PRIČA O CARU ŠAHRIJARU I NJEGOVU BRATU

SLAVA neka je Alahu, gospodu svetova, pozdrav i blagoslov gospodaru poslanih, gospodaru i vladaru našemu Muhamedu, Alah ga blagoslovio i pozdravio blagoslovom i pozdravom večnim što traje do sudnjega dana.

A posle toga: doista su predanja o prvim pokolenjima postala pouka za potonja, ne bi li čovek video kako su se poučni događaji desili drugima, i poučio se, i ne bi li se, udubljujući se u predanja o iščezlim narodima i u ono što se zbilo s njima, i sam uzdržao od greha. Hvala neka je onome što je od predanja o starima načinio pouku za potonje narode!

U takva predanja spadaju i priče nazvane "Hiljadu i jedna noć" i uzvišene povesti i pouke koje one sadrže.

U narodnim predanjima priča se o onome što je bilo, prošlo i davno minulo (a Alah bolje zna nepoznato, i on je premudar i preslavan i darežljiviji od svih i preblagonaklon i milostiv), i da je u drevna vremena i minule vekove i stoleća na ostrvima Indije i Kine bio car od careva iz loze Sasana, zapovednik vojske, straže, čeljadi i slugu. I imao je dva sina, jednog odraslog a drugog još mladog, i obojica su bili vitezovi-junaci, ali je stariji nadmašivao mlađega neustrašivošću. I on se zacari u svojoj zemlji i pravedno vladaše ovojim podanicima, i stanovnici njegovih zemalja i njegova carstva zavoleše ga, i beše mu ime Car Šahrijar, a njegova mlađeg brata zvahu car Šahzeman, i on je carovao u Samarkandu persiskom. I obojica su boravili u svojim zemljama, i svaki je u svome carstvu bio pravedni sudija svojim podanicima punih dvadeset godina i živeo u najvećem zadovoljstvu i radosti, i tako je to trajalo do vremena kad stariji car zažele da vidi svoga mlađega brata i kad naredi svome veziru da ode po njega i dovede ga.

I vezir na to odgovori pažnjom i pokornošću i iđaše dotle dok srećno ne stiže. On dođe Šahzemanu i isporuči mu pozdrav i saopšti da mu brat tuguje za njim i da želi da ga on poseti, i Šahzeman odgovori na to pažnjom i poslušnošću i spremi se za put.

On naredi da se iznesu njegovi šatori i izvedu kamile, mazge, sluge i telesna straža i postavi svoga vezira za namesnika u zemlji, a sam ode i uputi se u zemlju svoga brata. Ali kad nastade ponoć, on se seti jedne stvari koju beše zaboravio u dvoru, i vrati se, i, ulazeći u dvor vide kako u njegovoj postelji leži njegova žena zagrljena s jednim crnim robom među robovima. I kad Šahzeman vide to, svet mu se zamrači pred očima, i on reče sebi: — kad se to dogodilo dok još nisam napustio grada, kako li će se ta prokletnica vladati kad odem bratu na duže vreme! —

I on izvuče mač i udari oboje i ubi ih u postelji, a potom, istoga časa i trenutka, vrati se i naredi da krenu dalje i iđaše dok ne stiže do grada svoga brata.

A kad se približi gradu, on posla bratu glasonoše s vešću o svome dolasku, i Šahrijar mu iziđe u susret i pozdravi ga, van sebe od radosti. Njega radi on okiti grad i seđaše s njim, razgovarajući i veseleći se, ali se car Šahzeman seti šta je bilo s njegovom ženom i duboka tuga ga obuze, i lice mu požute, a telo mu klonu.

I kad ga brat vide u takvom stanju, on pomisli da je uzrok tome njegov rastanak sa zemljom i carstvom, i ostavi ga tako, ne raspitujući se o tome. Ali potom, jednoga dana, on mu reče: — o brate moj, vidim da ti je telo klonulo i da ti je lice požutelo, — ali mu Šahzeman odgovori:

— brate moj, u meni je živa rana, — i ne ispriča šta je doživeo od žene. — Hoću, — reče tada Šahrijar, — da pođeš sa mnom u lov i hajku — možda će ti se razveseliti srce, — ali Šahzeman se odreče toga, i brat mu ode sam u lov.

A u carskome dvoru su prozori gledali na vrt, i Šahzeman pogleda i odjednom vidi — otvaraju se vrata na dvoru i otuda izlaze dvadeset robinja i dvadeset robova, i žena njegova brata ide među njima, izdvajajući se retkom lepotom i dražima. Oni priđoše vodoskoku i svukoše se i sedoše zajedno s robovima, i odjednom careva žena viknu: — o, Masude! — i crni rob joj priđe i obgrli je, a i ona njega. I on leže s njom, i drugi robovi učiniše to isto s robinjama, i ljubljahu se i grljahu, milovahu i zabavljahu dok se dan ne poče kloniti sunčevu zalasku. I kad carev brat vide to, on reče u sebi: — tako mi Alaha, moja nesreća je manja od ove bede! — i njegova ljubomora i guga iščezoše. — To je mnogo gore od onoga što se meni dogodilo! — uskliknu on i prestade da se odriče pića i hrane.

A potom mu se brat vrati s puta, i oni se pozdraviše, i car Šahrijar pogleda svoga brata, cara Šahzemana, i vide da mu se povratila ranija boja i da mu se lice zarumenelo i da jede bez predaha, dok je ranije jeo malo. I tada njegov brat, stariji car, reče Šahzemanu: — o, brate moj, video sam te požutela u licu, a sada ti se boja povratila. Ispričaj mi šta je s tobom. — Ispričaću ti zašto sada drukčije izgledam, ali mi dopusti da ti ne pričam o tome kako mi se povratila boja, — odgovori Šahzeman, i Šahrijar reče: — ispričaj mi, najpre, zašto si se tako promeiio i oslabio, a ja ću te slušati. — O, moj brate, — poče govoriti Šahzeman, — kad si mi poslao vezira s porukom da ti dođem, ja sam se spremio za put i već bio izišao iz grada, ali se potom setih da mi je u dvoru ostalo zrno bisera koje sam ti dao. I vratih se u dvor i nađoh svoju ženu s crnim robom kako spava u mojoj postelji, i ubih ih i dođoh tebi, razmišljajući o tome. Eto zašto sam se promenio i zašto sam oslabio; a kako je došlo do toga da mi se povrati boja — dopusti da ti ne kažem.

A kad ču te reči svoga brata, Šahrijar uzviknu: — Zaklinjem te Alahom, ispričaj mi kžo ti se povratila rumen! — i Šahzeman mu iopriča sve što je video. I tada Šahrijar reče svome bratu Šahzemanu: — hoću da vidim to svojim očima! — i Šahzeman mu dade ovaj savet: — načini se da ideš u lov i hajku, a sakrij se kod mene — pa ćeš videti sve i uverićeš se svojim očima.

I car odmah naredi da se razglasi da odlazi, i vojska sa šatorima iziđe van grada, i car takođe iziđe, ali potom sede pod šator i reče svojim slugama — neka mu viko me dolazi! — Posle toga preruši se i krišom pređe u dvor gde mu je bio brat, i sedeo je neko vreme kraj prozorčića prema vrtu, i odjednom robinje i njihova gospodarka uđoše tamo zajedno s robovima i do poziva na podnevnu molitvu činjahu sve ono što je bratu ispričao Šahzeman.

A kad vide to, car Šahrijar se izbezumi i reče svome bratu Šahzemanu: — ustani, otićićemo odmah, ne treba nam carstvo dok ne vidimo koga bilo kome se dogodilo to isto što i nama! Inače — smrt bi za nas bila lepša od života!

Oni iziđoše iz dvora na tajna vrata i putovahu i danju i noću dok ne dođoše do jednog drveta što je raslo usred jedne poljanice, gde je proticao potok pored slanoga mora.

Oni se napiše vode iz potoka i sedoše da odahnu, a kad prođe sat dnevnoga vremena, more se odjednom uskomeša i iz njega se podiže crn stub, visok do neba, koji se ustremi na njihovu poljanicu. I kad videše to, oba brata se poplašiše i popeše se na vrh drveta (a bilo je visoko), očekujući šta će biti dalje, i odjednom ugledaše — džina visokoga rasta, s velikom glavom i širokim prsima, a na glavi mu beše sanduk.

On iziđe na suvu zemlju i priđe drvetu na kojem su bila braća, i sede pod njim, pa otvori sanduk i izvadi iz njega skrinju i otvori je, i otuda iziđe mlada žena vitka tela, blistava kao sjajno sunce, kao što je kazao, i odlično kazao, pesnik Atija:

U tami je zasijala — i dan blista, I svetlost joj na granama odbleskuje

Blistava je kao sunce na zahodu: Bez koprene, zvezde noći zasenjuje.

Sva stvorenja ničice se pred njom prostru Kad se javi i velove sa njih skine.

Ako gnevno, kao munjom, okom sevne, Nezadržljivo poteku kiše suza.

I džin pogleda tu ženu i reče: — o, vladarko plemenitih, o ti koju sam oteo u svadbenu noć, hoću malo da prospavam!

I on stavi glavu na ženina kolena i zaspa, a ona podiže glavu ka drvetu i vide kako oba cara sede na njegovu vrhu. Tada ona spusti džinovu glavu sa svojih kolena i stavi je na zemlju, i, stavši pod drvo, reče braći znacima: — siđite, ne bojte se ifrita!

I oni joj odgovoriše: — zaklinjemo te Alahom, izbavi nas od njega, — ali žena reče: — ako ne siđete, probudiću ifrita i on će vas umoriti zlom smrću.

I oni se poplašiše i siđoše ženi, a ona leže pred njima i reče: — zabadajte, ali što jače, ili ću probuditi ifrita.

I od straha car Šahrijar reče svome bratu, caru Šahzemanu: — o, brate moj, učini to što ti naređuje! — a Šahzeman odgovori: — neću učiniti! učini ti pre mene! — i oni stadoše znacima potsticati jedan drugoga da joj priđu, ali žena uzviknu: — šta je to, ja vidim kako namigujete jedan drugome! Ako mi ne priđete i ne učinite to, probudiću ifrita!

I bojeći se džina, oba brata je pokriše, a kad to svršiše, ona reče: — priberite se! i, izvadivši ispod pazuha vrećicu, izvuče iz nje ogrlicu od pet stotina sedamdeset prstenova. — Znate li kakvo je ovo prstenje? — zapita ona, a braća odgovoriše: — ne znamo! — i tada im žena reče: — vlasnici tih prstenova imali su me na rogovima moga ifrita. Dajte mi i vi svoja dva prstena.

I braća dadoše ženi svoja dva prstena s ruku, a ona reče: — taj ifrit me je oteo u moju svadbenu noć i stavio me u skrinju, a skrinju — u sanduk. Stavio je na sanduk sedam sjajnih katanaca i spustio me na dno uzburkana mora, gde se bore talasi, ali nije znao da ženi, ako što zahte, ne može odoleti niko, kao što je rekao jedan pesnik:

Nemoj verovati ženama, Obećanju im ni kletvama;

I kad praštaju i kad su zle,

Sve je kod njih samo pohota.

U ljubavi su licemerne, A laž u skutu im skriva se.

I u životu Josifovu Njihove laži naći ćeš

Ta znaš da je Adam, otac tvoj, Zbog žene iz raja izgnan.

A drugi je rekao:

O nesrećni, i kad me grdiš drag si mi! Ta nisam tako grešan kao ti što kažeš.

Kad zavoleh, učinih tada samo Ono što i ranije ljudi činjahu.

Divljenja velikog dostojan je onaj Koji čari žena ne podleže nikad.

Čuvši te njene reči, oba cara se čudom začudiše i rekoše jedan drugome: — eto, i ifritu se dogodilo nešto gore nego nama! Tako što još se nije nikome dogodilo!

I oni se odmah udaljiše od nje i vratiše se u grad cara Šahrijara, i on uđe u svoj dvor i otseče glavu svojoj ženi i robovima i robinjama.

I car Šahrijar stade svake noći uzimati po jednu nevinu devojku i, pošto bi je imao, ubio bi je, i tako je to trajalo tri godine.

I ljudi zavapiše i izbegoše sa svojim kćerima, i u gradu ne ostade nijedna devojka za bračni život.

I gle, car potom naredi veziru da mu, po običaju, dovede devojku, te vezir iziđe i stade tražiti, no ne nađe devojke, i vrati se u svoj stan ljut i potišten, bojeći se zla od cara. A u careva vezira bile su dve kćeri — starija, po imenu Šahrazada, i mlađa, po imenu Dunjazada. I starija je čitala knjige, letopise i živote starih careva i predanja o negdašnjim narodima, i ona je, vele, okupila hiljadu letopionih knjiga u kojima se govori o starim narodima, negdašnjim carevima i pesnicima.

I ona reče ocu: — zašto si, vidim, tužan i potišten i ophrvan brigom i bolom? Znaj da je neko rekao:

Onom koga more brige Reci da bol nije večan!

Ko što dođe kraj veselju, Tako nam i brige prođu.

I, čuvši te reči svoje kćeri, vezir joj ispriča, od početka do kraja, šta se dogodilo s njim i carem, te Šahrazada uzviknu: — tako ti Alaha, oče, udaj me za toga cara, a ja ću ili ostati u životu, ili ću iskupiti decu muslimana i izbaviti ih od cara.

— Tako ti Alaha, — uzviknu vezir — ne izlaži se nikad opasnosti! — ali Šahrazada reče: — to svakako mora biti! — i vezir reče: — bojim se da ti se ne dogodi ono što se dogodilo biku i magarcu sa zemljoradnikom.

— A šta je to bilo s njima? — zapita Šahrazada.

PRIČA O BIKU I MAGARCU

ZNAJ, kćeri moja, — reče vezir, — da je jedan trgovac stekao bogatstvo i stada stoke, i imao ženu i decu, a Alah veliki obdario ga je znanjem jezika i govora životinja i ptica. I taj trgovac življaše na selu i imađaše na domu bika i magarca.

I jednom bik dođe u magarčevu staju i vide da je pometena i poprskana, a u magarčevu koritašcu beše ovejani ječam i ovejana slama, i on sam leži i odmara se, i samo ga pokatkad gazda jaše, ako se što dogodi, i odmah se vraća. I jednoga dana trgovac ču kako bik kaže magarcu:

— Blago tebi! Ja se zamaram, a ti se odmaraš i jedeš ovejani ječam, i ugađaju ti, i samo te pokatkad domaćin jaše i vraća se. A ja moram večito orati i okretati vodenični kamen.

I magarac odgovori: — Kad iziđeš u polje i kad ti metnu jaram na vrat, lezi i ne diži se, čak i ako te budu tukli, ili ustani, pa opet lezi. A kad te dovedu natrag i dadu ti bob — ne jedi ga, zato što si bolestan, i ne dotiči se hrane i vode za dan, dva ili tri, pa ćeš se odmoriti od rada i tereta.

A trgovac slušaše njihov razgovor. I kad čobanin donese biku večernji obrok, on jede sasvim malo, a izjutra, kad čobanin dođe da potera bika na oranje, nađe ga bolesna, i ražalosti se i reče: — Eto zašto bik nije mogao juče raditi!

A potom ode trgovcu i reče mu: — O, gospodaru, bik nije za rad: sinoć nije pojeo obrok i ništa nije uzeo u usta.

A trgovac je već znao u čemu je stvar, te reče: — Idi, uzmi magarca i ori s njim, umesto s bikom, ceo dan.

I kad se, pred kraj dana, magarac vrati, pošto je orao ceo dan, bik mu zahvali, za ljubav što ga je toga dana spasao rada, ali mu magarac ne odgovori ništa i kajaše se mnogo. I sutradan zemljoradnik dođe i uze magarca i oraše s njim do uveče, i magarac se vrati odrana vrata, mrtav umoran.

Bik, zagledav magarca, zahvali mu i pohvali ga, a magarac uzviknu: — Ležao sam opružen, ali mi je brbljivost naudila! — Znaj, — dodade on, — da sam ti iskren savetodavac; čuo sam da je naš gazda rekao: — Ako bik smesta ne ustane, dajte ga mesaru da ga zakolje i da mu iseče kožu na komade. — I ja se bojim za tebe i skrećem ti pažnju na to. Eto, tako je!

I kad bik ču magarčeve reči, zahvali mu se i reče: — Sutra ću poći s njima! — a zatim pojede

svu krmu, pa čak oliza i jasle. A njegov domaćin je čuo ceo njihov razgovor. I kad nastade dan, trgovac i njegova žena iziđoše do staje i sedoše, i čobanin dođe, pa uze bika i izvede ga, a kad ugleda svoga gospodara, bik podiže rep, pusti vetrove i poče skakati, a trgovac se tako nasmeja da pade ni-čice.

— Čemu se smeješ? — upita ga žena, i on odgovori: — video sam i čuo tajnu, ali je ne mogu odati — umro bih onda.

— Ti mi na svaki način moraš poveriti tu tajnu i zašto si se smejao, pa makar umro! — odgovori mu žena, ali trgovac odgovori: — ne mogu ti poveriti tu tajnu, jer se bojim smrti.

I ona povika: — Ti se zacelo meni smeješ! — i dotle ga je napadala i dosađivala mu, dok se on nije pokorio i oneraspoložio, i onda on sazva svoju decu i posla po sudije i svedoke, želeći da napiše zaveštanje, pa da potom poveri ženi tajnu i umre, pošto je voleo svoju ženu velikom ljubavlju, jer je bila kći njegova strica i majka njegove dece, a on je već proživeo sto dvadeset godina života.

Potom trgovac posla ljude da mu dovedu sve rođake i sve koji su živeli u njegovoj ulici i ispriča im ovu povest, dodavši da će umreti kad nekome poveri tajnu.

I svi prisutni rekoše njegovoj ženi: — Tako ti Alaha, mahni se toga, da ti ne umre muž i otac tvoje dece! — no žena uzviknu: — neću ga ostaviti dok mi ne kaže! Neka umre!

I svi zaćutaše. I tada trgovac ustade i pođe ka staji, da učini avdes, pa da im po povratku kaže sve i da umre. A trgovac je imao petla s pedeset kokošiju, a imao je još i psa.

I gle, on ču kako se pas dere i ruga petlu, govoreći mu: — Ti se raduješ, a naš gazda se sprema da umre.

— Kako to? — zapita petao, a pas mu ponovi sve, i tada petao povika: — Alaha mi, naš gazda ima malo pameti. Ja, eto, imam pedeset žena — čas se s jednom mirim, čas gledam da se drugoj svidim, a domaćin ima samo jednu ženu, pa ne zna kako da iziđe na kraj s njom. Treba samo da uzme dudove prutove, da uđe u ćiler i da bije ženu dok ne umre ili se ne zarekne da ga više neće ni o čemu pitati.

— A trgovac ču šta petao reče psu, — pričaše vezir svojoj kćeri Šahrazadi, — i ja ću učiniti s tobom ono isto što je on učinio sa svojom ženom.

— A šta je učinio? — zapita Šahrazada, a vezir nastavi: — Nalomivši prutove s duda, on ih sakri u ćiler i dovede tamo svoju ženu, govoreći joj: — hodi ovamo, reći ću ti sve u ćileru, pa ću umreti i niko me neće videti.

I ona uđe s njim u ćiler, a onda trgovac zatvori vrata i tako stade tući svoju ženu da se ona onesvesti i povika: — Kajem se! — A potom poljubi mužu ruke i noge i pokaja se, pa iziđe zajedno s njim, i svi okupljeni i njeni rođaci obradovaše se, i oni nastaviše prijatan život do same smrti.

I kad ču reči svoga oca, vezirova kći reče: — ono što ja hoću, mora biti! — i tada je vezir spremi i odvede je caru Šahrijaru.

A Šahrazada pouči svoju mlađu sestru i reče joj: — Kad budem otišla caru, poslaću po tebe, a kad dođeš i vidiš da je car zadovoljio svoju potrebu mnome, reci: — o, sestrice, porazgovaraj s nama i ispričaj nam što, ne bi li nam brže prošla noć, a ja ću ti reći nešto u čemu će, ako Alah da, biti naše oslobođenje.

I tako je vezir, Šahrazadin otac, dovede caru, i car, ugledavši ga, obradova se i zapita ga: — Jesi li mi nabavio ono što mi je potrebno? — i vezir reče: — da!

I Šahrijar zahte da uzme Šahrazadu, ali se ona zaplaka, a kad je on upita: — Šta ti je? — Šahrazada reče: — o, care, imam malu sestru, pa hoću da se s njom oprostim.

I car tada posla po Dunjazadu, te ova dođe sestri, i zagrli je i sede na pod pored postelje, i tada Šahrijar oduze nevinost Šahrazadi, pa sedoše da razgovaraju.

I mlađa sestra reče Šahrazadi: — Tako ti Alaha, sestrice, ispričaj nam što, ne bi li nam što pre protekli besani časovi noći.

— Od svega srca i drage volje, ako mi to dopusti car bez mane, — odgovori Šahrazada, a kako je cara morila nesanica, on se obradova što će čuti priču i dopusti joj da govori.

BAJKA O TRGOVCU I DUHU

PRVA NOĆ

ŠAHRAZADA reče: — Pričaju, o srećni care, da je bio jedan trgovac među trgovcima i da je bio veoma bogat i imao mnogo posla u raznim zemljama. Jednom on uzjaha i uputi se u neku zemlju po dugove, i savlada ga vrućina, te sede pod drvo, i, mašiv se rukom za torbu na sedlu, izvuče parče hleba i urmi i poče jesti urme s hlebom. I pojede urmu, pa baci košticu i odjednom ugleda — ifrita, visoka rasta, a u rukama mu isukan mač.

I ifrit se približi trgovcu i reče mu: — Ustaj, ubiću te, kao što si ti ubio moga sina!

— Kako sam mogao ubiti tvoga sina? — zapita trgovac, a ifrit odgovori: — kad si pojeo urmu i bacio košticu, ona je pala na grudi moga sina, i, kako je išao, tako je i umro, baš u tom času.

— Doista, svi smo mi Alahovi i vratićemo mu se! — uzviknu trgovac. - Nema moći ni sile ni u koga sem u Alaha, visokoga, velikoga! Ako sam ti ubio sina, ubio sam ga nehotice. Molim te da mi oprostiš!

— Ja te na svaki način moram ubiti, — reče džin i povuče trgovca, pa, oborivši ga na zemlju, podiže mač da ga udari.

I trgovac zaplaka i uzviknu: — Predajem se u Alahove ruke! — i izgovori:

U sudbe dva su dana — dan kobi i dan mira; I život dva dela ima: vedar je il' tužan on.

Onome što mene zbog sudbe varljive kori, Reci da sudba mrzi one što čin visok imaju.

Ne vidiš li da vihor, što se zemlji spušta, Kad duhne, samo jako drvo na tle obara.

Ne vidiš li — leš po površini mora plovi, A na dnu dubokom morskom kriju se biseri.

I ako me sudbina rukom kadgod dotakne I u dugom me gnevu svome bedom porazi,

Znaj, nebeskim svetlilima ni broja ne zna se, Al' od njih samo sunce se i mesec zamrače.

Mnogo je rastinja zelenog, svežeg, uvelog, Al' čovek kamen baca na drvo što nosi plod.

Zadovoljan ti bejaše dok život beše lep, I zla što ga sudba nosi nisi se bojao.

A kad trgovac završi te stihove, džin mu reče: — Ne govori više! Tako mi Alaha, moram te ubiti na svaki način!

I trgovac reče: — znaj, o, ifrite, da imam duga i da imam mnogo novaca, i dece, i ženu, i tuđe zaloge. Dapusti mi da odem kući, — vratiću dug svima i vratiću ti se na početku godine, i obećavam ti i zaklinjem se Alahom da ću se vratiti, i ti ćeš činiti sa mnom što budeš hteo. I Alah ti je jemac za ovo što ti kažem.

I džin mu poverova kad se zakle, i pusti ga, a trgovac se vrati u svoju zemlju i površi sve svoje poslove, i vrati dug onima kojima je bio dužan. On obavesti o svemu svoju ženu i decu i napisa zaveštanje i prožive s njima do kraja godine, a zatim učini avdes, uze pod mišku svoj pokrov pa, oprostivši se s porodicom, susedima i svim rođacima, iziđe protiv svoje volje, i oni počeše za njim kukati i lelekati.

I trgovac iđaše dok ne dođe do one šumice (a toga dana beše počela nova godina), i dok je sedeo i plakao zbog onoga što mu se dogodilo, odjednom mu priđe veoma star starac, i s njim, na lančiću, gazela.

I on pozdravi trgovca i požele mu dug život i zapita ga: — Zašto sediš sam na tome mestu, kad tu obitavaju džinovi?

I trgovac mu ispriča šta mu se dogodilo s onim ifritom, a starac, gazelin vlasnik, začudi se tome i uzviknu: — Alaha mi, o moj brate, tvoja je vera doista velika i tvoja priča čudna, i da je napisana iglama u uglovima očiju, poslužila bi kao pouka onima koji se uče!

Potom starac sede pored trgovca i reče: — Alaha mi, o moj brate, neću otići od tebe dok ne vidim šta će ti se dogoditi s tim ifritom!

I on sede pored njega i obojica razgovarahu, pa trgovca obuze strah i užas, i duboka tuga i velika nedoumica, a gazelin vlasnik beše kraj njega.

I odjednom im priđe drugi starac, a s njim behu dva psa, i on se pozdravi s njima (a psi behu

crni, soja lovačkih pasa), i, pošto ih pozdravi, on ih zapita i obavesti se:

— Zašto sedate na tome mestu, kad je to obitavalište džinova?

I ispričaše mu sve, od početka do kraja, i ne stigoše ni da sednu kako valja, kad im odjednom priđe treći starac, a s njim beše šarena mazga. I starac ih pozdravi i zapita ih šta će tu, te mu oni ispričaše sve, od početka do kraja, — a od ponavljanja nema koristi, gospodo moja, — i on sede s njima.

I odjednom iz pustinje naiđe ogroman stub prašine što se kovitlala, i kad se prašina raziđe, pokaza se da je to džin, i da mu je u ruci isukan mač, a iz očiju mu vrcaju varnice.

I, prišavši im, džin povuče za ruku trgovca što je bio među njima i uzviknu: — Ustaj, ubiću te, kao što si ti ubio moje dete, poslednji uzdah moga srca! — i trgovac zarida i zaplaka, i tri starca udariše u plač, ridanje i vapaje.

I prvi starac, gazelin vlasnik, odvoji se od ostalih i, pošto poljubi ifrita u ruku, reče mu:

— O, džine, caroka kruno džinova! Ako ti ispričam svoju povest s ovom gazelom, i ako nađeš da je neobična, hoćeš li mi pokloniti trećinu krvi ovoga trgovca?

— Hoću, starče, — odgovori ifrit, — ako mi napričaš povest i ako mi se ona učini neobična, pokloniću ti trećinu njegove krvi.

Priča prvog starca

- ZNAJ, o ifrite, — reče tada starac, — da je ova gazela — kći moga strica i moja put i krv. Ja sam se oženio njome kad je bila mlada i proživeo sam s njom oko trideset godina, ali mi nije rodila dete, i onda sam uzeo naložnicu, a ona me obdari sinom sličnim mesecu u vreme uštapa, i oči i obrve njegove behu savršeni.

I porastao je i postao velik i napunio petnaest godina, a tada mi se dogodi da pođem u jedan grad, te odoh s raznom robom. A kći moga strica, ova gazela, još od malih nogu beše naučila vradžbine i čarolije, i ona pretvori mališana u tele, a onu robinju, njegovu majku, u kravu, i dade ih pastiru.

I ja dođoh s puta posle dužeg vremena i zapitah o svome detencetu i o njegovoj majci, a kći moga strica reče mi: — Žena ti je umrla, a sin ti je odbegao, i ja ne znam kuda je otišao.

I ja prosedeh godinu dana tužna srca, uplakanih očiju, dok ne dođe veliki Alahov praznik, i tada poslah po pastira i naredih mu da dovede ugojenu kravu. I pastir dovede ugojenu kravu (a to beše moja robinja koju je začarala ova gazela), i ja prikupih skutove i uzeh u ruke nož, želeći da je zakoljem, ali krava stade rikati, ječati i plakati, i ja se začudih tome i obuze me žalost.

I ja se odmakoh od nje i rekoh pastiru: — Dovedi mi drugu kravu, — a kći moga strica povika: — Ovu kolji! Ja nemam bolje ni deblje od nje.

I ja priđoh kravi da je zakoljem, no ona zarika, i tada ustadoh i naredih onome pastiru da je

zakolje i odere. I pastir zakla i odra kravu, ali ne nađe na njoj ni mesa ni loja, već samo kožu i kosti.

I ja se pokajah, kad od kajanja već nije bilo koristi, i dadoh je pastiru i rekoh mu: — Dovedi mi ugojeno tele!

I pastir dovede moga sina, a kad me tele ugleda, ono prekide uže i pritrča mi i stade se češati o mene, plačući i ječeći.

Tada me obuze žalost, te rekoh pastiru: — Dovedi mi kravu, a njega ostavi, — ali kći moga strica, ova gazela, viknu na mene i reče: — To tele treba na svaki način zaklati na današnji dan: ta to je dan sveti i blagosloven, a među našim teladima nema debljeg ni boljeg od ovoga!

— Pogledaj kakva je bila krava koju zaklah po tvome naređenju, — rekoh joj. — Vidiš, prevarili smo se i nismo od nje imali baš nikakve koristi, i ja se mnogo kajem što sam je zaklao, a sada ovoga puta, neću ni da čujem to niti ću zaklati ovo tele.

— Zaklinjem te Alahom velikim, milosrdnim, milostivim da ga na svaki način zakolješ na današnji svečani dan, a ako to ne učiniš, nisi mi više muž, niti sam ja tvoja žena! — uzviknu kći moga strica, i čuvši od nje te teške reči i ne znajući šta smera, ja priđoh teletu i uzeh u ruku nož...

Ali Šahrazadu zastade jutro, te ona prekide priču koju je započela po carevu odobrenju, a njena sestra uzviknu: — O, sestrice, kako je divna, lepa i prijatna, i slatka tvoja priča!

A Šahrazada reče: — Nije to ništa prema onome što ću vam popričati iduće noći, ako ostanem u životu i ako me car poštedi!

I car tada pomisli u sebi: — tako mi Alaha, neću je ubiti dok ne saslušam kraj njene priče!

Zatim provedoše tu noć do jutra zagrljeni, pa car ode u divan, a vezir dođe s pokrovom pod miškom, i zatim je car sudio, postavljao i smenjivao do kraja dana i ništa nije naredio veziru, i vezir se začudi tome. A zatim se divan završi, te car ode u carske odaje.

A KAD NASTADE DRUGA NOĆ

Dunjazada reče svojoj sestri Šahrazadi: — O sestrice, završi nam svoju priču — priču o trgovcu i duhu,

I Šahrazada odgovori: — S ljubavlju i zadovoljstvom, ako mi to dopusti car!

I car reče: — Pričaj!

I Šahrazada nastavi: — Doprlo mi je do ušiju, o srećni care i pravični gospodaru, da je starčevo srce ustreptalo kad je hteo zaklati tele i da je rekao pastiru: — Ostavi to tele sa stokom. - (A sve to slušao je džin i čudio se njegovim prekrasnim rečima.)

I bi tako, o, care nad džinovima-carevima, - nastavi gazelin gazda, — i kći moga strica, evo ova gazela, pogleda i vide to i reče mi: — Zakolji tele, debelo je! — ali meni nije bilo lako da ga zakoljem, te naredih pastiru da uzme tele, i pastir ga uze i ode s njim.

A idućeg dana ja sedim, kad odjednom mi prilazi pastir i kaže mi: — Gospodaru moj, reći ću ti nešto što će te obradovati, a meni ćeš dati nagradu za prijatnu vest!

— Dobro, — odgovorih, a pastir reče:

— O, trgovče, ja imam ćerčicu koja je u ranom detinjstvu naučila čarolije od jedne starice što stanuje kod nas. I eto, juče, kad mi ti dade tele, ja dođoh svojoj kćeri i ona pogleda tele i pokri lice i zaplaka se, a potom se nasmeja i reče:

— O, oče, malo me ceniš kad mi dovodiš tuđince-muškarce!

— A gde su ti tuđinci? — zapitah je, — i zašto si plakala i smejala se?

— To tele što je s tobom — sin je našega gospodara, — odgovori mi kći. — Ono je začarano, a s njim su začarali i njegovu majku, ženu njegova oca. Eto zašto sam se smejala, a plakala sam za njegovom majkom, koju je zaklao njegov otac.

I ja se čudom začudih tome, i čim videh da se sunce rodilo, dođoh k tebi, da ti to kažem.

Čuvši te reči od pastira, o džine, ja pođoh s njim, bez vina pijan od radosti i veselja što me obuzeše, i dođoh u njegovu kuću, i pastirova kći me pozdravi i poljubi mi ruku, a tele mi priđe i stade se češati o mene.

I ja rekoh pastirovoj kćeri: — Da li je istina to što veliš o teletu?

A ona odgovori: — Da, gospodaru moj, to je tvoj sin i najbolji deo tvoga srca.

— O, devojko, — rekoh tada, — ako ga oslobodiš, pripašće ti sva stoka i imanje što su sada u rukama tvoga oca.

Ali se devojka nasmeši i reče: — O, gospodaru moj, ja ne žudim za novcem i to ću učiniti samo ako pristaneš na ova dva uslova: prvo, — daj mi ga za muža, a drugo — dopusti mi da začaram onu koja je njega začarala, i da je zatočim, — inače će mi pretiti opasnost od njenih spletaka.

Čuvši od pastirove kćeri te reči, o, džine, ja rekoh: — I povrh toga što tražiš, pripašće ti sva stoka i imanje što su u rukama tvoga oca. Što se tiče kćeri moga strica, ne branim ti njenu krv.

A kad to ču, pastirova kći uze činiju i napuni je vodom, a zatim nad vodom izgovori mađiske reči i poprska njome tele, govoreći: — Ako te je veliki Alah stvorio kao tele, ostani u tome obliku i ne menjaj se, a ako si začaran, primi svoj raniji oblik po volji velikog Alaha!

I odjednom se tele strese i pretvori u čoveka, i ja pohrlih k njemu i uzviknuh: — Zaklinjem te Alahom, ispričaj mi šta je učinila s tobom i tvojom majkom kći moga strica!

I on mi ispriča šta se s njim zbilo, a ja rekoh:

- O, dete moje, Alah je poslao onoga koji te je oslobodio i povratio ti ono na što si imao

pravo.

Posle toga, o, džine, oženio sam ga pastirovom ćerkom, a ona je začarala kćer moga strica, ovu gazelu, i rekla: — To je divan oblik, i nije divljačan, i pogled na nj ne uliva odvratnost.

I pastirova kći provodila je s nama dane i noći, i noći i dane, dok je Alah ne uze k sebi, a posle njene smrti moj sin ode u zemlju Indiju, to jest u zemlju onoga trgovca, s kojim si imao što si imao, i ja sam uzeo ovu gazelu, kćer moga strica, i pošao sam s njom iz zemlje u zemlju, ne bi li saznao šta je bilo s mojim sinom, a sudba me je dovela na ovo mesto, pa sam ugledao trgovca gde sedi i plače. Eto, to je moja priča.

— To je čudna priča, — reče džin, — i ja ti poklanjam trećinu trgovčeve krvi.

I tada pristupi drugi starac — onaj što je imao lovačke pse, i reče džinu: ako ti ispričam šta mi se dogodilo s dvojicom moje braće, ovim psima, i ako nađeš da je moja priča čudnija i neobičnija, hoćeš li mi pokloniti jednu trećinu njegove krivice?

— Ako tvoja priča bude čudnija i neobičnija, trećina će biti tvoja, — odgovori džin.

ZNAJ, o, gospodaru džinova-careva, — otpoče starac, — da su ova dva psa — moja braća, a da sam ja treći brat. Otac nam je umro i ostavio nam tri hiljade dinara, i ja sam otvorio dućan da trgujem, i svaki od moje braće takođe je otvorio dućan.

I ja sam malo vremena proveo u dućanu, a moj stariji brat, jedan od ovih pasa, prodade sve što je imao u dućanu za hiljadu dinara, pa, kupivši robe i svakojakog dobra, ode na put. Bio je otsutan čitavu godinu dana, i odjednom, kad jedanput bejah u dućanu, pored mene zastade jedan prosjak.

Rekoh mu: — Alah ti pomogao! — a prosjak uzviknu plačući: — Već me ne poznaješ! — i tada se zagledam u nj i odjednom vidim da mi je to brat!

I ustadoh i pozdravih ga i, uvodeći ga u dućan, zapitah ga šta je s njim, a on odgovori: — Ne pitaj — novac je otišao i sreća me je izneverila.

I ja odvedoh svoga brata u kupatilo i obukoh ga u haljine iz svoje odeće i dovedoh ga u svoju kuću, a potom prebrojih pazar u dućanu i videh da sam zaradio hiljadu dinara i da imam kapital od dve hiljade.

Podelih taj novac s bratom i rekoh mu: — Gledaj da ne putuješ i da ne odeš u tuđinu, — i moj brat uze novce, sav radostan, i otvori dućan. I ja proživeh noći i dane, a zatim, posle ovoga, moj drugi brat, — a to je drugi pas, — prodade svoje imanje i sve što je imao i prohte mu se da putuje.

Zadržavasmo ga, ali on ne ostade, i, pošto kupi robu, ode s putnicima. Nije ga bilo s nama čitavu godinu dana, a potom mi dođe onakav isti kakav je bio i stariji brat, i ja mu rekoh: — O, brate nisam li te savetovao da ne odlaziš? — a on zaplaka i uzviknu: — O brate, tako je bilo suđeno, i ja sam, eto, sada siromah, — nemam ni dirhema, i go sam, ni košulje nemam.

I ja ga uzeh, o, džine, i odvedoh ga u kupatilo i obukoh u jedno od svojih odela, i potom pođoh s njim u dućan, gde jedosmo i pismo, i posle toga mu rekoh: — O, brate, ja svodim

račun svoga dućana jedanput o svakoj novoj godini, i sav prihod, ma koliki bio, biće moj i tvoj.

I ja prebrojih, o ifrite, pazar svoga dućana, i nađoh dve hiljade dinara, i stadoh hvaliti tvorca, hvala mu i slava! A potom dadoh bratu hiljadu dinara, a meni ostade hiljada, i moj brat otvori dućan, i mi poživesmo mnogo dana.

Ali, posle nekog vremena, dođoše braća, želeći da pođem s njima, no ja to ne učinih i rekoh im: — šta ste zaradili putujući, šta bih ja mogao zaraditi? — i ne htedoh ih poslušati.

I mi ostasmo u svojim dućanima, prodajući i kupujući, i braća mi svake godine predlagahu da putujemo, a ja ne pristajah, dok ne prođe šest godina.

I tada im dopustih da odu i rekoh: — O, braćo, evo i ja ću poći s vama, ali dajte da vidimo koliko imate para, — i ne nađoh ništa kod njih — naprotiv, sve behu spiskali, odajući se žderanju, pijenju i nasladama.

No ja ne prestadoh govoriti s njima i, ne rekav im ni reči, svedoh račun svoga dućana i pretvorih u novac svu robu koju sam imao i sve svoje imanje, i videh da imam šest hiljada dinara.

I ja se obradovah i podelih novac napola, pa rekoh braći: evo tri hiljade dinara za mene i za vas, s tim ćemo trgovati, — a druge tri hiljade zakopah, pretpostavljajući da mi se može dogoditi ono isto što i njima, i tada ću doći, a ostaće mi tri hiljade dinara, da ponovo otvorim dućan.

Moja braća se složiše s tim, i ja svakome dadoh po hiljadu dinara, a meni ostade hiljada, i mi nakupovasmo potrebnu robu i opremismo se za put i najmismo lađu, i tamo odnesmo svoje stvari. I putovasmo jedan dan, i drugi dan, i putovasmo čitav mesec, dok ne stigosmo s robom u jedan grad.

Na svaki dinar zaradismo po deset i htedosmo otići, ali ugledasmo na morskoj obali devojku obučenu u prnje, koja mi poljubi ruku i reče:

— O, gospodaru moj, jesi li sposoban za milost i dobročinstva, koje ću ti uzvratiti zahvalnošću.

— Da, — odgovorih joj, — ja volim milost i dobročinstva, čak i ako mi se ne zahvališ.

I tada devojka reče: — O, gospodaru, oženi se mnome i vodi me u svoju zemlju. Daću ti svoju dušu, budi milostiv prema meni, jer ja sam od onih koji znaju šta je dobro i dobročinstvo, i biću ti zahvalna. I neka te ne zavede moje stanje.

I kad čuh reči te devojke, moje srce polete k njoj i učinih ono što je ugodno Alahu velikome, slavnome, i uzeh devojku i odenuh je i prostreh joj u lađi dobru postelju, i starah se o njoj, i poštovah je. A potom pođosmo, i u mome srcu pojavi se velika ljubav prema devojci, i ja se ne rastajah od nje, ni danju ni noću.

Zanemarih svoju braću zbog nje, te oni postaše surevnjivi i pozavideše mi na bogatstvu i izobilju moje robe, i na njihove oči, žudne našega novca, ne spuštaše se san.

I braća se počeše dogovarati da me ubiju i da uzmu moj novac, i rekoše: — Ubijmo brata, pa će sav novac biti naš, — i đavo uresi to delo u njihovim mislima.

I oni priđoše dok sam spavao pored svoje žene, i podigoše me zajedno s njom i baciše nas u more, a moja se žena probudi i strese i postade ifritka, i ponese me i iznese na ostrvo.

Zatim se ona sakri za kratko vreme, pa, vrativši mi se pred jutro, reče mi:

— Ja sam tvoja žena i ja sam te iznela i spasla od smrti, po volji Alaha velikoga. Znaj da sam ja žena-džin, i kad sam te ugledala, moje te je srce zavolelo radi Alaha, a ja verujem u Alaha i u njegova proroka, blagoslovio ga i čuvao Alah! I ja sam ti prišla onakva kakvu si me video, a ti si me uzeo za ženu, i, eto, spasla sam te od davljenja. No ja sam se rasrdila na tvoju braću i treba da ih ubijem na svaki način.

Čuvši te reči, ja se začudih i zahvalih joj se za njen postupak i rekoh joj:

— Što se tiče ubistva moje braće, to ne!

I ispričah joj sve što sam imao s njima od prvih vremena do kraja, i, saznavši to, ona reče:

— Ja ću noćas odleteti k njima i potopiću njihovu lađu i pogubiću ih.

— Tako ti Alaha, — rekoh joj, — ne čini to! Ta poslovica kaže: — O, ti što činiš dobra rđavome, znaj da je zločinac dovoljno kažnjen svojim delima! — Bilo kako bilo, oni su moja braća.

— Ja ih moram ubiti na svaki način, — reče žena-džin, i ja je stadoh moliti, a tada me ona podiže i polete i spusti me na krov moje kuće.

I ja otvorih vrata i izvadih iz zemlje ono što bejah sakrio i otvorih svoj dućan, poželevši ljudima mira i kupivši robe. Kad nastade veče, vratih se kući i nađoh ova dva psa privezana u dvorištu, a oni me ugledaše, pa ustadoše i zaplakaše se i pribiše se uza me.

I ne stigoh ni da se osvriem, a moja žena reče:

— Evo ti braće.

— A ko je s njima to učinio? — zapitah je, a ona odgovori: — Ja sam poslala po svoju sestru, i ona je to učinila s njima, i oni se neće osloboditi pre no što prođe deset godina u ovakvom stanju, i ugledah ovog deliju i zaželeh da ne odem odavde pre no što vidim šta ćeš s njim učiniti. Eto moje priče.

Čudna je to povest, i ja ti poklanjam trećinu trgovčeve krvi i njogove krivice, — reče džin.

Tada reče treći starac, mazgin gazda:

— Ispričaću ti povest neobičniju od ove dve, a ti mi o, džine, pokloni ostatak njegove krvi i krivice.

— Dobro, — odgovori džin.

O SULTANE i glavo svih džinova, — otpoče starac, — znaj da je ova mazga bila moja žena.

Ja sam otišao na put i bio otsutan čitavu godinu dana, a potom sam prestao putovati i vratio se noću ženi, i onda ugledah crnoga roba kako leži s njom u postelji, a oni razgovarahu, igrahu, smejahu se, ljubljahu se i vragovahu jedno s drugim.

I kad me ugledaše, moja žena žurno ustade s ibrikom vode, prozbori nad njim nešto i poprska me, i reče:

— Napusti taj lik i uzmi obličje psa!

I ja odmah postadoh pas, a moja žena me otera iz kuće. I ja iziđoh na vrata i iđah sve dotle dok ne dođoh do dućana jednoga mesara.

I priđoh i počeh jesti kosti, a gazda me primeti, pa me uze i odvede u svoju kuću, i kad me ugleda mesareva kći, ona sakri lice od mene i uzviknu: — Ti dovodiš muškarca i dolaziš s njim!

— A gde je muškarac? — zapita je otac.

Ona reče: — Taj pas je muškarac koga je začarala njegova žena, i ja ga mogu osloboditi.

I kad ču kćerine reči, njen otac uzviknu: — Tako ti Alaha, kćeri moja, oslobodi ga!

Ona uze ibrik s vodom i prozbori nešto nad njim i malo me poprska i reče: — Promeni to obličje i uzmi svoj raniji lik!

I meni se povrati prvobitni lik, te poljubih devojci ruku i rekoh joj:

— Želim da začaraš moju ženu, kao što je ona začarala mene.

I devojka mi dade malo vode i reče: — Kad vidiš svoju ženu da spava, poprskaj je malo ovom vodom i reci joj što zahteš, i ona će postati ono što budeš poželeo.

I ja uzeh vodu i odoh svojoj ženi koja spavaše, te je poprskah vodom i rekoh: — Ostavi taj lik i uzmi obličje mazge!

I ona odmah postade mazga, evo ova koju gledaš svojim očima, o, sultane i glavo džinova!

I on zapita mazgu: — Je li to istina?

A mazga zatrese glavom i reče znacima koji su značili: — Da, tako mi Alaha, to je moja povest i povest svega onoga što se sa mnom zbilo.

I kad treći starac završi priču, džin se zatrese od uzbuđenja i pokloni mu trećinu trgovčeve krvi ...

Ali tu Šahrazadu zastade jutro te ona prekide priču koju je započela po carevu odobrenju, a sestra joj reče:

— O, sestrice, kako je prijatna tvoja priča, i lepa, i zanosna i nežna,

I Šahrazada odgovori: — Ništa to nije prema onome što ću vam ispričati iduće noći, ako budem živa i ako me poštedi car.

— Tako mi Alaha — uzviknu car — neću je ubiti dok ne čujem kraj njene priče, jer je doista čudna!

A potom provedoše tu noć do jutra zagrljeni, pa car ode u divan, i dođoše vojnici i vezir, i divan se ispuni ljudima.

I car je sudio, postavljao i otpuštao, i zabranjivao i naređivao do kraja dana, i tada se divan raziđe, a car Šahrijar ode u svoje odaje. I kad se približi noć, on zadovolji svoju potrebu s vezirovom ćerkom, A KAD NASTADE TREĆA NOĆ

reče joj sestra Dunjazada:

— O, sestrice završi nam priču, — i Šahrazada odgovori:

— S ljubavlju i drage volje: doprlo mi je do ušiju, o srećni care, da je treći starac ispričao džinu povest neobičniju od drugih dveju, i džin se čudom začudio i zatresao se od uzbuđenja, pa je rekao:

— Poklanjam vam ostatak trgovčeve krivice i predajem vam ga.

I trgovac se obrati starcima i zahvali im a oni mu čestitaše oslobođenje, i svaki se od njih vrati u svoju zemlju. Ali ta priča nije čudnija od bajke o ribaru.

— A kako je to bilo? — zapita car.

- Doprlo mi je do ušiju, o srećni care, — reče Šahrazada, — da je bio neki ribar koji beše daleko zamakao u godine i da je imao ženu i troje dece, a živeo je u bedi. I imao je običaj da svakoga dana baca mrežu po četiri puta, a ne više.

I gle, jednom, jednoga dana, on iziđe u podnevno doba i dođe na obalu morsku i ostavi svoju korpu, pa, prikupivši skutove, uđe u more i baci mrežu. Pričeka da se mreža zaustavi u vodi, pa prikupi uzice i oseti da je mreža teška, te je povuče, ali je ne mogade izvući, i tada s krajem užeta iziđe na obalu, nabi kolac, priveza mrežu, pa, svukavši se, stade roniti oko mreže i dotle se bavljaše oko nje dok je najzad ne izvuče.

I obradova se i iziđe i obuče se, pa priđe mreži, ali u njoj nađe uginula magarca koji beše pokidao mrežu. Kad to vide, ribar se rastuži i uzviknu: — Nema moći ni sile sem u Alaha visokoga, velikoga!

— Doista, čudna je to hrana! — reče potom, pa izgovori:

O, ti što roniš sad kroz tamu noći i smrti,

Umeri napore svoje: ne daje ploda trud.

Zar ne vidiš more ti, i k njemu gde ribar ide Spreman da lovi sam pod mrežom noćnih svetlila?

U pučinu stupa sad, i šiba ga talas jak, I pogleda ne skida s mreža svojih bačenih.

Kad mirno prospava noć, zadovoljan će biti Ribom što grlo joj probi gvožđe smrtonosno.

I lov prodaće onom što beše mu miran san U toplom kutu nekom, u dobru i milosti.

O, hvala nek je tvorcu! On je tako sudio: Da jedni s mukom love, a drugi da jedu lov. Potom reče: — brzo! Milosti će zacelo biti ako ushte Alah veliki! — I izgovori:

A snađe l' te nesreća, ti se tad zaodeni Strpljenjem ljudi slavnih; veruj, to je mudrije.

Robov'ma se ne žali: na dobrog ćeš žalit' se Onima što za tebe dobri biti ne mogu.

Potom izvuče magarca iz mreže i iscedi mrežu, i pošto iscedi mrežu, razmrsi je i uđe u more, pa reče: — u Alahovo ime!

I baci mrežu. Počeka da se mreža zaustavi, a ona oteža i zateže se jače no ranije, te ribar pomisli da je u njoj riba, pa priveza mrežu, svuče se, uđe u vodu i ronjaše sve dotle dok ne oslobodi mrežu.

Mučio se oko nje dok je nije izvukao na suvo, ali u njoj nađe veliki krčag, pun peska i mulja, a kad to vide, ribar se rastuži i izgovori:

O svirepa sudbo — dosta! Zar malo bi? — Blaža budi!

Ja pođoh da hranu tražim, A vidim da nje već nema.

Tma je glupih međ' zvezdama, U prašini mudrih tma je!

Potom baci krčag i iscedi mrežu i očisti je i, pomolivši se Alahu da mu oprosti, vrati se i po treći put moru i opet baci mrežu. I pošto počeka da se mreža zaustavi, izvuče je, ali nađe u njoj crepove i parčad stakla i kosti, i tada se mnogo razljuti, i zaplaka se i izgovori:

To sudba ti je: nad delima vlasti nemaš ti; Ni sreća ni čari moć već ništa ti neće dat'.

I sreća i kob odavno svima su razdane, I jedan kraj ubog je, a drugi je bogat sav.

Dok varljiva sudbina ljude časne progoni, Visoko diže podlace, dostojne prezira.

O smrti, dođi mi! Život je bedan zacelo Kad soko k zemlji pada, a guske k nebu uzleću!

I ne čudi se kad u bedi vidiš dostojnog, Dok zao čini što hoće i svima vlada on.

I jedna ptica kruži s istoka i zapada Nad svetom, a druga svega ima, ne mičuć' se.

Pošto podiže glavu k nebu i reče: — Bože, ti znaš da bacam mrežu samo četiri puta na dan, a ja sam je već bacio triput, i ništa ne ulovih. Pošlji mi hrane ovoga puta, o bože!

Zatim ribar izgovori Alahovo ime i baci mrežu u more i, pošto počeka da se zaustavi, povuče je, ali je ne mogade izvući, i vide da se mreža zaplela na dnu. — Nema moći ni sile sem u Alaha! — uzviknu ribar i izgovori:

Pljujem na život, ako takav bude! U njemu poznah samo bedu i bol.

Ako je život ljudski zorom vedar, Već uveče ga čaša smrti čeka.

A nekad često pitahu se ljudi: Najsrećniji ko je? — I to bejah ja.I on se svuče i zaroni za mrežom i mučaše se oko nje dok je ne iznese na suvo, a kad otvori mrežu, nađe u njoj krčag od žutoga bakra, i grlić na njemu beše zapečaćen olovom, na kojem beše otisak prstena gospodara našega Sulejmana-ibn-Dauda, mir im obojici!

Potom podiže krčag i učini mu se težak i vide da je dobro zatvoren, te reče u sebi:

— Hajde da pogledam šta je u tom krčagu! Otvoriću ga i videti šta je u njemu, a potom ću ga prodati!

I izvuče nož i poče seći olovo dok ga ne skide s krčaga, pa stavi krčag na zemlju, okrenuvši ga na bok, i prodrma ga ne bi li se izlilo ono što beše u njemu, ali otuda ne poteče ništa, i ribar se čudom začudi.

A potom iz krčaga poče izbijati dim koji se podiže do nebeskih oblaka i raširi se po zemljinu licu, a zatim sav dim iziđe i zgusnu se i sagore i zatreperi i pretvori se u ifrita s glavom u oblacima a nogama na zemlji.

I glava mu beše kao kube, ruke kao vile, noge kao katarke, usta prava pećina, zubi kao kamenje, nozdrve kao trube, a oči kao dve buktinje, i beše turoban i gadan.

I kad ribar ugleda tog ifrita, zaklecaše mu kolena, zacvokotaše mu zubi i osuši mu se grlo, i on ne vide puta pred sobom, a ifrit, spazivši ga, uzviknu: — Nema boga sem Alaha, a Sulejman je Alahov prorok.

Potom povika: — O, Alahov proroče, nemoj me ubiti! Neću se više protiviti tvojoj reči ni oglušiti se o tvoju zapovest!

I ribar mu reče: — O, džine, ti kažeš: Sulejman je Alahov prorok, a ima hiljadu i osam stotina godina kako je Sulejman umro, i mi živimo u poslednje doba. Kakva je tvoja povest i šta ti se dogodilo i zašto si ušao u ovaj krčag?

A kad ču ribareve reči, džin uzviknu: — Nema boga sem Alaha! Raduj se, o ribare!

— Čime ćeš me obradovati? — zapita ribar, a ifrit odgovori: — Time što ću te umoriti ovoga časa najgorom smrću.

— Za takvu vest, o, starešino ifrita, zaslužuješ da izgubiš Alahovu zaštitu, — povika ribar. — O, prokletniče, zašto me ubijaš i čemu će ti moja smrt, kad sam te oslobodio iz krčaga i spasao te sa dna morskog i doneo te na suvo?

— Izaberi kakvom smrću želiš da te usmrtim i kakvom mukom da te mučim! — reče ifrit, a ribar uzviknu:

— U čemu je moj greh i zašto me tako nagrađuješ?

— Čuj moju povest, o, ribare, reče ifrit:, i ribar reče:

— Govori i budi kratak u govoru, jer mi je duša već u nosu!

— Znaj, o, ribare, da sam ja jedan od džinava-otpadnika i da sam se odmetnuo od Sulejmana-ibn-Dauda (mir im obojici!).

— Ja sam Sahr, džin. I Sulejman posla svog vezira, Asafa-ibn-Barahiju, i on me silom dovede, ponižavajući me protiv moje volje. On me dovede pred Sulejmana, a Sulejman, ugledavši me, pozva Alaha u pomoć i ponudi mi da primim veru i da potpadnem pod njegovu vlast, ali ja to odbih.

I onda on naredi da donesu ovaj krčag i zatvori me i zapečati olovom, utisnuvši u nj najveće od Alahovih imena, pa me poneše i baciše usred mora. I tamo sam proveo sto godina i kazao u svom srcu:

— Svakoga ko me spase obogatiću za večita vremena, — ali prođe sto godina i niko me ne oslobodi.

I prođe i druga stotina, a ja rekoh: — Svakome ko me oslobodi otkriću riznice zemlje, — no niko me ne oslobodi.

I nada mnom prođe još četiri stotine godina, i ja rekoh — Svakome ko me oslobodi ispuniću tri želje, — no niko me ne oslobodi, i tada se ja razgnevih silnim gnevom i rekoh u duši svojoj: — Svakoga ko me oslobodi ubiću i daću mu da izabere smrt kojom će umreti!

— I eto, ti si me oslobodio, i ja ti nudim da izabereš smrt kojom ćeš umreti.

Kad ču ifritove reči, ribar uzviknu: — O čudo Alahovo! A ja sam tek sada došao da te oslobodim! Izbavi me od smrti, Alah će tebe izbaviti, — reče on ifritu, — ne upropašćuj me. — Alah će dati vlast nad tobom onome koji će tebe pogubiti.

— Tvoja je smrt neizbežna, pa izberi kakvom ćeš smrću umreti, — reče džin, — a kad se uveri u to, ribar se ponovo obrati ifritu i reče mu:

— Smiluj se na mene u znak zahvalnosti što sam te oslobodio!

— Ali ja ću te ubiti baš zato što si me oslobodio! — uzviknu ifrit, a ribar reče:

— O šeiče ifrita, ja ti činim dobro, a ti mi uzvraćaš zlim. Ne laže izreka pokazana u ovim stihovima:

Mi dobri za njih besmo, a zlim nam uzvratiše: — To dela su bestidnih, tako mi života mog!

Učini l' kogod dobro čoveku nedostojnu, Uzvratiće mu kao da hijeni dade krov.

Kad ču ribareve reči, ifrit uzviknu:

— Ne odugovlači, tvoja je smrt neizbežna! — i ribar pomisli:

— To je džin, a ja sam čovek, i Alah mi je dao savršeni um. Eto, ja ću smisliti kako da ga ubijem svojim lukavstvom i umom, dok on to smišlja svojom podmuklošću i nevaljalstvom.

Potom reče ifritu: — Je li moja smrt neizbežna? — a ifrit odgovori:

— Jeste, — i onda ribar uzviknu:

— Zaklinjem te najvišim imenom što je urezano na prstenu Sulejmana-ibn-Dauda — mir im obojici! — pitaću te o jednoj stvari, pa mi reci istinu.

— Dobro, — reče ifrit, — pitaj me i budi kratak!

I on zadrhta i zatrese se od samog pomena najvišeg imena, a ribar reče:

— Ti si bio u ovome krčagu, a u krčagu se ne mogu smestiti tvoje ruke i tvoje noge. Pa kako si mogao ceo u nj ući?

— Šta, ti ne veruješ da sam bio u njemu? — povika ifrit.

— Nikada neću verovati dok te ne vidim u njemu svojim rođenim očima, — odgovori ribar

... i Šahrazadu zastade jutro, te ona prekide priču koju je započela po carevu odobrenju, A KAD NASTADE ČETVRTA NOĆ

Sestra joj reče:

— Završi nam priču, ako ti se ne spava,

i Šahrazada nastavi:

— Doprlo mi je do ušiju, o srećni care, da je ribar rekao ifritu:

— Nikako ti neću poverovati dok te ne vidim u njemu svojim očima.

I onda se ifrit strese i postade dim nad morem i zgusnu se i malo pomalo poče ulaziti u krčag, dok sav dim ne uđe u krčag, a ribar odjednom brzo uze olovni zapušač s pečatom i zatvori otvor na krčagu, pa viknu na ifrita i reče:

— Izberi kakvom ćeš smrću umreti! Tako mi Alaha, baciću te u more i sagradiću ovde kuću, pa ako ko bude došao ovamo, ja mu neću dati da lovi ribu i reći ću: tu je ifrit, i on svakome ko ga izvadi predlaže da izabere kako želi da umre i kako da ga ubije!

Čuvši ribareve reči i videvši da je zatvoren, ifrit htede da iziđe, ali ne mogade, jer mu ne dade Sulejmanov pečat. I on shvati da ga je ribar nadmudrio, pa reče:

— Šalio sam se s tobom!

ali ribar uzviknu:

— Lažeš, o, najprezreniji među ifritima i najprljaviji i najništavniji među njima!

a potom ponese krčag ka morskoj obali, i ifrit vikaše:

— Ne! Ne!

a ribar govoraše:

— Da!

I ifrit ublaži svoje reči i postade smiren i reče:

— Šta hoćeš da učiniš sa mnom, o ribare?

i ribar odgovori:

— Baciću te u more; kad si u njemu proveo hiljadu i osam stotina godina, ostaviću te da u njemu boraviš do sudnjega časa. Ne govorah li ti: — poštedi me, poštedeće te Alah, ne ubij me, ubiće te Alah! — ali ti ne usliši moju molbu i htede samo da me prevariš, a Alah te dade meni u ruke, te ja tebe prevarih.

— Otvori mi, pa ću te obasuti dobročinstvima, — reče ifrit, ali ribar uzviknu:

— Lažeš, prokletniče! Ja i ti slični smo veziru cara Junana i lekaru Dubanu.

— A ko je taj vezir cara Junana i ko je lekar Duban, i kakva je njihova povest? — zapita ifrit.

POVEST O VEZIRU CARA JUNANA

ZNAJ, o ifrite, — reče ribar, — da je u stara vremena i u toku minulih vekova i stoleća bio u gradu Persijanaca i u zemlji Rumana car po imenu Junan.

I bio je bogat i velik i imao je vojsku i telesnu stražu svake vrste, ali je na telu imao gubu, a znaoci i lekari nisu je mogli izlečiti. I car je pio lekove i praškove i mazao se melemima, ali mu to nimalo nije pomoglo, i nijedan lekar ne mogade ga izlečiti.

A u grad cara Junana dođe lekar, čovek u dubokoj starosti, koji se zvao lekar Duban. On je pročitao grčke, persiske, vizantiske, arapske i siriske knjige, i znao je lekarstvo i zvezdarstvo i usvojio njihova pravila i načela i njihovu korisnost i štetnost, a poznavao je i sve biljke i trave, sveže i suve, korisne i štetne, i izučio je filozofiju i savladao ove nauke, lekarske i druge.

I kad dođe u grad i proboravi u njemu malo dana, lekar ču o caru i o tome da mu je telo obolelo od gube kojom ga kušaše Alah, i o tome da je znaoci i lekari nisu mogli izlečiti. I kad to dođe do lekarevih ušiju, on provede noć u poslu, a kad nastade jutro i zasja svetlošću i zablista, on obuče svoje najlepše odelo i ode caru Junanu.

I poljubivši pred njim zemlju, lekar mu požele večnu slavu i sreću, i to iskaza ne može biti lepše, a potom upoznade cara sa sobom i reče:

— O, care, saznao sam da te je zadesilo ono što imaš na telu i da mnogi lekari ne znaju kako da te izleče. Ali ja ću te izlečiti, a, care, i neću te pojiti lekovima ni mazati melemima.

Kad ču te reči, car Junan se začudi i uzviknu:

— A kako ćeš to učiniti? Alaha mi, ako me izlečiš, obogatiću i tebe i decu tvoje dece i obasuću te dobročinstvima, i sve što budeš zahteo biće tvoje, i posadiću te za svoju trpezu i bićeš moj ljubimac!

Potom car Junan dade lekaru počasno odelo i beše milostiv prema njemu i zapita ga:

— Izlečićeš me od te bolesti bez lekova i melema, je li?

a lekar odgovori:

— Da, izlečiću te.

I car se čudom začudi, a zatim upita:

— O, lekaru, koga dana i u koje vreme će biti to što mi reče? Požuri, sine moj!

— Slušam i pokoravam se, — odgovori lekar, — biće to sutra.

A zatim on siđe u grad i najmi kuću i smesti u njoj svoje knjige i lekove i lekovito bilje, a potom izvadi lekovite biljke i začine i načini od njih jedan čekić koji izdubi pa u nj uglavi

držalicu i pored čekića vešto načini jedno đule.

A kad sve to načini i završi, lekar ode caru sutradan izjutra i, kad dođe, poljubi pred njim zemlju i naredi mu da ode na trkalište jašući i da se igra đuletom i čekićem.

A sa carem behu emiri, dvorani i veziri i velikaši carstva, i car još i ne stiže na trkalište, kad mu priđe lekar Duban i dade mu čekić i reče:

— Uzmi ovaj čekić i uhvati ovako držalicu i juri po trkalištu i dobro izmahuj i udaraj po đuletu, dok ti se ruka i telo ne preznoje i dok ti lek ne pređe iz ruke u telo i ne razlije se po njemu. A kad to svršiš i kad lek počne dejstvovati u tebi, vrati se u dvor i idi u kupatilo da se okupaš, pa lezi da spavaš. I tako ćeš se izlečiti.

I onda car Junan uze od lekara čekić i uhvati ga rukom i sede na konja i baci đule preda se, pa pojuri za njim i stiže ga i snažno udari, stegnuvši rukom držalicu čekića. I dotle je udarao po đuletu i jurio za njim dok mu se ruka i sve telo ne obliše znojem i dok lek ne isteče iz držalice.

I lekar Duban vide da se lek razlio po carevu telu, te preporuči caru da se vrati u dvor i da istoga časa ode u kupatilo. I car Junan se odmah vrati i naredi slugama da mu očiste kupatilo, te ga oni očistiše, i posteljničari požuriše, i robovi dotrčaše caru, prestižući jedan drugoga, i pripremiše rublje za nj.

I car uđe u kupatilo i dobro se okupa i obuče odelo u kupatilu, a zatim iziđe i pođe u dvor i leže da spava.

Eto šta je bilo s carem Junanom. Što se tiče lekara Dubana, on se vrati kući i prespava noć, a kad nastade jutro, dođe caru i zamoli ga da mu dopusti da uđe. I car mu naredi da uđe, te lekar uđe i poljubi zemlju pred njim i izreče pevajući, ciljajući na cara, ove stihove:

Sve vrline veće su još kad im se nazivaš Ocem ti, a drugi se tako zvati ne može.

O ti, što lik ti sjajem svojih ognjeva Mrak zloga dela sa čela sudbine razgoni,

Nek blista i nek sija lik tvoj večito, Ma lik vremena bio gnevan i tmuran doveka!

Orosio si me dobrom svakim i milošću, I osvežio si me ko oblak kišni bregove.

U pučinu si štedro blaga bacao I tako se uzdig'o u visine željene.

I kad on izgovori te stihove, car ustade na noge i zagrli ga i posadi pored sebe i pokloni mu skupoceno odelo. (A car je, izišavši iz kupatila, pogledao svoje telo i na njemu nije našao ni traga gube, i ono beše postalo čisto kao belo srebro, i car se tome neizmerno obradova, a njegove se grudi ispraviše i raširiše).

A kad nastade jutro, car dođe u divan i sede na carski presto, a dvorani i velikaši njegova carstva ustadoše pred njim, i dođe lekar Duban, a car, ugledavši ga, žurno ustade i posadi ga pored sebe. I gle, postaviše raskošne stolove i doneše jela, i car jeđaše zajedno s Dubanom, i ne prestade razgovarati s njim celoga toga dana.

A kad nastade noć, car dade Dubanu dve hiljade dinara, sem počasnih odela i darova, i posadi ga na svoga konja, pa Duban ode svojoj kući. A car Junan se neprestano divljaše njegovoj veštini i govoraše:

— Ovaj me izleči, lečeći me spolja, i ne mažući me nikakvim melemom! Alaha mi, to je prava mudrost, i ja treba da ukažem tom čoveku poštovanje i ljubav i da od njega načinim svoga sabesednika i svoga sadruga za trpezom za večna vremena!

I car Junan provede noć zadovoljan, radujući se zdravlju svoga tela i oslobođenju od bolesti, a kad nastade jutro, on iziđe i sede na presto, i velikaši njegova carstva ustadoše pred njim, a veziri i emiri sedoše levo i desno od njega.

Potom car Junan zatraži da mu dovedu lekara Dubana, i ovaj uđe i pred njim poljubi zemlju, a car ustade pred lekarem i posadi ga pored sebe. On se prihvati jela s njim i požele mu dug život i predade mu darove i odela i razgovaraše s njim sve dok ne nastade noć, a onda car naredi da mu dadu još pet počasnih odela i još hiljadu dinara, pa lekar ode kući, zahvalivši caru. A kad nastade jutro, car uđe u divan, okružen dvoranima, vezirima i emirima.

A car je imao jednoga vezira odvratna izgleda, rđava i poročna, škrta i zavidljiva, sazdana od zavisti. I kad taj vezir vide da se car zbližio s lekarom Dubanom i da mu je odavao onakve počasti, on mu pozavide i prikri svoju zlobu prema njemu. A zna se da se o tome veli: — Ničije telo nije pošteđeno zavisti — i rečeno je: — Nepravda tinja u srcu; njena se snaga ispoljava, a njena slabost skriva.

I eto, taj vezir dođe caru Junanu, pa, poljubivši zemlju pred njim, reče:

— O, care našega veka i vremena, ti si car u čijoj sam milosti odrastao, a ja imam za tebe veliki savet. I ako ga sakrijem od tebe, biću sin preljube; ako pak narediš da ti ga kažem, ja ću ti ga reći.

I cara uzbudiše vezirove reči, te zapita:

— Kakav je taj savet?

A vezir odgovori:

— O, čestiti care, stari su kazali: onome koji ne misli na posledice, sudba nije prijatelj. A ja vidim da car ne čini kako valja darujući svoga lekara i onoga koji gleda da mu uništi carstvo. A car je bio milostiv prema njemu i ukazao mu najveće poštovanje i suviše se sprijateljio s njim, te se bojim za cara.

I car, uznemirivši se i promenivši se u licu, zapita vezira:

— O kome govoriš i na koga ciljaš?

A vezir reče:

— Ako spavaš, probudi se! Ja ciljam na lekara Dubana.

— Teško tebi, — reče car, — ta to je moj prijatelj, i on mi je draži od svih ljudi, jer me je izlečio nečim što sam uzeo u ruku, i iscelio me je od bolesti s kojom lekari nisu mogli izići na kraj. Takvoga kao što je on nećeš naći u naše vreme nigde na svetu, ni na istoku ni na zapadu, a ti tako govoriš o njemu. Od današnjega dana ću mu davati nagradu i platu i određujem mu hiljadu dinara mesečno, ali, i kad bih podelio s njim svoje carstvo, bilo bi doista malo. I mislim da ti to govoriš samo iz zavisti, i da to liči na ono što sam saznao o caru as-Sindbadu...

I Šahrazadu zastade jutro, te ona prekide priču koju je započela po carevu odobrenju,