predrag v milosevic beograd u 21 veku

Predrag V. Milošević: Beograd u 21. veku / Belgrade in 21st Century

Beograd/Belgrade, 2006-2007 1

Predrag V. Milošević

Izabrani član Akademije arhitekture Srbije. Redovan profesor. Arhitektonski fakultet, Slobodni Univerzitet Crnorizac Hrabar, Varna, Bugarska & Fakultet za graditeljski menadžment i Fakultet za menadžment nekretnina, Univerzitet Union, Beograd, Srbija / Elected member of the Architecture Academy of Serbia. Full Professor. The Faculty of Architecture, Free University Cernoryzec Hrabar of Varna, Bulgaria & Faculty of Construction Management and Faculty of Real Estate Management, Union University, Belgrade, Serbia

BEOGRAD U 21. VEKU / BELGRADE IN 21ST CENTURY

Slika 1. Tri dela budućeg Beograda (šumadijski, sremski i banatski) sa neophodnim novim premošćenjima dveju reka (zeleno – postojeći i planirani mostovi, crveno – mostovi po predlogu PVM, žuto – tuneli po predlogu PVM), sve prema potrebnoj mreži glavnih gradskih saobraćajnica, podržanoj metroom.



1. TREĆI, PREKODUNAVSKI BEOGRAD

APSTRAKT Korak koji Beograd sada u sopstvenom interesu, kao i interesu cele Srbije, treba da preñe ne razlikuje se suštinski od onoga posle Drugog svetskog rata, kada je na sremskoj obali Save, sučelice do tada izgrañenom gradu na šumadijskoj strani reke, utemeljen današnji Novi Beograd. Oba ova dela danas već metropolitanskog Beograda nalaze se na desnoj obali Dunava, dok je leva obala te velike evropske reke u ovom gradu ostala uglavnom prepuštena slučaju, tjs. „bespravnoj” gradnji. Dunavska orijentacija Srbije i njenog glavnog grada ogledala bi se pri ovakvom, poželjnom razvoju beogradskog prostora upravo u toj reci kao većem od dva “vodena bulevara“ u centralnoj zoni Beograda, smeštenoj izmeñu banatskog i šumadijskog dela metropole. Ovakvim pristupom moguće je podstaći reorganizaciju priobalne industrije i tehnologije, orijentaciju ka ekološki povoljnim tehnologijama, kao i stvaran i održiv razvoj turizma na dunavskom pravcu, kulturnog, nautičkog i vikend-turizma. Takvo rešenje obezbedilo bi ne samo širenje grada i na severnu obalu Dunava, nego i silazak Beograda na tu reku celom svojom šumadijskom obalom, iskorišćenje vrednog grañevinskog zemljišta, integrisanje različitih namena, zaštićenu životnu sredinu, kao i formiranje velikih novih parkovskih i rekreativnih sadržaja. Njime se pristup obema obalama Dunava ne samo olakšava, nego i konačno čini izuzetno privlačnim za sve, kao što se na valjan način i u dužnoj meri aktiviraju i svi drugi potencijali koje pruža dunavska orijentacija zemlje i grada: usklañeni razni vidovi transporta, očuvana životna sredina, unapreñeno postojeće i dodatno, novo zelenilo. Svojevrsno takmičenje meñu gradovima ovog dela kontinenta, odreñeno većim brojem činilaca, već je otpočelo. Dunavska pozicija, uz sve izraženiju dunavsku orijentaciju, odličan su preduslov i Srbiji i Beogradu za još ubrzaniji i vredniji razvoj.

Ključne reči: treći, prekodunavski Beograd; nova, dunavska orijentacija Srbije i Beograda; vodeni bulevari; silazak na obe reke; ubrzaniji i vredniji razvoj.

OBRTI U URBANOJ TEKTONICI

Generalni plan o ureñenju i proširenju Beograda iz 1923. godine, izrañen pod rukovodstvom Grigorija-ðorña Pavloviča Kovaljevskog, bio je prvi koji je obuhvatio i ceo prostor današnjeg Novog Beograda, zajedno sa Velikim ratnim ostrvom. Plan je u to vreme i usvojen, ali bez dela koji se odnosio na ovo dvoje. U svetlosti zamisli koje ovaj ovde rad danas iznosi pred stručnu i inu javnost zanimljivo je napomenuti da je još rad Kovaljevskog takoñe predlagao sponu Dorćola i Zemuna mostovima preko Velikog ratnog ostrva, kao svojevrsne istinski urbane a ne ne-urbane (kako je to danas i dalje) praznine, a iz smera dorćolske ulice Cara Dušana odnosno zemunskog Karañorñevog trga. Isti plan predvideo je gotovo potpuno spajanje istog ostrva prevlakama i mostovima sa prostorom oko današnjeg Centra Ušće, otprilike u osovini današnje ulice Milentija Popovića. Još dva mosta čija se izgradnja predlaže i na ovom mestu pomenuta su takoñe u radu Kovaljevskog: jedan izmeñu današnjeg Starog Savskog mosta i Gazele, u osovini današnjeg Bulevara Avnoja, te drugi na mestu današnje prevlake u vrhu nizvodnog rukavca ka Adi Ciganliji. Još Kovaljevski bio je očigledno svestan potrebe da se Beograd u svojoj metropolitanskoj izgradnji „osokoli” izgradnjom ovih kapitalnih objekata na pomenutim mestima, kao što je bio svestan i činjenice da lepotu Save i Ade Ciganlije ne treba narušavati na samom njenom nizvodnom špicu, kako će se po svemu sudeći uskoro desiti izgradnjom novog mosta sa pomodnim pilonom visokim čak 200 metara, baš na toj poziciji.



Idejni urbanistički plan Beograda izrañen 1948. godine pod rukovodstvom arhitekte Nikole Dobrovića, poput prethodnog rešenja Kovaljevskog, predlagao je mostove ka Velikom ratnom ostrvu iz smerova Dorćola i Novog Beograda, na nešto drugačijim pozicijama. Kao i u ovom radu iz 2007. godine, Dobrovićevo rešenje predlagalo je nove mostove na Dunavu u zonama zemunskog Gornjeg Grada i današnje Nove Galenike, a i premošćenje Save u zoni donje prevlake uz Adu Ciganliju, na mestu gde ovaj rad predlaže tunel.

Slika 2. Veliki Beograd (predlog PVM), sve prema potrebnoj mreži glavnih gradskih saobraćajnica, podržanoj metroom (Podloga: Blic, Beograd).

Drugi tunelski prolaz ispod Save, predložen u ovom radu uzvodno od prvog, pozicioniran je ispod gornje, uzvodne prevlake uz Adu Ciganliju. U Dobrovićevom radu umesto njega predlagan je most, nešto uzvodnije. Zanimljivo je, i vrlo znakovito, i to da je Dobrović, prema raspoloživim podacima, prvi koji je baš u ovom svom radu naznačio, hrabro, mada na skromniji način, potrebu urbanizacije i na severnoj obali Dunava, produžujući osovine svojih dunavskih mostova bulevarima dalje kroz Banat i paralelno sa Dunavom, stvarajući tako svojevrsnu shemu radijalno-koncentričnog Beograda na toj obali reke.

I Generalni plan Beograda iz 1950. godine, izrañen pod rukovodstvom arhitekte Miloša Somborskog, predlagao je puno uklapanje Velikog ratnog ostrva u beogradski gradski organizam, sa ciljem da ono zaista postane urbana praznina u okviru metropole, i to izgradnjom prevlaka ka njemu na pozicijama zemunskog Karañorñevog trga i u produžetku današnje ulice Milentija Popovića na Novom Beogradu.

I ovaj plan predlagao je premošćenje Dunava u zoni zemunskog Gornjeg Grada, koje bi, skupa sa postojećim Pančevačkim mostom, odredilo osnovu urbanističke matrice prekodunavskog Beograda, mada nešto skromnije nego što je to dato u Dobrovićevom rešenju. Rad Somborskog, kao i ovaj rad iz 2007. godine, predlagao je i novi most u osovini današnjeg Bulevara Avnoja, kao i most na poziciji donje, nizvodne prevlake ka Adi Ciganliji, na mestu gde ovaj rad predlaže tunel. I rad



Somborskog, poput Dobrovićevog, predvideo je još jedno premošćenje Save, na mestu nešto uzvodnije od Ade Ciganlije.

Generalni urbanistički plan Beograda iz 1972. godine, izrañen pod rukovodstvom Aleksandra ðorñevića i Milutina Glavičkog, gotovo je potpuno zanemario mogućnosti prekodunavskog Beograda, uklapajući samo njegov uzak priobalni deo u sopstvenu ideju-vodilju o „gradu u moru zelenila” i predlažući izgradnju velikog sportskog centra u zoni bare Veliko blato. Isti plan predlagao je i nove dunavske mostove u nizvodnom delu ostrva Forkontumac ka središtu Pančeva i u blizini Velikog Sela.

Slika 3. Banatski Beograd sada, nimalo sličan Pešti, svakako ne zato što tako ne bi moglo da bude (Izvor: Novosti, Beograd).

Cilj je bio da se prostorna organizacija sažme povećavanjem gustina izgradnje, novim zoningom i redukovanom mrežom primarnih saobraćajnica, pre svega, a u odnosu na prethodno rešenje ðorñevića i Glavičkog iz 1972. godine. Svi ovi ciljevi mogli su izgledati potrebni u godinama uoči nestanka socijalizma i uništenja Jugoslavije, u zemlji na kraju jednog zabludelog političkog i ekonomskog puta. Ali, „kresanje urbanističkih vizija” nikada se, pa ni taj put, sve do danas, nije pokazalo kao upotrebljiv odgovor na stvarne probleme jednog grada i zemlje.

Kostićeve izmene i dopune predvidele su i dva nova premošćenja Save, jedno u zoni donje, nizvodne prevlake ka Adi Ciganliji (tamo gde ovaj rad iz 2007. godine predviña tunel) i drugo kod Ostružnice, na zaobilaznici. Predvidele su takoñe novi most na Dunavu u zoni Nove Galenike, kao i



novi most u blizini donjeg špica Ade Huje, te onaj kod Velikog Sela. Ali, u njima nema ni naznake o novom, prekodunavskom Beogradu, upravo u skladu s onim što je i bila namera naručioca i, možda, autora tog rešenja.

Slika 4. Pešta kao odličan uzor banatskom Beogradu, na mapi postavljenoj tako da istok stoji tamo gde je inače sever i sa Margit Sigetom kao mogućim uzorom za rešenje beogradskog Velikog ratnog ostrva, možda budućeg beogradskog «Central Parka» (Izvor: Hungary Tourist Map. Paulus, Budapest, 1998).

Generalni plan Beograda 2021. godine, usvojen 2003., a izrañen pod rukovodstvom Vladimira Macure i Miodraga Ferenčaka, poseduje, kako su njegovi autori naveli, „osnovne odlike koje nameće tranzicija društva, novi društveni okvir, tržište i demokratski odnosi: fleksibilnost umesto krutosti, dinamičnost umesto statičnosti”. Ovome se svakako ništa ne može prigovoriti.

To je, kako autori sami dalje navode: „plan koji podržava procese, umesto plana koji podržava „sliku”. E, ovde je prigovor već i te kako moguć, i neophodan, jer inače valjalo bi niz vodu baciti sve ono što su, rukovodeći se itekako „slikom jednog grada”, mnogi veliki urbanisti uspeli da postignu u gradovima Evrope i sveta: Parizu, Luksemburgu, Veneciji, Barseloni, Budimpešti, Moskvi, Londonu, Njujorku, Kejptaunu, Rio de Žaneiru i gde već sve ne.

„Slika”, kako se to u ovom autorskom objašnjenju naziva, nije ni u kakvom neskladu ili opreci sa „procesima”, niti će ikada biti. Ona ih, po prirodi stvari, obavezno prati, i oni od nje ne mogu da pobegnu, niti je moguće obrnuto. Ili: nema procesa bez slike, niti ima slike bez procesa. Potrebno



je samo da i jedno i drugo uvek budu deo urbanističke vizije, onako kako je to u beogradskom slučaju već bivalo sa radovima Emilijana Josimovića, Nikole Dobrovića i Miloša Somborskog, i onako kako je to po belom svetu jasno učinjeno delima Osmana, Serde i Krira, samo za primer. Osmatranje „unazad”, kako se to na ovom mestu u ovom radu sada čini, nužno je da bi se moglo sagledavati „unapred”. A upravo to gradi viziju, bez koje se u planiranju za jedan grad ne može.

Slika 5. Beovoz ili Metro Beograd, po predlogu PVM (Podloga: Branislav Jovin: Metro Beograd).

Plan koji je trenutno u Beogradu na snazi predvideo je nova premošćenja Dunava takoñe u zoni Nove Galenike i Velikog Sela, a i u produžetku u velikoj meri problematično osmišljenog Unutrašnjeg magistralnog poluprstena, koji nikako ne može biti rešenje za prihvat transferzalnog saobraćaja u smeru jugozapad (zapad) - severoistok (sever) kroz Beograd i dalje, kako se o tome navodi, jer je to jedino moguće postići potpunom izgradnjom i zatvaranjem gradske zaobilaznice i u njenoj severnoj polovini, od Dobanovaca i Batajnice sve preko Dunava pored Padinske Skele, Jabuke, Pančeva i Starčeva nazad ka Bubanj Potoku, a sa izlazima ka Zrenjaninu, Bukureštu, Beloj Crkvi i Smederevu. Isti plan predvideo je i novi most u osovini Bulevara Avnoja, kao i po svemu sudeći tunelski spoj Novog Beograda i Banovog Brda na poziciji donje, nizvodne prevlake ka Adi Ciganliji, kako se to i ovde predlaže.

Globalizacija i nova dunavska orijentacija Srbije, i s njima zajedno ubrzan tranzicijski razvoj grada, nalažu tako promenu mnogih vizura Generalnog plana Beograda 2021. godine, što njegovi autori nisu nažalost na vreme uočili, ili su sa nadležnih mesta u politici bili možda sprečeni da to učine.

ARHITEKTURA I URBANIZAM DEVEDESETIH

Beograd je za „zapadnjake”, i dalje neosloboñene sopstvenih stereotipa, još uvek „čudan” grad, „mračan” i „komunistički siv”, mada sada možda manje nego ranije. A on se ustvari uvek menjao, a da se nikada potpuno ne izmeni, baš kao što i treba, i baš kako je to i sa svakim drugim gradom i na ovom i na svakom drugom kontinentu.



Slika 6. Beograd sa neba, sa predlozima PVM ili postojećim (belo – mostovi, crveno – tuneli; podloga ove i svih sledecih slika izuzev poslednje dve u ovom radu: razglednice Branislava Strugara).

Slika 7. Beograd sa neba, sa predlozima PVM ili postojećim.

Njegove promene, kao i drugde, odvijale su se u talasima i u najvećoj meri u skladu sa planovima. Ono što ga razlikuje od Moskve ili Londona, na primer, uz ono što je svakom od tih gradova „uroñeno”, jeste pre svega učestalo odsustvo grañenja u skladu sa planovima, a na mnogim velikim gradskim područjima, čega ni u ureñenom državnom real-socijalizmu, ni u kapitalizmu razvijenog sveta nije bilo.





Glavni cilj svakog grada koji „drži do sebe”, do svog urbanizma i arhitekture, jeste da on ostane takav kakav jeste, drugačiji od ostalih gradova, ali i da se u takvim okvirima menja. Beograd je već postao „svetski grad”, metropola otvorena prema svemu novom i mundanom, moderan i dinamičan, ka budućnosti orijentisan grad meñunarodnog značaja. To je svojevrsna urbanistička politika koje se sada već svi u gradu drže, a koja se ne odnosi samo na izvestan broj modernih grañevina, oblakodera i ostalih, podignutih tu i tamo.





U isto vreme, grad treba da sačuva sve u čemu se njegovi stanovnici osećaju dobro i sve što njegovi posetioci cene: svoju ljupku, iako malo „prašnjavu” otmenost stare srpske i jugoslovenske prestonice, kao i svoj pomalo zapušteni „beo-šmek”, dugo već očuvani šarm jednog od važnijih evropskih gradova, grañenog u najvećoj meri u prethodna dva stoleća. Ovde treba imati u vidu u velikoj meri i sve što je u gradu nastajalo počev od dvadesetih godina dvadesetog veka, a što još uvek nije dovoljno prisutno u svesti mnogih. Graditeljski fond koji je nastao posle Drugog svetskog rata još uvek je predmet pažnje manjine koju čine pre svega arhitekti i urbanisti zaposleni u



gradskim strukturama, kao i izvesni izabrani lokalni političari koji razumeju da niko ne želi da živi u gradu koji se raspada, ili u gradu koji se konzervira da bude nalik muzeju.


Upravo stoga, Beograd ne treba da ostane samo veran tradiciji, nego i moderan i savremen, živ grad. On mora da održi sve svoje tradicije i sopstveni identitet, ali i da uspostavlja nove, delom čak i na prvi pogled neobične akcente u okviru budućeg razvoja.

IZMEðU TRADICIJE I PROGRESA

Uspostavljanje ravnoteže izmeñu ove dve, na prvi pogled suprotstavljene pozicije, kao i preobražaj njihove naizgled fundamentalne protivrečnosti u efektno urbanističko planiranje i dizajn, u uzbudljivu novu arhitekturu, nisu nimalo lak zadatak. U meri koja je izvesno nešto veća nego u drugim evropskim metropolama, prevashodno usled izvesnog zakašnjenja u procesu tranzicije, u Beogradu se danas čini ono što je neophodno, ali je i dalje primetno da se na mnogim mestima na kojima se odlučuje i dalje izbegava progres u punom značenju te reči, uz stalno nastojanje da se odgovori na zahteve za novim i onim što traži vreme u kojem živimo što je moguće više odlože.

Upravo ovde, u blokiranju naraslih potreba za inovativnim pristupom pre svega urbanizmu, ali i arhitekturi, leže razlozi svojevrsnog razvoja Beograda u talasima. Ovakvo stanje ima, doduše, i izvesnih prednosti: neke od urbanističkih i arhitektonskih pomodnosti, poput postmoderne na primer, prošle su Beogradom a da nisu za sobom ostavile ozbiljnije štete. Ova osnovna beogradska dilema jasno se iskazuje naročito poslednjih godina, od kako traju zamašnije rekonstrukcije i revitalizacije, a ponegde i samo „ulepšavanja”, uglavnom koncentrisana u gradskom centru.

Sada, na početku trećeg milenijuma, Beograd se suočava sa okolnostima koje mu pružaju priliku za odlučne iskorake, neophodne njegovom budućem razvoju. Čak ni večiti skeptici ne mogu a da ne priznaju da se sada radi o vremenu promena i u velikoj već meri izmenjenih preduslova za život svakog čoveka.



Vreme je da se iskoriste sve sopstvene snage i talenti, za dostignuća koja Beogradu predstoje. Politika koja se vodi i koja će se voditi u gradu u godinama i desetlećima koja slede, treba da podstiče i ohrabruje upravo ovakva stremljenja, pre svega.

OD CENTRA KA PERIFERIJI

Interes gradskih planera i političara još uvek je prevashodno koncentrisan na centralne delove grada na dvema obalama Save, kao i na njihovo prilagoñavanje zahtevima turizma putem ulepšavanja, urbane kozmetike i nastavka muzeoloških intervencija, a trebalo bi da se on u mnogo većoj meri pomeri ka periferiji i potrebama modernog urbanog razvoja. Beograd, kao ni Moskva pre njega i mnogo više nego on, nikada neće postati grad kakav su komunisti i socijalisti mislili da je moguć.


Ali, njegov značaj nije nimalo umanjen nestankom (privremenim?) „velike” i „nesvrstane” Jugoslavije. Naprotiv, iz ovih ili onih razloga, značaj Beograda u sada bitno izmenjenim geopolitičkim okolnostima na evropskom jugoistoku i šire, u celom svetu, sada je veći nego što je ikada ranije bio, i ta mera pred našim očima postaje svakim danom sve veća. Važnost njenog glavnog grada seže daleko van granica sadašnje, ne previše male Srbije, Srpske i još uvek okupirane Srpske Krajine. Ona čak seže prilično dalje od granica nekadašnje Jugoslavije.

Šanse koje su Beogradu sada na dohvat ruke zasnovane su pre svega na njegovoj geopolitičkoj poziciji, istorijskom iskustvu kojim grad raspolaže, kulturnim mogućnostima i delatnom političkom konceptu ovde i sada.

Ako oni koji u njemu i o njemu odlučuju budu to želeli i znali da učine, Beograd će zauzeti mesto jedne od najvažnijih evropskih metropola, i to u dovoljno kratkom vremenu. A da bi jedan grad bio metropola, on mora da poseduje visok stepen urbaniteta i kosmopolitsku atmosferu, da spozna i jasno primeni razliku izmeñu sna kojem teži i stvarnosti koju živi. Sredstva kojima Beograd može da dosegne do funkcija nove metropole za ceo jugoistok Evrope, i šire, jesu i svi dogañaji i priredbe



evropskog i svetskog nivoa koji se u njemu dogañaju ili će se dogañati u kulturi, nauci, privredi, sportu i ostalom.

Sve to Beogradu gradi svojevrstan „most u budućnost”, ne samo njegovu. Izvesni meñunarodni dogañaji i priredbe neke od ovih vrsta, organizovani od strane grada i zemlje u bliskoj budućnosti, mogli bi tako da obezbede odlučujući iskorak koji bi pokrenuo valjan izlazak Beograda na Savu, a naročito Dunav, pa i njegov prelazak preko ove velike evropske reke, što bi gradu omogućilo da nastavi svoj zdrav razvoj u stoleću koje je nedavno počelo.


Usmeravanje glavnih razvojnih osovina Beograda ka Zrenjaninu i Pančevu, i bez inicijalnih krupnih dogañaja ili priredaba, moguće je i već danas poželjno. Ovaj razvoj na ova dva pravca ionako se već više desetleća dešava, ali u gotovo sasvim neosmišljenom, „bespravnom”, bez-idejnom vidu, i bez gotovo ikakvog uticaja urbanista, što je još jedna od svojevrsnih ironija u beogradskoj povesti.

BEOGRAD PRELAZI DUNAV

Nasuprot Dunavskom amfiteatru, potezu koji na šumadijskoj strani Beograda sledi obalu Dunava u dužini od više od 7 km, sve od dorćolske marine do nizvodnog špica Ade Huje, a sa širinama do 2 km i Pančevačkim mostom kao svojevrsnom početnom razvojnom osovinom, kao i nasuprot



Velikom ratnom ostrvu i Zemunu, moguće je naći pogodna zemljišta za razvoj novog, banatskog Beograda, trećeg po redu u istoriji grada. Na tim zemljištima moguće je zasnovati nove razvojne koncepte koji bi se mogli ugledati na rešenja već postignuta u sličnim zonama mnogih drugih evropskih gradova, Stokholma, Barselone i Roterdama na primer.


Snage koje se odupiru promeni ove vrste u gradu Beogradu još uvek su brojne, i izvesno nisu drugačije od onih kojima je ne mnogo desetleća pre nas ideja o Novom Beogradu, na sremskoj strani Save, izgledala jednako suvišna kao ova danas. Hroničan strah „ušuškanih u prošlosti”, kakva god ona da je bila, a od „prebrzih” i „prekrupnih” promena, od Beograda kao stvarno svetskog grada, od mnogo onog što je „strano” i novo, od mnoštva stranaca koji će onda doći, i dalje čini svoje. Srećno izabran gradski menadžment sve ove „argumente” mogao bi lako da stavi gde im jeste mesto, u prošlost Beograda i Srbije.

ZANEMARENA „SLIKA” BEOGRADA

Urgentna nužna ekspanzija grada ka Dunavu i dalje preko ove reke već odavno je ustvari ostala nezaustavljena, jer je nezaustavljiva. Gradu je neophodno i utemeljenje trećeg njegovog dela. Treba energično pokrenuti razvoj super-modernog Dunavskog Venca na celom prostoru izmeñu Nove Galenike i Višnjice, a u luku na severnoj, banatskoj obali Dunava.



Unapreñenjem postojeće (uz Pančevački put) i izgradnjom novih pruga gradske železnice (uz Zrenjaninski put i drugde) i novih mostova preko Dunava, izgradnjom severne strane beogradske zaobilaznice (od Dobanovaca kroz banatski Beograd ka Velikom Selu), izgradnjom kružnih bulevara kroz banatski Beograd (sličnih onima koji su još u devetnaestom veku podignuti u Pešti), moguće je okončati danas još uvek gotovo sasvim stihijski urbani razvoj na toj ogromnoj beogradskoj teritoriji, prvorazredno važnoj za razvoj grada.


Prodajni saloni i upravne zgrade nekih od poznatih automobilskih i drugih firmi samo su prve laste koje su ovde već sletele, i koje kao da nisu dovoljne da se umovi onih koji u Beogradu odlučuju u urbanizmu pokrenu u ovom sledećem, za grad epohalnom smeru, a na jedini valjan način. „Beograd na Dunavu” važan je u najmanju ruku koliko i „Beograd na Savi”. U novonastalim okolnostima verovatno i znatno više, jer otvara i gradu i zemlji mnogo više mogućnosti.

Intencija da se razvoj Beograda usmeri ka i preko Dunava pojavljivala se, kako smo već videli, u više prilika tokom proteklih desetleća, ali je uvek ostajala sputana, onemogućena.

Tako je bilo i posle uspešno provedene regulacije Dunava i svih ostalih vodotoka i kanala na banatskoj strani velike reke. I ne samo da grad nije prešao Dunav, do danas, nego on nije ni izašao na tu reku, mada je njegov centar na nekim mestima i manje od jednog kilometra udaljen od obale te reke. Ova razdaljina, nizvodnije od Knez Mihajlove ulice i Bulevara Kralja Aleksandra sve veća ali



nigde prevelika, ostala je, skupa sa načinima korišćenja zemljišta uz dunavsku obalu, trajna prepreka koja je održavala i još uvek održava gotovo potpunu otuñenost Beograda od ove mitske reke. Vrlo slično vredi i za savsku stranu grada, izuzev što je Novi Beograd tamo već dovoljno dugo jako uspešna činjenica.

DUNAVSKI VENAC

Da grad nije na prilično uzdignutoj Terazijskoj Gredi, mnogi njegovi posetioci ne bi mogli ni da vide na kolikim dvema rekama on počiva. Budućnost Beograda leži na severnoj strani Dunava. Mnogo više nego što njegov sadašnji trenutak teče južno od njega, na obe obale Save. To potvrñuje i činjenica da su normativna snaga latentne logike urbanog razvoja i aktuelno stanje obično jači od ma kakve pomodnosti u urbanizmu.


Da smo pre samo tridesetak ili dvadeset godina imali priliku da pred sobom vidimo radove sa nikad zamišljenog i shodno tome nikad provedenog urbanističkog takmičenja pod naslovom, na primer: Banatski Beograd, Treći Beograd, Dunavski Venac ili slično, a sa zadatkom da takmičari ponude svoje vizije o ovom delu beogradske teritorije, današnje poreñenje tih radova, kojih dakle nema, sa stanjem na toj teritoriji gde grada u idejnom smislu ni dan-danas takoñe nema, verovatno bi nas zapanjilo.



Radovi iz sedamdesetih godina na takvu zadatu temu bili bi izvesno potpuno drugačiji od stanja koje imamo danas, ali verovatno ne i od stanja kakvo je, verujemo, u idejnom smislu danas poželjno. Planeri iz sedamdesetih godina izvesno bi ceo prostor ispunili višespratnicama i megastrukturama raznih vrsta, karakterističnim za to vreme i ne mnogo drugačijim od onoga što oko sebe ponovo očekujemo danas. Oni iz osamdesetih godina na takvu zadatu temu bili bi izvesno takoñe potpuno drugačiji od stanja koje imamo danas, ali i od stanja kakvo je verovatno u idejnom smislu danas poželjno.

UBRZANIJI I VREDNIJI RAZVOJ

Tamo gde bi zamišljeni planeri iz osamdesetih godina proteklog stoleća verovatno zamislili parkove i zelenilo i u njima niske zgrade u nizovima, svojevrsne vrtne gradove sa izlaskom na Zrenjaninski ili Pančevački put, danas stoje gotovo samo grañevine iz mašte njihovih u najvećoj meri neukih, beogradskih i pridošlih ne baš dobro stojećih graditelja, ne arhitekata i pogotovo ne urbanista.


A na njihovom mestu, verovatno, da bi to bilo u skladu sa vremenom u kojem sada živimo, trebalo bi da stoje oblakoderi i druga visoko sofisticirana zdanja raznih namena, ponajviše komercijalnih, ali i stambenih, hotelskih i drugih, i to u velikoj gustini.



To je ono što treba Beogradu danas, to je ono što se od Beograda i ovde i spolja sada traži, mnogima ogrezlim u njihovom ukočenom načinu mišljenja možda još uvek nezamislivo.



Početna žižna tačka banatskog Beograda svakako je negde u blizini račvanja dva puta, Zrenjaninskog i Pančevačkog, ali u tom ogromnom prostoru, pruženom u luku izmeñu novih dunavskih mostova kod Nove Galenike i Velikog Sela, bilo bi ih vremenom znatno više i većina bi izvesno nastala u osovinama ostalih novih mostova na Dunavu i njihovoj okolini.



Od vremena kada je Zrenjaninski put dobrim delom pretvoren u savremen gradski bulevar, a naročito od kako je 1995. godine Pančevački put postao ustvari pravi gradski auto-put, kada je proradio i prvi beogradski sistem gradske železnice, „Beovoz” na pančevačkom pravcu, svakome ko ne želi da bude slep kod očiju jasno je da se na ovom delu beogradske teritorije odigrava krupna promena stanja: grad u sve većoj meri postaje Beograd na Dunavu, a sve manje je to grad pored te reke.

U, nadamo se, sagledivoj budućnosti, četvrti na obe strane Dunava treba da budu podjednako ugodne za život, sa podjednako dobrim servisima, i podjednako značajne. Ovo treba da važi za oba dela Dunavskog Venca, uzvodno i nizvodno od Kalemegdana preko puta.

Slika 21. Dunavski amfiteatar, sa banatskim Beogradom kakav je sada, u pozadini, osnova (projekat Predraga V. Miloševića i Vladana Nikolića, a za Akademiju Arhitekture Srbije i Urbanistički zavod Beograda, 2006.).

Beograd sa tri centra razvoja, jednim na Terazijskoj Gredi, drugim u Novom Beogradu i trećim na banatskoj strani u blizini račve dva postojeća glavna puta, postao je već odavno nužan. Broj podcentara treba da bude odreñen u skladu sa ovom tropolnom shemom, i uvek da je u vezi sa stajalištima glavnih transportnih sredstava, prevashodno „Beovoza”, to jest „Metroa Beograd”.

MLAZ RAZVOJA

Da zemlja u to vreme nije prolazila kroz teško vreme uništavanja Jugoslavije i grañanske ratove u neposrednom susedstvu, Beograd bi izvesno, poput sličnih gradova u drugim, razvijenijim zemljama, tokom devedesetih godina proteklog stoleća već doživeo brz i sveobuhvatan preobražaj u generalnoj urbanoj matrici, nezamisliv ma gde u Evropi samo koju godinu ranije. Bila bi to transformacija ne mnogo drugačija od ove koja se dešava danas, pred našim očima, možda samo nešto manje burna.



Ipak, izmeštanje fokusa interesa gradskih i srpskih političkih struktura sa sadašnjeg gradskog centra i ubrzavanje razvoja zapuštenog Savskog amfiteatra, kao i njegovog znatno većeg i potencijalno vrednijeg pandana na dunavskoj strani, Dunavskog amfiteatra, a posebno cele severne, prekodunavske gradske periferije još uvek se nije dogodilo.

Slika 22. Dunavski amfiteatar, sa banatskim Beogradom kakav je sada, u pozadini, perspektiva (projekat Predraga V. Miloševića i Vladana Nikolića, a za Akademiju Arhitekture Srbije i Urbanistički zavod Beograda, 2006.).

A to bi bilo fenomenalna promena u odnosu na planersku ideologiju osamdesetih godina proteklog stoleća, koja u nadležnim strukturama te vrste po svoj prilici još uvek važi. Treba naglasiti da turistički potencijali gradskog jezgra i ostalih delova do danas ureñene gradske terotorije Beograda još uvek nisu u potpunosti prilagoñeni potrebama i iskorišćeni.

No, izvan ovih „svetih” zona, a iznad svega na periferiji kojoj pripadaju obe obale Dunava u Beogradu danas, sve se i dalje dešava na načine potpuno drugačije od normalnih, što će reči bezidejno i neosmišljeno. Treba tek videti i da li će se novije namere o Dunavskom amfiteatru ovaplotiti i na licu mesta, i kako. Ali, hteo to službeni Beograd ili ne, izmeštanje fokusa urbanog razvoja sa zapada i juga na sever grada, u beogradsko prekodunavlje, dešava se i dešavaće se i dalje, jer mora da bude tako i nikako drugačije. Sve se tu odvija jako brzo i efektno, a vrlo je malo svetlih primera izgradnje na toj strani i dalje. A sva ta brzina i uočljivost promene bili bi sasvim normalni i još brži i uočljiviji da su bar sada idejno utemeljeni i osmišljeni. To pre svega upućuje na nužnost valjane upotrebe i proširenja mreže „Beovoza” i na toj strani Dunava, ali i drugde na teritoriji Beograda. Ova ekspanzija trebalo bi da bude podržana inteligentnim planiranjem i praćena urbanim lokalnim centrima povezanim sa sredstvima masovnog gradskog prevoza. Potpunost sistema „Metroa Beograd” ne samo da bi enormno uvećala značaj udaljenijih predgraña, nego i gradskog centra samog.



Drugi važan činilac jeste već odavno provedena izgradnja kanala i regulacija vodotoka na banatskoj strani Dunava, uključujući tu i nasipe uz samu veliku reku, ali još uvek ne i „baru” Veliko Blato, koja je jezero ustvari. Krajolici za rekreaciju vrlo su neuobičajeni u većini velikih gradova, ali ne i u Beogradu. Jedan od takvih, ogromnih dimenzija, mogao bi relativno lako da bude ureñen i u potpunosti opremljen kao svojevrsna „tampon-zona” izmeñu budućeg metropolitanski izgrañenog područja banatskog Beograda i reke koja ga odvaja od Šumadije i Srema. Nužnost da se obe obale Dunava, sve od Nove Galenike i Zemuna do Ade Huje i Višnjice, dizajniraju na urbani način, delom kao izgrañene a delom kao promenade, postoji u Beogradu već odavno, ali je nadležni tek u novije vreme jasnije uočavaju. Podizanje samo jedne, ili nekoliko kapitalnijih grañevina na severnoj obali Dunava, verovatno negde u blizini izlaza sa Pančevačkog mosta, vrlo brzo bi podstaklo nastavak izgradnje svuda uokolo u „trećem” Beogradu.

Teško da bi izgradnja koja se na ovom prostoru može očekivati bila skromnih dimenzija. Bečki primer, kada se o prekodunavlju radi u mnogo čemu sličan beogradskom, može i u tome da bude jako koristan. Potrebe grada, ovakve kakve su sada, nalažu izvesno merilo: visokospratne zgrade u velikoj gustini izgradnje. To će izvesno zahtevati promenu i u beogradskoj arhitektonskoj tipologiji: tradicionalan gotovo odijum prema visokim zgradama moraće da bude prevaziñen bar na nadležnim mestima, u interesu razvoja i grada i cele zemlje.

LITERATURA

Milošević, P. (2007), Belgrade, City of Future of South-East Europe, in Transition – New Directions in the Management of Urban Development, Preservation and Renewal. Rad na 18-tom Meñunarodnom simpozijumu o urbanom dizajnu i implementacijama – Strategije prostornog razvoja i urbanistički projekti. Univerzitet lepih umetnosti Mimar Sinan, Arhitektonski fakultet, Odsek gradskog i regionalnog planiranja, Sekcija urbanog dizajna. Istanbul, 28-29 maj, 2007. www.yapi.com.tr/turkce/Etkinlikler_Toplanti_Detay.asp?newsid=54355 - 58k - 28 May 2007; www.inta-aivn.org/downloads/istanbul/program.doc. Milošević P. (2006), Ostvarivi san: Metro u Beogradu. Arhitektura 105 (Beograd-Podgorica), Septembar, 12. Milošević, P. (2006), Beograd, grad budućnosti jugoistočne Evrope – Nove smernice u menadžmentu urbanog očuvanja i urbane obnove grada. Meñunarodni simpozijum Rekonstrukcija i revitalizacija grada, Društvo urbanista Beograda, Urbanistički zavod Beograda & Skupština Grada Beograda, 21-22 novembar; Zbornik radova (urednik Ružica Bogdanović), s. 19-35. www.dub.org.yu/rekonstrukcija/raspored.pdf (prvo objavljivanje); Izgradnja (Beograd). God. LX, No 9-10 (septembar-oktobar), s. 243-251 (drugo objavljivanje); Grañevinska Direkcija Srbije, Vlada Srbije, http://www.cmc-pro.net/module/management_school/education/papers/item.php?id=64 (treće objavljivanje). Milošević P. (2006), Beograd, grad budućnosti jugoistočne Evrope – Nove smernice u menadžmentu razvoja grada. Rad predstavljen na Meñunarodnoj konferenciji Savremeni problemi u grañevinarstvu, Grañevinski fakultet Subotica, Univerzitet u Novom Sadu, 1-2. jun 2006. Zbornik radova Grañevinskog fakulteta, 15, s. 580-595 (na CD) odn. 76 (u štampanom Zborniku); www.gf.su.ac.yu (prvo objavljivanje); Grañevinska Direkcija Srbije, Vlada Srbije, www.cmc-pro.net/index.php (drugo objavljivanje); Izgradnja (Beograd). God. LX, No 7-8 (jul-avgust), s. 179-188 (treće objavljivanje). Milošević P., Nikolić V. (2006), Dunavski amfiteatar. Po pozivu upućenom Akademiji arhitekture Srbije. Celovit program i projekat za plan područja Ada Huja u Beogradu, za Urbanistički zavod



Beograda. Novembar 2006. O projektu: Dunavski amfiteatar. Prostorno-programska provera područja Ade Huje. Info 16/2006, X-XI-XII/MMVI, ISSN 1451-5393, Urbanistički zavod Beograda, s. 18-19, www.urbel.com/publikacije_info_16.html; http://www.danas.co.yu/20061230/biznis1.html (Ada Huja: Novo lice budućeg Beograda); http://www.w3c.org/TR/1999/REC-html401-19991224/loose.dtd (http://www.beobuild.net/) (Silazak na Dunav); M. Malešević: Silazak na Dunav. Press Online (Beograd) http://www.pressonline.co.yu/vest.jsp?id=189; http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=20574&y=2007&m=2&d=23 (“Izazov za arhitekte”, Politika Online, Beograd; 23.2.2007); “Brušenje dijamanta na Dunavu”, AG Magazin (Beograd), 34 (mart 2007)s. 30-37; http://www.a4a.info/ArticleView.asp?article_id=1025 (“Dunavski amfiteatar”); http://www.beobuild.net/index.php/102.html (“Predstavljeni razvojni koncepti za Adu Huju”); www.yu-build.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=1253 (“Izazov za arhitekte”); Janakova, M. (2007), “Ada Huja: Novo lice budućeg Beograda”, Ambijenti (Beograd), 23 (septembar 2007), s. 44-49.

Keiner, M., Managing Urban Futures - Sustainability and Urban Growth in Developing Countries, Ashgate, London 2005.

Stojkov, B., Vučićević, A, ðumić, A., Regional Spatial Plan for Administrative Territory of Belgrade, Territorium No 1, Belgrade 2004.

Slatis, P., On Sustainable Urban Development: Challenging the Economical Paradigm as a Global Model for Urban Change – Human Rights and Urban Vision: An Architect’s Manifesto, Department of Built Environment and Sustainable Development (BESUS), Chalmers University of Technology, 2004. Grupa autora, Generalni plan Beograda 2021. Službeni list Beograda, broj 27 od 15. oktobra 2003.

Jenks, M., Burton, E., Williams, K., The Compact City – A Sustainable Form. Oxford Brookes University, Oxford 1996.

Stadtplannung Wien, Schwerpunkte der Stadtentwicklung Wiens 1945 – 1997, Wien 1998; Banik-Schweizer, R., Wien, Stadtentwicklung (u: Architekture Wien – 500 Bauten), Wien 1997; Swoboda, H., Wien setzt Schritte (u: Wien 2010/Im europaeischen Dialog/Robuste Stadtraeume), Wien, 1992.

Posch, W. (1987), Sonderfall Wien – Ansprueche, Erfolge, Rueckschlaege und Hoffnungen einer Metropole, u: Werkstatt Metropole Wien. Wien.

Jovin, B., Projekat Metro Beograd, Dukumentacija arhitekte, Beograd 1982.

PRILOZI

Ranija rešenja u urbanističkim planovima za Beograd, pomenuta u prethodnom tekstu: 1. Kovaljevski 1939., 2. Dobrović 1948., 3. Somborski 1950, 4. ðorñević i Glavički 1972., 5. Kostić 1984. i 6. Macura i Ferenčak 2003 (Izvor: Urbanistički zavod Beograda, 2007.).



Prilog 1.

Prilog 2.



Prilog 3.

Prilog 4.



Prilog 5.

Prilog 6.



THIRD, TRANSDANUBEAN BELGRADE

ABSTRACT

The step which Belgrade and entire Serbia are to make right now is in the best interest of both, not much different than the one that has been made long ago when, after Second World War, New Belgrade was established, just on another side of Sava River in Srem, oposite to its old core in Šumadija. Both these parts of already metropolitan city of Belgrade are along the right side of the Danube River. At the same time, the left side of that great European river in this city stays still random and mostly redundant, occupied by so-called «illegal building». The Danube orientation of Serbia and its capital, all along such a wishfull development of Belgrade space, shall be mirrored in this river like a bigger one of two «water boulevards» in central Belgrade, placed in between Šumadijan and Banatian parts of the metropolis. Such an approach would boost reorganization of industry and technology along the river, ecologicaly positive technologies, real and sustainable development of cultural, nautic and weekend-turism along the Danube. Solution like this would provide new broad areas for city development on the north side of Danube, but descent of entire Šumadijan Belgrade to this river, and better land use. It would help to integrate different functions, better environment, and to arrange new broad park and recreation facilities. That would not only make the approach to both sides of Danube easier for the citizens, than finally attractive for all too. The way and scale proper would help activate other potentials that are offered by Danube orientation of the city and country: harmonic transportation modes, environment, greenery improved but additional and new as well. Some sort of competition in between cities of this part of the continent has already begun. It has been determined by number of factors. Danube position, along the Danube orientation which gets on its expresion on daily basis, both are the best prerequisite for Serbia and Belgrade for faster and more valuable development.

Key-words: Third Belgrade, Transdanubia, new Danube orientation of Serbia and Belgrade, water boulewards, descent to both rivers, faster and more valuable development.



2. NOVE SMERNICE U MENADŽMENTU RAZVOJA BEOGRADA

APSTRAKT I dalje traju rasprave o urbanom razvoju Beograda, mada grad od 2003. godine ponovo raspolaze vazecim glavnim aktom u toj sferi, Generalnim planom Beograda 2021. Globalizacija medutim, i s njom zajedno ubrzan tranzicijski razvoj grada, nalazu promenu mnogih vizura tog plana, sto njegovi autori nisu nazalost na vreme uocili. Tri kapitalne stvari, obe od sustinskog znacaja za vreme u kojem Beograd sada zivi, potpuno su izostavljene. Jedna od njih, „Projekat Metro Beograd”, i pored nuznosti da se Beograd ponovo okrene ovoj kapitalnoj investiciji, i dalje ostaje van snage, posto je sa „dnevnog reda” skinuta jos 1982. godine, sto pokazuje da nerazumevanje sustinskih odrednica razvoja jedne metropole u nasim vodecim upravljackim strukturama i dalje traje, iako su prosle i 1992. i 2000. godina. Druga od njih, mreza brzih gradskih saobracajnica, trebalo bi da u najvecoj mogucoj meri na povrsini zemlje prati mrezu podzemnih zeleznica. A treca, Beograd i na severnoj obali najvece evropske reke, ali pravi a ne tek postojeci uglavnom „bespravni” grad, kao kapitalno odrediste za evropski i svetski, a i domaci kapital, po prvi put se, koliko ovaj autor zna, izlaze na uvid javnosti. Rad tretira i neke druge razvojne teme bitne za glavni srpski (i jugoslovenski!) grad kao, od nedavno, „Grad buducnosti jugoistocne Evrope”, kao sto su stambena izgradnja, urbana obnova i ratne imigracije Ključne reči: Beograd, grad, buducnost, jugoistocna Evropa, nove smernice, menadzment, razvoj. UVOD Beograd poslednjih godina privlaci sve vise i vise gostiju iz celog sveta, i to ne samo zahvaljujuci svom bogatom istorijskom nasledu. Ovaj sve zivotniji grad mesto je gde zivi oko 1.800.000 stanovnika, i gde se nudi vise od pola miliona radnih mesta, kako onima koji u njemu zive, tako i onima iz blizeg okruzenja u Vojvodini i Centralnoj Srbiji. Sve dinamicniji ritam u razvoju u stambenoj i radnoj sferi priblizava se onome u ma kojoj od zapadnoevropskih metropola. Sve je vise domacinstava sa samo jednim clanom, i sve vise zahteva za sto vecim stanovima. Porodice su sve manje i manje brojne. Sve je vise visoko-tehnologizovanih radnih mesta u tercijarnim servisnim sektorima, a sve manje poslova u industriji i trgovini. Drustvo je sve vise sekularno, sa sve raznovrsnijim filozofijama i religijskim obrascima koji sve manje podsecaju na nekadasnje vise ili manje prisutno neraspolozenje za reforme u svim smerovima. Ocekivanja od Beograda u buducnosti i savremena stremljenja u vezi su sa lokalnom urbanom istorijom dugom vise od dva milenijuma, jednako kao i sa potrebom za izvesnim stepenom ocuvanja, popravke, rehabilitacije i obnove urbane arhitektonske supstance koja u kvantitativnom smislu itekako osnazuje nove poduhvate u izgradnji. Posle Drugog svetskog rata Beograd je ostao glavni grad jedne od evropskih zemalja srednje velicine. Grad je tada postao jos jaci magnet za stanovnistvo iz mnogih krajeva prethodne Jugoslavije. Mada su efekti vazdusnih napada obeju strana u tom ratu bili izuzetno rusilacki, istorijski grad nije ostao napusten. Obrasci vlasnistva nad zemljistem bili su medutim uglavnom napusteni, buduci da je najveci deo gradskog gradevinskog zemljista zakonom predat gradskoj upravi ili drzavi na raspolaganje. Tako je nazalost jos uvek. Posto je vladala velika potreba za stanovima raznih vrsta i velicina, ostecene zgrade obnovljene su u slucajevima gde god je to bilo moguce. Na rubovima dotada izgradenog grada podignute su prve



nove gradevine, a nedugo zatim utemeljen je i ceo buduci Novi Beograd, na sremskoj strani reke Save, sucelice starom Beogradu, na sumadijskoj strani iste reke. Oba ova dela danas vec metropolitanskog Beograda nalaze se na desnoj obali Dunava, dok je leva obala te najvece evropske reke u Beogradu ostala uglavnom prepustena slucaju, tjs. «bespravnoj» gradnji. Razlozi za to bili su i vojno-strateske prirode, smatralo se dugo, a sudeci po 2003. godine usvojenom trenutno vazecem Generalnom planu tako se sluzbeno misli i danas. A na veliku stetu razvoja i Beograda i Srbije, i cele jugoistocne Evrope, jer Beograd i na banatskoj strani Dunava u ovim iznenada iskrslim povoljnim okolnostima postao je nasusna potreba ove metropole.

Slika 1. Javno zemljiste u Beogradu (Izvor: Generalni plan Beograda 2021) Podizanje novih delova grada u socijalistickom periodu radeno je po planovima koji su ukljucivali i zgrade i infrastrukturu tehnickih namena, skole i obdanista, sto je u celini dovelo do uglavnom zadovoljavajuce opremljenosti danasnjih mesnih podrucja u novijim delovima grada. Ova dostignuca mogu se meriti sa slicnima ne samo u nekadasnjim takode socijalistickim zemljama centralne i istocne Evrope, nego i sa dostignucima zapadno- i severnoevropskih socijaldemokratija u istom periodu, a i u vremenu izmedu dva svetska rata. Kada se sezdesetih i sedamdesetih godina proslog veka na zapadnoj i juznim stranama Beograda odigrala prva znatnija urbana ekspanzija, ekonomski i socijalni napredak izgledao je gotovo nezaustavljiv i neogranicen. Vecina gradevinskih elemenata pristizala je iz fabrika, stambeni kompleksi spratnosti i preko dvadeset nicali su na sve strane, gradevina za gradevinom, niz za nizom, sve orijentisano ka jugu, ako je ikako bilo moguce. Novi poluprsten predgrada-spavaonica i industrijskih postojenja izrastao je u sremskom Beogradu i na juznim zavrsecima grada ka Sumadiji, obrubljujuci tako sa gotovo cele tri strane (zapad, jug i istok) od ranije vec gusto izgradeno urbano podrucje, upravo onako kako se u isto vreme dogadalo i u mnogim drugim evropskim gradovima. Opremljenost servisnim postrojenjima u novim stambenim naseljima nije bila



bas izdasna, a i transportne veze bile su sve pre nego idealne. Ni dan-danas, nazalost, ovo dvoje nije mnogo uznapredovalo. Urbana buducnost Beograda bila je sustinski skicirana konceptom artikulisanog a razlozenog, policentricnog grada, koji je uoblicen u to vreme. Paralelno sa povecavanjem gustine onih urbanih podrucja koja su bila oskudnije razvijena, desavalo se osipanje previse izgradenih podrucja. Za istorijski vredna urbana podrucja od velikog znacaja postala je urbana obnova. U «Beogradu u sancu», kako se najstariji deo prestonice oznacava i u urbanistickoj dokumentaciji, sve je znacajnije postajalo ocuvanje postojece gradevinske supstance u njenoj integralnosti u sto vecoj mogucoj meri, kao i sprecavanje pretvaranja tog dela grada u iskljucivo kancelarijski i poslovni distrikt u kojem tesko da iko stanuje. Razvoj lokalnih urbanih centara bio je takode u centru paznje, tako da se Beograd ka zapadu gotovo udvostrucio preslikavanjem svoje izgradene teritorije preko reke Save, dok se ka jugu i istoku izduzio na nekoliko pravaca, narocito u smeru Ibarske magistrale. REKONSTRUKCIJA GRADA I USMERENJA ZA BUDUCNOST U svim ovim desavanjima pozadinu je predstavljao automobil, cija se snaga kao simbola napretka i covekove slobode jos uvek ne smanjuje. Glavna tema bilo je obezbedenje parking-prostora, kao i izgradnja odgovarajucih puteva ka centru grada. Svi ovi planovi nisu do kraja provedeni, ako su i bili sasvim odgovarajuci u izvesnim vremenskim presecima. To da je ijedan od njih imao u vidu danas vec automobilima sasvim preplavljene dve savske transferzale kroz grad (po pravcu mostova Gazela i Brankovog), kao i jedinu dunavsku transferzalu (ulicama Takovskom/Zdravka Celara i Kneza Milosa/Beogradskom), tesko bi danas bilo poverovati, jer Beograd upravo na ta tri glavna pravca pokazuje svoju nesposobnost disanja punim saobracajnim plucima. Samo jedan od ova tri glavna tangentno-transferzalna saobracajna toka, Autoput, izgraden je na zadovoljavajuci nacin i u skladu sa potrebama i Beograda, a ne samo sireg prostora zemlje. A preostala dva tesko da bi bila dovoljna danas, cak i kada bi bili konacno izgradeni u valjanom profilu. Zaobilazni, Kruzni put, svojevrstan baj-pas sa zapadne na juznu stranu grada, tesko da pomaze Beogradu samom, vec svojom pozicijom, a jos uvek i uskim profilom. A trebalo bi da ta saobracajnica znatnije na sebe preuzme tranzitni saobracaj i tako gusto izgradena gradska podrucja oslobodi raznih vrsta zagadenja. Verovatno je da bi potpuna zaokruzenost ovog, spoljnog gradskog prstena autoputeva, a na severnu stranu od ukrstanja u Dobanovcima zaobilazeci Zemun i prelaskom Dunava daleko od severnih rubova Borce, Krnjace i Panceva, sa ponovnim ulivom na sadasnju trasu autoputa u Bubanj-Potoku, dokle danas sa suprotne strane doseze i Kruzni put, mogla u velikoj meri da pomogne razresenju beogradskog automobilskog cvora. Ali, uz sasvim izvesnu potrebu za unutrasnjim magistralnim prstenom, ili bolje prstenima, koji bi u svojoj postavci sezali znatno dalje i bolje nego sada zvanicno vazeca namera o «Unutrasnjem magistralnom poluprstenu», cija neprakticnost u svakodnevnom obavljanju zivotnih funkcija grada, uz izvesnu preveliku cenu njegovih tunelskih i mostovskih delova narocito, tesko da opravdava tu ogromnu investiciju u saobracajnu infrastrukturu metropole. Vazne odluke donosene su u toku socijalistickog perioda i u sferi javnog gradskog saobracaja. Ali najvaznija od takvih odluka, odobrenje i izrada «Projekta Metro Beograd», koji je pod rukovodstvom Sektora za Metro Beograd potrajao svega devet godina (1973-82) zalosno je davno vec «bacena preko palube». [ 1 ] U tome, sto je jos zalosnije, ni do danas jos nema pozitivnih pomaka, uprkos cinjenici da je izgradnja pravog gradskog metroa jedini kvalitetan izlaz Beograda iz sadasnjeg stanja sve akutnijeg saobracajnog kolapsa. Neukima, i mozda samo na sebe same upucenima u upravi grada, ovaj kapitalan projekat i danas izgleda nerealan, i, sto je jos gore, nepotreban ovolikom gradu. A ista ta vrsta ljudi jos od 1982. godine, kada su nasilno ugasili «Projekat Metro Beograd» izvesno uziva u sopstvenim posetama gradovima slicnim Beogradu: Becu, Budimpesti ili Minhenu, koji su jos od sezdesetih i sedamdesetih godina proslog veka prionuli



na slican posao, bez odlaganja i bez prekida, do danas. [ 2 ] Sistem gradske podzemne zeleznice danas tako nazalost i dalje nije jedan od zvanicnih temelja urbanog razvoja Beograda.

Slika 2. Plan namene povrsina u Beogradu (Izvor: Generalni plan Beograda 2021) Dinamican proces izgradnje beogradskog Metroa tako je neuko prekinut pre skoro pune dvadeset i cetiri godine. Strucnjaci iz Beca i Minhena, gradova slicnih Beogradu i u saobracajnom smislu, izradili su detaljno Prvu fazu Projekta, sa 14,5 km metro-linija i 18 metro-stanica. Tako je Beograd jos 1982. godine završio sa izradom nimalo jeftine i toliko potrebne plansko-projektne dokumentacije za početak izgradnje evropske metropole na uscu Save u Dunav sa metro-sistemom. Pešačka Knez Mihailova ulica, Zmaj Jovina, Obilićev venac, kao i deo Trga Republike realizovani su prema «Projektu Metro Beograd». I novobeogradski blokovi 19 i 20, sa koeficijentom izgrañenosti 1:6, kao i lokacije Kongresnog centra Sava, Hotela Interkontinental Beograd, Hotela Hajat Ridzensi, Geneksovih apartmana, Delta Holdinga i Jugopetrola odredeni su prema svojoj pripadnosti uticajnoj zoni projektovane metro-stanice "Kongresni centar". Daljnje provodenje Projekta Metro Beograd onemoguceno je u neukim upravljackim strukturama grada, a tako stvari stoje i dan-danas, i pored cinjenice da su samo posle Drugog svetskog rata, u 44 grada Evrope, od kojih je većina bila ratom razorena, započeti i još uvek se grade metro-sistemi. A London, Njujork, i cak Budimpesta, sa ovom za nerazumne «skupom» investicijom zapoceli su jos u XIX veku. Ista ova neukost, podrzavana nazalost i dalje i sa nekih strucnih mesta u gradu, i dalje u zivotu odrzava i shemu izrade "Detaljnih planova" prema "želji" potencijalnih investitora. Posle petooktobarskih promena (kako vecina i dalje naziva ovu pozeljnu «antisamoupravnu revoluciju»), kada je stručna javnost očekivala radikalni prekid sa fundamentalno pogrešnim urbanizmom osamdesetih i devedesetih, nista bitno se nazalost nije desilo. I jos se ne desava.1

1 Arhitekta Branislav Jovin, Rukovodilac «Projekta Metro Beograd» 1973-82. Novca bilo, ali ne i pameti. Danas (Beograd), 22.2.2006.



Jos uvek su zaludna nastojanja mnogih u strucnoj i inoj javnosti glavnog grada, a medu njima i Akademije arhitekture Srbije2, koja se zalozila za konacno zakljucenje teorija o «automobilsko-tramvajskom» Beogradu i protiv teorija o tzv. «Lakom metrou», jednom sasvim nerazumnom konceptu koji jos uvek sluzbeno opstaje, skupa sa nerazumnim i nepotrebnim «Unutrasnjim magistralnim poluprstenom». Naime, jedino nezavisni šinski sistemi, posebno metro-sistem, alternativa su stanovnicima gradova sa vise od milion stanovnika da, umesto automobilom, deset puta jeftinije i tačno u minut doñu do svojih radnih mesta.

Slika 3. Plan gradskih saobracajnica u Beogradu (Izvor: Generalni plan Beograda 2021) Oni omogucavaju i trajno resenje parkiranja u centralnim zonama. Akademija arhitekture nije bila samo protiv, ona je s pravom tražila da se takav glavni urbanisticki akt za Beograd, kao društveno štetna i u nekima od sustastvenih smernica i odrednica cak nazadna tvorevina, u najmanju ruku suspenduje, zajedno sa svim "detaljnim urbanistickim planovima» i «urbanistickim projektima" koji su zasnovani na istom. Razvoj gradske podzemne zeleznice gotovo da se u Beogradu nije ni desio, mada je nesumnjiv doprinos trase Beovoza u celini saobracajnog sistema metropole, koja sa tri strane, od Nove Pazove (zapad-severozapad), Ripnja (jug) i Panceva (sever-severoistok) u samom gradskom centru (Vukov Spomenik) zatvara svojevrstan «ipsilon» koji nemalo koristi stanovnistvu regije, ali i grada samog. Za sada jos uvek nazalost nesudeni razvoj brze podzemne zeleznice prema odluci iz 1973. godine, ili nekoj obnovljenoj a slicnoj danas, sluzbeno se ne odobrava, sve stoji u mestu. Nista tu ne pomazu jalovi projekti tipa sirokokolosecnog gradskog tramvaja, valjda i za XXII vek. Ono sto bi pomoglo Beogradu, «Projekat Metro Beograd», gde treba dopunjen i preraden, jos uvek ceka na

2 Misljenje Akademije arhitekture Srbije dostavljeno je jos 28. marta 2003 godine nadleznima u Skupstini Grada Beograda.



zeleno svetlo od strane onih koji odlucuju u ova tranzicijska vremena. Tako i gradski urbani razvoj Beograda, «Grada buducnosti jugoistocne Evrope», kojim se svi ponosimo, ustvari gotovo da stoji. «Projekat Metro Beograd» predvideo je pet podzemnih metro-linija u Beogradu: Linija M1 (Zemun / Elektronska Industrija – Mali Mokri Lug), Linija M2 (Dorcol – Naselje Brace Jerkovic), Linija M3 (Surcin / Aerodrom – Jajinci), Linija M4 (Dorcol – Knezevac) i Linija M5 (Bezanija – Knezevac). Isti Projekat imao je u vidu i delom postojece a delom planirane nadzemne zeleznicke linije: RM1 (iz pravca Obrenovca za Visnjicu i dalje preko buduceg mosta na Dunavu do Panceva), RM2 (iz pravca Batajnice preko Dusanovca za Vincu, pa na jugozapad), RM3 (uglavnom postojeca trasa Ripanj – Pancevo) i RM4 (kao linija RM2, ali sa juznim nastavkom prako jos jednog novog mosta na Dunavu za Starcevo i Omoljicu). Nista od trasa planiranih linija sa oznakom M nikada nije izgradeno, a izgradeni su neki delovi trasa linija RM, sto u sklopu medugradskih zeleznica, sto kao deo trase Beovoza. «Projekat Metro Beograd» treba oziveti jos danas. Vremena je dovoljno zalud proteklo. Tranzicijski Beograd, Srbija, i jugoistocna Evropa u kojoj je upravo ovaj grad proglasen za grad njene buducnosti, zasluzuju da se opet krene pravim koracima napred. Moguce je da nesto u tom projektu treba da bude izmenjeno, shodno novim potrebama, ili cak ranijim nedorecenostima ili propustima, moguce su i nove trase, narocito podzemnih linija (npr. Linija M6, delimicno nadzemna, koja bi predstavljala potpun prsten oko Beograda i prolazila kroz gornje delove Zemuna i zavrsne delove danasnjeg Novog Beograda na zapadu, pa prelaskom reke Save u zoni Ade Ciganlije isla dalje uokolo grada ispod Banovog Brda, Rakovice, Miljakovca, Naselja Brace Jerkovic, Malog Mokrog Luga, Mirijeva i Visnjicke Banje, da bi tu presla reku Dunav i zaputila se ka Krnjaci i Borci i na kraju, presavsi jos jednom najvecu evropsku reku, dosla na svoj pocetak negde u predelu Nove Galenike; u zapadnom, juznom i jugoistocnom svom delu ova kruzna trasa mogla bi jednostavno direktno da spoji krajnje stanice predvidenih linija M5, M4, M3, M2 i M1; ili linija M7, takode kruzna ali uza u poluprecniku, koja bi spajala centralne delove Zemuna i Novog Beograda sa Autokomandom i Vukovim Spomenikom i dalje na drugu stranu Dunava i nazad u Zemun, delom kroz buduci ultra-moderan «banatski» Beograd, za kojim sigurno vec sada postoji velika potreba, a i komercijalni pokazatelji bi ga lako mogli opravdati, sto vec pokazuje i cinjenica o osnivanju nove beogradske opstine Dunavski Venac; u istom svetlu severne zavrsetke predvidenih linija M2 i M4 valjalo bi produziti preko Dunava, gde bi te linije mogle prerasti u nadzemnu brzu zeleznicu u smeru Zrenjanina). Gusta i racionalna metro-mreza Beogradu je nuzna vec koliko danas, u to nema sumnje. I izvesno je da bi finansijska struktura mogla lako da se zaklopi, pogotovo imajuci u vidu cinjenicu da su zone metro-stanica medu najkomercijalnijim gradevinskim zonama u svakom velikom gradu na svetu, i da bi kao takve sigurno brzo privukle potencijalne investitore i iz zemlje i iz inostranstva, kako se vec pokazalo u primerima mnostva svetskih metropola. [ 3 ] Mreza brzih gradskih saobracajnica sirokog profila trebalo bi da prati oba ova metro-prstena, i uzi i siri, ali, gde god je to moguce, i ostale metro-linije. Postojeci Autoput u takvoj shemi posluzio bi kao tarnsferzala zapad-istok, dok bi novoprojektovana brza saobracajnica iz smera Zrenjanina i Borce, nakon sto uz rubove Sportskog Centra «25. maj» prede Dunav, tunelom izbila na savsku stranu starog Beograda, i dalje ka jugu nastavila Karadordevom ulicom i Bulevarom Vojvode Misica. Ona bi postala transferzala sever-jug, toliko potrebna saobracajno zagusenom gradu. Na celom toku Dunava pored (kroz!) Zemuna i Beograda potrebno je izgraditi vise mostova. Ovaj u nastavku ulice Tadeusa Koscuska bio bi samo jedan od tri neophodna uzvodno od postojeceg jedinog mosta na Dunavu u gradu, Pancevackog, i to jedini nizvodno od Ratnog ostrva. Ostala dva bili bi na mestima gde uzi i siri metro-prsten (koji su ujedno i prstenovi autoputeva oko Beograda) prelaze Dunav, u osovinama zemunske ulice Nikolaja Ostrovskog odnosno pocetnog dela Autoputa ka Novom Sadu iz smera Kvantaske pijace. Dva nova Dunavska mosta nizvodno od Pancevackog,



po jedan u Visnjici i Velikom Selu, pominju se i u vazecim planskim aktima. A treci od ovih trebalo bi podici na mestu gde spoljni metro-prsten kod Visnjicke Banje prelazi Dunav. Tehnicke mogucnosti izvesno dozvoljavaju nova «premostenja» Save tunelima iz pravaca novobeogradskih ulica Dr. Ivana Ribara i Omladinskih brigada, uz vec predvideni most u osovini ulice Proleterske solidarnosti (ali bez njegovog nepotrebnog nastavka «Unutrasnjim magistralnim poluprstenom»).

Slika 4. Plan gradskih centara u Beogradu (Izvor: Generalni plan Beograda 2021) Vrlo znacajan segment u ovakvim razmisljanjima predstavlja neizbezna potreba da grad konacno zakoraci i preko Dunava, i to na pravi nacin, potpuno suprotan dosadasnjem, «bespravnom». Gradevinska zemljista na toj strani ove reke prosto vape da budu uzeta u razmatranje, jer ona su za Beograd ono sto je Defans za Pariz, ili ono sto su UNO-City za Bec i Docklands za London, a svi znamo koliko materijalne i svake druge koristi od tih svojih sada vec izgradenih podrucja imaju u pomenutim evropskim gradovima i zemljama. URBANA OBNOVA I PROCVAT GRADA Pre manje od devedeset godina Beograd je jos uvek smatran za grad sa nedovoljno kvalitetnim stanovanjem. Posle Prvog svetskog rata ucinjen je vrlo vazan korak da se stanje u tome izmeni na bolje. Uoci Drugog svetskog rata grad je imao jedva 200.000 stanovnika. Posle svih razaranja u tom ratu Beograd je krenuo skoro ispocetka, da bi uoci nestanka druge Jugoslavije brojao blizu deset puta vise stanovnika. To povecanje brojnosti ljudi u gradu desilo se u samo malo vise od pedeset godina, i nije teklo lako i bez potresa. Jedna soba cesto je sluzila stanovanju i do deset



ljudi. Mnogo stambenih jedinica u socijalistickom periodu izgradeno je uz maksimalnu gustinu stanovanja u razlicitim delovima grada. Neki od tih stanova bili su manje vredni i po kvalitetu izgradnje i po povrsini i upotrebnoj vrednosti, a neki su bili i ostali daleko od toga. Stanovanje dostupno svima nikada nije postalo moguce, ali vecina stanovnistva ipak je imala korist od takvih drustvenih pravila. Ta vecina po pravilu je tako resavala sopstvene stambene probleme. A manjina je vremenom, jedva, uspevala da pribegne drugacijim nacinima borbe za sopstveno mesto u velikom gradu u jos vecem rastu. Tako su nastala velika i gusto izgradena naselja bespravne gradnje na mnogim obodima Beograda, u kojima i danas jos zive stotine hiljada ljudi. Stanovi u Beogradu danas su u najvecem broju vlasnistvo onih koji u njima stanuju, mada i dalje ostaje nezanemariv broj onih koji su u vlasnistvu drzave, grada ili ponekog od preduzeca i razlicitih drugih institucija. Ono sto svima i dalje treba jeste savremenija zakonska legislativa koja ce omoguciti bolje koriscenje i odrzavanje stambenog fonda, ali i bolju i masovniju stambenu izgradnju danas, o ma kakvoj prirodi vlasnistva da se radi. Pre svega, novi vlasnici sopstvene imovine zakonski se moraju prisiliti da o njoj i njenom izgledu sami vode brigu, i da za nebrigu budu prikladno kaznjeni. Tako ce pozamasna sredstva ostati gradu i drzavi za druge, takode vazne namene, recimo za podsticanje nataliteta u zemlji, skolstvo i zdravstvo. U ovom svetlu Beograd se opredelio za postepen urbani oporavak koji podrazumeva ucesce korisnika vec u ranim fazama aktivnosti, a umesto rizika od nastanka novih socijalnih geta. Danas je Beograd glavni grad jedne demokratske drzave. On na svojoj teritoriji ima i nekoliko stotina hiljada kuca izgradenih na zemljistu koje je privatno vlasnistvo, mada je i dalje u upotrebi zakon po kojem je gradevinsko zemljiste celo i svuda u nadleznosti jedino grada i drzave. Tek u najnovije vreme veliki broj vlasnika uspeva u svojim nastojanjima suprotstavljenim arbitrarnom nacinu resavanja problema u sferi vlasnistva, zakonima koji se vracaju tradicionalnom rimskom pravu koje podrzava u osnovi neograniceno pravo vlasnika da upravljaju svojom imovinom. Urbana obnova i ocuvanje moraju da stvore regulativni okvir koji odgovara ovim standardima. U ovakvom kontekstu grad ne daje prednost obavezujucim merama, nego se zalaze za efekat imitacije podstaknut savrseno rehabilitovanim gradevinama u susedstvu, za ravnotezu interesa izmedu vlasnika i korisnika, kao i za mere podrske koje se protezu i na stanare i na vlasnike nekretnina. Pravna lica kao sto su kompanije, javna preduzeca i crkve stavljeni su za sada bar formalno u istu ravan sa privatnim gradanima. U urbanistickom smislu, danasnja tipicna struktura Beograda vezuje se za prethodni vek, manjim delom za vreme Kraljevine Jugoslavije a vecim za vreme socijalisticke drzave, u kojem se desio do sada najveci urbani rast grada. Gotovo celo stanovnistvo sadasnjeg Beograda nalazi se u gradevinama koje su izgradene u to vreme. Stoga je stvar javnog interesa da se postave standardi koji bi definisali koje iz ovog mnostva gradevina ustvari zavreduju ocuvanje i obnovu. Cak i ovi standardi podlozni su izvesnoj dinamicnoj promenjivosti u toku vremena, jer se i konkretni nacini koriscenja urbanog prostora, kao i socijalna stvarnost grada i upotreba njegove strukture neprekidno razvijaju, a razvija se i nase znanje u raznovrsnim podrucjima specijalnosti. [ 4 ] Sedamdesete i osamdesete godine proslog veka dovele su Beograd pred nove izazove. A jugoslovenske ratne devedesete godine dovele su grad zamalo do eksplozije, implozije bolje reci. Ogroman broj ljudi pohrlio je u grad iz separatistickih republika bivse Jugoslavije, nastojeci da u njemu nadu sigurno i trajno utociste. Jos uvek je tesko reci o kolikom se broju ljudi radi, ali je vrlo verovatno da je u pitanju vise desetina hiljada novih stanovnika Beograda. Najveci broj njih smestio se u rubnim delovima grada, ali je izvestan broj mesto pod suncem pronasao i u samom jezgru Beograda. Ionako snazan grc u strukturi metropole time je samo postao jos izrazeniji. Ipak, ovaj talas novih useljenika u Beograd nije doveo do vakuuma u razvoju grada, u kojem je u meduvremenu naglasak postepeno premesten sa urbane ekspanzije na urbanu obnovu. Namera je bila da ta obnova bude



sto pazljivije provedena, naime bez radikalnih renoviranja, bez socijalnog obremenjavanja ionako bremenitih situacija, bez unistavanja i rusenja vrednog arhitektonskog istorijskog i kulturnog nasleda, kao i bez konflikata kakvi su se vec pokazivali u drugim velikim gradovima.

Slika 5a. Projekat Metro Beograd (Izvor: Dokumentacija arhitekte Branislava Jovina) Takode, intencija je bila da se bar delimicno zaposedne urbani prostor koji je izgledao kao potpuno podreden automobilu. Upravo u to vreme uspostavljena je prva beogradska pesacka zona u ulici Kneza Mihajla.



Urbanisticka dokumenta iz tog vremena detaljnije su definisala uvu urbanu strategiju. Prostorni model grada fokusiran na ocuvanje i pazljivo prilagodavanje njegove supstance predvidenoj ekspanziji uzduz pravaca mogucih sredstava javnog transporta u Beogradu kao «Gradu buducnosti jugoistocne Evrope» sada vec nekoliko godina nije vise u potpunosti valjan, jer je nuzan u izvesnom smislu spektakularan korak napred, korak kakav su jos sezdesetih ili sedamdesetih godina vec napravili nasi susedi u Becu, Pragu, Minhenu ili Budimpesti.

Slika 5b. Projekat Metro Beograd, sa dopunama PM Sam prelazak Dunava i izgradnja «banatskog» beogradskog «Defansa» korak je koji bi u mnogome podsecao na jos sedamdesete godine XX veka u Parizu, ali i na pocetke u izgradnji Peste, u sada



vec davnom XIX veku. Nimalo nerealno. U takvom planu, koji bi znaci zadovoljavao potrebe buduce metropole na uscu Save u Dunav, osovine i podrucja buduce izgradnje koje se sticu u zonama buducih gradskih centara na Terazijskoj Gredi, u Novom Beogradu, te negde u Dunavskom Vencu, sve uokolo Ratnog ostrva, bili bi odredeni u skladu sa smernicama razvoja grada u novonastalim tranzicijskim i buducim uslovima zivota, rada i rekreacije. Takav plan dao bi buducem razvoju Beograda toliko potrebnu stabilnost, koja bi se zasnivala na jasno postavljenim pravcima njegovog rasta i razvoja u sasvim izvesnim smerovima. «Zeleni klinovi i pojasi» smesteni izmedu ovih osovina, kao i u koncentricnim krugovima uokolo centra, prozeli bi celinu metropole, te bi kao takvi predstavljali gotovo jezgro gradske urbane politike i urbanog planiranja, sto bi omogucavalo razvoj instrumenata «nezne» urbane obnove. Participacija stanovnistva javlja se tu kao vazan cinilac. Proglasene su vec zone ocuvanja u kojima je rusenje starih zdanja dozvoljeno samo pod izuzetno strogo odredenim okolnostima. Razradeni su procesi organizovanja, finansiranja i izvodenja obnove pojedinacnih gradevina i blokova zgrada. Jos ne postoje fondovi za obnovu gradevina i grada koji bi bili jasno ukljuceni u iznalazenje pogodnih lokacija i gradevina za urbanu obnovu, a za razliku od stanja u slicnim gradovima u nasem delu kontinenta i sire. Postoje propisi koji su zakonski osnov za zastitu postojeceg izgleda grada. Izvesni delovi grada, kao i neki delovi i celine van uzeg gradskog podrucja Beograda, proglaseni su svojevremeno zasticenim zonama.

Slika 6a. Pogledi sa Kalemegdana na levu obalu Dunava. (Izvor: Dokumentacija autora) Pod uticajem desavanja u «razvijenom» delu Evrope i sveta, provode se i finansijske mere i postupci koji podupiru konzervaciju i revitalizaciju delova gradske supstance. Zahvaljujuci tome zone pod zastitom ocuvane su do danas. Desetine hiljada gradevina i mnoge gradske i prigradske ambijentalne celine smestene su tako u razlicitim dokumentima pod razne rezime zastite, u razlicite zastitne zone, a mnoge od njih i danas jos uvek cekaju na celovitu analizu koja ce omoguciti i pravi nacin za sagledavanje njihovog mesta u strukturi metropole i njenoj buducnosti.



Ipak, paralelno sa ovim neprekidnim desavanjima u sferi «velikih projekata u malim koracima», ne desavaju se nazalost jos uvek i neki mnogo krupniji, od kojih su dva ovde vec pomenuta: «Projekat Metro Beograd» i «Banatski» Beograd na levoj obali Dunava. Ovaj potonji, beogradski UNO-City na oko 600 km nizvodno od Beca, vec ima obezbedene sisteme zastite od visokih voda te reke uz njeno korito, kao i uz tokove Dunavca, Sebesa, Mokrog Sebesa i Kalovite, koji toj buducoj severnoj trecini Beograda mogu samo pridodati na drazi, te ga zajedno sa uredenjem Bare Veliko Blato pretvoriti u pravi panonski Amsterdam. Buduce gradevinske aktivnosti u ovom podrucju imale bi ne samo izuzetnu komercijalnu vrednost u oblastima izgradnje poslovnih, stambenih i proizvodnih gradevina i celina, kao i «green-field» kompleksa poput Trznog centra «Metro» koji tu vec postoji, nego bi i Beogradu kao celini omogucile znatno bolju zastitu od poplava, a na izvesnim mestima, uglavnom uz tekuce i stajace vode, kreirale bi i divovska rekreativna podrucja u neposrednoj blizini gusto razvijene metropole. Tome bi svoj doprinos mogle dati i gradske i drzavne instance, organizacijom velikih priredaba i omogucavanjem novih kapitalnih investicija u ovoj i u drugim zonama Beograda (npr. Svetska Izlozba - EXPO u sferi ekologije i zastite covekove sredine, ili Diznilend), koje bi sasvim sigurno imale odlucujuci uticaj na razvoj svih vrsta. «Projekti stoleca» bili bi sasvim prikladni tituli koju je grad nedavno stekao za jugoistok kontinenta, a koja je jedan od motiva za ovaj rad.

Slika 6a. Pogledi sa Kalemegdana na levu obalu Dunava. (Izvor: Dokumentacija autora) Kako god da nazovemo ovaj buduci deo grada: «Banatski» Beograd, Prekodunavski Beograd ili Dunavski venac, ili nekako drugacije, izvesno je da bi njegovo postojanje konacno dovelo do cinjenice da Beograd postane i grad na obe obale Dunava, a ne samo Save, kao do sada. Potreba da Beograd uklopi obe svoje reke evidentna je u gradu vec jako dugo. Nesto je manji «zalogaj» da se to ucini sa Savom, ali uredenje Savskog Amfiteatra, njegovo pretvaranje u jedan od centara svetske metropole (nekad vec osmisljavano pod nazivima «III Milenijum» i



«Europolis»), prosto ne moze biti dovoljno zdravim ambicijama grada koji se nalazi na ovakvom mestu u Evropi, i koji ce sve vise vapiti za novim pravcima i zonama urbanog razvoja, gde na najbolji nacin moze da ovaploti finansijske dotoke iz zemlje i sveta. Beograd na Savi, na obe njene obale, jos u potpunosti ne funkcionise, jer je centralni deo te zone jos uvek van prave upotrebe. A Beograd na Dunavu tek treba da postane jedna od kapitalnih smernica u razvoju grada, koji se i vazecim Generalnim planom iz 2003. godine izgleda jos uvek stiti od «invazije zemalja Varsavskog Pakta». Ovaj projekat veka trazi vreme, ali ljude pre svega. TREĆA MLADOST BEOGRADA Kada je 1989. godine smaknuta «Gvozdena zavesa», koja se po nekim povrsnim misljenjima nije bas mnogo ticala i Jugoslavije (ne i po misljenju pisca ovih redova), i Beograd se, zajedno sa mnogim drugim gradovima u centralnoj i istocnoj Evropi, odjednom iz svoje do tada prilicno periferijske pozicije «premestio» u samo srediste evropskih zbivanja. Grad od tada, a narocito od pocetka jugoslovenskih gradanskih ratova, ubrzano raste. Veruje se da je u poslednjih deceniju i po Beograd, skupa sa svojim gravitacionim podrucjem, dobio novih bar 200.000 stanovnika. Ovaj rast pracen je potrebom za stanovima, skolama, obdanistima, bolnicama i drugom infrastrukturom. Ova «treca mladost Beograda» nije sustinski mnogo razlicita od prve i druge, koje su se desavale posle dva svetska rata. «Ziveti bez automobila» ostaje i dalje nemoguce, verovatno nazalost. A ne bi moralo da i dalje ostaje tako, ako bi gradski menadzment bio voden u skladu sa ovde vec predstavljenim «Projektom Metro Beograd». Vazeci Generalni Plan nastojao je da uoblici osnove pozamasnog urbanog rasta, ali je nazalost ostao zatocen u visedecenijskom anti-strateskom mrtvilu, bez novih a toliko neophodnih izmena usred nove Evrope u kojoj grad sada stoji na jednom od najbitnijih mesta. Sve zablude proslosti u njemu i dalje vaze, uprkos ne malim vrednostima koje u taj Plan jesu utkane. Nove zone izgradnje povezane su sa postojecim razvojnim osovinama. Zelene zone zauzimaju neophodna mesta, ali se one «na dunavskoj strani» sasvim pasivno ostavljaju po strani, izgleda bez ikakvog razmisljanja o njima. A na toj strani grada stoji vise od 1000 hektara zelenila, uglavnom prirodnog, koje za buducnost grada mora biti uklopljeno u njegov razvoj odgovarajucim planiranjem, zoningom i zemljisnom politikom. Koncept saobracaja predstavlja osnov za buduci razvoj podzemne (i nadzemne) zeleznice, kao i za upravljanje rastom tranzitnog saobracaja koji je znatno porastao uklanjanjem «Gvozdene Zavese» prema evopskom istoku i konacnim zavrsetkom jugoslovenskih gradanskih ratova. Legislativa «menadzmenta parking-prostora» kojom su centralne zone Beograda proglasene zonama kratkog zadrzavanja u parkiranju za koje se prilicno skupo placa, znatno je smanjila automobilski saobracaj u kojem su ucestvovali uglavnom zaposleni u gradskom sredistu, a poboljsala je stanje u sferi parkiranja automobila i povisila kvalitet urbanog prostora. Novije aktivnosti Gradskog arhitekte u sferi izgradnje novih parking-garaza na mestima jakog «saobracaja u mirovanju» sirom Beograda zasluzuju u istom smislu svaku pohvalu. Kvalitet urbanog prostora unapreden je osmisljavanjem mera zasnovanih na programu u kojem su kombinovani razni elementi «beogradskog urbanog mobilijara», kao sto su kontejneri za isluzeni papir i staklo, klupe, korpe i telefonske kabine. One su sve tri realno lako uporedive, bez obzira na razlike u razmerima i potrebama promenjenog stanovnistva i novih vremena na istom prostoru. Godisnje se sada gradi po nekoliko hiljada stanova, mada su nekad, u vreme socijalizma, stanovi gradeni i masovnije. Ipak, taj broj poslednjih godina ponovo raste. Sada se broj stanovnika Beograda verovatno polako ponovo stabilizuje. To medutim ne znaci da je sa rastom grada zavrseno. [ 5 ] I dalje postoji potreba za novim prostorima za zivljenje, i zahtevi se



stalno menjaju. Populacija postaje sve starija, a broj jedno-porodicnih domacinstava i dalje raste. Tako i Beograd placa svoj danak visoko-tehnologizovanom drustvu koje u njega polagano ulazi. Sada su, medutim, «unutrasnje rezerve» grada te koje stoje u prednjem planu. To su uglavnom manje rupe u urbanom tkanju.

Slika 7. Moguce vedute prekodunavskog Beograda (Izvor: Dokumentacija autora) Za gradevinske aktivnosti sve cesce se koriste stari industrijski kompleksi poput Pristanista Beograd na Savi, ili Luke Dunav, svakako sa neophodnim senzibilitetom. Sve vise ce se koristiti nekadasnje kasarne i saobracajne povrsine, poput izvesnog broja vojnih zona po celom urbanom prostoru, ili zone sadasnje zeleznicke i autobuske stanice. Urbani pod-centri razvijeni su kao kljucne tacke javnog transportnog sistema. Uz podrsku Evropske Unije, koja je vec tu i bice, nadamo se, sve veca, urbani programi bice «napadnuti» na jos sirem frontu, to je sve izvesnije. Beograd za to treba vec sada da je spreman. Ta spremnost podrazumeva narocito kapitalne programe, poput dva ovde vec pomenuta. Nespremnost, pak, znaci trajan gubitak. PROFIL BEOGRADA Vreme ne stoji. Rastojanja se smanjuju, nova polja delatnosti nastaju i van trodimenzionalne stvarnosti. Stari urbani prostori dobijaju nove sadrzaje a da se to nuzno ne povezuje sa vidljivim promenama. Globalizacija, ma sta to bilo, napreduje jako brzo. Vec dugo drzava nije merilo stvari, nego je to opet sve vise grad, onako kako je to bilo u renesansnoj Italiji ne mnogo davno, na srecu cele ljudske vrste. Sve vidljivije srce civilizacije opet je grad, u svom neposrednom okruzenju, regionu. Beograd treba da bude spreman za buducnost, on treba da ima svoj «Strateski plan». [ 6 ] U gradu se vec sada godisnje izgradi oko 1.200.000 m2 komercijalnog, poslovnog i stambenog prostora. Strani investitori sve vise su zainteresovani za gradnju novih trznih centara, lanaca trgovina, hotela i stanova. Zone uz magistralne pravce prema Zagrebu i Novom Sadu, ali i one prema Zrenjaninu i Pancevu, vec sada prednjace. Nesto je manje zanimanje za Ibarsku magistralu i



ostale pravce prema jugu, usled slabije infrastrukture. Beograd, u kojem sada zivi 32% svih zaposlenih u Srbiji, zato vec sada godisnje izdvaja vise od 100.000.000 evra za izgradnju i obnovu infrastrukture, sto je deset puta vise nego pre svega 6 godina. Samo u zoni uz Autoput ka zapadu, povrsine nesto manje od 1000 hektara, planira se izgradnja 3.000.000 m2 komercijalnog, poslovnog i industrijskog prostora. Strani kapital valja privuci ovom privlacnom gradu, valja graditi, otvarati nova radna mesta i poboljsavati standard stanovnistva. Blagostanje raste geometrijskom, a ne aritmetickom progresijom. Ocekuje se da u doglednoj buducnosti svaki stanovnik Beograda na raspolaganju ima 125 m2 komercijalnog prostora. Sada grad raspolaze sa svega 1,85m2 takvog prostora po stanovniku.3 U vremenu kada su veliki programi uglavnom vec zastareli i pre nego sto mogu biti provedeni, ono sto podrzumevamo pod «Kako?» i «Kada?» nije manje vazno nego «A sta to?». Takmicenje medu gradovima odredeno je nizom cinilaca. Kvalitet zivotne sredine, mogucnosti u kulturnoj sferi, nivo kvalifikovanosti stanovnistva, situacija u saobracajnoj sferi i uravnotezenost socijalnih potreba samo su neki od najvaznijih medu njima. Profil Beograda u ovom kontekstu nije uopste los. Ono sto grad bastini jos iz kraljevinske i socijalisticke Jugoslavije i knezevske Srbije cvrsto je i dalje na svojim nogama, itekako cvrsto. «Grad koji ima svoju istoriju», a Beograd to itekako jeste, treba sada da zaista iskoristi svoju sasvim pogodnu startnu poziciju. To mu je istorijska sansa. Ovaj rad je skroman prilog svog pisca upravo u tom smeru.

LITERATURA

[ 1 ] Jovin, B.: Projekat Metro Beograd, Dukumentacija arhitekte, Beograd 2006.

[ 2 ] Stadtplannung Wien: Schwerpunkte der Stadtentwicklung Wiens 1945 – 1997, Wien 1998; Banik-Schweizer, R.: Wien, Stadtentwicklung (u: Architekture Wien – 500 Bauten), Wien 1997; Swoboda, H.: Wien setzt Schritte (u: Wien 2010/Im europaeischen Dialog/Robuste Stadtraeume), Wien, 1992.

[ 3 ] Keiner, M.: Managing Urban Futures - Sustainability and Urban Growth in Developing Countries, Ashgate, London 2005.

[ 4 ] Jenks, M., Burton, E., Williams, K.: The Compact City – A Sustainable Form. Oxford Brookes University, Oxford 1996.

[ 5 ] Stojkov, B., Vucicevic, A, Djumic, A.: Regional Spatial Plan for Administrative Territory of Belgrade, Territorium No 1, Belgrade 2004.

[ 6 ] Slatis, P.: On Sustainable Urban Development: Challenging the Economical Paradigm as a Global Model for Urban Change – Human Rights and Urban Vision: An Architect’s Manifesto, Department of Built Environment and Sustainable Development (BESUS), Chalmers University of Technology, 2004.

3 Generalni plan Beograda 2021. Sluzbeni list Beograda, broj 27 od 15. oktobra 2003.



NEW MANAGEMENT DIRECTIONS OF BELGRADE DEVELOPMENT ABSTRACT: Discussions on the issue of the urban development in Belgrade are still in progress, altough since 2003 the city has current urban planning document once again on its disposal, General Plan of Belgrade 2021. Nevertheless globalisation and intense transition and development of the city urge for a change of many visions within that planning document, the fact that has not been seen on time by its proper authors. Three capital issues are left completelly out of the document, all essential for the time Belgrade lives now. One of these, Project Belgrade Underground, still stands out of official legislation, ever since it was droped out in 1982, although Belgrade must turn back to this capital project. There is still an absence of understanding within the city and state goverment that spoils the area of essential directions to the metropolitan development, ever since 1992 and 2000. Second one, a network of high-speed city motorways, shall follow the underground train-network on the surface in as much as possible. And the third one, Belgrade on the northern embankment of the bigest European river, but a real Belgrade and not a „lawless” slum-city as it exists from the socialist times, shall became a capital destination for all european, world and domestic investments. That is for the first time before the eyes of the public, in as much as this author may be aware. Paper elaborates some other issues of the development as well, all essential for Serbian (Yugoslavian!) capital, „A City of the Future of South-East Europe”: housing, urban renewal, and civil war immigration. Key words: Belgrade, city, future, south-east Europe, new directions, management, development.



3. NOVE SMERNICE U MENADŽMENTU URBANOG OČUVANJA I URBANE OBNOVE BEOGRADA APSTRAKT Očekivanja od Beograda u budućnosti i savremena stremljenja u vezi su sa lokalnom urbanom istorijom dugom više od dva milenijuma, jednako kao i sa potrebom za izvesnim stepenom očuvanja, popravke, rehabilitacije i obnove urbane arhitektonske supstance, koja i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu itekako osnažuje nove poduhvate u izgradnji. Ovo za sobom povlači očigledne probleme u očuvanju urbane sredine, koji se meñu sobom bitno razlikuju, kako u svojoj suštini, tako i u svojoj funkciji. Mnoge društvene, privredne, religijske, kulturne i razne druge zajednice veće ili manje brojnosti nisu tako u stanju da održe svoje grañevine i svoje funkcije. Neke druge, a meñu njima i mnoge novonastale u novim, tranzicionim okolnostima, to itekako jesu. Zapuštene palate i zgrade teško se prilagoñavaju novim načinima upotrebe, u vremenu izmenjenih potreba za reprezentacijom. Jedno je bilo socijalističko, i to samoupravno društvo beogradske prošlosti, a drugo je ovo koje se burno rodilo i sada odrasta pred našim očima: tranziciono, kapitalističko, uklopljeno u novi, globalistički pogled na svet. Transformacija tehnički i ekonomski napuštenih radionica, fabrika, saobraćajnih i industrijskih postrojenja, a u vezi sa novim namenama, pokazuje se kao ne baš jednostavna. A tu su i hiljade starih stambenih zgrada čiji raspored i standardi nisu u skladu sa modernim zahtevima. Rad obrañuje mnogobrojne teme koje su od krupnog značaja za urbano očuvanje i urbanu obnovu celog grada Beograda: Dunavski amfiteatar, Savski amfiteatar, staro Sajmište, kraljevske dvorove u ulici Kralja Milana, Ratno ostrvo i Donji grad, Kosančićev venac i Slaviju. Tu su i mnogi drugi primeri, ovde odabrani slučajevi pojedinačnih grañevina: Brašovanova Državna štamparija, Dobrovićev Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, Pantovićevo novo Sajmište, stambena zgrada u ulici Braće Jugovića i Bežanijska crkva Mihajla Mitrovića, Stankovićeva Železnička stanica Prokop, Jobstova zgrada Jata, Mobtela i PTT Srbije, Mirkovićeva zgrada Progresa, Ličinina zgrada Jimprosa, Slavičina Beogradska arena, HVB banka Branislava Mitrovića, te stambena zgrada na Bežaniji Kosane Rošulj. Svi ovi i mnogi drugi primeri upućuju na nužnost da se u gradu što pre pristupi osnivanju svojevrsnog fonda koji bi bio namenjen isključivo urbanom očuvanju i urbanoj obnovi. Ključne reči: smernice, menadžment, urbano očuvanje, urbana obnova, Beograd. STANJE STVARI Beograd poslednjih godina privlači sve više i više gostiju iz celog sveta, i to ne samo zahvaljujući svom bogatom istorijskom nasleñu. Ovaj sve životniji grad mesto je gde sada živi oko 1.800.000 stanovnika, i gde se nudi više od pola miliona radnih mesta, kako onima koji u njemu žive tako i onima iz bližeg okruženja u Vojvodini i Centralnoj Srbiji. Sve dinamičniji ritam u razvoju u stambenoj i radnoj sferi približava se onome u ma kojoj od zapadnoevropskih metropola. Sve je više domaćinstava sa samo jednim članom, i sve više zahteva za što većim stanovima. Porodice su sve manje i manje brojne. Sve je više visoko-tehnologizovanih radnih mesta u tercijarnim servisnim sektorima, a sve manje poslova u industriji i trgovini. Društvo je sve više sekularno, sa sve raznovrsnijim filozofijama i religijskim obrascima koji sve manje podsećaju na nekadašnje više ili manje prisutno neraspoloženje za reforme u svim smerovima.



Pre manje od devedeset godina Beograd je još uvek smatran za grad sa nedovoljno kvalitetnim stanovanjem. Posle Prvog svetskog rata, u novonastaloj prvoj Jugoslaviji, učinjen je vrlo važan korak da se stanje u tome izmeni na bolje. Uoči Drugog svetskog rata grad je imao jedva 200.000 stanovnika.

Slika 1. Dunavski amfiteatar. Ovaj “Beogradski Doklends” pruža se od Dorćolske marine pa sve do Višnjice. Za razliku od Savskog, na drugoj strani gradskog centra, ovaj amfiteatar se kao takav retko pominje, svakako ne zato što to podjednako ne zaslužuje, a kao potencijalno itekako vredan prostor, ne samo za lučke, industrijske i razne komercijalne, nego i za svrhe stanovanja i zabave.

Slika 2. Savski amfiteatar. Druga od dve prostrane zone smeštene uz gradske reke, podjednako ključna za urbanu obnovu i razvoj grada. Njen značaj u tom smislu odavno je uočen, ali se još uvek očekuje da opšte okolnosti u privredi i društvu konačno pokrenu njen preobražaj.

Slika 3. Staro sajmište. U neposrednoj blizini Savskog amfiteatra, posle nekoliko predloga vrednih razmišljanja, ali i akcije, još uvek čeka da dobije svoj konačan gradograditeljski pečat, koji će na pravi način obeležiti i istorijski značaj ovog mesta: Muzej genocida. Posle svih razaranja u tom ratu, Beograd je krenuo skoro ispočetka, da bi uoči nestanka druge Jugoslavije brojao blizu deset puta više stanovnika. To povećanje brojnosti ljudi u gradu desilo se u samo malo više od pedeset godina, i nije teklo lako i bez potresa. Jedna soba često je služila stanovanju i do deset ljudi. Mnogo stambenih jedinica u socijalističkom periodu izgrañeno je uz



maksimalnu gustinu stanovanja u različitim delovima grada. Neki od stih stanova bili su manje vredni i po kvalitetu izgradnje i po površini i upotrebnoj vrednosti, a neki su bili i ostali daleko od toga. Stanovanje dostupno svima nikada nije postalo moguće, ali većina stanovništva ipak je imala korist od takvih društvenih pravila. Ta većina po pravilu je tako rešavala sopstvene stambene probleme. A manjina je vremenom, jedva, uspevala da pribegne drugačijim načinima borbe za sopstveno mesto u velikom gradu u još većem rastu.

Slika 4. Kraljevski dvorovi u ulici Kralja Milana. Krasan ansambl na tragu Mikelanñelovog Kampidolja, koji jos uvek čeka da se ponovo podigne njegov treći deo: palata koja bi ga zatvorila u smeru Dvorske bašte i Skupštine nekadašnje Jugoslavije, uništena u Drugom svetskom ratu.

Slika 5. Ratno ostrvo i Donji grad. Oba ova ogromna prostora i dalje su uglavnom van dnevnih, i noćnih kretanja Beograñana i njihovih gostiju. Da li prvi mora baš za navek da ostane prirodan rezervat, a u središtu srpske metropole, ili je ipak zaslužio nešto drugo, možda slično rešenjima koja već dugo postoje u Budimpešti? Da li je drugi već u dovoljnoj meri, i nameri, revitalizovan?

Slika 6. Kosančićev venac i Savsko pristanište, prema projektu Jovanke ðorñević-Ciganović i Vere Ristić-Mihaljević, 2001. Konačno ureñenje ovog dela beogradskog centra, kao i savske obale, i dalje je jedan od prvorazrednih zadataka svih u čijoj je on nadležnosti. Tako su nastala velika i gusto izgrañena naselja bespravne gradnje na mnogim obodima Beograda, u kojima i danas još žive stotine hiljada ljudi. Stanovi u Beogradu danas su u najvećem broju vlasništvo onih koji u njima stanuju, mada i dalje ostaje nezanemariv broj onih koji su u vlasništvu



države, grada ili ponekog od preduzeća i različitih drugih institucija. Ono što svima i dalje treba jeste savremenija zakonska legislativa koja će omogućiti bolje korišćenje i održavanje stambenog fonda, ali i bolju i masovniju stambenu izgradnju danas, o ma kakvoj prirodi vlasništva da se radi. U ovom svetlu, Beograd se odavno već opredelio za postepen urbani oporavak koji podrazumeva učešće korisnika već u ranim fazama aktivnosti, a umesto rizika od nastanka novih socijalnih geta. Ipak, još uvek ne postoji neophodan jasan i produktivan pravni okvir. Danas je Beograd ponovo glavni grad jedne demokratske države. On na svojoj teritoriji ima i nekoliko stotina hiljada kuća izgrañenih na zemljištu koje je ustvari privatno vlasništvo, mada je i dalje u upotrebi zakon po kojem je grañevinsko zemljište celo i svuda u nadležnosti jedino grada.

Slika 7. Slavija, prema projektu Stevana Malečkova, 2006. Tranzicija i konačno otvaranje zemlje prema kapitalističkom svetu oko nas možda konačno omoguće i ureñenje ovog suštastveno važnog dela gradskog centra, koji na to čeka skoro od kako postoji. Tek u najnovije vreme veći broj vlasnika uspeva u svojim nastojanjima suprotstavljenim arbitrarnom načinu rešavanja problema u sferi vlasništva, zahvaljujući zakonima koji se vraćaju tradicionalnom rimskom pravu, koje podržava u osnovi neograničeno pravo vlasnika da upravljaju svojom imovinom. Urbano očuvanje i urbana obnova moraju da stvore regulativni okvir koji odgovara ovim standardima. U ovakvom kontekstu grad ne treba da daje prednost obavezujućim merama, nego se zalaže za efekat imitacije, podstaknut savršeno rehabilitovanim grañevinama u susedstvu, za ravnotežu interesa izmeñu vlasnika i korisnika, kao i za mere podrške koje se protežu i na stanare i na vlasnike nekretnina.

Slika 8. Dragiša Brašovan: Državna štamparija u Bulevaru Vojvode Živojina Mišića, 1933-40. Grañevina kakvu bi svakako svaka metropola za sebe poželela, industrijska a sija u gradskom središtu. Treba je samo bez prekida čuvati, i održati živu. Pravna lica kao što su kompanije, javna preduzeća i crkve stavljeni su za sada bar formalno u istu ravan sa privatnim grañanima. U urbanističkom smislu, današnja tipična struktura Beograda vezuje se za prethodni vek, manjim delom za vreme Kraljevine Jugoslavije a većim za vreme socijalističke države, u kojem se desio do sada najveći urbani rast grada. Najveći deo stanovništva sadašnjeg Beograda nalazi se u grañevinama koje su izgrañene u to vreme. Stoga je stvar javnog interesa da



se postave standardi koji bi definisali koje iz ovog mnoštva grañevina ustvari zavreñuju očuvanje i obnovu. Čak i ovi standardi podložni su izvesnoj dinamičnoj promenjivosti u toku vremena, jer se i konkretni načini korišćenja urbanog prostora, kao i socijalna stvarnost grada i upotreba njegove strukture neprekidno razvijaju, a razvija se i nase znanje u raznovrsnim područjima specijalnosti. URBANO OČUVANJE I URBANA OBNOVA Urbanu obnovu i očuvanje u Beogradu u velikoj meri sada provode tri institucije, njihovo osoblje i instrumentarijum: Gradski zavod za očuvanje kulturno-istorijskih spomenika grada Beograda, Gradski sekretarijat za komunalne i grañevinske poslove i Infostan. U tome im pomažu Urbanistički zavod grada Beograda i Direkcija za izgradnju grada Beograda, kao i povremene donacije. Sve ove institucije su instrumenti grada Beograda i deluju na različitim nivoima, uvek imajući u vidu i urbano tkivo i njegove korisnike. Za razliku od mnogih srednjeevropskih gradova sličnog značaja i veličine, od kojih su neki sada takoñe u tranziciji, Beograd još ne raspolaže neophodnim zasebnim fondom za nabavku zemljišta, urbano očuvanje i urbanu obnovu. Prema važećim zakonima u ovoj oblasti, ”spomenik” je objekat čije očuvanje je od javnog interesa, a na osnovu njegovog umetničkog, istorijskog ili nekog drugačijeg kulturnog značaja, npr. njegove funkcije kao svedoka pojedinih istorijskih zbivanja.

Slika 9. Nikola Dobrović: Savezni sekretarijat za narodnu odbranu u ulici Kneza Miloša, 1954-63. Još jedno sjajno arhitektonsko, i urbanističko ostvarenje koje krasi srpsku prestonicu, mada još uvek stoji onako kako je delom porušeno u Natovom bombardovanju 1999. Ponovo Generalštab, ili čak hotel po uzoru na Semiramidine vrtove, to tek treba da vidimo. Ovde prevashodno spadaju sve javne grañevine u posedu države Srbije i grada Beograda. U skladu sa ovom definicijom, internacionalni spomenici u Beogradu su kraljevski dvorci i njihovi parkovi, kao i gradski centar. Zanimljivo je da bi i svaka nova struktura koja ispunjava zakonske zahteve mogla da bude zaštićena na sličan način. Meñutim, uobičajeno je da se pod zaštitu ovih zakonskih rešenja stavljaju samo oni spomenici koji su najmanje pedeset godina stari. Zaštita spomenika obuhvata radove svih disciplina lepih umetnosti i u osnovi treba da je “večita”, u smislu očuvanja spomenika kao neizmenjenog za buduće generacije. Gradski zavod za zaštitu kulturno-istorijskih spomenika grada Beograda odreñuje i nadzire zaštitu i očuvanje spomenika. U toku planiranja radova na očuvanju i zaštiti, svaki vlasnik zaštićene grañevine ili spomenika u Beogradu zakonski je obavezan da sarañuje sa Zavodom, kao i da izdejstvuje njegovo odobrenje, na kojem radi tim sastavljen od arhitekata i istoričara umetnosti. Dabome, spomenici mora da se restauriraju ili obnove uz upotrebu tradicionalnih zanatskih tehnika i materijala. Osim neprekidnog obučavanja u ovim tehnikama na licu mesta, kao i izrade dokumentacije i publikovanja pred domaćom i inostranom stručnom javnošću, važan aspekt rada službe zaštite podrazumeva nužno savetovanje, informisanje i ponekad čak obučavanje samih vlasnika. Tokom poslednjih dvadeset godina, postepeno je prihvaćeno da i oni elementi grañevine koji se obično ne smatraju vrednim zaštite, kao što su zidovi, radovi u malteru, drvetu ili staklu,



mogu negativno da se odraze na sveukupni izgled grañevine, ako se zamene modernim materijalima. U našem vremenu često brze i stoga površne vizuelne orijentacije, jedna od prvorazrednih briga Zavoda je borba za očuvanje trodimenzionalnih objekata onakvih kakvi već jesu, naime uključujući njihove obično nevidljive komponente, kao što su npr. istorijski vredni krovni okviri. Naše doba često ne pokazuje interes za stvarnu, živu fasadu grañevine, nego tek za njenu fotografiju, filmsku ili internet-sliku. Ali, takve slike često slabo ili nikako ne odgovaraju stvarnosti same grañevine. Zato su nam u najmanju ruku neobična lepa i svakako moderna sintetička, kompjuterska renderovanja primenjena na npr. klasicističku grañevinu, jer takve tehnike teško narušavaju stvaran izgled odreñene strukture.

Slika 10. Milorad Pantović: Sajmište u Bulevaru Vojvode Živojina Mišića, 1957. Jedna od prvih, i prvorazrednih akcija u urbanoj obnovi grada po završetku Drugog svetskog rata, primer za ugled i danas i ubuduće. Često su javni interesi za zaštitom spomenika suprotstavljeni interesima većine vlasnika nepokretnosti. Naime, sa tačke gledišta istorije umetnosti, dugoročna profitabilnost i fiskalna amortizacija grañevine su irelevantne. Isto važi za unapreñenje potencijalne zarade od nje, npr. dodavanjem novih spratova ili potpunim preureñenjem enterijera strukture u cilju profitabilnije upotrebe. Meñutim, Zavod treba da je uvek spreman da odobri svaku neinvazivnu adaptaciju koja ne umanjuje vrednost istorijske supstance, ili sva potrebna obnavljanja izvedena u savremenom arhitektonskom stilu. Na tim osnovima spašeno je u Beogradu više izuzetno vrednih spomenika internacionalne i nacionalne vrednosti, koji bi inače propali, poput mnogih u meñuvremenu napuštenih zdanja. HITNOST OBNOVE U cilju sprečavanja ovako tužnih ishoda, svi zainteresovani moraju da posegnu za iznalaženjem modernih načina upotrebe za istorijske grañevine. Budžet Zavoda omogućava manje radove na zaštiti. Trebalo bi meñutim da vlasnici nepokretnosti imaju lakši pristup gradskoj administraciji, u vezi sa svojim zahtevima za finansijsku pomoć. To dabome ne treba da znači da isti ti vlasnici sebe same treba da oslobañaju odgovornosti, naročito finansijske, da grañevine u čijem vlasništvu imaju manji ili veći udeo održavaju i obnavljaju u najvećoj meri oni sami, jer budžetska sredstva grada preča su svakako u rešavanju nagomilanih nevolja u, npr., zdravstvu i školstvu, u kojima, za sada, privatnog vlasništva a time i privatne odgovornosti i nema koliko u stambenoj sferi. Kako sada stvari stoje, svake godine grad subvencioniše odreñen broj vlasnika odabranih grañevina u radovima na očuvanju i obnovi njihove imovine, koja često ni jednim delom nije i gradska, osim što, prema još uvek važećem socijalističkom zakonu o grañevinskom zemljištu, gotovo sve u Beogradu stoji na zemljištu koje je u vlasništvu države ili grada. Ta činjenica da se i dan-danas gotovo ceo Beograd nalazi na grañevinskom zemljištu koje je po još uvek važećim zakonima iz socijalističkog vremena u vlasništvu države, odnosno grada, a ne ponovo u vlasništvu svojih



prethodnih ili nekih drugih, privatnih posednika, u mnogome onemogućava ili bar jako usporava sve procese u urbanom očuvanju i urbanoj obnovi prestonice.

Slika 11. Mihajlo Mitrović: Stambeno-poslovna zgrada, Braće Jugovića 10, 1973-77. Izvanredan primer kako jedna vrlo vredna grañevina može da stoji i sama za sebe i s poštovanjem prema svim drugim oko sebe. Pomenute subvencije omogućile su restauraciju izvesnog broja grañevina svake godine, i to je već neko vreme jako vidljivo na licu Beograda. Subvencije se dodeljuju u cilju očuvanja i radi preduzimanja rehabilitacionih mera koje unapreñuju ili zaštitu spomenika ili, što je još češće, očuvanje “gradskog krajolika” (“cityscape”), odnosno izgleda grañevine ili spomenika. Ove subvencije obezbeñuju se iz gradskog budžeta, posebnim mehanizmima.

Slika 12. Miloš Stanković: Železnička stanica Centar u Prokopu, 1986. Kada, nadamo se, uskoro bude dovršena, vrlo brzo će se pokazati koliko je izgradnja ove grañevine presudna za urbanu obnovu mnogih drugih mesta u Beogradu, uključujući tu pre svega oba amfiteatra, Dunavski i Savski. Svako izdvajanje sredstava zasnovano je na pojedinačnoj odluci gradskih instanci, a ona mogu iznositi i do stotinu posto od troškova predviñenih za renoviranje ili restauraciju grañevine. Ta sredstva su često, mada ne i uvek, nepovratna. Tako su u još uvek ne baš bogatom gradu Beogradu mnogi njegovi stanovnici u meñuvremenu, a naročito po brzom i neopozivom isteku socijalizma, sa većom ili manjom lakoćom, tjs. po višoj ili nižoj ceni, postali delimični ili potpuni vlasnici svojih (svojih?) nepokretnosti, za čije zdravo i lepo stanje plaća neko drugi, njihov grad i ostali njegovi stanovnici a ne baš oni sami, već preko budžeta u koji svi zaposleni ulažu.



To što gradska vlast u netranzicijskim gradovima poput Beča ili Stokholma na sličan način pomaže u obnovi tih gradova i njihovih grañevina ne treba Beogradu da bude u svakom pogledu primer za ugled, jer je način na koji u tim gradovima odreñuju kome će pomoći zasnovan na prevashodno socijalnim kriterijumima. U Beogradu bi se takvi socijalni kriterijumi mogli opravdano primenjivati na npr. Savamalu, Dorćol, Krnjaču, Kaluñericu, Mali Mokri Lug, Ripanj ili Altinu, mnogo pre nego na centralne gradske zone koje su redovno predmet ovakve pažnje, a u kojima i dalje u svojim (svojim?) nepokretnostima prebivaju redovno bogatiji i najbogatiji članovi društva, što je i dalje vrlo upadljiv elemenat socijalističke zaostavštine i u ovoj sferi. I pored svega, nije sasvim jasno koliko grad Beograd tokom samo jedne godine potroši na urbano očuvanje i urbanu obnovu. Bez razmatranja raznovrsnih a dostupnih mera zaštite za odabrane grañevine, vlasnici su u principu obavezni da svoje nepokretnosti održavaju u zadovoljavajućem stanju, a prema važećim zakonima. To znači da bi veliki deo redovnih graditeljskih aktivnosti, kao i privatnog novca koji se troši na dogradnje i preureñenja, na projekte renoviranja i rehabilitacije grañevina – a njihov broj daleko prevazilazi službene brojke o aktivnostima na zaštiti spomenika i arhitektonskih ansambla - morao da bude dodat službenom budžetu namenjenom očuvanju spomenika.

Slika 13. Mario Jobst: Poslovna zgrada Jata, Mobtela i PTT Srbije u Bulevaru umetnosti, 1987-98. I ova zgrada potvrñuje koliko je i Novom Beogradu neophodna urbana obnova. Zato je teško čak i sa velikim oprezom proceniti koliko je novca u ove svrhe u gradu dato na raspolaganje vlasnicima objekata zaštite, čak i za npr. samo poslednjih pet godina. Zahtevi prema gradu u ovom smislu sve su veći i oni već odavno premašuju kapacitete gradskog budžeta. Izvesno je da bi taj (budžet!) prema još uvek važećem redu stvari morao da bude ne samo mnogo veći, nego ustvari vreća bez dna, ukoliko se nastavi sa dosadašnjom praksom pomoći u obnovi i onima koji bi isto i sami svojim sredstvima mogli da provedu, na šta ih uostalom i zakon obavezuje. Svaka dodeljena subvencija treba najpre da se analizira prema njenim performansama u smislu cene i vrednosti. Sa izuzetkom sakralnih grañevina, teško je govoriti o standardnim nivoima subvencija. Projekti obnove sakralnih grañevina, koje su klasifikovane kao i svako drugo umetničko delo, najčešće su podržani sa do dve trećine od zahtevanog budžeta za rehabilitaciju. PRIVLAČNOST ATMOSFERE Privlačna atmosfera sve je osetnija u Beogradu. Taj i u svetu sve čuveniji “beo-šmek”, ne oslanja se, doduše, samo na pojedine umetnički značajne objekte ili, da kažemo to nešto oporije, samo na pojedine strukture u okviru “gradskog krajolika”. Pre će biti da su tipične beogradske vinjete trgovi, stare uličice, kratki ulični potezi, arhitektonski ansambli, te stari zanatski i industrijski pogoni. Dok pojedinačne arhitektonske komponente same po sebi mogu da budu od ograničene umetničko-istorijske vrednosti, njihov aranžman i dimenzije, njihova pozicija i interakcija u okviru najčešće



ograničenog prostora stvaraju utisak tradicije vredne očuvanja. Začudo, za Beograd je ovakvo shvatanje relativno novo. Tek kasnih sedamdesetih godina prošlog stoleća, kada su susedstva koje je karakterizovao star i nizak grañevinski fond listom rušena i uklanjana da bi svoje mesto ustupila novim strukturama, nadležne službe zaštite uspele su u svom nastojanju da definišu zone urbane zaštite i tako ih spasu od rušenja i osakaćenja, nezavisno od zaštite spomenika kao takvih. Ovakvo shvatanje obuhvata i delove gradskih zelenih prostora. A Beograd raspolaže velikim zelenim površinama, koje značajno doprinose urbanom kvalitetu življenja u gradu. Meñu njima je i izvestan broj zaštićenih zona, definisanih na zakonskom osnovu.

Slika 14. Miodrag Mirković: Poslovna zgrada Progres, Zmaj Jovina 8-10, 1990-96. Primer potpuno samosvesnog pristupa novoj arhitekturi, ali i hvale vredan primer poštovanja zatečenih urbanih vrednosti celine. Urbani dizajn i očuvanje gradskog krajolika na urbani organizam gledaju iz svog sopstvenog, specifičnog gledišta. Oni taj organizam vide kao celinu i vode računa o onim područjima koja izgrañuju istinski istorijski, urbanistički i arhitektonski karakter Beograda. Takav pristup obuhvata i zaštitu seoskih centara u okolini grada. Što se tiče vlasnika nepokretnosti, zaštićenost izvesne zone znači pre svega to da oni treba da doñu do odobrenja nadležnog gradskog sekretarijata za sve mere renoviranja, proširenja i preureñenja koje bi mogle da izmene gradski, ili seoski krajolik na odreñenoj lokaciji. Takvi radovi pre svega uključuju sve vidljive promene u izgledu ulica, npr. preureñenje prizemnih struktura, dodavanje novih spratova, adaptacije potkrovlja u cilju stvaranja stambenog prostora i modifikacije uličnih fasada. Ovde cilj nije nužno očuvanje arhitektonskog ili vizuelnog “statusa quo”, nego stvaranje nove strukture koja se neće negativno odraziti na svoje okruženje. Pa ipak, tokom poslednjih trideset godina, ovaj opšti okvir očuvanja gradskog krajolika sve češće je smatran za previše uopšten. Postojali su i još uvek postoje ne preterano brojni podaci o zonama zaštite koje obuhvataju nekoliko hiljada grañevina, npr. podaci o konstruktivnom stanju pojedinih objekata, o pojedinim karakteristikama vrednim zaštite ili njihovom značaju u širem - urbanističkom - razmeru i kontekstu. Zato je Zavod za zaštitu kulturno-istorijskih spomenika grada Beograda razvio nove modele zaštite, doprinoseći tako ukupnim saznanjima u toj oblasti. To je omogućilo i upotrebu najnovijih kompjuterskih tehnologija u cilju obezbeñenja valjanog menadžmenta u javnom informisanju. Prethodno je sličan koncept zaštite osmišljen u mnogim inostranim gradovima, a italijanska Firenca bila je jedan od njih. Ovaj koncept je po prvi put omogućio klasifikaciju grañevina smeštenih u beogradskim zaštićenim zonama kao potpuno zaštićenih objekata, delimično zaštićenih objekata i objekata koji nisu vredni zaštite.



Objekti pod punom zaštitom podudarni su sa objektima pod spomeničkom zaštitom i relativno su retki. Najveći broj zaštićenih arhitektonskih ansambla obično predstavljaju delimično zaštićeni objekti, odnosno istorijske grañevine sa dobro očuvanim uličnim fasadama i fasadnim strukturama, originalne grañevinske visine i odgovarajuće kulturne vrednosti. Tako je ulična fasada ono što se obično štiti kod takvih objekata. Objekti koji nisu vredni zaštite ne doprinose pozitivno efektu ansambla i mogu da podležu modifikaciji ili rušenju. IZGLEDI ZA BUDUĆNOST Ovo novije shvatanje o zaštiti za rezultat ima činjenicu da su instrumenti zaštite gradskog krajolika postali istančaniji i fleksibilniji, omogućavajući tako lakše donošenje odluka o tome šta je prihvatljivo preureñenje, odnosno šta je dogradnja pojedine grañevine. Ali, postoji još jedan aspekt “beo-šmeka” koji ovde moramo da razmotrimo. Većina stanovnika grada zainteresovani su za trenutan izgled sopstvenog stana, zgrade ili bliske stambene okoline. Pri provoñenju mera očuvanja i unapreñenja ovih elemenata obavezni su kontakti sa navedene tri institucije u čijoj sferi odgovornosti se one nalaze. Ipak, bilo bi znatno pogodnije za sve učesnike u provoñenju ovakvih mera kada bi postojao gradski, pa i državni fond čija bi osnovna delatnost bili urbano očuvanje i urbana obnova.

Slika 15. Svetislav Ličina: Poslovna zgrada Jinpros, Bulevar Kralja Aleksandra 86-90, 1992-98. Dobra arhitektura, ali i primer uništavanja jednog gradskog unutrašnjeg dvorišta, njegovog izuzimanja iz sfere korišćenja stanara okolnih zgrada, a za račun svih grañana Beograda, pa valjda tek time i njih samih. Ovakvi slučajevi bili su i ostali još uvek mogući zahvaljujući sveprisutnom vlasništvu grada nad grañevinskim zemljištem, a prema pravilima prevaziñenog socijalističkog sistema. Takav fond mogao bi da bude mnogo pristupačniji lokalnom stanovništvu nego što su to sada uključene tri institucije sistema. Područne ekspoziture fonda direktno bi sarañivale sa onima koji stanuju u odreñenim zapuštenim problematičnim zonama, a u vezi sa njihovim praktičnim potrebama. Ključna mera obnove koja bi i dalje bila primenjivana od strane tog fonda bila bi dosledna rehabilitacija i modernizacija celokupnih grañevina. Bar jedna četvrtina od beogradskih 0preko 700.000 stanova smešteni su u zgradama izgrañenim pedesetak godina unazad, a bar jedna šestina u još starijim. To su prilično često gotovo bedni stanovi bez spoja sa gradskim vodovodom i kanalizacijom, bez kupatila, toaleta ili centralnog grejanja, bez lifta, termoizolacije i prozora za zaštitu od buke. Zato je u prvoj fazi nužno ustanoviti valjan koncept rehabilitacije, pa imajući u vidu neophodne troškove, u drugoj fazi, uz pomoć fonda prići modernizovanju i unapreñenju stambenih jedinica i celina. Za očekivati je da bi vremenom na red došlo i unapreñenje stambenih standarda, izvesno na zahtev samih korisnika stambenih jedinica i celina. Treba dabome preduzeti potrebne praktične mere da se omoguñi kako spajanje tako i usitnjavanje postojećih stambenih jedinica, sve u cilju obezbeñenja novih stambenih prostora valjanog standarda i veličine, kao i preureñenje tavana i raznovrsnih



dogradnji u stambeni prostor. Deo ovih aktivnosti mora da bude i briga o nabavci grañevinskog zemljišta za subvencionisane stambene projekte, kao i izgradnju u skladu sa tim projektima.

Slika 16. Vlada Slavica: Beogradska arena, Španskih boraca 20, Blok 25. 1992-2001. Već sada jedan od glavnih repera u prostoru Novog Beograda, kojem takve oznake i dalje nedostaju i čija je svojevrsna urbana obnova upravo u jeku. Dosta dugo je drugi oslonac u urbanom održanju i obnovi bila izgradnja velikih, prevelikih uglavnom tržnih centara unutar pojedinih stambenih i stambeno-poslovnih blokova u gradskom jezgru Beograda. Popunjavanje unutrašnjosti gradskih blokova takvim sadržajima oduzelo je stanarima okolnih grañevina svaku mogućnost da nekadašnja više ili manje polujavna dvorišta pozadi sopstvenih stanova ikako koriste, osim ako bi i oni sami tu i tamo posetili novoizgrañene šoping-molove.

Slika 17. Mihajlo Mitrović: Hram Svetog Vasilija Ostroškog, Partizanske avijacije 21a, 1995-2000. Primer iz sfere sistematski zapostavljene tokom svih “socijalističkih” godina. Urbana obnova mora stalno da ima na umu i tu činjenicu, jer obnova duha jednog mesta zaslužuje uvek najveću pažnju. Ovakve intervencije bile su i još uvek su nažalost moguće upravo zahvaljujući još uvek važećem zakonu o grañevinskom zemljištu, jer pravim vlasnicima odgovarajućih parcela njihovo vlasničko pravo još uvek nije vraćeno, pa su i dalje moguće odluke koje nastaju u ustvari otuñenim centrima moći u gradu i državi. Kvalitet življenja u Beogradu kao celini ovakvim nepromišljenim intervencijama u njegovom jezgru po nekima je jako povišen, ne i po piscu ovih redova, jer su takve grañevine stanarima u neposrednom susedstvu oduzele jedan od suštastvenih elemenata njihovog bivstvovanja u gradu: životni prostor za njihovu decu i njih same. Stoga bi sa ovakvim intervencijama još koliko danas trebalo prestati, ne čekajući da tako agresivne graditeljske delatnosti budu u korenu onemogućene novim zakonima u sferi vlasništva nad grañevinskim zemljistem, koji se već duže očekuju. Pristup koji treba prevashodno primenjivati jeste svojevrsno saniranje gradskih blokova, odnosno rehabilitacija kompletnih blokova grañevina komponovanih od nekoliko pojedinačnih zgrada. Unutrašnja dvorišta ovih zgrada, ali i blokova, treba ako je moguće meñusobno kombinovati i



ozelenjavati. Tako bi ujedno bila smanjena danas dosta velika gustina stanovanja u ovakvim blokovima, grañenim na smeni devetnaestog i dvadesetog stoleća, ili nešto kasnije. Nužne su i mere umanjenja saobraćaja u i okolo takvih blokova i celina, što se ne može postići a da se saobraćaj, naročito javni gradski prevoz, ne preusmeri na celokupnu i doslednu mrežu gradskog metroa, koja će dopirati do svakog kutka u gradu, a biće praćena mrežom javnih parking-garaža u neposrednom susedstvu svakog od stajališta te brze gradske podzemno-nadzemne železnice. U ove rehabilitacione mere treba svakako uključiti i postojeće lokalne prodavnice i zanatske radnje i proizvodne kapacitete, ukoliko ne ometaju zdrav život u sopstvenoj okolini. Menadžeri projekata ili stručnjaci za rehabilitaciju blokova iz navedenih institucija, kao i fonda koji ovde pominjemo, treba da kao svojevrsni medijatori prate ove procese, a u ime raznovrsnih interesa svih zainteresovanih strana.

Slika 18. Branislav Mitrović: HVB banka Jugoslavija, Raićeva 27-29, 1999-2002. Dobra arhitektura mora uvek i u svakoj pojedinosti imati meru, čak i kada se ne nalazi u neposrednom susedstvu grañevina izuzetne arhitektonske, urbane i istorijske vrednosti. Krov ove grañevine tu meru nema, a time ni ona cela. Pojedine grañevinske strukture treba rehabilitovati u skladu sa urgentnošću takvih intervencija. U našim zakonima ne postoje ograničenja od strane države, kada se radi o teritoriji grada Beograda. Najveći broj rehabilitacionih projekata još uvek započinje na inicijativu samih gradskih institucija, nadležnih u ovoj sferi, u cilju ulepšavanja pojedinih gradskih veduta, ili na inicijativu samih vlasnika stanova u zgradama i blokovima zgrada o kojima se radi. Predmet rehabilitacije svakako jeste i treba da bude i to ulepšavanje, ali ne glavni i prevashodni, nego jedan od poželjnih, i to posle samog arhitektonskog i urbanog unapreñenja i obnove pojedinih grañevinskih jedinica i celina u gradu. U cilju jasnog odreñivanja urgentnosti svakog od projekata, a kako bi se na prikladan način sagledali brojni interesi u ovakvim procesima, budući fond treba da ustanovi i sopstveni sistem vrednovanja koji će izmeñu ostalog u obzir uzeti i podobnost grañevine za očuvanje kao spomenika kulture ili u kontekstu zaštićene zone, čime se ujedno odreñuje i vrsta i visina potrebnih subvencija. Putem ovakvog fonda vlasnici bi mogli raspolagati javnim sredstvima koja bi iznosila i do sto posto od vrednosti neophodnih radova urbanog očuvanja i urbane obnove. Štaviše, moguće je subvencionisati i pojedinačna unapreñenja i mere očuvanja unutar grañevine ili stana. Osim toga, manje dobrostojeći stanari mogli bi da dobiju pojedinačnu pomoć. Grad veličine i značaja Beograda trebalo bi da u ovakvom fondu raspolaže sa priličnim finansijskim sredstvima. Da se ne radi o jednome od gradova u tranziciji, trebalo bi računati na godišnji budžet od bar par stotina miliona evra. Ali, možda i upravo usled tranzicije koja teče, treba imati u vidu da, razvoja radi, Beograd jednostavno mora da se godišnje na ovaj način pobrine o što većem mogućem broju zgrada i ambijentalnih celina.



Učesnici i instrumenti kontinuiranog urbanog popravka treba meñusobno da se dopunjavaju, i malo je verovatno da bi njihov zajednički cilj ikada mogao da bude zapušten, a kamoli napušten. Sa jedne strane, zahtev za očuvanjem i unapreñenjem ostaje trajna potreba. Sa druge strane, percepcija gradske istorije i njenih karakteristika menja se kako vreme protiče. Uprkos, ili, kako neki stručnjaci veruju, upravo usled sve znatnije globalizacije u meñunarodnom takmičenju meñu poslovnim lokacijama i gradovima, lokalne mogućnosti od sve su većeg značaja. A, kako je to već u prošlosti bivalo, mada u drugačijim okolnostima i na drugačije načine, Beograd namerava da igra krupnu ulogu u ovom procesu, ne samo zahvaljujući svojoj funkciji svojevrsnog mosta ka jugoistoku Evrope, prednjoj i daljoj Aziji.

Slika 19. Kosana Rošulj: Stambeno-poslovni objekat PFC 14, Blok 62, Vojvoñanska ulica, 2002-04. I velike nove grañevine mogu svakim svojim elementom, kao i svojom celinom, u potpunosti odraziti duh mesta kojem pripadaju, ne gubeći nimalo od sebe samih. U ovom smislu, urbano očuvanje i urbana obnova u Beogradu predstavljaju vrlo značajan preduslov za unapreñenje kvaliteta života i svega što život znači u milenijumu koji je već stigao. LITERATURA Cullen, Gordon, Gradski pejsaž. Grañevinska knjiga, Beograd, 1990. International Council on Monuments and Sites (ICOMOS), Documentation Centre UNESCO-ICOMOS, 8th General Assembley, Old Cultures in New Worlds (2nd Volume), Washington, 1987. (Fowler, Daryl, Urban Regeneration and Design Control in Historic Districts; Reinisch, Reiner, Townscape Maintenance and the Preservation of Historic Centres in Austria; Rumble, P. W., Financing Public Monuments; Smook, Roger A. F., Preservation and Town Planning: New Elements in an Old Fabric; Szalay, Gabor, Design of Commercial Functions in Historic Areas). Sve na: http://www.international.icomos.org/publications/ga_wash.htm Krier, Rob, Gradski prostor. Grañevinska knjiga, Beograd, 1991. Marasovic, Tomislav, Aktivni pristup graditeljskom nasleñu. Sveučilište u Splitu, Split, 1985. Neškovic, Jovan, Revitalizacija spomenika kulture. Arhitektonski fakultet, Beograd, 1986. Schachel, Roland L., Stadtbild und Stadtbildpflege (u: Gesichter einer Stadt. Wien 1986). Schuler, Manfred, Building Archaeology. ICOMOS, Muenchen, 2002.



Toman, Rolf (Hrsg.), Wien – Kunst und Architecture. Koeln 1999. UNESCO, Konvencija o zaštiti Svetskog kulturnog i prirodnog nasleña. Ward, Stephen V., Planning the 20th Century City. John Wiley and Sons, Chichester, 2002. Zevi, Luca, Il Manuale del Restauro Architettonico. Mancosu editore, Roma, 2002.

NEW MANAGEMENT DIRECTIONS IN URBAN PRESERVATION AND RENEWAL OF BELGRADE ABSTRACT The expectations of the city for the future and the present trends combine with a local urban history of over two millennia and necessitate a degree of preservation, repair, rehabilitation and renewal of the urban architectural substance that qualitatively and quantitatively far empowers new construction activities. This entails obvious problems of urban preservation that, however, differ substantially in their essence and function. Many dwindling social, economic, religious, cultural and some other communities more or less numbered are now unable to maintain their buildings and functions. Unlike some others, many of them established only now, in the age of transition. Dilapidated palaces and buildings prove difficult to adapt to new uses in an era of changing need for representation. On one hand there was socialist, so called self-managing society of Belgrade past, on the other there is this transitional society, capitalist, incorporated to the new, global world-view, born with difficulties and growing-up before our eyes. Technically and economically obsolete workshops, factories, traffic and industrial facilities whose transformation for new purposes proves anything but simple. And there are thousands of old residential buildings whose layout and standards are not up to modern requirements. This paper explores on many crucial issues of urban preservation and urban renewal in Belgrade: Danube Amphitheatre, Sava Amphitheatre, Old Trade Fare, Royal Palaces in King Milan Street, War Island and Old Downtown, Kosančić Crescent and Slavia Square. There are many other individual building examples as well. Most importantly, there is high priority to establish urban preservation and urban renewal foundation of the City of Belgrade. Key words: directions, urban preservation, urban renewal, management, Belgrade.

predrag v milosevic beograd u 21 veku

Documents