović

Model predstavlja pojednostavljenu reprezentaciju nekog fenomena, procesa ili sistema. Ekološki model je model koji se odnosi na određeni aspekt prirodnog okruženja. Ekološki modeli su prvobitno razvijeni da, između ostalog, prikažu klimatski sistem Zemlje, hidrološke procese, ekosisteme, biogeohemijske cikluse i druge procese i fenomene. Pomoću ovakvih modela možemo povećati razumevanje i doći do novih znanja, predvideti stanje fenomena, procesa ili sistem u određenom trenutku u vremenu (najčešće se odnosi na predviđanje budućih stanja) ili na nekom drugačijem prostoru i obavljati raznovrsne simulacije koje su od velike pomoći u procesu donošenja odluka. S obzirom na velike mogućnosti koje ekološki modeli pružaju njihova primena u svim oblastima vezanim za životnu sredine postaje sve zastupljenija. Danas njihovu primenu možemo uočiti u najrazličitijim prirodnim oblastima (Radojević et al., 2012; Milovanović et al., 2012; Čoporda Mastilović et al., 2011; Radojević et al.,2010; Radojević et al.,2014, 2014a; Radojević i Milovanović, 2014). Pored toga, usled potrebe da se obuhvatnije sagledaju problemi u životnoj sredini kako bi se došlo do adekvatnog rešenja, sve više dolazi do preklapanja sfera proučavanja različitih naučnih oblasti. Primena ekoloških modela u velikom broju slučajeva upravo omogućava ovakav integralan pristup. 1.1. PRIMENA MODELOVANJA U NAUČNOM ISTRAŽIVANJU

Istraživanja se sprovode kroz posmatranje sistema i ponašanje sistema pod prirodnim okolnostima i tokom izvođenja eksperimenta. Ovakva posmatranja daju dokaze na osnovu kojih se mogu postaviti hipoteze o strukturi i funkciji sistema. Ovakve pretpostavke se mogu proveriti kroz nova posmatranja gde su oni potvrđeni kao pouzdani pokazatelji nekog sistema ili sistemskog ponašanja. I na kraju oni mogu da budu priznati kao teorija ili zakon. Uslovi koji treba da olakšaju istraživanja uključuju:

1. sredstva za posmatranje i komparativno posmatranje – merenja 2. sredstva kontrole ili forsiranje sistema – eksperimentisanje 3. razumevanje prethodnih istraživanja i trenutnih okolnosti – kontekst 4. sredstva za ukrštanje i povezivanje prethodne tri tačke – imaginacija

Jedna od novijih metoda koja se sve više koristi prilikom istraživanja u prirodnim naukama, ali i društvenim, jeste modelovanje. Šta podrazumevamo pod terminom model? Model je apstrakcija realnosti. Ta apstrakcija predstavlja složenu stvarnost na najjednostavniji način koji je adekvatan za svrhu modelovanja. Najbolji model je uvek onaj koji postiže najveći stepe realizma sa najmanje parametara složenosti i najmanje složenosti samog modela, međutim treba naglasiti da idealni modeli ne postoje.

334 

Jednostavnost je preduslov naučnog objašnjenja, što ne znači da priroda funkcioniše na osnovu jednostavnih principa. To je važan princip u oblastima kao što su neki delovi sistematike i biohemije i od suštinskog je značaja pristupu verovatnoći statističkih zaključaka. U kontekstu modelovanja, jednostavan model je obično onaj sa najvećim objašnjenjem ili predvidivom (intuitivnom) snagom i sa najmanje parametara ili sa što manje složenim procesom. Jednostavnost je posebno važno načelo u modelovanju jer naša sposobnost shvatanja složenosti modela je mnogo veća od naše sposobnosti da obezbedimo podatke neophodne kao parametre za kalibraciju i proveru tih istih modela. Naučna rešenja moraju biti i relevantna i podložna testiranju. Neprovereni modeli nisu ništa bolji od neproverenih hipoteza. Ako primena principa jednostavnosti olakšava proveru, onda takođe olakšava i korišćenje modela. Modelovanje nije alternativa posmatranju ali pod određenim okolnostima može biti moćno sredstvo u razumevanju, zapažanju i u razvoju i u proveri teorije. Posmatranje će uvek biti bliže istini i mora ostati kao jedna od najvažnijih komponenta naučnog istraživanja. Model je dakle, apstrakcija realnog sistema. To je pojednostavljivanje u kojem se nalaze samo oni delovi koji su važni za problem koji je prezentovan u modelu. Model uzima uticaj aspekta realnog sistema i aspekte percepcije modela i njegove važnosti. Modelovanje podržava koncept i istraživanje ponašanja objekta ili procesa i njihovog međusobnog odnosa zbog njihovog boljeg razumevanja i stvaranja hipoteza u vezi sa njima. Modelovanje takođe podržava razvoj (numerički) eksperimenata u kojima hipoteze mogu biti testirane i njihov ishod predvidiv. U nauci, razumevanje je cilj i modeli su alat (sredstvo) koje pomaže u tom pravcu (Baker, 1998). Modelovanje se značajno razvilo kao alat naučno istraživačkih aktivnosti polovinom prošlog veka, oslikavajući konceptualni (održivi) razvoj kroz same tehnike modelovanja, kroz tehnološki razvoj i kroz naučni razvoj, kao odgovor na sve veću potrebu za proučavanje sistema (posebno životne sredine), a naročito zbog povećane tražnje za predviđanja u prostoru i vremenu. Modelovanje je postao jedan od najmoćnijih sredstava u proučavanju životne sredine jer omogućava bolje razumevanje odnosa između životne sredine, ekosistema i ljudi. Ovakvo shvatanje je sve važnije u upravljanju održivog razvoja. Sistemi životne sredine su isti oni sistemi koje su proučavali fizičari, hemičari i biolozi, ali nivo apstrakcije naučnika životne sredine se veoma razlikuje od tih nauka. Naučnik koji proučava životnu sredinu pristupa svojoj nauci sa mnogo većim nivoom apstrakcije, u kojem zakoni fizike i hemije obezbeđuju osnovu za razumevanje odnosa između živih organizama u njihovim neživim sredinama, a zatim, kroz karakteristike svakog od njih, i kroz procese po kojima svaka od njih funkcioniše. Osobenosti životne sredine se po mnogo čemu razlikuju od izolovanih istraživanja fizike i hemije, ali se proučavanje životne sredine ne može vršiti bez istraživanja u fizici i hemiji. Iako naučnik koji proučava životnu sredinu proučava samo mali deo sistema, taj mali deo sistema uvek odgovara kontekstu sistema iz kojeg je uzet, a koji je evoluirao stotinama, hiljadama i milionima godina i čiji će se razvoj nastaviti i u budućnosti. Taj mali deo sistema je takođe deo materijala i energije

335 

hijerarhijskog lokalnog, regionalnog i globalnog okruženja. To je taj kontekst koji daje složenost ekološkom sistemu kada ga poredimo sa tradicionalnim naukama. Za naučnike životne sredine modeli su sredstvo za integrisanje kroz vreme i prostor kako bi razumeli te odnose koji određuju prirodu i funkcionisanje sistema koji se ispituje. Naučnici koji se bave izučavanjem životne sredine retko imaju sreće da u izolovanim uslovima proučavaju jednu komponentu tog sistema. Najviše pitanja kojima se bave naučnici životne sredine je upravo razumevanje međusobnih odnosa između živih (biotičkih) i neživih (abiotičkih) sistema i njihovih interakcija. Složenost je u velikoj meri uvećana i povećanjem broja ulaznih elemenata i višestrukim brojem komponenti, pa se i te interakcije moraju uzeti u obzir. Pošto je relativno teško shvatiti uzročno-posledične lanace, naučni modeli životne sredine razbijaju sisteme u shvatljive delove, a potom ih ponovo kombinuju i spajaju kako bi te odnose učinili jasnijim. Luksuz kontrolisanih uslova, pod kojima se testira uticaj određenih faktora na ponašanje sistema, je veoma retko dostupan naučnicima koji proučavaju životnu sredinu. Veoma mali broj sistema životne sredine može biti stvoren u laboratorijama sa odgovarajućim nivoom tačnosti i predstavljeni na adekvatan način. Zamenjujući laboratoriju za otvoren prostor moguće je izvesti neke eksperimente. Fizički modeli su veoma ograničeni zbog stepena kontrole kojima raspolaže naučnik, kao i zbog ogromnih troškova koji su u tesnoj vezi sa njihovim sprovođenjem. Oni su, takođe, veoma ograničeni u obimu u kojem se mogu primeniti, opet zbog troškova i organizacionih ograničenja. Dakle, ostaje činjenica da su uslovi u kojima rade naučnici životne sredine uslovi nekontrolisane sredine, a za samo mali broj komponenata se može reći da mogu biti podvrgnute kontrolisanim eksperimentima. Međutim, neki tvrde da je životno okruženje jedna velika laboratorija u kojoj se dešavaju globalni eksperimenti, kao na primer emisija gasova i efekti staklene bašte (Govindasamy et al., 2003). Ali ovo nisu vrste eksperimenata koji nam omogućavaju da predviđamo (jer se oni odvijaju u realnom vremenu), niti su oni koji nam pomažu (u kraćem roku), da bolje upravljamo životnom sredinom. Zato su modeli ti koji obezbeđuju „jeftinu laboratoriju“ u kojoj matematički opisi sistema i procesa mogu biti kontrolisani. U rešavanje savremenih ekoloških problema često se uključuju multidisciplinarni timovi, koji rade zajedno na različitim aspektima sistema. Modelovanje daje zajednički okvir u kojem te različite discipline mogu da funkcionišu na pojedinačnim aspektima istraživanja problema, kao i da obezbede modul za integraciju unutar samog modela (okvira modela). Pored ovih mogućnosti sistema životne sredine, racionalna pozadina sistema životne sredine je često praktična ili primenjena tako da istraživanje životne sredine mora da obuhvati i sledeće: - Treba da gleda u budućnost. Istraživanja životne sredine često uključuju predviđanja u budućnosti

kako bi se razumeli uticaji nekih stanja ili procesa. Takva predviđanja su teška jer mogu da budu testirana samo u realnom (stvarnom) vremenu. Modeli se veoma često koriste kao sredstvo za razumevanje stvari izvan vremena i kao takvi su pogodni za predviđanje i naknadno zaključivanje.

- Kao i sa bilo kojim sredstvima za predviđanje budućnosti, predviđanje je dobro samo kao informacija za razumevanje onoga na čemu je zasnovano. Dok ovo shvatanje može biti dovoljno u

336 

okviru procesa koji su već isprobani i provereni, tokom perioda u kojem je razvijeno razumevanje, kada budući uslovi postanu proces, realnost može biti sasvim drugačija od očekivane.

- Potrebno je da se shvate uticaji događaja koji se nisu desili (još). Istraživanja životne sredine

veoma često se tiču razvoja scenarija promena i razumevanja uticaja onih scenarija na sisteme od kojih ljudi zavise. Ove promene se mogu razvijati i planirati poput izgradnje kuće ili industrijskog postrojenja, mostova, luka ili golf-terena i na taj način zahtevati procenu uticaja na životnu sredinu. Alternativno oni mogu biti apstraktniji, kao što su klimatske promene. U svakom slučaju, modeli se razvijaju na osnovu procesa razumevanja ili znanja i oni se često koriste kao sredstvo za razumevanje očekivanih događaja.

Modeli mogu da imaju jednu ili više uloga, ali su obično razvijeni (napravljeni) sa jednom ili dve specifičnosti. Tip modela koji će biti izgrađen na neki način će ograničiti korišćenje samog modela u određenom domenu. Modeli se obično koriste:

1. kao pomoć u istraživanju, 2. kao sredstvo za razumevanje, 3. kao sredstvo za simulaciju i predviđanje, 4. kao virtuelna laboratorija, 5. kao integrator u okviru i između disciplina, 6. kao istraživački proizvod, 7. kao sredstvo za komunikaciju između nauke i njenih rezultata.

2.2. Načini za sprovođenje modelovanja Postoji ogroman broj programskih rešenja koja se mogu primeniti za modelovanje. Odabir određenog rešenja zavisiće od dostupnosti, cene, prethodnog iskustva, lakoće rukovanja, očekivanih rezultata, početnih ciljeva, dospunih podataka, prilagođenosti podataka određenom programu i drugih parametara. Kada su u pitanju programska rešenja moguće je izvršiti podelu na sledeće kategorije:

o Programi za rad sa tabelama (Spreadsheets). o Integrisana programska okruženja koja se mogu koristiti i za modelovanje. o Programski jezici koji se mogu koristiti i za modelovanje. o Specijalizovana programska okruženja za modelovanje. o Usko specijalizovni programi za ekološko modelovanje. o Alati za modelovanje u okviru GIS programa obuhvataju dodatke za GIS programe koji se mogu

koristiti za ekološko modelovanje.

337 

Programi za rad sa tabelama - Činjenica je da je rad sa programima koji koriste tabele mnogo lakši nego, na primer, korišćenje programskih jezika. Programi za rad sa tabelama su široko rasprostranjeni u primeni, što znači da su poznati velikom broju korisnika. Većina ovih programa poseduje određene dodatke koji omogućavaju vizuelizaciju podataka ili statistčku analizu. Njihva primena u ekološkom modelovanju je često vezana za populacionu ekologiju i konzervacionu biologiju. Iako postoji veliki broj korisnika koji može da se služi ovim programima, oni poseduju suštinsko ograničenja koja predsavljaju veliki problem kad je potrebno konstruisati kompleksniji i sofisticiraniji ekološki model i kada je za dostizanje pravog rešenja potrebno vršiti iteraciju. Pored toga ovi programi ne podstiču strukturni pristup prilikom formiranja ekoloških modela. Integrisana programska okruženja koja se mogu koristiti i za modelovanje - Integisana programska okruženja predstavljaju kompleksne programske pakete koji se, na osnovu svojih funkcija, koriste u različitim oblastima. Na primer, programski paket „R“ je moćan alat za statističku obradu, dok se MATLAB veoma puno koristi u primenjenoj matematici. Međutim, s obzirom na veliki broj opcija i funkcija, kao i mogućnost rešavanja kompleksnih probelma, koje ovakva vrsta programskih paketa poseduje, oni su našli svoju primenu i u ekološkom modelovanju. Jedan od takvih primera je i MATLAB koji se primenjuje za modelovanje različitih ekoloških procesa biološke, fizičke i hemijske prirode. Postoji jako veliki broj ovakvih procesa koji se mogu modelovati uz pomoć MATLAB-a, a neki od njih su: reprodukcija organizama, radioaktivni raspad elemenata, hemijske transformacije polutanata u životnoj sredini, difuzija, disperzija, sorpcija, kinetičke i termodinamičke reakcije i mnogi drugi procesi. U programu MATLAB se ovakvi procesi predstavljaju matematičkim terminima. Taj pristup često dovodi do upotrebe diferencijalnih jednačina koje služe za predstavljanje promene različitih uslova u kojima se nalaze određene promenljive, kao što su koncentracija nekog polutanta ili gustina određene populacije, u prostoru i vremenu. Generalno, cilj je da se osnovni koncepti određenog ekološkog problema transformišu u matematičke formulacije. Programski jezici koji se mogu koristiti i za modelovanje - Programski jezici za programiranje predstavljaju još jednu opciju kojom se mogu napraviti ekološki modeli. Programski jezici se inače koriste za izradu programa određene namene. Iako oni zahtevaju poznavanje komlikovanih komandi, gramatike i sintakse, vezanih za određeni programski jezik, ali može se reći da oni pružaju najveću fleksibilnost prilikom izrade ekoloških modela. Postoje više različitih programskih jezika koji se mogu efikasno koristiti za ekološko modelovanje. Neki od njih, kao što su Basic i Fortran, su relativno jedonostavniji za savladavanje, dok drugi, kao što su C++ i Java, zahtevaju daleko više znanja i veštine kako bi se adekvatno primenjivali. Olakšavajuća okolnost je što dosta programskih jezika koji se trenutno primenjuju ima sličan set osnovnih komandi, pa će poznavanje jednog često značiti lakše snalazenje u nekom drugom programskom jeziku. Bez obzira o kom programskom jeziku se radi princip izrade modela se zasniva na „prevođenju“ određenog ekološkog problema ili sistema u određeni programski jezik. Ovaj proces se donekle može uporediti sa prevođenjem sa jednog jezika na drugi. Imajući to u vidu jasno je da se obično za konretnu situaciju obično mogu naći više „tačnih“ rešenja. Kao krajnji rezultat dobija se gotov program uz pomoć koga se vrši modelovanje određenog ekološkog fenomena, procesa ili sistema. Ovakve gorove, napisane programe mogu koristiti i drugi

338 

korisnici koji ne moraju da poznaju programske jezike, već je samo dovoljno da unesu ulazne parametre vezane za specifičnu problematiku. Glavno ograničenje primene programskih jezika je vreme koje je potrebno da bi se jedan programski jezik savladao na adekvatan način i u dovoljnoj meri da se može primenjivati za ekološko modelovanje. Pored toga sam proces pisanja programa i ispravaljanja grešaka je isto veoma vremenski zahtevan. Specijalizovana programska okruženja za modelovanje - Specijalizovana okruženja za modelovanje su programski paketi čija je osnovna namena modelovanje različitih fenomena, procesa ili sistema, pa se samim tim mogu primenjivati i za ekološko modelovanje. Oni pružaju veliki broj važnih pogodnosti, od kojih je najznačajnija mogućnost konstruisanja modela uz pomoć grafičkog interfejsa pravljenjem dijagrama. Osim toga u okviru ovih programskih paketa nalazi se veliki broj ugrađenih analitičih i numeričkih funkcija, kao i opcija za vizuelizaciju podataka. Njihova glavna prednost je da formalizuju proces modelovanja unutar svog programskog okvira. Pravljenje modela i modelovanje se u ovakvim programima odvija po principu koji je veoma sličan upravo vrsti metodologije ekološkog modelovanja koja je opisana u ovom tekstu. Nakon što se identifikuje određeni ekološki problem prisupa se izradi konceptualnog modela, što se u ovoj vrsti programa izvodi pomoću „crtanja“ dijagrama uz pomoć odgovarajućih alata. Nakon toga se uz pomoć sakupljenih podataka i pretpostavki formiraju matematičke veze između pojedinih elemenata dijagrama koji predstavljaju određene ekološke entitete. Na osnovu tako formiranog modela program obavlja simulaciju i daje rezultate. Ovakvi programski paketi specijalne alate koji olakšavaju svaki od ovih koraka u metodologiji modelovanja. Glavna mana ovih programa je da u određenoj meri ograničavaju proces modelovanja svojim formalističkim pristupom. Ekološki entiteti se u ovim programima predstavljaju kao određene „rezerve“ (npr. broj stabala u šumi), čija se promena u vremenu prikazuje putem „tokova“ (npr. broj stabala posečenih u toku jedne godine). Problem je što se ne mogu svi ekološki problemi tretirati na ovaj način, pogotovo kada je potrebno prikazati prostorne promene. Bez obzira na svoja ograničenja specijalizovana programska okruženja sve više nalaze primenu u raznovorsnim problemima koji su vezani za životnu sredinu. Usko specijalizovni programi za ekološko modelovanje - Kako se vremenom modelovanje sve više razvijalo, shvaćeno je da se mnogi ekološki problemi mogu predstaviti i rešiti upravo uz pomoć modelovanja. To je dovelo do nastanka prvih programa koji su bili usko specijalizovani za rešavanje određenog ili više sličnih ekoloških problema. Ovi programi su se često zasnivali na statističkoj obradi podataka. Kasnije se, naglim razvojem ekološkog menadžmenta, ukazala potreba da modeli pruže podršku u odlučivanju i odabiru najbolje moguće alternative. Usled toga se formira nova grana ekološkog modelovanja koja se bavi „menadžmentskim“ modelima za donošenje odluka. Paralelno sa njima razvijali su se i „naučni“ modeli koju su sve bolje oponašali fizičke, hemijske i biološke procese (kao što su dinamika fluida ili biogeohemija) i reprezentovali celokupne sisteme vezane za životnu sredinu. Njihova glavna uloga je bila sitcanje novih saznanja i predviđanje na osnovu poznatih parametara. Danas postoji veliki broj programa koji se veoma detaljno bave određenim problemom vezanim za životnu sredinu. Oni obično poseduju veliki broj korisnih alata i već postojeće baze potataka vezane za problematiku kojom se specifični program bavia, a pored toga obično podržavaju i

339 

prostornu komponentu. Ovakva uska specijalizacija, ovakvih programa, na određeni ekološki problem je svakako pozitivna prilikom izučavanja tog problema. Međutim, s obzirom na njihovu različitost, poznavanje funkcija i alata u jednom programu obično nije od velike pomoći prilikom rada u programu koji se bavi drugačijim ekološkim modelom. Alati za modelovanje u okviru GIS programa - Razvojem geografskih informacionih sistema, a i pratećih tehnologija kao što je daljinska detekcija, postoji sve više geografiskih baza podataka sa obilnim imformacijam o životnoj sredini (na primer, pošumljenost terena, digitalni elevacioni model). Relativno skoro je shvaćeno da se ovi podaci mogu koristiti i za ekološko modelovanje, pa su u skladu sa tim počeli da se pojavljuju posebni alati, u obliku dodataka za postojeće GIS programske pakete, koji se mogu koristi u te svrhe. Njihova glavna prednost je prostorna kompontneta. Odnosno često se koriste za prikazivanje eventualnih promena na nekoj teritoriji u zavisnosti od vrste potencijalnog korišćenja tog prostora. Pored toga mogu služiti i za prostorno prikazivanje kretanja i transformacija zagađujućih materija u životnoj sredini. 3. Primena modelovanja u oblasti šumarstva Pod šumarstvom se tradicionalno podrazumeva gajenje drvenastih vrsta za drvnu masu. Ono obuhvata upravljanje vegetacijom, zemljištem i ljudima kao ukupnim resursima koji zajedno treba da ostvare višestruke ciljeve. Ključ za odgovorno upravljanje šumama je dvojak i obuhvata razumevanje kako šumski ekosistemi funkcionišu i drugo, kako da se to razumevanje i znanje uspešno iskoristi za zadovoljenje očekivanih društvenih potreba i vrednosti (Šijačić-Nikolić et al., 2014, 2014a). Modeli koji se koriste u oblasti šumarstva se mogu grupisati u nekoliko tipova. Prvi i najčešći su modeli rasta i prinosa drveta koji predviđaju prirast drvne mase tokom određenog perioda. U početku, ovi modeli su bili fokusirani na pojedinačne vrste iste starosti kakve se mogu naći u rasadnicima. Kako je rasla soficistiranost modelovanja, tako su se menjali i modeli, pa su mešanje vrsta drveća, različite starosti stabala, kao i veličina parcela u određenom reviru postali elementi koji su uključivani u procenu prirasta drveta. Dalji razvoj putanje modelovanja se vidi u sprovođenju tehnika koje se koriste prilikom uobičajenih aktivnosti kao što su seča ili proređivanje šume. Linearno programiranje i druge tehnike koje omogućavaju modelovanju da navede specifikaciju ograničavajućih faktora postojećih resursa, omogućili su modelima da nađu rešenja za dislociranje problema, ponovo uzimajući u obzir pre svega one koji su zainteresovani za seču stabala, a za koje je njihova što veća masa osnovna vrednost šuma. Kasnije je počeo da se prepoznaje značaj šuma i njihove vrednosti koje one poseduju, a koje su iznad same drvne mase i fokus istraživanja je pomeren u tom pravcu, pa su stoga dalji napori modelovanja bili usmereni ka ovim resursima. Da bi se napravila prekretnica u gazdovanju šumskim ekosistemima potrebno je da oni koji donose odluke prepoznaju i ostale vrednosti koje šume sobom nose osim kubikaže: da su šume staništa divljih životinja, da daju neizmerne mogućnosti za odmor i rekreaciju,

340 

da imaju funkciju zadržavanja i prečišćavanja voda i da su to samo neke od koristi koje čovek ima od šuma. Pored svega ovoga, treba istaći da je najsloženiji faktor u ovim procenama – uloga čoveka u odnosu na šume. Kod gazdovanja šumama važno je da se predvide efekti sprovođenja različitih alternativa. Iako postoji veliki broj naučnih saznanja o odnosima između postojećeg obrasca strukture šuma i karakteristika ekosistema, ove informacije je često teško tumačiti i primenjivati. Da bi se koristili modeli koji inkorporiraju najbolja raspoloživa znanja, potrebno je da se u oba segmenta inkorporira najbolje raspoloživo znanje o biološkom sistemu koje je dostupno, a da se rezultati prezentuju na upotrebljiv način. Neki takvi integrisani modeli su razvijeni i većina ih je u različitim fazama sprovođenja. Dalje, uvođenje znanja i ciljeva, integrisanje socijalnih momenata i teorije i tehnike merenja su teške za mnoge koji su obučeni na tradicionalan način. Upravo zato je jedan od najvećih izazova današnjice razvoj i testiranje nove teorije i sredstava koja opisuju posledice upravljačkih odluka i koje pružaju praktičan i razumljiv proces odlučivanja. Razvoj, procena i adaptacija novih procesa odlučivanja i njihovo podržavanje savremenim softverima, koji se zasnivaju na adekvatnim modelima, je veoma važan poduhvat u gazdovanju šumama. 3.1. Pristupi modelovanju u šumarstvu Empirijski pristup (pristup na osnovu iskustva) je tradicionalan model slobodne procene rasta drveća koji je razvijen kako bi se omogućila projekcija buduće drvne proizvodnje. Pri tom su modeli tako građeni da procene rast kod onog drveća koje je već dostiglo umerenu veličinu. Ograničenja uključuju činjenicu da su ovi modeli bili izgrađeni na osnovu merenja koja su se bazirala na najjačim stablima u staništu, predviđajući reakcije na poremećaje kao što su seča ili oluje. U časopisu sa najranijim studija ma o prinosu šuma, Assmann (1970) opisuje nekoliko napora tokom osamnaestog i devetnaestog veka da se predvidi očekivani prinos u nemačkim šumama bukve i drugih značajnih vrsta. U Severnoj Americi, za prirast šuma i prinosa, model predviđanja je počeo kao jednostavan proces procene drvne zalihe (Pinchot, 1898) i napredovao je do procene prirasta jezgra (Fenska and Lauderburn, 1924). Ove i slične studije dovele su do toga da su ovi projektovani sistemi još uvek u upotrebi kao osnovni oblik empirijskog modelovanja prirasta šuma. Mehanistički modeli se baziraju na pretpostavljenom posmatranju rasta, teorijskoj kontroli faktora i interakciji između elemenata sistema. JABOWA (Botkin et al., 1972a) predstavlja jedan od najranijih mehanističkih modela koji se koristi za simulaciju prirasta šuma. Po njemu se prate pojedinačna stabla na osnovu raspoloživih uslova: svetlosti, hranjljivih materija, temperature i drugih parametara. Sledbenici JABOWA modela, uključujući FORTNITE (Aber and Melillo, 1982) i ZELIG (Urban and Shugart, 1992), između ostalih, koriste osnovne ekološke principe kako bi predvideli prirast pojedinačnog drveća u odnosu na okolinu, a ujedno i ukupan rast šume koja se razvija tako što predstavlja zbir pojedinačnih stabala.

341 

SORTIE (Pacala et al., 1993, 1996) je, još jedan, prostorno eksplicitan (otvoren) mehanistički model koji se razvio koristeći slične ekološke promenljive vrednosti u odnosu na ranije modele koji su imali određene slabosti. Elementi stohastike doprinose da se pri korišćenju modela komplikuje njihova upotreba u upravljanju. Različit pristup modelovanju od mehanističkog modelovanja prirasta drveća, jeste model pojedinačnih stabala koji je primarno baziran na povezanim fiziološkim karakteristikama. Na primer, PIPE-model pretpostavlja da date količine površine lišća zahtevaju određenu količinu drvne mase kroz koju bi se sprovela voda. (Shinozaki et al., 1964; Waring et al., 1982). Još jedan takav model TREGRO (Weinstein and Yanai, 1994), predviđa rast, registrući ugljenik koji bi se raspoređivao u različitim biljnim tkivima i raspoloživosti vodom. HYBRID (Friend et al., 1997) je model rasta koji koristi kombinaciju tehnika, uključujući i konkurenciju između biljaka, dok se fiziološka znanja koriste za predviđanje rasta biljaka. PIPESTEM (Valentine et al., 1997) je model zasnovan na prirastu koji projektuje ekosisteme iste dobi i iste vrste, koristeći se stopama rasta proizvodnje i gubitka lišća, stabla i korena. Pristup zasnovan na znanju, ili sistem baziran na pravilima, je specijalna vrsta modelovanja u kojem se komponente modeluju i suprotstavljaju među sobom, a interakcije nisu nužno predstavljene matematički. Takav pristup koristi simboličnu prezentaciju informacija u sistemu modela, logično predviđajući procese prema dosadašnjem ljudskom iskustvu. (Reynolds et al.,1999). Prednost sistema zasnovanog na znanju je da ne zahtevaju nužno posebne, detaljne informacije, kakav je slučaj kod drugih modela, i to što može da se prilagodi situacijama u kojima neke informacije u potpunosti nedostaju. Kao takvi, oni mogu biti veoma korisni u pružanju pomoći donosiocima odluka koji moraju da analiziraju situaciju i izaberu akciju bez mogućnosti potpunog sagledavanja stanja. Sve ove karakteristike koje ima pristup zasnovan na znanju ekstremno su korisne za upravljanje šumama. 3.2. Vrste modela u šumarstvu Model rasta i prinosa - Predviđanje rasta i prinosa je već dugo u središtu modelovanja koje se bavi šumama. U ovakvim modelima rast i prinos su determinisani su, po Clutter et al. (1983), kako za prirodne šume (podjednako i za one istog uzrasta i za one raznovrsne starosti) tako i za rasadnike (bilo proređene ili bez proreda). Napori ranog modelovanja, koji su bili ograničeni nedostatkom računarske baze, rezultirali su obično samo u objavljivanju prinosa kroz tabele na kojima je predstavljeno osnovno područje ili obim postojećeg stanja u pravilnim intervalima razvoja. Često su takve tabele sa prikazom prirasta još uvek adekvatne za upravljače kojima je primarna proizvodnja kubika drveta. U nedostatku više podataka da

342 

se popuni i pokrene računarska baza modela simulacije, tabele rasta će se i nadalje pokazivati korisnim. Kompjuterska baza sa modelom simulacije sada dominira u ovoj oblasti. Simulacije mogu biti podeljene na stand-level modele, koji projektuju nivoe osnovnog područja i broja stabala, ili kao model koji projektuje drveće po vrstama, ili klasama, ili veličinama. Model pojedinačnih stabala može dalje da se klasifikuje kao prostorno-nezavisan ili prostorno-zavisan. Ritchie (1999) opisuje neke tehnike u modelovanju pojedinačnih stabala, uključujući i tehnike u kojima je obuhvaćeno nejednako trajanje rasta prisutnih stabala koje se odražava u dopuštanju više utemeljenih parametara potrebnih za predviđanje drugih promenjljivih vrednosti. Njegova analiza obuhvata procenu podobnosti modela za planiranje. Pretzsch (2001) daje pregled modelovnja rasta šuma iz evropske perspektive, uključujući i simulator rasta i vizualizacije modela SILVAH. U neke od primera modela modela rasta i prinosa spadaju FIBER, SILVAH i TWIGS. FIBER (Solomon et al., 1995) je dvostepena matrica modela koja koristi dinamičke verovatnoće za različite ekološke klasifikacije kako bi dobili rast stabla drveta u odnosu na klase. Ove prelazne mogućnosti su u funkciji prečnika, proporcije tvrde drvne građe i visine. SILVAH (Marquis and Ernst, 1992) je ekspertski sistem za donošenje odluka u uzgoju tvrde drvne građe na visoravnima i u planinskom regionu koji preporučuje određene tretmane bazirane na osnovu predviđenih ciljeva korisnika i podataka vezanih za nadzemni, podzemni i stanišni deo. SILVAH, takođe, sadrži simulaciju osnovnog šumskog rasta, obezbeđuje mogućnost da se testira alternativno sečenje, omogućava razvoj baze podataka za inventar šuma i olakšava planiranje drugih funkcija u gazdovanju šumama. TWIGS (Miner, 1988) je računarski program koji se koristi za simulaciju rasta i prirasta šuma na severu i u centralnom regionu SAD. Sadrži individualni popis stabala, ima komponentu za regeneraciju i takođe obuhvata upravljačke i ekonomske analize. Modeli regeneracije - Vrlo je teško usavršiti modele regeneracije šuma koji pružaju razumne procene sastava vrsta drveća i gustine nakon poremećaja koji dovode do otežanog razvoja. Gap dynamics modeli iz generacije JABOWA, imaju tendenciju da koriste pristup stvaranja mnogo malih jedinki u unapred određenoj proporciji, baziranom na njihovom delovanju u banci semena ili u nadzemnom delu biljke pre poremećaja i dozvoljava im da ne klijaju u ranoj fazi simulacije. Empirijski utemeljeni modeli obično nemaju regenerativnu funkciju. Određeni modeli regeneracije idu u pravcu koripćenja modela znanja kako bi se predvideo sastav uskladištenja semena posle manjih ometanja ili novu regeneraciju nakon velikih poremećaja. Yaussy et al. (1996) opisuju svoje napore da sistematizuju ekološke karakteristike različitih vrsta šuma i da model pojedinačne regeneracije stabla razvije kroz te karakteristike.

343 

Ribbens (1996) je razvio model regeneracije RECRUITS koji izračunava proizvodnju i prostorno širenje novih sadnica u odnosu na odrasla stabla, maksimalno koristeći sve pretpostavke za merenje svih funkcija novouvedenih sadnica. Modeli mortaliteta - Smrtnost drveća je važan proces u razvoju šuma. Empirijski simulacioni modeli obično izračunavaju smrtnost uvođenjem verovatnoće zasnovane na vrstama i relativnim veličinama, gustini i starosti stabala i merenjima kako bi se stvorili određeni parametri. Mehanistički modeli obično određuju minimalni nivo rasta kroz parametre za opstanak i stablo umire ako ne dostigne taj minimalni nivo. Mortalitet je važan za za modele gazdovanja šumama kao smernica gubitka stabala. Mrtva stabla, kao i ona koja stoje i ona koja su pala, smatraju se veoma važnim delovima šume i modeli su razvijani da bi simulirali stvaranje, trajanje i raspadanje panjeva, palih trupaca i ostalih ostataka drveta. Modeli šumskih požara su uvažili da je mrtvo drvo u šumi važan faktor pre svega kao gorivo potencijalnih požara, ali gazdovanje šumama vidi i potrebu procene različitih razvojnih faza stabala kao i to da je drvo u svojim različitim oblicima neophodno za ishranu staništa divljih životinja, da ima svoj vizuleni kvalitet, kao i da je važno za modele kvaliteta voda. Modeli za predviđanje trajanja razgradnje i truljenje palih stabala obuhvataju sisteme kao što su Colorado (Brown et al., 1998) i Oregon (Spies et al., 1988). Modeli staništa - Često je staništem sa divljim životinjama upravljano tako da se njihovo prisustvo u šumi podrazumevalo, pri čemu je fokus na proizvodnji drvne mase. Modeli za određivanje odgovarajućeg staništa su tehnika za formulisanje opisa potrebnih uslova da se obezbede staništa za pojedine vrste. Ovi modeli su utemeljeni na stručnom znanju i izraženi su u pogledu opsega i pragova adekvatnosti za nekoliko važnih karakteristika staništa. Ovakvi modeli često koriste opšte informacije o staništima u GIS sistemima koji su u sprezi sa drugim tehnikama proizveli niz pristupa u zbližavanju modelovanja šuma i divljih životinja u prostornom kontekstu tj. u staništu. Hof and Joyce (1992) su opisali upotrebu kombinacije linearnih i integrisanih programskih tehnika kako bi prikazali divlji svet i šumu u kontekstu regiona Rocky Mountain na zapadu SAD. Ortigosa et al. (2000) predstavlja softver koji se zove VVF, a koji ostvaruje integraciju modela staništa u GIS kako bi procenio teritoriju za pojedine vrste. Modeli planiranja seče i dobiti - Velike analize su potrebne za politiku upravljanja i za uključivanje ekosistemskih procesa koji obuhvataju veće područje od jedne osnovne, ogledne parcele. Prostorno eksplicitne tehnike su važne i vredne jer znamo da primeri, obrasci i organizacija utiču na međusobno delovanje komponenti. Gazdovanje šumama treba planirati prostorno u smislu razumnog očuvanja šumskih resursa, ali takođe se u njega mora uključiti razmatranje o održavanju staništa divljih životinja kako bi se umanjili negativni efekti biodiverzitet. Gustafson (1999) je razvio jedan takav model, HARVEST, kako bi omogućio analizu svih navedenih aktivnosti preko prostorne komponente. Model je sada u kombinaciji sa LANDIS programom (Mladenoff et al., 1996) koji integriše analize seče stabala, nastavak rasta i obnove šume i očuvanje.

344 

Hof and Bevers (1998) koriste matematički pristup proračuna sličnom problemu, da umanje ili povećaju preciznost realizacije upravljačkih ciljeva koristeći prostornu optimalizaciju sa datim ograničenjima limitirane oblasti. Modeli rekreativnih mogućnosti - Omogućavanje rekreacije je važan deo gazdovanja šumama, naročito u onima koje su u državnom vlasništvu. Ukupna vrednost koju donosi rekreacija može predstavljati značajan prihod za šumska gazdinstva. U gazdovanju šumama dugo se koristio koncept „spektar rekreativnih mogućnosti“ (Driver and Brown, 1978) kako bi se opisale aktivnosti koje se mogu odvijati u određenoj oblasti, sa namerom da se okarakterišu rekreacija i druge aktivnosti koje su u sprezi sa aktivnostima u šumi. RBSim (Gimblett et al., 1995) je računarski program koji simulira ponašanje rekreativaca uz visoko korišćenje prirodnog okruženja, korišćenjem GIS-a kako bi se predstavila životna sredina i ljudi za simulaciju njihovog ponašanja unutar određenog geografskog prostora. U RBSim programu je napravljena kombinacija planinara, biciklista i džip tura i svakoj grupi su dodeljene osnovne karakteristike.. Vizualizacija - Mnogo je informacija o šumarskim modelima koje su sakupljene u formi tabela sa podacima i koje su dobre i razumljive, ali su za mnoge besmislene, uključujući i one koji su zainteresovani, pa čak i za mnoge koji gazduju šumama. Fotografija šume mogu da budu takođe predstavljati značajan izvor informacija, ali modeli se koriste za projektovanje uslova koji još uvek ne postoje. Najbolja mogućnost predstavljanja slike potencijalnih budućih uslova je korišćenje i prikaz kompjuterskih podataka za vizuelizaciju. Jedan takav sistem, Stand Visualization System (SVS) (McGaughey, 1997), generiše grafičke prikaze oslikavajući uslove koji odgovaraju spisku pojedinačnih elemenata, na primer: stabla, žbunje, granje koje se nalazi na tlu itd. Model je široko upotrebljavan kao pomoćni instrument koji se nadovezuje na modele rasta kao što je na primer NED (Twery et al.,2000). Još jedah sličan sistem za vizualizaciju je program SmartForest II (Orland, 1999), koji je takođe interaktivni program za prikaz podataka i vizuelnih efekata različitih alternativnih postupaka pre njihovog sprovođenja. Sistemi pomoći u odlučivanju - Prilagodljivo upravljanje predstavlja veoma obećavajući, intuitivan i korisan strategijski okvir za strateško definisanje upravljanja ekosistemima (Rauscher, 1999). Prilagodljivo (adaptivno) upravljanje je kontinuiran ciklus od četiri aktivnosti: planiranje, sprovođenje, monitoring i evaluacija (Bormann et al., 1993). Planiranje predstavlja proces odlučivanja, donošenje odluke šta da se radi. Implementacija ili sprovođenje je odlučivanje kako da se to uradi i sprovede. Monitoring i evaluacija uključuju analizu da li se upravljački sistem približio željenom cilju ili ne. Posle svakog ciklusa, rezultati evaluacije se nastavljaju u pravcu planiranja aktivnosti zbog što boljeg prilagođavanja. Međutim, odlučivanje u različitim okruženjima obično zahteva različite, specifične procese odlučivanja.

345 

Sistemi koji podržavaju odlučivanje predstavljaju kombinaciju alata koji treba da olakšaju donošenje odluka (Oliver and Twery, 1999). Postoji nekoliko kompletnih sistema podrške odlučivanja (EM-DSS) za gazdovanje šumama. Na svakom operativnom nivou ovi sistemi pomažu u sprovođenju procesa najrazličitijih odluka. Na primer, nivoi upravljanja jedinicama sistema podrške odlučivanja mogu biti podeljeni na one koji teže cilju (pristup određenom cilju) i na one koji koriste činjenice u pristupu. NED (Twery et al., 2000) je primer za ciljani pristup sistemu podrške odlučivanja, gde ciljeve bira sam korisnik. Zapravo NED je sistem podrške odlučivanja koji pruža potpunu uslugu za upravljanje na nivou jedinica. Ovi ciljevi definišu željene buduće uslove (okolnosti) koji potom definišu buduće stanje šuma. Akcije gazdovanja bi trebalo da budu odabrane tako da pokrenu zatečeno stanje u šumi kako bi se što više približilo željenom stanju u budućnosti. Nasuprot ovom programu je sistem INFORMS (Williams et al., 1995) koji započinje sa listom akcija postojećih uslova i traganjem da u postojećim uslovima pronađe pogodne lokacije za sprovođenje tih upravljačkih akcija. Faber et al. (1997) je razvio „Active Response GIS“ koji koristi umrežene računare za prikaz predložene opcije kao i ppregovaranje posrednika, a koji treba da olakšaju put do ideje i alternativnih rešenja za upravljanje nacionalnim šumama. 3.3. Modelovanje ciklusa ugljenika u šumama U daljem tekstu fokus će biti na modelima koji se koriste za modelovanje ciklusa i sekvestracije ugljenika u šumskim ekosistemima. Terestrični deo biosfere ima važnu ulogu u globalnom ciklusu ugljenika, a usled aktuelne problematike vezane za klimatske promene sve se više pažnje poklanja delu ciklusa koji se odnosi na vezivanja ugljenika u biosferi. Tokom poslednje decenije prošlog veka prosečno godišnje vezivanje ugljenika u terestričnim ekosistemima iznosilo je 2,3 milijarde tona ugljenika godišnje, što je 36% od ukupne godišnje emisije ugljenika koja nastaje usled sagorevanja fosilnih goriva (IPCC, 2001). Šumski ekosistemi imaju posebno važnu ulogu u ciklusu ugljenika jer imaju veliki potencijal da ga vezuju i zadrže u okviru svoje biomase. Treba napomenuti da oni mogu predstavljati i izvor ugljenika, što usled prirodnih starosnih i sezonskih varijacija u dinamici ugljenika, što zbog načina gazdovanja, procesa degradacije ili potpune devastacije šuma. Ugljenik započinje svoj ciklus kroz šumske ekosisteme prilikom asimilacije atmosferskog CO2 do šećera u toku procesa fotosinteze koju vrše biljke. Obično se oko polovina od ukupne primarne (GPP – Gross Primary Production) produkcje, koja je rezultat fotosinteze, potroši na autotrofnu respiraciju (Ra) koja biljkama služi za sintetske procese i održavanje živih ćelija, a usled toga dolazi do oslobađanja CO2 nazad u atmosferu. Preostali produkti fotosinteze čine neto primarnu produkciju (NPP – Net Primary Production), (1) NPP = GPP - Ra

346 

koja se raspoređuje na lišće, grane, stablo, korenje i reproduktivne organe. Kako biljke odbacuju lišće i delove korena, ili umiru, mrtva organska materija formira detritus koji predstavlja supstrat za životinje i mikroorganizme, a oni usled heterotrofne respiracije oslobađaju CO2. Na godišnjem nivou netaknuti šumski ekosistemi obično imaju mali neto prirast u razmeni ugljenika sa atmosferom, što predstavlja neto produkciju ekosistema (NEP – Net Ecosystem Production). Najveća akumulacija ugljenika u večini šumskih ekosistema nalazi se u humusu u zemljištu, s obzirom na to da on ostaje neoksidovan veoma dugo. Šumski ekosistemi mogu predstavljati i izvor ugljenika u slučaju smanjenja fotosinteze ili kod smanjenja količine organske materije usled prirodnih ili antropogenih poremećaja. Razmena ugljenika u okviru šumskih ekosistema zavisi od odnosa fotosinteze koja predstavlja pozitivan tok i respiracije koja smanjuje sadržaj ugljenika u ekosistemu tako da je označavamo kao negativan tok. Neto ekosistemska razmena (NEE – Net Ecosystem Exchange) tokom dana predstavlja razliku između fotosinteze (Pg) i fotorespiracije (Rp), autotrofne respiracije koja se deli na respiraciju održavanja (Rm) i respiraciju rasta (Rs), i heterotrofne respiracije životinja i mikroorganizama (Rh) (Waring and Running, 2007): (2) NEE tokom dana = Pg - Rp - Rm - Rs - Rh a tokom noći kada nema fotosinteze, (3) NEE tokom noći = - Rm - Rs - Rh = - Re gde je Re totalna respiracija ekosistema neračunajući fotorespiraciju. Modelovanje ciklusa ugljenika u šumskim ekosistemima treba da obuhvati sve bitne parametre i procese kao što su faktori životne sredine, fotosinteza, autotrofna i heterotrofna respiracija, alokacija ugljenika i specifičnost vrsta. Jedna od prednosti primene modelovanja za ispitivanje šumskih ekositema i ciklusa ugljenika u njima jesta da se mogu obavljati simulacije za duge periode vremena koje u prirodi nikada ne bi mogli da posmatramo. Fotosinteza - Fozosinteza započinje kada hlorofil i drugi pigmenti u hloroplastima apsorbuju sunčevu energiju prenesu je do reakcionog centra usled čega dolazi do pobuđivanja elektrona. Pobuđeni elektroni kreću se duž transportnog lanca elektrona, što biljci obezbeđuje neophodnu energiju, i dovodi do razgradnja molekula vode na kiseonik, koji odlazi u atmosferu, i vodonik koji uz CO2 biljkama služi za sintezu organskih jedinjenja. Postoje tri odovjena procesa koji mogu predstavljati ograničavajući faktor prilikom fotosinteze, i to su reakcije svetle faze prilikom kojih se sunčeva energija apsorbuje i konvertuje u hemijsku energiju visoko energetskih jedinjenja ATP i NADPH; reakcije tamne faze gde dolazi do biohemijske redukcije CO2 do šećera uz pomoć ATP i NADPH; i sprovođenje CO2 iz atmosfere do mesta redukcije u hloroplastima.

347 

Početni deo reakcija u svetloj fazi, kada dolazi do apsorpcije i prenosa Sunčeve energije do reakcionog centra, je ograničen samo iradijacijom i količinom dostupnih pigmenata. Drugi deo koji obuhvata transport elektrona je osetljiv na tempereaturu, ali je nezavistan od koncentracije CO2. U toku tamne faze Rubisco (Ribuloza-1,5-bisfosfat karboksilaza oksigenaza) vrši primarnu redukciju CO2. Pošto ovaj enzim može da reaguje i sa kiseonikom dolazi do efekta fotorespiracije što usporava proces fotosinteze. Reakcije tamne faze zavise od temperature i dostupnog CO2, ali i od dovoljno azota i drugih supstrata koji su neophodni za sintezu Rubisco-enzima. Brzina kojom CO2 može da dopre do hloroplasta ograničena je njegovom parcijalnom pritisku i provodljivosti stoma. Fraquaher et al. (1980) su razvili osnovne jednačine obuhvataju procese za asmilaciju CO2 tokom fotosinteze. Ove jednačine obuhvataju ograničenja usled aktivnosti enzima, transportnog lanca elektrona i provodljivosti stoma. Asimilacija ograničena enzimskom aktivnošću (Av) jednaka je, (4) Av = [ Vmax ⋅ ( ci – G* ) / [ Kc ( 1 + pO2 / Ko ) + ci ] ] – Rc gde su Vmax maksimalna stopa karboksilacije kada su enzimi zasićeni pO2 ambientalni parcijalni pritisak kisenonika Kc i Ko Michaelis-Menten konstante za karboksilaciju i oksigenaciju Rubico-a ci parcijalni pritisak CO2 u hloroplastu

G* kompenzacija za parcijalni pritisak CO2 u odsustvu ćelijske respiracije Rc ćelijska respiracija u listu Asimilacija ograničena transportnim lancem elektrona (Aj) jednaka je, (5) Aj = ( J / 4 ) ⋅ [ ( ci – G* ) / ( ci + 2 ⋅ G*) ] - Rc

gde je J potencijalna stopa transporta elektrona koja se ondosi na maksimalnu zasićenost svetlom

i apsorpciju Za izračunavanje provodljivosti stoma koja određuje difuziju CO2 (gco2) u list Ball et al. (1987) su razvili sledeću jednačinu, (6) gco2 = g0 + ( g1 ⋅ Ah ⋅ P ) / ( ca – G ) gde su g0 minimalna provodljivost stoma g1 empirijski koeficijent koji predstavlja osetljivost provodljivosti stoma na asimilaciju, koncentraciju CO2, vlažnost i temperaturu Ah relativna vlažnost na površini lista P atmosferski pritisak G kompenzacija za CO2 ca ambijentalni parcijalni pritisak CO2 na površini lista

348 

Postoje i brojne druge jednačine koje se koriste da detaljnije opišu sve procese i događaje tokom fotosinteze, međutim, ove jednačine (4, 5 i 6) obuhvataju sve glavne promenljive i omogućavaju da se donekle predvidi uticaj porasta atmosferske koncentracije CO2, a pri tome mogu identifikovati potanecijalna ograničenja koja su vezana za dostupnost azota, svetlost, temperaturu i parametre koji utiču na provodljivost stoma. Ove jednačine korišćene su u za razvoj osnovnog modela koji je primenjen za ispitivanja u različitim tipovima šuma i obično je služio kao referentna tačka za poređenje sa kasnijim modelima. Autotrofna respiracija - Autotrofna respiracija (Ra) se deli na metaboličku potrošnju energije prilikom sinteze novih tkiva i održavanje živih ćelija i tkiva. Potrošnja energije na održavanje tkiva i ćelija zavisi od njihovog stanja i tipa. Povrede tkiva mogu značajno povećati respiraciju neophodnu za održavanje. Drveće tokom svog života akumulira veliku količinu provodnog i skladišnog tkiva, pa se prvobitno smatralo da povećane potrebe za odžavanjem ovog tkiva utiču na ustanovljeno smanjenje relativne stope rasta koji postaje intenzivniji sa prolaskom vremena. Međutim, većina provodnog tkiva drveća se sastoji od beljike koja sadrži vrlo malo živih ćelija. Aktivnost enzima, koja se vezuje za koncentracije azota u živim tkivima, je takođe manja u beljici nego u lišću. Respiracija u listu, gde je obično sadržaj azota 2%, tokom jednog dana iznosi oko 0,45% od ukupne mase pri temperaturi od 10°C, a oko 0.9% kad je temperatura 20°C, dok ista količina beljike metaboliše samo jednu desetinu od ukupne respiracije u listu (Waring and Running, 2007). Za modelovaje respiracije koja služi za održavanje živih tkiva i ćeilija (Rm) koristi se jednačina koja opisuje eksponencijalan rast koji se uočava pri porastu temperature, (7) Rm (T) = R0 ⋅ Q10 [ ( T – To ) / 10 ]

gde su R0 stopa respiracije održavanja pri temperaturi T0 = 0°C (ili nekoj drugoj temperaturi koja služi kao referentna temperatura)

Q10 promena u stopi respriracije za svakih 10°C promene temperature Problem kod modelovanja respiracije održavanja predstavlja činjenica da R0 veoma varira u zavisnosti od sadržaja azota u određenom tkivu. Pored toga, male promene u indeksu površine lista (LAI – Leaf Area Index), masi korenovih dlačica i odnosu aktivnih i nekativnih enzima otežavaju procenu potrošnje ugljenika na godišnjem nivou za ±25% (Ryan et al., 1996). Rast biljaka zahteva metabolisanje više resursa nego što će se na kraju naći u konačnom proizvodu. Respiracija koja se koristi za sintezu novih tikva zavisi od količine odnosa „osnovnih“ organskih jedinjenja koja čine određeno tkivo. Za sintezu 1 g lipida potrebno je 3,02 g glukoze, dok potrebe za 1 g lignina, proteina i polimera šećera iznose 1,90, 2,35 i 1,18 g glukoze (Penning de Vries, 1975). Kod velikog drveća sinteza novih tkiva obično iziskuje dodatnih 25% od ukupnog ugljenika koji se nalazi u novom tkivu, dok kod manjeg drveća, posebno listopadnog koje ima veći saržaj proteina u lišću i drugim organima, taj procenat dostiže 35% (Ryan, 1991).

349 

Heterotrofna respiracija - Detritus koji nastaje od biljaka služi kao hrana za heterotorfne orgnazime (pre svega bakterije i gljive) koji u procesu respiracije oslobađaju CO2 i metan. Postoje tri glavna faktora koja ograničavaju heterotrofnu resporiaciju i to su sastav supstrata, dostupnost vode i temperatura. Sastav supstrata direktno određuje koliko energije mora da se utroši za njegovu razgradnju. Šećeri, skrob, masti i proteini predstavljaju redukovanije oblike ugljenika i mnogo lakše se razgrađuju u odnosu na tanine, lignin i celulozu koji imaju veći sadržaj kiseonika. Grub pokazatelj sastava supstrata predstavlja sadržaj azota po gramu ugljenika koji se izražava kao C : N odnos, visoke vrednosi ovog odnosa znače da će se supstrat razgrađivati sporije. Bolji pokazatelj kvaliteta susptrata predstavlja indeks koji se dobija iz odnosa lignina i azota jer pokazuje dostupnu slobodnu energiju koja se može dobiti iz date mase supstrata (Melillo et al., 1982). Metabolička aktivnost mikroorganizama takođe zavisi i od sadržaja vlage u šumskoj stelji i zemljištu i temeperature. U šumskoj stelji stabilna metabolička aktivnost se obično održava sve dok supstrat nije potpuno suv, dok u zemljištu dolazi do linearnog pada zajedno sa smanjivanjem dostupne količine vode. Uticaj temperature dosta varira u zavisnosti od sastava supstrata i vrste mikroorganizma. Generelno, dekompozicija drastično opada ispod 0°C, najveći rast beleži između 10°C i 30°C, i opet opada kada teperatura krene da prelazi 40°C. Zavisnost heterotrofne respiracije i dekompozicije od dostpne vlage, temperature i sastava supstrata predstavljaju osnovne parmetre za modelovanje ovih procesa u šumskim, a i drugim terestričnim, ekosistemima. Alokacija ugljenikan - Biljci dostupan ugljenik koji se može upotrebiti za sintezu novih tkiva, skladištiti kao rezerva ili iskoristiti za sintezu određenih sekundarnih metabolita, zavisi od količine produkata fotosinteze koji ostanu dostupni nakon što se podmire potrebe autotrofne respiracije. Alokacija preostalog ugljenika na različite proizvode i biohemijski sastav tih proizvoda su u velikoj meri određeni relativnom dostupnošću solarne energije, vode, azota, CO2 i temperature. Kod višegodišnjih biljaka, a posebno dugo živećeg drveća, postoji značajna sezonska varijacija u NPP i njenoj alokaciji. Generalno, možemo smatrati da do rasta može doći samo kad ima dovoljno ugljenika i energije da se podmiri osnovni metabolizam održavanja, a pri tome ime i dovoljno rezervi ugljenih hidrata za period noći ili druge fotosintetski neaktivne periode. Trenutno ne postoji dovoljno razumevanja za sve procese koji određuju varijacije u alokaciji na sezonskom nivou iako je njihov uticaj veoma važan. Na primer, promena od 5% u alokaciji ugljenika od sitnijeg korenja može dovesti do povećanja biomase lišća za 30% (Copper and Gholz, 1991). Postoji veliki broj predloga koji pokušavaju da daju najbolji način za modelovanje alokacije ugljenika na sezonskom nivou, a neki od njih se čak zasnivaju i na potpuno suprotnim pretpostavkama. Za sada najveću pouzdanost imaju modeli koji se specifično odnose na vrste koje imaju relativno konstantan rast tokom trajanja jedne godine, a to su obično vrste koja rastu u tropskim uslovima gde klima pokazuje manji stepen varijacija. Međutim, kod većine vrsta postoje određeni periodi kada nema rasta iz nekog razloga, na primer, zbog neodgovarajućih klimatskih uslova ili zbog nedostatka nutrijenata.

350 

Zbog toga je važno da se početak i kraj rasta, odnosno fenologija, kontinualno prati ili precizno predvidi. Kod biljaka fenologija je skoro uvek pod uticajem faktora koji dolaze iz spoljašnje sredine. U umerenim oblastima dužina dana i temperatura vazduha su ključni parametri koji utiču na aktivnost biljaka. Duže noći dovode do prestanka rasta, a duži dani izazivaju hormonalne promene koje stimlulišu rast. Do prestanka rasta i odumiranja lišća može doći i usled suše ili temperatura koje prelaze ispod 0°C. U hladnijim predelima obično nema rasta dok se temperature tla ne podignu barem nekoliko stepeni iznad tačke smrzavanja. Svi ovi parameteri mogu se koristiti za modelovanje početka i prestanka rasta biljaka. Još jedan od načina koji je primenjen u više aktuelnih modela zasniva se na sumi akumuliranih dnevnih temperatura koja mora dostići određenu vrednost pre nego što rast može započeti. Promene na godišnjem nivou u alokaciji ugljenika je mnogo lakše predvideti, pa samim tim i modelovati, u odnosu na sezonske varijacije. Godišnja primarna produkcija predstavlja sav ugljenik koji je vezan u suvoj materiji tokom jedne godine, a ekvivalentan je ukupnom usvajanju ugljenika usled fotosinteze umanjenom za gubitke usled autotrofne respiracije. Neto primarna produkcija se u modelima obično ocenjuje preko jednačine koja opisuje sumu rasta svih tkiva tokom jedne godine, bez obzira da li je deo tkiva pojeden od strane biljojeda ili je pretvoren u detritus (Waring and Running, 2007), (8) NPP = ΔB + DB + CB gde su ΔB promena u biomasi tokom jedne godine DB detritus koji nastaje u toku jedne godine CB gubici u biomasi usled prisustva biljojeda Kada je NPP jednom izračunata primenjuju se faktori alokacije koji određuju u kojoj meri se ugljenik raspoređuje do različitih organa drveta. Svaki od ovih faktora obično ima vrednost veću od nule i manje od jedan, a njihov zbir je uvek jedan. Množenjem faktora alokacije za određeni biljni organ sa NPP dobijamo koliko ugljenika odlazi u taj organ tokom godine. U okviru svake specifične klimatske zone, pa samim tim i tipa vegetacije, alokacija ugljenika na godišnjem nivou pokazuje određenu koezistentnost, posebno ako se posmatra samo alokacija do lišća i stabla, osim u slučaju da drveće produkuje značajno veće količine semena ili vremenske prilike značajno odstupaju od uobičajnih u dužem periodu. Grafik 1 prikazuje obrazac alokacije ugljenika do lišća i stabla kod različitih vrsta četinara u Oregonu (Gholz et al., 1979). Proporcionalni prirasti u biomasi stabla, lišća, grana i korenja većeg prečnika su u eksponencionalnoj vezi sa porastom prečnika stabla. Na osnovu alometrijskih relacija koje se dobiju analizom ovih odnosa može se doći do faktora alokacije koji se koriste u modelima.

351 

Bimo

masa

stab

la (kg

)

Površina lišća (m2)

Grafik 1. Obrasci alokacije ugljenika do stabla i lišća kod različitih vrsta četinara

3.3.1. Modelovanje ciklusa ugljenika u šumama uz pomoć programa CO2FIX

Fokus će u daljem tekstu biti na određenom primeru modela za ciklus ugljenika u šumama i njegovoj praktičnoj primeni. Dinamika ciklusa ugljenika u šumama i njegovo vezivanje biće modelovani uz pomoć programa CO2FIX (Schelhaas et al., 2004, Masera et al., 2003). Ovaj program je nastao u cilju davanja odgovora i sticanja novih znanja vezano za vremensku dinamiku vezivanja ugljenika u šumama i kao alat koji koji može da služi za kalkulaciju ugljenika kod projekata koji utiču na ublažavanje klimatskih promena (CDM, REDD i drugi). Pored ovog CO2FIX ima i niz drugih mogućnosti moji mogu biti od velike koristi kod gazdovanja šuma. Model može da prati rast stabala, predviđa prinose kod seče, simulira različite efekte seče, prati tok drvnih proizvoda, poredi efikasnost i uštetde kod primene fosilnih i biogoriva poreklom iz šumskih ekosistema i daje celokupni finansijski obračun svih aktivnosti. Jasno je da terestrični deo biosfere, a pogotovo šumski ekosistemi, igraju važnu ulogu u globalnom ciklusu ugljenika. Ova činjenica stalno podstiče dalja naučna istraživanja u vezi vremenskog razvoja vezivanja, prostornog rasporeda vezivanja u okviru bioma i mogućnosti i poteškoća prilikom sprovođenja određene vrste upravljana prirodnim resursima koji bi mogli da utiču na ovaj proces. Sa druge strane, međunarodne strategije smanjenja emisije CO2 sve više ističu centralnu ulogu biosfere u ovom procesu. Konsenzus po ovom pitanju postignut je još na CoP 6b (Conference of the Parties, Konferencija Potpisnica) u Bonu, a dodatno je razrađeno na CoP 7 u Marakešu 2001. godine. U skladu sa tim IPCC je pripremio „Good Practice Guide“ (Vodič dobre prakse) za izveštavanje o gasovima staklene bašte vezano za korišćenje zemljišta, promenu korišćenja zemljišta i sektor šumarstva, koji je usvojen 2003. godine. Nakon toga se krenulo u izradu dokumenta koji bi se bavio baznim linijama emisija, curenjima i kalkulaciji ugljenika kod projekata koji spadaju pod CDM. Da bi olakšala primena ovih, a i dugih projekata kao što su projekti BioCarbonFund fonda Svetske banke,

352 

postalo je očigledno da je potrebno razviti usaglašen alat koji bi se mogao koristiti za kvatifikovanje ciklusa ugljenika u okviru šumskih ekosistema. Prva verzija programa CO2FIX je razvijena sa ciljem da da uvid u vremensku dinamiku vezivanja ugljenika kod jednodobnih i jednovrsnih sastojina. Uz pomoć njega moglo se izračunati koliko je jedna takva sastojina donela kredita za emisiju ugljenika. Za dalji razvoj programa veoma je zaslužna realizacija CASFOR I i CASFOR II (“Carbon sequestration in afforestation and sustainable forest management”, Vezivanje ugljenika tokom pošumljavanja i održivog upravljanja šumama) projekta, prilikom kojih je program urađen u verziji za Windows-platformu, a dodate su i brojne mogućnosti koje obuhvataju sposobnost da se modeluju sastojine sa različitim vrstama i starosnom strukturom, sposobnost da se vrše korekcije parametara rasta u zavisnosti od gustine sastojine, sposobnost da se uračuna uticaj međusobnog uticaja među vrstama (kompeticija), modelovanje životnog ciklusa šumskih proizvoda, modelovanje relevantnih procesa koji se odvijaju u zemljištu, modelovanje različitih tipova šuma i načina upravljanja, finansijski obračun, modelovanje bio-energije i druge. Najnovija verzija CO2FIX programa predstavlja model koji vrši simulacije na nivou ekosistema u cilju kvanitifikovanja rezervi i flukseva ugljenika u šumama uz pomoć kalkulacije promena ugljenika u svim relevantnim sferama i rezervama ugljenika. Ovaj model se sastoji iz 6 modula, slika 1:

Slika 1. Moduli u programu CO2FIX

353 

• Modul za biomasu • Modul za zemljište • Modul za šumske proizvode • Modul za bioenergiju • Finansijski modul • Modul za kalkulaciju ugljenika

Glavni zadatak programa, odnosno izračunavanje ukupne količine ugljenika vezanog u posmatranom sistemu za dato vreme (CTt) se izračunava preko jednačine (Masera et al., 2003),

(9) CTt = Cbt + Cst + Cpt (Mg C/ha) gde su Cbt ukupna količina ugljenika vezanog u biomasi (podzemnoj i nadzemnoj) u

određenom vremenu t u Mg C/ha Cst ugljenik vezan u organskoj materiji u zemljištu u Mg C/ha Cpt ugljenik vezan u šumskim proizvodima u Mg C/ha

Za obavljanje ovog proračuna poterbni su podaci koji se unose pre početka samog modelovanja, ali i drugi podaci koje program sam izračunava uz pomoć modula koji se nalaze u okviru samog programa. Modul za biomasu - Rezerve i fluksevi ugljenika u okviru žive šumske biomase (nadzemne i podzemne) se u programu CO2FIX procenjuju uz pomoć pristupa koji podrazumeva razdvanje na posebne grupe (Reed, 1980). Svaku grupu čine pojedinačna stabla iste ili slične vrste za koje se može konstatovati da imaju slične osobine rasta, pa se mogu tretirati kao jedinstveni entitet prilikom modelovanja. Ove grupe, na primer, mogu biti sačinjene od vrsta koje pripadaju istoj klasi sukcesije (pionirske, prelazne ili klimaks zajednice), pojedinačnih ili nekoliko sličnih vsta u šumama sa različitim vrstama ili posebni spratovi u okviru višespratnih agor-šumskih sistema. Ugljenik koji je vezan u živoj biomasi celog šumskog ekosistema koji posmatramo (Cbt) se može izraziti kao suma biomasa svih grupa koje ga sačinjavaju, (10) Cbt = ∑ Cbi (Mg C/ha) gde je Cbi količina ugljenika vezana u okviru žive biomase jedne grupe u određenom

vremenu t u Mg C/ha Za svaki vremenski korak u modelu (obično jedna godina) parametar Cbt se preračunava preko počente biomase (koja je za prvi korak uneta u model od srane korisnika, a za svaki sledeći se uzima obračunata biomasa iz prethodnog vremenskog koraka), uvećanu za novu biomasu (Gbit) koja nastaje usled rasta drveća i umanjenu za gubitke koji potiču usled opadanja/kidanja lišća, grana i korenja (Tit),

354 

mortaliteta stabala usled starenja (Msit), seče (Hit) i mortaliteta koji nastaje kao sekundarni efekat seče (Mlit), (11) Cbit = Cbi + Kc [ Gbit - Tit - Msit - Hit - Mlit ] (Mg C/ha) gde je Kc konstanta koja služi za konverziju biomase u sadržaj ugljenika (Mg C po Mg suve

biomase)

Program CO2FIX razlikuje četiri dela drvne biomase i to su stablo (uključujući koru), lišće, grane i korenje. Da bi se simulirao rast biomase (Gbit) program koristi stopu rasta zapremine stabla (prosečni godišnji prirast), koja se može dobiti iz tablica prirasta. Na osnovu stope rasta zapremine stabla dalje se računaju stope za rast lišća, grana i korenja uz pomoć vremenski zavisnih koeficijenata alokacije. To znači da je glavni ulazni paramter stopa rasta zapremine stabla (u m3 ha-1 za jednu godinu), a stope rasta drugih delova biomase se računaju na osnovu tog parametra. Sve stope rasta se kasnije modifikuju usled interakcija u okviru jedne grupe, ali i usled interakcija između različitih grupa. Da bi se dodatno korigovao rast biomase usled kvaliteta podloge mogu se koristiti tablice prirasta koje su dobijene za dobar, srednji ili lošiji kvalitet podloge (Nabuurs and Mohren, 1995). Obračun rasta nove biomase vrši se prema sledećoj jednačini, (12) Gbit = ( Kvi · Ysit ( 1 + ∑ ( Fijt ) ) ) · Mgit (Mg C/ha) gde su Kvi konstanta za konverziju zapreminskog prirasta u suvu biomasu za svaku grupu

Ysit zapreminski prirast stabla drveta za svaku grupu (m3 ha-1 za jednu godinu) Fijt koeficijent alokacije biomase za svaku komponentu biomase (lišće, grane i

korenje) u odnosu na biomasu stabla, za svaku grupu (Mg po Mg biomase stabla) Mgit modifikator rasta usled interakcija unutar i između različitih grupa

U okviru programa CO2FIX moguće je na dva načina odrediti prirast biomase stabla za svaku grupu, preko starosti drveća ili sastojina (klasinčne tablice prirasta), ili kao funkciju ukupne i maksimalne nadzemne biomase svake grupe. Međusobne interakcije koje utiču na rast biomase variraju od smanjenog rasta usled kompeticije do intenzivnijeg rasta usled sinergetskog efekta, pri čemu je najzastupljeniji vid interakcija kompeticija. U okviru jedne grupe interakcije mogu biti usled prisustva drugih jedinki u toj grupi ili usled prisustva jediniki iz drugih grupa. Postoji više načina da se vrši modelovanje kompeticije i drugih interakcija. Kod „nedostatak“ modela (gap model) za drveće ima maksimalan prirast pri optimalnim uslovima, a zatim se taj rast modifikuje u zavisnosti od abiotičkih i biotičkih uslova spoljašnje sredine (Botkin et al., 1972b). Kod modela rasta i prirasta, modifikatori rasta se često definišu kao funkcija temeljnice sastojine ili kao funkcija parametara koji pokazuju obrast sastojine (Peng, 2000; Monserud and Stebra, 1996). Kod bilo kog pristupa, vrednosti modifikatora obično variraju između 0 (nema rasta) do 1 (bez uticaja na rast) i više od 1 kada imamo sinergetski efekat (kada je rast veći u zajednici u odnosu na rast samostalne grupe). Za modelovanje interakcija u okviru iste ili između različitih grupa

355 

program koristi jedan parametar, Mgit koji predstavlja funkciju ukupne biomase sastojine. Program daje dve mogućnosti za modelovanje ovog parametra: a) interakcije se modeluju kao funkcija ukupne biomase svih grupa u posmatranoj sastojini (Bt) i maksimalne ukupne biomase svih grupa za istu sastojinu (Bmax); b) interakcije se za posmatranu grupu modeluju kao funkcija relativne biomase svake druge grupe koja je prisutna u sastojini. Matematički Mgit možemo izraziti na dva načina, (13) Mgit = f ( Bt / Bmax ) (nema jedinicu) (14) Mgit = ∏ Mikt (nema jedinicu) gde je Mikt modifikator rasta za svaku grupu i u odnosu na svaku drugu grupu k, i računa se prema sledećoj jednačini, (15) Mgikt = f ( Bit / Bi max ) (nema jedinicu) a Bit i Bi max označavaju nadzemnu biomasu za svaku grupu i i maksimalnu nadzemnu biomasu za istu grupu. Smrtnost usled starenja drveća (Msit) se može proceniti na dva načina, ili kao funkcija starosti drveća ili kao funkcija relativne biomase (trenutne biomase u odnosu na maksimalnu biomasu) (Schelhaas et al., 2004), (16) Msit = f ( starost ) ili f ( Bit / Bi max ) (nema jedinicu) Kod prvog načina podrazumeva se da svaka vrsta drveća ima svoju maksimalnu starost koju može dostiči i da se smrtnost povećava kako se starost sastojine približava toj maksimalnoj starosti. Ovaj metod obračuna smrtnosti se obično i koristi osim kada podaci o smrtnosti usled starosti nisu dostupni. Da bi se dobila precizna procena dinamike ugljenika potrebno je, pored smrtnosti drveća, obračunati i razgradnju pojedinih delova živih jediniki, kao što su lišće, korenovi i grane, koja se događa na godišnjem nivou. Razgradnja ovih elemenata bitno utiče i na dinamiku ugljenika u zemljištu na kome se šumski ekosistem nalazi. Razgradnja biomase za svaku grupu (Tit) modeluje se kao suma razgradnje svakog pojedinačnog dela, što se može izračunati množenjem postojeće biomase u okviru određenog dela drveta (Bijt) i konstante razgradnje (Ktij) (Schelhaas et al., 2004). Matematički prikazano, (17) Tit = ∑ Bijt · Ktij (Mg C/ha) gde vrednosti Ktij variraju između 0 i 1 u zavisnosti od stepena razgradnje tokom jedne godine.

356 

Ako se određenim šumskim sistemom upravlja na neki način verovatno je da će deo, ako ne i kompletna drvna biomasa, biti uklonjena putem proređivanja, selektivne ili kompletne seče. Biomasa koja je posečena se oduzima od postojeće biomase u okviru posmatranog šumskog ekosistema i zatim se prenosi do modula za šumske proizvode i modula za zemljište. Seča za jednu godinu u okviru jedne grupe se definiše kao posečeni deo postojeće biomase (fHit), a ukupnu seču možemo definisati preko sledećeg matematičkog izraza (Schelhaas et al., 2004), (18) Hit = ∑ ( Bijt · fHit ) (Mg C/ha) Sprovođenje seče u šumskim ekosistemima može dovesti do povećanja smrtnosti neposočenih stabala usled prouzrokovanja različitih oštećenja. Stepen i uticaj ovakih oštećenja pre svega zavisi od vrsta koje sačinjavaju šumski eskositem, kao i korišćene mehanizacije i metoda po kom se vrši sam postupak seče. Na smrtnost usled oštećenja koja nastaju ovim putem direkno utiče i intenizizet seče, koji se može izraziti preko broja posečenih stabala, površine, zapremine ili biomase. Seča može izazvati smrtnost i nekoliko godina nakon njenog sprovođenja. Međutim, najčešći slučaj je da je smrtnost viša na početku, nakon sprovođenja seče, i da se posle postepeno smanjuje, a nakon 10 do 20, u zavisnosti od tipa šume, vrsta, načina seče i korišćene opreme i mehanizacije, ovakvi efekti prestaju da se ispoljavaju (Pinard, 1997). Modelovanje ovog efekta u CO2FIX programu se zasniva na korišćenju koeficijenta smrtnosti usled ostećenja prilikom seče (Klit) koji predstavlja linearnu funkciju vremena (godine posle seče p) i tri parametra: 1) početna smrtnost (Moi), 2) trajanja oštećenja (π) i 3) intenzitet seče (Ioi). Smrtnost usled oštećenja prilikom seče (Mlit) za određenu grupu dobijamo kada pomenuti koeficijent pomonožimo sa nadzemnom biomasom za tu grupu (Bit), matematički, (19) Mlit = Bit · Klit (Mg C/ha) gde je (20) Klit = f ( Ioi, Moi, π, p ) (Mg C/ha) Modul za zemljište - U okviru programa CO2FIX modul za zemljište se zasniva na Yasso modelu uz pomoć koga se vrši modelovanje ciklusa ugljenika u zemljištu (Liski et al., 2005). Ovaj model ima ulogu da opiše proces dekompozicije i dinamiku ugljenika u zemljištu kod dobro dreniranih tipova zemljišta, gde nema usporenog procesa dekompozicije usled slabog oticanja vode. Trenutna verzija Yasso modela je podešena tako da prikazuje ukupnu količiunu ugljenika u zemljištu bez razlike među slojevima zemljišta. Kada je u pitanju primenljivost modela on se može uspešno koristiti i za listopadne i za četinarske šume. Pored toga može se primenjivati u različitim klimatskim uslovima, a do sada je već testiran za ispitivanje efekata klime na stepen dekompozicije nekoliko tipova stelje u okviru širokog spektra ekosistema koji su varirali od artičke tundre do tropskih kišnih šuma. Modul za zemljište se sastoji iz tri podmodula za šumsku stelju i pet podmodula za dekompoziciju, slika 2.

357 

Slika 2. Podmoduli u okviru modula za zemljište

Stelja nastaje u modulu za biomasu usled razgradnje biomase i prirodne i antropogneo izazvane smrtnosti. U okviru modula za zemljište stelja je podeljena na nedrvnu stelju (lišće i korenove dlake), sitniju drvnu stelju (granje i krupnije korenje) i krupniju drvnu stelju (stabla i panjevi), a svaka od njih čini jedan podmodul. Svaki od podmodula za stelju ima stopu frakcionisanja koja određuje koji deo sadržaja datog pod modula će preći u podmodule za dekompoziciju u okvirju jednog vremenskog koraka. Kod podmodula za nedrvnu stelju stopa frakcionisanja iznosi 1 što znači da će ceo sadržaj podmodula biti prenet dalje u okviru jednog vremenskog koraka, dok je kod oba podmodula za drvnu stelju ona manja od 1. Dekompozicija stelje se nakon podmodula za šumsku stelju dalje, na osnovu hemijskog sastava, raspoređuje prvo između tri podmodula za dekompoziciju, u koje spadaju rastvorljiva jedinjenja, celulozna i ligninska jedinjenja. Svaki od ova tri podmodula ima ima specifičnu stopu dekompozicije koja određuje u kojoj meri će se sadržaj ovih podmodula razgrađivati u toku jednog vremenskog koraka. Deo se trajno gubi iz sistema, uglavnom u obliku CO2, a ostatak se prenosi u druga dva podmodula za dekompoziciju, humus 1 i humus 2, kod kojih se sporije razlažu otpornija jedinjenja. Na stope dekompozicije presudan uticaj imaju temperatura i dostupnost vode. Umanjujući uticaj letnjih suša na dekompoziciju uključen je u modul za zemljište kako bi bio obuhvaćen ovaj efekat koji je karakterističan za suva leta mediteranske klime. Modul za šumske proizvode - Modul za šumske proizvode prati tok ugljenika nakon seče. U toku iste godine kada se vrši seča nekoliko prelaznih procesa i alokacionih koraka se odvijaju pre nego što ugljenik konačno dospe u krajnje proizvode, otpad pilane ili bude prenesen u modul za bioenergiju, slika 3. Kada proizvodi okončaju svoj životni vek mogu biti reciklirani, odloženi na deponije ili

358 

iskorišćeni kao biogoriva. Ugljenik se onda ili oslobađa u atmosferu usled dekompozicije na deponijama ili se prebacuje u modul za bioenergiju. Celokupan modul za šumske proizvode zasniva se na modelu koji su razvili Karjalainen et al. (1994) radi modelovanja bilansa ugljenika za potrebe Finskog šumarskog sektora. Posečena stabla i grane predstavljaju ulazne parametre za ovaj modul, i oni se razdvajaju na tehničko drvo, celulozno drvo i opciono drvne ostatke. U ovkiru modula jedini ugljenik koji se prati potiče iz posečene biomase, a bilo koje supstance sa ugljenikom koje se primenjuju tokom obrade drveta (na primer lepak) se zanemaruju. U okviru modula za šumske proizvode, prvi korak se sastoji od raspoređivanja tehničkog drveta na različite drvne sirovine u koje spadaju trupci, daske i ploče i drvena pulpa i papir, dok se celulozno drvo raspoređuje samo na daske i ploče i drvenu pulpu i papir. Svi nusproizvodi i ostaci se prebacuju u modul za bioenergiju. Krajnji proizvodi obrade drveta podeljeni su u tri kategorije: dugovečne, srednjevečne i kratkovečne proizvode. Svaka od drvnih sirovina se dalje raspoređuje između ove tri kategorije proizvoda, a svi ostaci se mogu ponovo koristiti za proizvodnju manje kvalitetnog proizvoda, odložiti na otpad pilane ili iskoristiti za dobijanje bioenergije. Za svaku kategoriju proizvoda, kao i za deponiju pilane i druge deponije, određena su vremena polu života koja određuju vreme koje će ugljenik biti vezan u proizvodima ili se zadržati na deponijama. Program CO2FIX koristi sledeću funkcije za odbacivanje i razgradnju (Schelhaas et al., 2004), (21) Pt + 1,k = Ptk · ( 1 – ln ( 2 ) / Lk ) gde su Ptk količina ugljenika u određenoj kategoriji proizvoda Lk vreme polu života za tu kategoriju Kada se ova funkcija primeni prosečne rezerve ugljenika u određenom krajnjem proizvodu iznosi 50% od početnog ugljenika nakon perioda koji je jednak vremenu polu života za taj proizvod. Nakon što se proizvodi odbace mogu biti reciklirani, odloženi na deponiju ili iskorišćeni kao biogorivo, u kom slučaju se vrši transfer u modul za bioenergiju. Kada je u pitanju reciklaža, proizvod može biti recikliran samo u kategoriju sa istim ili manjim životnim vekom. U slučaju odlaganja na deponiju ugljenik se usled procesa razgradnje ispušta direktno u atmosferu.

359 

Slika 3. Modul za šumske proizvode

Modul za bioenergiju - Bioenergija predstavlja energiju koja potiče iz biomase. Biomasa koja se koristi za dobijanje energije može poticati od energetskih useva, šuma, nusproizvoda poljoprivrede, šumarstva i obrade drveta, a može se sagorevanjem direktno koristiti za dobijanje toplotne energije ili može biti konvertovana u gas ili tečna goriva. Važno je naglasiti da dobijanje energije iz fosilnih goriva ima veoma različite posledice u pogledu emisije CO2 u odnosu na energiju dobijenu iz biomase. Sagorevanje fosilnih goriva oslobađa CO2 koji je bio nedostupan milionima godina. Sa druge strane, sagorevanjem biomase u atmosferu dospeva CO2 koji su biljke apsorbovale tokom svog rasta tako da praktično nema emisije novih količina CO2 u atmosferi, pod uslovom da se održava ciklus sađenja, rasta i seče. U slučaju da nema sadnje nakon seče ili dođe do trajnijeg gubitka šumskih površina, usled prirodnih nepogoda kao što su požari, insekti ili bolesti, može se smatrati da CO2 koji se oslobodi sagorevanjem biogoriva neće biti ponovo apsorbovan, pa i taj oblik emisije treba dodati u generalnu kalkulaciju emisije gasova staklene bašte. Korišćene održivo proizvedenog biogoriva umesto fosilnih goriva predstavlja jedan od načina za smanjivanje emisije gasova staklene bašte u atmosferu. Za razliku od vezivanje ugljenika unutar šumskih sistema, gde može doći do oslobađanja velikog dela vezanog ugljenika usled prirodnih nepogoda ili antropogenih aktiovnosti, zamena fosilnih goriva biogorivima daje nepovratne rezultate, čak i ako traje samo određeno vreme. U okviru programa CO2FIX postoje dva tipa goriva koja nastaju

360 

od biomase, jedan nastaje od industrijskih nusproizvoda, a drugi od ostataka koji se direktno iznose iz šume. Kalkulacija umanjenja emisije gasova staklene bašte - Smanjenje emisije ugljenika korišćenjem bioenergije moguće je postići na dva načina, zamenom fosilnih goriva biogorivima i upotrebom postojećih tehnologija koje koriste biogoriva. Određeno umanjenje emisije koje se može postići primenom bioenergije zavisi od:

• Količine biogoriva koja se proizvede na godišnjem nivou • Energetskog sadržaja biogoriva i fosilnih goriva • Efikasnosti tehnologija za biogoriva i fosilna goriva • Emisionih faktora trenutne i alternativne tehnologije/goriva

Iako proizvodnja energije iz biomase može biti neutralna po pitanju emisije CO2 pod uslovom da se vrši na održiv način, ipak dolazi do emisije drugih gasova staklene bašte kao što su N2O, CO, CH4, i druga ne-metanska organska jedinjenja. Adekvatna analiza umanjenja emisije mora uzeti u obizir i razliku u emisiji drugih gasova staklene bašte, osim CO2, između određene tehnologije koja koristi biogoriva i konvencionalne sa fosilnim gorivom. U tom cilju uz pomoć sledeće jednačine, za svaki gas staklene bašte procenjuje se razlika u emisijama prilikom primene konvencionalnih tehnologija i tehnologija na biogoriva za proizvodnju iste količine energije (Schelhaas et al., 2004), (22) GHGmitj = Esj - Eaj (Mg gasa godišnje) gde su GHGmitj efekat ublaženja emisije za određeni gas staklene bašte

Esj emisija određenog gasa staklene bašte pri upotrebi konvenvionalne tehnologije/goriva

Eaj emisija određenog gasa staklene bašte pri upotrebi alternativne tehnologije/goriva

Emisije kod primene alternativnih tehnologija sa biogorivima se mogu izračunati prema sledećoj jednačini, (23) Eaj = FI - Єaj (Mg gasa godišnje) gde su FI ukupno iskorišćeno gorivo (Mg suve materije godišnje)

Єaj faktor emisije za primenu alternativne tehnologije za određeni gas staklene bašte (Mg gasa / Mg biogoriva)

Emisije kod tehnologija sa fosilnim gorivima se računaju prema sledećoj jednačini, (24) Esj = FI · ( ECa / ECs ) · ( ηa /ηs ) · Єsj (Mg gasa godišnje)

361 

gde su ECa energetski sadržaj biogoriva ECs energetski sadržaj goriva koje će biti zamenjeno biogorivom ηa energetska efikasnost tehnologije na biogorivo ηs energetska efikasnost konvencionalne tehnologoje koja će biti zamenjena

tehnologijom na biogorivo Єsj faktor emisije goriva koje će biti zamenjeno za određeni gas staklene bašte

Da bi se dobio sveobuhvatan efekat za sve gasove staklene bašte, emisije svakog pojedinačnog gasa treba izmeriti prema njihvom potencijalu za globalno zagrevanje. Prema tome, ukupno umanjenje emisije gasova staklene bašte će biti će jednako sumi obračuna za svaki gas staklene bašte do čije emisije dolazi primenom odtređene tehnologije sa bioenergijom, (25) TOTGHGmit = ∑ (GHGmitj · GWPj ) (Mg C ekvivalenta) gde su GHGmitj umanjenje emisije određenog gasa staklene j

GWPj potencijal za globalno zagrevanje određenog gasa staklene bašte j Modul za kalkulaciju ugljenika - U proteklom periodu razvijeno je više raličitih metoda kalkulacije kredida za ugljenik. Konačna metodologija za obračun kredita za ugljenik kod CDM projekata pošumljavanja ili obnove šuma (A/R CDM) je uspostavljena na CoP9 sastanku u Decembru 2003. godine, a pored toga određene su i prihvatljive rezerve ugljenika. Po dogovorenoj metodologiji postoje dve vrste kredita, privremeni (tCER – Temporary Certified Emission Reduction) i dugoročni (lCER – Longterm Certified Emission Reduction) (CoP 9, FCCC, Decision, 19/CP.9, 2003). Verifikovana smanjenja emisije (CER – Certified Emissions Reduction) predstavljaju kredite za ugljenik dobijene usled realizacije CDM projekata kojima se može trgovati. Jedan CER jednak je 1 toni ekvivalenta CO2. Zemlje koje pripadaju Aneksu 1 po Kjoto protokolu koriste CER-ove za dostizanje zadatih emisija. Razlika između privremenih i dugoročnih CER-ova je u vremenskom trajanju, privremeni ističu na kraju prvog sledećeg perioda obaveza u odnosu na onaj u kome su izdati, dok dugoročni ističu na kraju kreditnog perioda CDM projekta za koji su izdati. Za sve druge projekte koji ne spadaju u projekte CDM pošumljavanja i obnove šuma još uvek nije moguće dobiti kredite za ugljenik u obliku verifikovanih smanjenja emisije. Za takve projekte se za kalkulaciju smanjenja emisije obično koristi metod promene rezervi, međutim za razliku od CER-a kod ovog metoda ne postoje zvanična pravila po kojima se vrši kalkulacija. Program CO2FIX može da vrši obračun i sa metodom promene rezervi, i sa privremenim i dugoročnim kreditima za ugljenik. S obzirom da krediti za ugljenik moraju biti kompatibilni sa izbegnutim emisijama oni se izražavaju u ekvivalentima CO2 (CO2e). Iz ovog razloga se sve rezerve ugljenika koje ulaze u obračun konvertuju u CO2e množenjem sa 44/12 (molekulske mase CO2 i C).

362 

Metod promene rezervi predstavlja jednostavan način za kalkulaciju količine koji se vezuje. Najjednostavniji način da se to postigne je izračunavanjem razlike između količine ugljenika koji je već uskladišten u godini t (Ct) i količine u godini t – 1 (Ct-1) (Bird et al., 2010), (26) Cseq, t = Ct - Ct-1 gde je Cseq, t količina vezanog ugljenika u godini t. Prilikom realizacije projekata krediti bivaju izdani u okviru određenog kreditnog projekta, a iznos kredita koji može biti ostvaren (Cseq, tc) postaje razlika između početne godine tog perioda (ili osnovne godine, Ctb) i poslednje godine tog perioda (kreditna godina, Ctc), (27) Cseq, tc = Ctc - Ctb Privremeni krediti za ugljenik u obliku tCER kod A/R CDM projekata predstavljaju verifikovana smanjenja emisije koja važe do kraja obavezujućeg perioda koji dolazi posle obavezujućeg perioda u kome su izdati. Količina ovakvih kredita koja može biti dobijena tokom procesa verifikacije (tCERt) je jednaka količini vezanog ugljenika u tom momentu, uzimalući u obzir i osnovni scenario (stanje rezervi ugljenika u slučaju da nema realizacije A/R CDM projekta) (UNFCCC, A/R Methodlolgical tool), (28) tCERt = nPGt = ( MnCt - BnCt ) · 44 / 12 gde je nPGt neto vezana količina ugljenika u CO2e MnCt neto količina CO2 vezana u ponorima usled relaizacije projekta BnCt neto količina CO2 vezana u ponorima pri osnovnom scenariju Dugoročni krediti za ugljenik ili lCER kod A/R CDM projekata predstavljaju verifikovana smanjenja emisije koja ističu na kraju kreditnog perioda projekta za koji su izdati. S obzirom da ovi krediti traju duže postoji rizik od oslobađanja vezanog ugljenika, a u koliko se to desi lCER može biti obrnut ili vlasnik projekta može odlučiti da ne proda te kredite. lCER se računa prema sledećoj formuli (Schelhaas et al., 2004), t-5

(29) lCERt = tCERt - ∑ - lCERi

i=c0

Finansijski modul - Finansijski troškovi i dobiti se u CO2FIX programu procenjuju u okviru jednostavnog modula, gde sve ulazne parametre unosi korisnik programa. CO2FIX vrši kalkulacije troškova sa olakšicama, prihoda, kao i čiste sadašnje vrednosti (Net Present Value – NPV, sadašnja vrednost svih budućih novčanih dobitaka umanjena za sadašnju vrednost svih budućih izdataka) po kreditu za ugljenik. Obračun neto bilansa troškova i prihoda za jednu godinu predstavlja sumu svih troškova i prihoda koji su ostvareni u toj godini. Bilans sa ostvarenim olakšicama za određenu godinu (CBt, discounted) računa se množenjem običnog bilansa za tu godinu (CBt) za tu godinu sa faktorom za finansijske olakšice (DF, t),

363 

(30) CBt, discounted = CBt · DF, t pri čemu se DF, t se računa preko, (31) DF, t = 1 / 1 + r F, 1 · 1 / 1 + r F, 2 · … · 1 / 1 + r F, t = DF, t-1 / 1 + r F, t a r F, t je stopa za finansijske olakšice za određenu godinu t. Ova stopa obično nije konstantna već se može menjati u toku nekoliko godina. Čista sadašnja vrednost za posmatranu šumu u određenoj godini t se dobija sumiranjem ukupnih ostvarenih olakšica i dobiti od početka projekta ili ispitivanja, pa sve do te godine, (31) NPVt = ∑ CBt, discounted 3.3.2. Mogućnosti primene programa CO2FIX pri realizaciji CDM projekata u

Srbiji Mogućnosti za sprovođenje CDM projekata u sektoru šumarstva prevashodno su uslovljene identifikacijom potencijalnih projektnih aktivnosti. Za identifikaciju potencijalnih CDM projektnih aktivnosti u sektoru šumarstva neophodno je raspolagati relevantnim podacima i informacijama, kao i znanjem o mogućnostima i pogodnostima koje iz njih proističu. Jedan od problema sa kojim se današnji donosioci odluka u Republici Srbiji susreću je upravo nedostatak potrebnih podataka, kao i zastarelost trenutno dostupnih. Uvođenjem ekoloških modela u sektor šumarstva ne bi dovelo samo do olakšane realizacije CDM projekata, već bi omogućilo pružanje trenutno nepostojećih informacija i podataka o stanju šumskih ekosistema u Srbiji. Cilj ovog primera je da pokaže koliko se kredita za ugljenik može ostvariti hipotetičkom primenom CDM projekta koji se odnosi na pošumljavanje ili obnovu šuma. Jedna od glavnih prednosti CO2FIX programa predstavlja mogućnost kalkulacije kredita za ugljenik, što omogućava detaljno planiranje i korigovanje projekta još u fazi planiranja što kasnije olakšava proces implementacije. Za izradu ovog primera kao referentne lokacije uzete su površine šumskog zemljiša u sklopu gazdinske jedinice „Brusničke šume“. Ova lokacija je izabrane kao referentne zbog sličnosti sa lokacijama na kojima se sprovode verifikovani A/R small-scale (projekti pošumljavanja malog obima) CDM projekti. Aktuelna osnova gazdovanja za ovu gazdinsku jedinicu izrađena je za period od 2011-2020. godine i iz nje potiču podaci vezani za klimatske uslove kao i površine šumskog zemljišta koji su bili potrebni za dobijanje modela u programu CO2FIX. Gazdinska jedinica "Brusničke Šume" nosi naziv po selu Brusnik oko koga se nalazi veći deo gazdinske jedinice. Ova gazdinska jedinica se nadovezuje na GJ “Kolješnica” i GJ “Biser Voda” u slivu

364 

reke Studenice. Gazdinska jedinica se nalazi između 17° 58' i 18° 05' istočne geografske dužine i između 43° 06' i 43° 26' severne geografske širine. Prema Administrativnoj podeli nalazi se na teritoriji političke opštine Ivanjica, u ataru katastarskih opština: Koritnik, Brusnik, Čečina, Vionica, Gradac i Dajići. Površina gazdinske jedinice iznosi 2549,17 ha, šume i šumsko zemljište zauzimaju 2464,77 ha (96,7%), ostalo zemljište zauzima 84,40 ha (3,3%) površine gazdinske jedinice. Ukupno obraslo zemljište zauzima 2390,91 ha (93,8%) površine, od toga šume zauzimaju 2342,38 ha (91,9%), a šumske kulture 48,53 ha (1,9%). Na šumsko zemljište otpada 73,86 ha (2,9%), na neplodno 36,29 ha (1,4%), a na zemljište za ostale svrhe 48,11 ha (1,9%) od ukupne površine. Ukupno gledajući zdravstveno stanje sastojina je zadovoljavajuće, pojedinačna stabla koja su bolesna, natrula, oštećena itd., treba ukloniti u toku redovnog gazdovanja tj. prilikom odabiranja stabala za seču treba prvo ovakva stabla doznačiti. Od vrsta drveća u gazdinskoj jedinici najzastupljenija vrsta je smrča, koja učestvuje sa 65,5% (400103.9 m3) u zapremini gazdinske jedinice, u tekućem zapreminskom prirastu gazdinske jedinice učestvuje sa 65,8% (12727.7 m3), tako da će se za ovu gazdinsku jedinicu model raditi upravo za ovu vrstu. Kao i u slučaju crnog bora, podaci o biomasi za smrču obuhvataju godišnji prirast na osnovu tablica prirasta, gustinu drveta, koeficijente alokacije i stope obrta za lišće, grane i korenje, kao i početni sadržaj ugljenika i sadržaj ugljenika u suvoj materiji posebno za stabla, lišće, grane i korenje. Tablice prirasta su zbog nedostatka merenja i novijih podataka za posmatrani lokalitet, uzete iz literature (Simeunović, 1957.). Podaci su prikazani u tabelama 1. i 2.

Tabela 1. Ulazni podaci u modul za biomasu- smrča

Parametar Stablo Lišće Granje Korenje Sadržaj ugljenika u suvoj materiji

(MgC/MgDM) 0.50 0.50 0.50 0.50

Gustina drveta (MgDM/m3) 0.44 / / /

Početni sadržaj ugljenika (Mg/ha) 0 0 0 0 Stopa obrta u toku godine / 0,16 0,027 0,027

Tabela 2. Tablice prirasta za smrču sa srednjim proredom

Starost u godinama Prirast (m3) Starost u godinama Prirast (m3) 0 1,2 70 8,3 20 4,2 80 7,9 30 6,5 90 7,3 40 8,2 100 6,8 50 8,8 110 6,2 60 8,7 120 4,6

365 

Za merenja sadržaja ugljenika u zemljištu na lokaciji iskorišćena je opcija u programu CO2FIX za izračunavanje na osnovu klimatskih parametara i prisutne nadzemne biomase. Kao i u slučaju crnog bora, kod smrče, a kasnije i kod bukve, je u pitanju period od aprila do septembra. U tabeli 3. dati su relevantni klimatski podaci za 2011. godinu (RHMZ, 2011).

Tabela 3. Klimatski podaci na lokaciji GJ „Brusničke šume“

I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII Srednja

temperatura (°C)

-4.1 -0.5 1.4 3.8 6.6 14.4 14.2 14.4 7.3 7.3 -3.1 -3.1

Prosečne padavine

(mm) 78 60 69 74 152 122 122 103 80 49 102 81

Ophodnja i podmladno razdoblje takođe su podaci koji su programu neophodni za vršenje proračuna. U posmatranom slučaju za šume smrče određena je ophodnja od 120 godina i podmladno razdoblje od 20 godina. Za period simulacije je uzet period od 240 godina. Za potrebe rada formirana su dva scenarija: 1) livada i 2) šuma. Scenario livada ima za cilj da prikaže situaciju sa rezervama ugljenika u slučaju da nema realizacije CDM projekta pošumljavanja ili obnove šuma, odnosno da nema sadnje šume i da se na lokaciji nalazi samo livada. Ovaj scenario, koji se po CDM metodologiji naziva osnovni scenario (baseline), se onda poredi sa scenarijom šuma kako bi se videla razlika u količini vezanog ugljenika. Ova razlika predstavlja smanjenje emisije i na osnovu nje se dodeljuju krediti za ugljenik. Iako program CO2FIX služi za modelovanje šumskih ekosistema moguće je izvršiti korekcije i podešavanja kako bi se modelovali usevi ili livade, pri čemu treba imati na umu da ovo nije osnovna namena programa. Modelovanje travnatih vrsta se zasniva na principu da se one mogu posmatrati kao „drvo“ sa veoma malom zapreminom stabla, bez grana i sa izraženim lišćem i korenjem. Stablo se nikako ne može isključiti iz modelovanja, jer je program napravljen tako da se na osnovu prirasta biomase stabla vrši alokacija biomase za lišće, grane i korenje. Da bi se uticaj biomase stabla što više smanjio stavlja se što manji prirast, na primer 0,01 m3/ha godišnje. Sa druge strane, da bi se što preciznije modelovala svojstva travnatih vrsta, relativni prirast lišća i korenja stavlja se na 500 odnosno 400. Pored toga, mortalitet u toku jedne godine se podešava na 90%, a stope obrta lišća i korenja 80% i 90% godišnje. Sva ova podešavanja imaju za cilj da spreče povećavanje sadržaja biomase u stablu i što bolje reprezentuju biljke čiji životni ciklus traje jedan vegetacioni period. Sva ova podešavanja korišćena su za scenario livada u okviru rada. S obzirom da nema dovoljno dostupnih podataka o karakteristikama i životnom ciklusu šumskih proizvoda modul za šumske proizvode i modul za biogriva su iskuljučeni u svim slučajevima.

366 

Za scenario šuma korišćeni su gore navedeni podaci, tako da se može videti koliko se kredita za ugljenik može ostvariti pri aktuelnom načinu gazdovanja. Opšta podešavanja obuhvataju period simulacije od 240 godina, obračun biomase kao funkciju starosti. Za svaki scenario formirana je po jedna grupa. Scenario livada sadrži grupu trava sa relevantnim podešavanjima, dok je u scenariju šuma ista grupa bor. Podešavanja modula za kalkulaciju ugljenika, obuhvataju podešavanje početka kreditnog perioda, dužinu trajanja kreditnog perioda i godinu prve verifikacije. Početak kreditnog perioda može imati značajan uticaj na količinu kredita za ugljenik, posebno ako se radi o tCER kreditima. Ukoliko kreditni period počinje kad i realizacija projekta prvi kontigenti tCER kredita biće manji od kasnijih, jer je na početku sadržaj biomase u mladim stablima manji, pa samim tim ima i manje vezanog ugljenika. Jasno je da stavljanje početka kreditnog perioda kasnije može doneti veće ukupne prihode jer će se tako sakupiti više tCER kredita, međutim, ukoliko kreditni period počinje približno isto kada i implementacija projekta, moguć je raniji priliv prihoda, koji se onda može koristiti i za pokrivanje troškova samog projekta. Kao početak kreditnog perioda stavljena je 25 godina od početka implementacije projekta, a dužina trajanja kreditnog perioda je 60 godina, što je maksimum za CDM projekte pošumljavanja i obnove šuma, a godina prve verifikacije je takođe 25 godina. Kod lCER kredita nema varijacija u količini u zavisnosti od vremena početka kreditnog perioda, s obzirom da se oni izdaju na osnovu količine ugljenika koja je vezana od trenutka prethodne verifikacije i važe do kraja kreditnog perioda (osim u slučaju da nisu poništeni). Analiza tablica rezultata pokazuje da je ukupna količina vezanog ugljenika iznosi u proseku 143,45 MgC/ha po godini, od čega na šumsku biomasu odlazi u proseku 102,97 MgC/ha po godini, a na zemljište 40,48 MgC/ha. Količina ugljenika vezanog iz atmosfere iznosi u proseku 103,44 MgC/ha. Model takođe pokazuje da bi rezerve ugljenika, u slučaju da nema realizacije projekta, tj. baseline scenario, iznosile u proseku 55,09 MgC/ha po godini. Iznosi vezanog ugljenika za celu površinu prikazani su u tabeli 4.

Tabela 4. Prikaz ukupnog vezanog ugljenika na teritoriji GJ „Brusničke šume“

Baseline scenario (MgC/ha)

Ukupan vezani ugljenik (MgC/ha)

Ugljenik vezan u biomasi (MgC/ha)

Ugljenik vezan u zemljištu (MgC/ha)

Vezani ugljenik iz atmosfere (MgC/ha)

55,09 143,45 102,97 40,48 103,44 Površina pogodna za pošumljavanje (ha)

73,86 73,86 73,86 73,86 73,86

UKUPNO (MgC/ha) 4068,94 10595,21 7605,36 2989,85 7640,08

367 

Na osnovu vezanih količina ugljenika u okviru scenarija šuma, modul za kalkulaciju ugljenika obračunao je količine tCER i lCER kredita koje se mogu obezbediti u okviru ovog slučaja. Ukupni iznos tCER kredita za kreditni period od 60 godina je 4041,04 po hektaru. Količina lCER kredita iznosi 511,16 po hektaru. Zaključak Modeli različitih vrsta su već dugo vremena veoma korisni za gazdovanje šumama. Najviše osnovnih modela obezbeđuje procenu koliko je stabala na raspolaganju i koliko ona mogu da vrede na tržištu, tako da se može da odrediti ekonomska opravdanost sečenja šume. Soficistiranije tehnike modelovanja omogućavaju bolju procenu stabala, uključujući druge karakteristike šume, kao i projektovanje razvoja šumskog ekosistema u budućnosti. Modeli prirasta koriste ekološke i fiziološke principe za projekciju prirasta. Teorijski, mehanistički bazirani modeli, imaju tendenciju da su bolji za opštu sliku šumskih karakteristika u projekciji daleke budućnosti, ali mogu biti manje pouzdan za kratkoročne prognoze. Ovi modeli zahtevaju više podataka nego što su rukovodioci u mogućnosti da im pruže i zato su obično ograničeni na korišćenje u naučnim istraživanjima, a manje u upravljačkim odlukama. Ipak, ovakvi modeli su još uvek veoma korisni na duži rok jer pomažu povećanju razumevanja sistema i direktnih budućih istraživanja. Uz sve veću i jaču kompjutersku snagu tehnike modelovanja su se proširile uključujući i prostorno eksplicitne modele promene karaktersitika prostora. Ovi modeli pomažu da u kontekstu u kome se nalaze, daju upravljačima mogućnost za bolje razumevanje datih okolnosti za sprovođenje akcija u drugim oblastima. Pozitivni efekti su vidljivi u lovstvu, u protivpožarnom upravljanju, upravljanju vodama, korišćenju šumskog zemljišta i u rekreativnim mogućnostima. Druga poboljšanja, u razvoju kompjuterske snage i saradnji između šumarstva i pejzažne arhitekture, dovela su u velikoj meri do poboljšanja prikaza potencijalnih uslova za alternativno upravljanje pre njihove implementacije. Ovakve mogućnosti poboljšavaju kvalitet planiranja i donošenja odluka dozvoljavajući svim zainteresovanim stranama, da na osnovu ponuđenog, izaberu jednu opciju u odnosu na druge. Jedan od najvećih izazova današnjice je razvoj i testiranje novih teorija i alata koji opisuju mnogostruke posledice upravljačkih odluka i koji praktično obezbeđuju razumljive procese odlučivanja. Procesi razvoja, procene i prilagođavanja novih odluka i njihove podrške sofverskim alatima od kritičnog su značaja u budućim poduhvatima. Kroz primer sa modelom CO2FIX možemo videti da modelovanje šumskih ekosistema prevazilazi samo modelovanje ciklusa ugljenika i može imati širi značaj. To se posebno ogleda u primeni kod gazdovanja šumama i za realizaciju projekata pošumljavanja i obnove šuma. U ovim oblastima velika fleksibilnost ovog programa dolazi do punog izražaja. Kod gazdovanja šumama mogu se predviđati uticaji različitog načina gazdovanja u okviru određene gazdinske jedinice radi pronlaženja optimalnog rešenja. Isprobavanje novih načina gazdovanja može se prvo obaviti modelovanjem u programu, a tek

368 

nakon toga se može ići na konkretnu primenu ako su rezultati zadovoljavajući. Sve oblasti za koje se može koristiti program CO2FIX pokazuju njegovu veliku upotrebnu vrednost što doprinosi značaju koji ovaj rad može imati u praktičnoj primeni.

Literatura Aber, J. D., Melillo, J. M. (1982): FORTNITE: Computer model of organic matter and nitrogen dynamics in forest

ecosystems. University of Wisconsin Research Bulletin R3130. Assmann, E. (1970): The Principles of Forest Yield Study. Pergamon Press, Oxford. Baker, L. (1998): Model-Based Performance Assessment. CRESST, University of California, Los Angeles. Ball, J.T., Woodrow, I.E., Berry, J.A. (1987): A model predicting stomatal conductance and its contribution to the

control of photosynthesis under different environmental conditions, In: Biggins, I. (Ed.), Progress in Photosynthesis Research, Vol. IV. Proceedings of the International Congress on Photosynthesis. Martinus Nihjoff, Dordrecht, 221-224.

Bird, D.N., Pena, N., Schwaiger, H., Zanchi, G. (2010): Review of existing methods for carbon accounting. Occasional paper 54. CIFOR, Bogor, Indonesia.

Bormann, B.T., Brooks, M.H., Ford, E.D., Kiester, A.R., Oliver, C.D. Weigand, J.F. (1993): A Framework for Sustainable Ecosystem Management. USDA Forest Service Gen. Tech. Rep. PNW-331, Portland, OR.

Botkin, D. B., Janak, J. F., Wallis, J. R. (1972a): Rationale, Limitations and Assumptions of a Northeastern Forest Growth Simulator. IBM J. Res. Develop. 16, 101–116.

Botkin, D.B., Janak, J.F., Wallis, J.R. (1972b): Some ecological consequences of a computer model of forest growth. Journal of Ecology 60, 849–872

Brown, P.M., Shepperd, W.D., Mata, S.A., McClain, D.L. (1998): Longevity of windthrown logs in a subalpine forest of central Colorado. Canadian Journal of Research 28, 1–5.

Clutter, J.L., Fortson, J.C., Pienaar, L.V., Brister, G.H., Bailey, R.L. (1983) Timber Management: A Quantitative Approach, John Wiley & Sons, Chichester.

Conference of the Parties, 2003, Decisión 19/CP.9 ‘Modalities and procedures for afforestation and reforestation project activities under the clean development mechanism in the first commitment period of the Kyoto Protocol’. (http://unfccc.int/ FCCC/CP/2003/6/Add.2)

Conference of the Parties, 2001,Marrakesh Accords, Modalities and procedures for a clean development mechanism, as defined in Article 12 of the Kyoto Protocol, (http://unfccc.int/resource/docs/cop7/13a02.pdf#page=2 FCCC/CP/2001/13/ Add.2; 17/CP.7)

Cropper, W. E., Gholz, H. L. (1991): In situ needle and fine root respiration in mature slash pine (Pinus elliottii) trees. Canadian Journal of Forest Research 21:1589-1595.

Čoporda Mastilovioć, T., Radojević, U., Vakanjac, B., Sorajić, S. (2011): Groundwater quality analysis of deep aquifer in Kikinda, Serbia. International Multidisciplinary Scientific GeoConference SGEM 2011. June 20-25, Albena, Bulgaria. Proceedings, 489-495.

Driver, B.L., Brown, P.J. (1978): The opportunity spectrum concept and behavioral information in outdoor recreation resource supply inventories: a rationale, in Integrated Inventories of Renewable Natural Resources, USDA Forest Service General Technical Report RM-55, Fort Collins, CO, 24–31.

Faber, B.G., Wallace, W., Croteau, K., Thomas, V., Small, L. (1997): Active response GIS: an architecture for interactive resource modeling, in Proceedings of GIS ’97 Annual Symposium, GIS World, Inc., Vancouver, 296–301.

Farquhar, G.D., von Caemmerer, S., Berry, J.A. (1980): A biochemical model of photosynthetic CO2 assimilation in leaves of C3 species. Planta 149, 78–90.

Fenska, R.R., Lauderburn, D.E. (1924): Cruise and yield study for management, Journal of Forestry 22 (1), 75–80 Friend, A.D., Stevens, A.K., Knox, R.G., Cannell, M.G.R. (1997): A process-based, terrestrial biosphere model of

ecosystem dynamics (Hybrid v3. 0). Ecological Modelling, 95(2), 249-287. Gimblett, H.R., Durnota, B., Itami, R.M. (1996): Spatially-Explicit Autonomous Agents for Modelling Recreation

Use in Wilderness: Complexity International, Vol. 3, http://www.csu.edu.au/ci/vol03/ci3.html

369 

Govindasamy, B., Duffy, PB., Coquard, J. (2003): High-resolution simulations of global climate, part 2: effects of increased greenhouse cases. Climate Dynamics 21 (5-6), 391-404.

Gholz, H.L., Crier, C.C., Campbell, A.G., Brown, A.T. (1979): Equations and their use for estimating biomass and leaf area of plants in the Pacific Northwest. Forest Res. Lab., Oregon State University, Corvallis. Res. Paper 41.

Gustafson, E.J. (1999): Harvest: a timber harvest allocation model for simulating management alternatives, in J.M. Klopatek and R.H. Gardner (eds) Landscape Ecological Analysis Issues and Applications. Springer-Verlag, New York, 109–124.

Hof, J., Bevers, M. (1998): Spatial Optimization for Managed Ecosystems. Columbia University Press, New York. Hof, J., Joyce, L. (1992): Spatial optimization for wildlife and timber in managed forest ecosystems. Forest

Science 38 (3), 489–508. Intergovernmental Panel on Climate Change, (2001): IPCC Third Assessment Report. Cambridge University

Press, New York Karjalainen, T., Kellomäki, S. Pussinen, A. (1994): Role of wood-based products in absorbing atmospheric

carbon. Silva Fennica 28(2):67-80 Liski, J., Palosuo, T., Peltoniemi, M., Sievänen, R. (2005): Carbon and decomposition model Yasso for forest

soils. Ecological Modelling, 189(1), 168-182. Marquis, D.A., Ernst, R.L. (1992): User’s Guide to SILVAH: Stand Analysis, Prescription, and Management

Simulator Program for Hardwood Stands of the Alleghenies. Gen. Tech. Rep. NE-162, US Department of Agriculture, Forest Service, Northeastern Forest Experiment Station, Radnor, PA.

Masera, O., Garza-Caligaris, J.F., Kanninen, M., Karjalainen, T., Liski, J., Nabuurs, G.J., Pussinen, A. & de Jong, B.J. (2003): Modelling carbon sequestration in afforestation, agroforestry and forest management projects: the CO2FIX V.2 approach. Ecological Modelling 164: 177-199

Melillo, J. M., Aber, J. D., Muratore, J. M. (1982): Nitrogen and lignin control of hardwood leaf litter decomposition dynamics. Ecology, 63: 621-626.

Milovanović, J., Radojević, U., Šijačić-Nikolić, M. (2012): Conservation of Serbian spruce genetic resources applying environmental modeling. International Conference Role of research in sustainable development of agriculture and rural areas. May 23-26, Podgorica, Montenegro. Book of Abstracts, 116.

Miner, L. (1988): A Guide to the TWIGS program for the North Central United States, Gen. Tech. Rep. NC-125, USDA Forest Service, North Central Forest Experiment Station, St Paul, MN.

Mladenoff, D.J., Host, G.E., Boeder, J., Crow, T.R. (1996): Landis: a spatial model of forest landscape disturbance, succession, and management, in M.F. Goodchild, L.T. Steyaert, B.O. Parks, C.A. Johnston, D.R. Maidment and M.P. Crane (eds) GIS and Environmental Modeling: Progress and Research Issues. Fort Collins, CO, 175–179.

Monserud, R.A., Sterba, H. (1996): A basal area increment model for individual trees growing in even- and uneven-aged forest stands in Austria. Forest Ecology and Management. 80, 57–80

McGaughey, R.J. (1997): Visualizing forest stand dynamics using the stand visualization system, in Proceedings of the 1997 ACSM/ASPRS Annual Convention and Exposition. April, 7–10, American Society for Photogrammetry and Remote Sensing, Seattle, WA, 4, 248–257.

Nabuurs, G.J., Mohren, G.M.J, (1993): Carbon fixation through forestation activities a study of the carbon sequestration potential of selected types. Commissioned by the foundation FACE. IBN Research Report 93/4. Institute for Forestry and Nature Research, Wageningen, The Netherlands.

Oliver, C.D., Twery, M.J. (1999): Decision support systems - models and analyses, in W.T. Sexton, A.J. Malk, R.C. Szaro and N.C. Johnson (eds) Ecological Stewardship: A Common Reference for Ecosystem Management, Oxford: Elsevier Science, Vol. III, 661–685.

Orland, B., Liu, X., Kim, Y., Zheng, W. (1999): Smart-Forest-II: Dynamic forest visualization, software release to US Forest Service, Imaging Systems Laboratory, University of Illinois, Urbana (http://www.imlab.psu.edu/smartforest/)

Ortigosa, G.R., de Leo, G.A., Gatto, M. (2000): VVF: integrating modelling and GIS in a software tool for habitat suitability assessment. Environmental Modelling & Software 15 (1), 1–12.

Pacala, S.W., Canham, C.D., Silander, J.A. (1993): Forest models defined by field measurements. I. The design of a northeastern forest simulator. Can. J. For. Res. 23: 1980–1988.

Pacala, S.W., Canham, C.D., Saponara, J., Silander, J.A., Kobe, R.K., Ribbens. E. (1996): Forest models defined by field measurements: II. Estimation, error analysis and dynamics. Ecological Monographs, 66:1-43.

370 

Peng, C. (2000): Growth and yield models for uneven-aged stands: past, present and future. Forest Ecology and Management. 132, 259–279.

Penning de Vries FWT, (1975): The cost of maintenance processes in plant cells. Annals of Botany 39: 77–92 Pinard, M. and Putz, F. (1997): Monitoring carbon sequestration benefits associated with a reduced impact

logging in Malaysia. Mitigat. Adapt. Strategies Global Change 2, 203–215. Pinchot, G. (1898): Report on Examination of the Forest Reserves - Senate Document no.189. Washington DC. Pretzsch, H. (2001): Modelling Forest Growth. Blackwell Verlag, Berlin. Radojević, U., Aranđelović, M., Poštić, A., Žarkov- Kovačević, M., (2010): Release of Carbon Stored in Woods of

Serbia due to Various Forms of Degradation. International conference „Degraded areas & ecoremediation“, 21 and 22. May, Belgrade, Conference proceedings, 205-216.

Radojević, U., Milovanović, J. (2014): Determining environmental impacts on forest soil biodiversity's ability to sequester and store carbon. The 1st annual meeting og the COST Action FP1305 Biolink „What we are linking?“, November 4-6, Reading, United Kingdom. Book of Abstracts. pp. 37.

Radojević, U., Milovanović, J., Aranđelović, M., Dražić, G., Ninković, M. (2014): Possibilities of applying environmental modeling for calculating biomass production of agroenergy crops. III International symposium and XIX Scientific conference of Agronomists of Republic of Srpska. Trebinje, March 25-28. Book of Abstracts: 264-265.

Radojević, U., Milovanović, J., Šijačić-Nikolić, M., Zlatar, J. (2014): Possibilities for applying GIS and MSPA methods to improve integral management of protected natural areas and forest ecosystems. International Conference: Ecological improvement of devastated locations for sustainable development. September 29-30, Belgrade. Book of Abstracts: 52

Radojević, U., Milovanović, J., Šijačić-Nikolić, M. (2012): Application of carbon cycle modeling in sustainable management of forest ecosystems. International Scientific Conference Forests in Future: Sustainable use, Risks and Challenges. October 4-5, Belgrade. Proceedings, 957-964.

Rauscher, H.M. (1999): Ecosystem management decision support for federal forests of the United States: a review. Forest Ecology and Management 114, 173–197.

Reed, K.L. (1980): An ecological approach to modeling the growth of forest trees. Forest Science 26, 33–50 Reynolds, K., Bjork, J., Riemann Hershey, R., Schmoldt, D., Payne, J., King, S., DeCola, L., Twery, M.

Cunningham, P. (1999): Decision support for ecosystem management, in W.T. Sexton, A.J. Malk, R.C. Szaro and N.C. Johnson (eds) Ecological Stewardship: A Common Reference for Ecosystem Management. Oxford: Elsevier Science, Vol. III, 687–721.

Ribbens, E. (1996): Spatial modelling of forest regeneration: how can recruitment be calibrated?, in J.P. Skovsgaard and V.K. Johannsen (eds) IUFRO Conference on Forest Regeneration and Modelling. Danish Forest and Landscape Research Institute, Hoersholm, 112–120.

Ritchie, M.W. (1999): A Compendium of Forest Growth and Yield Simulators for the Pacific Coast States, Gen. Tech. Rep. PSW-GTR-174, Pacific Southwest Research Station, Forest Service, S Department of Agriculture, Albany, CA.

Republički hidrometeorološki zavod Srbije (2011): Meteorološki godišnjak za 2011. godinu. Ryan, M. G. (1991): A simple method for estimating gross carbon budgets for vegetation in forest ecosystems.

Tree Physiology 9: 255-266. Ryan, M.G., Hubbard, R.M., Pongracic, S., Raison, R.J., McMurtrie, R.E. (1996): Foliage, fine-root, woody tissue

and stand respiration in Pinus radiata in relation to nitrogen status. Tree Physiology 16:333—343. Simeunović. D. (1957): Priručnik za šumarske inzinjere. Naučna knjiga, Beograd. Solomon, D.S., Herman, D.A., Leak, W.B. (1995): FIBER 3.0: An Ecological Growth Model for Northeastern

Forest Types. USDA Forest Service Northeastern Forest Experiment Station, GTR-NE-204, Radnor, PA.

Spies, T.A., Franklin, J.F., Thomas, T.B. (1988): Coarse woody debris in Douglas-fir forests of western Oregon and Washington. Ecology 69, 1689–1702.

Shinozaki, K., Yoda, K., Hozumi, K., Kira, T. (1964): A quantitative analysis of plant form-the pipe model theory. I. Basic analyses. Jap. J. Ecol. 14,97-105

Schelhaas, M.J., van Esch, P.W., Groen, T.A., de Jong, B.H.J., Kanninen, M., Liski, J., Masera, O., Mohren, G.M.J., Nabuurs, G.J., Palosuo, T., Pedroni, L., Vallejo, A., Vilén, T. (2004): CO2FIX V 3.1 - description of a model for quantifying carbon sequestration in forest ecosystems and wood products. ALTERRA Report 1068. Wageningen, The Netherlands

371 

Šijačić-Nikolić, M., Milovanović, J., Nonić, M. (2014): Šumski genetički resursi u Srbiji – stanje i predlozi za unapređenje ove oblasti. Glasnik Šumarskog fakulteta. Specijalno izdanje „Šume Srbije i održivi razvoj“. str. 51-70.

Šijačić-Nikolić, M., Milovanović, J., Nonić, M. (2014): Conservation of Forest Genetic Resources. In: Ahuja, M.R. & Ramawat, K.G. (eds.): Biotechnology and Biodiversity. Springer. pp: 103-128.

Twery, M.J., Rauscher, H.M., Bennett, D., Thomasma, S., Stout, S., Palmer, J., Hoffman, R., DeCalesta, D.S., Gustafson, E., Cleveland, H., Grove, J.M., Nute, D., Kim, G., Kollasch, R.P. (2000): NED-1: integrated analyses for forest stewardship decisions. Computers and Electronics in Agriculture 27, 167–193.

UNFCCC, A/R Methodlolgical tool, Estimation of carbon stocks and change in carbon stocks of trees and shrubs in A/R CDM project activities, EB 60 Report, Annex 13

Urban, D.L., Shugart, H.H. (1992): Individual-based models of forest succession. 249-292 in D.C. Glenn-Lewin, R.K. Peet, and T.T. Veblen (eds.), Plant succession: theory and prediction. Chapman and Hall, London.

Yaussy, D.A., Sutherland, E.K., Hale, B.J. (1996): Rulebased individual-tree regeneration model for forest simulators, in J.P. Skovsgaard and V.K. Johannsen (eds) Modelling Regeneration Success and Early Growth of Forest Stands: Proceedings from the IUFRO Conference, Copenhagen, 10–13 June 1996, Danish Landscape Research Institute,Horsholm, 176–182.

Waring, R.H., Schroeder, P.E., Oren, R. (1982): Application of the pipe model theory to predict canopy leaf area. Canadian Journal of Forest Research 12:556-560.

Waring, R. H., Running, S. W. (2007): Forest Ecosystems – Analysis at Multiple Scales, 3rd Edition. Elsevier Academic Press, London, UK.

Weinstein, D.A., Yanai, R.D. (1994): Integrating the effects of simultaneous multiple stresses on plants using the simulation model TREGRO. J. Environ.Qual. 23:418-428.

Williams, S.B., Roschke, D.J., Holtfrerich, D.R. (1995): Designing configurable decision-support software: lessons learned. AI Applications 9 (3), 103–114

Valentine, H.T., Gregoire, T.G., Burkhart, H.E., Hollinger, D.Y. (1997): A stand-level model of carbon allocation and growth, calibrated for loblolly pine. Canadian journal of forest research, 27(6), 817-830.

372 

373 

06 Pogovor Dragan A. Marković

Knjiga koju imate u rukama pruža dosta korisnih znanja i može biti deo odgovora na mnoga važna pitanja, povezana sa napretkom današnjeg društva. Naravno, jedna knjiga nije dovoljna da nam ponudi odgovor koji rešava dileme o odnosu čoveka prema sopstvenom okruženju. Današnji svet je prepun protivrečnosti, pojedinačnih interesa država, nacija, ideologija i vere. Kako se može očekivati da skoro dve milijarde nepismenih ili onih 40% svetske populacije bez električne energije razmišlja o očuvanju životne sredine. Za dvadesetak godina na Zemlji će biti oko devet milijardi stanovnika, može li ova planeta da ih ishrani? Ima li neko odgovor na to pitanje? Elon Musk, čuveni inovator i biznismen, kaže da veštačka intelegencija predstavlja najveću pretnju po našu egzistenciju, jer će roboti preuzeti poslove koje sada obavljaju ljudi. Milioni će ostati bez posla. Sa njim je saglasan i Dušan Vujović, nekada ekonomista Svetske banke, koji u jednom članku u nedeljniku NIN (14.3.2013.) iznosi da su “u SAD već napravili robote, koji mogu da se koriste za mnoge poslove“.

374 

Ipak, pored mnogih ovakvih i sličnih suštinskih pitanja, sa neizvesnim odgovorom, nalaze se i ona povezana sa problemima u životnom okruženju. Svetski ekonomski forum (SEF) u švajcarskom zimovalištu Davosu okuplja vrh svetske ekonomske i političke elite. To je skup lidera država, vlasnika i direktora najvećih i najvrednijih svetskih kompanija kao i neizbežnih predstavnika MMF-a i Svetske banke. Idejni tvorac i osnivač ovog skupa Klaus Schwab upozorava, da je Svet pred „transformacionim promenama neizvesnih ishoda“. Po SEF-u, među prvih pet mogućih globalnih rizika „najširih posledica“ nalaze se: nedostatak pijaće vode i neuspeh u prilagođavanju klimatskim promenama. Oba problema su povezana još u Tehničkom izveštaju IPCC-a 2008. godine gde se ističe „Voda, njena dostupnost i kvalitet biće glavni pritisak i problem za društvo i životnu sredinu pod pritiskom klimatskih promena“. Ako se u to veruje, a sve govori u prilog tome, onda svaku mogućnost za smanjenje potrošnje vode treba uzeti u obzir, štedeti vodu i sprečiti njeno zagađivanje. Drugi navedeni, problem klimatskih promena, tesno je povezan sa enrgetskim resursima i napretkom u oblasti korišćenja obnovljivih izvora. Od nekoliko, već isprobanih obnovljivih izvora energije, čini se da najviše izgleda za brz razvoj ima solarna energija. Neki analitičari upućuju na mogućnost da cena solarne energije, usled napretka u tehnologiji solarnih ćelija, padne za oko 20% što bi ih učinilo konkurentnim, čak i uz trenutno veliko smanjene cena nafte. Ima dosta onih koji misle, da će upravo manje cene fosilnih goriva, umesto da destimulišu ispitivanja koja vode unapređivanju efikasnosti obnovljive energije, stimulisati vlade mnogih zemalja da tako oslobođena novčana sredstva usmere u razvoj obnovljivih energetskih izvora. Šta će biti izbor u velikoj meri zavisi od toga gde se može očekivati veći profit, jer će o tome odlučivati gospodari novca, a ne opšta dobrobit. Danas se bogatstvo neke države i kvalitet života njenih građana (što ne mora biti isto, jer zavisi od načina raspodele tog bogatstva), mere vrednošću BDP-a i njegovom stopom rasta. Ni u jednoj od tih kategorija ne uzima se u obzir stanje prirodnih resursa. To nije za čuđenje, jer u tim merilima, ni većina drugih vrednosti nema šta da traži. Tako, druge vrednosti - kulturne, moralne, ekološke - ne opstaju ako ne donose dobit. Posečena šuma može se u rastu BDP-a iskazati kao novostvorena vrednost. Kakvo je, nakon toga, stanje prirodnih resursa nije od značaja. Resursi su vrednost samo kada dođu na tržište. Međutim, ono što je bitno, prirodni resursi su ograničeni. Može li pri ograničenim resursima BDP stalno da raste? Za poslednjih 30 godina proteklog veka prirodno bogatstvo Planete smanjeno je skoro za trećinu, eksploatacijom od strane čoveka, a globalni BDP je rastao u bilionima (hiljadama milijardi) dolara. Samo u poslednjoj deceniji tog perioda svetski BDP je sa 21 biliona $ 1990. porastao na 30 biliona $ 1999. Za to vreme je posečeno šuma sa površine od oko 250.000 km2, što je približno površina nekadašnje velike Jugoslavije ili polovina Francuske1. Ove brojke kazuju i sledeće, da je već sada svetski BDP značajno premašio 40 biliona $, što znači da je više nego dupliran za samo dvadesetak godina, ali je zato planeta Zemlja, uz ostalo, izgubila površine pod šumom veće od pola miliona km2. Nema perioda, u istoriji ljudske civilizacije, ni sa približno ovakvim tempom rasta proizvodnje. U daljoj

375 

prošlosti su za to trebali milenijumi, a u novije doba za takav rast su bili potrebni vekovi. Kako onda, pri ovakvom stepenu ekonomskog rasta, a mogli bismo reći i devastaciji bogatstava prirode, možemo uopšte govoriti o ekološki svesnom potrošačkom društvu. Postoji ozbiljna kontradikcija i u ovom iskazu i u našoj realnosti. Ovakvim ponašanjem na kraju nam ostaje ono što je opisano kao grudva mrtve materije2. Po nekim pojavama koje se zapažaju, kako u svetu tako i kod nas, mogli bi reći da živimo u vreme brutalno pragmatičnog kapitalizma, koji eufemistički zovemo globalizacija. Promoteri takvog stanja nastupaju u ime sistema koji sebe smatra naboljim mogućim, skoro savršenim, u kome gotovo ništa ne treba menjati, a kao znak njihove dobre volje i brige za ostatak čovečanstva treba ga neizostavno uspostaviti i na ostalim delovima planete, makar ti delovi ne mislili na isti način. Možemo li svet koji nije u stanju da ishrani sve svoje žitelje zaista smatrati duhovno zrelim i gotovo savršenim, pita se i Terry Eagletonu svojoj čuvenoj knjizi.2 Rečeno bez uvijanja, globalizacija je, ustvari, nastojanje za stvaranjem globalnog tržišta, kojim bi se upravljalo iz jednog centra. Traži se pravo za kapital da primenjuje svoja pravila (moć) gde god i na koga god odabere, a sve u ime stvaranja idealnog svetskog poretka, jer sa neoliberalnim kapitalizmom došli smo, kako neki smatraju, do kraja istorije3. Osnovno, sveto pravilo, glasi - što više dobiti sa što manjim troškovima, pri čemu se veća dobit usmerava ka vlasnicima kapitala, a smanjenje troškova pada na primanja zaposlenih i socijalni napredak. Kako sa pravilima održivog razvoja, koja podrazumevajuodrživost u društvenom, ekonomskom i ekološkom značenju, uskladiti taj sistem koji zgrće i radi samog zgrtanja, a troši ogromne količine resursa uz proizvodnju beskrajnih količina otpada i gomile nepotrebnih stvari za nečiju jednodnevnu zabavu. Čini se kao neizbežno pitanje – nije li sadašnji način proizvodnje, nametnut politikom globalizacije, u suštinskoj suprotnosti sa prihvaćenim pravilima održivog razvoja? S druge strane, znajući da su ta pravila potekla od iste civilizacije koja promoviše globalizaciju, s pravom se može pitati koliko iskrenosti i vere ima u svemu tome? No kakva je realnost sveta gledajući malo dalje od te samodopadljive predstave najboljeg društvenog sistema i stalnog napretka. Pored očigledne koristi za mali deo svetske populacije šta je to globalizacija donela na globalnom planu?

- upotreba fosilnih goriva povećana je 5 puta u poslednjih 50 godina. Samo kod nafte to povećanje iznosi 8 puta. Danas se za 40 dana troši isto koliko je potrošeno za celu 1950. godinu,

- raspoloživog poljoprivrednog zemljišta za produkciju hrane, po stanovniku, je manje za polovinu nego što ga je bilo pre 50 godina (ograničavajući faktor za proizvodnju energetske biomase),

- skoro 40% svetske populacije nema električnu energiju u svojim domovima, - 47% svetske populacije živi sa manje od 2$ dnevno, - 1/3 dece ispod 5 godina pati od neuhranjenosti, - 12% dece u dobu od 10 – 14 godina koristi se kao bedno plaćena radna snaga,

376 

- učešće u svetskoj trgovinskoj razmeni za 50 najsiromašnijih zemalja opalo je sa 4% na 2% u poslednjoj dekadi 20. veka,

- dug zemalja u razvoju porastao je više od 6 puta od 1970. -2000. god. na ukupno 2,8 biliona $ (nastavlja da se dalje uvećava),

- ukupno bogatstvo 200 najbogatijih ljudi sveta čini preko 50% duga zemalja u razvoju i nastavlja dalje da raste.

- potrošnja vode po osobi na dan iznosi: u Njujorku 680 litara, Francuskoj 150 – 250 litara, Keniji 4 litra, s tim što se u Njujorku i Parizu 2% od te vode troši za piće a u Keniji 50%.

- 80% (oko 5 milijardi) populacije živi u zemljama u razvoju (Navedeni podaci su za 2000. godinu, preuzeti iz Ref.1).

Nešto od gornjih podataka je cena profita koji ostvaruje preostalih 10% svetske populacije (među njima najviše onih 200 najbogatijih). Često se zaboravlja da su pri stvaranju tog profita nužni i neki ekološki i etički principi, inače imali bismo druge podatke od prethodno navedenih. Ono što održava takav sistem je „ekonomija ciklične potrošnje“ koja je imanentna onome što nazivamo „potrošačko društvo“, jer bez takvog društva nema ni ovakve vrste kapitalizma. Njega održava stalno uvećavana i agresivnim marketingom nametnuta potrošnja. Neoliberalni kapitalizam uspeva samo u kontekstu temeljne zavisnosti od potrošačkog društva. U programu razvoja EU do 2030 navodi se da je uticaj na globalnoj sceni moguć samo ako Evropa bude beležila solidan rast do tog perioda.4 Naravno da se pri tome misli isključivo na ekonomski rast, odnosno razvoj. Ako se taj razvoj nastavi po trendu koji se da naslutiti iz gore iznetih podataka, onda će on dovesti do toga da bogati budu još bogatiji, siromašni još siromašniji i više zaduženi, a Zemlja će ostati bez polovine svojih resursa stvaranih kroz milijarde godina planetarne istorije. Nije li onda i sama reč razvoj (napredak) postala sopstvena negacija? Zašto tolika nebriga za stanje planete i njenih stanovnika?

1. Problemi u životnoj sredini i njenim resursima izgledaju još daleko, jer akutnih nestašica prirodnih sirovina još nema, bar ne u razvijenim zemljama.

2. Većina ljudi nema znaja i informacija za realnu procenu situacije, a oni koji to imaju i mogu nešto uraditi, uglavnom time manipulišu.

3. Mnogi zastupaju mišljenje da postoje aktuelniji i egzinstecijalniji problemi, a da za rešavanje pitanja životne sredine još uvek ima dovoljno vremena.

Kakvo je stanje po razmatranim pitanjima u našoj zemlji? Da li možemo biti zadovoljni onim što je urađeno, ima li primetnog pomaka napred u stanju životne sredine na ovim prostorima? Prve organizovane aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine pokrenute su početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Ministarstvo za nauku je počelo sa finansiranjem projekata iz te oblasti, u školske programe i na pojedine fakultete uvode se odgovarajući nastavni sadržaji. Sve ovo sa dosta

377 

ambicija, bez dovoljno priprema i potrebnog iskustva, ali važno je bilo početi. Na nekim fakultetima, pre svega onim prirodnih nauka, uvode se studijske grupe, smerovi. Stižu prvi diplomci, potom magistranti, doktoranti. Ministarstvo za životnu sredinu formira se negde oko devedesetih, da bi ovih godina utvrdili da nam više nije potrebno, valjda zato jer smo tu sve poslove završili. Uz sve početničke greške, nedostatke u opremi, odgovarajućoj literaturi, propisima, stvorena je kadrovska baza i upravna struktura kao preduslov za dalji rad. Osnivaju se udruženja građana, nevladine organizacije, lokalne akcione grupe čija je glavna delatnost rada briga o stanju životne sredine. Počelo se sa pisanjem knjiga o zaštiti životne sredine, sa izdavanjem domaćih naučnih i stručnih časopisa, čija je glavna oblast životna sredina i njena zaštita. Broj objavljenih naučnih radova u domaćim i prestižnim međunarodnim časopisima se umnožava. Na fakultetima, institutima i u privredi već je toliko istraživača koji se bave životnom sredinom da se ukazuje potreba za organizovanjem domaćih i međunarodnih skupova. Donose se prvi zakoni, pravilnici, formiraju se odgovarajuće službe. Danas već imamo treći ili četvrti zakon iz te oblasti (da li ovo govori o našem brzom razvoju ili o donošenju zakona na brzinu). Imamo već i Agenciju za životnu sredinu. Mnoge lokalne zajednice su pripremile ili pripremaju ekološke akcione planove, agende 21 ili već neke druge. Postoje i drugi planovi i programi, nek od njih nose naziv strategije ovog i onog. Imamo pet nacionalnih parkova, dok smo bili veća država imali smo ih i više. Ima još dosta toga da se nabraja ali i ovo je dosta, ako ne i suviše, da se zapitamo – da li se u našoj okolini od ulice, grada, opštine, regije do države sva ta aktivnost odslikava na terenu. Da li se takav, reklo bi se napredak, u sferi uspostavljanja obrazovno-naučne, upravno-administrativne i drugih struktura odražava na stvarno stanje životne sredine u nas? Na pitanje možemo li biti zadovoljni stanjem životne sredine u nas, jedini istinit odgovor je ne, ili možda toliko malo da je nedovoljno za primetniji pomak napred. Stvarno stanje je toliko očigledno da nije potrebno dokazivati tu tvrdnju. Reke i druge vode su nam zagađenje. Na prste jedne ruke mogu se pobrojati naselja koja imaju prečistače komunalnih otpadnih voda ili uređena odlagališta otpada. Privreda i naselja, po pravilu, ispuštaju svoje otpadne vode bez ikakvog prečišćavanja u reke i druge prijemnike, bez posledica po svoje troškove, ali sa velikom štetom po životnu sredinu (očigledan primer je deponija rudnika kod Krupnja). Da li neko primećuje da je Srbija čistija posle akcije „očistimo Srbiju“? Većina nacionalnih parkova i zaštićenih dobara su u lošijem ekološkom stanju nego što su bili kada su stavljani pod zaštitu. Ponegde su vazduh i vode manje zagađeni, ali ne zbog preduzetih zaštitarskih mera, već zato što je industrija stala. Veoma retki slučajevi su u kojima je počinilac zagađivanja pronađen i kažnjen, zato što je ekološka inspekcija preslaba, a država nevoljna da učini što treba. Obale reka su nam uzurpirane. U kakvom su nam stanju šume? Da li iko obraća pažnju na to kako izgleda zona vodosnabdevanja (sa većinom reni bunara) na levoj obali Save kod Beograda? Od novobeogradskih blokova do Ostružničkog mosta obala je okovana u kamen i beton, da bi male i velike brodice mogle da pristanu, a „vikendice“ se naslanjaju na konstrukcije reni bunara. U zakonu o vodama piše da su vode i vodno zemljište (obale) javno vodno dobro koje je neotuđivo5. Možemo se umoriti od daljeg nabrajanja, a nećemo završiti spisak našeg nemara i nečinjena.

378 

Zašto je to sve tako i nije više postignuto ako imamo kadrove, opremu, propise, a uglavnom znamo i šta treba raditi? Osnovali smo Agenciju, NVO-je, a svi tvrdimo da postoji i dobra volja. O tome da postoji i zakonska obaveza i da država mora da obezbedi primenu zakona, malo se govori. Treba dati odgovor na ovo pitanje. Ako to ne učinimo nastaviće se kao i do sada. Sa puno priče i jalovih akcija, bez pravog rezultata. Verovatno svako od nas može ponuditi neke odgovore, a naši su sledeći:

1. Imali smo i imamo neiskrenu državnu politiku u toj oblasti: nedoslednost u primeni propisa koje smo sami usvajali; ograničena sredstva, ali i njihovo neplansko korišćenje; nedovoljno relevantnih podataka, ali i ograničenu protočnost i selekciju onih koje imamo.

2. Neodgovarajuća raspoređenost kadrova. Daleko više u akademskim i istraživačkim ustanovama, manje u upravnim strukturama i privrednim subjektima. Često nedovoljno i neadekvatno obrazovanje onih koji su na radnim mestima gde je nužno više znanja o životnoj sredini.

3. Mnogo kampanja, promotersko-markentiških aktivnosti, skupova, jalovih projekata, a nedovoljno stalnog rada na informisanju građana o stvarnim ekološkim problemima u njihovoj sredini, značaju i načinu njihovog rešavanja. Sa ovim je povezan slab pritisak javnosti na izvršne organe vlasti po pitanjima od značaja za kvalitet životne sredine.

Možda je ovo poslednje razlog za ono prvo. Ako od nečega treba početi, hajde da razmislimo kako da pokrenemo građanje da glasnije i odlučnije zatraže da im se obezbedi ono što im pripada, pravo na zdravu i očuvanu životnu sredinu.

Literatura 1. Earth from above, Yann Arthus-Bertrand, text by Herve le Bras, Harry N. Abrams, Inc., Publishers,

2001. 2. Terry Eagletone, Razum, vjera i revolucija, Ljevak, Zagreb (2010). 3. Francis Fukuyama, The End of History and the Last Man (1992), Free Press ISBN 0029109752. 4. Project Europe 2030 – Challenges and Opportunities. A Report to the European Council by the

Reflection Group of the Future of EU, May 2010. 5. Zakon o vodama, Sl. glasnik RS, broj 30/10.

379 

380 

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 502/504(082)(0.034.2) 574(082)(0.034.2) PRIMENJENA ekologija [Elektronski izvor] : vodič / [urednici Jordan Aleksić, Slađana Đorđević ; fotografije Miloš Nikolić, Dušan Jovanović]. - Beograd : Fakultet za primenjenu ekologiju Futura : Green Limes, 2015 (Šabac : Plus Kopi). - 1 elektronski optički disk (CD-ROM) ; 12 cm Sistemski zahtevi: Nisu navedeni. - Nasl. sa naslovnog ekrana. - Tiraž 150. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija uz svaki rad. ISBN 978-86-86859-40-2 (Futura) 1. Алексић, Јордан, 1950- [уредник] a) Животна средина - Заштита - Зборници b) Екологија - Зборници COBISS.SR-ID 21359950