Предраг Пипер

Увод у славистику 1

Штампано издање

РЕЦЕНЗЕНТИ

мр Вера Борисенко, виши лектор Универзитета у Београду

Богдан Герзић, виши лектор Универзитета у Београду

УРЕДНИК

Димитрије Димитријевић

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК

др Петар Пијановић

ЗА ИЗДАВАЧА

проф. др Добросав Бјелетић, директор

ISBN 86-17-06586-9

2

СадржајСадржај............................................................................................................................................................... 3Предговор........................................................................................................................................................... 4Славистика......................................................................................................................................................... 4

Предмет славистике......................................................................................................................................4Структура славистике................................................................................................................................... 5Задаци славистике........................................................................................................................................ 6Словенска филологија.................................................................................................................................. 8

Словени.............................................................................................................................................................. 9Словени данас - кратак преглед основних података...................................................................................9

Лингвистички аспект.................................................................................................................................... 10а) Словенски језици................................................................................................................................ 10б) Словенска писма.................................................................................................................................12

Етнички аспект............................................................................................................................................. 13Конфесионални аспект................................................................................................................................13Антрополошки аспект..................................................................................................................................14

Словени од етничког формирања до раног средњег века.........................................................................14Најстарији историографски извори о Словенима.....................................................................................14Словени у светлу археолошких истраживања..........................................................................................16Словени у светлу лингвистичких истраживања........................................................................................19

Словенски језици у индоевропској језичкој породици..........................................................................19Балто-словенске језичке везе................................................................................................................22Прасловенски језик................................................................................................................................. 23Језички контакти и позајмице у прасловенском језику.........................................................................25Словенски етноними...............................................................................................................................26

Проблем прапостојбине Словена.............................................................................................................. 30Сеобе Словена............................................................................................................................................ 33Духовна култура Словена у претхришћанском периоду..........................................................................39

Развој словенске писмености........................................................................................................................42Примање хришћанства и почеци словенске писмености.........................................................................42Формирање и развој словенских књижевних језика и словенских књижевности....................................44

Јужнословенски језици и књижевности..........................................................................................................44Старословенски језик.................................................................................................................................. 44Српски књижевни језик................................................................................................................................47Словеначки књижевни језик........................................................................................................................51Бугарски књижевни језик.............................................................................................................................52Македонски књижевни језик........................................................................................................................54

Источнословенски језици и књижевности......................................................................................................55Староруски (општеисточнословенски) књижевни језик............................................................................55Руски књижевни језик.................................................................................................................................. 56Белоруски књижевни језик..........................................................................................................................58Украјински књижевни језик..........................................................................................................................59

Западнословенски језици и књижевности......................................................................................................60Пољски књижевни језик.............................................................................................................................. 60Лужичкосрпски књижевни језици................................................................................................................61Чешки књижевни језик.................................................................................................................................62Словачки књижевни језик............................................................................................................................63

Словенски књижевни микројезици..................................................................................................................63Библиографска напомена............................................................................................................................... 65

ПредговорУџбеник Увод у славистику намењен је првенствено студентима Катедре за славистику

Филолошког факултета Универзитета у Београду, који на првој години студија имају наставни предмет

3

увод у славистику. Уџбеник је писан према наставном програму за тај предмет, а његов први део односи се на већи сегмент градива за који на српском језику не постоји посебна уџбеничка литература.

Пошто се о историји славистике, у њеном лингвистичком делу, студенти могу обавестити из књиге Милке Ивић Правци у лингвистици, то градиво није обухваћено првим делом Увода у славистику.

Библиографска напомена на крају овог уџбеника треба да олакша почетно оријентисање у научној и уџбеничкој славистичкој литератури. Подробније библиографске информације треба да буду дате у планираном другом делу Увода у славистику.

Да овај уџбеник буде што ближи циљу са којим је писан, допринели су мр Вера Борисенко и Богдан Терзић. Аутор им за рецензентски труд и корисне предлоге срдачно захваљује.

У фази завршног обликовања текста за ово издање били су драгоцени и предлози за побољшање појединих делова уџбеника које су дали проф. др Александар Младеновић, дописни члан САНУ, и доц. др Ђорђе Јанковић, за шта им аутор и овде захваљује.

Славистика

Предмет славистикеИако се реч славистика налази у насловима многих научних радова и називима многих научних

и наставних установа, обим значења тог термина, мењајући се од случаја до случаја, показује велику разноврсност његове употребе. У најширем и најпотпунијем значењу славистика је комплекс наука о словенским језицима и књижевностима, о историји материјалне и духовне културе Словена, као и о њиховој политичкој и економској историји. Уколико се термин славистика употребљава у неком ужем значењу, његов обим своди се на оне компоненте које су у датом случају битне (лингвистичке, историјске, антрополошке и др.). Најчешће се славистика односи на проучавање словенских језика и књижевности. У најужем значењу славистика је наука о словенским језицима и култури створеној на тим језицима. У том значењу појам славистике врло је близак нешто старијем појму словенска филологија.

Садржај појма славистике често је одређен и средином у којој се његов термин употребљава. Тако се понекад у појединим словенским срединама славистика (а такође славист/а/, славистички) условно не односи на језик и културу дате средине (нпр. Катедра за славистику Универзитета у Београду), који се проучавају и на посебним катедрама, научним институтима и сл. Ређе се срећу обрнути случајеви - да се значење термина славистика, славистички и слично везује првенствено заједан словенски језик и књижевност(и) на том језику (нпр. Међународни славистички центар Универзитета у Београду, чија је плодна делатност превасходно усмерена на проучавање српског језика и књижевности на том језику).

У основи термина славистика је корен слав- словенског порекла са значењем етничке припадности. Суфикс -ист је латинског порекла (упор.: хуманиста, егоиста и сл.), а суфикс -ик-а је грчког порекла и налази се у саставу назива многих наука (нпр.: физика, логика, граматика). Реч славистика, са мањим разликама у изговору и писању, постоји у свим словенским језицима:

у белоруском - славiстъиiка, у српском, бугарском и македонском - славистика, у горњолужичкосрпском и доњолужичкосрпском - slаwistika, у пољском - slawistyka, у руском - славяноведение, славистика, у словачком, словеначком и чешком – slavistika, у украјинском - славiстика.

Структура славистикеСлавистика се донекле условно назива науком јер она заправо представља комплекс наука и

научних дисциплина: лингвистика, наука о књижевности (литературологија), наука о превођењу (транслатологија), историја, фолклористика, етнографија и етнологија, право, економија и др. Свака од њих би могла да има и посебан назив, дајући атрибут речи славистика, али то је пре изузетак него правило. Тако, на пример, постоји термин лингвистичка славистика (иако није у широкој употреби), али није уобичајена употреба терминолошких израза историјска или археолошка славистика и сл. Обично се дате научне области именују описно: историја Словена, историја словенских књижевности, словенска археологија, словенски фолклор итд. Иако су те науке и научне дисциплине међусобно комплементарне, оне су истовремено у великој мери и аутономне, а посматране понаособ и веома

4

сложене: на пример, лингвистичка славистика обухвата науке о руском, украјинском, пољском, чешком и другим словенским језицима.

Свака од славистичких наука и дисциплина мање или више потпуно одражава структуру одговарајућих научних истраживања изван славистике. Као што је, на пример, лингвистика наука о језичком универзуму (динамичком јединству језика и говора), о условима и облицима његовог функционисања, али и наука о методима и историји проучавања језика, тако је и лингвистичка славистика наука о словенским језицима и дијалектима, узетим у целини и понаособ, о њиховим реализацијама у конкретним говорним ситуацијама и текстовима, као и наука о методима и историји проучавања словенских језика. Као што структуру лингвистике, поред опште лингвистике (која има за предмет језичке појаве заједничке свим природним језицима или већини језика), чини већи број посебних лингвистика, тако и структуру лингвистичке славистике чини више посебних научних грана. С обзиром на то да ли се издвајају према предмету или према неким екстерним својствима, посебне лингвистике најприродније се деле на две групе.

а) У прву групу спадају лингвистике које за предмет имају или проучавање језика у ужем смислу речи, мање-више независно од различитих спољашњих фактора његовог функционисања (унутрашња лингвистика микролингвистика), или проучавање језика у вези са различитим ванјезичким феноменима битним за његово функционисање (спољашња лингвистика - макролингвистика). Граница између ова два типа лингвистика обично у пракси није оштра. Истраживања првог типа даље се деле с обзиром на то да ли имају за предмет један језик (нпр. србистика) или два, односно више језика (нпр. лингвистичка славистика), док лингвистике другог типа, такође присутне у истраживању словенских језика, најбоље представљају социолингвистика, психолингвистика, неуролингвистика.

Славистика се, према појединим словенским језицима и књижевностима, дели на следеће науке: белорусистика, бохемистика, булгаристика, македонистика, полонистика, србистика, кроатистика, словакистика, словенистика, русистика, украјинистика.

Наука о старословенском језику понекад се назива палеославистика, наука о лужичкосрпским језицима и књижевностима - сорабистика, а наука о русинском језику (једном од словенских књижевних микро језика) и о русинској књижевности назива се русинистика.

б) У другу групу спадају лингвистике за чију је природу релевантан или метод или циљ истраживања. Постоји више метода који се примењују у лингвистици (поређење, математизација, експеримент и др.) и на основу којих добијају називе поједине посебне лингвистике, као што су компаративна лингвистика, контрастивна и/или конфронтативна лингвистика, математичка лингвистика, експериментална фонетика и др. Разуме се, оне су присутне и у лингвистичкој славистици. Најдужу традицију има упоредно-историјско проучавање словенских језика, а затим и њихова типологија и контрастивни описи савремених словенских књижевних језика.

Са становишта циља лингвистичка истраживања се глобално деле на теоријска и примењена, што важи и за лингвистичку славистику; наиме, проучавања словенских језика могу бити усмерена на допринос лингвистичкој теорији (на материјалу словенских језика) или на примену лингвистичке теорије. Примењена лингвистика, или лингвистика у примени, обично се и са доста разлога доводи у везу пре свега са неким конкретним задацима и циљевима (настава језика, израда речника, дешифровање текста, отклањање говорних мана итд.). Један од највећих лингвиста и слависта XIX и XX века Јан Бодуен де Куртене, који је први одредио предмет и задатке примењене лингвистике, ставља у први план оне облике примене лингвистике који нису усмерени на неке практичне циљеве и потребе. На пример, једна лингвистичка теорија може бити примењена на неку другу лингвистичку теорију допуњујући је, модификујући или коригујући, а може бити примењена и изван дате научне области (лингвистике), као што је, на пример, лингвистички структурализам средином XX века доста утицао на развој структурализма у антропологији.

На сличан начин наука о словенским књижевностима одражава структуру литературологије уопште, донекле са изузетком теорије књижевности која не може да има праву паралелу у проучавањима појединих националних књижевности иако проучавања појединих словенских књижевности могу представљати допринос теорији књижевности. Науку о словенским књижевностима, дакле, чине историја књижевности, књижевна критика, упоредна књижевност и поетика (која се према неким тумачењима приближава књижевној критици у ширем смислу, а према другим схватањима - теорији књижевности или чак појму науке о књижевности у целини). Поред тога, као што у предмет

5

литературологије улазе методологија и историја дате науке, тако и у предмет кауке о словенским књижевностима улази историја проучавања словенских књижевности.

Лингвистичкој славистици и науци о словенским књижевностима блиска је славистичка транслатологија (наука о превођењу). Иако је транслатологија једна од млађих хуманистичких наука, њена славистичка грана релативно брзо се развила у свим главним правцима: превођење научних и стручних текстова, сједне стране, и књижевних текстова, са друге; а у овом другом случају поетика, историја и критика међусловенских превода и превода са несловенских језика на словенске и са словенских језика на несловенске. Проблематика превођења стручних и научних текстова очигледно је ближа лингвистици (и појмовно-терминолошким специфичностима појединих наука), док је проблематика превођења књижевног текста у најтешњој вези са науком о књижевности, као и са лингвистиком, али је и у домену уметничког стваралаштва.

Још је изразитија интердисциплинарност словенске филологије као једне од најбитнијих компонената славистике (в. стр. 17-20).

Задаци славистикеРазноврсност и сложеност предмета славистике одредиле су њену структуру, укупност односа

сличности и специфичности између наука и научних дисциплина које су славистиком обухваћене, а затим и њене задатке усмеравање научне и стручне славистичке делатности на одређене појаве и предмете у оквиру појединих славистичких наука и у оквиру културноисторијске улоге славистике у савременом друштву.

Најопштији научни задаци славистике, као и код других хуманистичких наука, проистичу из потребе за што дубљим, потпунијим и свестранијим сазнањима о њеном предмету у његовој историјској димензији и у релевантним синхронијским пресецима, у његовој инваријантној суштини и у склопу свих спољашњих околности којима је тај предмет током читавог свог постојања одређен и на које је и сам више или мање утицао (контакти и прожимања словенских са несловенским језицима, књижевностима и културама, историјски, геополитички, демографски и други чиниоци итд.).

У вези с тим је и врло важан цивилизацијски задатак очувања најбољег што су словенске културе стекле и пронеле кроз векове, и свих словенских специфичности без којих би духовна и материјална култура човечанства била сиромашнија. Иако може изгледати да је такав задатак нешто што се само по себи подразумева, њега треба стално имати на уму, јер је затирање свести о неопходности брижљивог односа према тековинама одређене културе обично први корак ка постепеној културној асимилацији, односно акултурацији. Историја је све до најновијег времена пуна примера културних контаката и конфликата, иза којих често стоје стратешки циљеви одређене економске, идеолошке или верске политике, и који се неретко завршавају слабљењем или губљењем културног идентитета народа који су у таквом сукобу културно, економски, политички, војно или духовно слабији, а такви порази обично почињу гашењем свести о вредностима властите културе и о неопходности њеног неговања и развијања.

На такав задатак природно се наслања задатак афирмације словенских култура у словенским, али и у несловенским земљама јер брига о очувању словенских култура (када има искључиво облик описа и проучавања) није сама по себи довољна ако се огледа само у делатности релативно уског круга људи, научника и других славистичких стручњака, на пример професора словенских језика и књижевности, и ако то није брига друштва у целини, а посебно оног његовог дела који води културну политику. Такав задатак - афирмација словенских култура - подразумева и један ужи задатак без којег се први не може успешно остварити, а то је неговање свести о вековној коегзистенцији општег и посебног међу словенским народима, језицима и културама, о сапостојању многих заједничких словенских особина, а уз њих и осећања духовне, етничке и културне узајамне словенске блискости, и особина које су локалне, регионалне, односно историјски условљене, које укупну слику само обогаћују, ако се не пренаглашавају до степена који би водио затирању културне самосвести и дезоријентисаности као прелазној фази ка укључивању у неки други етнокултурни круг. То је, дакле, задатак неговања разумно еластичног односа према опозицији "словенске културе / несловенске културе", односа који је изван крутог пуризма, ксенофобије и одсуства осећања за динамику културних прожимања и обогаћивања, али и изван осећања инфериорности према неким агресивнијим

6

несловенским културама и, најзад, односа који се заснива на јасној свести о врло богатој историјској вертикали словенских култура.

Задаци славистике огледају се и у остваривању низа конкретнијих друштвених потреба (што, наравно, не значи да су непосредни економски ефекти најважније мерило значаја неке науке).

Један од таквих задатака славистике јесте њен допринос унапређивању наставе словенских језика као страних језика. Упоредо са све већим значајем поседовања правовремене и потпуне информације (научне, стручне, политичке и др.), и размене информација, знање страних језика добија све већу вредност у животу савременог човека. Није мање значајно ни то што знање страних језика омогућује размену културних добара уопште, а то је основа за боље међусобно упознавање и зближавање различитих народа. Од словенских језика руски језик има статус светског језика и учи се у свим словенским земљама, мада не свуда у истом обиму, што је условљено и економско-политичким односом снага у различитим периодима новије историје. Поред руског и други словенски језици уче се као страни језици (углавном на универзитетима и вишим школама) или као нематерњи језици који се говоре у појединим земљама (на пример, словачки, русински или бугарски у Југославији). Настава страних језика се, с једне стране, природно ослања на педагогију и психологију, али је, с друге стране, незамислива без лингвистике, у нашем случају без лингвистичке славистике. Сваки прогрес у лингвистичкој славистици (нпр. прецизнији и потпунији описи појединих језичких појава) природно се временом одражава на квалитет наставе словенских језика као страних или нематерњих језика.

Веома важан сегмент образовања увек је био, а и данас је у свим друштвима која држе до своје културе, настава матерњег језика. Она има низ специфичности у порећењу са наставом страних језика, пре свега с обзиром на то да крајњи циљ наставе матерњег језика није оспособљавање за комуникацију на датом језику, пасивно разумевање текста ка том језику или боље упознавање са неком страном културом којој припада језик који се учи, него теоријско осмишљавање углавном спонтано стечених језичких знања, развијање индивидуалних изражајних могућности комуникације на матерњем језику, што боље усвајање његове књижевнојезичке норме (изговорне, акценатске, обличке, правописне и др.). Примењено на наставу словенских језика као матерњих то значи да се сви ти и други њима блиски појединачни задаци могу остваривати умногоме у зависности од општег прогреса у лингвистичкој славистици. Практична питања, као што су, на пример, питања да ли неку српску реч треба изговарати на овај или онај начин, неће добити задовољавајући прецизан одговор доку одговарајућој грани славистичке науке не буде дато научно добро аргументовано решење.

Савремена настава је практично незамислива без уџбеника и приручника, а за израду уџбеника из неког словенског језика, књижевности, историје, уметности итд. опет је, поред познавања различитих дидактичких принципа и теорије уџбеника, неопходно одлично научно и стручно познавање материје из одговарајуће славистичке области (да би се, на пример, написао уџбеник из језика, неопходно је знати учесталост јављања одређених речи, њихову спојивост, стилску вредност итд.). Дакле, и у том погледу једна важна образовна делатност условљена је актуелним нивоом одговарајуће славистичке области, док је, с друге стране, задатак славистике да, продубљујући научна сазнања у одређеној области, ради и на изналажењу начина излагања тих сазнања у најадекватнијим уџбеничким и сличним облицима.

Речници (лингвистички и енциклопедијски) представљају посебан облик приручника и облик презентације научних сазнања најширој јавности, на чијем се усавршавању данас веома много ради. Словенска лексикографија има врло разуђену теоријску страну, али и веома конкретан и практичан задатак - израду што разноврснијих и садржајем што богатијих речника путем којих би што више информација о словенским језицима и културама могло постати приступачно најширем кругу људи.

Пошто су индивидуална знања страних језика знатно мања од потреба за информацијама примарно објављеним на различитим страним језицима, у савременом свету све већи значај добија процес превођења. Стога се последњих деценија много урадило у области теорије, технике, историје и у другим видовима превођења и преводилаштва, укључујући свакако и славистичку грану те проблематике. Зато је и посебан задатак славистике да унапређивањем превођења са словенских језика и на словенске језике (људским превођењем, као и машинским, писменим, усменим, књижевноуметничким, стручним и др.) допринесе напретку у једном важном облику савремене комуникације.

Једно од највећих открића у историји цивилизације са веома трајним последицама јесте откриће писма. Писмо је омогућило да се границе језика неслућено размакну и у простору и у времену.

7

Иако још увек има језика без писма, тј. језика за које тек треба стварати писма, словенски језици имају писмо више од хиљаду година, тако да поменути задатак, када је о славистици реч, отпада. Остају, ипак, многи други, на пример: разрада и усавршавање правописних и интерпункцијских решења, описмењавање, унапређивање културе писменог изражавања, решавање питања језичког планирања и језичке политике у вези са писмом (нпр. употреба ћирилице и латинице на српском говорном подручју) итд.

Постоје и многи други општији и конкретни задаци славистичких наука (нпр. у области културе говора, језика средстава масовне комуникације, аутоматске обраде информације и рачунарске лингвистике, популаризације научних резултата, публицистике, дизајна, музикологије, театрологије, историје уметности, етнографије и етнологије итд.). Они, сасвим природно, не могу бити овде наведени у својој укупности, а и за врло селективни преглед важнијих међу њима требало би доста простора. Ипак, разноврсност и бројност оних задатака славистичких наука који су овде поменути може да илуструје не само изузетну разуђеност славистичке проблематике него и чврсту везу славистике са словенским друштвима и културама, као и посебно место које у њима славистици, по природи ствари, припада.

Словенска филологијаФилологија је комплексна хуманистичка научна дисциплина усмерена на откривање, тумачење

к описивање (најчешће старих) текстова. Корени филологије сежу у најдаљу прошлост људске цивилизације јер је настанак филологије везан за постојање писмености и текстова, као и за потребу за њиховим тумачењем и описивањем. Филологија је изразито интегративна дисциплина. Она обједињује знања из више наука и научних дисциплина: из лингвистике, литературологије, фолклористике, текстологије, палеографије и архивистике, али та знања у филологији не постоје аутономно, него су међусобно тесно повезана заједничком функцијом и усмереношћу на текст. Објекат сваког филолошког истраживања је текст, али предмет истраживања текста као филолошког објекта може бити различит (нпр. књижевноисторијски, правни, теолошки итд.) у зависности од тога са ког се становишта тај објекат проучава и шта је циљ истраживања.

Термин филологија састоји се од два корена грчког порекла, од којих први фил- означава љубав, а други -лог- реч, науку, знање. Али за разлику од других термина са кореном -лог-, на пример, биологија, геологија, технологија и сл., где је предмет науке именован у првом делу сложенице (биологија је наука о животу итд.), са филологијом то није случај јер би је онда требало схватити као науку о љубави, иако тај термин треба да сугерише нешто друго - љубав према речи (упор. и философија - љубав према мудрости).

У времену - какав је крај XX века - које се одликује изразитом диференцијацијом и специјализацијом појединих научних области, с једне стране, и интердисциплинарним проучавањима суседних или несуседних области различитих наука, с друге стране, филологија се може посматрати не само као врло стара него и као врло модерна хуманистичка дисциплина. Међутим, за разлику од класичне филологије, која је у свом зачетку била синкретична јер друкчија није могла бити (данашњих хуманистичких наука тада није било), савремена филологија, укључујући словенску филологију, тежи да буде не толико синкретична колико синтетична, да интегрише све потребне елементе других наука у савременом тренутку њиховог развоја са циљем савремене научне обраде текстова као споменика културе. Та општекултурна компонентна је, поред текстоцентричности и интегративности, трећа важна одлика филологије.

Савремена словенска филологија је више него филологија прошлога века усмерена и на текстове новијег времена, укључујући и савремене, пре свега поетске текстове, улазећи често и у проблеме међукултурних утицаја и прожимања (нпр. у текстовима преводне књижевности). Она тиме јаче него иједна друга славистичка дисциплина повезује временски, просторно и проблемски међусобно удаљене чињенице у систем вредности словенске културе коме те чињенице органски припадају. У оквиру таквих истраживања савремена словенска филологија додирује се и преплиће са неким релативно новијим научним гранама, као што су, на пример, лингвистика текста (наука о законитостима структурирања различитих типова текстова и правилима њиховог функционисања), стилистика (наука о функционалној и експресивној раслојености природних језика, или о стилској специфичности језика појединаца, обично писаца), транслатологија и др.

8

Филологија има, поред поменутог старијег и још живог значења, иједно новије, шире значење, у оквиру којег се филологијом назива комплекс хуманистичких наука које имају за предмет одређени језик и културу на том језику. Тако схваћена словенска филологија обухватала би лингвистичку славистику и науку о словенским књижевностима и другим језички фиксираним облицима словенских култура, што чини заправо главни део славистике, али неке друге њене аспекте ипак не би обухватала, на пример археолошки, антрополошки, музиколошки итд.

Увод у славистику је универзитетски наставни предмет који се предаје са циљем да студенти на почетку славистичких студија стекну општа знања о целини славистике, о њеном предмету, његовој структури и историји, као и о структури славистике и њеној историји, о важнијим научним проблемима у славистици и о основној литератури у вези са њима. Поред тога, циљ увода У славистику јесте и стварање основе за неговање и афирмисање свести о ширем културном значају образовног и научног рада на појединим словенским језицима и књижевностима, што је посебно значајно у процесу образовања будућих слависта.

Словени

Словени данас - кратак преглед основних податакаСловени данас заузимају већи део Европе и знатан део Азије. У Европи су најбројнија етничка

скупина (око 35%).

Историја словенских језика и култура, као што је то мање-више случај и са другим, пре свега европским и индоевропским језицима и културама, може се посматрати и као стално смењивање и супротстављање процеса интеграције и процеса дезинтеграције. Издиференцираност и богатство појавних облика одређене културе временом могу постајати све израженији, поготову онда када се развој појединих народа и друштава изнутра и/или споља усмерава у том правцу.

Словени су у језичком и културном погледу најкомпактнија етничка скупина у Европи. Разлике између појединих словенских језика мање су него, на пример, разлике између северних и јужних немачких дијалеката. Поред језичке блискости, која је најизразитија (упркос великој отворености словенских језика за позајмице из других језика), уочљива је и сродност духовне и материјалне стране словенских култура у многим аспектима: у народној књижевности, у веровањима и обичајима, у ношњи, архитектури, музици итд. Насупрот поменутом поређењу стоји чињеница да се немачко језичко и културно подручје већим делом налази у границама једне државе, док су словенски језици и културе у том погледу изразито подељени. Узроци таквом стању су бројни и разноврсни; једним делом се налазе изван словенског света.

Друштва која су носиоци одређених култура могу бити према једним критеријумима обједињена, а према неким другим издиференцирана. Најуочљивија интегративна или диференцијална интеркултурна обележја у тесној су вези са језичком, етничком, конфесионалном или државном припадношћу, али могу бити и антрополошке или неке друге природе. Број тих обележја и њихова структура различити су у различитим типовима култура или у различитим периодима развоја исте културе; на један начин су, на пример, присутна у вишенационалној и вишејезичкој Русији, а на мање или више друкчији начин у Канади или у Јапану.

Лингвистички аспект

а) Словенски језици

Упркос веома уочљивој сродности словенских језика и њиховој великој типолошкој сличности, словенски свет је знатно изразитије издиференциран бројем књижевних (стандардних) језика него квалитетом и распоном словенских међудијалекатских разлика, поготову ако се у том погледу направи поређење са језичком ситуацијом, на пример, у Немачкој, Француској или Шпанији, где наспрам већих регионалних језичких разлика постоји само по један књижевни језик (у знатно ужој сфери употребе у Француској постоји и окситански [или провансалски], а у Шпанији каталонски). Штавише, тенденције ка издвајању нових књижевних језика у словенском језичком свету сежу до најновије историје, чему готово да нема паралеле другде у Европи.

9

Словенски језици обично се деле на три групе и мада та подела није без недостатака, за сада је боља од других које су предлагане (в. о томе више у одељку о словенским језицима у оквиру индоевропских). Источнословенска група обухвата руски језик (159 милиона говорних представника), украјински (42,5 милиона) и белоруски језик (9,3 милиона). Западнословенска група обухвата пољски језик (39 милиона), чешки (10 милиона), словачки (5 милиона) и лужичкосрпски језик (око 50 хиљада). Јужнословенска група обухвата српски језик (њиме, заједно са варијантама истог језика које данас имају друге називе, говори око 17 милиона људи), бугарски (8,9 милиона), словеначки (2 милиона) и македонски језик (1,5 милион)1.

Изворни словенски лингвоними су, према изложеном редоследу: русский язык, українська мова, беларускаь мова, јęzyk polski, český jazyk (čeština), slovenský jazyk (slovenčina), hornjoserbčina, dolnoserbska reč (dolnoserbski jezik), српски језик {српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски, српски, хрватски језик), български език, slovenski jezik (slovenčina), македонски јeзик.

Иако су према структури доста слични, словенски књижевни језици се на више начина међусобно разликују.

У погледу броја говорних представника појединих језика словенски језици обухватају и тако велике језике као што су руски (једини словенски језик који је по размерама у којима функционише и светски језик), украјински или пољски и, с друге стране, књижевне микро језике, као што је, на пример, русински језик у Југославији, или језик Градишћанских Хрвата у Аустрији, или језик Молиских Словена у области Молизе у средњој Италији итд.

У погледу односа језик - народ словенски језици у већини случајева имају диференцијалну функцију јер представљају специфична обележја појединих словенских народа.

Пољским језиком говори у Пољској, поред Пољака, и око сто педесет хиљада Кашуба (данас готово сасвим измешаних са Пољацима), које неки сматрају засебним словенским народом, док су, према (преовлађујућем) мишљењу других, Кашуби данас део пољског народа.

Друкчији је пример Лужичких Срба. Тај словенски народ има два књижевна језика (горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски) који се у новијој славистици са доста основа третирају и као две књижевне варијанте истог језика. Варијантна књижевнојезичка подељеност Лужичких Срба у знатној мери је историјски условљена њиховом конфесионалном подељеношћу (в. у књизи одељак о формирању лужичкосрпских књижевних језика).

И у погледу варијантне издиференцираности српски књижевни језик разликује се од других словенских књижевних језика. Ако су пре конституисања југословенске државе, кроз скоро цео XIX век, најугледнији културни посленици Срба и Хрвата и тежили стварању заједничког књижевног језика, од конституисања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године (односно Југославије, од 1928. године) па до најновијег времена код Хрвата је стално јачала тенденција да се западна варијанта српскохрватског књижевног језика издвоји и да добије статус посебног, хрватског књижевног језика, који су присталице такве идеје виделе и као књижевни језик Срба у Хрватској. Томе су се Срби с разлогом противили, видећи у ускраћивању могућности да свој књижевни језик назову српским етничким именом претњу свом националном идентитету (в. посебан одељак у књизи, посвећен формирању српског књижевног језика, стр. 48-52).

Словенски језици међусобно се разликују и у погледу континуитета књижевнојезичког статуса. Најстарији словенски књижевни језик - старословенски језик створен је још у IX веку, а најмлађи, македонски и русински, стекли су статус књижевног (стандардног) језика у савременом смислу речи тек после Другог светског рата. Континуитет развоја готово свих словенских књижевних језика био је због

1 НАПОМЕНА. - Подаци су наведени према књизи: А. Е. Супрун, Введение в славянскую филологиню, 2-е издание, переработанное, Минск, 1989, стр. 13. Број говорних представника једног језика и број представника одговарајућег народа некад се не подудара (упор. у одељку Етнички аспект) јер има доста примера да представници једног народа свакодневно говоре језиком који им није матерњи и владају њиме као матерњим језиком (што је, на пример, чест случај са руским језиком у Заједници Независних Држава, или са Украјинцима у САД и Канади, којих има око пет милиона и који говоре енглески или француски језик исто као матерњи језик, а многи, вероватно, и боље него матерњи, украјински језик). У Русији је 1989. године било 119 865 946 Руса (81,53%), чији је матерњи језик руски, 7 495 454 (5,1%) становника Русије који нису Руси, а навели су руски као матерњи језик и 16 405 826 становника (11,1%) који су руски навели као свој други језик (према књизи Народы России, 1994).

10

неповољних историјских околности ометан или чак у дужем периоду и прекидан, што најмање важи за руски књижевни језик. Континуитет развоја појединог књижевног језика по правилу је у мање или више тесној вези са континуитетом државности одговарајуће словенске земље.

Савремени словенски језици су, по природи ствари, живи језици, али у историји словенских језика било је и таквих који више не постоје. Поред старословенског језика (в. о њему посебан одељак у књизи), који данас постоји као богослужбени језик православних словенских цркава (у том случају се назива црквенословенски) па се зато и не може сматрати мртвим језиком у правом смислу речи, у мртве словенске језике спадају западнословенски језици: полапски и словински.

Полапским језиком говорило се на широкој територији између доње и средње Лабе (Елбе) на западу и доње Одре на истоку. Од Х века Полапски Словени потпали су под германску власт, у XVIII веку су изгубили национални идентитет, а ускоро затим нестали су и последњи људи који су говорили полапски језик. Захваљујући неколицини научника и аматера који су посветили извесну пажњу полапском језику пре него што је дефинитивно престао да постоји, записани су текстови на том језику и састављен мали речник, што је касније омогућило његову граматичку реконструкцију.

Словински језик, према неким мишљењима један од кашупских дијалеката (данас група пољских дијалеката), којим су говорили Поморански Словени (око језера Леба и Гардно у пољском Поморју) одржао се дуже - до средине XX века, иако су говорни представници тог језика такође били изложени германизацији. Боље је и потпуније описан од полапског језика, а 1950. године чак је направљен и магнетофонски запис говора једног од последњих живих представника тог језика.

Словенски језици се међусобно разликују и према томе како је текао процес формирања књижевног језика у сваком поједином случају, што се разматра у посебном делу Увода у славистику (в. о формирању словенских књижевних језика, стр. 45-65).

б) Словенска писма

Најраспрострањеније писмо у словенском језичком свету јесте ћирилица. Ћирилица је изворно словенско писмо; настала је на словенском тлу и представља, уз глагољицу, писмо најстаријег словенског књижевног језика - старословенског језика. Од 38 слова старословенске ћирилице 24 је настало према грчком уставном писму. Ћирилица је једно од карактеристичних обележја словенске културе, иако није писмо свих Словена. Ћирилица је писмо руског, украјинског, белоруског, српског (чије је писмо и латиница), бугарског, македонског и русинског језика. Други словенски језици имају латиничка писма. У двадесетом веку ћирилица је постала писмо и многих несловенских језика Совјетског Савеза, а и писмо монголског језика. Најстарије словенско писмо - глагољица - није живо писмо. У Белорусији и на словенском југу регионално и у секундарној употреби било је и арапско писмо.

Савремене словенске ћирилице имају између 30 и 33 графеме (графема је слово у укупности својих могућних реализација: исто слово као велико, мало, штампано, писано итд.), а 24 графеме су заједничке свим словенским ћириличким писмима: А, Б, В, Г, Д, Е, Ж, 3, И, К, Л, М, Н, О, П, Р, С, Т, У, Ф, X, Ц, Ч, Ш. Поред наведених заједничких графема поједина словенска писма имају и друге графеме:

- белоруска ћирилица ДЖ, ДЗ, Ё, I, Й, Ў, Ы, Ь, Э, Ю, Я;

- бугарска ћирилица Й, Щ, Ъ, Ь, Ю, Я;

- македонска ћирилица Ѓ, S, Ј, Љ, Њ, Ќ, Џ;

- руска ћирилица Ё, Й, Щ, Ъ, Ы, Ь, Э, Ю, Я;

- српска ћирилица Ђ, Ј, Љ, Њ, Ћ, Џ;

- украјинска ћирилица Є, ІЇ, Й, Щ, Ь, Ю, Я;

- русинска ћирилица Ґ, Є, Ї, Й, Щ, Ю, ЯЬ;

Савремена ћириличка писма настала су од руске ћирилице установљене 1708. године. До те године у употреби је била само црквенословенска ћирилица, а 1708. године, одлуком Петра I (оствареном од 1710) та ћирилица је замењена новијом ћирилицом, тзв. грађанским писмом. На тај начин ћирилица се графемском варијантношћу (велика и мала слова, штампана и писана слова) и обликом неких слова донекле приближила латиници. Од руског грађанског писма настала су сва савремена ћириличка писма, како словенских, тако и несловенских језика који имају ћириличко писмо

11

прилагођено својим гласовним системима. Свој данашњи инвентар графема руска ћирилица добила је после реформе 1917. године када су нека слова укинута (нпр. Ђ, I, У и др.).

Словенске латинице настале су од писма латинског језика, чији је словни инвентар готово у потпуности преузет у словенским латиничким писмима, с тим што се неки гласови, који су мање или више карактеристични за словенске језике (већином фрикативни гласови и африкате, палатали или резултати палатализација), бележе додавањем дијакритичких знакова словима основног фонда (уп. српско ć, č), употребом диграма (уп. српско lj, nj), варирањем основног словног облика (уп. српско ћ, пољско ą, ę) итд. Савремене словенске латинице имају између 25 и 45 графема. Свим словенским латиничким писмима заједничке су графеме А, В, С, D, Е, F, G, Н, I, Ј, К, L, М, N, О, Р, R, S, Т, U, V, Z. У неким језицима само у писању страних речи, на пример властитих именица, користе се још неке графеме (Q, W, X, Y, и др.).

У словеначкој латиници постоје и графеме Č, Š, Ž.

У српској и хрватској латиници постоје и графеме и диграми: Č, Š, Ž, Ć, DŽ, Đ, LJ, NJ.

У доњолужичкосрпској латиници постоје и графеме и диграми: Č, Š, Ž, Ć, DZ, DŹ, Ě, CH, Ł, Ń, Ŕ, Ś, W, Y, Ź;

У горњолужичкосрпској латиници постоје и графеме и диграми: Č, Š, Ž, DZ, Ě, CH, Ł, Ń, Ř, Ó, Ć, W, Y;

У пољској латиници постоје и графеме и диграми: Ć, CZ, CH, DŻ, DZ, DŻ, Ł, Ń, Ó, RZ, SZ, Ś, Ź, Ę, Ą,Y;

У словачкој латиници постоје и графеме и диграми: Б, Ä, Č, Ď, DZ, DŽ, É, CH, Í, Ĺ, Ľ, Ň, Ó, Ô, Q, Ŕ,Š, Ť, Ú, W, X, Y, Ý, Ž;

У чешкој латиници постоје и графеме и диграми: Б, Č, D', É, Ě, CH, Í, Ň, Ó, Q, Ř, Š, T', Ú, U, W, X, Y, Ý, Ž;

Етнички аспектКњижевнојезичка разноврсност словенског света умногоме одражава етничку и државну

издиференцираност Словена (о српском језику, његовим називима и социолингвистичким статусима видети посебан одељак у књизи). Број припадника појединих словенских народа у већини случајева се приближно подудара са бројем говорних представника одговарајућих језика. Највећи изузетак у том погледу представља руски језик. У Совјетском Савезу, према подацима пописа (1979), преко 16 милиона људи који нису Руси говорило је руски као матерњи језик (подаци из 1989. године дати су у напомени на страни 25), а више милиона Руса, Украјинаца и Пољака живи изван Европе, претежно у Америци и Канади. Они су највећим делом и етнички интегрисани у средину у којој живе, на пример као Американци, Канађани или Аустралијанци словенског (руског, пољског, украјинског итд.) порекла.

Будући статистички подаци вероватно ће се, када је реч о националној, језичкој и верској припадности, и због политичких промена до којих је у међувремену у словенским земљама дошло, у неким случајевима знатније разликовати од података из оних пописа становништва када су на изјашњавање о националној припадности умногоме, посебном политичком тежином, утицали званични ставови о националном питању.

Поред Лужичких Срба, као словенског народа који живи искључиво у несловенском окружењу, делови појединих словенских народа живе у претежно несловенским земљама (нпр. Срби у Румунији, Мађарској, Албанији; Хрвати у Румунији, Мађарској, Аустрији; Словенци у Мађарској, Аустрији, Италији; Македонци у Албанији и Грчкој), или у инословенском окружењу (нпр. Срби у Хрватској, Словаци, Русини, Бугари у Србији, Македонци у Бугарској), због чега је, осим етничке и језичке издиференцираности Словена, важан фактор за разумевање развоја словенских култура и облик њихове измешаности, односно структура њиховог језичко-етничког распореда. У прошлости је ситуација у том погледу за неке народе била неповољнија него данас. Сви словенски народи у појединим периодима своје историје искусили су потчињеност другим народима и државама или подељеност међу различитим државама (Русија под татарско-монголском влашћу у XIII и XIV веку, Бугарска и Србија под турском влашћу од XIV односно XV до XIX века, поделе Пољске крајем XVIII века, судбина словенских народа у Аустроугарској монархији, подељеност Лужичких Срба између

12

Саксоније и Пруске итд.). Премда делови појединих словенских народа и данас живе изван својих матица, још увек постоје тенденције да се те словенске матице усмеравају ка државном уситњавању и конфронтирању.

Конфесионални аспектИако ниједан словенски народ не припада у целини једној вероисповести, верујући Словени су

највећим делом православни (Руси, Белоруси, Украјинци, Срби, Македонци и Бугари), а релативно мањим делом припадници римокатоличке, протестантске, исламске или неке друге вероисповести. Поузданијих статистичких података о верској опредељености Словена за сада нема. Број протестаната у прошлости је био већи него данас (на пример, међу Пољацима, Чесима, Словацима, Лужичким Србима, Словенцима) да би затим, после контрареформације, негде мање негде више опао, обично онолико колико се повећао број представника римокатоличке конфесије. У време потчињености Украјине католичким земљама (Пољској и Аустроугарској) део Украјинаца прихватио је унијатство (за које је, пре свега, карактеристично признавање папинске врховне црквене власти, уз очување православних црквених обреда). Део Јужних Словена је у време петовековне потчињености турској власти био принуђен да пређе у ислам.

Антрополошки аспектУ антрополошком погледу Словени се деле на четири основне групе: балтичку, црноморску,

динарску и средњоволшку. Важнији антрополошки показатељи су: висина, индекс главе (однос највећег дијаметра ширине и дужине лобање у попречном пресеку), растојање између јагодичних костију, висина лица, профил лица и носа, положај врха носа, профил горње усне, боја косе и очију, косматост (примарна и секундарна) и др. Овде се укратко наводе само неки од тих показатеља према антрополошким истраживањима.

За балтичку групу Словена карактеристичан је висок раст (око 170 cm), релативно мали индекс главе (брахикефалија), ретко средњи индекс главе (мезокефалија), релативно узак нос, два пута чешће са испупченом него са угнутом линијом носног профила, средње развијена косматост, врло светла, светла или тамноруса боја косе, сива или плава боја очију.

За црноморску групу Словена карактеристичан је нижи раст у односу на балтичку групу, мезокефалија, шири нос у доњем делу, већи проценат угнуте него испупчене линије носног профила, развијенија косматост, тамна коса, сива, смеђа или тамносмеђа боја очију.

Словени динарске групе су високог раста, ужег и дужег лица, обично правог носа, развијене косматости, смеђе или умерено депигментиране боје очију (очне дужице), док је за индекс главе карактеристична брахикефалија.

Словени средњоволшке групе у просеку су нижи од црноморских, индекс главе показује мезокефалију иако се среће и брахикефалија, доњи део носа је шири, линија носног профила је чешће угнута него код балтичке групе. Коса је тамна, секундарна косматост мушкараца је слабије развијена него код других Словена, боја очију је обично смеђа или умерено депигментирана.

На основу наведених и других антрополошких показатеља може се закључити да су Словени у расном погледу хетерогени, као уосталом мање-више сви становници Европе, што је последица вековних контаката и мешања различитих расних типова и антрополошких група. Наведене четири антрополошке групе Словена одговарају, као варијетети, четирма расним типовима: балтичком, чији су представници такође Карелци, Естонци, Летонци и др., понтијском или неопонтијском, којим су обухваћени неки несловенски народи у приобаљу Црног мора, на пример Черкези, јадранском, у који такође улазе Грци, Албанци, Румуни, Мађари, и уралском, којим су обухваћени и неки несловенски народи, на пример Ханти, Манси и други.

Поред основних постоје и прелазни типови и локалне групе којима су обухваћени они Словени који не припадају ниједној од наведених група. Има мишљења да би се из источноевропских локалних група могла издвојити и пета антрополошки важнија група са већим бројем посебних својстава која су можда супстратске природе.

13

Словени од етничког формирања до раног средњег века

Најстарији историографски извори о СловенимаУ историографским изворима Словени се помињу релативно касно, што се може објаснити

чињеницом да они нису могли оставити сведочанства о својој историји до великих сеоба средином првог миленијума наше ере јер нису имали писменост, док је за хроничаре и историчаре грчког и латинског језика интересантно било пре свега оно што се догађало у њиховим државама или у вези са њиховим државама. Други народи били су занимљиви углавном ако су угрожавали границе царства, или ако су стајали на путу проширивања царства, што није био случај са Словенима све до великих сеоба народа.

Постоје две врсте најстаријих историографских извора који се са мање или више поузданости односе на Словене. Једни су они у којима се не помињу Словени него неки други народи који би, у ствари, према опису могли бити Словени, а други су они у којима се употребљава етноним Словени или неки други етноним за који се зна да се употребљавао за именовање Словена или неког њиховог дела. Што се првих извора тиче, погрешно идентификовање далеких или мање познатих народа и подвођење мање познатих под име суседног, познатијег народа представља лако разумљиву појаву. Тако су антички историчари често називали Скитима различите народе северно од Црног мора иако је познато да то нису увек били Скити.

Грчки историчар Херодот (V век п. н. е.) у четвртој књизи своје Историје подробно описује Скитију, скитска племена и њихове суседе, говорећи, поред осталог, и о Скитима - ратарима, Неурима, Будинима и другим племенима. Има претпоставки, али без довољно аргумената, да су ти Скити - ратари (пољопривредна делатност је иначе била доста нетипична за Ските) заправо били Словени, као што има покушаја да се Неури и Будини објасне неким касније посведоченим словенским етнонимима и топонимима.

Знатно касније, у I и II веку н. е. римски и грчки аутори Тацит (у Германији), Плиније Старији (у Природној историји) и Птоломеј (у Приручнику из географије) помињу велики народ Венеда (Венета) између Балтичког мора и Карпата. Пошто се етноним Венети у различитим фонетским и ортографским варијантама од далеке прошлости до данас везује за Словене, или бар за део Словена (в. одељак о словенским етнонимима), може се рећи да поменути извори садрже и прва поузданија, иако оскудна сведочанства о Словенима.

Етноним Словени (као Склавени) први пут помиње Псеудо-Цезарије (IV-V век; видети: Византијски извори за историју народа Југославије I). Знатно опширније о Словенима се говори у делу историчара Јорданиса (VI век) посвећеном историји Гота. Користећи различите изворе, између осталог и нека старија историографска дела која до нас нису дошла, Јорданис је, поред осталог, са доста података одредио границе територије на којој живе Венеди. На једном месту наводи да се Венеди већином зову Словени и Анти, а на другом да описану територију насељавају народи који потичу од истог племена: Венеди, Словени и Анти, тако да се назив Венеди једном појављује као општији, а други пут у ужем значењу. Територија на којој су живели одређена је, према Јорданису, северним обронцима Карпата, горњим током Висле, реком Прут на западу и Дњепром на истоку. Јорданис прецизира и где живе поједини поменути народи у оквиру те територије, али тумачење неких топонима које он користи у науци још увек су спорна.

Средином VI века и византијски историчар Прокопије Кесаријски говори о томе да су Словени и Анти истог порекла, штавише да су их раније звали Спори јер су живели у "расејању", тј. у међусобно удаљеним насељима, заузимајући већи део леве обале Истра (трачки назив за доњи Дунав). Он наводи и доста података о њиховом начину живота, начину ратовања и о њиховим веровањима.

Опширнији подаци о Словенима дати су у војном приручнику Псеудо-Маврикија крајем .VI и почетком VII века н. е., а у анонимном делу Равенска космографија (VII-VIII век), које је вероватно превод грчког текста из V/VI или VII века, помиње се земља Скита, одакле потичу Словени.

Почев од VI века Словени су, судећи према све бројнијим историографским изворима у којима се о њима говори и према значају који су им на тај начин савременици придавали (описујући њихове сукобе са Византијом, са Германима и другим народима источне, југоисточне и централне Европе), већ имали важно место на европској историјској сцени. Међутим, историографски подаци који су нам

14

доступни сами за себе не могу да ближе осветле многе важне стране живота и културе Словена тога времена, а још мање могу да осветле претходне векове њихове историје. Зато се у реконструкцији најстаријих периода словенске историје ослањамо и на друге изворе и чињенице: археолошке, лингвистичке, етнографске итд.

Словени у светлу археолошких истраживањаОсновни проблем у проучавању етногенезе јесте недостатак материјалних чињеница које би

поткрепиле ову или ону теорију. Археологија као наука о историји народа, друштава и култура према сачуваним материјалним чињеницама има велику улогу у проучавању етногенезе. Зато и у проучавању најстарије историје Словена археологији припада важно место. За разлику од лингвистичких података, којима често недостаје довољна просторна и временска одређеност када је о далекој историји језика реч, археолошки материјали су у том погледу конкретнији и одређенији. Међутим, један од главних проблема у вези са археолошким чињеницама јесте у томе што их често има мање него што је потребно да се нека теорија довољно добро аргументује таквом врстом грађе. Због тога савремена славистика тежи комплексном приступу проучавању проблема словенске етногенезе, у који су укључене различите науке, пре свега - лингвистика, археологија, антропологија, историја, етнографија и друге.

У археолошким етногенетским теоријама водећа улога припада ретроспективном методу истраживања, који се састоји у сукцесивном праћењу извора основних археолошких култура. Од културе која је несумњиво словенска и која припада раном средњем веку или касноантичком добу истраживања се усмеравају према даљој прошлости, према старинама које су у генетској вези са раносредњовековним, односно касноантичким, а затим према још старијим културама.

Укупност археолошки посведочених особина неке културе или карактеристичног периода у њеном развоју назива се археолошком културом. Чињенице археолошке културе су, на пример, станишта, гробови, обреди, ношња, дела ликовне уметности, оруђе, оружје, накит, играчке, грнчарија, трагови исхране (нпр. остаци житарица), кости домаћих или дивљих животиња близу станишта итд. Ако археолошке културе обухватају сталне и вишекратно поновљене истоврсне спојеве особина материјалне и духовне културе у вези са одређеним ареалом током мање или више дужег периода, има основа да се сматра да одговарају одређеним етничким скупинама. На основу таквих специфичних црта културе, као што су станишта, одећа, обреди, обичаји, уметност, у целини или у појединостима, као и на основу језика и антрополошке структуре, сразмерно поуздано може се разликовати једна етничка формација од друге током читавог времена њиховог постојања.

При издвајању одређених археолошких култура поред етнографских особина узимају се у .обзир и обележја која су географски условљена, или елементи који су у вези са производном делатношћу или са друштвеним развојем. Зато није искључено да поједине археолошке културе, међу њима и оне које нису идентификоване на основу комплекса обележја него само преко појединачних културних елемената, не одговарају етничким заједницама којима се приписују.

Археолошке културе могу бити моноетничке, када је само један народ носилац одређене археолошке културе, или полиетничке, када је извесна археолошка култура заједничка за више народа, што је лако разумљиво јер је у даљој прошлости човечанства било много миграција и продирања једне етничке групе или неколико етничких група на територију других. Такве археолошке културе разликују се од других пре свега по томе што се у оквиру њих срећу различити начини сахрањивања, различити типови архитектуре, различити начини израде грнчарије и друга обележја. Међу археолошким културама које се доводе у везу са Словенима има и моноетничких и полиетничких.

Према историјским изворима, у време стварања првих словенских држава словенска култура била је доста монолитна, а њене археолошке границе се углавном поклапају са границама територија које су населили Словени. Врло је уочљиво да је та култура природно израсла из словенске културе старијег времена - из VI и из VII века. Међутим, када се ретроспективним методом крене у нешто даљу прошлост, тај континуитет се већ од V века теже прати: уместо чисто словенске културе налазе се или полиетничке археолошке културе које имају и словенска обележја, или несловенске културе. Словенска обележја у полиетничким културама значила би да су Словени до VI века н. е. често живели у тесним контактима са другим народима, делом и измешани са њима, али нису подлегли акултурацији него су

15

на историјску сцену изашли културно јаки и етнојезички сразмерно компактни, вероватно претходно асимиловавши нека несловенска племена или њихове делове са којима су били у најтешњем контакту.

Најшири и најстарији културни оквир археолошке стране проблема словенске етногенезе и глотогенезе представља култура поља погребних урни, која је од бронзаног доба до средине првог миленијума пре Христа постојала у већем делу Европе, обухватајући простор од горњег тока Лоаре, Сене и Рајне на западу до Висле, Буга и горњег Дњепра на истоку, од ушћа Одре на северу до крајњег југа Апенинског полуострва, захватајући средњи и северозападни део Балканског полуострва. Култура поља погребних урни, која је постојала на том широком простору, представљала је основу за каснији развој пракелтске, праиталске, прагерманске, илирске и, врло вероватно, неких других етничких култура, због чега се у новијој археологији поистовећује са староевропском културном и језичком заједницом, којом је био обухваћен знатан део Индоевропљана.

Култури поља погребних урни припадала је лужичка култура (археолошке културе често добијају називе према местима где су откривене, у овом случају то су словенске Лужице, у источној Немачкој). Она се у последњим вековима другог и током прве половине првог миленијума пре Христа простирала између горње Лабе на западу, Висле на истоку и области северно од средњег Подунавља. Иако је приписивана и Келтима, и Германима, и Словенима, и Илирима, и другим народима, њена припадност није поуздано и једнозначно утврђена, али је извесно да млађе археолошке културе које несумњиво припадају тим народима немају особине које би сведочиле о њиховој директној генетској вези са лужичком културом. Лужичка племена су била седелачка и бавила су се земљорадњом, сточарством, металургијом и израдом оруђа, прерадом вуне, грнчарством. Лужичка керамика, рађена руком, одликује се великом разноврсношћу облика и украса. Основни начин сахрањивања био је спаљивање покојника. У старијем периоду лужичке културе племена су живела у неутврђеним насељима, али се касније, у првом миленијуму пре Христа насеља утврђују оградама и рововима, због учестале опасности од напада непријатељских племена, што је временом довело и до нестанка лужичке културе.

Северозападно од области лужичке културе простирала се област поморске културе, чији су носиоци, претпоставља се, говорили периферним балтичким дијалектом. Основа развоја поморске културе била је, вероватно, трговина ћилибаром, за којим је владало интересовање, посебно у старим медитеранским цивилизацијама. Представници поморске културе живели су у насељима без утврђења, у надземним стаништима или у земуницама. За њих је карактеристична ручно рађена грнчарија црне или црвене боје са друкчијим украсима од лужичких (нпр. шаре у облику јеле), сахрањивање спаљивањем и остављањем пепела у посуде или посебне урне, чије је карактеристично ликовно обележје лице (због чега се поморска култура назива и културом урни са лицем). У јужним областима поморске културе урне су остављане под великим звонастим посудама.

Ни лужичка ни поморска култура не сматрају се доказано словенским културама јер за такву претпоставку у њима нису нађене довољно убедљиве археолошке потврде. С друге стране, гледано чисто археолошки, нема разлога да се истовремене културе Подунавља не припишу прецима Словена.

Умногоме под утицајем миграција племена поморске културе у област лужичке културе, на територији између Висле и Одре формирала се култура звонастих погребних посуда (од V до II века пре Христа). У тој култури утврђене су особине које је повезују са каснијим словенским културама. Њен почетак временски се приближно подудара са периодом (средина првог миленијума пре Христа) за који многи научници везују постојање словенског етноса као сасвим извесну чињеницу, а просторно се култура звонастих погребних посуда приближно подудара са територијом великопољских говора, који, како се сматра, доста доследно одражавају фонолошке особине прасловенског језика. Реконструисана прасловенска лексика (географска терминологија, називи дрвећа, називи риба, одсуство речи везаних за море и поморство итд.) такође не противуречи реалијама које налазимо, или за које се претпоставља да су постојале на територији културе звонастих погребних посуда, мада, с друге стране, све те чињенице ипак нису довољне да се извуче сасвим одређени закључак о томе да је култура звонастих погребних посуда била искључиво или превасходно словенска, нити да се границе најстарије словенске постојбине потпуно или претежно подударају само са границама области дате археолошке културе. Истовремено се запажа подударност археолошких и лингвистичких чињеница и у погледу утврђених контаката културе звонастих погребних посуда са другим културама, чији су носиоци пре свега Балти (поморска култура), али и Германи и Келти, као и у погледу утврђених језичких контаката прасловенског са другим језицима, опет у првом реду са балтичким, али и келтским, германским,

16

италским, балканским (илирским и трачким) и иранским. Многи аспекти тих веза још нису исцрпно испитани, као, на пример, археолошке и лингвистичке консеквенце келтског продора у централну Европу, управо од IV века пре Христа, што се временски приближно подудара са претпостављеним формирањем словенског етноса и културе звонастих погребних посуда (иако и степен повезаности последње две чињенице још треба утврђивати). У вези с тим може бити и судбина неких каснијих северних римских провинција које су Келти у IV веку пре Христа разорили (нпр. судбина племена Венета и становништва провинције Норик), а чији се називи доводе у везу са Словенима и чија се могућна северноилирска припадност доводи у везу са илирском компонентом у култури звонастих погребних посуда, као што још нису довољно расветљене ни последице келтског (само келтског?) насељавања данашњег Шљонска и Мале Пољске, уочене везе између келтске и западнословенске храмовне архитектуре и др.

На територији културе звонастих погребних посуда, и највероватније као наставак те културе, формира се крајем II века пре Христа пшеворска култура (названа тако према граду Пшеворску у југоисточној Пољској), која је трајала до V века наше ере. Границе те културе временом су се мењале: од средње Лабе, у ранијем периоду, касније од Одре - до горње Тисе и горњег Дњестра. Насеља пшеворске културе су већих размера и обично нису утврђена. Погребни обред састоји се у спаљивању, али се пепео обично није стављао у урну него се спуштао директно у гроб. Ново је и то што се у гробовима налази и оружје (нпр. мачеви, секире, стреле, делови штитова итд., што је нетипично за касније словенске археолошке културе и доводи се у везу са Германима), затим мамузе, ритуално разбијени судови, кости птица, а нов је и обичај да се гроб пробије оружјем или неким другим шиљатим предметом. Грнчарија је у старијем периоду пшеворске културе врло слична поморској или оној из културе звонастих погребних посуда, али се упоредо са ручном израдом грнчарије у млађој фази пшеворске културе употребљава и витло, а облици посуда и украси на њима често се разликују од одговарајућих елемената и претходних и потоњих култура. Станишта су, по правилу, била надземна, са стубовима, али и полуземунице, а начин привређивања сличан као у култури звонастих погребних посуда. Пшеворска култура се сматра једним делом, природним наставком културе звонастих погребних посуда, са приметним елементима неких других култура, највише оних које се приписују Германима, али и латенске (келтске) и културе римских провинција. Нека обележја те културе (нпр. спаљивање посмртних остатака, пољопривреда, полуземунице и др.) могла би да значе да су њени носиоци били Словени, док би друкчија обележја говорила о продору несловенских племена на ту територију и о полиетничности пшеворске културе. У савременој археологији мишљења о том питању још су доста различита. Неки сматрају да је пшеворска култура словенска, са присуством неких других етничких елемената (германских), други - да је словенска и германска, а трећи да је та култура искључиво германска. Руски археолог В. В. Седов, проучавајући гробне инвентаре, дошао је до закључка да је западна страна пшеворске културе била претежно германска, а њена источна страна претежно словенска.

У већем периоду постојања пшеворске културе (тачније од краја Ш века пре Христа до краја П века наше ере), истовремено с њом постојала је у области Полесја, јужно од реке Припет и на запад од средњег Дњепра зарубињецка култура (према украјинском градићу Зарубињци), која се, према керамици и неким другим елементима, такође наслања на културу звонастих погребних посуда. За зарубињецку културу карактеристична су мања насеља, обично на обалама река, понекад и на узвишењима, сахрањивање спаљивањем покојника и остављањем пепела често у урнама, као и чиније и пехари специфичних облика, запоне (фибуле) и др.

Од II до V века наше ере зарубињецку културу замењују черњаховска култура и кијевска култура. Черњаховска култура развијала се у пространој области која се само делимично подударала са зарубињецком културом, а захватала је простор од Карпата на западу до десних притока реке Доњец на истоку, и од средњег тока Дњепра на северу до Црног мора на југу. Кијевска култура обухватала је област северног дела средњег Подњепровља и јужни део горњег Подњепровља и тока реке Десне. Поред сличности са зарубињецком черњаховска култура показује утицај пшеворске културе, али и иранске и трачке елементе. За черњаховску културу карактеристична су неутврђена насеља, шира примена гвозденог оруђа, пољопривредна производња, сахрањивање спаљивањем (са пепелом у урнама), али, пре свега, скелетно сахрањивање, што је типично за Германе и Сармате, као и израда грнчарије високог квалитета на витлу (то посуђе је по облику веома слично посуђу из пшеворске културе).

17

У важније археолошке културе касноантичког доба, које су могле бити и словенске, спада и култура карпатских кургана (од Ш до V века наше ере). Сматра се да је та култура била словенско-дакогетска или дакогетска. Простирала се између обронака Карпата, Дњестра и горњег Прута.

Новија словенска археологија све изричитије поставља питање о словенским културама касноантичког доба у југоисточној Панонији (Ђ. Јанковић). Поред досадашњих археолошких открића о касноантичком добу Баната и Бачке, која вероватно нису коначна, на то упућују и историјски извори, пре свега податак Псеудо-Цезарија (IV-V в. н. е.) по коме уз Дунав живе дивљи Склавени и питоми Подунавци - Фисонци. А у Присковом опису пута Атили говори се о народу који користи чамце издубљене у деблу, пије медовину и пиће од јечма, једе просо, а говори језик који није ни германски ни хунски, што се слаже са другим историјским описима Словена, а тешко би се могло приписати неком другом познатом народу тога времена.

Археолошка култура која је несумњиво моноетничка и словенска јесте прашка култура, која је постојала у VI и VII веку. Она је настала на основама позне пшеворске, черњаховске, кијевске и неколико мањих култура које су биле разорене у хунској најезди крајем IV века и у V веку. Прашка култура се простирала од Лабе на западу до Дњепра на истоку, тј. обухватала је ширу област од прапостојбине Словена јер временски једним делом припада и периоду словенских сеоба.

Иако савремена археологија очигледно није у стању да сама реши проблем словенске етногенезе, она ипак отклања многе недоумице које би постојале, када се археолошке чињенице и теорије не би узимале у обзир. Укратко, чињеница да су најважнија етнографска обележја словенских култура од V до VII века (грнчарија, погребни обред, архитектура и др.) у генетској вези са пшеворском и черњаховском културом (које нису биле само словенске), чије су границе релативно добро одређене у простору, а и у времену, несумњиво је значајна за изоштравање слике о територији прапостојбине Словена у овом или оном периоду њихове најстарије историје. Сазнања до којих се у археологији дошло о структури полиетничких култура са претпостављеном словенском компонентом помажу да се боље реконструише сам почетак словенске етногенезе, његова прва етапа и елементи који су у њему могли учествовати. Упркос бројним резултатима пред словенском археологијом има још недовољно испитаних подручја и задатака које тек треба обрадити, па стога будућа истраживања проблема словенске етногенезе могу добити важне подстицаје и резултате управо са подручја словенске археологије.

Словени у светлу лингвистичких истраживања

Словенски језици у индоевропској језичкој породици

Словенски језици припадају индоевропској језичкој породици, тј. налазе се у односу ближе или даље сродности са другим језицима те породице. Израз језичка сродност (као и језичка породица и сл.) представља прозрачну терминолошку метафору, јер у правом смислу речи у односу сродности могу бити само појавни облици света живе природе. Сроднима се називају језици који су настали дивергентним развојем извесног старијег језика и/или мешањем језика (тада је нови језик у односу сродности према језицима од којих је настао и према другим језицима који су се из њих евентуално развили).

Сродни језици имају мање или више заједничких особина које су последица њиховог заједничког порекла. На тој чињеници заснива се генеалошка класификација језика (класификација према сродности, односно према језичким породицама и сродним групама). Али језици могу имати заједничких особина и када нису у односу сродности. На тој чињеници заснива се типолошка класификација језика. У типолошком погледу словенски језици спадају у флективне језике јер граматичка значења великим делом исказују системом наставака, тј. флексијом, али се у њима понекад срећу и особине неких других језичких типова. Сличности између два или више језика могу бити последица дуготрајних језичких контаката сродних или несродних језика, у којима су језици утицали једни на друге и изградили известан број заједничких обележја. На тој чињеници заснива се ареална класификација језика, односно груписање језика у језичке савезе или језичке лиге. Један од познатијих језичких савеза је балкански језички савез, у који улазе грчки, бугарски, македонски, румунски, албански, а према неким особинама и српски посебно његови торлачки дијалекти (балканизми су, на пример, конструкција да + ирезенш уместо инфинитива, образовање футура помоћу глагола са

18

значењем „хтети", заменички посесивни датив, нпр. мајка нам је добро, префиксални компаратив и суперлатив, нпр. у бугарском језику, хубав, по-хубав, нај-хубав итд.).

Индоевропски језици представљају једну од највећих језичких породица. Њу чине:

- индијска група, која обухвата староиндијски или ведски језик (мртав језик) и живе језике: санскрит (из IV века п. н. е., данас живи углавном у књижевности), хинди, урду, бенгали, пенџаби, ромски (цигански) и др.;

- иранска група, која обухвата мртве језике староперсијски и авестијски, и живе језике: персијски, курдски, таџички, авганистански и др.;

- германска група, која обухвата источногерманске језике (готски, вандалски и бургундски - сва три су мртви језици), северногерманске (шведски, дански, норвешки, исландски, фарерски) и западногерманске језике (енглески, немачки, холандски, фламански, африкаанс, јидиш);

- италска група, која обухвата неколико мртвих језика - латински, оскијски, умбријски, далматски и др. (латински је ипак жив као језик римокатоличке цркве и државни језик Ватикана), и живе језике, који су се развили из вулгарног (народног) латинског: шпански, каталонски, португалски, француски, окситански (провансалски), италијански, сардинијски, реторомански, румунски, молдавски и др.;

- келтска група, која обухвата галски (мртав језик), корнвалски (мртав језик), бретонски, велшки, ирски, шкотски и др.;

- словенска група, која обухвата западнословенске језике: полапски (мртав језик), пољски, лужичкосрпски, чешки, словачки; источнословенске језике: руски, белоруски, украјински; јужнословенске језике: старословенски (мртав језик), српски/хрватски, словеначки, македонски, бугарски; поред тога, постоји и неколико словенских књижевних микро језика: русински, молиски, градишћанскохрватски и др.2;

- балтичка група, која обухвата мртве језике - пруски, јатвјашки, гољадски; и живе језике литавски и летонски;

- грчка група, која обухвата старогрчки са његовим дијалектима, средњогрчки и новогрчки;

- анадолијска група, која обухвата мртве језике хетитски, лувијски, ликијски, лидијски и др.;

- тохарска група, која обухвата мртве језике тохарски А и тохарски Б;

- јерменски језик;

- албански језик;

- трачки (мртав језик);

- фригијски (мртав језик);

- илирски (мртав језик) и

- венетски (мртав језик).

Као што се донекле може видети из изложеног кратког прегледа, поједини индоевропски језици се међусобно знатно разликују и бројем језика у појединим групама, и тиме да ли су у питању живи или

2 НАПОМЕНА. - Уобичајена трочлана класификација словенских језика, којој је основе поставио 1820. године А. X, Востоков, а најпотпунији облик дао 1843. године И. И. Срезњевски, није без недостатака, али је свакако боља од неких старијих класификација.Она обично не обухвата словенске књижевне микројезике (в. одељак о њима на крају овог уџбеника), који су тек у новије време постали предмет систематских проучавања (пре свега, у радовима А. Д. Дуличенка), а, поред тога, постојећа трочлана класификација доста поједностављено одражава врло сложену мрежу међусловенских језичких веза. Особине које су исте у различитим језицима или дијалектима називају се изоглосе. Постоје бројне изоглосе које повезују само поједине источнословенске језике са јужнословенским или западнословенским, или само неки јужнословенски језик са неким западнословенским језиком и сл. На пример, од источнословенских језика само украјински има презент са наставком -мо у 1. лицу плурала, што га повезује са српским и словеначким језиком (упор. у украјинском робимо, маємо и у српском радимо, имамо); словеначки, за разлику од других јужнословенских језика, али исто као источнословенски језици, има реципрочно-повратни израз drug, druga; само лужичкосрпски и словеначки имају категорију дуала итд. Прецизнија и детаљнија класификација словенских језика биће могућна када буде завршен велики међународни научни пројекат израде општесловенског лингвистичког атласа.

19

мртви језици, али се разликују и према низу других обележја, на пример према томе колико су добро посведочени или реконструисани поједини мртви индоевропски језици, односно колико су стари најстарији познати писани споменици појединих индоевропских језика. Разликују се, такође, према мањем или већем степену сродности између појединих језика или појединих група језика у оквиру индоевропске породице и према низу других обележја.

За упоредну граматику индоевропских језика посебно су значајни они језици који имају старе писане споменике. Мањи део индоевропских језика има сачуване споменике који су настали пре нове ере. То су ведски староиндијски (језик браманских сакралних текстова Веда из трећег миленијума п. н. е.), санскрит (књижевно обрађени староиндијски језик из IV века п. н. е.), староперсијски (из VII века п. н, е.), авестијски (језик светих књига Авеста, VIII век п. н. е.), грчки (од VII века п. н. е.), латински (од VII века п. н. е.), хетитски (споменици из периода од XIX до XIII века п. н. е) и др.

Најстарији сачувани готски текстови су из IV века н. е., тохарски између VI и IX века н. е., старословенски из Х века н. е., албански из XV, а старолитавски из XVI века н. е.

Више индоевропских језика је слабо посведочено, углавном у ономастици - у властитим именицама (трачки, фригијски, илирски, венетски и др.), а могућно је да је било и индоевропских језика од којих није остало ни помена. Осим тога, има језика, у које неки лингвисти убрајају и последње овде поменуте језике, или неке слабије посведочене и проучене језике анадолијске групе, за које се не може сасвим поуздано тврдити да су припадали индоевропској језичкој породици.

У другој половини нашега века формулисана је ностратичка теорија (В. М. Иљича-Свитича и других лингвиста), према којој постоји даља сродност између индоевропских језика и семито-хамитских језика, као и још неких језика црноморског базена. Ностратичка теорија није шире прихваћена у савременим упоредноисторијским проучавањима језика.

У сваком случају, иако посредно, та нас теорија на нов начин приближава проблему језичке моногенезе или полигенезе (настанку језика на једном месту, или на више места на Земљи, без међусобне зависности). Премда наука данас не располаже доказима који би несумњиво потврђивали језичку моногенезу, чињеница је да се број лингвистици познатих језичких породица стално смањује њиховим укрупњавањем, захваљујући открићима о сродности између језичких породица за које се раније сматрало да нису ни у каквој генеалошкој вези (нарочито у Африци и Јужној Америци), а има и антрополога који допуштају могућност језичке моногенезе. У савременој лингвистици обично се издваја двадесетак језичких породица: индоевропска, семитско-хамитска, уралско-алтајска, кавкаска, туркијска, монголска, тунгуско-манџурска, дравидска, кинеско-тибетска, кмерска и др., укључујући језике изван породица, као што су баскијски или јапански, или породице које нису издвојене искључиво према сродности него мање или више и према географском критеријуму (нпр. језици Аустралије и Океаније).

Насупрот питању да ли су индоевропски језици у односу сродности са неком другом језичком породицом стоји питање степена језичке хомогености или хетерогености праиндоевропског језика. Истраживања у области упоредне граматике индоевропских језика показала су да постоје поједине групе индоевропских језика који имају већи број заједничких особина (нпр. индијска и иранска група), као и то да су праиндоевропски дијалекти на најширем плану били подељени у две велике целине, које су условно назване кентумском и сатемском групом језика (према називу за број 100 у латинском /centum/, као представнику кентумске групе, и авестијском /satəm/, као представнику сатемске групе). Кентумски језици (грчки, италски, келтски, германски, тохарски, хетитски, илирски) сачували су један тип веларних консонаната непромењен (k, g), док су у сатемским језицима (индијски, ирански, јерменски, трачки, албански, балтички, словенски) ти гласови прешли у пискаве или шуштаве (s, z; š, ž). Разуме се, то се не односи на савремене језике него на старија посведочена језичка стања (нпр. у савременом италијанском или у савременом француском језику речи за број 100, које су постале од латинског centum, изговарају се са иницијалном африкатом /ит. cento/, односно са фрикативним консонантом /фр. cent/ као да су у питању језици сатемске групе). Ова подела индоевропских језика углавном се подудара са географском дистрибуцијом наведених језика на западни и источни део индоевропског језичког простора, са изузетком тохарског језика - који би се као кентумски морао наћи на западу, а његови споменици су нађени у Туркестану, дакле на истоку, као и хетитског језика са споменицима из Мале Азије. Новија истраживања уносе у ову глобалну поделу индоевропских језика извесне корекције, алије у целини не оповргавају.

20

Балто-словенске језичке везе

Групе језика које чине индоевропску језичку породицу налазе се у односима веће или мање генетске, типолошке, ареалне или функционалне повезаности. Индијски и ирански језици, на пример, имају много особина које су само њима заједничке, због чега се говори и о индоиранским језицима. Слично је, иако мање изразито него у претходном случају, са италским и келтским језицима. Највећу сличност у оквиру индоевропских показују словенски и балтички (тј. балтски) језици. У балтичке језике спадају живи источнобалтички језици литавски и летонски и мртви западнобалтички језици:

гољадски, јатвјашки и пруски (који се говорио дуже него претходна два - до XVIII века). У балто-словенске језичке црте убрајају се, на пример, упрошћавање удвојених сугласника, изједначавање лабиовеларних сугласника са веларима, употреба инструментала у именском делу предиката, употреба генитива у конструкцијама са негацијом, и више других фонетских, морфолошких, синтаксичких и лексичких паралела, на пример: литавски galvá, gurklys, vilkas, прасловенски *golva, *gъrdlo, *vьlkъ (срп. глава, грло, вук) итд. На основу више језичких црта које су утврђене као заједничке за балтичке и словенске језике познати немачки индоевропеиста прошлога века Аугуст Шлајхер, творац теорије језичког родословног стабла и представник биолошког натурализма у лингвистици, изнео Је тезу да је после распада индоевропске језичке заједнице постојао период балто-словенског језика, који називају и балто-словенским језичким јединством. Многи лингвисти XIX и XX века (Ф. Ф. Фортунатов, А. А. Шахматов, Ј. Розвадовски, Ј Отрембски, Р. Траутман и др.) прихватили су ту тезу и развијали је, оснажујући је новом аргументацијом или коригујући у неким појединостима раније изнету аргументацију.

Супротно мишљење заступао је француски индевропеиста и слависта Антоан Меје, а за њим и низ других лингвиста (Ј. Ендзелин, А. Зен, Ђ. Бонфанте, А. Вајан и др.). Према Мејеу и лингвистима сличних погледа на балто-словенске језичке односе, балто-словенске везе и сличности су првенствено последица међујезичких контаката и паралелног развоја одређених појава у балтичким и словенским језицима.

Еластичнију варијанту идеје о балто-словенском језику или о балто-словенском језичком јединству, која поред многих сличности узима у обзир и бројне крупне разлике, представља теорија о балто-словенској језичкој заједници, чија је суштина у томе да су прасловенски и прабалтички као суседни језици и посебне гране исте индоевропске језичке породице током дугог постојања у непосредном контакту развили комплекс заједничких особина. У новијим истраживањима истиче се, такође, да између самих балтичких језика постоје уочљиве разлике у односу према словенским језицима, при чему се западнобалтички језици виде као језици унеколико прелазне природе, пошто их једне особине зближавају са источнобалтичким језицима, а друге са прасловенским језиком.

Проблем балто-словенских језичких односа још увек није добио општеприхваћено решење у индоевропеистици и славистици, али се често и с разлогом истиче да балто-словенске језичке сличности и подударности, поред тога што могу бити генетске или ареалне природе (последица старијих или новијих балто-словенских језичких контаката), могу бити и последица независног паралелног развоја неких структурно сличних појава v балтичкој и словенској групи језика. Иако се начелно у том погледу мишљења углавном слажу, разлике настају онда када се појединим од наведених фактора даје приоритет (јер сви нису од истог значаја за питање балто-словенских језичких односа).

Према новијим истраживањима овога проблема, протословенски језички савез (који је био у контакту са неким протобалтичким дијалектима, а вероватно одређен и неким балканским, на пример илирским и трачким, затим германским и другим елементима) прерастао је у прасловенски језик, док се дијалекатска издиференцираност протословенског донекле сачувала на балтичкој периферији, да би се после приближавања прасловенског скитском (западноиранском језику) средином I миленијума пре Христа прасловенски језик сасвим одвојио од старих балтичких дијалеката. Међутим, контакти Словена са Балтима, судећи по резултатима археолошких истраживања, нису били прекинути. Нека словенска племена стварала су са Балтима племенске савезе. Према подацима хидронимије (лингвистичка дисциплина о називима вода), носиоци те културе (мошчинске археолошке културе) говорили су западнобалтичким језиком. Од друге половине I миленијума наше ере, када се Источни Словени државно организују и јачају, почиње интензивна словенизација становништва које је говорило балтичким језицима, што је најзад у знатној мери и довело до изумирања западнобалтичких језика.

21

Прасловенски језик

Најстарији словенски језик, од којег су се, непосредно или посредно, развили сви словенски језици, назива се прасловенским језиком. Лингвоним прасловенски је услован, јер се не зна како су тај језик називали људи који су њиме говорили. Прасловенски је језик без споменика писмености и све што се данас зна о том језику резултат је његове лингвистичке реконструкције, првенствено упоредно-историјским проучавањем словенских и индоевропских језика. Оне језичке црте које су заједничке словенским и неким несловенским индоевропским језицима вероватно су у прасловенском језику наслеђене из праиндоевропског, а оне језичке црте које су заједничке словенским језицима, а немају паралеле у другим индоевропским језицима највероватније су у тим језицима наслеђене из прасловенског, у којем су настале.

Време у којем је постојао прасловенски језик одређује се различито. Према једним мишљењима (нпр. С. Б. Бернштејн) почеци прасловенског језика падају на крај Ш миленијума п. н. е., према другим (нпр. Т. Лер-Сплавињски) на средину II миленијума п. н. е., а више савремених лингвиста (нпр. Г. А. Хабургајев, А. Е. Супрун, Р. Вечерка и др.) полази од извесније чињенице да се у I миленијуму пре Христа несумњиво може говорити о прасловенском као посебном индоевропском језику. Овакве велике разлике у погледима на то питање проистичу из недостатка довољног броја поузданих чињеница о почецима прасловенског језика. У сваком случају треба имати на уму да је формирање појединих језика по правилу дуг процес и да је неопходно разликовати време почетне или неке касније фазе формирања прасловенског језика од времена његовог постојања као посебног језика. Извесне прасловенске језичке црте могле су бити инициране још у периоду дијалекатске издиференцираности праиндоевропског језика, друге у периоду балто-словенске заједнице, или у периоду интензивних контаката протословенског са пробалтичким, а треће као иновација у већ формираном прасловенском језику. И крај прасловенског језика треба схватити процесуално а постојећа дијалекатска издиференцираност (која се само делимично поклапа са данашњом, у лингвистичком погледу донекле условном поделом словенских језика на источне, западне и јужне) била је један од његових узрока. Са великим словенским сеобама почетком првог миленијума н. е. тај процес је несумњиво био започет. У VI и VII веку он је већ био интензиван, али због чињенице да је и у Х и XI веку постојала несумњива језичка блискост и међусобно удаљених словенских племена (нпр. јужних и западних, или јужних и источних) неки научници сматрају да је прасловенски језик постојао све до тог времена. Са највише извесности може се, ипак, говорити о прасловенском језику од средине (или прве половине) I миленијума пре Христа до почетка I миленијума н. е.

Ни о узроцима распада прасловенског језика не постоје општеприхваћена мишљења, али се ипак обично као важније издвајају две групе узрока: (а) лингвистички (престанак закона затвореног слога, односно појава закона отвореног слога према којем се сваки слог мора завршавати на вокал; монофтонгизација дифтонга; умекшавање тврдих консонаната пред вокалима предњег реда и др.); (б) ванлингвистички (величина територије на којој се говорило прасловенским језиком, слабљење веза између појединих племена, све веће разлике у степену развоја између појединих племена, контакти са суседним несловенским племенима, сеобе и др.).

Прасловенски језик је имао три рода, три броја, седам падежа, није имао бројеве као посебну врсту речи, већ су они у граматичком погледу припадали именицама или придевима; придеви су у старој фази прасловенског језика имали именичку промену (нпр.: *новъ, *нова, *ново), а затим су спајањем придевске основе са постпозитивном заменицом добили заменичку промену (нпр.: *новъјь, *новаја, *новоје). У области глаголске морфологије прасловенски језик није познавао морфолошки начин исказивања будућег времена и није имао глаголске прилоге; имао је императив и потенцијал, а поред инфинитива (нпр.: *brati) имао је и супин (нпр.: *bratъ). Прасловенски глагол имао је две основе (инфинитивну и основну садашњег времена), а од глаголских времена имао је презент, два проста прошла времена: аорист (неколико типова) и имперфект, и два сложена прошла времена: перфект и плусквамперфект. Поред тога, у прасловенском језику су постојали радни и трпни глаголски придеви (партиципи), и категорија вида као једна од млађих глаголских категорија.

Најстарији слој прасловенске лексике био је наслеђен из праиндоевропског, али је лексика знатним делом иновирана, било грађењем нових речи (нпр. због табуирања постојећих), било позајмицама из сродних или несродних језика (балтичких, келтских, германских, иранских, угрофинских, туркијских и др.). У савременим словенским језицима утврђено је око 2.000 лексема елементарног типа

22

које су општесловенске и наслеђене из прасловенског лексичког фонда. Упоредити неколико словенских лексичких (и фонетских) паралела:

руски mamь gimя ecmь белый nяmьукрајински мamu gumя icmu Бiлий n'яmьбелоруски тацi дзiuя есць белы nяцьпољски matka dziecię jeść biały pięćгорњолужички таś źiśe jěść běły рěśдоњолужички тać dżěćo jěsć běły pjećполапски тotai detę jest b’olě pętчешки matka dítě jísti bilý pětсловачки matka diet’a jest’ biely pätбугарски мaйкa дете ям бял петмакедонски мајка дете јаде бел петсрпски мајка дете јести бео петсловеначки mati dete jesti bel pet

Један од основних задатака упоредне граматике словенских језика јесте реконструкција прасловенског језика. Пошто је прасловенски језик без писма, у славистици је разрађена транскрипција на латиничкој основи којом се бележе они гласови и облици за које се сматра да су постојали у прасловенском језику. Астериск (звездица) испред слова или речи означава да је у питању реконструкција, а не слово или запис облика неког млађег словенског језика, на пример *synъ, milъ, *plakati итд. Графеме којима се у међународној транскрипцији записују прасловенски гласови наведене су у следећој табели.

Знак Гласовна вредност Знак Гласовна вредноста а о оb б ǫ назално оc (ć) меко ц p пč (čć) меко ч r рd д ŕ меко рe е ṛ слоготворно р

ě дуги отворени вокал предњег реда s с

ę назално е ś меко с

f ф (у позајмицама) š (šś) меко ш

g г t т

h фриктивно г (дијалекатски) u у

i и v (w, u) в

j ј x (ch) х

k к y глас сличан руском ы

l (ł) тврдо л z з

l’ меко л ź меко з

ḷ слоготворно л ž меко ж

m м ь кратки вокал предњег реда

23

n н ъ кратки вокал задњег реда

ń меко н

Језички контакти и позајмице у прасловенском језику

У проучавању питања словенске етногенезе и глотогенезе један од извора података о контактима прасловенског са другим језицима јесу позајмице из других језика у прасловенском језику и позајмице из прасловенског језика у другим језицима. Проучавање позајмица може да помогне да се добије што потпунија слика о суседима Словена из времена о којем нема писаних сведочанстава, али је скопчано са низом тешкоћа, као што су, на пример, одређивање времена када је дошло до одређене језичке позајмице, утврђивање да ли је позајмица ушла у језик непосредно из језика у којем је постојала као изворна јединица или је ушла посредством неког трећег језика у којем такође представља позајмицу, да ли је у питању позајмица или паралелан развој неког облика који су и словенски и неки несловенски језици наследили од праиндоевропског итд. Зато је у овој области славистичких истраживања много спорних и отворених питања.

Већ сама чињеница да се индоевропски језици деле на кентумску и сатемску групу даје извесну општу информацију о основној диференцијацији у датој језичкој породици. Та подела, као што је речено, има и географски аспект: кентумски језици распоређени су углавном на западном, а сатемски на источном делу праиндоевропског језичког простора. Међутим, има и изузетака (в. о томе у вези са тохарским и хетитским на стр. 54), односно продирања народа и говорних представника једне групе у подручје друге групе, као што је, на пример, случај са готским језиком, којим се говорило на Криму све до XVIII века. Према томе, језици који су припадали једној групи имали су у суседству пре свега друге језике исте групе, али ситуација је у појединим случајевима по правилу сложенија због сталних померања народа који су говорили овим или оним језиком. Тако су упоредно-историјским проучавањем прасловенског и других индоевропских и неиндоевропских језика мање или више поуздано утврђене бројне позајмице које не сведоче само о веома чврстим балто-словенским језичким везама него и о контактима прасловенског језика са германским, иранским, келтским, италским, угрофинским и другим језицима, чиме се оцртава круг његовог језичког суседства.

При том се, наравно, не сме губити из вида временски фактор и чињеница да се структура језичког суседства временом мењала. У једном периоду био је веома јак балто-словенски контакт, тако да је изнета и претпоставка о периоду заједничког балто-словенског језика или бар балто-словенске заједнице, а у неком другом периоду био је јак контакт са германским или иранским језицима. Тај се контакт, природно, могао и обнављати, паје задатак научника да раздвоје слојеве нових од слојева старијих позајмица. На пример, речи које су током последњих векова ушле у многе словенске језике из германских језика (рецимо, немачког и енглеског) ништа нам не говоре о германско-словенским контактима пре две хиљаде година. Нажалост, хронологија словенско-несловенских језичких контаката одређује се на доста неуједначене начине, у чему се донекле одражава и чињеница да се понекад мишљења научника разилазе и када је реч о времену формирања или распада прасловенског језика. У релативној хронологији словенско-несловенских језичких контаката узимају се као најстарији по сачуваним траговима контакти са праугрофинским, а затим са иранским, германским, грчким, док се најстарији контакти прасловенског са латинским језиком сматрају релативно новијим и везују за I век н. е. Линеарност ове релативне хронологије треба схватити донекле условно јер су сасвим били могућни истовремени двоструки или троструки језички контакти различитог интензитета.

Не сме се, међутим, губити из вида ни просторни фактор. Наиме, територија на којој су живели Словени била је и до сеоба доста широка, а током сеоба и по њиховом завршетку постала је вишеструко шира, тако да језички словенско-несловенски контакт на словенском истоку није морао увек да се рефлектује истом снагом и обликом на словенском западу, или обрнуто.

Језички контакти се испољавају на разним нивоима Језичке структуре (фонетика, морфологија, творба речи, синтакса, лексика), али не свуда са истом уочљивошћу и истим интензитетом. Најуочљивије су и најбројније позајмице у сфери лексике. Тако, на пример, о контактима са праугрофинским језиком сведоче речи као *polъ (=`sexus`), *jama, *kobyla, *sani(e)...; o словенско-иранским језичким контактима сведоче прасловенске речи *bogъ, *bogatъ, *nebo, *rајь, *slovo, *soxa, *toporъ, *xata, *čaša...; о словенско-германским контактима - речи *xlěbъ, *mečъ, *šelmъ, *popъ, *kotьlъ, *plugъ, *skotъ...; о словенско-келтским контактима - речи *sluga, *brag, *gunja...; о словенско-грчким

24

контактима (на Црном мору) сведоче речи *krabъ, *makъ, *olkъtь, *ogurьcь..:, о словенско-латинским контактима - речи као *konopla, *palata, *poganъ, *коlęda и др. Позајмице су улазиле у прасловенски и посредством трећег језика. Тако су, на пример, германским посредством примљене позајмице из латинског *cęsar, *kupiti, *osьlъ и др. из келтског *lěkъ, *tynъ итд.

Словенски етноними

У проучавању порекла неког народа увек има важно место питање порекла његовог имена: да ли је име аутохтоно или није, да ли говори о месту на коме је тај народ раније живео или о простору који је касније населио, како су представнике датог народа називали представници других народа итд. У славистици је, у оквиру лингвистичке дисциплине која се бави проучавањем имена (ономастика) и лингвистичке дисциплине која има за предмет порекло речи, њихових облика и значења (етимологија), као и неких других наука и научних дисциплина које су са овима у најтешњој вези (историја, етнографија, фолклористика, упоредна граматика и др.), доста пажње посвећено питању порекла етнонима Словени, али се до сада није дошло до општеприхваћеног одговора на то питање. Словенско име први пут је записано грчким писмом σκλαβηνός (у латиничкој транслитерацији sklabenos) у раду историчара Псеудо-Цезарија (IV-V век). Поред етнонима Словени, који постоји са мањим разликама у изговору у свим савременим словенским језицима, од корена слов- или слав- изведено је и више етнонима са ужим значењем, на пример: Словенци, Словаци, Словинци, Славонци и др.

Сматра се прилично извесним да је у прасловенском тај етноним имао у основи вокал о, те да је гласио *slověne, док се облици коренске морфеме са вокалом а (нпр., у хрватскосрпском Славени у српском Словени или у руском Славяне) сматрају млађим јер су посведочени касније од облика са кореном слов- (упор.: у старословенском словѣне).

Етноним Словени изгледа најприродније довести у везу са речима слово (што у многим словенским језицима значи 'реч'), словити, тј. 'бити познат' (упор. и у руском слытb, слывy... са истим значењем, или придев пресловутый), па и са речју слава. Тако су поступали и слависти који су се још у XVIII и XIX веку бавили тим питањем. Чешки филолог Јозеф Добровски (1753-1829) томе је додао претпоставку да је постојао и топоним (= назив места) *Slоvу, из којег је изведено име Словена, као што су, према руском летопису из 1113. године Повест о минулим временима, нека словенска племена добила називе (нпр. Пољани, Древљани, Северјани и др.) по местима на којима су живела. Сличних топонима или хидронима (= називи вода) има доста широм Славије, на пример: Слава, Славка, Славина, Словак и др., али ниједан од њих нема баш облик Слави нити је такав топоним или хидроним до данас поуздано утврђен.

Током XIX и, поготову, током XX века предложена су и многа друга решења тог питања, али ни извођење етнонима Словени из речи слово није сасвим одбачено. Штавише, 1959. године такво гледиште оснажио је један од највећих лингвиста и слависта XX века Роман Јакобсон (1896-1982), посебно указујући на једну реч из староруског језика која је, вероватно, настала на сличан начин: кличане (хајкачи, који гоне дивљач виком, староруски кличь). Он је, такође, указао и на опозицију назива за Словене као народ који је себе видео као људе који владају словом, тј. говоре, према називу за Германе, (упор. у српскохрватском Немци, са истим значењем и сличним изговором и у другим словенским језицима), као народ који би, према таквој интерпретацији, показивао особине немих људи (из перспективе оних који су говорили само словенски језик).

Слично осмишљени етноними могу се наћи и другде, што индиректно потврђује могућност таквог настанка опозиције Словени / Немци. У арапском реч arab значи 'онај који јасно говори', за разлику од арапског назива за Персијанце (Иранце) који приближно звучи а^ат, а има и значење 'онај који нејасно говори', или 'странац'. Ближи пример налазимо у албанском, где поред именице Shkipetar (Шиптар) постоји глаголски облик shkipónj- 'разумем'. И грчка реч за странца βαρβαρος у етимолошким речницима тумачи се као реч вероватно ономатопејског порекла и у вези са глаголом који значи лајање.

Супротног мишљења био је лингвиста Л. Мазинг, који је сматрао да у објашњавању порекла етничког имена Словена треба поћи од готског глагола slawan - 'ћутати'. У том случају би назив за Словене првобитно имао значење 'они који ћуте', дакле нешто као германски пандан тумачењу словенског Немци преко неми. Главни и велики недостатак такве етимологије јесте у чињеници да нема

25

сличног примера да неки народ узме за самоименовање реч којом га са негативном конотацијом називају представници неког другог народа.

Основна тешкоћа у вези са извoђењем етнонима *slověne од апелатива (= заједничке именице) *slovo јесте у томе што се суфиксом -ěninъ/-aninъ етници изводе по правилу из топонима, што нас враћа на идеју Јозефа Добровског даје за именицу *slověne морао постојати и одговарајући топоним који истраживања још нису потврдила. Ипак, интересантну паралелу нашао је пољски слависта Јан Отрембски у литавском називу села Šlavénai на реци Šlavẽ.

Друкчије мишљење о том питању имали су српски филолог Милан Будимир, пољски слависти Јан Розвадовски и Станислав Лер-Сплавињски и многи други; од савремених лингвиста такво гледиште заступа, на пример, познати руски етимолог Олег Н. Трубачов. Они претпостављају да је назив за Словене изведен из хидронима (или хидронимом мотивисаног топонима), односно из корена *slov- који се односио на воду, чему се паралеле налазе у грчком (нпр. κλύζω - 'запљускујем') и латинском (нпр. с1ио - 'чистим', с1оаса - 'место куда отичу отпадне воде' и др.), а добро сачуваних потврда има и у словенским језицима, на пример српски апелатив славина, хидроними Sława, Sławica (пољски), Славница (српски), староруски епитет Дњепра - Словутичь и др.

Уосталом, ова два решења не морају бити у односу потпуне искључивости. Оно које је овде изложено као друго могло би у историји језика бити примарно, а оно које је овде прво поменуто могло би бити резултат каснијег преосмишљавања етнонима путем народне етимологије и успостављања нових семантичких веза уместо ранијих, ослабљених или готово изгубљених. У прилог томе говори и чињеница да је у западном суседству Словена живело германско или келтско племе Неметес које је оставило трага у многим словенским (по структури речи) топонимима у данашњој Чешкој, Словачкој и Мађарској, на пример: Nemetprona, Nemetgurab, Nemetice и др., а и у честом мађарском презимену Nemet (као и у мађарском називу за Немца - петеt). Пошто су преци Мађара стигли у тај простор када Немета ту више није било, то значи да су одговарајући топоними били преузети од Словена, односно да су Словени први називали своје западне суседе *петеt, што је могло тек касније еволуирати, опет преко народне етимологије, у петьсь.

Николај Ј. Мар, а за њим и неки други совјетски лингвисти, изнео је тридесетих година овог века мишљење да етноним *slověne треба изводити из назива иранског племена Сколоти; то је стари назив племена познатог и под називом Скити, који су, према тој хипотези, чинили језгро Словена, за шта ипак не постоје ни историографски, ни археолошки, ни лингвистички или неки други довољно чврсти докази. У језичком погледу присталице ове хипотезе ослањају се на чињеницу да је и у латински, и у грчки, и у арапски етничко име Словена ушло у облику са веларом к у првом слогу: лат. sclavus, грч. σκλαβηνός, арап. Skalab, Skaliba и сл. Што се арапског тиче, та реч ушла је у употребу посредством грчког, што објашњава к у основи у најстаријим арапским изворима у којима се помињу Словени. Што се грчког и латинског тиче, појава велара к у њима објашњава се нетипичним (за фонетски систем датих језика) изговором сонанта л, поготову у секвенци сл- (до данас се у неким словенским језицима сачувало тзв. тврдо л, мада не увек са истом артикулацијом, нпр. у руском, пољском, македонском, друкчије од тзв. средњоевропског л). Карактеристично је да се у историографским изворима на латинском језику назив реке Висле бележи и као Viscla, Viscula, и као Vistla, Vistula, док различити византијски историчари и хроничари поред већ наведеног и најчешћег начина бележења словенског имена са словом 'kаpа' у првом слогу пишу на истом месту и 'tetu' и 'thetu', тако да се тај етноним налази и као Στλαοβηνοί и као Σ#λαοβηνοί, што показује да су различити аутори налазили различита графичка решења за записивање гласа или гласовне групе коју нису имали у матерњем језику. Уколико би сами Словени на одговарајућем месту изговарали к (сагласно Маровој претпоставци) не би било разлога да се у грчком и латинском запису њиховог имена нађу и друкчији гласови.

Фински лингвиста Ј. Микола предложио је почетком XX века решење према којем би етноним *slověne првобитно значио 'саплеменици' или 'сродници' будући да се у грчком и келтском језику могу наћи речи сличног значења, чија би структура, према Миколи, упућивала на то да су настале из истог праиндоевропског корена (упор. у грчком *λαός - 'народ', у келтском *sluagos, односно у ирском sluag - 'гомила, војска') заступао је и руски слависта Самуил Б. Бернштејн.

Године 1900. пољски лингвиста и слависта Јан Бодуен де Куртене у енциклопедијском чланку о Словенима порекло тог етнонима објашњава полазећи од чињенице да су међу Словенима била врло раширена (а и данас су) сложена лична имена са -слав у другом делу (нпр. Јарослав, Владислав,

26

Мирослав и сл.), и од претпоставке да су Римљани због тога за словенске робове и словенски народ уопштили назив sclavus, који су касније прихватили и сами Словени. (Немачки научник Кречмер и новогрчку реч за роба σκλαβος изводи из назива за Словена σκλαβηνός). Главни проблем код такве етимологије (да један народ прихвати назив који му погрдно даје неки други народ) већ је поменут у вези са Мазинговим мишљењем, а у овом случају не говори му у прилог ни чињеница да латинско-словенски контакти нису били тако широки ни интензивни да би се евентуални латински назив за Словене проширио на целом словенском простору.

Иначе, у историографским изворима на латинском језику дужи облик - етноним Словена и краћи облик назив за роба појављују се скоро истовремено (први нешто раније), а у употреби се не мешају.

Порекло етнонима Словени, као што се из овог кратког и врло селективног прегледа вероватно може закључити, није потпуно поуздано решено, иако постоје гледишта којима се данас с разлогом даје предност (овде - прва два гледишта). То питање је у очигледно најтешњој вези са неким другим, ширим и такође недовољно расветљеним питањима, са проблемом словенске етногенезе и глотогенезе. Пошто су научна сазнања о могућим етничким и језичким контактима и мешањима у процесу словенске етногенезе и глотогенезе, те о словенском и праиндоевропском лексичком и посебно ономастичком фонду за сада доста непотпуна, а понекад и противуречна, ни проблем порекла словенског етнонима, који је вероватно настао у процесу словенске етногенезе, за сада не може добити одређеније решење.

Још је мање јасно порекло друга два етнонима, Венети и Анти, којима су означавани или сви Словени или њихов велики део.

Етноним Венети доводи се у везу са великим бројем назива племена или народа мање или више сличног изговора (Венеди, Венди, Виниди, Винди, Инди, Гвинони, Гутони, Енети, Генети, Бенети, Венели и др.), који су живели од Нормандије и Бретање до северног Јадрана, Мале Азије, Карпата и на север до Балтичког мора, и за које се сматра да су припадали италској (или илирској), галској (тј. келтској) и балтичкој етничкој групи. По неким мишљењима ови последњи су могли бити Словени, односно словенизирани Балти. Оно што је, евентуално, заједничко за све те етничке групе и племена сличног назива јесте чињеница да су они живели у близини воде (обала мора, језера, мочваре, реке), на шта, сматра се, упућује и сам етноним у различитим својим варијантама (потврде се налазе у паралелама са келтским Wand, Wend, Wond - 'река', Vin - 'вода', литавским Vanduo - 'вода', данским Vand - 'вода', немачким и енглеским Wint(er) - ' зима' итд.). У вези с тим изгледа доста убедљива мисао руског историчара прве половине прошлог века Николаја И. Надеждина да се Венети, Венеди и сл. није односило на представнике одређеног племена или народа него на становнике приобалних и мочварних области уопште, укључујући и Словене. Карактеристично је, на пример, да Летонци зову Естонце Vede, а Естонци и Финци пак Русе vene, venaja. Примери да један етноним код различитих народа има различита значења нису тако ретки (упор. различита значења именице Власи на Балкану у зависности од тога да ли је користе Срби, Хрвати, Турци или неки други народ).

Руски слависта Алексеј А. Шахматов сматрао је да су све три основне групе Венета келтског порекла, налазећи за такво мишљење, поред осталог, ослонац у келтским речима ṵenos - 'пријатељ' и ṵenja - 'братство', као и у чињеници да је у средњем веку низ топонима у Баварској имао облик карактеристичан за келтски језик и коренску морфему венд-/венш-, на пример: Wenetedunum, Windobona, Winidoba и др. Ипак, то не мора да значи да на тим местима нису живели Словени или да су се називи односили на места са келтским живљем, утолико пре што се у изворима где су ти топоними забележени у неколико случајева даје објашњење да је то словенска шума, словенско језеро и слично.

Готово је неоспорна чињеница да етноним Венети, уколико је уопште био словенски и уколико су га Словени употребљавали за самоименовање, што изгледа мало вероватно, није оставио трага у словенским језицима. Повезивање етнонима Венети са називом источнословенског племена Вјатичи (рус. Вятичи, где се претпоставља у корену рефлекс прасловенског *vet - 'велики'), као што су предлагали слависти Перволф, Нидерле и други, ни семантички ни фонетски није могло бити убедљиво аргументовано. Пошто, с друге стране, и данас, као и у прошлости тај етноним користе неки несловенски народи за именовање Словена, на пример, у немачком (обично погрдно Windische), у финском и естонском на пример, може се претпоставити да је Венети био назив којим су несловенски народи називали Словене, због чега га ови нису сачували, ако су га икада и ограничено употребљавали. То не искључује могућност да је реч Венети у семантичкој вези са називима за

27

мочварна и слична места, чему би у прилог говорили неки већ наведени примери, мада се аргументација која се у научној литератури наводи у корист такве претпоставке не може сматрати довољном да би се о томе могло говорити као о позитивно утврђеној чињеници.

Између 552. и 602. године византијски историчари у неколико наврата помињу као велику групу словенских племена и Анте (грчки ανται, лат. Antes). Према једним мишљењима (на пример Миколе, Бубриха, Јакобсона и др.) етноним Анти треба изводити из назива племена Вјатичи, тј. *vętičь (односно из етнонима Венети), са претпоставком да се ђ у корену v?!- код народа јужно и источно од Словена (Скити, Сармати, Алани) који нису знали за назалне вокале, а можда ни за иницијално в-, развило у Ванти и даље у Анти. Облик Вантит за Словене среће се код неких арапских и јеврејских писаца, а облик Анти сачувала су до XIX века адигејска племена на северном Кавказу. vętičь

Према другим мишљењима Анти је значило приближно 'они који живе на крају, уз границу' или, слободније протумачено 'крајишници' јер у староиндијском имамо ántas - 'крај', ántyas - 'крајњи', у готском andeis - 'крај', (упор. и у савременом немачком Ende, или у енглеском end).

Федот П. Филин сматра да етноним Анти треба довести у везу са туркијским ant - 'заклетва' и монголским апd(а) 'побратим', јер су словенски Анти често морали да буду савезници Аварима у њиховим походима на Византију. Међутим, у византијским изворима назив Анти се среће и пре појаве Авара, а осим тога, колико је познато, Анти су били принудни и релативно краткотрајни савезници Авара, и нису са њима били у пријатељским односима, па је тешко наћи разлог због којег би прихватили страну реч као свој етноним.

Постоје и друга мишљења о пореклу етнонима Анти, кош се овде као мање убедљива сасвим изостављају. Ни о овом питању не може се дати децидирани закључак, али чињеница да се Анти помињу у релативно кратком периоду од педесет година (што не значи да назив Анти није могао да постоји и пре 552. године) и да се после 602. године тај назив изненада сасвим губи, не сачувавши се ни као етноним, нити у неким топонимима или хидронимима, даје доста основа за претпоставку да је то био назив племенског савеза (Прокопије из Кесарије говори о безбројним племенима Анта), словенског или словенско-несловенског (у којем се Антима називају словенска племена), са, по свој прилици, несловенским називом који су Словенима у том савезу могли дати суседи (као што се претпоставља за етноним Венети) или савезници, а који су затим преузели византијски извори. Распадом тог савеза престала је и потреба за његовим називом па су остали само називи појединих словенских племена која су њиме могла бити обухваћена.

Изостављајући осврт и на неке друге називе за Словене у историјским изворима (на пример Норци, Спори и др.), може се извести као општији закључак да има највише основа за мишљење да је аутохтони словенски етноним - Словени. Друга два овде размотрена, али у целини мање раширена назива дали су им вероватно суседи. При свему томе треба имати у виду, прво, да није редак случај да се назив једног дела народа погрешно уопшти на цео народ (упор. назив Швабе за све Немце, а не само на оне из Швабије). Тако је и Јорданис могао Венетима први пут назвати све Словене, а не само тадашње западне. При другом помињању наводи их упоредо са Склавинима и Антима. Друго, треба имати у виду и то да због интензивних етничких и језичких контаката издиференцираност аутохтоног према страном називу вероватно није била оштра, посебно на периферији словенског простора.

Најзад, аутори најстаријих записа о Словенима, римски и византијски историчари и хроничари, податке о Словенима вероватно нису добијали само или пре свега од самих Словена, већ често и из "друге руке", што се лако могло одразити и на употребљене етнониме. У сваком случају у најстаријим сачуваним историјским изворима о Словенима се не пише као о неком новом народу на том простору (као што су, на пример, били Хуни и Авари) него као о народу чије порекло писци сматрају толико познатим да нису налазили за потребно да опширније објашњавају одакле су дошли и када су дошли на простор на којем живе.

Проблем прапостојбине СловенаПроблеми проучавања најстарије прошлости неког народа углавном се своде на питања

идентификације датог народа, његовог именовања и самоименовања, територије на којој је настао или на којој је у одређеном периоду живео, времена када се формирао, начина на који се формирао и узрока који су до тога довели. Иако постоји веома обимна литература о словенској етногенези и глотогенези, знатан део те сложене проблематике у науци је још увек недовољно осветљен, мишљења

28

о појединим проблемима су међусобно доста удаљена, а у недостатку неке нове грађе (нпр. археолошке) или нових интерпретација познатих чињеница само усавршавање научних метода истраживања вероватно неће моћи битније да унапреди резултате.

У покушајима реконструкције прасловенског језика и реконструкције словенске културе до великих сеоба једно од централних места има питање локализације прапостојбине Словена. Реч "прапостојбина" у славистичкој литератури се уобичајила за означавање простора који су насељавали Словени до сеоба, односно много векова пре него што су о њима забележена прва подробнија историографска сведочанства. Сасвим је јасно да тај простор треба схватати динамички јер је мало вероватно да су у периоду од најмање једног миленијума, ако не и дужем, Словени стално насељавали исти простор. Поред тога, тешко је одвојити питање одређивања граница те територије од других питања словенске етногенезе и глотогенезе.

У релативно младој науци о етногенези (пољски научник В. Хензел предлаже за њу назив етногенезологија) утврђено је више узрока и облика формирања народа. У времену када се одвијао процес формирања индоевропских народа доминирала су два облика: диференцијација једног народа на два или више млађих народа или мешање народа и њихово стапање у неки нови етнички елеменат. Обично су та два облика етногенезе повезана, тако да је у појединим случајевима примарно диференцирање народа, језика и култура, а у другим етничко, језичко и културно мешање.

Ипак, етногенеза и глотогенеза могу се мање-више и разилазити, за шта има доста примера. Тако је, рецимо, мађарском језику сродан језик народа Ханти и Манси, који живе источно од Урала (одакле су преци Мађара дошли у Панонску низију), али се Мађари антрополошки и етнографски знатно разликују од својих далеких језичких рођака јер су умногоме усвојили културу средине у којој су се нашли. На мање изразит начин то важи и за неке друге језичке групе. Словени се, као што је било речено, знатно више разликују у антрополошком него у језичком погледу.

У бројним хипотезама и теоријама о прапостојбини Словена, чији се кратак преглед даље излаже, разликују се оне које су оријентисане на апсолутну локализацију те територије (помоћу мора, река, планина, насељених места као главних оријентира) и оне теорије које су оријентисане на релативну локализацију (тј. приближну локализацију Словена у односу на неке друге народе, нпр. Германе, Келте), иако ни о простору који су ти народи насељавали често нема сасвим поузданих и прецизних сазнања. Поред тога, у литератури о најстаријем простору који су насељавали Словени често се, и неизбежно, са мање или више подробности говори и о проблемима који су у домену глотогенезе, односно лингвистике, као и археологије, антропологије, етнологије итд. Јер се без резултата до којих се дошло у тим наукама и научним дисциплинама не може решавати питање прапостојбине Словена. Штавише, у славистици је одавно сазрело уверење да се то питање може решавати само свестраним приступом који укључује све битне елементе, иако је у историји питања словенске прапостојбине било и доста покушаја његовог једностраног решавања (нпр. само у оквиру лингвистике, археологије и сл.).

Проблем прапостојбине Словена умногоме је одре|)ен решењем проблема прапостојбине Индоевропљана, што је у неким важнијим цртама разматрано у одељку о Словенима у светлу археолошких истраживања. Према једним мишљењима прапостојбина Индоевропљана |е у V и IV миленијуму пре Христа обухватала широки простор од Рајне до западне Украјине, према другим још шири - од Рајне до горње Волге, а према трећим она се локализује северно од Црног мора и дуж Волге, са каснијим ширењем у балканско-подунавско подручје и даље у централну Европу, затим у Закавказје, Иран, Малу Азију и источни Медитеран (концепција америчког археолога литавског порекла Марије Гимбутас). Грузински лингвиста Томас В. Гамкрелидзе и руски лингвиста Вјачеслав В. Иванов аутори су једне од најновијих концепција о прапостојбини Индоевропљана, према којој се углавном на основу лингвистичких истраживања, она локализује у источној Анадолији (Мала Азија), на јужном Кавказу и у северној Месопотамији. У савременој индоевропеистици највише пажње привлаче последња два гледишта будући да су новија и боље аргументована од претходних.

У XIX веку предложено је више теорија о прапостојбини Словена, које су се често темељиле на једностраним и недовољно поузданим изворима, на пример само на летописима, хроникама и сл., тако да немају научну вредност. У њима се Словени, у потпуности или делимично, убрајају у Келте, Готе, Гете, Сармате, Трачане, Дачане, Илире или неке друге народе.

29

Први научни покушај утврђивања прапостојбине Словена учинио је тридесетих година прошлог века велики проучавалац словенске историје и културе Словак Павел Јозеф Шафарик. У књизи Словенске старине (1837) Шафарик је на основу анализе историографских извора изградио теорију о словенској прапостојбини која је касније названа карпатском теоријом. Према тој теорији, која је посебно у XIX веку била доста популарна, најстарија словенска постојбина налазила се северно и североисточно од Карпата, на територији Галиције, Подолије и Волиније. Истини за вољу, Шафарик у свом делу није губио из вида ни летописни податак о словенским племенима у Подунављу пре њиховог одласка на друге територије, али се то у каснијим научнопопуларним школским и сличним интерпретацијама тзв. карпатске теорије углавном изостављало.

Развој упоредно-исторкјског правца у лингвистици XIX века усмерио је многе лингвисте на проучавање проблема степена сродности између појединих индоевропских језика, посебно тамо где је постојала уочљива структурна сличност, на пример између словенских и балтичких језика. То је водило покушајима релативне локализације простора на којем се говорило прасловенским језиком, а према њима Словени су живели северозападно од иранских племена, југоисточно од балтичких, источно од германских, и били су у даљем контакту са Келтима и Италима на југозападу, а на југу са Грцима, вероватно и са Илирима и Трачанима. Та схема била је ипак доста условна и статична, а аргументација једнострана.

Од краја XIX века у решавању тог проблема почињу све више да се узимају у обзир и чињенице из области ономастике (лингвистичке дисциплине о властитим именицама), а затим и археолошке и антрополошке чињенице, као и проучавање назива биљног света и риба у словенским језицима.

Од бројних научних хипотеза о прапостојбини Словена данас су у славистици најприсутније три: висланско-одранска, средњодњепарска и дунавско-панонска.

Висланско-одранска хипотеза настала је још крајем XVIII века, али је најпотпунију научну аргументацију добила тек у радовима пољског лингвисте Тадеуша Лера-Сплавињског (1946), а њеној разради допринели су и многи лингвисти потоњих деценија. Према тој хипотези, као што се из самог назива може видети, територија прапостојбине Словена захвата простор између Одре и Висле, с тим што поједини лингвисти који тако гледају на дато питање допуштају да је прапостојбина временом мање или више излазила из тих граница. Велика вредност висланско-одранске хипотезе, посебно у интерпретацији самог Лера-Сплавињског, у поређењу са многим другим гледиштима о том питању, јесте веома разноврсна аргументација на којој се она заснива и у оквиру које се узимају у обзир чињенице различитих наука. Као интересантан лингвистички аргумент може се навести податак да између Одре и Висле има много хидронима чије се основе срећу и у подручју Дњепра, али тамо са деминутивним и хипокористичним суфиксима (нпр. у данашњој Пољској постоји река Коломња, а у Украјини Коломијка, у Пољској Осна, а у Белорусији Осница и сл.), из чега се закључује да су изведене основе млађег постанка и да је територија на којој се ти водени токови налазе насељена касније.

Као аргумент да су Словени живели на обали мора (претпоставља се - Балтичког) узима се чињеница да у свим словенским језицима постоји реч за море, приближно исте гласовне структуре. Додуше, многи лингвисти данас оспоравају тај аргумент и сматрају да се реч *тоге у прасловенском односила на већу стајаћу воду, дакле језера, мочваре и слично.

Средњодњепарску хипотезу заступали су Лубор Нидерле, Казимјеж Мошињски, Макс Фасмер и други слависти, а у другој половини XX века највише присталица имала је у Совјетском Савезу. У њиховим радовима (посебно у радовима Федота П. Филина) истиче се да се прасловенски речнички фонд односи на реалије својствене шумском и степско-шумском појасу који данас углавном одговара јужној Белорусији и северној Украјини. Српски еквиваленти тих прасловенских речи биле би речи језеро, блато, дубрава, борик и др., затим називи дрвећа: бреза, јасика, орах, липа, врба..., називи дивљих животиња, птица и речних риба: медвед, лисица, вук, рис, јелен..., гуска, лабуд, врана..., сом, штука, лосос... и др. С друге стране, на основу анализе словенске лексике закључује се да у прасловенском језику није било речи које би означавале реалије везане за море (нпр. за морске рибе), нити речи које би упућивале на степу, а слабо су заступљене и речи које би се односиле на планински рељеф (са чиме се неки савремени слависти, као Олег Н. Трубачов, не слажу, наводећи доста контрааргумената).

У новијој славистици оживљава интересовање за једну од најстаријих хипотеза о прапостојбини Словена дунавско-панонску (балканску) хипотезу, која се почетком прошлог века заснивала искључиво

30

на летописном податку из XII века (Повест о минулим годинама) о томе да су Словени у давна времена насељавали простор Угарске и Бугарске пре него што су се одатле поједина словенска племена (Моравци, Чеси, Бели Хрвати, Срби, Хобутани, Лахови, Љутићи и др.) доселила на нове територије, на којима су нека трајно остала. Пошто тај податак није имао јачу потврду из неког другог извора, хипотеза која се на њему заснивала временом је маргинализована као неаргументована и без. научне веродостојности. Међутим, у савременој славистици (нпр. у радовима О. Н. Трубачова, В. П. Кобичева, Л. Трбуховић и др.) та стара идеја почела је све убедљивије да се оснажује лингвистичким, историјским, етнографским и другим аргументима. Тако се, на пример, скреће пажња на сличност назива племена Венета са северног Јадрана (упор. данашњи назив за Венецију) и једног од словенских етнонима - Венеди, а посебно на чињеницу да се у поменутом летопису експлицитно каже да су се Словени звали Норци (док су живели на Дунаву), а да више античких извора помиње уз Ските и народ Неури, док је историјски познато да су у IV веку пре Христа Келти разорили провинцију Норик у горњем Подунављу (већина савремених слависта узима као извесно да је прасловенски језик средином првог миленијума пре Христа био формиран). Не зна се тачно шта је било са становништвом Норика: да ли је страдало, или је асимиловано, или се распршило на разне стране пред келтском најездом, или се одселило у одређеном правцу. Није поуздано утврђена ни етничка припадност становништва Норика; претпоставља се даје могло бити северноилирско или етнички мешовито. Интересантно је да се и известан број хидронима са подручја горњег и средњег Подунавља (нпр. Дунав, Мура, Тиса и др.) среће на словенском североистоку у облику деминутивних и хипокористичних изведеница, што би сведочило да су у евентуалним словенским сеобама са Дунава преко Карпата називи неких река могли бити пренети у нову постојбину. У области етнографије занимљиво је, на пример, то да у белоруском фолклору има доста песама о Дунаву, иако је Белорусија удаљена од Дунава. Археолог Лепосава Трбуховић допушта могућност да су Панонци из I в. н. е., које описује Дион Касије, заправо Словени, а познати руски слависта О. Н. Трубачов подупире подунавску хипотезу о прапостојбини Словена резултатима нових етимолошких истраживања. Идеја о подунавској прапостојбини Словена подразумевала би закључак да су словенске сеобе на југ у VI веку заправо биле сеобе у правцу из којег су Словени десетину векова раније отишли на север, уз могућност да неки никада и нису напустили територију старе постојбине. Другим речима, хипотеза о подунавској прапостојбини Словена не мора бити неспојива са неким другим хипотезама ако се има у виду да се територија прапостојбине могла у далекој прошлости и знатно мењати, тј. ако се претпостави да су постојале две прапостојбине Словена. Подунавска прапостојбина је у том случају могла претходити некој каснијој.

Ако се о прапостојбини Словена говори са становишта времена које је непосредно претходило сеобама, онда се већина савремених слависта слаже у томе да је средином првог миленијума нове ере она обухватала територију приближно између 50. и 55. степена северне географске ширине, између Дњепра на истоку и Одре на западу.

Сеобе СловенаИсторија Словена обухвата два глобална периода: први је претходио великим сеобама, чији је

интензитет био на врхунцу у VI и VII веку наше ере, а други је тим сеобама започео и траје до наших дана. О првоме готово ни нема историографских података. У том периоду, који је трајао бар миленијум, а вероватно и више, Словени су говорили језиком који се назива прасловенски, а живели на територији чије границе нису сасвим тачно утврђене. Оне свакако нису биле вековима исте. Око V века н. е. границе територије на којој су живели Словени приближно су биле одређене Одром на западу, Дњепром на истоку, 50. паралелом на југу и 55. паралелом на северу.

Многи историјски извори из раног средњег века и каснији говоре о Словенима као о претежно седелачком (тј. неномадском) народу, иако су се Словени појавили на историјској сцени као народ који се за неколико векова проширио од Лабе и данашњег Хамбурга на западу Европе до Оке и Волге на њеном истоку, од Балтичког до Егејског, Јонског и Јадранског мора, стигавши и у Малу Азију, на Апенинско и Пиринејско полуострво, и у северну Африку, темељно и трајно изменивши демографску и геополитичку карту Европе. На крајњим западним и јужним тачкама до којих су стигли Словени се нису одржали, али је и поред тога простор који су трајно населили био огроман. Па ипак византијски и римски историчари су јасно уочавали да су се Словени разликовали од других народа (нпр. Хуна, Авара, Алана, Гота, Вандала и других), пред чијим су се налетима рушиле границе царстава, поред осталог и тежњом да се трајније зауставе на заузетим територијама када су оне изгледале погодне за седелачки начин живота. С обзиром на то посебно је важно питање које је и иначе неизбежно када је

31

реч о великим сеобама народа: шта је покренуло Словене на миграције из прапостојбине (како се обично назива територија на којој су живели пре сеоба), односно шта је узроковало сеобе Словена?

Као ни многе друге историјске чињенице ни сеобе Словена нису имале само један узрок. У тим сеобама важну улогу имали су, поред других фактора: (1) велика померања других народа, (2) густина насељености Словена на простору прапостојбине и начин привређивања који је тражио померања на нове територије, (3) развој материјалне културе, а у вези с тим вероватно и извесне промене у друштвеној структури, (4) ослабљеност Византијског царства. Ти чиниоци, издвојени као важнији, али не и једини, нису деловали издвојено него у узајамној вези у којој су поједини од њих у одређеним историјским ситуацијама имали већи значај, а у неким другим - мањи значај. Пре него што их ближе размотримо, важно је истаћи да су сеобе Словена биле дуготрајан процес који није почео нагло нити се завршио нагло, а одвијао се променљивим интензитетом у више праваца. Поједностављена слика о одласку једних Словена на запад, других на исток, а трећих на југ не одговара сасвим стварности. Нека словенска племена, као, на пример, источнословенско племе Вјатичи, дефинитивно су, и већим делом, кренула у једном правцу, али су многа словенска племена, на пример Срби, Хрвати, Словени (као посебно словенско племе) и друга, током сеоба знатно мењала смер кретања, при чему се понекад племе раздвајало на групе које су кретале различитим, чак супротним правцима, а касније се евентуално удруживале са другим племенима или нестајале. Савремена трогуба подела Словенства према странама света донекле условно и схематизовано показује пре свега резултат (а не ток) словенских сеоба кроз локализацију њихових нових земаља у односу на прапостојбину, коју уосталом, врло вероватно, нису сви Словени напустили у време великих сеоба.

До првог значајнијег етничког померања у суседству Словена дошло је у П веку н. е. када су западногерманска племена, пре свега Западни Готи кренули са западне стране Висле и са Одре на југ - прво уз Одру и Вислу, а затим према рекама црноморског слива и према истоку. То је за Словене имало две последице: прво - одласком њихових западних суседа Словени су добили доста слободног простора за ширење према западу, најпре до Одре, а затим до Лабе и преко Лабе (Полапски Словени) на територији са разређеним германским становништвом; друго - германски продор према доњем Дунаву и Црном мору, који је трајао приближно два века (од П до IV в. н. е.), био је праћен нападима на словенска племена која су живела северно и североисточно од главног правца германског кретања, што је изазвало померања дела словенских племена према североистоку и Оки, вероватно уз асимилацију тамо затеченог несловенског становништва, као и према југоистоку и Дњепру. Тиме су вероватно почеле словенске сеобе и веће диференцијације.

Још је већи значај за сеобе Словена имао продор Хуна из Азије у Европу кроз Врата народа 375. године. Он је по силовитости и огромним разарањима имао карактер катаклизме. Разарања су чинили не само веома сурови Хуни него и народи и племена који су пред њима безглаво бежали (Готи, Алани, Сармати и други). Главни удар Хуна изгледа је донекле мимоишао Словене, али Словени ипак нису били поштеђени потчињавања Хунима. Зато је најезда Хуна подстакла сеобе Словена према западу. С друге стране, по продору Хуна у Европу на доњем Дунаву и на територији северно од Црног мора остао је готово ненасељен простор који су Словени, спуштајући се према југу, почели насељавати, долазећи тако и на границу Византијског царства, одакле ће кретати најинтензивнији таласи словенског насељавања на Балканско полуострво.

После Атилине смрти (453. год.) значај Хуна слаби, мада ће се они још дуго одржати, али 560. године на европској историјској позорници појављује се један народ веома сличан Хунима - Авари. Године 566. западно од ушћа Саве у Дунав живело је германско племе Гепиди, док су западно од Гепида, на територији данашње Славоније живели Лангобарди, који те године позивају Аваре да им помогну у борби против Гепида. Авари су то учинили са таквим успехом и суровошћу да су Лангобарди, уплашени новим савезницима, отишли према Апенинском полуострву (зауставили су се у данашњој Ломбардији, којој су дали име). Доласком Авара са средњег Дунава отишли су Германи, што је било од далекосежног значаја за словенске сеобе према југу. Лангобарди су били отерани. Гепиди су били разбијени. Готи су са тог простора отишли још раније ~ 488. и дефинитивно 535. године.

Део Гепида и Словена који су бежали пред Аварима Византија је насељавала на својој северној граници лимесу. Од тог времена и вековима касније судбина многих Словена, посебно Јужних, била је да штите границе европских царевина, европске и хришћанске културе - било у својим државама (и својим царствима српском, бугарском, руском) које су, будући најистуреније према непријатељима са

32

истока, најчешће биле препуштене да саме истрајавају на бедему Европе, било у неком другом облику, на пример као крајишници у Аустроугарској монархији.

Појавом Авара у Европи сеобе Словена су добиле посебан замах, нарочито у облику принудних сеоба. Словени су се и раније, пред Готима и Хунима принудно селили, али Авари су, потчинивши словенска племена која су им се нашла на путу на доњем и средњем Дунаву, често немилосрдно користили Словене као подређене савезнике у походима према југу, и то не само као веште дрводеље, тесаре и градитеље чамаца неопходних за пребацивање војске преко река него и као живи зид који је у борбама истуран да прими најжешће ударе противника. Ипак, Словени су, према сведочењу византијских историјских извора, за кратко време тако добро савладали војне вештине да је пред њима узмицала и добро обучена византијска војска, а после неуспеле опсаде Константинопоља 626. године од стране Авара и Словена као њихових савезника - Словени се све чешће и успешније супротстављају и Аварима, чију ће судбину коначно запечатити 791. године Карло Велики. Слабљење аварске моћи од средине VII века представљало је један од последњих већих подстицаја за сеобе Словена, посебно за њихово ширење на Балканском полуострву и оснивање првих словенских држава.

Важан узрок словенских сеоба могао је бити и у извесној пренасељености Словена с обзиром на то да је начин обраде земље захтевао стално крчење шума и постепено померање. Нема, наравно, чињеница које би о томе непосредно сведочиле, али података који на то посредно упућују има. Пре свега, у најстаријим историјским помињањима Словена често се истиче њихова изузетна бројност, на пример Теофилакт Самоката, секретар византијског цара Ираклија (610-641), записао је ово:

"(...) после извесног времена благодат мира је нестала и аварска хорда поново је напала Византинце; истина, не отворено већ још подмуклије и свирепије. Напред су истурили словенско племе које опустоши огромна пространства што су припадала царству. Словени се расуше као да су из сита изашли, нападоше целу област све до 'дугачких зидина' и уништаваху све што им се нашло на путу."

Ако се бројност Словена са којима су долазили у додир византијски историчари на Балкану повеже са чињеницом да је територија са које су почеле сеобе мања од простора на којима су се Словени нашли у раном средњем веку, може се претпоставити да је пре сеоба Словена морала постојати пренасељеност у њиховој прапостојбини, или бар у неким њеним деловима. Један од разлога таквом стању може се видети у томе што су Словени у дужем временском периоду, више векова (до провале Хуна), живели по страни од већих историјских збивања, разарања и пустошења.

У том, вероватно мирнијем периоду у историји Словена постепено су се усавршавала средства за производњу и уопште облици материјалне културе (о чему сведоче археолошки налази), а упоредо са тим расла је привредна моћ и развијали су се друштвени односи, о чему има историјских сведочанстава. Једно од њих је, на пример, из VI века (римског историчара Јорданиса, родом Гота). У њему се говори о нападу Гота на Анте који је у првом покушају био неуспешан, али су другом приликом Готи победили, сурово казнивши поражене: разапели су Божа, старешину Акта, његове синове и седамдесет његових часника, из чега се јасно види хијерархијска структура у племену Анта - постоји старешина са којим су његови синови и већи број статусно издвојених саплеменика (часника). \

С друге стране, чињеница да је због хунских похода привреда морала бити разорена или бар ослабљена, те да је у таквој ситуацији морала постојати већа него обично потреба за храном и гвозденим предметима, такође је могла бити један од разлога за сеобе Словена.

Од технолошких проналазака који су подстицали сеобе међу значајнијима била су кола. Још је Тацит забележио да Венеди граде куће, а Сармати проводе живот на колима. Временом су и Словени кола све више прихватали. Она су омогућила да велике раздаљине пређу не само снажни мушкарци него и њихове породице и читава племена, а и да се превезе терет. Без кола, тог карактеристичног елемента номадских култура, словенске миграције не би биле могућне у таквом облику и обиму у којем су остварене. Кола су, ипак, била само један од облика кретања ка новим земљама. Словени су од својих савременика остали запамћени и као брзи и издржљиви пешаци, добри градитељи чамаца (посебно типично словенских - моноксила, прављених од дебла Дрвета) и вешти у управљању чамцима, што је посебно било важно у прелажењу река, кретању речним токовима, најзад у освајању грчких острва. Авари су у том погледу зависили од Словена. Од Хуна и Авара Словени су преузели и неке врсте оружја - посебно лук и ласо.

33

Најзад, словенском насељавању Балканског полуострва ишла је на руку и чињеница да је у време словенских сеоба државна и војна моћ Византијског царства већ била ослабљена и из других разлога, тако да су продори Гота, Алана, Херула, Сармата и других племена, а затим Словена и Авара на раније неприступачну територију царевине само додатно подстакли процес постепеног разлагања велике државе, који је иначе био већ започет. Што захваљујући вешто вођеној политици, што повременим успесима на бојном пољу, поред све чешћих неуспеха, што стицају срећних околности, готово чуду којим Константинопољ није пао у непријатељске руке током две велике опсаде, Византија се ипак још дуго одржала, оплеменивши својом културом Словене који су се на њеној територији населили и основали своје државе.

Основни спољашњи разлози словенских сеоба према западу били су, као што је претходно речено, одлазак Гота са територије западно од реке Висле, а затим и продор Хуна у Европу у другој половини четвртог, као и Авара у другој половини шестог века. Идући према западу и северозападу, Словени су населили широк простор северноевропске низије до река Лабе и Сале, до града Хамбурга, Северног и Балтичког мора, а према југозападу до данашње Чешке, Словачке, Мађарске и Источних Алпа. О густини насељавања те територије сведочи бројност сачуваних словенских топонима (властитих назива географских објеката) у данашњој Немачкој, Аустрији и Мађарској, поред, наравно, оних у Пољској, Чешкој, Моравској, Словачкој, Славонији и Словенији. Словенског су порекла, на пример, називи градова Лајпциг, Либек, Берлин, Грац, Пешта и многих других већих и мањих места, река, језера, шума итд. Лајпциг је, на пример, добио назив по липама (у српском језику прошлога века - Липиск, Пољаци га и данас називају Липск, упор. Липице у Словенији, Липљане на Косову и сл.; претпоставља се да је истог порекла и презиме филозофа Лајбница); назив немачког града Либек (Lьbeck) има исти корен као називи градова: Љубљана, Лублин, Лубен, Лубни итд.

У сеобама према западу Европе учествовало је током неколико векова више словенских племена: Срби, Бодрићи (Ободрити), Љутичи, Поморани, Ругини и др. У области данашње северозападне Пољске нашли су се Срби. Сматра се да то нису били преци ни Лужичких ни јужнословенских Срба него посебна племенска група Срба. Године 805. утврђена је граница између Германа и Словена у чијем је називу - limes sorabicus - одражен српски етноним. Срби су населили и простор око реке Лабе, према којој су названи Полабима. Можда су на сличан начин добили назив и Бодричи (Ободрити), према реци Одри, који су до XII века имали јаку државу у источној Немачкој, код Мекленбурга. И Бодричи су се, попут неких других племена, на почетку сеоба раздвојили. Једна њихова група је учествовала у сеобама према југу и временом је асимилована. Словенска племена која су стигла на обале Балтичког мора добила су назив Поморани, а племе које се населило на острву Риген (Рујан) - Ругини. У VIII веку Словени су насељавали већи део данашње Немачке (од источног Холштајна на северу до Баварске на југу, и даље кроз садашњу Аустрију и Италију - до Трста). Сеобе Словена према западу зауставили су Франци у VII веку. Током наредних векова уследио је германски продор на исток. Он је имао и мирније и бруталније облике, а најсуровији и у крајњем исходу неуспешни покушаји таквог продора десили су се у XX веку. Још у XVIII веку проповедало се на словенском језику у околини Лајпцига и Берлина, а било је и људи који су знали полапски језик и покушавали да аматерским записивањем део речничког фонда тог језика отргну од заборава. Међутим, нестајање словенског језика и имена на тлу потоњих немачких држава и, касније, уједињене Немачке имало је одлике спорог, али неумитног процеса који је што милом, што силом доведен скоро до краја. Лужички Срби су последње, невелико и све мање словенско острво у немачком мору остатак некадашњег великог етничког масива. У ту суморну слику додатно се уклапа и невесела чињеница да се у немачку нацију са германском темељношћу "претапају" и хиљаде породица и потомака Словена, великим делом из Југославије, који су у другој половини нашега века дошли у Немачку због неповољних економских и политичких прилика у отаџбини.

И кретања Словена према истоку и североистоку била су умногоме узрокована поменутим кретањима других народа, пре свега Гота, Хуна и Авара. На новим територијама Словени су затицали балтичко и финско становништво, које је вероватно било насељено релативно расуто, па је доста брзо знатним делом словенизирано. У тим сеобама учествовало је више словенских племена (Словени, Кривичи, Вјатичи, Дреговичи, Древљани, Пољани, Дуљеби и др.), од којих су се нека раздвојила и једним делом упутила према југу. Једна група Словена, на пример, упутила се према југозападу (населивши територију која приближно одговара територији данашње Словеније и дела Аустрије и североисточне Италије), а друга према североистоку, према горњем Дњепру, Волхову и Илменском језеру, где ће од VII до IX века основати две познате кнежевине - једну око финског града Ладоге, који је

34

доласком Словена словенизиран, а другу са средиштем у Новгороду, касније чувеном и богатом трговачком граду-републици, уз Кијев једном од темеља руске државности до успона Москве у XV веку.

Јужно од Словена настанили су се Кривичи, који су основали два стара руска града - Полоцк и Смоленск, а на североистоку, у долини реке Оке, познато источнословенско племе Вјатичи, на чијој је територији основана Москва. На југоистоку, око левих притока Дњепра - Суле и Десне - живели су Северјани, тачније један њихов део, који је касније, као Пољани, ушао у састав становништва Кијевске државе, док је други део Северјана отишао према Балканском полуострву. Западни огранак Пољана, груписаних око града Гњезна, поставио је темеље пољске државности.

Као што су Пољани добили назив према географском термину поље из прасловенског лексичког фонда, тако су и Древљани добили назив према шумама на десној, јужној обали реке Припет, где су, дакле (готово) не одлазећи из прапостојбине, у IX веку имали кнежевину са средиштем у Искоростењу, касније Коростењу. Порекло назива Древљани има паралеле у словенском свету (уп.: шума и Шумадинци, Црна Гора и Црногорци, Гора и Горанци, Загорје и Загорци и сл.).

На северној, левој, мочварној обали реке Припет, дакле насупрот Древљанима, живели су Дреговичи, касније Драговичи, чији је назив изведен из речи која је означавала мочвару, а и данас је сачувала то значење (у нешто друкчијем изговору - дрэгва) у белоруском језику. Део Драговича нашао се на словенском Југу (Драгувити): једна група населила се у околини Солуна, а друга на реци Драговици, левој притоци Марице.

Поменута племена представљају, разуме се, само део словенских племена која су учествовала у словенским сеобама према истоку. И њих су чекала велика историјска искушења јер су вековима били први на удару и освајачима са истока у њиховим тежњама да продру у Европу, и агресији са запада у мегаломанским амбицијама за освајањем света (посебно у Наполеоновим и светским ратовима). Упркос огромним људским и материјалним страдањима којима су због тога били изложени, често препуштени да сами изборе одсудне победе, које по резултатима нису биле само њихове, Источни Словени су у свом кретању према истоку имали ту повољну околност да се на њиховом путу нису испречили тако моћни противници као што је било Источно римско царство на југу и Франци на западу. Зато је ширење Словена према истоку било и у временском и у просторном смислу (до Тихог океана и Аљаске) најдуже. На словенском истоку створена је и највећа словенска држава, што никада није било без значаја за судбину осталог дела Словенства.

Почетак сеоба Словена према југу не може се прецизно одредити. У историјским изворима народи који би према опису могли бити Словени помињу се у Подунављу и пре доласка Хуна (375. год.). Познато је да римски и византијски историчари нису увек поуздани у идентификовању варварских народа, поготову када су ти народи нападали удружени, већи са мањим или познатији са непознатим. О раном словенском присуству на Балкану говоре и неке археолошке чињенице (нпр. словенска грнчарија из средине V века из Мушића код Бајине Баште; додуше неки археолози те словенске трагове датују шестим веком). У сваком случају почетком VI века, а можда и нешто раније - крајем V века, различита словенска племена или делови племена скупљају се на северној византијској граници, у доњем току Дунава, у Влашкој и Молдавији. Прво историографско помињање Словена (Анта) на Балкану је с почетка VI века. Они су у пљачкашким походима упадали на византијску територију најчешће из Баната, код Ђердапа и низводно од Ђердапа уз Тимок. У Посавини су се налазила германска племена Гепиди и Лангобарди, али је познато да су ипак средином VI века панонски Словени продрли под вођством Лангобарда Илдига у област Венеције. Пошто су се Лангобарди налазили између Саве и Драве, Словени су у VI веку живели у њиховом залеђу, северно од Драве, затим у Бачкој, у Банату и даље на север и низ византијску границу до ушћа Дунава.

У одељку о сеобама Словена на запад и исток била су поменута словенска племена која су се раздвојила и чији је део отишао према југу или југозападу: Срби, Словени, Хрвати, Бодричи, Љутичи, Драговичи, Северјани (Северци), али је у продирању према југу било и других племена - Језерци, Милинзи, Ду(д)љеби, Тимочани, Струмичани и др. Сва словенска племена која су учествовала у сеобама према југу нису, наравно, могла бити идентификована, а називи неких племена, за које се зна (нпр. Тимочани, Струмичани), нису донети из прапостојбине. Временом је војна вештина Словена постајала све већа, а њихови упади на територију Византије успешнији и дуготрајнији.

Долазак Авара у Подунавље 566, године, сједне стране, убрзао је ширење Словена на Балканском полуострву све до његовог крајњег југа. Тако је, на пример, према сведочењу византијских

35

историографа, Пелопонез пуних двеста осамнаест година (од 587. до 805. године), дакле готово толико колико је касније трајала српска држава до пада под турску власт, био потпуно под словенском влашћу (племена Језераца и Милинга), а највећи део других области Грчке населило је и доста дуго је насељавало словенско становништво. С друге стране, долазак Авара у Подунавље и на Балкан донео је Словенима и велика страдања јер су у походима против Византије ређе имали статус савезника, а чешће статус потчињених племена која су Авари на различите начине експлоатисали. После неуспеле опсаде Константинопоља 626. године моћ Авара почела је постепено да слаби (мада ће проћи још век и по до њиховог коначног слома), а Словени се све више осамостаљују.

Падом границе на Дунаву (602) и губитком великог дела територије на Балкану власт Византије није на том простору потпуно престала, поготову тамо где је било утврђених места. Посебно је под контролом био пут од Константинопоља преко Сингидунума до Сирмијума (који је касније добио назив Цариградски друм и остао до данас стратешки важна саобраћајница), а за тако нешто вероватно је морало постојати савезништво између Византије и подунавских Словена. За владавине византијског цара Ираклија (610-641) Срби су прешли из Подунавља у област у околини Солуна, која је по њима названа Сервија, где су се са дозволом цара Ираклија населили и покрстили. У то време покрштени су и Хрвати. Тиме је покрштавање Срба и Хрвата тек почело и наставило се кроз наредне векове. Срби, међутим, нису били задовољни земљом која им је била додељена и кренули су натраг, али су се, прешавши Дунав, зауставили и од стратега Београда затражили и добили веће делове провинције Далмације. У приморју су Срби населили област од Боке Которске до Дубровника са залеђем, као и више острва, затим Захумље, Травунију и Конавле, а у унутрашњости - планинске пределе око Лима, горње Дрине, Ибра и Западне Мораве (та област је касније названа Рашком), као и део Босне (око горњег тока реке Босне). Бавили су се више сточарством него земљорадњом.

Хрвати су населили приморје северно од Дубровника (Далматинска Хрватска) и област између планине Гвозд и реке Драве (која је знатно касније названа Панонском Хрватском) где су до VIII века владали Авари, а после уништења аварске државе Хрвати су ушли у састав франачке државе.

У североисточном делу Балканског полуострва Словени нису само асимиловали затечено трачко становништво, делом романизовано, него - крајем VII века - и хунско племе Бугаре (Протобугаре), од којих им је остао тај етноним.

Словени у области древне (знатним делом и данашње) Македоније, добили си кроз историју према називу те области своје етничко име.

Као што се могло видети, словенско насељавање Балкана било је врло разноврсно и према правцима кретања, и према племенима која су у њему учествовала, и према облицима насељавања нових територија (на пример, у пљачкашким и освајачким походима, самосталним или у принудном савезништву са Аварима, као и насељавање са дозволом византијског цара).

Имена донета из прапостојбине сачувала су само највећа племена (касније - словенски народи), Друга племена добила су називе према затеченим топонимима, хидронимима, према другим племенима која су асимиловали итд. Многа племена, поготову мања, била су асимилована од стране већих словенских племена, или од стране затеченог несловенског становништва (нпр. на територији данашње Грчке и Румуније). У Панонској низији Словени су постепено били великим делом асимиловани од стране народа који се ту појавио неколико векова касније (крајем IX века), од Мађара.

Слично словенском насељавању запада и северозапада Европе и на крајњем југу је, иако спорије, после словенске плиме дошло до неке врсте осеке. Међутим, нестајање Словена није имало облик повлачења него хеленизације. Епископ из Константинопоља Јован Ефески крајем VI века забележио је о Словенима и ово (цитати су из књиге Ф. Конта Словени 1):

"Три године после смрти Јустина П (581) проклети словенски народ, који су звали Склавинима, прешао је целу Хеладу, области Солуна и Тракије, многе градове опљачкао, многе утврде напао, опустошио и попалио, становнике у робље претворио и за господара целе земље се прогласио; ту се (Словени) настанише силом; одважно се утврдише као да је шо њихова властита земља. Четири године отад су прошле. Како је цар био заузет рашом у Персији и како је сву своју војску послао на исток, живели су лагодно на тој земљи, ту су пустили корене и раширили се."

А о Словенима на територији данашње Грчке остављен је и овакав запис (Чуда светог Димитрија из VII века);

36

"Словенски народ се дигао у великом броју... Изумели су чамце истесане из једног комада дрвета, и отиснули се на море са својим оружјем: опљачкали су целу Тесалију, острва покрај ње и острва око Хеладе. Опљачкали су и Кикладска острва, целу Ахају, Епир и највећи део Илирика, иа и неке области Азије."

Обнављање византијске моћи, покоравање Словена на тлу данашње Грчке и њихова поступна хеленизација почели су под крај VIII века, а нестајање словенске етничке свести нарочито је било убрзано у време четвртог крсташког похода (XIII век) и касније у време турских освајања. Најзначајнији фактори у хеленизацији Словена били су црква, са грчким богослужбеним језиком, одсуство јачих словенских држава или племенских савеза и удаљеност од других Словена у Европи.

За разлику од Словена на крајњем југу Европе и најближих Византији, остали Словени на Балканском полуострву су се највећим делом етнички и језички одржали, стварајући државе и успешно синтетишући аутохтону словенску културу са елементима култура Византије, Медитерана и балканског културног супстрата.

Духовна култура Словена у претхришћанском периодуЗа разлику од материјалне културе Словена у временима која су претходила великим сеобама,

а затим примању хришћанства и почецима словенске писмености, о којој сведоче и археолошке чињенице (станишта, ору|)е, оружје, накит, грнчарија итд.), поред језичких, ретких историографских и других, од духовне културе Словена тих времена остало је веома мало материјалних чињеница: углавном ретки култни предмети и археолошки налази у вези са сахрањивањем. То је и разумљиво када се има у виду да је духовна култура Словена претхришћанског периода била култура усменог типа. Пошто је то била култура у којој, дакле, по свему судећи, није било писма, она није могла бити материјализована у текстовима и на тај начин бар делимично сачувана од заборава. Ипак, духовна култура Словена претхришћанског периода није нам сасвим непозната, јер су многи њени важни аспекти научно реконструисани. Два најважнија облика духовне културе Словена претхришћанског периода, веома тесно повезани и испреплетени, били су систем веровања и обичаја и усмено народно стваралаштво. Разуме се, и сам језик којим су Словени тада говорили био је спонтани одраз њихове духовне културе, али и њено најјаче средство и основни израз.

Словенска претхришћанска веровања и обичаји оставили су трага и у словенским језицима и у усменом народном стваралаштву, а примањем хришћанства морали су бити одбачени, потиснути на периферију духовне културе или трансформисани у складу са хришћанском религијом.

Веровања и обичаји Словена пре примања хришћанства, као део њихове духовне културе, приближно се реконструишу на основу (1) историографских извора из периода од VI до XII века, (2) археолошких чињеница (нпр. сачувани културни и обредни предмети), (3) етнографских и етнолошких истраживања сачуваних обичаја који воде порекло из далеке прошлости, (4) лингвистичких чињеница (лексика и фразеологија словенских језика које одражавају свет словенске претхришћанске духовне културе).

Упркос разноврсности ти извори не дају могућност за реконструкцију система веровања и обичаја Старих Словена у свим његовим битнијим елементима и односима, па су многа питања из те области у науци још увек отворена и спорна.

Са доста основа може се сматрати да Словени пре примања хришћанства нису имали јединствену религију (пошто, по свему судећи, нису били у целини обједињени ни у економском, политичком или војном погледу), него да су напоредо постојали, с једне стране, богови, култови и обичаји појединих племена (вероватно са доста међусобне сличности), а с друге стране - многе особине религијског живота које су биле заједничке за сва племена, или за већину словенских племена.

Религија Старих Словена била је многобожачка. У најстаријим историјским изворима о Словенима помиње се више божанстава: Перун, Сварог, Даждбог, Хорс, Мокош, Велес (Волос), Све(н)товит, Ругевит, Јаровит, Триглав, Жива и др. Перун је посведочен у различитим групама словенских племена, због чега има мишљења даје он био заједнички бог свих Словена, односно врховно божанство, али постоји и опрезнија претпоставка да је назив Перун само епитет "бог громовник" који је даван појединим племенским боговима. Руски кнежеви сматрала су Перуна својим заштитником. Језички трагови имена тог словенског бога постоје и данас (упор. српско мушко име

37

Перун, што би, додуше, могло бити исте структуре као Милун и сл., презиме Перуновић, женско име Перунка, као и Перуника, што се данас у језичкој свести обично доводи у везу са називом за врсту цвећа (богиша), или пољску реч за гром - piorun). Нема довољно потврда ни за тезу да су Сварог (Сварожић), Даждбог и Велес били општесловенска божанства, иако је несумњиво да је њихово поштовање било раширеније него када је реч о неким другим боговима, на пример Триглав је био бог Поморана, Радогост бог Љутића, Жива богиња полапских Словена, док се за бога Да(ј)бога претпоставља да је био пагански племенски заштитник Срба (упор. презимена, изведена од личних имена - Дабић, Дабовић, Дабетић, Дабишић, Дабац, Дапчевић и сл., или фолклорни лик Хроми Даба), те да је у време хришћанства преосмишљен у антипод хришћанском Богу.

Поједина словенска божанства имала су поред имена и одређене сталне функције (нпр. ратничку, магијску), атрибуте (боју, бројчане вредности, пол, сталне пратеће објекте), као и идоле (фигуративне објекте) и светилишта (храмове). Световит је, на пример, био пре свега ратнички бог многих словенских племена; његови су атрибути бели коњ, мач, заставе, копља, број четири (или два и два), бела, црвена и пурпурна боја; његов дрвени идол на коњу (подробно описан у историографским изворима) налазио се у светилишту поморанског града Арконе; Сварог (Сварожич) био је ратарски, али и ратнички бог чији су атрибути коњ, заставе, шлем, оклоп, копља, рогови, вепар, бројеви три и девет, бела, златна и пурпурна боја; познат је његов златни идол из Ретре; за богињу Мокош претпоставља се да је била заштитница женских послова, на пример ткања, за Волоса да је био заштитник сточарства итд.

С обзиром на вишевековни заједнички живот Словена у прапостојбини, као и на чињеницу да је за то време морало долазити до промена и у области духовне културе, сасвим је могућно да су временом неки племенски богови постајали међуплеменски, или да се значај неких богова постепено губио.

Преласком Словена у хришћанство словенска паганска божанства су морала нестати из духовне културе Словена, али су неки њихови трагови ипак сачувани у народним веровањима до данас, на пример на тај начин што су појединим хришћанским светитељима у народу дате функције или атрибути који су у паганско доба припадали претхришћанским божанствима (упор., рецимо, веровање даје свети Илија "громовник" - некада Перунов атрибут, да је свети Власа (Власије) заштитник сточара - некада Велесова функција, даје света Параскева (Петка) заштитница ткаља - некада функција богиње Мокош итд.). Црква се није супротстављала таквом преношењу одређених особина појединих паганских божанстава на хришћанске светитеље. Вероватно је тај процес и подржавала, јер је то олакшавало прихватање хришћанства у народу. Често су празници у црквеном календару везани за поједине светитеље и њихове заштитничке особине подешени тако да се (приближно) подударају са оним деловима године и годишњих доба у којима су се у паганско доба обављали ритуални обреди са функцијама сличним онима које се сада везују за хришћанске празнике или обичаје (нпр. задушнице, покладе, петровски венчићи, бадњак, даћа итд.).

Сама реч бог постоји у свим словенским језицима те је несумњиво постојала и у прасловенском језику. Са именицом бог, која је првобитно, сматра се, имала значење 'срећа', 'успех', у етимолошкој су вези и такве речи као што су у српском богаt, убог (префикс у- има значење негације), пољска реч zoboże - 'жито', или лужичкосрпске zbožo, zbože - 'стока', 'иметак'. Њој су сродне речи baga у староперсијском и bhaga у староиндијском. Има мишљења да је прасловенско *bog иранског порекла.

Друго натприродно биће које је представљало антипод појму бога означавано је именицом *běsъ. После примања хришћанства та реч је у појединим словенским језицима добила значење злог духа, сатане. Одговарајући или сличан појам означен је у прасловенском и неким другим речима, о чему сведоче, на пример, такве речи као черт у руском језику са значењем 'ђаво' (поред бес - 'зао дух'), или називи за кућног духа у чешком {křet) и пољском (skrzet).

За разлику од паганских божанстава која су примањем хришћанства нестала из духовне културе Словена, бића тзв. ниже митологије одржала су се једним делом до наших дана или до новијег времена. Код свих словенских народа постоје или су постојала још дуго после словенских сеоба из прапостојбине веровања о духовима природе - пре свега шумским и воденим, на пример у руском леший, водяной, у пољском duch leśny, borowy, wodnik у чешком vodnik, у српском водењак, вила, у бугарском самовила, самодива итд.

38

Пошто су Словени дуго живели у родовском друштвеном уређењу, разумљиво је што се код њих дуго очувао култ поштовања предака, са траговима који сежу до наших дана. Тако, на пример, обичај славе (крсног имена), који и данас постоји у српском народу, највероватније представља замену породичног, односно родовског паганског заштитника хришћанским светитељем - заштитником. Специфични реликт указивања поштовања прецима представља и обичај дзядшы (тј. 'преци', 'дедови') који постоји у белоруском народу и празнује се неколико пута годишње, обично најсвечаније крајем октобра, приближно у оно време када су у српском и бугарском народу задушнице, а постоје и други примери из култура различитих словенских народа који представљају трагове култа предака из културе претхришћанских Словена. Разуме се, периодизација словенске културе на претхришћанску и хришћанску донекле је условна. Многи словенски пагански обичаји, веровања и појмови сачували су се, нарочито у словенском фолклору, у мање или више трансформисаном облику, до данас.

Култ предака код Старих Словена огледао се и у подели покојника на "родитеље" и "нечисте". У прву групу улазили су они који су умрли природном смрћу. Они су сматрани заштитницима породице и исказивано им је поштовање, док су "нечистима" сматрани они који су умрли насилном, односно неприродном смрћу. Њих су се бојали, давали су им различита имена (уп. у српском вампири, руском упырь итд.) и трудили се да их учине безопасним.

Поред култа предака код Словена су постојали и други култови, ме|)у којима су нарочито били значајни аграрни култови. У најстаријим записима о Словенима о томе је мало сведочанстава, али се ипак помињу жртве које су приношене изворима и језерима (за кишу), биљкама итд. Више материјала за реконструкцију старих словенских аграрних култова етнолози налазе у сачуваним празницима и обичајима народног пољопривредног календара и у народној књижевности (додолске песме, коледарске песме, празници почетка пролећа, пре свега покладе, завршетка периода жетве и др.).

О томе ко је код Старих Словена обављао религиозне и култне обреде мало се зна. Ритуале родовско-породичног култа обављали су вероватно најстарији чланови породица. Постојали су и посебни служитељи култа волхви (*vъlhvъ). Сматра се да се у њиховом називу може видети келтски утицај на претхришћанску религију Словена (за Келте је постојао и етноним Волохи, Валахи; упор. и придев волшебан), а у етнологији је познато да се представницима других народа и племена често приписују јача обредна и магијска својства него представницима свог народа. Поред људи који су били професионални представници религије несумњиво је постојала и функција магијског лечења, врачања, бајања, гатања и сл., која се још увек, премда маргинално, у разним словенским народима одржала под различитим називима.

О словенским светилиштима мало се зна. Археолошке чињенице су у том погледу доста оскудне, вероватно и због тога што су у процесу покрштавања Словена њихова дотадашња светилишта потпуно уништавана, са могућношћу подизања хришћанских храмова на истим местима. У архитектонском погледу нека светилишта (нпр. на тлу данашње Пољске) показују келтски утицај, што је разумљиво у светлу чињенице да су религијски систем Келта и њихова свештеничка (друидска) организација били знатно развијенији него код Словена или Германа на крају старе и почетком нове ере, те да су Келти у то време били у тесним контактима са Словенима.

Једно од најпознатијих и, вероватно, једно од последњих већих живих словенских паганских светилишта било је посвећено богу Световиту на острву Рујан (Риген). Уништили су га и његове поколењима скупљане драгоцености опљачкали Данци 1168. године пошто су опсадом заузели, а затим и запалили град Аркону у којој се светилиште налазило. Тиме је процес покрштавања Западних Словена (и Словена уопште), али уз то и процес њиховог потчињавања културно-политичким и духовним обрасцима Западне Европе, практично био завршен. Поређења ради, исте године (1168) када је на словенском северу срушено последње словенско паганско светилиште, на словенском југу, који је Византија христијанизовала неколико векова раније, почела је владавина Стефана Немање, родоначелника српске династије Немањића. Већ само неколико деценија касније (тачније 1219) Српска православна црква имала је и аутокефалност и првог архиепископа Саву (Немањића), доцније Светог Саву.

39

Развој словенске писмености

Примање хришћанства и почеци словенске писменостиПримање хришћанства представља један од најзначајнијих цивилизацијских догађаја у историји

словенских народа, са крупним и далекосежним последицама. Тај догађај био је изразито процесуалне природе. Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у VII веку, Чеси 845. године, Хрвати између 800. и 847. године, Бугари 865. године, Срби пре 870. године, Пољаци 966. године, Источни Словени 988. године, Поморани тек 1168. године. Разуме се, наведене године треба узети донекле условно јер нису сви представници одређеног словенског народа примили хришћанство искључиво одређене године. Мањи делови народа могли су га примити раније или касније. На пример, краткотрајно насељавање Срба у околину Солуна у првој половини VII века, у време владавине византијског цара Ираклија, било је праћено њиховим покрштавањем, али се тај процес касније наставио. Као несумњив доказ христијанизације узимају се најстарије сачуване историјске потврде о хришћанским именима код Срба (између 870. и 874), што, наравно, не мора бити обавезни знак христијанизације, нити искључује могућност да су неки раније покрштени Срби могли чувати словенска имена.

Почетак словенских сеоба значио је почетну фазу раскида са једном културом, укључујући и њену спиритуалну компоненту, и приближавање другој, која се умногоме разликовала од словенске културе. Тај процес су подстицали многи чиниоци - друштвени, политички, економски и други - а међу њима су важно место имали и религијски чиниоци. Религија Словена до њихових интензивнијих контаката са развијенијим цивилизацијама била је политеистичка, вероватно са елементима хенотеизма (хијерархијско наређивање једног божанства другима), што је, у ствари, облик напуштања политеизма и приближавања монотеизму. Уласком у круг хришћанске цивилизације Словени су могли да приме изузетно богато културно наслеђе, оплемењујући га властитим, али то примање није ишло без одрицања: стара религија и укупан поглед на свет принципски су били неспојиви са хришћанством и морали су бити напуштени. То је, разуме се, био дуготрајан и болан процес који, фактички, никада није сасвим завршен јер су се паганска веровања и обичаји, макар и у траговима, сачували код појединих словенских народа до наших дана, често у мање или више успешно христијанизованом облику.

Међутим, за словенске културе примање хришћанства имало је и једну посебну далекосежну последицу: поделу хришћанске културе између два хришћанска цивилизацијска круга - источног и западног. Та подела је почела улажењем појединих словенских племена у сферу Западног римског царства (срушено 476. године наше ере) или источног, Византијског царства (које је трајало још готово хиљаду година - до 1453. године), а дефинитивно је продубљена стварањем западне, римокатоличке цркве 1054. године, односно поделом хришћанске цркве на два њена главна дела - православни и римокатолички. Уосталом и сви каснији важнији догађаји из историје једне или друге цркве увек су остављали последице и на ширем културном плану, као што је то, на пример, случај са хуситским покретом код Чеха у XIV и XV веку, а у XV веку са протестантским покретом код Словенаца, лутеранством код Лужичких Срба, калвинизмом у источној Словачкој, делу Пољске и Белорусије, или унијатством које је наметнуто делу православног становништва Украјине (на сабору у Бресту 1596. године, до укидања унијатске цркве на сабору у Лавову 1946. године, и покушајима њеног обнављања од почетка деведесетих година XX века), са расколништвом у Русији у XVII веку итд.

За Словене су културне тековине хришћанства биле огромне, а међу њима је од посебног значаја била писменост. Не постоје довољно поуздани докази да су Словени пре примања хришћанства имали своје писмо. Највероватније га нису имали него су користили рабоше и друге мнемотехничке или магијске знакове, док нису упознали писма развијенијих цивилизација. Дошавши у додир са грчким и латинским писмом, Словени су их несумњиво несистематски користили (разуме се, само они ме|)у Словенима који су тим писмима мање или више владали) за кратке записе словенских речи када је то било потребно (нпр. лична имена, молитве и друго).

Данас Словени користе ћирилицу и латиницу, тачније неколико врста ћирилице и латинице (в. одељак о словенским писмима). И латиница и ћирилица настале су (у различито време) са већим (латиница) или мањим (ћирилица) ослонцем на грчки алфабет, а он је настао од феничанског писма. Писмо сваког словенског књижевног језика има своју историју, тј. данашња писма нису настала

40

непосредно од грчког алфабета. Најстарије словенско писмо је глагољица. Данас је у славистици скоро сасвим напуштено мишљење да је ћирилица старија од глагољице. Глагољицу су створили Константин (у монаштву Ћирило) и Методије (световно име Методија није поуздано утврђено) 6363. године од стварања света (податак црнорисца, тј. монаха Храбра). Ако је Храбар годину навео према византијском рачунању времена, то је 855. година н. е., а ако је 6363. година дата према александријском рачунању времена, онда је то 863. година н. е. Обично се узима овај други податак као вероватнији3.

Има и других индиција да су Солунска браћа створила или почела да стварају словенско писмо и пре него што им је 863. године са највишег места у Византијском царству поверена важна мисија међу Словенима у Великој Моравској. Поред осталог, тешко је објаснити како би иначе, упркос добром познавању словенског језика, посебно Методијевом, и изузетној Константиновој учености и познавању многих језика и писама, Солунска браћа успела да у року од приближно годину дана створе ново писмо и преведу са грчког на словенски најнужније богослужбене књиге (в. одељак о старословенском језику). Ћирилица, која је највероватније настала у источној Бугарској после прогона Ћирилових и Методијевих ученика из Велике Моравске крајем IX века и која је много година касније добила име у част Ћирила, постепено је истиснула глагољицу из употребе на скоро целом простору на којем је ћирилица и данас једино писмо. (Нема поузданих података да су Срби икада користили глагољицу.)

У Русији је 1708. године, одлуком Петра I (која је почела да се примењује од 1710), црквенословенска ћирилица реформисана, и та њена модернија варијанта, која је названа грађанском азбуком (за разлику од црквене), послужила је као основа за стварање свих савремених ћирилица: белоруске, бугарске, македонске, руске, русинске, српске и више ћириличких писама несловенских народа некадашњег Совјетског Савеза.

Словенска писма припадају гласовном (фонографском) типу писма. У таквом типу писма слово има функцију да означава или да учествује у означавању гласа за разлику од слоговног (силабичког) писма, каква су, на пример, и данас два јапанска писма (хирагана и катакана), или писмо санскрита деванагари, у којем се знак односи на посебан слог; или појмовног (идеографског) писма, какво је, на пример, кинеско, у којем се знак односи на посебан појам; или сликовног (пиктографског) писма, на пример у култури неких народа Сибира, где знак има облик мање или више устаљене слике или цртежа, односећи се на извесну типизирану ситуацију (лов, рат, путовање итд.), због чега то и није писмо у правном смислу речи. Идеограми су ипак доста присутни у савременим културама са гласовним писмима, јер су цифре (нпр. 1,2,3...) фактички идеограми, као што су то и неки други знакови (нпр. х, у - за непознату величину и сл.), а срећу се и знакови пиктографске природе (нпр. саобраћајни знакови који обавештавају о близини школе, ресторана, телефона итд.), па и елементи слоговног писма (нпр. руска слова Е, Ё, Я, Ю употребљавају се и за обележавање слогова /је/, /јо/, /ја/, /ју/ итд.).

Примањем хришћанства и писмености, а упоредо са тим је ишло стварање и учвршћивање првих словенских држава, Словени су остварили огроман цивилизацијски напредак. То им је омогућило живу и непосредну везу са медитеранским цивилизацијским наслеђем. Велику улогу у томе имало је и стварање словенских књижевних језика, као и преводне и оригиналне књижевности на тим језицима.

Формирање и развој словенских књижевних језика и словенских књижевностиКњижевни језик као језик писмености једног народа (понекад и два или више народа), језик лепе

књижевности, науке, администрације, школства, публицистике, средстава јавног информисања и свих видова културе кош имају језички облик, представља сложену и врло слојевиту појаву која се у савременој науци дефинише на различите начине. Важнија обележја књижевног језика су постојање књижевности па том језику, његова функционално-стилска издиференцираност и нормираност. Међутим, постоје и многа друга обележја књижевних језика према којима се такви језици разликују од дијалеката и свих облика некњижевног (супстандардног) изражавања, док, с друге стране, ни наведена обележја нису увек у истој мери изражена код свих савремених или изумрлих књижевних језика. Данас су, на пример, књижевни језици по правилу стандардизовани (постоје граматике и речници којима је прописана употреба датог језика која се сматра правилном), па се зато често уместо термина књижевни језик употребљава термин стандардни језик. Ипак, многи књижевни језици су на својим почецима били 3 НАПОМЕНА. - Према александријском рачунању времена година рођења Исуса Христа је 5500. година од стварања света, а према византијском рачунању времена то је 5508. година (у неким случајевима једна година се додаје или одузима). Дакле, од године 6363. треба одузети 5500, или 5508 да би се утврдила година н. е. догађаја о којем је реч.

41

пре свега језици књижевности и уопште писмености одређених народа, често са слабо израженом стандардизованошћу. Пошто су савремени словенски књижевни језици углавном у високом степену стандардизовани, оба та назива - књижевни језик, стандардни језик - могу се сматрати ако не терминолошки равноправним, онда свакако врло блиским.

Јужнословенски језици и књижевности

Старословенски језикНајстарији словенски књижевни језик и један од најстаријих европских књижевних језика (после

грчког и латинског) јесте старословенски. На том језику до нас су дошли најстарији словенски писани споменици из Х и XI века, али је тај језик, као и најстарија словенска писменост уопште, настао у IX веку заслугом Солунске браће Константина Философа (у монаштву Ћирила) и Методија.

Старословенски језик припада јужнословенској групи језика. У његовој основи је језик тадашњих Словена из околине Солуна, али у најстаријим сачуваним споменицима, од којих су неки написани глагољицом, а неки ћирилицом, има и других језичких црта, на пример моравских. Због своје старине старословенски језик је врло значајан за проучавање словенских језика, како стога што је то језик који је по својој структури ближи прасловенском него иједан други словенски језик, тако и због тога што је старословенски умногоме утицао на формирање неких млађих словенских књижевних језика. Старословенски књижевни језик настао је као литургијски језик, а прве књиге написане на том језику биле су богослужбене. У тој функцији старословенски језик се, у донекле измењеном облику, употребљава и данас, а због такве његове функције, која је увек била најзначајнија, или једна од најзначајнијих, и никада није престајала, старословенски језик се у науци назива и црквенословенским или староцрквенословенским. У савременој славистици најчешћи је термин старословенски језик. Црквенословенским се обично не назива старословенски језик најстаријег времена, него онај у који су ушле локалне народне црте.

Старословенски језик је представљао књижевни језик већег дела Словенства, готово општесловенски књижевни језик (код Јужних Словена од IX до XVIII века, код Источних Словена од Х до XVIII века, код Моравских Словена и Чеха од IX до XI века), и том чињеницом је умногоме одређена блискост словенских култура у њиховом развоју од почетка словенске писмености.

Шеснаест сачуваних најстаријих споменика старословенског језика (укључујући и ситније, осим натписа на камену) показују да су постојали локални типови старословенског језика Х и XI века, на пример моравски тип Кијевски листић или Кијевски мисал из Х века), охридски или западномакедонски тип (нпр. Зографско јеванђеље), преславски или источнобугарски тип (нпр. Савина књига, Супрасаљски рукопис). Пошто је и у време када је настао први словенски књижевни језик, а касније још и више, словенски језички простор био дијалекатски издиференциран, у старословенски језик су постепено све више улазиле неке особине локалних народних говора, тако да се од XI века формира више редакција црквенословенског језика: српска, бугарска, руска (= источнословенска), хрватска глагољска, чешка, румунска (и код Румуна као православног народа у суседству неколико словенских народа старословенски, односно црквенословенски прихваћен је као језик богослужења, а од XIV до XVIII века и као књижевни језик). После периода у којем је трајао процес слабљења норми црквенословенског језика и његовог изразитијег редакцијског диференцирања (у XII и XIII веку), у наредна два века доминира тенденција унификације и обнављања старих норми, што је у вези са делатношћу неких познатих центара писмености, какве су, на пример, биле Ресавска школа у Србији или Трновска школа у Бугарској. Тада долази до тзв. другог јужнословенског утицаја на руску културу и писменост.

Упоредо са постојањем и функционисањем црквенословенског језика у култури појединих словенских народа ствара се и књижевност на основи народног језика, што је имало за последицу двојство унутар старосрпског, староруског и старобугарског књижевног језика, са доста јасно разграниченим сферама употребе црквенословенског, односно живог народног језика. У оквиру књижевних језика који су постојали у облику два језика са различитим функцијама који коегзистирају у истом друштву (што се у социолингвистици назива диглосија) однос између тих двају језика се у различитим периодима историје књижевног језика мењао, при чему је обично општи смер промена ишао према постепеном истискивању књижевног језика на црквенословенској основи књижевним језиком на народној основи. Функције црквенословенског језика временом су сведене на литургијску

42

употребу у православној цркви, али су црквенословенизми у различитом степену остали присутни у појединим словенским књижевним језицима православног културног круга.

Употреба црквенословенског као књижевног језика неколико словенских народа представља социолингвистичку појаву каквих је у феудализму било и код других народа, а чија је суштина у томе да се као књижевни језик неког народа не употребљава језик тог народа него неки други језик који је у одређеном историјском раздобљу из културно-цивилизацијских или политичких потреба добио приоритет. Такав је, на пример, био статус латинског језика код западноевропских народа, немачког језика код Чеха или код балтичких народа, арапског језика код туркијских народа или класичног кинеског језика у Јапану и Кореји.

Улога црквенословенског језика у формирању појединих словенских књижевних језика није, природно, била увек иста, што је зависило од више језичких, историјских, културних, политичких и других фактора. У XVI и XVII веку долази до истискивања црквенословенског језика из многих области употребе (слична је другде била и судбина латинског). Чињеница да су се словенски народи у то време већ више векова налазили у двема различитим цивилизацијским сферама, чија је граница поделила и словенски културни простор на византијско-словенски део (Slavia Orthodoxa) и латинско-словенски део (Slavia Latina), пресудно је утицала на формирање словенских књижевних језика. Код словенских народа византијско-православног цивилизацијског круга за развој књижевног језика било је карактеристично напоредно постојање у истом друштву књижевних дела на црквенословенској основи и текстова (књижевних, правних и других) са знатно више локалних народних језичких елемената, односно са мање-више јасно разграниченим сферама употребе, и мањим или већим степеном мешања црквенословенских елемената са инословенским. То је, дакле, била "словенско-инословенска" диглосија, за разлику од диглосије код словенских народа латинског цивилизацијског круга, која је била хетерогена, односно "словенско-несловенска", при чему је несловенски елеменат у њој најчешће био латински или немачки, ређе италијански (на јадранском приморју). Тамо где је у диглосији учествовао црквенословенски језик, његов однос према народном језику пролазио је кроз различите периоде. У историји руског језика та веза никада није прекинута иако је у различитим периодима била различитог интензитета. У историји бугарског књижевног језика (у средњебугарском књижевном језику) када је бугарски народ био под Турцима та веза је била прекинута, али су у XIX и XX веку црквенословенски елементи у руској редакцији опет у великом броју ушли у бугарски књижевни језик. Код Срба и Хрвата је веза са црквенословенском традицијом такође била прекинута, да би код Срба била обновљена у XVIII веку, током руско-словенског периода развоја српског књижевног језика, када се српска књижевност стварала на нестандардизованом језику са доста црквенословенских елемената руске редакције, али и са доста народних елемената, који су језичком реформом Вука Караџића дефинитивно однели превагу, чиме је веза народног са црквенословенском традицијом у српском књижевном језику веома ослабила. Развој књижевног језика код Хрвата ишао је до формирања српскохрватског књижевног језика другим путем. Тако је, на пример, у Хрватској латински био службени језик до 1847. године, а у племићким куријама остао је као говорни језик и дуже. Словеначки књижевни језик и македонски књижевни језик такође немају ослонац у црквенословенској писмености. Код Словенаца та традиција готово да није ни постојала у неком релевантном облику и обиму, а македонски књижевни језик формиран је после Другог светског рата када нису ни постојали услови за успостављање давно прекинутих веза са црквенословенском књижевном традицијом. Језици оних словенских народа .код којих је богослужбени језик био латински развијали су се углавном без контакта са црквенословенском писменошћу: или је тај контакт био рано прекинут (као код Словенаца, Чеха и Морављана, а код Хрвата нешто касније), или никада није ни био успостављен (на пример, код Пољака и Лужичких Срба). Међутим, у развоју књижевних језика тих народа постојали су значајни узајамни утицаји, на пример утицај чешког језика на старопољски (али у време чешког препорода и пољског језика на чешки), или утицај чешког језика на формирање словачког књижевног језика крајем XIX века, као и утицај чешког и пољског на формирање лужичкосрпског књижевног језика, или утицај књижевнојезичке традиције западнословенских језика на белоруски и украјински књижевни језик.

Први словенски књижевни језик који су својим делом утемељили Ћирило и Методије на основи словенског говора Солуна и његове околине, а који се данас најчешће назива старословенски, и који се у време када је настао као књижевни језик, и вековима касније, називао једноставно словенски, а не, колико је познато, бугарски, македонски, моравски или некако другачије, можда и није био стваран са мишљу да ће се употребљавати само на једном дијалекатском подручју, па се то могло одразити и на његовој структури. Тај језик се од своје дијалекатске основе разликовао многим неологизмима и

43

грецизмима (лексичким, фразеолошким, синтаксичким и другим, односно калковима - преношењем структуре грчких израза у словенски језик, где је то било неопходно), без којих је превод богослужбених књига са грчког на словенски језик био немогућан, али се од своје дијалекатске основе могао разликовати и евентуалним обухватањем извесних елемената неких других словенских говора (који су у то доба били међусобно знатно ближи него данас, а и данас показују велики степен сличности). А Ћирило и Методије, поред тога што су добро познавали Словене околине Солуна и суседних области, имали су контаката и са Источним и Западним Словенима. Знајући да постоје извесне разлике међу појединим словенским говорима, а упутивши се по задатку византијског императора и цариградског патријарха уједну западнословенску државу, мало је вероватно да су Солунска браћа те разлике могла сасвим да занемаре, односно да су могла да пропусте да, рецимо, бар неке западнословенске језичке специфичности, које су им биле познате, унесу у преводе припремљене за мисију у Великој Моравској. Штавише, из начина на који су Ћирило и Методије у Венецији, Риму и другде бранили оправданост богослужења на словенском језику могло би се претпоставити да њихова визија од почетка начелно није била ограничена само једним делом Словенства.

Другим речима, старословенски као књижевни језик Јужних Словена постоји не од оног времена када су први пут са грчког на словенски језик преведене богослужбене књиге (иако је у основи тог превода говор Словена који је преводилац најбоље познавао), него од времена када је тај језик заиста почео да функционише на словенском југу (у Охриду, Преславу и другде) као језик словенске писмености, а до тога је, највероватније дошло тек после Методијеве смрти. Од тог времена могло је да почне стварање појединих јужнословенских редакција старословенског језика (мада су оне у споменицима изразитије посведочене нешто касније), а оне су биле на путу да постану основа или значајан фактор конституисања појединих књижевних језика (као што је то био случај са староруским језиком) да историјске околности нису тај процес успориле или га сасвим зауставиле.

Српски књижевни језик(српскохрватски, хрватски, бошњачки)

Формирање српског књижевног језика (у појединим периодима и срединама називаног и српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски, хрватски, бошњачки) и по начину на који се одвијало и по резултату нема аналога међу словенским, а вероватно ни међу несловенским језицима. То је био дуготрајан и у једном делу паралелан процес говорних колектива српског и хрватског дијалекатског подручја, који се у XIX веку окончао формирањем варијантно издиференцираног српскохрватског књижевног језика. Тај процес је започео ширењем словенске писмености на старословенском, односно црквенословенском језику, који је под утицајем локалних језичких црта на српско-хрватском дијалекатском терену еволуирао у редакције: српскоцрквенословенску и хрватскоцрквенословенску. Због различитих историјских околности у којима су се те две редакције црквенословенског језика нашле од краја XIV до XVIII века, њихов развој ишао је различитим путевима. Падом српских земаља под турску власт књижевни рад у њима је од краја XV века замро, или је био сасвим пригушен све до XVIII века, када је у данашњој Војводини и деловима Мађарске дошло до обнављања књижевног рада и књижевног језика. Хрватскоцрквенословенски језик био је током тих векова такође маргинализован и територијално (потиснут на крајњи југозапад и јадранска острва) и функционално (ограничен на црквену употребу), али од краја XV века оживљава писменост и књижевни рад, сада на основи дијалеката, и то различитих (чакавских, штокавских и кајкавских) и са сасвим слабим ослонцем на црквенословенску традицију.

Код Срба у Угарској у XVIII веку српскословенски (српскоцрквенословенски) језик бива, под утицајем руских књига и руских учитеља, замењен рускословенским (рускоцрквенословенским) не само у обредним црквеним издањима него и у световној литератури.

Пред опасношћу од унијаћења, постепеног одвајања Срба од Српске православне цркве и губљења српског националног идентитета, као циља којем су тежиле аустроугарске власти, митрополит Мојсије Петровић обратио се руском цару Петру Великом с молбом за помоћ у књигама и учитељима (молба слична оној којом је 862. године моравски кнез Растислав, да би се одупро германизацији, тражио од византијског цара словенске богослужбене књиге и учитеље). Године 1726. Србима је дошао учитељ Максим Суворов, а неколико година касније и Емануил Козачински. Међу књигама које су донели биле су неке од најбољих руских књига онога времена буквар Теофана Прокоповича,

44

тројезични речник словенско-грчко-латински Фјодора Поликарпова-Орлова и граматика Мелетија Смотрицког.

Крајем XVIII века Срби у Угарској су у неким случајевима писали и на руском књижевном језику (високог стила); то су били углавном историографски радови, на пример дела Захарија Орфелина Житије... Петра Великаго (1772), Јована Рајића Историја разних словенских народов... (1794-5) и др.

Изван цркве, у књижевности, науци и публицистици, ствара се крајем XVIII века славеносрпски језик, у којем су се у сложеном односу налазили српски народни елементи, српскословенски, рускословенски и елементи тадашњег руског књижевног језика. Упркос знатној функционалној оптерећености славеносрпског језика у разним сферама употребе, а пре свега у књижевности, његова стабилизација и кодификација одвијале су се врло споро. Славеносрпски језик је, природно, највише био отворен за српске језичке црте.

У то време, у другој половини XVIII века, код Хрвата се покрајинске писмености још више развијају и узајамно отварају једне према другима, што ће резултирати афирмацијом штокавске писмености на већем делу територије и првим покушајима њеног нормирања. Тиме је био умногоме отворен пут стварању јединственог књижевног језика Срба и Хрвата на новоштокавској дијалекатској основи, која је код Срба имала јаку књижевну традицију, а уз то је била и територијално најзаступљенија. Препрека стварању јединственог књижевног језика за Хрвате је могла бити у чињеници да су због опстајања премда донекле маргинализоване нештокавске књижевнојезичке традиције Хрвати могли добити два књижевна језика, док је код Срба проблем био у знатној разлици између славеносрпског, као књижевног језика, и српског народног језика (мада пример староруског језика показује да слична ситуација има и добре стране, пружајући богате могућности за функционално-стилско раслојавање језичке структуре). Концепција књижевног језика на народној основи (новоштокавског дијалекта) коју је предложио Вук Стефановић Караџић Српским рјечником (1818. године) и другим својим филолошким радовима, уз коју је ишла реформа графије и увођење фонетског (и фонолошког) правописа, однела је победу после пола века упорне борбе Вука Караџића и његових сарадника, настављача и следбеника 1868. године када је и службено прихваћена. Славеносрпски језик се постепено повлачио, а затим и сасвим нестао, оставивши ипак извесне трагове у новом књижевном језику, нарочито у његовој лексици. Славеносрпска традиција имала је известан утицај и на претежно опредељење за екавску изговорну норму, мада је ослонац томе био и у екавским новоштокавским говорима и у разговорном језику.

Представници хрватског препорода на челу са Људевитом Гајем решили су тридесетих година проблем кајкавско-новоштокавског књижевнојезичког двојства у корист новоштокавског, али уз задржавање неких архаизама несвојствених новоштокавштини тога доба (као и увођење графије на чешкој основи и морфолошког правописа), што је ипак током следећих деценија постепено напуштено. Икавско-ијекавско двојство решено је у корист ијекавице.

За установљење заједничког књижевног језика Срба и Хрвата посебно је био значајан састанак осморице филолога (Ђура Даничић, Димитрије Деметар, Вук Караџић, Иван Кукуљевић, Иван Мажуранић, Франц Миклошич, Винко Пацел, Стјепан Пејановић) у Бечу 1850. године, познат као Књижевни договор. Тим договором утврђен је јединствен књижевни језик Срба и Хрвата. До ширег прихватања договора долази неколико деценија касније, крајем XIX века.

Током скоро целог XX века српскохрватски књижевни језик је једини словенски језик са два писма и два изговора - екавским и ијекавским - који су се само једним делом подударали са источном и западном варијантом језичког стандарда. На самом почетку последње деценије XX века књижевнојезички статус српскохрватског језика у односу на варијанте које су њиме обухваћене, па и назив језика и његов уставноправни статус били су предмет научних спорова и политичких спорења, у чијој је основи била тенденција да се уместо колико-толико јединственог српскохрватског књижевног језика промовише хрватски као посебан књижевни језик. Разбијањем државе СФРЈ сецесијом појединих њених република остварене су политичке претпоставке таквог циља, па данас поред српског језика (који се у Југославији, иако ређе, још увек назива и српскохрватским), постоје као језици практично исте или занемарљиво друкчије структуре, али као засебни идиоми у политичком, дакле и социолингвистичком погледу - хрватски и бошњачки језик. Њихова политичка, уставноправна посебност у односу на српски језик је на крају последње деценије XX века несумњива. Међутим, посматрани са становишта начина на који су настали, и језичке структуре која им је не само у основи него практично у

45

читавом систему, ти политички језици су умногоме нека врста хрватске, односно муслиманске варијанте српског језика.

Уметничка књижевност код Срба може се пратити од XII века, из којег је сачувано Мирослављево јеванђеље. За време владавине Немањића (XII-ХIV век) створен је низ дела високе уметничке вредности, међу којима посебно место заузимају биографије и рефлексивна поезија. Прву биографију Житије Немањино (XIII век) написао је Свети Сава. И Стефан Првовенчани је саставио житије свога оца. У том жанру су Доментијаново Житије Савино и Житије Немањино (XIII век) и Теодосијева прерада Доментијановог дела о Светом Сави. Житија су у XIV веку, а и касније, писали и други књижевници и духовна лица (архиепископ Данило, Григорије Цамблак, Константин Костенечки и др.). Поред житија, из српске средњовековне књижевности остало је и више хагиографија, житија светаца, у којима је изразитије присутно прожимање уметничке књижевности са усменим народним стваралаштвом. Стварана је и поезија високе уметничке вредности {Песма смрти, Јефимијина Похвала кнезу Лазару, Тужбалица над Ђурђем Бранковићем и др.). У српској књижевности тога времена било је и доста превода или прерада познатих дела европске књижевности (приче о Александру Великом, о Тројанском рату, о Езопу и др.).

Губитком независности, а затим и државности, почиње да слаби књижевна активност, иако и из XV века има дела високог уметничког сјаја (пре свега, Слово љубве деспота Стефана Лазаревића). Током турске окупације српских земаља књижевни рад био је сасвим отежан и углавном преписивачки. Сеоба Срба у XVII веку у аустроугарске покрајине, које су Срби у мањем броју насељавали и много раније, донела је и културни преокрет. У почетку у очувању српске културе и даље главну улогу имају манастири (нпр. школа Рачана, чији су истакнути представници Кипријан, Јеротије, Г. С. Венцловић). Јачањем српског грађанства стварају се бољи услови за развој српске културе и обнављање њених веза са културама других европских народа. Дух рационализма и просвећености имао је у српској култури тога времена свог најкрупнијег представника у Доситеју Обрадовићу, али и у низу других писаца који су, слично њему, настојали да пишу језиком који би био разумљив најширем кругу потенцијалних читалаца, на пример Павле Соларић, Емануил Јанковић, Јован Мушкатировић. Године 1768. писац и преводилац Захарије Орфелин објављује први српски часопис "Славено-сербски магазин". Временом се код Срба, пре свега у Војводини, књижевност све успешније разгранава према различитим књижевним родовима - драми (нпр. Ј. Вујић), роману (нпр. М. Видаковић), поезији (нпр. Л. Мушицки) итд.

Филолошки рад Вука Караџића на реформи језика и правописа, скупљању народног усменог стваралаштва, превођењу, етнографији и историографији довео је, поред осталог, до стварања култа фолклорне уметности, што је било у духу романтизма. У уметничкој поезији пример врхунске синтезе индивидуалног стваралачког чина са усменом књижевном традицијом дали су Петар II Петровић Његош у Горском вијенцу и Бранко Радичевић у Песмама. И Мемоари проте Матеје Ненадовића такође су били написани живим народним језиком. Њихов савременик Јован Стерија Поповић језиком тадашњег војвођанског грађанства писао је комедије трајне уметничке вредности са доста сатиричних елемената.

За Бранком Радичевићем ишла је генерација нових песничких индивидуалности, пре свега Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић и Лаза Костић. Крај романтизма није дао песнике већег значаја, али ће зато реализам изродити велике прозаисте. Романи Јакова Игњатовића били су претходница српске реалистичке прозе, издиференциране и тематски и жанровски и језичкостилски (М. Глишић, Ј. Веселиновић, Р. Домановић, С. Сремац, Л. Лазаревић, С. Ранковић, П. Кочић, С. Матавуљ, И. Ћипико и др.). Неки велики писци тога времена мање су типични као представници одређене књижевне епохе (нпр. С. М. Љубиша).

Почетком XX века у први план српске књижевности опет избијају песници (В. Илић, М. Ракић, Ј. Дучић, В. Петровић, В. Петковић Дис, С. Пандуровић, А. Шантић и многи други), који већином пишу симболистичку и уопште модерну поезију, често елегичну, песимистичку, филозофску, понекад и негаторску. У српској прози, која се у односу на реалистичку променила и у методу и у стилу (нпр. М. Ускоковић, В. Милићевић), дата су такође уметнички врло снажна дела (Б. Станковић). Трајну популарност код српске публике стекао је и комедиограф Бранислав Нушић. У међуратном периоду, поред неких већ поменутих, почиње да ствара и низ млађих књижевника, пре свега Милош Црњански, који је остварио највише домете у српској прози XX века, Момчило Настасијевић, највећи српски песник овога века, али и Исидора Секулић, Иво Андрић, Станислав Винавер, Растко Петровић, Десанка

46

Максимовић, Раде Драинац, Григорије Божовић и многи други. Сви су они били оригиналне књижевне индивидуалности, док су програмски компактније групе чинили писци надреалистичке оријентације (Д. Матић, О. Давичо, М. Ристић, А. Вучо и др.) и писци политички леве оријентације (Ј. Поповић, Ч. Миндеровић, Р. Зоговић и др.). Током Другог светског рата књижевни рад је углавном био замро или је изразито политички инструментализован. Део српских писаца се нашао у емиграцији (М. Црњански, Р. Петровић, Ј. Дучић и др.), а они у земљи су већином ћутали (неки истрајно пишући, као И. Андрић), док су други били политички ангажовани било промарксистички (нпр. Ј. Поповић), било антимарксистички (нпр. Д. Васић).

После рата, иако су тон још дуго покушавали да дају припадници некадашњег покрета социјалне литературе, упркос сталним, а повремено и изразитијим конфликтима са идеолошком присмотром партије на власти, српска књижевност доживљава велики размах. Не губећи спој са традицијом, она се обогаћује новим изражајним могућностима. Продор до светске читалачке публике учинили су романи Иве Андрића, а касније Миодрага Булатовића, Милорада Павића, Данила Киша, Александра Тишме и других, али независно од тога, што је још важније, унутар српске културе и првенствено за њу у другој половини XX века стварају врло успела уметничка дела књижевници различитих књижевних праваца, жанрова, тема, мотива, језичких и стилских особености, на пример Бранко Миљковић, Слободан Марковић, Десанка Максимовић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Иван В. Лалић, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Бранко Ћопић, Михаило Лалић, Меша Селимовић, Мирослав Антић, Борислав Пекић, Светислав Басара, Душан Ковачевић и десетине других.

Дубровачка књижевност развија се од прве половине XV века, о чему сведоче најстарији сачувани уметнички стихови, забележени ћирилицом, између 1421. и 1430. године. Прави почетак дубровачке књижевности припада другој половини XV века, када се јављају два истакнута песника - Шишко Менчетић и Џоре Држић. У средњовековном Дубровнику, граду републици, старије, романско становништво чинило је мањину, која је временом сасвим асимилована, а словенско становништво - већину. У непосредној близини Дубровника постојала су два наречја: штокавско, српско, у залеђу Дубровника и у самом граду, и чакавско, хрватско. Дубровачка књижевност је стварана на штокавском наречју. Национална припадност Дубровчана обично је подређивана чињеници да су они били грађани исте републике. Зато је и дубровачка књижевност настала и развијала се не као српска и/или хрватска већ пре свега као дубровачка.

За Менчетићем и Држићем долази низ изврсних песника, тзв. петраркиста или страмботиста: Мавро Ветрановић, Андрија Чубрановић, Никола Наљешковић и други. Најпопуларнија је била љубавна лирика, али се писала и сатирична, шаљива, покладна и епска поезија и друго. Најистакнутији драмски писац је Марин Држић. Крајем XVI века дубровачки песници (међу њима пре свега Д. Рањина и Д. Златарића) настоје да обнове лирику новим изражајним могућностима, при чему су ослонац тражили и у старим грчким и римским песницима. Од почетка XVII века дотадашњу ведру ренесансну литературу смењује књижевност тзв. католичке реакције са суморном, аскетско-моралистичком тематиком, и узима маха барокни стил са нагласком на ефектности форме и бизарности мотива. Највише успеха има родољубива епска поезија у песничком делу Ивана Гундулића. Родољубива тематика у мелодрами достиже врхунац са Јунијем Палмотићем.

Постепеним пропадањем дубровачке властеле и јачањем грађанског сталежа расте интересовање за артистичку комедију, али дубровачка књижевност тада је већ прошла зенит. Њено замирање ишло је упоредо са природним и историјским потресима којима је Дубровник био изложен све до највећег, када је Наполеон Бонапарта 1808. године укинуо Дубровачку републику. Град је током XIX и XX века припадао различитим државама, повремено је давао и истакнутије књижевне индивидуалности (нпр. И. Војиновић, родом из Дубровника, аутор дела Дубровачка трилогија, Смрт мајке Југовића и других), али раздобље дубровачке књижевности одавно је било прошло.

Хрватска књижевност се од XII века развија на народном језику, поред хрватске црквене глагољске књижевности, чији су најстарији сачувани споменици такође из XII века (нпр. Бечки листићи). Традиција црквених "приказања" била је основа за процват ренесансне драме, која је достигла врхунац у комедијама Марина Држића. Покрет хуманизма и ренесансе доста је утицао на хрватску књижевност у Далмацији. Међу хрватским хуманистима познати су Шибенчанин Јурај Шижгорић, Трогиранин Транквил Андреис, Хваранин Винко Прибојевић, Сплићанин Марко Марулић (чија су дела била цењена у многим земљама тадашње Европе), Хварани Ханибал Луцић и Петар Хекторовић и други. Већина

47

хрватских писаца тога доба писала је и латинским и народним језиком. За развој хрватске књижевности посебно је била значајна дубровачка књижевност (в. о томе претходни пасус). У посавској Хрватској у XVI веку ствара Антун Врамец, а сачувано је и неколико кајкавских рукописних зборника са црквеним и дидактичким поемама. Као код већине других словенских народа реформација је утицала и на развој хрватске књижевности. Матија Франковић-Влачић, Антун Далматин, Стјепан Конзул и други издају бројне књиге и глагољицом, и латиницом, и ћирилицом, у којима пропагирају идеје протестантизма. Покрет католичке реакције, који је уследио у XVII веку, зауставио је развој ренесансне књижевности, али је донео нове књиге на народном језику (животописи светаца, проповеди, приручници за исповеднике и сл.). Објављује се и оригинална научна и публицистичка литература (Б. Кашић, Ј. Крижанић и др.). Касније, у доба просветитељског рационализма стварају тада врло популарни писци Павао Ритер Витезовић, Андрија Качић-Миошић, Антун Матија Рељковић и Тито Брезовачки.

На почетку епохе романтизма код Хрвата се рађа илирски покрет и нагло јача идеја југословенства. Илиризам је дао низ значајних писаца, као што су Станко Враз, Иван Мажуранић, Петар Прерадовић, Димитрије Деметар, Иван Трнски и други. Из тог периода хрватске књижевности чувено је дело Ивана Мажуранића Смрт Смаил-аге Ченгића тематиком и језиком врло слично Његошевом Горском вијенцу После 1848. године уследио је период гушења илиризма и покушај германизације хрватске културе. У другој половини XIX века Аугуст Шеноа наглашава потребу савремене оријентације хрватске књижевности, а Еуген Кумичић, посебно у оквиру своје теорије романа, иступа као поборник реализма, и још уже - натурализма. Око Кумичића се окупила група писаца међу којима су Анте Ковачић, Шандор Ђалски, Јосип Козарац, Вјенцеслав Новак и низ других, чија дела имају широк круг тема и мотива - од сатиричних анализа актуелних друштвених збивања, социјалних проблема хрватског села и носталгичних сећања на нестајање племићких породица до суптилних психолошких анализа.

Почетком XX века јавља се хрватска модерна, чији су представници, поред других значајних имена, и Владимир Видрић, Драгутин Домјанић, Антун Густав Матош, Владимир Назор, Иван Козарац, Јанко Полић-Камов, Иво Војновић, Милан Беговић, Мирослав Крлежа. Тада се први пут у хрватској књижевности наглашеније инсистира на естетским странама књижевног дела, иако ни патриотска ни социјална функција књижевности нису запостављене. Најплоднији и кроз цео XX век најзначајнији хрватски писац је Мирослав Крлежа, са жанровски и тематски врло разноврсним опусом (поезија, приповетке, романи, драме, есеји, књижевна и ликовна критика, уређивачки рад итд.). Током Другог светског рата и код Хрвата је преовлађивала патриотски интонирана литература, често са јаком идеолошком функцијом, било прокомунистичком (нпр. В. Назор), било пронацистичком и фашистичком, прецизније усташком (нпр. М. Будак). Сагласно исходу рата превагу је однела прва, али у поратном периоду она није дала дела већ. уметничке вредности. Мимо тога стварали су књижевници истинског уметничког сензибилитета, као што су Тин Ујевић, Добриша Цесарић, Весна Парун, Драгутин Тадијановић и многи други. У другој половини XX века хрватска књижевност умногоме је одражавала актуелне процесе у европској књижевности, али без остварења која би добила већи одјек изван Хрватске. Разлога за то има више. Међу њима су, вероватно, и извесна идеолошка ограничења која су се стављала пред писце у једнопартијској држави, али свакако и спремност многих хрватских књижевника да пристану на политичку инструментализацију, када је то изгледало политички опортуно. Од будућих историчара књижевности може се очекивати да ће, са веће временске дистанце, моћи о томе да дају објективнији суд од садашњих.

Словеначки књижевни језикСавремени словеначки књижевни језик представља стандардизовану, функционално-стилски

издиференцирану, научно и књижевноуметнички добро утемељену синтезу елемената из различитих словеначких дијалеката, посебно долењских, а у погледу вокалског система и горењских (остале словеначке дијалекатске базе су: корушка, приморска, ровтарска, штајерска и панонска). Данас се у посебну групу све чешће издвајају и кочевски говори. Словеначки је матерњи језик највећег дела становништва Словеније, као и Словенаца у јужној Корушкој и око Радгоне у Аустрији, на подручју Трста, у Бенешкој (Млетачкој) Словенији и у Резији у Италији, као и у делу Прекомурја у Мађарској. Старословенски језик није имао утицаја на развој словеначке писмености и почетке стварања словеначке књижевности и књижевног језика (иако се у Словенији од почетка XV века уз латиничке натписе понекад јављају глагољички), алије зато од веома великог значаја била чињеница да се Словенци од доласка у крајеве који су завршетком својих сеоба настанили налазе у сфери најнепосреднијег западнохришћанског и германског утицаја. Да је борба против тог утицаја била

48

углавном успешна доказује чињеница да су Словенци сачували свој национални идентитет, језик и културу. Међутим, Словенци изван граница Словеније и данас су изложени процесу јаке акултурације и асимилације, који је готово у завршној фази.

Основе словеначком књижевном језику поставио је у доба протестантизма и реформације књижевник Примож Трубар, који је у свом књижевном делу говор Љубљане промовисао у словеначки књижевни језик. Његове идеје су прихватили и даље развијали Јуриј Далматин и Адам Бохорич, такође Долењци, Себастијан Крељ из Нотрањске и други словеначки културни посленици. Године 1584. објављен је Далматинов превод Библије и Бохоричева граматика. Током XVII века у словеначком књижевном језику све су присутнији и други дијалекатски елементи поред и даље доминантних долењских, и извесно удаљавање од ослонца на традицију из доба протестантизма, а затим јача свест о неопходности стварања књижевног језика који би био близак свим Словенцима, као и о потреби проширивања сфере употребе књижевног језика темама које нису религијске природе, у чему се већ назиру црте народног препорода (Марко Похлин, Валентин Водник, Матевж Равникар и др.). Велики допринос стварању словеначког књижевног језика дао је у првој половини XIX века својим песничким делом Франце Прешерн, а граматиком словеначког језика Јернеј Копитар. Са доста успеха синтакса и речник су очишћени од германизма, а у правопису је утемељен историјско-етимолошки принцип. До тог времена усталила се концепција словеначког књижевног језика у чијој је основи био долењски дијалекат XVI века, али и црте неких других дијалеката, посебно горењских - у области вокализма.

Даљи развој словеначког књижевног језика имао је пре свега обележја борбе између две екстремно удаљене концепције: једне крајње конзервативне, којом се инсистирало на уској дијалекатској основи књижевног језика, и друге утопистичке, у оквиру које се тежило стварању заједничког језика свих Словена. Победило је схватање да треба инсистирати на општесловеначким фонетским и граматичким цртама у словеначком књижевном језику. На тој основи развија се словеначки књижевни језик до наших дана.

На почецима словеначке књижевности је писменост верског садржаја. Најстарији споменик писмености су Брижински листићи из Х века. У време реформације објављено је доста верских књига и црквених песмарица на словеначком језику, после чега је уследио известан размах католичке књижевности почетком XVII века и поготову, под утицајем барока, крајем XVII века. На другу половину XVIII века пада почетак препорода, идејни утицај просветитељства и предромантизам у поезији и у драми. У првој половини XIX века ствара један од најзначајнијих словеначких песника Франце Прешерн. У другој половини XIX века словеначка књижевност све више се усмерава ка реализму, али се још не ослобађа романтичарског наслеђа. Најзаступљенија је поезија (М. Ваљавец, С. Јенко, А. Ашкерц и др.), развија се проза са првим романима (Ј. Трдина, Ј. Керсник, И. Тавчар), а све је више покушаја и у драми (Ф. Левстик, Ј. Јурчич, Ј. Огринец). После наговештаја натурализма у деведесетим годинама до квалитативне промене долази са словеначком модерном (И. Цанкар, Д. Кете, О. Жупанчич) која је, удружујући елементе декаденције, импресионизма и симболизма, доминирала до 1918. године. У том периоду се као настављачи реализма и натурализма или као њихови ученици узимају Фран Милчински, Владимир Левстик, Франце Бевк и други. После Првог светског рата преовладава експресионизам у облику футуризма, конструктивизма итд., најизразитији у лирици (А. Водник, Т. Селишкар, С. Косовел), плодан и у драми (С. Грум, С. Мајцен, М. Јарц), мање у прози (Ј. Козак, И. Прегељ, Л. Мрзел). Социјални реализам се тридесетих година прво остварио у прози и драми, а слабије у лирици, осим у току Другог светског рата, али и касније, мада је лирика ишла и другим токовима (Е. Коцбек, В. Краљ, Ц. Випотник и др.). После 1950. године млађе генерације су се постепено удаљиле од реализма преко обнављања експресионизма, надреализма и егзистенцијализма до утицаја анти-драме и новог романа (песници Ј. Менарт, Т. Шаламун, Н. Графенауер; прозаисти А. Хинг, В. Зупан; драмски писци П. Козак, Д. Јовановић, Д. Зајц и др.).

Бугарски књижевни језикСтварање савременог бугарског књижевног језика почело је у време бугарског националног

препорода у ХIХ веку пошто се Бугарска 1878. године ослободила петовековног турског ропства, током којег је тежња ка стварању бугарског књижевног језика имала важну улогу у неговању и подстицању бугарске националне свести. Основу бугарског књижевног језика чинили су североисточни, односно централнобалкански говори. У XX веку на бугарски књижевни језик нарочито су утицали западни говори на чијој се територији налази Софија. Велики допринос формирању и афирмацији бугарског књижевног

49

језика дали су својим делима бугарски књижевници краја прошлог и прве половине нашег века - Христо Ботев, Љубен Каравелов, Иван Вазов, Елин Пелин и други.

Стварање књижевног језика почело је у Бугарској много раније (крајем IX века), али је рано и прекинуто. У XI веку Бугарска пада под власт Византије, што је имало за последицу потчињавање бугарске културе грчкој култури и грчком писму. Од стварања бугарске државе за Бугарску је била карактеристична полиглосија, која је обухватала протобугарски језик туркијске групе, којим је говорила статусно надређена мањина, у чијим је рукама био главни део државне власти, затим словенски језик статусно подређене већине, са којом ће се та мањина измешати и од које ће бити асимилована, као и византијски грчки језик. Захваљујући ауторитету византијске културе, византијски грчки и од првих година постојања бугарске државе добио статус првог државног и званичног језика. Током Х века (златног века бугарске средњовековне културе) грчки језик је потискиван у сферу богослужбене и административне употребе, да би у XI веку, после потчињавања Бугарске Византији, поново дошао у први план.

Наредни векови донели су још већа искушења за бугарски народ и бугарску културу. Пошто је крајем XIV века бугарска земља ушла у састав Отоманске империје, књижевни рад се готово сасвим угасио и требало је да прође неколико векова да дође до препорода бугарске културе и писмености. Све до краја XVIII века бугарски језик и култура били су у Европи практично заборављени. Тек тада, а још више почетком XIX века, када као посебна филолошка грана почиње да се издваја словенска филологија, у свету науке почиње да се посвећује већа пажња бугарском као посебном словенском језику (за шта је, међу првима, био заслужан и Вук Караџић). У Бугарској је почетак обнављања бугарске писмености означила појава књиге Пајсија Хиландарског Славјано-бугарска историја 1762. године. Од великог је културног и педагошког значаја било и објављивање бугарског буквара 1824. године, који је саставио лекар и педагог Петар Берон.

Веза бугарског књижевног језика са црквенословенском традицијом била је у његовој новијој историји у два наврата обнављана посредством руског књижевног језика (који је у великој мери конституисан и на црквенословенској основи): први пут у XIX веку, у време стварања бугарског књижевног језика, а други пут после Другог светског рата. Истовремено, у последњих пола века у Бугарској је у склопу језичке политике велика пажња поклањана и афирмисању бугарске писмености најстаријег периода, као и афирмација савременог бугарског језика у другим срединама.

Бугарска књижевност, која је почела списима и преводилачком делатношћу ученика Ћирила и Методија, имала је у време самосталности бугарске државе претежно црквени карактер. Посебности националних култура Јужних Словена православно-византијског културног круга биле су у средњем веку још мање изразите него данас. Посебно су у том погледу биле блиске истом циљу усмерене активности Преславске школе у источној Бугарској (познате пре свега по Константину Преславском) и Охридске школе у Македонији. У средњовековној Бугарској много значајних дела преведено је са грчког језика, а стварана су и оригинална књижевна дела. Посебан значај за књижевни и уопште културни развој имала су дела Реч о правој вери (превод Јована Егзарха), Шестоднев, трактат Црнорисца Храбра О писменех, а у XIV веку бројна житија светаца, хронике, посланице и др. Велику улогу у књижевном и културном животу прве половине XV века имао је Григорије Цамблак, а под утицајем грчког епископа Дамаскина Студита јављају се и зборници приповедака и поука названих по његовом имену дамаскини. Била су позната и преведена дела световне књижевности, на пример Тројанска прича, Варлаам и Јоасаф и др.

Турско освајање Балкана готово је сасвим зауставило развој бугарске уметничке књижевности, али, разуме се, није могло да утиче на развој богатог усменог стваралаштва, што ће бити од великог значаја када буду сазрели услови за обнављање бугарске књижевности, нарочито у XIX веку. Почеци новије бугарске књижевности везани су ипак за XVIII век: Пајсије Хиландарски написао је Историју славјано-бугарску (1762), а Софроније Врачански пише дела на народном језику. Књижевни препород, који је почео од друге половине XVIII века, створио је основу за развој бугарске књижевности XIX века (П. Р. Славејков, Н. Геров, X. Ботев, Љ. Каравелов). Она ће пун процват доживети после 1878. године, посебно у делима критичког реализма и патриотског садржаја (И. Вазов), као и друштвено-сатиричног садржаја (А. Константинов). На преласку у XX век бугарска књижевност се усмерава ка савременим европским књижевним правцима. Почетком века у бугарској поезији доминира симболизам (П. Славејков, П. Јаворов, П. Лилијев и др.). Између два рата шири се и литература са социјалном тематиком (Е. Пелин, К. Радевски) да би после Другог светског рата преовладао социјалистички

50

реализам према совјетском узору, који се завршио заједно са друштвеним системом у којем је опстајао, после чега се бугарска књижевност све интензивније укључује у светска књижевна струјања.

Македонски књижевни језикМакедонски књижевни језик је, као и бугарски, јужнословенски језик са једном од најстаријих

књижевнојезичких традиција. Истовремено, македонски је један од најмлађих словенских књижевних језика у савременом смислу тог појма. Ова на први поглед противуречна констатација објашњава се пре свега дуготрајним прекидом традиције словенске писмености на македонском тлу, а затим и тиме што ни обележја књижевног језика пре десет векова и данас нису у свему иста.

Судбина македонског језика углавном је слична судбини бугарског, са том главном разликом да се савремени македонски језик оформио као књижевни језик тек 1945. године, превасходно на основи централних македонских говора, и да у процесу његовог формирања као савременог језика није био у толикој мери изложен руском, а посредно и црквенословенском утицају, као што је то карактеристично за бугарски књижевни језик. Постоје, разуме се, и друге разлике, које се као сразмерно мање важне овде морају изоставити.

Почеци словенске писмености у Македонији падају на крај IX и прву половину Х века. Тада су ученици Ћирила и Методија, Климент и Наум, који су били протерани из Моравске, створили у Охриду велики и познати центар словенске писмености са развијеном преводилачком, преписивачком, али и оригиналном књижевном делатношћу (нпр. проповеди и похвале). Охридска школа културно је зрачила на запад, на Србију и Хрватску, слично Преславској школи у источној Бугарској, одакле су утицаји ишли према Русији. Јак књижевни центар постојао је и у Лесновском манастиру у североисточној Македонији. Већ у неким најстаријим сачуваним старословенским споменицима присутне су локалне македонске црте (нпр. Асеманијево јеванђеље, Синајски псалтир, Синајски еухологиј и др.). Од XII до XIV века споменици црквенословенског језика на тлу Македоније добијају још изразитија македонска језичка обележја, а од XIV века све је присутнија српска рецензија старословенског језика, у чему се огледају тадашње границе простирања српске државе.

После продора Турака на Балканско полуострво књижевна делатност у Македонији практично је готово прекинута. Народни језик, који се структурно све више разликује од књижевног језика, снажније утиче на књижевни језик, што је утрло пут да се од XVI до почетка XIX века у писмености постепено учвршћује македонски народни језик. После 1726. године и у македонске крајеве стижу руске књиге и шири се утицај руске редакције црквенословенског језика, која је у црквеној употреби истиснула српску редакцију, али почетком XIX века долази и до грчког утицаја на македонску писменост, тако да се македонска књижевност до средине XIХ века ствара на грчком алфабету.

У другој половини прошлога века код Македонаца је већ веома изразито формирана свест о томе да су они посебан словенски народ и да је македонски језик посебан словенски језик (Ђорђи Пулевски, Константин Миладинов, Рајко Жинзифов, Григор Прличев и др.) па су шездесетих и седамдесетих година почеле међу македонским интелектуалцима дискусије о томе какав треба да буде македонски књижевни језик, посебно с обзиром на однос према различитим македонским и бугарским дијалектима с једне, и стару словенску књижевнојезичку традицију, с друге стране. Тај процес трагања за најбољим решењем, који није ишао праволинијски, а био је отежан и политичким статусом Македоније до средине XX века, окончан је у послератној Југославији, 1945. године, утемељењем савременог македонског књижевног језика углавном на основи централномакедонских говора. За разлику од ситуације у Македонији, где постоје сви услови за развој македонског књижевног језика, то није случај са македонским језиком у Егејској Македонији (Грчка) и Пиринској Македонији (Бугарска), где се Македонци сматрају Грцима, односно Бугарима.

Почецима најстаријег периода македонске књижевности могу се сматрати старословенски споменици писмености са понеким локалним македонским цртама, највише из периода Охридске школе, коју су крајем IX века основали Методијеви ученици Климент и Наум (Климент је оставио и више оригиналних радова: похвале, проповеди и сл.). Сматра се даје после Охридске школе књижевност на територији данашње Македоније била под извесним утицајем богумилског покрета, али о томе, осим извесних трагова у народној македонској књижевности, нема поузданих потврда. У XIII и XIV веку важну културну улогу имао је кратовски књижевно-преписивачки круг са центром у манастиру Лесново. После вишевековног готово потпуног прекида словенске писмености на македонском тлу због отоманске

51

владавине, током којег се ипак развијала иначе врло богата и разноврсна македонска народна књижевност, тек од краја XVII века шире се тзв. дамаскини, текстови поучне садржине у којима се изражавала и тежња да се пише народним језиком.

У првој половини XX века почиње новији период развоја македонске књижевности, кад она добија грађански карактер. Јављају се песници који пишу у духу националног романтизма (К. Миладинов, Р. Жинзифов, Г. Прличев) и сакупљачи народних умотворина (браћа Миладинови, Шапкарев, Цепенков и др.). У то време у вези са тзв. македонизмом (К. Мисирков) македонска књижевност добија и функцију народне идеолошке основе. Македонска књижевност развија се и између два светска рата (К. Рацин, А. Шопов, К. Иљоски, Р. Крле, К. Неделковски и др.), а услове за пун и самосталан развој добила је у другој Југославији, од 1945. године (нпр. у поезији - Б. Конески, С. Јаневски, А. Шопов, Г. Тодоровски и др., у прози - С. Јаневски, С. Дракул, К. Чашуле и др.), што се од 1991. године наставило и у самосталној Републици Македонији.

Источнословенски језици и књижевностиЈедна од најуочљивијих специфичности развоја источнословенских језика налази се у

чињеници да су се три источнословенска језика касније од других словенских језика развила у посебне језике. Између прасловенског, сједне стране, и посебних источнословенских језика, са друге, имамо период од неколико векова у којем је на источнословенској територији постојао староруски језик (руски: древнерусский язык), који се од других словенских језика одвајао и многим структурним особинама, и типом књижевнојезичке норме, и многим дијалекатским посебностима, што је у различитом обиму и облику одредило специфичности потоња три источнословенска језика. Другим речима, у историји источнословенских књижевних језика постоје два главна периода: први, заједнички, када је постојао само један источнословенски језик (општеисточнословенски), који се данас у науци назива староруским, и други период, када се из тог језика издвајају и у књижевном и нормативном погледу засебно уобличавају три посебна језичка стандарда.

Староруски (општеисточнословенски) књижевни језикИсточним Словенима је у Х веку заједно са писменошћу и књигама са словенског југа дошао и

старословенски, односно црквенословенски језик. Као језик богослужења и духовне литературе, а Источним Словенима структурно доста близак језик, црквенословенски је брзо био прихваћен као књижевни језик, да би затим током векова био русификован, односно у многим елементима уграђен у староруски књижевни језик, а касније и у савремени руски књижевни језик. Посредством црквенословенског језика на Русију је од Х века, као век раније на словенски југ, почела да зрачи изузетно и облицима и садржајима богата византијска култура, односно медитеранска култура. Захваљујући тој чињеници највећи део Словенства, пре свега онај који је преко црквенословенског језика био у тешњем додиру са Византијом, имао је почетком другог миленијума наше ере непосредну везу са културним средиштем Европе и могао је да развија сопствену културу са јаким ослонцем на богатство византијског духовног наслеђа, чак и онда када византијске државе, пет векова касније, више не буде.

Већ у XI веку црквенословенски језик није више само сакрални језик него улази и у друге културне сфере. Нека по садржају световна дела византијске културе појављују се у преводу са грчког језика на црквенословенски (нпр. Александрида, Историја јудејског рата Јосифа Флавија и др.). У Русији су се тако у релативно кратком времену почели развијати многи жанрови византијске књижевности и науке: богослужбени текстови, житија, апокрифи, хронике, историјска и природно-научна литература и др. У Кијевској Русији стварају се и оригинална књижевна дела, чији језик показује синтезу црквенословенских са источнословенским елементима, у односу који се мењао од дела до дела (нпр. Слово о Игоревом походу, Слово о закону и благодати, дела Владимира Мономаха и др.). У литератури административно-правне природе (нпр. Русская правда) црквенословенских елемената било је мање, док је веома велика унутрашња језичка издиференцираност карактеристична за летописе (због тога што су обухватали елементе разних жанрова).

У целини, формирање староруског књижевног језика одвијало се у знаку преплитања и узајамног утицаја елемената народног говора, с једне стране (у административним, правним, пословним, дипломатским и сличним текстовима), и црквенословенског језика, са друге, као и

52

чињенице да су споменици староруске писмености обухватали у основи (а) црквену књижевност, (б) светску литературу, (в) пословна документа, са знатном унутрашњом жанровском издиференцираношћу. Однос црквенословенских и источнословенских елемената у конкретним текстовима се, с обзиром на то, могао знатно разликовати од дела до дела, или чак унутар истог жанровски хетерогеног дела, што је у својој укупности резултирало изразитом језичко-стилском функционалном раслојеношћу староруског језика у оквиру јединственог књижевног језика. Тај језик, који је настао у Кијевској Русији, постаће касније књижевни језик Московске Русије.

Руски књижевни језикКњижевнојезичка традиција староруског језика настављена је на најнепосреднији начин у

руском књижевном језику. Крајем XII века ослабила је државна моћ Кијевске Русије, ојачали су локални центри и постало је изразитије присуство дијалекатских црта у староруском језику, да би затим стицај више унутрашњих и спољашњих фактора (татарско-монголска најезда, а касније опасност од пољске и литавске експанзије са запада) још више убрзао процес формирања посебних источнословенских народа и њихових језика. Политички и културни центар великоруског народа била је Ростовско-суздаљска земља, а касније - Московска држава. Током XIV и XV века на тлу Московске државе формира се великоруски народ, као и великоруски језик са основним групама дијалеката које су се углавном сачувале до данас.

У XIV веку завршава се период општеисточнословенског, односно староруског језика (древнерусский язык) и почиње период староруског језика у ужем смислу (старорусский язык), који је трајао до XVII века; од XVII века почиње период развоја руског језика; он се завршава почетком XIX века, када се формира савремени руски језик.

Иако је писменост Московске државе настављала традицију староруске писмености, под утицајем нових историјских околности у њој је дошло до неких промена. Оне су биле највидљивије у административним документима, у државној и пословној преписци, у чијој основи је био живи народни великоруски језик. С друге стране, црквенословенски језик строго је чуван од иновација, а било је и покушаја његове архаизације. У томе се огледа тзв. други јужнословенски утицај на источнословенску писменост (први је био у Х веку, а до другог је дошло после турског продора на Балкан када су многи учени људи избегли пред османлијском најездом на словенски исток).

Крајем XVI и почетком XVII века долази до осетнијег утицаја јужних говора на народни језик московског центра. У изговору се учвршћује"акање" (изговор гласа /а/ на месту неакцентованог /о/, што је и данас карактеристично за руски језик). Међутим, у књишком језику чува се "окање" и низ језичких црта које се наслањају на црквенословенску књижевну традицију. Те и друге противуречности превладане су тек у XVIII веку, умногоме заслугом књижевника и научника Василија К. Тредиаковског, а посебно Михаила В. Ломоносова и његовог филолошког, песничког и укупног научног рада. Из Ломоносовљевог научног опуса за развој руске граматичке мисли и формирање руског књижевног језика нарочито је значајна његова Руска граматика, објављена 1755. [1757] године. Ломоносов је практично стабилизовао основне тенденције развоја руског књижевног језика које су биле наговештене у XVII веку. Посебно је била значајна његова теорија о три стила у руском књижевном језику, а то су високи, средњи и ниски стил, од којих сваки има и неке само за њега карактеристичне језичке црте. У току даљег развоја руског књижевног језика дошло је до јачања жанровске разноврсности средњег стила и учвршћивања његових норми, тако да је у првој половини XIX века, посебно током тридесетих и четрдесетих година, формиран јединствен књижевни језик са јединственом књижевнојезичком нормом. Велику улогу у конституисању савременог руског књижевног језика имала су дела руских песника, писаца, научника и публициста XIX века.

Развој руске књижевности почео је пошто су Источни Словени примили хришћанство (988. год.), а са њим и писменост. Са књигама на старословенском и грчком језику стизали су јужнословенски и византијски утицаји. Стара руска књижевност (ХI-ХVII век) развила се из књижевности Кијевске Русије (ХI-XIII век). Поред црквене убрзо се развија и световна књижевност, на пример хагиографије, проповеди и летописи (један од најпознатијих је Несторов летопис, око 1113. год.). У периоду феудалне расцепканости Кијевске Русије и експанзије Половаца (ХII век) настају многа значајна књижевна дела, међу њима и чувени спев Слово о Игоревом походу (1185-1187).

53

После периода извесног застоја у развоју књижевности због монголско-татарске најезде (ХIII-ХIV век) кијевска традиција се од XIV до XVI века наставља у Москви, Новгороду, Тверу, Смоленску и Пскову. У периоду консолидације руске централизоване државе (XVI век) преовладавале су публицистичке тенденције до XVII века, у којем настаје чувено Житије протопопа Авакума, као и нове световне књижевне врсте, дворско позориште, силабичка версификација. У XVII веку развија се руска књижевност барока (С. Полоцки), али још увек књижевност има јаке црквене, научне и публицистичке функције. Од прве половине XVIII века доминира класицизам (М. Ломоносов, А. Сумароков и др.), да би у другој половини XVIII века, под утицајем француског просветитељства, ојачали елементи друштвене критике у делима сатиричара Дениса Фонвизина и Ивана Крилова. Гаврило Державин уводи у поезију интимна осећања и наговештава предромантизам и сентиментализам, који је делимично присутан већ седамдесетих година XVIII века. Водећи представници сентиментализма били су Александар Н. Радишчев, са револуционарном тематиком, и Николај М. Карамзин. Предромантизам је доживео успон почетком XIX века у елегичној поезији Василија А. Жуковског.

Руска књижевност постаје светски позната од Александра С. Пушкина, за којим следи плејада великих руских књижевника XIX века: Михаил Ј. Љермонтов, Николај В. Гогољ, Лав Н. Толстој, Фјодор М. Достојевски, Фјодор И. Тјутчев, Иван А. Гончаров, Николај С. Љесков и други. Поезија Афанасија А. Фета и Инокентија Ф. Ањенског, као и проза Всеволода М. Гаршина и Антона П. Чехова наговестиле су долазак модерне. Тај период размеђа двају векова назива се и сребрним веком руске књижевности (њеним златним веком сматра се књижевност прве половине XIX века). Александар А. Блок, Андреј Бели, Валериј Ј. Брјусов и Фјодор К. Сологуб водећи су представници симболизма. Акмеизмом и футуризмом (Л. Гумиљов, В. Мајаковски, В Хлебњиков и др.) почео је авангардни период у развоју руске књижевности, који је Октобарска револуција учврстила. Нове књижевне тенденције приметне су и у стваралаштву Александра И. Куприна, Ивана А. Буњина, Леонида Н. Андрејева (касније експресионисте) као и других писаца тога времена. Иако су се многи значајни писци после револуције нашли у емиграцији, авангардност је током двадесетих година још постојала у бројним књижевним групама (ЛЕФ, Серапионова браћа, конструктивисти и др.) или изван таквих група. У то време стварају Ана А. Ахматова, Осип Е. Мандељштам, Владимир В. Мајаковски, Марина И. Цветајева, Велимир Хлебњиков, Борис Л. Пастернак, Сергеј А. Јесењин, Леонид М. Леонов, Алексеј К. Толстој, Јевгеније И. Замјатин, Николај А. Заболоцки, Михаил М. Зошченко и многи други.

Стаљинистичке репресије тај развој заустављају. Следи период социјалистичког реализма са сразмерно ређим делима која од тог правца одступају и имају значајну уметничку вредност (нпр. најпознатији романи М. М. Булгакова и М. А. Шолохова), Са наступањем политичког "отопљавања" (1954-1957) јачају тежње за стварањем слободнијег књижевног живота и критичким приказивањем стварности (нпр. А. И. Солжењицин, А. П. Платонов и др.), као и трагања за "изгубљеном традицијом" и новим изражајним могућностима (А. А. Вознесенски, В. П. Катајев, Ј. А. Јевтушенко, Б. Ш. Окуџава и многи Други).

Белоруски књижевни језикБелоруски језик води порекло од староруског језика, као и руски и украјински језик. Белоруски

дијалекти настали су развојем и диференцирањем говора словенских племена која су населила простор углавном у границама данашње Белорусије - Дреговича, Радимича, западних Кривича и др. Формирање белоруског књижевног језика почело је релативно касно јер историјске околности дуго нису омогућавале стварање ни афирмисање белоруског књижевног језика. Када је 1785. године Белорусија поново уједињена са Русијом, пошто је претходно преживела више деоба између суседних држава, и када је дошло до економског оживљавања Белорусије и њене економске интеграције на основама капиталистичке привреде, створени су неки важнији ванлингвистички услови за формирање белоруског књижевног језика. Уз тај економски моменат важан је био и културни аспект поновног укључивања Белорусије у Руску империју. Иако језичка политика у Руској империји није предвиђала стварање белоруског књижевног језика, руска књижевност и руска култура су независно од тога утицале на белоруску књижевност, па тако и на стварање савременог белоруског књижевног језика.

Историја белоруског књижевног језика имала је и један старији период (од XIV до средине XVIII века), који се назива периодом старобелоруског језика. На том језику постојала је преводна књижевност, углавном верске природе, али и административно-правна литература, летописи, хронике и сл. Од краја XVIII века и до наших дана траје други период у историји белоруског језика, у којем се

54

традиција ослонца на црквенословенски језик прекида, белоруски се развија као књижевни језик на превасходно народној основи, и то на хетерогеној дијалекатској основи. За развој савременог белоруског књижевног језика посебно је био значајан развој лепе књижевности на том језику са јаким ослонцем на усмено народно стваралаштво, на пример дела Јанка Купале, Јакуба Коласа и других писаца.

Вековно суседство и утицај два развијена књижевна језика, руског и пољског, а затим контакти и конфронтације на белоруском тлу два богослужбена језика, црквенословенског и латинског (посебно у време када је знатан део Белорусије припадао Пољској), као и трајнији језички контакти са неким несловенским народима, пре свега - балтичким на северу, а татарским на југу, условили су да за белоруску социолингвистичку ситуацију у дугом временском периоду буде карактеристична диглосија или полиглосија: од краја XIV до XVI века белоруско-црквенословенска, затим у XVII и XVIII веку белоруско-црквенословенско-пољско-латинска, у ХIХ веку белоруско-пољско-руска, а од друге деценије нашег века и до данас - белоруско-руска диглосија, која је заступљена и у писменом и у усменом комуницирању.

На територији данашње Белорусије настали су неки значајнији споменици старе руске књижевности, писале су се и преписивале црквене и световне књиге и летописи. У првој четвртини XVI века Франциско Скорина, који је поставио основе штампарства на тлу садашње Белорусије, преводио је библијске текстове на језик разумљив обичном народу. Његовим стопама ишли су Симон Будни и други просветитељи. Године 1697. пољски сејм је забранио издавање књига и наставу на белоруском језику, што се одразило на белоруску писменост и током следећег века. Белоруску књижевност новијег времена означило је појављивање двеју анонимних сатиричних поема почетком XIX века (Енеида са наличја и Тарас на Парнасу). Међу најпознатијим белоруским књижевницима XIX века били су песник и комедиограф Викентије Дуњин-Марцинкевич, песник Франциск Богушевич, а крајем века Јанко Лучина, Адам Гуринович и други. Почетак XX века обележило је стваралаштво Јанка Купале, Јакуба Коласа и Максима А. Богдановича као утемељивача нове белоруске књижевности, за којима су следили приповедач Змитрок Бјадуља, песник, прозаиста, драматург, публициста и критичар Тишка Гартни, прозаиста Кузма Чорни и други. Белоруска проза је у већем делу XX века стварана у оквирима социјалистичког реализма, одражавајући, пре свега, историјске догађаје и ситуације свога времена, често успешно психолошки преломљене кроз личности и судбине обичних људи. Поезија се временом све више ослобађала од патриотске патетике и постајала уметнички конкретнија, природнија и лиричнија (П. Бровка, А. Куљешов, П. Панченко, М. Танк, В. Тавлај, Г. Буравкин, О. Лојко и др.).

Украјински књижевни језикУкрајински језик, који, као и руски и белоруски, води порекло од староруског језика, имао је као

књижевни језик две фазе развоја: од XIV до средине XVIII века трајао је период староукрајинског језика, а од XVIII века почиње стварање савременог украјинског књижевног језика. На специфичности уобличавања украјинског као посебног источнословенског књижевног језика пресудно су утицале историјске околности у којима су се од XII до XVIII века налазили говорни представници источнословенских дијалеката, на основу којих се формирао прво староукрајински, а затим и савремени украјински језик. У XII и почетком XIII века Кијевска Русија као држава постаје све слабија, а поједине кнежевине у њеном саставу све самосталније. Затим долази до татарско-монголске најезде (од XIII до XV века), док западни и југозападни делови земље потпадају под власт Литве, Пољске и Угарске (из тог периода су многи полонизми у украјинском језику) да би се неколико векова развијали одвојено. То је водило постепеној етничкој и језичкој диференцијацији Источних Словена, који су до тада били у том погледу углавном јединствени, уз извесне дијалекатске разлике. Из тих разлика развијају се малоруски (данас - украјински) дијалекти: југоисточни, југозападни и северни, чије су црте у различитом обиму присутне у староукрајинском језику. Борба против пољске и литванске власти завршила се ратом (1648-1654), у којем су победили Украјинци под вођством Богдана Хмељницког, а Украјина је поново присаједињена Русији.

За конституисање староукрајинског као књижевног језика поред књижевних дела важни су били филолошки радови, пре свега граматика Лаврентија Зизанија (1596) и рускословенски речник Памве Беринде (1627). У XVII веку почиње да се формира украјинска нација. После извесног периода у којем није постојала чврста књижевнојезичка норма, књижевни језик источне Украјине постепено постаје украјински књижевни језик. Једна од најкарактеристичнијих особина тог језика јесте синтеза

55

дијалекатских, фолклорних и колоквијалних елемената са традицијом староруског књижевног језика, која у новом украјинском књижевном језику добија посебне стилске функције.

Такав украјински језик добио је прво изразито уметничко оваплоћење у делу Ивана П. Котљаревског Енеида, алије основа његове граматичке, лексичке и фонетске норме била постављена делима Тараса Шевченка, а затим и Лесје Украјинке, Ивана Франка и других песника и писаца.

Украјинска књижевност, као и руска и белоруска, има свој непосредни почетак у књижевности Кијевске Русије. У XVI и XVII веку настају дела полемичког садржаја (И. Вишенски), силабичка поезија и драма (Г. Д. Смотрицки, А. Римша) под утицајем пољске књижевности, и беседничка проза (П. Беринда), Крајем XVII и почетком XVIII века значајни су и тзв. козачки летописи. У другој половини XVIII века ствара велики филозоф, песник и педагог Григорије Сковорода, аутор лирских и сатиричних стихова и басни у прози. Нова украјинска књижевност почиње крајем XVIII века делима песника и драматурга Ивана П. Котљаревског. Уместо дотадашњег црквенословенског он у књижевност уводи народни језик. По угледу на Котљаревског на преласку из XVIII у XIX век тако пишу и други писци (нпр. П. Гулак-Артемовски, Ј. Гребинка и Ј. Квитка-Основјаненко, родоначелник нове украјинске прозе, која наставља традицију украјинске бурлеске и има црте просветитељског реализма).

Од двадесетих до четрдесетих година XIX века у украјинској књижевности доминира романтизам. Процес формирања нове украјинске књижевности завршио је Тарас Г. Шевченко (песничким зборником Кобзар поемом Гајдамаки и другим делима). Његовим делима почиње традиција која се наставља у реализму (М. Вовчок, И. Нечуј-Љевицки, П. Мирни и др.). Други правац, усмерен ка стварању књижевности која би неговала украјински патриотизам и имала верско-дидактичку улогу, започиње писац и теоретичар Пантелејмон А. Кулиш. Крајем XIX и почетком XX века стварају и Иван Франко, Лесја Украјинка, Михаил Коцјубински, Василије С. Стефаник, Владимир К. Виниченко и др.

Почетком XX века узимају маха нове струје: симболизам, неокласицизам, футуризам (О. Олес, М. Семенко). Њихов утицај осећа се и у деловању бројних постреволуционарних књижевних друштава. Двадесетих година стварају песници Максим Рилски, Павло Тичина, Леонид Первомајски и др., али се тридесетих година такав развој украјинске књижевности зауставља. Из периода оштре стаљинистичке репресије украјинска књижевност улази у период социјалистичког реализма. После 1954. године и политичког "отопљавања" украјинска књижевност се враћа дуго маргинализованим темама (посебно И. Драч, О. Гончар, М. Стељмах, Б. Олијник, В. Коротич и др.), тражећи и нове изражајне могућности.

Западнословенски језици и књижевности

Пољски књижевни језикУ раном средњем веку у Пољској је функцију књижевног језика имао латински језик. Од краја

XIV века развија се писменост на пољском језику, а у XV и XVI веку и јединствени пољски језик на основи у коју су улазили елементи више дијалеката.

За развој пољске писмености и културе посебно је било значајно стварање јединствене државе у XIV и XV веку. Из тог периода су најстарији познати споменици на пољском језику, Свентокшишке проповеди, које су сачуване у копији из друге половине XIV века, али су вероватно биле написане у XIII веку. С почетка XV века потиче текст духовне песме Богородица, која је, вероватно, настала у XII веку.

Према мишљењима једних научника пољски језик се формирао првенствено на великопољској, а према другима на малопољској дијалекатској основи. Прво гледиште заступају, на пример, Казимјеж Њич, Тадеуш Лер-Сплавињски, Станислав Урбањчик, Станислав Роспонд, а друго - Александар Брикнер, Станислав Шобер, Тадеуш Милевски, руски слависта Афанасиј Селишчев и Др. У време формирања пољског језика средиште пољске државе био је Краков, а шире - Малопољска. Обимнија истраживања овог проблема, поготову она која су у послератном периоду обављена у области пољске историјске дијалектологије, показала су да су у стварању пољског језика учествовала оба дијалекта (као и неки други дијалекти, нпр. мазовјецки), али и то да је од посебног значаја била улога чешког књижевног језика и да су у пољски књижевни језик ушле пре свега оне црте појединих дијалеката према којима су постојале одговарајуће, сличне црте у чешком језику. Такво гледиште заступало је најаргументованије Зђислав Штибер. Ипак, овај проблем се у полонистици још увек не сматра дефинитивно решеним.

56

Пошто је крајем XVIII века Пољска изгубила независност и била подељена између Аустрије, Пруске и Русије, пољски књижевни језик постао је моћан чинилац националног окупљања. Велики узлет доживљава од средине XVIII века, када се на пољском књижевном језику стварају веома вредна научна и уметничка дела са све већим укључивањем елемената живог народног језика у књижевни језик. За његов даљи развој од посебног су значаја била дела пољских песника Адама Мицкјевича и Јулијуша Словацког, која су означила почетак новог периода у развоју пољског књижевног језика и којима су постављени темељи савременог пољског књижевног језика. Најзначајније филолошко дело тога времена јесте шестотомни речник пољског језика (1806-1814), који је саставио С. Б. Линде.

Пољска књижевност се, према најстаријим сачуваним споменицима писмености на пољском језику, може пратити од XIV века. У XVI веку долази до процвата ренесансе световне књижевности (Ј. Кохановски), а у XVII веку се ствара књижевност у духу просветитељства и класицизма (И. Красицки), а затим сентиментализма. Под утиском губитка пољске државности и утицајем романтизма у XIX веку ствара се велика пољска књижевност у емиграцији (А. Мицкјевич, Ј. Словацки, 3 Красињски, Ц. К. Норвид), у отаџбини настају вредна прозна дела (Ј. И. Крашевски) и комедије (А. Фредро). После неуспелог пољског устанка 1863. године следи период реализма са критичким савременим романом (Б. Прус) и богатом новелистиком, као и историјским романом (X. Сјенкјевич). У доба "Младе Пољске" натурализму и експресионизму (Г. Заполска, В. С. Рејмонт) и модернизму (С. Пшибишевски) придружио се неоромантизам (С. Виспјански, С. Жеромски, К. Пшерва-Тетмајер, Ј. Каспрович, Л. Стаф).

Између два рата су се, поред старијих песника (Б. Лешмјан) и групе "Скамандер" (Ј. Ивашкјевич, Ј. Тувим и др.), појавиле новаторске струје (Ј. Пшибош, С. Ј. Виткјевич и др.). Поред револуционарне поезије и прозе (В. Броњевски, Л. Кручковски) развија се роман: реалистичко-психолошки (М. Домбровска, 3. Налковска, Ј. Ивашкјевич), историјски (3. Косак-Шчуцка) и гротескни (В. Гомбрович). Током Другог светског рата доминира патриотска поезија у земљи и емиграцији (Ч. Милош), а после рата окупацијска тематика (Т. Ружевич, Т. Боровски) и морално-политички конфликт (Ј. Анджејевски). После краћег периода социјалистичког реализма (1949-1953) ствара се разноврсна нова поезија (морална питања, тражење нових облика), проза (метафоричност, рефлексивност, унутрашњи монолог) и драма (психологизирање, сатира). Пољска књижевност, уз руску једна од највећих словенских књижевности, дала је неколико писаца светског имена. На крају XX века то је песникиња Вислава Шимборска.

Лужичкосрпски књижевни језициИако не постоје два лужичкосрпска народа, Лужички Срби имају два књижевна језика, који се

поред мањих језичких разлика, условљених избором дијалекатске основе језика, разликују по територији на којој се употребљавају (премда је то у поређењу са другим језицима у целини врло мало говорно подручје), по претежно католичкој или претежно протестантској. вероисповести говорних представника једног или другог језика, а у историјској перспективи и према томе колико се некадашња граница између Саксоније и Пруске, која је делила и Лужичке Србе и њихову земљу, подудара са границом која одваја говорно подручје доњолужичкосрпског (северна Лужица) од говорног подручја горњолужичкосрпског књижевног језика (горња Лужица). Тако је српски етноним данас једини етноним који постоји на двема различитим странама словенског простора - на словенском западу и словенском југу, а да сличност буде већа, у оба случаја изражена је и конфесионална и књижевнојезичка подељеност, мада, наравно, не на исти начин нити у истом обиму.

Лужичкосрпски књижевни језици, као уосталом и неки други словенски књижевни језици, створени су у време националног препорода крајем XVII и почетком XVIII века. Прва доњолужичка граматика објављена је 1640, а прва горњолужичка граматика 1679. године.

У историји лужичкосрпских књижевних језика њихова унутрашња подељеност била је још већа, јер је горњолужичкосрпски првобитно имао две варијанте, које су се међусобно разликовале пре свега графијом: централну ("протестантску") и периферну ("католичку") варијанту. Као и Срби на словенском Југу и Лужички Срби имају културну установу "Матица српска", у граду Будишину (немачки: Бауцен). Захваљујући пре свега напорима лужичке "Матице српске" горњолужичкосрпска књижевнојезичка варијантност је превладана крајем прошлог и почетком нашег столећа у корист централне варијанте горњолужичкосрпског књижевног језика.

57

Доњолужичкосрпски књижевни језик настао је од доњолужичкосрпског (котбуског) дијалекта. Прва књижевна дела на том језику написана су у другој половини XVIII века, али су за афирмисање књижевног језика посебно била важна она дела која су се појавила у време националног препорода у XIX веку, на пример песме Хандрија Зајлера и Јана Радисерба - Веље. Почетком XX века лужичкосрпски лингвиста Арношт Мука саставио је и објавио граматику и тротомни речник доњолужичкосрпског језика, као и друге радове. Развој лужичкосрпских књижевних језика од њиховог формирања ишао је у правцу зближавања и унификације књижевнојезичке норме, али чињенице да су Лужички Срби једини словенски народ без државне матице, да представљају мало словенско острво у немачкој држави, остатак некадашњег великог етничког и језичког масива, да су та два језика међу најмањим словенским књижевним језицима и да су то једини словенски језици чији се број говорних представника (изразито билингвалних) не увећава, не дају основа да се у будућности лужичкосрпских језика виде неке веће непознанице или могућност иоле динамичнијег развоја.

Лужичкосрпска књижевност почела је, као и код других европских народа, као преводна књижевност - Новим заветом који је превео Миклавуш Јакубица 1548. године. Пре тога, а и касније постоји богата народна књижевност на лужичкосрпским дијалектима. Њено прикупљање и објављивање почело је збирком од скоро петсто народних песама које је у време народног препорода записао Јан Арношт Смолер и издао заједно са Јоахимом Леополдом Хауптом (1841-1943). Горња Лужица доживела је народни препород средином XIX века, под утицајем чешког романтизма. Развија се религиозна, патриотска и фолклорна поезија (X. Зајлер, Ј. Барт-Ћисински, М. Б. Радлубин, Г. Вингер и др.) која преовладава и у XX веку. У Доњој Лужици књижевност се почела развијати нешто касније, добивши већи замах тек после Првог светског рата захваљујући, пре свега, поезији Мата Косика, Мине Виткојца и других песника. Средином XX века посебан углед стекле су поезија и проза Ј. Брезана, који пише и на немачком језику, као и Јозефа Новака, Јакуба Скале, Јана Лајнерта, М. Кубашец и низа других лужичкосрпских књижевника.

Чешки књижевни језикЧешки језик јесте језик са најдужом књижевнојезичком традицијом ме|)у западнословенским

језицима. Најстарији сачувани споменици чешке писмености настали су у XIII веку, а од XIV до XVI века процес формирања чешког књижевног језика већ је био у основи остварен. Велику улогу у томе имао је Јан Хус, посебно када је реч о графијској и лексичкој норми (нпр. захваљујући Јану Хусу чешки књижевни језик се ослободио многих архаизама). За стандардизацију чешког језика од великог је значаја била и чињеница да је крајем XVI и у XVII веку чешка књижевност била веома развијена. Посебно се издвајају Краљичка библија, дела Данила Адама Велеславина и чешких хуманиста, научни радови Јана Амоса Коменског.

После 1620. године, када су Аустријанци недалеко од Прага нанели тежак пораз чешким устаницима, хабзбуршка династија, која је тада владала и Чесима, водила је политику германизације и потискивања националне и културне чешке самобитности. Књижевна делатност на чешком језику је престала, а чешки књижевни језик практично је нестао. Поред тога што је био државни језик, немачки језик је у то време (друга половина XVII и већи део XVIII века) био и разговорни језик чешког племства и чешке буржоазије. Крајем XVIII века тај период се завршава и развој чешког књижевног језика добија нови полет у оквиру чешког националног и културног препорода. За представнике нове чешке књижевности језички узор представљали су Краљичка Библија и дела Д. Велеславина, али то је ипак био језик чешке књижевности XVI века, који се у многим особинама доста разликовао од народног чешког језика у време препорода. Тако је настала знатна разлика између чешке књижевнојезичке норме и народног језика. Такав књижевни језик јасно је био супротстављен немачком језику, сједне стране, а и чешким дијалектима, са друге, и свесно је стављен у основу обновљене чешке књижевнојезичке норме. Међутим, управо због тога током XIX и XX века у историји чешког језика могу се уочити сложени и променљиви односи између елемената старог књижевног језика и елемената живог народног чешког језика. Сложеност чешке социолингвистичке и књижевнојезичке ситуације увећавала је чињеница да су паралелно са усменом верзијом чешког књижевног језика, са више елемената из живог језика, постојали и регионални интердијалекти: источноморавски, средњоморавски и шљонски.

Процес стабилизације новог чешког књижевног језика углавном је био завршен четрдесетих година XIX века. Норме новочешког језика установио је Јозеф Добровски, који је називан и "патријархом славистике" због великих заслуга за славистику у време када се она почетком XIX века тек

58

конституисала, пре свега у оквиру упоредне граматике словенских језика и словенске филологије. Лингвистички и филолошки рад Добровског на нормирању чешког књижевног језика на најбољи начин наставио је Јозеф Јунгман, као и низ других чешких слависта потоњих генерација, а књижевним делима чешки књижевни језик афирмисали су и многи песници и писци, посебно Јан Колар, Божена Њемцова, Јан Неруда и др.

Чешка књижевност која, дакле, почиње када и чешка писменост, и на коју су посебно утицали реформаторски и национални покрет под вођством Јана Хуса, а касније покрет чешке браће са Јаном Амосом Коменским, имала је после 1620. године период неповољних околности за књижевни развој. До промена је дошло под утицајем реформи цара Јозефа II, када је један од најистакнутијих чешких књижевника Јозеф Јунгман. Уочи 1848. године у чешкој књижевности осећа се утицај западноевропског романтизма (Б. Њемцова, Ј. Неруда), као и политичка тематика. Чешкој књижевности последње две деценије XIX века најјачи печат дао је Јарослав Врхлицки. По стварању републике Чехословачке чешка књижевност се развија под утицајем западноевропских књижевности (П. Безруч, О. Бжезина, А. Сова). Светски углед стекли су Карел Чапек, Јарослав Хашек, драмски писац Франтишек Лангер, песници Витјеслав Незвал, Јиржи Волкер и Јозеф Хора. После 1945. године у чешкој књижевности доминира социјалистички реализам, а затим следе трагања у смеру тзв. хуманистичког социјализма. Савремену чешку књижевност репрезентују, пре свега, лирика Владимира Холана, Јарослава Сајферта, приповедачи Бохуслав Храбал, Милан Кундера, Јозеф Шкворецки, драмски писци Павел Кохоут, Вацлав Хавел и други.

Словачки књижевни језикИсторија словачког књижевног језика била је одређена пре свега чињеницом да је у другој

половини Х века, умногоме на достигнућима државне организације великоморавске државе, створена Мађарска империја, која је себи потчинила и словачко племство и у којој је латински језик био језик цркве, администрације и културе све до XIX века. Зато су и Словаци морали да се прилагоде ситуацији словенско-несловенске полиглосије, и зато су од оснивања Мађарске империје до средине XIX века писали углавном на латинском језику.

Пошто се Велика Моравска распала, Чешка се као самостална држава одвојила од Словачке, која је ушла у састав Мађарске, али су између Чешке и Словачке и даље постојали културни контакти. Они су нарочито ојачали после оснивања универзитета у Прагу 1348. године, на којем су студирали и Словаци. Та чињеница, као и хуситски походи у Словачку, а затим насељавање чешких протестаната у Словачкој у XVI веку допринели су ширењу чешког језика у Словачкој, а затим и његовој употреби у функцији књижевног језика Словака све до краја XVIII века. Тако су Словаци писали на латинском или чешком (са уношењем у тај језик својих, словачких елемената), а говорили на матерњем, словачком језику. Тај језик, који додуше није био ни државни ни црквени, па чак ни нормирани књижевни језик, али на којем се стварала народна поезија, био је стуб словачке националне културе.

До покушаја да се установе писменост и књижевност на словачком језику дошло је у XVII веку, али ти покушаји нису били довољно снажни, тако да су тек крајем XVIII века написани прва граматика и први речник словачког језика. Аутор тих дела био је Адам Бернолак. Он је норму словачког књижевног језика одредио претежно на западнословачкој, али и на средњословачкој основи. Међутим, нису сви Словаци тај језик прихватили као свој књижевни језик. Протестанти су и даље писали на чешком језику Краљичке библије (тзв. библитчина). Основе савременог словачког језика, утемељеног на средњословачком дијалекту, поставила је средином XIX века група словачких књижевника, филолога и културних посленика, представника словачког националног препорода, окупљених око Људевита Штура, који је сам 1846. године написао граматику словачког језика и више филолошких радова о словачким говорима, о правопису и другим питањима словакистике. На том језику почињу да се објављују књиге, новине и часописи. Године 1852. објављена је граматика словачког језика Мартина Хатале, која је написана према строжим научним критеријумима и дуго узимана као образац граматичке норме словачког књижевног језика - све до појаве модернијих нормативних граматика, правописа и речника у XX веку. После 1918. године, у Чехословачкој републици, и од 1993. године, у самосталној Републици Словачкој, словачки књижевни језик добио је несметане могућности за даљи развој и употребу у свим друштвеним и културним сферама.

Развој словачке књижевности био је одређен, пре свега, чињеницом да су Словаци дуго били под мађарском влашћу која је кочила развој словачке културе. Ипак, неговала се и развијала богата

59

народна књижевност. Поред тога, ометани у настојањима да пишу на словачком језику, многи словачки писци писали су на чешком језику и учествовали у чешком препороду (нпр. Ј. Колар, П. Ј. Шафарик и др.). Када се средином XIX века формирао словачки књижевни језик, ствара се претежно романтична и револуционарна поезија (Ј. Бото, О. Сладкович), као и проза. Крајем XIX века словачка књижевност је доживела талас мађаризације (С. X. Вајански, П. Хвјездослав, Ј. Краска и др.). После 1919. године развија се у много повољнијим условима и укључује у европске културне токове. По завршетку Другог светског рата и до почетка деведесетих година у словачкој књижевности доминирао је социјалистички реализам и био је готово сасвим онемогућен развој других књижевних праваца, слично као и у другим земљама тзв. источног блока. Данас у Словачкој постоје много бољи услови за тематски, жанровски и идејно разноврсно књижевно стваралаштво.

Словенски књижевни микројезициРазноврсност словенских књижевних језика огледа се и у постојању посебног типа књижевног

језика, који се у савременој славистици и лингвистици назива словенски књижевни микро језик (највећи допринос проучавању таквих језика дао је тартуски слависта А. Д. Дуличенко). Словенски књижевни микројезици су, на пример (мада се међусобно доста разликују по степену развијености и стандардизованости): језик Градишћанских Хрвата у Аустрији, језик Молиских Хрвата у области Молизе у средњој Италији, режијски у северној Италији, чакавски и русински у Југославији и неки други идиоми, понекад ближи дијалектима него књижевним језицима, или ближи језицима који нестају него живим језицима који имају будућност.

Иако термин микро језик тачно упућује на чињеницу да су то језици са сразмерно малим бројем говорних представника (највише неколико десетина хиљада), његов први део (микро-) могао би се донекле односити и на укупну развијеност сваког таквог језичког стандарда. Ако се има у виду раније поменута чињеница да је садржај појма књижевног језика веома слојевит и вишедимензионалан, да процес конституисања књижевних језика има више фаза (према М. Радовановићу: селекција, дескрипција, кодификација, елаборација, акцептуација, имплементација, експанзија, култивација, евалуација, реконструкција), као и то да нису у сваком књижевном језику сви могућни аспекти језичког стандарда једнако развијени, нити сви књижевни језици у процесу формирања једнако равномерно пролазе кроз све релевантне фазе књижевнојезичког развоја, онда се може констатовати да је управо за књижевне микро језике карактеристично не само то да имају сразмерно мали број говорних представника, него и то да процес њихове стандардизације често није доведен до краја, односно да је у неком погледу непотпун (нпр. у изграђености норме, у функционално-стилској раслојености, у ширини сфера употребе итд.). С друге стране, ти језици не могу се сматрати ни дијалектима, ни вернакуларима (месним социолектима) ни неким сличним идиомима, јер они заиста имају неке битне особине књижевних језика. Поред посебности језичке структуре то је обично постојање књижевности на таквом језику, па и мање или више посебна графија и др. За словенске књижевне микро језике углавном није карактеристична дужа књижевно-језичка традиција, а сасвим је нетипична потпуна кодификација таквог језика (нормативне граматике, речници, језички саветници итд.).

Словенски књижевни микројезици обично постоје у таквом окружењу у којем се истиче њихова посебност (нпр. у несловенском окружењу или у суседству језика који генетски нису најближи, као русински језик на словенском југу), мада има и друкчијих примера (чакавски, кашупски), и немају државну матицу са одговарајућим језиком као службеним.

Граница која дели мале књижевне језике од књижевних микро језика доста је условна и променљива. Тако се, на пример, лужичкосрпски језици не сматрају књижевним микројезицима (или микро језиком са две варијанте) иако њима говори око сто хиљада Лужичких Срба. Истина, за разлику од русинског језика лужичкосрпски има развијенију књижевнојезичку традицију и бољу стандардизованост, али у погледу функционалних могућности русински је у свему или скоро свему равноправан лужичкосрпском, а у нечему можда има и боље могућности за даљи развој. Русини, којих у Србији (углавном Руски Крстур, Куцура, Нови Сад) има преко двадесет хиљада, а у Хрватској око три хиљаде, и који су се у Војводину доселили средином XVIII века из украјинско-словачких села у источној Словачкој, имају добро организована и активна културно-просветна друштва, могућност да на свим нивоима образовања - од основне школе до универзитета - похађају наставу на матерњем језику (на Универзитету у Новом Саду постоји Катедра за русински језик и књижевност), имају издавачку делатност, односно објављују штампу и периодику на матерњем језику - од дечјих новина до часописа

60

за културна питања, издају књиге на матерњем језику и уопште могу свој језик да користе као један од језика у јавној употреби у средини где живе. Зато русински језик представља врло добар пример како књижевни микро језик може успешно да се развија када за то постоје повољне друштвене околности.

Почетак русинске књижевности и русинског књижевног језика означило је објављивање збирке песама Гаврила Костељника Из мог села (1903), који је две деценије касније објавио и прву граматику русинског језика. У другој половини XX века, када су услови за развој русинске књижевности постали повољнији него икад раније, низ русинских књижевника (поред осталих М. Кочиш, М. Нађ, М. Винај, Ј. Тамаш и многи други) ствара и објављује на русинском језику, у русинским новинама, часописима и посебним публикацијама, у различитим књижевним жанровима и облицима, са тематиком која, будући на почецима развоја русинске књижевности изразитије ослоњена на богато народно стваралаштво, данас све више прати светске књижевне токове.

Библиографска напоменаИ научна литература о Словенима, словенским културама, језицима и књижевностима, и

уџбеничка литература у вези са предметом увод у славистику веома је обимна. Зато је за почетно улажење у славистичку науку неопходан врло селективан однос према литератури (нпр. због евентуалне превазиђености онога што се понекад среће у неким старијим радовима, или због тога што су неки радови теже разумљивог студентима прве године), а од оних радова који би се могли препоручити као уџбеничка литература уз Увод у славистику достаје таквих који су теже доступни или практично недоступни студентима, којима је овај приручник првенствено намењен. На српском до сада није објављен уџбеник из увода у славистику (осим интерних публикација, односно скрипата). Од уџбеника на страним језицима препоручују се:

Н. А. Кондрашов, Славянские зыяки, Третье издание, переработанное и дополненное, Москва, 1986;

L. Мoszyński, Wstęp do filologii sławiańskiej, Warszawa, 1984;

Ј. Petr, Zaklady slávistiky, Praha, 1984;

А. Е. Супрун, Введение в славянскую филологию, 2-е издание, переработанное, Минск, 1989;

А. Е. Супрун, А. М. Калздта, Введение в славянскую филологию, Минск, 1981;

К. Horalek, Úvod do studia slavanských jazuků, Praha, 1962.

Од литературе на српском језику препоручују се, пре свега, књиге са чијим је садржајем у тешњој вези градиво овог приручника, а то су:

П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, 2. издање, Београд, 1986;

М. Јанковић, Ђ. Јанковић, Словени у југословенском Подунављу, Београд, 1990;

F. Kont, Sloveni, 1, 2, Beograd, 1989;

Л. Нидерле, Словенске старине, Нови Сад, б. г.

Доста корисних информација у вези са предметом Увода у славистику може се наћи у лингвистичким и филолошким енциклопедијским речницима и енциклопедијама, као и у уџбеницима за увод у лингвистику (в. посебно: R. Bugarski, Uvod u opštu lingvistiku, Beograd, 1997; D. Škiljan, Pogled u lingvistiku, Zagreb, 1989. и у књизи: М. Radovanovića, Sociolingvistika, Novi Sad, 1986.)

Од енциклопедијске и речничке литературе на српском језику препоручује се:

О. Dikro, С. Todorov, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku, I, II, Beograd, 1987;

Enciklopedija živih religija, Beograd, 1990;

Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд, 1998;

D. Kristal, Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike, Beograd, 1988;

М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Београд, 1990;

Rečnik književnih termina, Beograd, 1985;

Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд, 1990.61

Предраг Пипер УВОД У СЛАВИСТИКУ 1

Прво издање, 1998. година

издавач

Завод за уџбенике и наставна средства

Београд, Обилићев венац 5

ЛИКОВНИ УРЕДНИК мр Тамара Поповић-Новаковић

КОРИЦЕ

Аида Спасић

ЛЕКТОР

Биљана Несторовић

ГРАФИЧКИ УРЕДНИК

Градимир Драгашевић

КОРЕКТОР

Горица Марковић

КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА

Агенција за обраду података "Земун"

Арсенић Синиша,

Александар Петров

Обим: 101/2 штампарских табака

Формат: 14x20 сm

Тираж: 700 примерака

Рукопис предат у штампу августа 1998. године.

Штампање завршено августа 1998. године.

Штампа ГИП "Слободан Јовић", Стојана Протића 52

62