prepricano antonije isakovic velika deca

Антоније Исаковић Велика деца У знаку априла Светина чека воз. Рат је. Воз са инжењеријом пролази, они одлазе последњи. Приказује гласове из масе, без појединаца. Попут неког колективног лика. Прати дфешавања у светини, промене, закључивање, делања, закон масе. Светина је глупа, непромишљена. Прво насрћу на врата шефа станице незадовољни због неизвесности доласка воза. Када дође воз, покушавају да украду бензин – сви су то заслужили. Ратна патрола помиње петоколонаше, легитимише народ. Наилазе на човека из Београда, без докумената,а новинар са фотоапаратом. Маса га одмах оптужује да је петоколонаш. Гнев. Човек се безуспешно правда, дозива жену, али она га не чује. Војници га стрељају, маса је задовољна. Жртвина жена и дете се појављују, маса ћути, осећа кривицу, неко је лаже да јој је муж отпутовао претходним возом, нађу јој добар купе, детету купе кокице. Опис светине: честе метонимије (било је ту доста качкета, доста шешира), зној и смрад, желе све по кратком поступку. Маса чини злочин, а нема појединачне одговорности, иако је светина ипак састављена од појединаца – то је парадокс масе. Погреб Из наредбе генерала Бемеа, 1941. г: приликом затрпавања стрељаних, треба пазити да се тамо не стварају српска светишта. Треба спречити стављање крстова. Немци су похапсили људе по селу, побили псе који су на њих лајали. Село утихнуло, мртви пси у снегу. Поштар једини одлази у град, сазнаје да су их прво одвели у Крагујевац, а да су потом стрељани, носи списак, има их седамнаест. Лешеве не дају. Сељаци излазе и закопавају лешеве паса. Дељу крстове, на њих уписују имена стрељаних. Крећ поворка, предводи је Јеремија, поп. Сељаци носе крстове, и по неко знамење сваког од стрељаних (шешир, штап, слику, ранац). Крст то је човек дрвени, раширио руке, скупио ноге, спремио се да лакше буде закопан у земљу. Урањају крстови у земљу на гробљу. Жене лелечу, проклињу. Тамјан пуни гробље. Кашика Станко је водник, Зоћа га прати, носе бакрач кајмака за чету. Сви ће добити по кашику. Зоћа је прележао тифус. Машта о кајмаку, привлачи их обојицу, Станко помишља да узму по кашику. Станко грди Зоћу због тога. Зоћа умире. станко носи и њега и бакрач. Војници једу по кашику кајмака. станку се његова смучила. Баца је. Црвени шал Мирко је у колони партизана. Зима. Ветар смрзава уши. Спава им се, дуго пешаче, нигде одмора. Мирко се бори да не заспи, ту се на кратко даје његов ток свести. Долазе у неку кућу мало да се огреју. У углу виси црвени шал. Траже од сељанке качамак. Она се мало буни. Неко залупи вратима, црвени шал падне на под. Сељанка се жали да су јој узели шал, оптужује Мирка да га је узео. Мирко се раскопча и црвени шал баци у снег. Када сељанка види да ће Мирка због тога стрељати, покаје се, каже да му је поклонила шал. То Мирка не спасава. Стрељан је.

prepricano antonije isakovic velika deca

Documents