pravo privrednih društava

11 | P a g e

qwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqw

ertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwert

yuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyui

opasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopa

sdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdf

ghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghj

klzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklz

xcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcv

bnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbn

mqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmq

wertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwe

rtyuiopasdfghjklzxcvbnmqwerty

uiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuio

pasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopas

dfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfg

hjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjk

lzxcvbnmrtyuiopasdfghjklzxcvbn

PRAVO PRIVREDNIH DRUŠTAVA

PREDMET: POSLOVNO PRAVO

VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA

2011 GODINA

1.POSLOVNO PREDUZETNIŠTVO-FORME VLASNIŠTVA Poslovno preduzetništvo predstavlja skup privrednih subjekata. Poslovno preduzetništvo može da se angažuje u bilo kojoj vrsti privredne delatnosti, u svakom poslovnom poduhvatu. Poslovno preduzetništvo može da bude i u rukama države (npr., pošte, gradski aerodromi i si.). Preduzetništvo može isto tako da bude jednim delom u rukama države, a drugim delom u rukama privatnih investitora. Poslovno preduzetništvo u rukama samo jedne osobe, kao što je slučaj sa poljoprivrednim proizvođačima, TV servisima, veoma je česta pojava. Međutim, većina poslovnih preduzetništava su preduzeća koja zapošljavaju grupu ljudi. Njihov dijapazon varira od trgovaca na malo do velikih korporacija. Neka preduzetništva, obično ona mala, su svojina samo jedne osobe. Druga mogu da budu u vlasništvu izvesnog, manjeg ili većeg broja ljudi. Neka se finansiraju isključivo od novca svojih vlasnika, ali većina posluje novcem dobijenim od banaka (krediti), ili iz drugih izvora. Bez obzira na to ko započinje s nekim poslovanjem, mora da se donese početna odluka. Treba razmotriti tip vlasništva koji će da se koristi. Najčešći tip vlasništva je ako je svojina u rukama jednog čoveka. Zatim postoji i partnerstvo, ili ortakluk. U ovom slučaju dve, ili više osoba dele vlasništvo. Treći oblik je korporacija. Ona se koristi kada ulagači žele da se reše odgovornosti direktnog vlasništva. Ovo sada predstavlja najvažniju formu u smislu ukupnog poslovanja. Tri osnovne forme vlasništva u poslovanju su: - pojedinačno vlasništvo, - partnerstvo i - korporacija. Svako ko vodi određen posao mora da ima sistem vođenja knjiga. Knjigovodstvo omogućuje poslovanju evidenciju o ulazu i izlazu sredstava. Isto tako, pokazuje da li se ostvaruje profit i koliki je on. Knjigovodstvo određuje i vrednost njihove imovine, veličinu duga i koliko kompanija vredi u smislu troškova. Knjigovodstvo služi menadžerima kao indikator u donošenju odluka. Ono pokazuje da li poslovanje vodi ka ostvarivanju profita i pruža informaciju koja može da posluži u kontrolisanju poslovanja. Započinjanje sa nekim poslovanjem zahteva i novac. Novčana sredstva mogu da budu skromna, kao u slučaju otvaranja frizerskog salona, ili je reč o ogromnim iznosima, kada se, npr. radi o fabrici automobila. Vlasnici malih poslovnih firmi mogu da obezbede gotovo sav novac da bi otpočeli s nekim poslom. U većini slučajeva novac se posuđuje. Korporacije mogu da dođu do novca tako što će prodati deo akcija raznim vlasnicima. Sistem banaka, tržište obveznicama i akcijama, predstavljaju glavne izvore novčanih fondova. Oni direktno stavljaju novac na raspolaganje za poslovanje. Ljudi ponekad misle daje vlasništvo posedovanje nečeg vrednog, gotovine, građevinskih objekata, mašina, opreme i drugih artikala koji imaju svoju vrednost na tržištu. Međutim, svojina ili vlasništvo znači samo pravo na ove stvari, i to ograničeno iznosom dugovanja za njih. Tako se ne može reći da se poseduje razlika, tj. aktiva. Isti je slučaj i sa poslovnim preduzetništvom. Drugim recima, reč je o pravima na potraživanje koje vlasnik ima nakon što se oduzmu dugovanja i ostale obaveze. 2. FAKTORI KOJI UTIČU NA ZAKONSKE FORME VLASNIŠTVA Svaka zakonska forma ima svoje prednosti i nedostatke. Lice koje se upušta u neki posao, prihvatiće onu formu koja se čini najsvrsishodnijom. Izbor oblika svojine je podložan uticaju mnogih faktora: - Prvo, ovo lice mora da odluči koliko će kapitala biti potrebno za ovaj poslovni poduhvat. - Drugo, mora da odluči koliko od sopstvene imovine želi da riziku- je u ovom poslu. - Treće, mora da odluči koliku kontrolu nad poslovnim poduhvatom želi da zadrži. - Četvrto, mora da odluči da li želi da interna strana poslovanja ostane u relativnoj tajnosti. - Peto, mora da se raspita i da razmotri olakšice i troškove organizacije. - Šesto, mora da se uzme u obzir neophodnost stabilnosti i kontinuiteta delatnosti. - Sedmo, moraju da se razmotre poreske obaveze u odnosu na različite forme poslovanja.

3. POJEDINAČNO VLASNIŠTVO -PREDUZETNIK Pojedinačno vlasništvo je poslovanje u vlasništvu i pod kontrolom jednog lica. Zbog toga se vlasnici i nazivaju „sam svoj službenik". Pojedinačno vlasništvo je bila najstarija forma organizacije poslovanja koja je i danas najšire zastupljena. Na ovaj oblik svojine vrlo često se nailazi u trgovini na malo i u uslužnim delatnostima. Pojedinačno vla-sništvo se obično naziva sitnim poslovanjem. Prednosti pojedinačnog vlasništva sastoje se u tome što ono svom vlasniku daje potpunu kontrolu nad poslovanjem. Sopstvenik nije dužan da s bilo kim deli svoje planove, usa- glašava politiku poslovanja i način delovanja. Ova forma podstiče motivi- sanost za što većom poslovnošću i odanošću rukovođenjem. To je zbog toga što daje pravo samo jednoj osobi na ostvareni profit i gubitke u poslovanju. Pojedinačna svojina uživa pravo maksimalne tajnosti i slobode da ne mora da podnosi izveštaje u javnosti. Još jedna prednost pojedinačnog vlasništva su lakoća i niski trošak organizovanja poslovanja, kao i prestanka. Nepovoljnost pojedinačnog vlasništva je u tome što su investicije uvek ograničene na vlasnikove sopstvene resurse, budući da nema partnera, ni akcionara. Zatim, sopstvenici, kao pojedinci, zakonski su odgovorni za sve poslovne dugove, čak do te mere da im se može oduzeti i lična imovi-na. To znači da oni ne mogu da odvajaju svoje poslovanje od lične imovine, kada zahtev ispunjava poverilac. Nadalje, većina pojedinačnog vlasništva su male firme koje ne mogu da dozvole visokoplaćene izvršne službenike. Time je sopstvenicima otežano da zaposle i zadrže visokoobu- cene i motivisane stručnjake za obavljanje onih poslova za koje oni nemaju vremena, ni sposobnosti da ih sami obave. Lakoća otvaranja poslovanja, kod pojedinačnog vlasništva, može da ima nepovoljne posledice. Mnogo ljudi se upušta u poslovanje sa isuviše malim kapitalom ili nedovoljnim znanjem, te stradaju u uslovima žestoke konkurencije. Pojedinačno vlasništvo je vrlo nestabilna forma poslovanja. Završava se povlačenjem u penziju, smrću ili bankrotstvom vlasnika. Ovo ne mora da bude značajno tamo gde kontinuitet nije važan. U skladu sa našim pravom (Zakon o privrednim društvima RS, 2004, čl. 48-52), preduzetnik je fizičko lice koje je registrovano i koje radi sticanja dobiti, u vidu zanimanja obavlja sve zakonom dozvoljene delatnosti, uključujući umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti. Fizička lica koja obavljaju delatnost slobodne profesije utvrđenu posebnim propisima u vidu zanimanja, i koja su upisana u poseban registar, smatraju se preduzetnikom. Individualni poljoprivrednik nije preduzetnik ako posebnim zakonom nije drugo određeno. Preduzetnik odgovara za sve obaveze iz obavljanja delatnosti celokupnom imovinom. Ime pod kojim preduzetnik obavlja delatnost registruje se uz dodatak naziva preduzetnik ili skraćenice ,,pr.". Prestanak statusa preduzetnika može da usledi iz jednog od sledećih razloga: - odjave, - neobavljanja delatnosti neprekidno 1 godinu, - smrti ili gubitka poslovne sposobnosti, - isteka vremena na koji je registrovan, - obavljanja delatnosti u vreme privremenog prekida rada po odluci nadležnog organa, - izrečene mere zabrane obavljanja delatnosti, zbog neispunjenja uslova za obavljanje iste, a ako u predviđenom roku ne ispuni uslove, ili ne promeni delatnost, - promene pravne forme u formu privrednog društva, - stečaja ili likvidacije, - kažnjavanja više od tri puta za obavljanje delatnosti za koju ne ispunjava uslove.

4. ORTAČKO DRUŠTVO (Zakon o privrednim društvima RS, 2004, čl. 53-89) Ortakluk je pogodna forma privređivanja i animacije akumulacije građana i drugih subjekata društva. On je u funkciji izgradnje navike odgovornog privređivanja koja treba da bude afirmisana u bivšim socijalističkim zemljama. Odgovorno privređivanje doprinosi daljem unapređivanju odnosa poverenja između tržišnih subjekata, kao i u okviru njih samih. Poverenje u kolektivu doprinosi uspešnom zajedničkom radu i omoguću-je rešavanje složenih poslovnih problema. U ortakluku, poverenje je bitna komponenta odnosa između partnera. U našem pravu, ortačko društvo je oblik društava lica, kao vrsta privrednih društava. Kao tako, ono je pravno lice. Načelno, pojedinci se mogu smatrati partnerima kada postupaju tako da razumni ljudi smatraju da su u zajedničkom poslovnom poduhvatu. Ortačko društvo je privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka društva, radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom. Ortaci su odgovorni soli-darno za sve obaveze društva celokupnom svojom imovinom, ako sa poveriocem nije drugačije ugovoreno. Ulog ortaka u ortačko društvo može biti u novcu, stvarima i pravima, kao i u radu i uslugama. Ortaci ulažu uloge jednake vrednosti i nisu dužni da povećavaju ulog iznad iznosa utvrđenog osnivačkim aktom, ali ga ne mogu ni smanjiti bez saglasnosti svih ostalih ortaka. Prenos udela među ortacima ortačkog društva je slobodan. Ortak ortačkog društva može preneti svoj udeo trećem licu samo uz saglasnost ortaka. U slučaju prenosa udela trećem licu, ostali ortaci imaju pravo prečeg sticanja udela. Ako ortaci ne daju saglasnost na prenos udela trećem licu, a ne iskoriste pravo prečeg sticanja, ortak može preneti svoj udeo trećem licu i bez te saglasnosti. Prenos udela na naslednike i pravne sledbenike ne smatra se prenosom udela trećem licu. U svim slučajevima prenosa udela, prenosilac i sticalac odgovaraju solidarno prema društvu za sve obaveze prenosioca udela prema društvu u trenutku prenosa, osim ako se ortaci sporazumeju drugačije. Pored osnivačkog akta, u formi ugovora o osnivanju, koga potpisuju i kod suda overavaju svi ortaci, ortakluk može imati i ugovor ortaka društva. Njime se naročito uređuju poslovanje društva i upravljanje njime. Mora se sastaviti u pisanoj formi i mora biti potpisan od strane svakog ortaka. On se ne prilaže uz prijavu za registraciju. Osnivački akt treba naročito da sadrži: - puno ime i prebivalište svih fizičkih lica ortaka i poslovno ime i se- dište pravnog lica svakog ortaka; - poslovno ime, sedište i delatnost ortačkog društva; - označenje vrste i vrednosti uloga ortaka u društvo. Uporedno-pravno posmatrajući, možemo zaključiti da bi ugovor o osnivanju trebalo da sadrži sledeće elemente: 1) ime svakog partnera; 2) ime firme, vrstu posla kojom se bavi i njeno sedište; 3) trajanje ugovora, naročito ako je partnerstvo zasnovano da bi se postigli određeni ciljevi; 4) iznos koji ulaže svaki od partnera; 5) način raspodele i učešća u profitima i gubicima; 6) vreme i rad koji svaki partner treba da ulaže u poslovanje; 7) odgovornost svakog partnera u firmi, npr. jedan može da bude nadležan za prodaju, drugi za knjigovodstvo i finansije, treći za kupovinu i si.; 8) poseban ugovor od svakog partnera da će štititi partnerstvo od bilo kakvih zahteva koje postavi poverilac, a odnose se na njega lično; 9) iznos zarade partnera koji ulažu rad i vreme; 10) iznos novca koji partner može povući, i pod kojim uslovima; 11) provizije na plaćanje interesa na novac uložen u partnerstvo; 12) način vođenja knjiga i računa; 13) proceduru povlačenja jednog od partnera iz firme i primanje novih partnera; 14) proceduru razrešenja partnerstva; 15) proceduru rešavanja neslaganja među partnerima.

Ortak ortačkog društva ima pravo i obavezu da vodi poslove društva. Ako je ugovorom o osnivanju ili ugovorom ortaka društva određeno daje poslovođenje preneto na jednog ili više ortaka društva, ostali ortaci društva nemaju pravo na poslovođenje. Ako pravo na poslovođenje imaju dva, ili više ortaka društva, svaki od njih ima pravo na samostalno istupanje, osim ako se najmanje jedan ortak usprotivi tom pravu. Ako je određeno da ortaci u poslovođenju istupaju zajedno, za svaki posao je potrebna saglasnost svih ortaka društva ovlašćenih za poslovođenje, osim ako bi odlaganje donošenja odluke prouzrokovalo društvu znatnu štetu. Poslovođenje obuhvata ovlašćenje za obavljanje pravnih poslova i drugih radnji koji se redovno vrše pri obavljanju delatnosti ortačkog društva. Pravni poslovi i druge radnje koji nisu obuhvaćeni ovim ovlašćenjem mogu se obavljati samo uz saglasnost svih ortaka ortačkog društva. Odluke ortaka društva o pitanjima koja predstavljaju osnovnu delatnost društva, donose se većinom od ukupnog broja glasova ortaka. Saglasnost svih ortaka je potrebna za odluke o pitanjima koja su izvan redovne delatnosti društva, kao i za pitanja odluka o prijemu novog ortaka društva. Ovlašćenje za zastupanje ima svaki ortak, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Ako su dva ili više ortaka ovlašćeni za zastupanje, svaki od njih je ovlašćen na samostalno istupanje, ako osnivačkim aktom mje drugačije određeno. Može se odrediti da mogu da istupaju samo zajedno. Na kraju poslovne godine ortaci usvajaju finansijski izveštaj kojim se utvrđuje dobit ili gubitak ortačkog društva i učešće svakog ortaka u dobi- 11 i gubitku. Dobit se raspodeljuje ortacima na jednake delova, baš kao i gubitak, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. 12) način vođenja knjiga i računa; 13) proceduru povlačenja jednog od partnera iz firme i primanje novih partnera; 14) proceduru razrešenja partnerstva; 15) proceduru rešavanja neslaganja među partnerima. Ortak ortačkog društva ima pravo i obavezu da vodi poslove društva. Ako je ugovorom o osnivanju ili ugovorom ortaka društva određeno daje poslovođenje preneto na jednog ili više ortaka društva, ostali ortaci društva nemaju pravo na poslovođenje. Ako pravo na poslovođenje imaju dva, ili više ortaka društva, svaki od njih ima pravo na samostalno istupanje, osim ako se najmanje jedan ortak usprotivi tom pravu. Ako je određeno da ortaci u poslovođenju istupaju zajedno, za svaki posao je potrebna saglasnost svih ortaka društva ovlašćenih za poslovođenje, osim ako bi odlaganje donošenja odluke prouzrokovalo društvu znatnu štetu. Poslovođenje obuhvata ovlašćenje za obavljanje pravnih poslova i drugih radnji koji se redovno vrše pri obavljanju delatnosti ortačkog društva. Pravni poslovi i druge radnje koji nisu obuhvaćeni ovim ovlašćenjem mogu se obavljati samo uz saglasnost svih ortaka ortačkog društva. Odluke ortaka društva o pitanjima koja predstavljaju osnovnu delatnost društva, donose se većinom od ukupnog broja glasova ortaka. Saglasnost svih ortaka je potrebna za odluke o pitanjima koja su izvan redovne delatnosti društva, kao i za pitanja odluka o prijemu novog ortaka društva. Ovlašćenje za zastupanje ima svaki ortak, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Ako su dva ili više ortaka ovlašćeni za zastupanje, svaki od njih je ovlašćen na samostalno istupanje, ako osnivačkim aktom mje drugačije određeno. Može se odrediti da mogu da istupaju samo zajedno. Na kraju poslovne godine ortaci usvajaju fmansijski izveštaj kojim se utvrđuje dobit ili gubitak ortačkog društva i učešće svakog ortaka u dobi- U 1 gubltku. Dobit se raspodeljuje ortacima na jednake delova, baš kao i gubitak, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Ortačko društvo može prestati: - istekom vremena ili ostvarenjem cilja, - odlukom ortaka o prestanku, - stečajem, - neobavljanjem poslova neprekidno u roku od 2 godine, - sudskom odlukom o prestanku, - nastupanjem bilo kog događaja određenog osnivačkim aktom ili ugovorom ortaka koji ima za posledicu prestanak društva.

Ortak se može iz ortačkog društva povući dobrovoljno, podnošenjem pismenog otkaza, koji se podnosi najmanje 6 meseci pre isteka poslovne godine, osim ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Udeo ortaka koji istupa iz društva se raspodeljuje ostalim ortacima na jednake delove. Ortaci koji ostaju u društvu, su dužni da isplate ortaku koji istupa, u novcu ono što bi on primio na osnovu obračuna koji bi se napravio kada bi u vreme njegovog istupanja društvo prestalo da postoji, ne uzimajući u obzir tekuće nezavršene poslove. Ako vrednost imovine ortačkog društva nije dovoljna za to da se pokriju obaveze društva, ortak koji istupa iz društva, plaća deo nepokrivenog iznosa srazmerno njegovom učešću u gubitku društva. Kada u ortačkom društvu ostane jedan ortak, on može da nastavi po-slovanje kao preduzetnik, najkasnije u roku od tri meseca. Po tužbi ortaka, sud može da donese odluku o prestanku društva, kada za to postoje opravdani razlozi. U zemljama sa razvijenom tradicijom partnerstva, postoji nekoliko vrsta ove forme poslovnog preduzetništva, npr. združena preduzeća ili sindikati. Oni se obično stvaraju u posebne svrhe i kratkoročno. Prestaju ispunjenjem zadatih ciljeva. Uključuju klauzulu da smrt ili povlačenje jednog od partnera ne sme da ugrozi partnerstvo. Česta forma združenog preduzeća zasniva se kada je u pitanju prodaja posebnih obveznica ili akcija. Obično se naziva sindikatom. Zatim, postoji tzv. „mining" partnerstvo, koje dopušta svojim članovima koji imaju ograničeno jemstvo da raspolažu svojim delom, a da to ne ugrožava celokupno poslovanje. Poslovni trustovi se koriste u više svrha, a najčešće da bi obezbedili sigurnost ulagačima. Oni su vlasnici imovine koji mogu da primaju novčane fondove od ulagača kojima izdaju uverenja o povoljnom interesu, što se naziva deonica u trustu. Ove deonice su samo dokaz da je nosilac preneo fondove na trust i da ima pravo na ostvarenu korist od poslovnih transakcija trusta. Deoničari nemaju odgovornost, osim što mogu da izgube uloženi kapital. U austrijskom pravu,2 Opšti građanski kodeks iz 1811, definiše part-nerstva u okviru građanskog prava kao kombinaciju sredstava i rada dve ili višo-osoba, kako bi se postigao zajednički cilj ili ostvario zajednički profit - definicija koja potiče iz rimskog prava. Ovaj oblik partnerstva nije poseban pravni entitet, već je samo ugovorne prirode, zato ne može posedovati zemlju ili tužiti i biti tužen u svoje sopstveno ime, nego samo u ime partnera. Formiranje ove vrste partnerstva ne zahteva nikakvu posebnu formu ugovora. Partneri su zajedno odgovorni za dugove partnerstva. Do skora, ova partnerstva su bila jedini način za udruživanje profesi-onalaca. Od 1991, profesionalci mogu da formiraju i registrovana profesi-onalna partnerstva, a od 1999, profesionalci mogu osnovati i korporativne pravne forme. Ipak, veliki broj profesionalaca je i dalje organizovan u obliku partnerstva u okviru građanskog prava. Ovaj oblik partnerstva se često koristi kod joint ventures (zajedničkih ulaganja) i ne zahteva mnogo posla vezanog za administraciju i koordinaciju. Opšte partnerstvo je asocijacija dva ili više lica, koja mogu biti pojedinci ili kompanije, osnovana u svrhu poslovanja pod zajedničkim imenom firme. Ne postoji ograničenje vezano za maksimalan broj partnera, njihovu nacionalnost ili prebivalište. Glavni atribut opšteg partnerstva je lična neograničena odgovornost svih partnera za obaveze partnerstva. Opšte partnerstvo mora biti registrovano u Vrhovnom sudu, kompe-tentnom za područje gde se nalazi sedište partnerstva. Registracija mora sadržati ime, datum rođenja i prebivalište svakog partnera, ime firme i sedište partnerstva kao i datum osnivanja. Partneri moraju pohraniti i prime- rak potpisa, koji se čuva sa ostalim podacima u registru. Trgovinski kodeks ne sadrži detaljne odrednice o različitim aspektima zakona o partnerstvu, te je preporučljivo, a takođe predstavlja i uobičajenu praksu, da se napiše partnerski sporazum, kako bi se regulisala prava i obaveze partnera, kako interno, tako i prema trećoj strani. Ne postoje posebni formalni zahtevi za pisanje i izvršenje sporazuma o partnerstvu. Svi partneri imaju neograničenu odgovornost prema kreditorima za obaveze partnerstva. Na kraju svake fiskalne godine, partneri moraju pripremiti finansijske izveštaje. Ne postoji zahtev da se ovi izveštaji predaju ili prikažu javnosti, sudskom registru ili javnim autoritetima. Pošto su zakonske odrednice koje se tiču distribucije profita i gubitaka generalno nedovoljne, odrednice o ovom pitanju treba uključiti u sporazum o partnerstvu. Zakon bazično predviđa plaćanje interesa od 4% na uloge svakog partnera i raspodelu preostalog profita na jednake delove. 1 svi gubici se takođe raspoređuju na jednake delove.

U odsustvu pisanih pravila u sporazumu o partnerstvu, svi partneri su ovlašćeni i obavezni da upravljaju partnerstvom. Isto se odnosi na pred-stavljanje partnerstva, osim ako je u sporazumu drukčije definisano. Iako opšte partnerstvo nije pravni entitet odvojen od svojih partnera, on može zadržati prava i odgovornosti, imati ime ili nekretnine, tužiti i biti tužen pod imenom partnerstva. Tiho partnerstvo je nekorporativna pravna forma u austrijskom pravu, u kojoj fizičko ili pravno lice daje doprinos u novcu ili u dobru za komercijalno preduzeće nekog drugog (pojedinca ili pravnog lica). Tiho partnerstvo se ne zavodi u sudski registar i nije otvoreno za javnost. Trgovinski kodeks pruža samo osnovna pravila za tiho partnerstvo. Zbog toga postoji značajan prostor za samoregulaciju u partnerskom sporazumu. Tih partner ima pravo da uzima svoj deo profita, kao i da traži kopiju finansijskog izveštaja. Takođe, može pregledati knjige i račune komercijalnog preduzeća kako bi proverio njihovu ispravnost. Tihi partner ne uzima udela u upravljanju i predstavljanju tihog part-nerstva. Tihi partner ne razvija eksterne aktivnosti ili veze, on je ograničen na interne veze između partnera. Međutim, postoje i atipična tiha partnerstva, gde tihi partner ima značajan uticaj na upravljanje poslovanjem. U skorije vreme, tiha partnerstva su dobila na važnosti u poslovnom životu. Posebno u pokušajima da ohrabre privatna ulaganja kapitala, tiha partnerstva se često koriste da omoguće pojedincima da učestvuju u srednjim ili velikim korporacijama. Glavni cilj registrovanja profesionalnog partnerstva, koja su uvedena 1991, u austrijsko pravo, je da se ove pogodnosti ponude profesionalcima, koji su ranije mogli da imaju samo građansku formu partnerstva (jer po Trgovinskom kodeksu nisu spadali u „privredu"). Registrovana profesionalna partnerstva moraju biti zavedena u sudski registar. Ime firme registrovanog profesionalnog partnerstva mora sadržati ili naznaku „profesionalno pratnerstvo", ili „profesionalno ograničeno part-nerstvo". Ovo se može skratiti na ,,OEG" ili ,,KEG". Ako je svrha regi-strovanja profesionalnog partnerstva razvoj profesije, firma mora sadržati naznaku o tome o kojoj se profesiji radi, sem ako pravila etike ne nalažu drukčije. Od 1999, neki profesionalci takođe mogu da koriste korporativne pravne forme. Npr. advokati mogu formirati kompanije sa ograničenom odgovornošću, a računovođe sa sertifikatom mogu formirati kompanije sa ograničenom odgovornošću, ili čak i deonička društva. Ortakluk je kao forma organizovanja relativno laka i jeftina. Budući da, po pravilu, svaki partner ima kontrolu nad poslovanjem i učestvuje u profitima i gubicima, motivacija za uspeh je ogromna. Važna prednost partnerstva u poređenju sa pojedinačnim vlasništvom je da ono često omo-gućava jednoj firmi da osigura veći kapital za investiranje. Udruživanjem sredstava, više individua se može upustiti u neko poslovanje kada to samo jedna osoba nije u stanju. Glavni nedostatak partnerstva je neograničeno jemstvo partnera, kao i nestabilnost, usled uticaja smrti, povlačenja u penziju ili izlazak iz partnerstva pojedinih ortaka. 5. KOMANDITNO DRUŠTVO (Zakon o privrednim društvima RS, 2004, čl. 90-103) Komanditno društvo je u uporednom pravu poznato i kao partnerstvo sa ograničenom odgovornošću, tj. jemstvom. Reč je o partnerstvu u kojem mora da postoji barem jedan partner sa neograničenim jemstvom, a moguće je da ostali budu partneri sa ograničenim ili specijalnim jemstvom. Partner sa ograničenim jemstvom se ponekad naziva i tihi ili tajni partner, i obično učestvuje u kapitalu i deli profit na osnovu dogovorenog razmera. Odgovornost za gubitak je ograničena prema veličini uloženog kapitala. Skriveni ili tajni partner može da ima aktivnu ulogu u upravljanju poslova-njem. U tom slučaju ograničeni status mora da bude poznat poveriocima. Tihi ili skriveni partner je obično poznat javnosti, a tajni ne mora da bude. Komanditno društvo je privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka, radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim imenom, od kojih najmanje jedno lice odgovara neograničeno za njegove obaveze (komplementär), a najmanje jedno lice odgovara ograničeno, do visine svog ugovorenog uloga. Komanditno društvo za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom. Na komanditno društvo se primanjuju odredbe Zakona o ortačkom društvu, ako drugačije nije regulisano. Osnivački akt komanditnog društva sadrži, naročito:

- oznaku komplementara i komanditora, kao i označenje svojstva or-taka, - poslovno ime, sedište i delatnost komanditnog društva, - označenje vrste i vrednosti uloga svakog osnivača. Komanditno društvo može imati i ugovor ortaka kojim se naročito odreduju poslovanje društva i upravljanje, a koji se ugovor sačinjava u pi-smenoj formi, potpisuje od strane svih ortaka, ali se ne prilaže uz registraciju društva. U slučaju neusaglašenosti odredbi ugovora o osnivanju i osnivačkog akta, prednost ima osnivački akt. Ulog komplementara i komanditora može biti novčani i nenovčani (stvari, prava), uključujući rad i usluge. Komplementär ne može preneti ceo i deo svog udela, bez saglasnosti svih komplementara i komanditora. Komanditor može preneti ceo ili deo svog udela prodajom, poklonom, nasleđem i dr. Komplementari i komanditori učestvuju u deobi dobiti i snošenju gu-bitaka društva srazmerno procentu svog udela u društvu. Jedan ili više komplementara su nosioci funkcije poslovođenja u komanditnom društvu. Komanditor ne može biti u toj ulozi. Komanditor odgovara kao komplementär prema trećim licima, ako je njegovo ime uz njegovu saglasnost uneto u poslovno ime komanditnog društva. Ako iz komanditnog društva istupe svi komanditori, društvo može nastaviti rad kao ortačko društvo ili kao preduzetnik. Ako istupe svi kom-plementari, a novi ne budu primljeni u roku od 3 meseca, komanditori mogu u daljem roku od 3 meseca, jednoglasno doneti odluku o promeni pravne forme u društvu sa ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo. U austrijskom pravu,3 ograničeno partnerstvo je nekorporativna pravna forma funkcionisanja komercijalnog preduzeća, sa ličnom odgovornošću jednog ili više partnera, do visine njihovih uloženih kapitala. Najmanje jedan partner, „generalni partner", mora biti lično odgovoran za dugove partnerstva. Ovo je glavna razlika u odnosu na opšte partnerstvo, sa kojim je uglavnom isto. U ograničenom partnerstvu, ograničeni partneri (komanditori) su is-ključeni iz upravljanja partnerstvom, i to je privilegija generalnog partnera, osim ako nije drukčije određeno partnerskim sporazumom. Ove interne regulacije, međutim, ne menjaju pravni karakter dva tipa partnerstva u firmi. U slučaju odsustva drukčijih odredbi, ograničeni partneri nemaju čak ni pravo da protestuju protiv odluka generalnog partnera koje nisu u skladu sa uobičajenim poslovnim aktivnostima kompanije. Ograničeni partneri nemaju ni pravo potpisa. Ime firme mora sadržati ime bar jednog lično odgovornog partnera, da dodatkom koje ukazuje na postojanje ograničenog partnerstva - obično nemačka skraćenica „KG". Imena osoba koje nisu generalni partneri ne moraju biti uključeni u ime firme. Ograničeni partneri imaju pravo na profit. Kalkulacije profita i gubitaka su iste kao i kod opšteg partnerstva. Ograničeni partner ima pravo da zahteva pisanu kopiju godišnjeg finansijskog izveštaja, kao i da proveri njegovu ispravnost. Ukoliko postoje bitni razlozi, sud može da naloži davanje finansijskih izveštaja, knjiga i računa ograničenim partnerima, po zahtevu ograničenog partnera. Ograničeno partnerstvo se ne prekida zbog smrti ograničenog partnera, osim ako je drukčije predviđeno sporazumom. U ograničenim partnerstvima se ne izdaju akcije partnerima. Ograničeno partnerstvo sa akcijama, za razliku od Nemačke, u Austriji više ne postoji. Komanditno društvo nema obaveznih organa društva; ni članovi društva ovlašćeni za vođenje poslova i zastupanje nisu poseban organ društva. U nemačkoj praksi, tj. u društvenim ugovorima mnogih većih društava osoba često je za donošenje odluka predviđena skupština društva (Ge- sellschaftsversammlung). Ali i kod manjih društava uvođenje skupštine društva olakšava brže i delotvornije donošenje odluka kada se zahteva ve-ćinsko odlučivanje. Formiranje skupštine društva pruža i druge prednosti. Članovi društva mogu se u neposrednom ličnom razgovoru izvestiti o pro-blemu, međusobno ga raspraviti ijedni druge uveriti o opravdanosti odluke. Čak i oni članovi društva koji nisu poslovođe, tj. ne vode poslove društva i ne donose odluke mogu na skupštini izneti svoja mišljenja i pri- doneti lakšem premošćivanju eventualnih suprotnih interesa. Osim skupštine društva, nemačka poslovna i sudska praksa poznaje Beirat (savetodavni odbor), Venvaltungsrat (upravni odbor), Aufsichtsrat (nadzorni odbor). Nemačka pravna literatura uopšteno upotrebljava izraz Beirat, a predlaže se u literaturi i naziv savetodavni odbor kako se to telo društva osoba ne bi mešalo s upravom ili nadzornim odborom kapitalnih društava.

Delokrug rada tog organa odnosi se na vođenje poslova i sastoji se u davanju saveta nadzora nad radom društva, ponegde i u donošenju odluka, ali nikako se ne odnosi na zastupanje društva. Dokle mogu dosezati ovlašćenja takvog tela predmet je uređenja konkretnog društvenog ugovora, pa se on može negde stvarno približiti odgovarajućim telima društava kapitala (što se često vidi i iz naziva!). Ipak, to telo nema ovlašćenje da menja društveni ugovor, nema imperativni uticaj na poslovodstvo u tom smislu da poslovođe uopšte moraju ispunjavati njegove odluke, ne može doneti odluku o prestanku društva i si. U većini slučajeva takvi organi formiraju se kod komanditnog društva. Društvo je atraktivno za komanditora kao ulagača kapitala koji je za- interesovan za dobit, a ne želi da se upušta u poslovanje i zastupanje društva zadržavajući uvid u rad društva i nadzor nad radom, s tim da trećima u načelu ne odgovara. Komanditor unosi u društvo elemente kapitalnog društva. Komplementarima je taj oblik društva zanimljiv zato što mogu an- gažovati sredstva komanditora, a zapravo ih isključiti iz poslovodstva i za-stupanja. 6. KORPORACIJE Najčešće citirana definicija u zapadnoj literaturi, koja se odnosi na korporaciju, je ona vrhovnog sudije Marshall-a, iz 1819. On je korporaciju okarakterisao kao „veštačko biće, nevidljivo, nedodirljivo, i koje postoji samo u mislima pravnika i zakona". Drugim recima, korporacija je veštačka, koju je zakon nadario pravima moći i obavezama prirodnog bića. Poput ljudi, korporacije mogu da imaju imovinu, da duguju i njihova dugovanja se mogu sudski potraživati. Prirodna bića, ipak vode politiku kompanije i odlučuju. Ova prirodna bića ne poseduju direktno nijedan deo korporacijske imovine. Korporacija nije savremena pojava. Rimsko katolička crkva je u sred-njem veku koristila korporaciju kako bi zadržala crkvenu imovinu odvojenu od imovine pojedinaca. Korporacija je korišćena vekovima u bankarstvu, osiguranju i transportu. Međutim, praksa stavljanja opšteg vlasništva nad poslovanjem pod kontrolu korporacije je relativno nova. U početku se na korporacije u SAD gledalo sa nepoverenjem. Postojale su samo u slučajevima koje su posebno odobravali nacionalni zakoni ili zakoni određene države. Danas, korporacija, kao organizacija, predstavlja svakodnevnu pojavu. Većina država zahteva da se najmanje tri osobe udruže da bi formirale korporaciju. Savremena tendencija je da se zahteva samo jedan član. Korporacije (akcionarska društva) su pretežna forma organizovanja biznisa u SAD, koja generiše više od 85% nacionalnog bruto dohotka. One mogu imati od jednog do više hiljada akcionara. Prve korporacije su nastale u srednjem veku u Evropi. Velika Britanija je dodelila povelje trgovačkim kompanijama u periodu od 1500-1700. godine. Englesko kor-porativno pravo je primenjivano u većini kolonija do 1770. Nakon rata za nezavisnost, države SAD su razvijale sopstveno korporativno zakonodavstvo. Originalne, korporativne povelje su bile pojedinačne dozvole državne legislative. Posle 1700. godine, postepeno su države počele da donose opšte akte, zakone, kojima je omogućavano osnivanje korporacija bez posebne legislativne dozvole. Danas se većina korporacija osniva u sledstvu opšteg korporativnog prava država. Korporacija se posmatra kao poseban pravni entitet. Ona je veštač- ko, pravno lice, koje je formirano u skladu sa zakonom, koje može tužiti i biti tuženo, kao i zaključiti i ispuniti ugovore u svoje ime i za svoj račun; ona može biti titular i transferisati svojinu, te nositi građansku i krivičnu odgovornost za kršenje prava. S obzirom da korporacija ne može da ide u zatvor, redovne sankcije, u pravu SAD su novčana kazna, gubitak licence i dr. Karakteristike korporacija, koje ćemo u radu analizirati detaljnije, su: - Ograničena odgovornost akcionara. Kako je korporacija posebno pravno lice, ona nosi odgovornost za sopstvene dugove. Uopšteno, akcionari imaju samo ograničenu odgovornost, do visine njihovog uloga u osnovnom kapitalu društva; - Slobodan prenos akcija (u formama koje su zakonom predviđene, poput prodaje, poklona, zaloge i si.); - Trajnost postojanja (osim ako je specifično trajanje predviđeno ugovorom o osnivanju korporacije; takođe, voljom akcionara kor-poracija može prestati sa radom, ali je to moguće i bez njihove volje, kao što je slučaj pokretanja stečaja i dr.); - Centralizovan menadžment. Bord direktora kreira političke odluke u vezi sa poslovanjem korporacije. Članove borda direktora biraju akcionari. Direktori imenuju službenike korporacije da obavljaju dnevne poslove korporacije. Zajedno, direktori i službenici kreiraju korporativni menadžment. Za razliku od ovog, anglosaksonskog modela upravljanja korporacijom, nemački model, koji je prisutan u osnovi i u npr.

austrijskom pravu, nešto je drugačiji. Osim funkcije upravljanja, upravni odbor mora pripremiti i voditi sve neophodne finansijske knjige korporacije, te predstavlja istu u svim stvarima pred sudom i izvan njega. Korporacija mora da ima nadzorni odbor, čije članove biraju akcionari na skupštini, koji dalje biraju članove upravnog odbora. Njegova je dužnost da nadgleda upravljanje kompanijom. On može tražiti izveštaj od menadžmenta vezan za poslove kompanije u bilo koje vreme. Korporacije se, prema različitim kriterijumima, mogu podeliti u različite grupe. Tako, u literaturi se susreće podela na profitne i neprofitne korporacije. Profitne se formiraju da vode biznis u cilju sticanja profita, i mogu da dele profit akcionarima u formi dividendi. Neprofitne se osnivaju radi ispunjenja humanitarnih, obrazovnih, religioznih, naučnih i sličnih ciljeva. Iako neprofitne korporacije mogu da stvaraju profit, nije im dopušteno da dele profit svojim članovima, ili direktorima, odnosno službenicima. Razlikujemo dalje, javne i privatne korporacije. Javne se osnivaju kako bi ostvarile specifične upravljačke ili političke ciljeve (upravljanje školama, komunalnim delatnostima i si.), a često se nazivaju municipalnim korporacijama. Privatne korporacije se osnivaju radi obavljanja privatnih biznisa. Javno organizovane i zatvorene korporacije. U prvu grupu spadaju one koje imaju više članova, njihove se akcije prodaju na organizovanim tržištima hartija od vrednosti. Akcionari u njima retko participiraju u me- nadžmentu. Za razliku od njih, zatvorene korporacije osniva manji broj akcionara, koji su često u familijarnim ili prijateljskim odnosima._Akcio- nari su najčešće uključeni u menadžment. Ponekad ulaze u kupoprodajne odnose, kako bi predupredili autsajdere da postanu akcionari. Profesionalne korporacije se osnivaju od profesionalaca, kao što su advokati, stomatolozi i dr. Načelno, svaki profesionalac sa licencom može postati član. Domaće su one korporacije koje obavljaju delatnost u državi u kojoj su osnovane, dok su strane kompanije one koje to čine u državi u kojoj nisu osnovane. Akcionarsko društvo je u našem pravu regulisano Zakonom o pri-vrednim društvima, „Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125, 2004, u članovima 184-346. 6.1. Osnivanje akcionarskog društva Akcionarsko društvo je privredno društvo koje osniva jedno ili više pravnih i ili fizičkih lica u svojstvu akcionara, radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, a čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije. Za obaveze društva akcionari uopšte ne od-govaraju, osim do iznosa ugovorenog, a neuplaćenog uloga u imovinu društva. Akcionarsko društvo za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom. Akcionarsko društvo može da se osnuje ugovorom o osnivanju, ili odlukom o osnivanju, s obzirom da je u našem pravu dozvoljeno osnivanje jednočlanih akcionarskih društava. U pravu SAD, kao i u pravu Austrije, nije moguće da jedno lice samostalno osniva ovu formu privrednih društava. Osnivački akt treba da sadrži odredbe o: - poslovnom imenu, sedištu i delatnosti društva; - identifikaciji osnivača društva (ime, prezime, prebivalište fizičkih lica, odnosno oznaka firme i sedišta pravnih lica kao osnivača); - označenju da li je društvo otvorenog ili zatvorenog tipa; - iznosu osnovnog kapitala i načinu i obliku u kom se unosi; -broju akcija i njihovoj nominalnoj vrednosti, odnosno kod akcija koje nemaju nominalnu vrednost, o njihovoj računovodstvenoj vrednosti; vrsti i klasi akcija i pravima koja proizilaze iz akcija svake klase, te o broju onih koje su izdate i upisane; - opisu nenovčanih uloga, te broju i vrsti akcija za iste; - trajanju društva; - posebnim pogodnostima koje se daju osnivačima i drugim licima koja učestvuju u osnivanju; - troškovima osnivanja koji padaju na teret društva; - druge odredbe u skladu sa zakonom. Akcionarsko društvo može, a ne mora da donese statut. Njime se bliže uređuju upravljanje i poslovanje društva. Osnivački akt mora biti sastavljen u pismenoj formi, a potpisi osnivača moraju biti overeni kod suda. Za razliku od osnivačkog akta, statut se ne dostavlja uz prijavu za registraciju. Statut donosi i menja upravni odbor, ako osnivačkim aktom nije predviđena nadležnost skupštine akcionarskog društva. Akcionari mogu uneti u akcionarsko društvo uloge u stvarima, pravima i novcu. Ako akcionari ulažu uloge u stvarima i pravima, jedan ili više ovlašćenih procenjivača sastavljaju izveštaj o proceni pre registracije

društva. Ako je predmet uloga neko privredno društvo u izveštaj procenjivača se uključuju bilansi stanja iz prethodne dve godine. Samo izuzetno, nenovčani ulog u zatvoreno akcionarsko društvo može biti u radu ili uslugama za društvo, ako je tako utvrđeno osnivačkim aktom. Njihovu vrednost tada utvrđuju akcionari u skladu sa osnivačkim aktom. Oni mogu procenu poveriti ovlašćenom procenjivaču, ili podneti zahtev da ga u vanpar- ničnom postupku proceni sud. Ovo je pravilo, inače, redovno kod otvorenog akcionarskog društva. Ugovoreni ulozi koji se unose u novcu, uplaćuju se do registracije, najmanje 50% nominalne vrednosti akcija koje su upisane, odnosno, 50% računovodstvene vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti. Ostatak se uplaćuje najkasnije dve godine od dana registracije društva. Kod nas se razlikuju otvorena i zatvorena akcionarska društva. Zatvorena su ona društva čije se akcije izdaju samo njenim osnivačima, ili ograničenom broju drugih lica, u skladu sa zakonom. Ovaj tip akcionarskih društava može imati najviše 100 akcionara. Ako se broj akcionara poveća ili održi iznad ovog broja u periodu dužem od godinu dana, to društvo postaje otvoreno. Zatvoreno akcionarsko društvo ne može vršiti upis akcija javnom ponudom ili na drugi način nuditi svoje akcije javnim putem. Akcije zatvorenog akcionarskog društva se mogu slobodno prenositi, ako osnivačkim aktom ili statutom nisu predviđena ograničenja. U Austriji, akcionarska društva je moguće osnovati simultano, kada se sve akije dodeljuju stranama uključenim u ugovor o akcionarskom društvu, i sukcesivno, koje se retko koristi i označava prodaju akcija kompanije javnom ponudom. U pravu SAD, kao što smo već spominjali, razlikuju se javno i zatvoreno organizovane korporacije. U skladu sa našim pravom, otvoreno akcionarsko društvo može biti kotirano i nekotirano. Ono, u svakom slučaju ne može ograničiti prenos akcija trećim licima. U slučaju uspele emisije (kada se akcije iz javne ponude upišu i uplate u skladu sa zakonom i javnom ponudom), osnivači su dužni da sazovu bor, ako osnivačkim aktom nije predviđena nadležnost skupštine akcionarskog društva. Akcionari mogu uneti u akcionarsko društvo uloge u stvarima, pravima i novcu. Ako akcionari ulažu uloge u stvarima i pravima, jedan ili više ovlašćenih procenjivača sastavljaju izveštaj o proceni pre registracije društva. Ako je predmet uloga neko privredno društvo u izveštaj procenjivača se uključuju bilansi stanja iz prethodne dve godine. Samo izuzetno, nenovčani ulog u zatvoreno akcionarsko društvo može biti u radu ili uslugama za društvo, ako je tako utvrđeno osnivačkim aktom. Njihovu vrednost tada utvrđuju akcionari u skladu sa osnivačkim aktom. Oni mogu procenu poveriti ovlašćenom procenjivaču, ili podneti zahtev da ga u vanpar- ničnom postupku proceni sud. Ovo je pravilo, inače, redovno kod otvorenog akcionarskog društva. Ugovoreni ulozi koji se unose u novcu, uplaćuju se do registracije, najmanje 50% nominalne vrednosti akcija koje su upisane, odnosno, 50% računovodstvene vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti. Ostatak se uplaćuje najkasnije dve godine od dana registracije društva. Kod nas se razlikuju otvorena i zatvorena akcionarska društva. Zatvorena su ona društva čije se akcije izdaju samo njenim osnivačima, ili ograničenom broju drugih lica, u skladu sa zakonom. Ovaj tip akcionarskih društava može imati najviše 100 akcionara. Ako se broj akcionara poveća ili održi iznad ovog broja u periodu dužem od godinu dana, to društvo postaje otvoreno. Zatvoreno akcionarsko društvo ne može vršiti upis akcija javnom ponudom ili na drugi način nuditi svoje akcije javnim putem. Akcije zatvorenog akcionarskog društva se mogu slobodno prenositi, ako osnivačkim aktom ili statutom nisu predviđena ograničenja. U Austriji, akcionarska društva je moguće osnovati simultano, kada se sve akije dodeljuju stranama uključenim u ugovor o akcionarskom društvu, i sukcesivno, koje se retko koristi i označava prodaju akcija kompanije javnom ponudom. U pravu SAD, kao što smo već spominjali, razlikuju se javno i zatvoreno organizovane korporacije. U skladu sa našim pravom, otvoreno akcionarsko društvo može biti kotirano i nekotirano. Ono, u svakom slučaju ne može ograničiti prenos akcija trećim licima. U slučaju uspele emisije (kada se akcije iz javne ponude upišu i uplate u skladu sa zakonom i javnom ponudom), osnivači su dužni da sazovu i održe osnivačku skupštinu u roku od 60 dana od isteka roka za upis akcija, utvrđenog u javnoj ponudi i prospektu. Kvorum za održavanje osnivačke skupštine i pravovaljano odlučivanje na njoj je obična većina uplaćenih akcija koje daju pravo glasa o pitanjima iz njene nadležnosti. Na osnivačkoj skupštini se: - utvrđuje da li su akcije propisno upisane i uplaćene, odnosno, da li su uneti nenovčani ulozi; - bira prvi direktor društva, kao i članovi prvog upravnog odbora;

- odlučuje o posebnim pravima koja pripadaju osnivačima i odobravaju se pogodnosti istima ili drugim licima; - donosi odluka o prihvatanju procene vrednosti nenovčanih uloga; - može odlučiti da se prihvati upisani višak ili njegov deo, pri čemu upisnici akcija koji su ranije upisali iste, imaju pravo prvenstvenog sticanja; - odlučuje o odobravanju ugovora koje su osnivači potpisali pre regi-stracije, a u vezi sa osnivanjem društva. Pravo SAD, za razliku od našeg, poznaje kategoriju promotera. Reč je o osobi ili osobama koje organizuju i pokreću korporaciju, pregovaraju i zaključuju ugovore pre nego što je ona osnovana, pronalaze početne investitore za finansiranje korporacije. Ukratko rečeno, te aktivnosti su moguć predmet promoterove personalne odgovornosti. Ugovori koje promoter najčešće zaključuje su: lizing, ugovor o prodaji, zakupu, zapošljavanju i dr. Ukoliko korporacija nikada ne zaživi, promoteri imaju zajedničku ličnu odgovornost za ugovore, osim ako ih treća strana izuzme od takve odgovornosti. Ako je korporacija formirana, promoter ostaje odgovoran, osim ako strane ne ulaze u pramenu ličnosti dužnika. To je tripartitni sporazum pomoću koga korporacija pristaje da preuzme ugovornu odgovornost promotera, uz saglasnost treće strane. Novčani ulog osnovnog kapitala zatvorenog akcionarskog društva iznosi minimum 10.000 eura, dok je taj iznnos najmanje 25.000 eura, kod osnivanja otvorenog akcionarskog društva. Najniža nominalna vrednost akcija ne može biti manja od iznosa koji se dobija kada se dinarska pro- tivvrednost od 5 eura zaokruži brojem deljivim sa deset. 6.2. Akcije Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata („Službeni list SRJ", br. 65/2002 i „Službeni glasnik RS", br. 57/2003), učinjen je važan korak u prilagođavanju našeg ekonomskog ambijenta standardima Evropske Unije. Kao cilj pomenutog Zakona predviđa se obezbeđenje otvorenog, jasnog, ravnopravnog, efikasnog i ekonomičnog tržišta hartija od vrednosti i zaštita investitora, drugih korisnika finansijskih usluga i ostalih učesnika na tržištu hartija od vrednosti. Hartije od vrednosti su istovremeno izdati prenosivi elektronski do-kumenti izdavaoca koji glase na ime, iz kojih za zakonite imaoce proizilaze jednaka prava i obaveze u skladu sa zakonom i odlukom izdavaoca o distribuciji hartija od vrednosti. Pomenuti Zakon se odnosi na sledeće finansijske instrumente: - hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji; - varante za kupovinu akcija ili obveznica i druge hartije od vrednosti koje daju pravo na kupovinu akcija ili obveznica; - standardizovane finansijske derivate; - depozitne potvrde i druge vrste finansijskih instrumenata koje Ko-misija za hartije od vrednosti utvrdi kao hartije od vrednosti, odnosno, finansijske instrumente kojima se može trgovati na organizo- vanom tržištu. Prema tome, hartije od vrednosti se izdaju, prenose i evidentiraju u obliku elektronskog zapisa u informacionom sistemu Centralnog registra hartija od vrednosti. Hartije od vrednosti naročito sadrže: - oznaku vrste hartija od vrednosti; - oznaku klase, odnosno serije ako je izdavalac izdao više klasa, od-nosno, serija hartija od vrednosti iste vrste; - naziv, sedište, matični broj izdavaoca hartija od vrednosti; -Naziv, sedište, matični broj pravnog lica, odnosno ime, prezime, adresu jedinstveni matični broj fizičkog lica na čije ime glasi hartija od vrednosti; - nominalnu vrednost celokupne emisije hartija od vrednosti; - opis prava i obaveza koje hartija od vrednosti sadrži i način njihovog ostvarenja; - datum izdavanja, odnosno upisa hartije od vrednosti u Centralni re-gistar hartija od vrednosti. Posebne elemente pojedinih vrsta hartija od vrednosti u tom smislu, akcija, i jednoobraznu identifikaciju istih utvrđuje Komisija za hartije od vrednosti. Akcionarsko društvo upisuje izdate akcije i druge hartije od vrednosti i identitet akcionara kod Centralnog registra za hartije od vrednosti, a može ostvariti i njihovu evidenciju kroz knjigu akcija koju vodi u skladu sa zakonom. Knjiga akcija se može voditi i u elektronskoj formi. Direktor ili upravni odbor akcionarskog društva je odgovoran za ispravan i blagovremen upis akcija, kao i za vođenje knjige akcija i za njenu tačnost, te za štetu prouzrokovanu akcionaru ili trećem licu propuštanjem izvršenja ove dužnosti.

U slučaju neusaglašenosti između knjige akcija i Centralnog registra, merodavni su podaci u Centralnom registru. Akcionarsko društvo može izdavati: - obične akcije, koje uvek predstavljaju jednu klasu akcija i imaju istu nominalnu vrednost ili su bez nominalne vrednosti. Nominalna vrednost se još naziva, paritetnom. To je navedena vrednost, koja ima malu ulogu kada akcionarsko društvo posluje. Akcije zapravo vrede onoliko koliko su ljudi spremni za njih da plate. To zavisi od toga koliko društvo ili kompanija zarađuju, tj. od perspektivnog porasta dividendi koje isplaćuje; - preferencijalne (povlaštene) akcije. Dok jedna korporacija mora da izdaje obične akcije, ona nije obavezna da izdaje povlašćene akcije. Ona to čini kada želi da stekne sredstva. Povlašćene akcije mogu biti podeljene u dve ili više klasa sa različitim pravima (stopa dividende, ili participativna ili kumulativna prava na dividende, ili različita prava na isplatu imovine akcionarskog društva pri likvidaciji). Ako su iste klase, imaju istu nominalnu vrednost i daju ista prava akcionarima te klase akcija. Prioritetne akcije daju prednost kod isplate određenog iznosa ili procenta od nominalne vrednosti akcija u odnosu na obične akcije, prednost kod raspodele likvidacione mase i druga prava utvrđena zakonom kojim se uređuju hartije od vrednosti, i statutom. Prilikom izdavanja prioritetnih akcija, akcionarsko društvo može zahtevati od upisnika prioritetnih akcija i posebne novčane doplate. Znači, povlašćen položaj imalaca ovih akcija ogleda se, pre svega, u tome što oni imaju pravo na svoje dividende, pre nego što se imaocima običnih akcija bilo koji iznos isplati. U skladu sa članom 209. Zakona o privrednim društvima, 2004., akcionari sa preferencijalnim akcijama imaju i pravo na pretvaranje u obične akcije ili drugu klasu preferencijalnih akcija, u skladu sa osnivačkim aktom; pravo prodaje akcija akcionarskom društvu po utvrđenoj ceni; pravo jednog glasa po akciji na skupštini akcionara o pitanjima koja zahtevaju grupno glasanje akcionara date klase preferencijalnih akcija. Načelno, ovi akcionari nemaju pravo glasa na skupštini akcionara, za razliku od vlasnika običnih akcija koji to pravo redovno imaju. Participativne prioritetne akcije daju pravo, pored prioritetne dividende, i na isplatu dividendi koje pripadaju imaocima običnih akcija. Kumulative prioritetne akcije daju prioritetno pravo na isplatu svih utvrđenih, a još neisplaćenih dividendi, pre nego što se imaocima običnih akcija, u skladu sa odlukom o izdavanju akcija, isplate bilo kakve dividende. Ako su kumulativnog tipa, dividende se, ukoliko se ne isplate određene godine, akumuliraju iz godine u godinu. Ne mogu se isplaćivati nikakve dividende vlasnicima običnih akcija, pre povlašćenih dividendi, uključujući i akumulirane iznose iz prethodnih godina. Ako su po- vlašćene akcije nekumulativnog tipa, onda korporaciji koja ne deklariše dividendu u jednoj godini ne pripada obaveza da isplati vlasnicima povlašćenih akcija zaostale dividende u odnosu na godinu u kojoj se isplaćuju dividende. Vlasnici povlašćenih akcija imaju pravo da budu isplaćeni unapred jedino u odnosu na vlasnike običnih akcija, i to samo za tu godinu. Akcionarsko društvo ne može izdavati akcije na donosioca.Takođe, ne mogu se izdavati akcije po emisionoj ceni koja je niža od njihove nominalne vrednosti, odnosno, računovodstvene vrednosti kod akcija koje se izdaju bez nominalne vrednosti. Akcionarsko društvo, pored izdatih, može imati odobrene (neizdate, ovlašćene) akcije. Broj odobrenih akcija ne može da bude veći od 50% od broja izdatih običnih akcija. Broj glasova akcionara sa preferencijalnim akcijama ne može biti jednak ili preći broj glasova akcionara sa običnim akcijama. Naše pravo predviđa sledeća prava akcionara običnih akcija: - pravo pristupa pravnim aktima; - pravo učešća u radu skupštine društva; - pravo glasa, tako da jedna akcija daje pravo na jedan glas; - pravo na isplatu dividende; - pravo na učešće u raspodeli likvidacionog viška, a nakon isplate poverilaca i akcionara bilo kojih preferencijalnih akcija; - pravo prečeg sticanja akcija iz novih emisija i zamenljivih obveznica; - pravo raspolaganja svih vrsta. Obične akcije se ne mogu pretvoriti u preferencijalne akcije ili u druge hartije od vrednosti.

Po usvajanju finansijskog izveštaja za prethodnu poslovnu godinu, dobit te godine raspoređuje ce sledećim redom: - za pokriće gubitaka prenetih iz ranijih godina; - za zakonske rezerve, ako su one previđene posebnim zakonima; - za dividendu; - za statutarne rezerve i druge rezerve, ako ih društvo utvrdi opštim aktom. Posle donošenja odluke o isplati dividendi, akcionar kome ona treba da bude isplaćena, postaje poverilac društva za iznos pripadajućih dividendi. Dividende se isplaćuju srazmerno nominalnoj vrednosti akcija, odnosno računovodstvenoj vrednosti istih. Dividende se mogu plaćati u novcu i u akcijama ili drugim hartijama od vrednosti akcionarskog društva, ili akcijama tog društva u drugim društvima, kao i u drugoj imovini, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Akcionarsko društvo ne može vršiti isplatu akcionarima, ako bi posle iste, neto imovina bila manja od osnovnog kapitala akcionarskog društva, Akcionarsko društvo, pored izdatih, može imati odobrene (neizdate, ovlašćene) akcije. Broj odobrenih akcija ne može da bude veći od 50% od broja izdatih običnih akcija. Broj glasova akcionara sa preferencijalnim akcijama ne može biti jednak ili preći broj glasova akcionara sa običnim akcijama. Naše pravo predviđa sledeća prava akcionara običnih akcija: - pravo pristupa pravnim aktima; - pravo učešća u radu skupštine društva; - pravo glasa, tako da jedna akcija daje pravo na jedan glas; - pravo na isplatu dividende; - pravo na učešće u raspodeli likvidacionog viška, a nakon isplate poverilaca i akcionara bilo kojih preferencijalnih akcija; - pravo prečeg sticanja akcija iz novih emisija i zamenljivih obveznica; - pravo raspolaganja svih vrsta. Obične akcije se ne mogu pretvoriti u preferencijalne akcije ili u druge hartije od vrednosti. Po usvajanju finansijskog izveštaja za prethodnu poslovnu godinu, dobit te godine raspoređuje ce sledećim redom: - za pokriće gubitaka prenetih iz ranijih godina; - za zakonske rezerve, ako su one previđene posebnim zakonima; - za dividendu; - za statutarne rezerve i druge rezerve, ako ih društvo utvrdi opštim aktom. Posle donošenja odluke o isplati dividendi, akcionar kome ona treba da bude isplaćena, postaje poverilac društva za iznos pripadajućih dividendi. Dividende se isplaćuju srazmerno nominalnoj vrednosti akcija, odnosno računovodstvenoj vrednosti istih. Dividende se mogu plaćati u novcu i u akcijama ili drugim hartijama od vrednosti akcionarskog društva, ili akcijama tog društva u drugim društvima, kao i u drugoj imovini, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Akcionarsko društvo ne može vršiti isplatu akcionarima, ako bi posle iste, neto imovina bila manja od osnovnog kapitala akcionarskog društva, uvećanog za rezerve, koje se mogu koristiti za isplate akcionarima. Isto važi za otvoreno akcionarsko društvo, u slučaju smanjenja osnovnog kapitala, ali i ako bi iznos dividendi prešao iznos dobiti u protekloj godini uvećanoj za neraspoređenu dobit i iznos povučen iz rezervi uvećan za iznos koji se mora uneti u rezerve u tekućoj godini. Izuzetno, akcionarsko društvo može izvršiti plaćanje akcionarima ako iz finansijskog izveštaja proizilazi daje isplata razumna u datim okolnostima. Akcija može imati jednog ili više vlasnika (suvlasnici akcije), koji se smatraju jednim akcionarom i solidarno su odgovorni društvu za obaveze koje se odnose na akcije. Oni svoja prava ostvaruju samo preko zajedničkog punomoćnika akcije. U Austriji se razlikuju dve vrste akcija, par i non-par akcije. Prve moraju imati vrednost izraženu u eurima, na licu i moraju iznositi najmanje 1 euro. Druga vrsta akcija nema odštampanu vrednost na licu, ali predstavlja deo kapitala kompanije. Međutim, stvarna vrednost ove vrste akcija ipak mora biti najmanje 1 euro, u suprotnom akcije su nevažeće. Takođe, austrijsko pravo razlikuje obične i povlašćene akcije. Minimalni osnivački kapital austrijske akcionarske kompanije je 70.000 eura. U nekim slučajevima, zakonom su predviđeni i viši iznosi, npr., za investicione fondove ili investicione kompanije, kada se ovi iznosi kreću

na relaciji 10, odnosno 5 miliona eura. Ugovorom o udruživanju u akcionarsko društvo mora se odrediti da li akcije glase na ime ili na donosioca. Akcije moraju biti registrovane na ime akcionara, ako su izdate zbog njegovog uloga u stvarima ili druge si. vrste. Akcionarsko društvo može emitovati i druge hartije od vrednosti, uključujući zamenljive obveznice i varante. Varanti su hartije od vrednosti koje imaocu daju pravo na sticanje određenog broja akcija određene vrste i klase po određenoj ceni. Zamenljive obveznice i varanti se ne mogu izdati u većem broju od broja odobrenih (neizdatih) akcija. Obveznice su dokaz da određena korporacija duguje nekoj posebnoj grupi poverilaca. Svaka obveznica ima za podlogu poseban ugovor između korporacije i poverioca koji nastupa u ime vlasnika obveznica. Posebna uloga i prava poverioca se navode u ugovoru, a isto tako, mora da se navede i sve ono što je korporacija dužna ili ne u odnosu na vlasnika obveznica.. Korporacija može da se obaveže da neće dalje da ugrožava položaj vlasnika obveznica, time što se neće upuštati u dalja pozajmljivanja bez njihove saglasnosti. Postoji više vrsta obveznica. U slučaju da zajmodavci zahtevaju od-ređenu garanciju isplate, obveznice se mogu obezbediti nekom vrednom imovinom. Ako ova imovina predstavlja imovinu poslovanja nad koju je stavljena hipoteka, onda se ova vrsta obveznica naziva obveznica na bazi hipoteke. Ukoliko se sigurnosna baza obveznica zasniva na akcijama i ob-veznicama druge kompanije koja ima ulogu dužnika, onda se ove vrste ob-veznica nazivaju obveznice sa kolateralnim jemstvom. Većina obveznica koje se izdaju u skorašnje vreme nije osigurana nekom određenom imovinom. One za bazu imaju opštu imovinu, koja nije na drugi način zadužena, ili prihode korporacije. Ove obveznice, koje se nazivaju zajmovnim obveznicama, jednostavno predstavljaju obećanje da će biti isplaćene. Naravno, ovo obećanje je obezbeđeno ugovorom u kojem se kompanija redovno obavezuje da neće isplaćivati dividende u slučaju pada zarada, ili gotovinske vrednosti ispod određenog nivoa. Takođe, dužna je da limitira zarade i ne sme da opterećuje imovinu kompanije drugim dugovanjima. Obveznice ponekad nose proviziju koja se može zame- niti za obične akcije kompanije koja je izdala te obveznice. U tom slučaju se nazivaju konvertabilnim ili zamenljivim obveznicama. U našem pravu, zamenljive obveznice se ne mogu izdati po vrednosti koja je manja od no-minalne vrednosti akcija za koje se zamenjuju, odnosno računovodstvene vrednosti, kod akcija bez nominalne vrednosti. Od pravila da se akcije ne mogu izdavati po emisionoj ceni koja je niža od njihove nominalne vrednosti, odnosno računovodstvene vrednosti, kada se akcije izdaju bez nominalne vrednosti, postoje izuzetci u našem pravu. To će, u skladu sa članom 212 Zakona o privrednim društvima RS, 2004., biti: - izdavanje akcija po vrednosti utvrđenoj za varante ili zamenljive obveznice; - izdavanje običnih akcija za izvršenje prava prečeg upisa akcija po-stojećih akcionara po vrednosti koja ne može biti niža od 90% od njihove tržišne vrednosti; - izdavanje akcija u postupku reorganizacije društva; - izdavanje akcija brokeru ili drugom posredniku u cilju njihove pre-prodaje po tržišnoj vrednosti, po vrednosti manjoj od tržišne vrednosti, ali ne više od iznosa posredničke provizije koja ne može biti veća od 10% tržišne vrednosti tih akcija. Iznos iznad nominalne vrednosti po kojoj se akcije mogu izdati je premija emisije. Akcionar sa običnim akcijama, imalac varanta i zamenljivih obveznica ima pravo prečeg upisa akcija iz novih emisija, srazmerno nominalnoj vrednosti posedovanih akcija u momentu izdavanja, odnosno srazmerno računovodstvenoj vrednosti akcija bez nominalne vrednosti. Oni nemaju ta prava u pogledu: - preferencijalnih akcija, osim onih koje su zamenljive za obične, ili koje nose pravo upisa ili sticanja običnih akcija, - odobrenih akcija određenih osnivačkim aktom akcionarskog društva koje se izdaju u roku od 6 meseci od registracije društva. Pravo prečeg upisa akcija iz novih emisija koje su tu pomenute, nema akcionar sa preferencijalnim akcijama. Akcije koje su predmet prava preče kupovine, koje nisu stečene od postojećih akcionara, imalaca varanta i zamenljivih obveznica, mogu biti izdate bilo kom licu u periodu od godinu dana od slanja poslednje ponude pomenutim licima, a po ceni koju odredi upravni odbor, koja ne može biti niža od 90% od cene određene za izvršenje prava prečeg upisa.

6.3. Sticanje i režim sopstvenih akcija (Zakon o privrednim društvima RS, 2004, čl. 220-226) Sopstvene akcije su akcije koje akcionarsko društvo stiče od svojih akcionara. Otvoreno akcionarsko društvo može steći akcije koje je izdalo tako da ukupna nominalna vrednost tako stečenih akcija, uključujući i ranije stečene akcije koje društvo drži, i akcije koje su stečene indirektno, ne pređe 10% njegovog osnovnog kapitala, osim u slučaju: - ako akcionarsko društvo ima rezerve koje se mogu koristiti za ove namene, i koristi ih za te namene; - sticanja akcija bez naknade, koje su u potpunosti plaćene; - sticanja akcija u postupku prinudne prodaje na osnovu sudske odluke, za plaćanje duga akcionarskom društvu od strane akcionara, ako nema drugog načina naplate; - statusnih promena. Odluku o sticanju sopstvenih akcija donosi skupština akcionara, a samo u izuzetnim slučajevima predviđenim zakonom odluka može biti doneta od strane upravnog odbora (npr., za sticanje varanata i zamenljivih obveznica; za sticanje akcija i drugih hartija od vrednosti, ako je nužno da se spreči veća i neposredna šteta za društvo). Sopstvene akcije koje akcionarsko društvo stekne do iznosa 10%, dužno je da otuđi u roku od jedne godine, a ako akcije stekne preko tog iz-nosa, onda u roku od tri godine od dana sticanja. Ako se to ne desi, upravni odbor je dužan da ih poništi, čime se smanjuje osnovni kapital. Sopstvene akcije ne daju prava glasa, niti pravo na dividendu. Ta- kođe, one se ne računaju u kvorum. Sve činjenice o sticanju i zalaganju sopstvenih akcija prijavljuju se Centralnom registru, a ako se vodi knjiga akcija, knjiže se u nju. 6.4. Povećanje osnovnog kapitala (Zakon o privrednim društvima RS, 2004., čl. 237-260) Do povećanja osnovnog kapitala može doći na osnovu odluke skupštine akcionara, osim u slučaju odobrenog kapitala, kada takvu odluku može doneti i upravni odbor. Povećanje osnovnog kapitala je činjenica koja se evidentira promenom osnivačkog akta. Osnovni kapital otvorenog akcionarskog društva može se povećati: - novim ulozima, - pretvaranjem zamenljivih obveznica u akcije i upisom akcija po osnovu prava imalaca varanta na takav upis (uslovno povećanje ka-pitala), - iz sredstava društva. Pri povećanju osnovnog kapitala otvorenog akcionarskog društva vrši se: - izdavanje novih akcija, - povećava se nominalna vrednost postojećih akcija. Pri povećanju osnovnog kapitala otvorenog akcionarskog društva mogu se izdavati akcije putem: 1) zatvorene emisije, koja je namenjena postojećim imaocima akcija i zamenljivih obveznica i varanata, te ograničenom broju profesionalnih investitora. Pod profesionalnim investitorima se podrazumevaju pravna lica koja, zbog vrste svoje delatnosti, mogu da procene značaj buduće investicije u hartije od vrednosti, ili druge finansijske instrumente. To su u smislu Zakona SRJ o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, 2002., (čl. 5.): - banke osnovane u skladu sa zakonom kojim se uređuje osnivanje i poslovanje banaka, - osiguravajuća društva, osnovana u skladu sa zakonom kojim se uređuje osiguranje imovine i lica, - društva za upravljanje otvorenim investicionim fondovima i za-tvoreni investicioni fondovi, - penzioni fondovi osnovani u skladu sa zakonom kojim se uređuju penzioni fondovi, - brokersko-dilerska društva, osnovana u skladu sa zakonom. 2) otvorene emisije, koja je namenjena licima koja nemaju pravo prečeg upisa. Akcije iz nove emisije izdaju se po tržišnoj vrednosti. Akcije iz emisije kojom se osnovni kapital otvorenog akcionarskog društva uvećava novim ulozima, koje se izdaju po višoj emisionoj ceni od nominalne vrednosti, daju višak, premiju emisije. Pod izdavanjem akcija ili potvrda o akcijama, smatra se upis na odgo-varajuće račune akcionara u Centralnom registru hartija od vrednosti i izda-vanje izvoda sa tih računa. Osnovni kapital otvorenog akcionarskog društva je povećan danom objavljivanja registracije povećanja tog kapitala. Zatvoreno akcionarsko društvo može da vrši zatvorene emisije.

6.4.1. Uslovno povećanje kapitala Skupština akcionara pri donošenju odluke o emisiji zamenljivih ob-veznica i varanata, može istovremeno doneti odluku o uslovnom povećanju kapitala za iznos kojim bi se pokrila prava imalaca ovih hartija od vrednosti za njihovu konverziju u akcije. Prava upisa imalaca zamenljivih obveznica i varanata izvršavaju se njihovim pismenim izjavama da ih pretvaraju u akcije, odnosno, izjavama o upisu akcija akcionarskog društva pri novoj emisiji radi povećanja osnovnog kapitala novim ulozima. Okončanje postupka se prijavljuje Komisiji za hartije od vrednosti, koja donosi rešenje, o kome se obaveštava Centralni registar, a na osnovu kojeg se vrši i knjiženje u knjigu akcija, ako je akcionarsko društvo vodi. Zastupnici otvorenog akcionarskog društva u roku od 30 dana po isteku poslovne godine, podnose prijavu za registraciju povećanja osnovnog kapitala po osnovu ukupnog iznosa akcija izdatih u toj godini zamenom zamenljivih obveznica i octvaranjem prvenstvenog prava upisa akcija imalaca varanta. Iznos takvog povećanja ne može preći polovinu osnovnog kapitala akcionarskog duštva. 6.4.2. Povećanje osnovnog kapitala iz sredstava društva Skupština otvorenog akcionarskog društva može odlučiti da se osnovni kapital akcionarskog društva poveća pretvaranjem rezervi i neraspoređene dobiti u osnovni kapital društva. Pravo na besplatne akcije po tom osnovu imaju akcionari akcionarskog društva na dan donošenja te odluke, a prema evidenciji u Centralnom registru hartija od vrednosti, srazmerno njihovom učešću u postojećem osnovnom kapitalu društva. To pravo imaju i: - upisnici akcija, tj., akcionari sa delimično uplaćenim akcijama, - imaoci zamenljivih obveznica. O okončanju postupka povećanja osnovnog kapitala sredstvima akci-onarskog društva obaveštava se Komisija za hartije od vrednosti, koja donosi rešenje i o tome obaveštava Centralni registar, a ako se vodi knjiga akcija, u nju se vrši potrebno knjiženje. 6.5. Smanjenje osnovnog kapitala Odluku o smanjenju osnovnog kapitala otvorenog akcionarskog društva, poništenjem sopstvenih akcija donosi upravni odbor društva, a odluku o smanjenju osnovnog kapitala i poništenju akcija po drugim osnovama, donosi skupština akcionara. Osnovni kapital se može smanjiti u: 1) redovnom postupku: -poništenjem stečenih sopstvenih akcija i povlačenjem i poništenjem akcija u posedu akcionara; - smanjenjem nominalne vrenosti akcija, ili računovodstvene vrednosti, kod akcija koje nemaju nominalnu vrednost; ( - isplatom uplaćenog iznosa akcionarima za akcije koje nisu u potpunosti uplaćene i neizdavanjem tih akcija. Odlukom o smanjenju osnovnog kapitala u redovnom postupku ne može se povrediti princip ravnopravnosti akcionara iste klase. On se obez- beduje srazmernim povlačenjem i poništenjem akcija, odnosno smanjenjem njihove nominalne, tj. računovodstvene vrednosti, kao i povlačenjem i poništajem akcija i smanjenjem osnovnog kapitala kupovinom akcija na berzi, ili javnom ponudom akcionarima. Odluka o smanjenju osnovnog kapitala u redovnom postupku posle registracije, objavljuje se sa pozivom poveriocima da prijave svoja po-traživanja. Time se štite intersi kreditora. O sprovedenom postupku se obaveštava Centralni registar, radi upisa na odgovarajuće račune akcionara smanjenja broja akcija, ili nominalne (računovodstvene) vrednosti akcija. Osnovni kapital otvorenog akcionarskog društva može da se smanji u redovnom postupku samo do iznosa minimalnog osnovnog kapitala. Ako bi smanjenje išlo više, pokreće se postupak likvidacije ili stečaja. Izuzetno, i to je moguće, ako se istovremeno pokreće i postupak za povećanje osnovnog kapitala po drugom osnovu, ali da se ne vrši ulozima u stvarima i pravima. 2) pojednostavljenom postupku Smanjenje osnovnog kapitala otvorenog akcionarskog društva u po-jednostavljenom postupku radi pokrivanja gubitaka može se vršiti samo ako društvo ne raspolaže neraspoređenom dobiti i rezervama koje se mogu koristiti za te namene. U ovom delu se ne primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvima RS,

2004., o pozivu poveriocima i zaštiti njihovih prava, vezano za postupak redovnog smanjenja osnovnog kapitala. 3) postupku smanjenja radi pretvaranja u rezerve. Na smanjenje osnovnog kapitala otvorenog akcionarskog društva u slučaju prenosa u rezerve, koje ne prelazi 10% osnovnog kapitala za po-krivanje budućih gubitaka, ili za povećanje osnovnog kapitala iz sredstava društva, ne primenjuju se odredbe o pozivu poverilaca i zaštiti njihovih prava, pri smanjenju osnovnog kapitala u redovnom postupku. 6.6. Organi akcionarskog društva Pored skupštine akcionara, koju čine svi akcionari, zatvoreno akcionarsko društvo ima: - direktora ili upravni odbor, - može imati izvršni odbor. Članovi izvršnog odbora su izvršni direk-tori, - može imati internog revizora ili odbor revizora. Otvoreno akcionarsko društvo ima: - upravni odbor (najmanje 3, a najviše 15 članova) - izvršni odbor - internog revizora, odbor revizora ili nadzorni odbor, ako je kotirano akcionarsko društvo, a ako nije onda ove organe može, a ne mora imati. Uporedno pravno posmatrajući, korporacijom najčešće upravlja upravni odbor koji su izabrali vlasnici akcija, akcionari. Obično posedovanje običnih akcija daje proporcionalno pravo glasa. Vlasnici povlašće- nih akcija mogu da imaju pravo glasa na istoj osnovi. Proces glasanja u korporaciji razlikuje se od procesa glasanja za neka gradska ili državna tela. Kod političkih glasanja svi glasovi imaju punu ravnopravnost. Kod izbora u korporaciji, ovaj odnos zavisi od broja akcija koji neka osoba ima. Na taj način jedan ili nekoliko akcionara sa velikim brojem akcija mogu da nadglasaju veliki broj ostalih deoničara. U nekim se državama traži kumulativno glasanje (npr. u Kaliforniji). Ovo daje pravo akcionarima na onoliki broj glasova za direktorska mesta koliki je broj njihovih akcija, pomnožen brojem direktora koji se bira. Akcionari mogu da daju neograničen broj glasova jednom direktoru ako to žele (misli se na neograničen broj glasova u smislu ukupnog broja glasova na koji imaju pravo). Na taj način, oni mogu da utiču na akumulaciju glasova za jednog ili više direktora. Ovako je moguće da čak i znatna manjina akcionara utiče na izbor jednog ili više lica koji će sačinjavati upravu. Kada se izabere upravni odbor, on ima pravo imenovanja izvršilaca raznih dužnosti, kao i pravo donošenja odluka. Upravni odbor, u funkciji predstavnika svih akcionara i zastupnika njihovih interesa, ima zakonsko pravo upravljanja korporacijom. Tehnički govoreći, vlasnici akcija imaju pravo da promene članove uprave ako im se ne dopada njihov način ruko-vođenja. U većini velikih korporacija akcionari, zapravo, i nemaju veliku moć kontrole. Najčešće izvesna grupa, pod rukovodstvom ili u sastavu vrhovne uprave, obavlja kontrolu na duži vremenski period, čak ako članovi ove grupe nemaju ni približnu većinu prava glasova. Ako su vlasnici akcija samo jedni od hiljade onih koji poseduju akcije u toj kompaniji, onda je njihova mogućnost biranja veoma mala. Oni u tom slučaju moraju da glasaju za one direktore koje nominuju vlasnici s najvećim brojem akcija, ili koje nominuje grupa upravitelja u kompaniji, ili mogu da ne glasaju uopšte. Ako je kompanija u rukama hiljade ljudi koji imaju pravo svojine nad sitnim akcijama i koji su rasuti po celoj zemlji, direktori ili vrhovna uprava mogu sasvim uspešno da drže kontrolu podalje od pravih vlasnika korporacije. 6.6.1. Skupština akcionarskog društva U našem pravu, skupštinu akcionarskog društva čine akcionari. U ak-cionarskom društvu sa jednim članom, ovlašćenja skupštine akcionara vrši taj akcionar ili ovlašćeno lice. Svaki akcionar, po osnovu te činjenice, ima prava: - učestvovanja, lično ili preko punomoćnika, u radu skupštine; - podnošenja predloga i dobijanja odgovora u vezi sa pitanjem iz dnevnog reda; - postavljanja pitanja u vezi sa dnevnim redom. Predviđa se obaveza održavanja godišnje skupštine, najkasnije u roku od 3 meseca od podnošenja finansijskog izveštaja upravnog odbora, za svaku finansijsku godinu, ili 6 meseci posle završetka poslovne godine. Pored toga, mogu se sazvati i vanredne skupštine, i to: - na zahtev upravnog odbora ili drugih ovlašćenih lica, - na zahtev likvidatora društva, ako je društvo u likvidaciji,

- po pisanom zahtevu akcionara sa najmanje 10% akcija sa pravom glasa, po pitanju predloženom za vanrednu skupštinu. Ako se godišnja skupština ne održi u propisanom roku, nadležni sud u vanparničnom postupku može naložiti njeno održanje, na zahtev direktora, člana upravnog odbora ili akcionara sa pravom glasa. Na sednici skupštine akcionara može se odlučivati samo o tačkama dnevnog reda koje su valjano objavljene i uvrštene u dnevni red. Akcionari sa najmanje 10% akcija sa pravom glasa za izbor članova za upravni odbor, mogu da predlože da se najviše 2 nova pitanja uvrste u dnevni red skupštine. Ako upravni odbor ne postupi u skladu sa zakonom, nadležni sud u vanparničnom postupku može naložiti da se zahtevu udovolji, o čemu donosi odluku u roku od 48 časova posle prijema zahteva. Osnivačkim aktom ili odlukom upravnog odbora određuje se datum za određivanje liste akcionara ovlašćenih da budu obavešteni, da glasaju i da podnesu preloge na skupštini akcionara (dan utvrđenja akcionara). Lista akcionara pozvanih na sednicu utvrđuje se na osnovu utvrđenja akcionara i izvoda iz Centralnog registra. Skupština akcionarajjdlučuje o: - izmenama osnivačkog akta, - statusnim promenama, promeni pravne forme, prestanku društva, - sticanju i raspolaganju imovinom velike vrednosti, - raspodeli dobiti i pokriću gubitaka, - usvajanju finansijskog i drugih izveštaja upravnog odbora, izvešta- ja revizora i nadzornog odbora, - izboru i razrešenju članova upravnog odbora, revizora i određivanju naknada i nagrada istima, a posebno o nagrađivanju direktora i člana upravnog odbora putem izdavanja akcija i varanata i drugih finansijskih i nefinansijskih sredstava, - pitanjima podnetim od strane upravnog odbora, - drugim pitanjima utvrđenim statutom i osnivačkim aktom. Odluke donete na skupštini akcionara unose se bez odlaganja u knjigu odluka. Kvorum za donošenje odluka čine akcionari koji poseduju većinu od ukupnog broja akcija sa pravom glasa o predmetnom pitanju (obična većina), ukoliko osnivačkom aktom nije određen veći broj glasova. Kvorum za ponovljenu sednicu čini jedna trećina od ukupnog broja glasova akcija sa pravom glasa. Odluke se donose većinom glasova prisutnih akcionara koji imaju pravo glasa o određenom pitanju. Kada je propisana kvalifikovana većina, pozitivno glasanje znači da za predlog odluke glasa najmanje dve trećine glasova akcionara koji poseduju akcije sa pravom glasa o tom pitanju. Na primer, osnivački akt se može izmeniti kvalifikovanom većinom akcionara akcija sa pravom glasa, po predlogu upravnog odbora. Primer kvalifikovane većine imamo i kada akcionari preferencijalnih akcija imaju pravo glasanja kao klasa akcija o izmenam osnivačkog akta. Potrebno je da glasa kvalifikovana većina svake klase akcija, koja je ovlašćena da glasa grupno. Akcionari ma koje klase akcija imaju pravo da glasaju kao grupa o pi-tanjima koja se odnose na: - povećanje ili smanjenje ukupnog broja odobrenih akcija te klase; - izmenu bilo kog prava ili privilegije akcija te klase; - utvrđivanje prava imalaca bilo kojih drugih akcija na zamenu njihovih akcija u akcije klase koju drži ta grupa, i dr. Sednice skupštine akcionara društva koje nema više od 10 akcionara, mogu se održavati putem konferencijske veze, ili korišćenjem druge audio i vizuelne komunikacijske opreme, tako da sva lica mogu da slušaju i raz-govaraju međusobno, usled čega se smatra da su lično prisutna na sednici. Ako akcionarsko društvo ima više od 100 članova, glasanje je tajno, putem glasačkih listića. Takođe, glasanje može biti tajno ako to zahtevaju akcionari sa najmanje 10% prava glasa o određenom pitanju, kada se odlučuje o: - izboru i razrešenju direktora, ili člana upravnog odbora, revizora i likvidacionog upravnika, - finansijskim izveštajima, izveštajima o poslovanju i usvajanju sistema nagrađivanja direktora ili člana upravnog odbora. U ostalim slučajevima glasanje je javno. Svaki akcionar koji je na sednici glasao protiv odluke, odnosno koji nije bio pozvan na sednicu, ili je na drugi način onemogućen da bude na njoj, kao i svaki član upravnog i nadzornog odbora mogu podneti tužbu pred nadležnim sudom, radi pobijanja odluke skupštine akcionara, ako: -je odluka doneta na sednici koja nije sazvana u skladu sa zakonom, osnivačkim aktom ili statutom;

- odluka nije doneta na način utvrđen pomenutim aktima; -je odluka suprotna pomenutim aktima i u dr. zakonom predviđenim slučajevima. Tužba za pobijanje odluke skupštine akcionara podnosi se protiv društva, postupak po njoj je hitan, a svaki akcionar može da bude umešač u sporu. Ako je tužba odbijena zbog nepostojanja pravnog osnova, društvu so-lidarno odgovaraju za prouzrokovanu štetu tužioci koji su tužbu podneh zlonamerno ili zbog grube nepažnje. Ako se odlukom koja je predmet pobijanja, prava tužioca ili trećih lica manje povređuju, ili ona i ne proizvodi neke značajnije pravne posledice; kao i ukoliko bi pobijanje bitno ograničilo prava trećih lica stečena u dobroj veri; te ukoliko je osnov pobijanja odluke, sazivanje skupštine suprotno zakonu, osnivačkom aktu ili statutu, a to u skladu sa zakonom bude otklonjeno, odluka skupštine akcionara neće biti pobijena. 6.6.2. Upravni i izvršni odbor Korporativno upravljanje, nepoznato do pre nekoliko godina, danas je univerzalna kategorija. Komparativno korporativno upravljanje je najnoviji hit na univerzitetima sa obe strane okeana. Ono je primoralo pravnike da ponovo razmotre neke usvojene koncepte kompanijskih zakona, kao i institucija, te da se suoče sa činjenicom da su daleko od realnosti. Odgovornost direktora, na primer, je više prisutna u teoriji nego u praksi, u mnogim zemljama. Korporativno upravljanje je pomoglo da se stvori javna svest o prirodi institucija. Međutim, nije razumljivo da oskudno korporativno upravljanje može postati karakteristični nedostatak u evropskoj i globalnoj konkurenciji za investicije i investitore. Pod pojmom upravljanja akcionarskim društvom podrazumeva se sistem uzajamnog dejstva učesnika i načini pomoću kojih oni zastupaju svoje interese. Može se govoriti o tzv. „trouglu" korporativnog upravljanja. U njemu učestvuju akcionari kao predstavnici interesa sopstvenika, učešćem na opštem zboru akcionara. Zatim, postoji upravni odbor, koji se formira u akcionarskim društvima u kojima ima više od pedeset akcionara. Takođe, prisutan je izvršni organ koji ostvaruje operativno rukovođenje preduzetniškom delatnošću. U engleskom pravu se govori o board-u direktora. Reč je o grupi koja je odgovorna za rad akcionarskog društva akcionarima. Često je bord direktora sastavljen od izvršilaca (izvršni direktori), sa punim radnim vremenom i platom kompanije, a ponekad je sačinjen i od tzv. neizvršnih direktora. Bord direktora se sastaje periodično, a saziva ga predsedavajući, radi odlučivanja o većini strateških pitanja u vezi s kompanijom i radi postavljanja ključnih menadžera. Direktori se biraju godišnje na godišnjoj generalnoj skupštini kompanije. U ruskom, kao i u zakonodavstvu Ujedinjenog Kraljevstva, članovi saveta direktora (borda) su odgovorni pred akcionarskim društvom za gubitke (štete) koji su prouzrokovani društvu njihovim skrivljenim činjenjem, odnosno ne činjenjem. Pri tome, u engleskom pravu, članovi borda odgova-raju za nameru i nemar, dok se analizom normi ruskog prava, čini da zako-nodavac pretpostavlja samo namerno pričinjene štete. Članovi odbora moraju da se ponašaju u interesu društva, kao što moraju da ostvaruju svoja prava i ispunjavaju obaveze prema društvu, dobrosavesno i razumno (čl. 71. Zakona o akcionarskim društvima Ruske Federacije). To, dalje znači, da treba da donesu odluke u skladu sa dobrom poslovnom praksom. Korist i dobrobit kompanije se mogu sasvim drugačije shvatiti u Rusiji, kao i dobra poslovna praksa. Briga o zaposlenima će se shvatiti, najverovatnije, kao dobra poslovna praksa, čak iako to ide na štetu prava deoničara na profit. U nekim evropskim zemljama, kao npr. u Nemačkoj, prisutan je model two-tier board-a direktora. On podrazumeva formiranje nadzornog odbora sastavljenog od predstavnika akcionara, zaposlenih, koji predstavljaju menadžment odbor radi detaljne podele u poslovima upravljanja kom-panijom. Ovo je interesantno napomenuti, imajući u vidu dva glavna aspekta predloga Pete direktive Evropske unije (9. 9. 1983. godine, koja još uvek nije prihvaćena od Council-a Evrope), a to su: - klauzule koje se tiču uređenja strukture kompanije i - klauzule koje se odnose na učešće zaposlenih u upravljanju kompa-nijom. U pogledu strukture kompanije, dejstvo predloga Pete direktive je ograničeno na javne kompanije. Predviđena su dva modela za upravljanje kompanijom: a) Two-tier model, koji predviđa da kompaniju vodi upravni odbor, pod nadzorom nadzornog organa. Nijedna osoba ne može da bude član oba odbora. Članu upravnog odbora se zabranjuje bilo koja profesionalna delatnost izvan kompanije, bez dozvole nadzornog odbora. Nadzorni organ mora da odobri sve transakcije koje nisu unutar redovnog poslovanja kompanije, kao i ako je reč o transakcijama u kojima član bilo kod odbora ima interes, pa i ako je to indirektan interes. Viši položaj nadzornog organa iskazan kroz

pravo otpuštanja upravnog organa, iziskuje fundamentalnu reviziju engleskog prava, u skladu s kojim uprava odgovara samo prema akcionarima. b) One-tier model, koji predviđa da samo jedan „administrativni" organ upravlja kompanijom. Skupština bira članove administrativnog organa (minimum tri). Upravljanje kompanijom se poverava izvršnim članovima odbora. Ostali članovi odbora, u svojstvu neizvršnih direktora, mogu da budu nadzornici i konsultanti. Zaposleni mogu da učestvuju u upravljanju. - biranjem članova nadzornog odbora. Tim putem, između jedne trećine i jedne polovine članova nadzornog odbora biraju zaposleni u kompaniji, ili - kroz telo koje zastupa zaposlene u kompaniji. Između ostalog, ovo telo ima pravo da traži izveštaj od upravnog odbora, u bilo koje vreme, o verodostojnim aspektima poslovanja kompanije. Takođe, ostvaruje odgovarajuću saradnju sa nadzornim odborom. Osnovne protivrečnosti između interesa akcionara - sopstvenika, i menadžera - nosilaca funkcije upravljanja, su više nego jasne. Dok imaoci akcija nastoje da maksimiziraju svoju dobit, menadžeri nastoje da una- prede funkciju korisnosti, čiji su osnovni aspekti vlast, stalnost i socijalni status. Zatim, menadžerima pripada zarada, a akcionarima deo dobiti po odbitku obaveznih izdavanja akcionarskog društva, u tom smislu i po osnovu zarada. S obzirom na celovito angažovano umeće, interes menadžera je da preduzme korake koji snižavaju opasnost uticaja nepredviđenih okolnosti. Sa druge strane, budući da odgovaraju samo do visine vrednosti akcija, akcionari su spremni na veće rizike, radi ostvaranja višeg profita. Sukobi interesa su prisutni i među akcionarima, zavisno od toga da li su oni vladaoci krupnih paketa akcija (portfeljni investitori), koji su zain- teresovani za reinvestiranje dobiti u razvoj društva, ili je reč o tzv. nekon- solidovanim imaocima akcija, koje najviše interesuju pitanja isplate dividendi. Odnos interesa radnika i akcionara je opredeljen, pre svega, okolnošću da li se radnici javljaju u ulozi akcionara, kada učestvuju u upravljanju društvom i deobi dobiti, ili to nije slučaj. Model upravljanja uspešnp korporacije uključuje sledeće karakteristike: - Odbor direktora, odnosno upravni odbor, u našem pravu, svoje oba-veze nosi sa integritetom i kompetentno - Glavni izvršni direktor, odnosno direktor, u našem pravu, kojeg je odbor angažovao i dao mu ovlašćenje da vodi poslovanje, je kom-petentan - Direktor mora da izabere poslove koje kompanija može obavljati na uspešan i profitabilan način, u privrednoj grani koja je atraktivna - Direktor treba da kreira validni biznis koncept koji izlazi u susret potrošačima, tj. njihovim potrebama na superioran i jedinstven način. - Potrebna je odgovarajuća primena biznis koncepta koja, između ostalog, zahteva da interesi odbora i menadžmenta budu usklađeni sa interesima akcionara. - Posedovanje sistema da se osiguraju obaveze organizacije prema njihovim glavnim stakeholderima, potrošačima, zaposlenima, poveriocima, zajednici i vlasnicima - Potpuno prikazivanje poslovanja vlasnicima i investitorima. Ukoliko biznis ispuni očekivanja i potrebe svih glavnih stakeholdera, interesi na višem nivou, tj. na nivou vlasništva biće zadovoljeni. Reč je o, gotovo, idealno zatvorenom sistemu - što bolje preduzeće obavi svoj posao u pogledu ispunjavanja potreba stakeholder-a, vlasnici će zaraditi više novca, što će im omogućiti da reinvestiraju i podele korist od poslovanja, a to će dalje poboljšati njihovu sposobnost da ispune potrebe ostalih stakeholder-a. Na vrhu hijerarhije stakeholder-a, nalazi se potrošač, čije se potrebe moraju ispuniti uz pomoć roba i usluga koje imaju konkurentsku vrednost. Zatim slede zaposleni, koji očekuju naknadu za rad, u smislu plata i bene-ficija, ali traže i sigurnost posla, prihvatljive uslove rada, kao i satisfakciju poslom. Treću grupu stakeholder-a čine dobavljači, distributeri i poverioci, a na kraju, biznis mora ispuniti i potrebe zajednice, tj., korporacija mora da plaća poreze, da poštuje zakone, čuva okruženje, te da učestvuje u radu zajednice. 6.6.2.1. Upravni odbor Članovi upravnog odbora se biraju na godišnjoj skupštini akcionara, a mogu se birati i na bilo kojoj vanrednoj skupštini. Broj glasova koje za svakog člana upravnog odbora ima svaki akcionar jednak je broju posedovanih akcija. U otvorenom akcionarskom društvu, članovi upravnog odbora se biraju kumulativnim glasanjem, ako osnivačkim aktom ili statutom akcionarskog društva nije drugačije određeno. Podrazumeva se pod time glasanje u kome svaki akcionar broj glasova kojim raspolaže, množi brojem članova upravnog odbora koji se

biraju, i pri tome može, sve te glasove dati jednom kandidatu, ili ih raspodeliti bez ograničenja svim kandidatima. Osnivačkim aktom ili statutom zatvorenog akcionarskog društva može se odrediti kumulativno glasanje za izbor članova upravnog odbora. Na primer: A ima 1000 akcija. Biraju se 4 člana upravnog odbora. 1000 glasova A može dati jednom, ili ako želi podeliti na više kandidata. D+1 4+1 X - broj glasova potreban akcionaru za pobedu njegovog akcionara S - ukupan broj svih akcija na sastanku T - broj kandidata za koje akcionar želi da glasa D - broj članova upravnog odbora koje treba izabrati na sastanku. Ako se član upravnog odbora bira neposrednim glasanjem, svaki ak-cionar glasa brojem akcija koje poseduje za kandidata za bilo koju poziciju otvorenu za glasanje. Na primer: A poseduje 5100 akcija, 51% B poseduje 4900 akcija, 49% Ako se biraju tri člana upravnog odbora, a A glasa za svakog od svojih kandidata sa 5100 glasova, a B glasa za svakog od svojih kandidata, koji su druga lica. Kotirana, otvorena akcionarska društva, moraju u upravnom odboru imati većinu neizvršnih članova upravnog odbora, od kojih su najmanje dva nezavisna. Neizvršni član je lice koje nije član izvršnog odbora u smislu zakona. Nezavisni član je lice koje samo ili sa članom porodice, u prethodne dve godine: - nije bilo zaposleno u akcionarskom društvu, - nije isplatilo akcionarskom društvu, niti primilo od istog isplate veće od 10000 eura, - nije vlasnik više od 10% akcija ili udela, direktno ili indirektno, u licu koje je primilo, ili isplatilo akcionarskom društvu iznos veći od 10000 eura, - ne poseduje direktno, ili indirektno akcije društva koje predstavljaju više od 10% osnovnog kapitala društva, - nije bio direktor društva, ili član upravnog odbora, osim ako to nije bio kao nezavistan član, - nije bio revizor društva. Nezavisni član upravnog odbora ne može biti u radnom odnosu u društvu, a neizvršni članovi upravnog odbora mogu biti u radnom odnosu u akcionarskom društvu. Član upravnog i izvršnog odbora može u svako doba podneti ostavku davanjem pisanog obaveštenja upravnom odboru ili predsedniku upravnog odbora. Član upravnog odbora može biti razrešen odlukom skupštine akcionara, sa ili bez navođenja razloga, ako akcionari smatraju daje to u najboljem interesu društva. Mandat članova upravnog odbora (direktora), ističe na prvoj sle- dećoj godišnjoj skupštini, nakon njihovog izbora. Upražnjeno mesto u upravnom odboru popunjava se kooptacijom, na prvoj narednoj sednici upravnog odbora, ako osnivačkim aktom ili statutom nije drukčije određeno. Predsednika upravnog odbora bira, između svojih članova, upravni odbor većinom od ukupnog broja. On je generalni direktor, ako osnivačkim aktom, ili statutom nije drugo određeno. U razvijenim zemljama, ranije, kada se slučajevi tzv. neprijateljskog preuzimanja nisu tako često javljali, odbori su se birali na godišnjem sastanku akcionara, na period od godinu dana, ili dok se ne izaberu sledbe- nici. Po tom izbornom protokolu, napadači, koji žele da preuzmu biznis od sadašnjeg menadžmenta (često sa idejom da rasparčaju kompaniju i prodaju delove), mogli su dobiti potpuno nov odbor, izabran prostom većinom glasova, i kao rezultat toga, mogli su kontrolisati korporaciju sa samo 51% akcija. Kako bi se otežalo bilo kojoj grupi ili pojedincu da zadobije kontrolu u odboru, mnoge kompanije upotrebljavaju mandate koji se vremenski razlikuju. Članovi odbora su podeljeni u nekoliko klasa. Svaka klasa sadrži otprilike isti broj direktora, koji se biraju na periode tri do četiri godine. Ukoliko se upotrebljavaju trogodišnji mandati, grupa koja želi da preuzme kompaniju, moraće da utroši dve godine da zadobije kontrolu nad odborom i tri godine, da može da postavi potpuno nov odbor. Stvarno regrutovanje kandidata za člana upravnog odbora može se ostvariti na mnogo načina, ali najčešći je kroz lične veze sa jednim ili više članova odbora. Potrebno je temeljno proveriti preporuke, a na komitetu za imenovanje, koji se najčešće formira po pravima razvijenih zemalja, je da proceni da li će postojati dobra

komunikacija između kandidata i ostalih članova upravnog odbora. Nasuprot organizacijama u kojima dominiraju osnivači prilikom izbora članova upravnog odbora, koji ostvaruju svoje interese putem, najčešće, glavnog izvršnog direktora, postoje kompanije koje imaju zaista reprezentativne odbore, koji kontrolišu izbor novih članova i imenuju komitete za imenovanje, koji se sastoje od nezavisnih direktora. Proces razmatranja i regrutovanja treba da odgovori na suštinska pitanja, kao što su: - Da li je kandidat voljan i sposoban da se posveti poslu člana upravnog odbora? - Da li kandidat ima besprekoran karakter i integritet? - Da li kandidat može da uspečno funkcioniše u grupi? Nezavisno od drugih atributa, članovi odbora moraju biti sposobni da funkcionišu kao tim, kao i da učestvuju u konfrontacijama u kojima će se tražiti rešenje, a ne krivac. Odbor, na predlog komiteta nudi nominaciju ili položaj u odboru po-jedincu, a kada dobije od njega pozitivan odgovor, predlaže kandidata akcionarima i oni glasaju za njegov izbor. Nadležnosti upravnog odbora se odnose naročito na: - upravljanje razvojem društva i strategijom, te nadziranje izvršnih direktora i administracije društva; - kontrolu tačnosti finansijskih izveštaja i informacija; - utvrđivanje predloga odluka koje treba da donese skupština, i na kontrolu njihovog sprovođenja; - utvrđivanje ili odobravanje poslovnog plana društva; - davanje i opoziv prokure; - sazivanje sednice skupštine i utvrđivanje predloga dnevnog reda; - izdavanje akcija u okviru limita utvrđenog osnivačkim aktom i za-konom, zamenljivih obveznica, varanata ili dr. hartija od vrednosti; - utvrđivanje vrednosti akcija i dr. imovine, u skladu sa zakonom; - izbor i razrešenje izvršnih direktora, odobrenje uslova ugovora koje društvo zaključuje sa njima i utvrđivanje njihove naknade; - utvrđivanje iznosa, dana plaćanja i postupka plaćanja dividende, i dr. Upravni odbor izveštava skupštinu o nameravanoj poslovnoj politici; ekonomičnosti, rentabilnosti i solventnosti; poslovanju društva i njegovom finansijskom stanju; značajnim poslovnim događajima. Pitanja iz delokruga upravnog odbora akcionarskog društva, mogu se preneti u delokrug skupštine, samo odlukom upravnog odbora. Direktor i upravni odbor su odgovorni za vođenje poslovnih knjiga i unutrašnji nadzor poslovanja. Upravni odbor održava najmanje 4 redovne, godišnje sednice, a može se i vanredno sastajati. Sednice upravnog odbora se mogu održavati i ko- rišćenjem konferencijske veze, ili druge audio i vizuelne komunikacijske opreme, tako da sva lica koja učestvuju na sastanku mogu da se čuju, te se smatraju prisutnim sastanku. Ako osnivački akt ili statut određuju da se odluke upravnog odbora donose na sednici, bilo koja odluka može biti doneta i bez sednice, ako ni-jedan član odbora ne izrazi svoju nesaglasnost u pisanoj formi, koja se od-nosi na donetu odluku, ili preduzetu radnju. Radi veće efikasnosti u radu, upravni odbor može da formira različite odbore ili komisije. Otvoreno akcionarsko društvo mora formirati Komisiju za imenovanja i Komisiju za naknade. Kvorum za rad čini većina od ukupnog broja članova upravnog odbora društva, a odluke se donose većinom glasova prisutnih, ako osnivačkim aktom ili statutom nije određen veći broj glasova. Ako su pri odlučivanju glasovi jednako podeljeni, odlučujući je glas predsednika. Članovi upravnog odbora spadaju u grupu lica koja imaju zakonom posebno apostrofirane dužnosti prema privrednom društvu. Te dužnosti su: - dužnost pažnje, na koje se nadovezuje pravilo poslovne procene, - dužnost lojalnosti, - zabrana konkurencije, - dužnost čuvanja poslovne tajne. Dužnost pažnje, podrazumeva, u skladu sa našim pravom, daje član upravnog odbora dužan da postupa u izvršavanju svojih obaveza savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, a u razumnom uverenju da deluje u najboljem interesu akcionarskog društva.

Član upravnog odbora je dužan da svoju procenu zasniva na informa-cijama i mišljenjima lica stručnih za odgovarajuću oblast za koje veruje da su u tom pogledu savesna i kompetentna. Ako postupa na ovaj način, član upravnog odbora nije odgovoran za štetu koja nastane iz takve procene za društvo. Ovo pravilo je duže vremena poznato u anglosaksonskoj sudskoj praksi (Smit v. Van Gorkom, Presuda Vrhovnog suda Delever-a, kada se, unatoč osnovnom stavu da članovi upravnog odbora odgovaraju za štetu nastalu njihovoj kompaniji, zato što su odluku doneli ne poštujući dužnost brige namerno, ili grubom nepažnjom, oni oslobađaju odgovornosti za odluku koju su doneli u sledstvu propusta u proceni, osim ako je procena učinjena bez potrebnih informacija i uz namerno ili nepažnjom delovanje protiv interesa kompanije). Na primer, pretpostavimo da posle sprovođenja važnog istraživanja, članovi upravnog odbora velike automobilske kompanije odluče da proiz-vode velike i skupe automobile. Kada iste predstave javnosti, uspeju da prodaju neznatan broj, iz raloga promene interesovanja javnosti u pravcu tražnje malih automobila (izazvane raličitim ekonomskim razlozima). Zato što je ova greška bila propust procene od strane rukovodilaca kompanije, njihova odluka je zaštićena pravilom poslovne procene. Delegiranje funkcije informisanja na druge, kao što su zaposleni, eks-perti i eventualno formirani komiteti, koji bi trebalo da prikupe i pruže kvalitetne informacije na osnovu kojih bi direktori, članovi upravnog odbora mogli doneti kvalitetnu poslovnu odluku, ne eliminiše krajnju odgovornost odbora. Dužnost pažnje se, otuda, manifestuje i kao odgovornost za dobar izbor ovih ljudi. Sa dužnošću pažnje je povezana i obaveza kontrole. Kao inicijalni korak u ispunjavanju ove obaveze, odbor mora da utvrdi etičke politike i da objavi set standarda ponašanja za direktore i menadžere. Odbor, ta- kođe, mora i da obezbedi postojanje interne kontrole koja će podnositi precizne izveštaje o tome šta se događa u korporaciji. Najvažniji zadatak vezan sa obavezom kontrole je redovan sastanak odbora, kako bi se disku- tovalo o rezultatima korporacije i postavljala pitanja menadžmentu. U literaturi se ističe da je jedna od ključnih veština direktora intuitivan osećaj šta treba pitati i volja da se bude uporan u nastojanju da se dođe do relevantnih informacija. Postoji veliki broj mera koje su raspoložive članovima odbora, kako bi im pomogle da održe kontrolu korporacije, u npr. američkom pravu. Tako, postoji mera pod nazivom „otrovna pilula", koja ima ulogu da prisili potencijalne kupce korporacije da pregovaraju sa odborom, a ne da se obraćaju direktno akcionarima. Ona funkcioniše utvrđivanjem prava akcionara da, ukoliko potencijalni napadač zadobije određeni procenat vlasništva nad kompanijom, obično 15-20%, i pokuša da pređe ovaj nivo bez odobrenja odbora, ponuda akcija se automatski povlači, i odbor postojećim akcionarima daje pravo da kupe akcije po veoma niskim cenama. Ove nove akcije, koje su izdate i prodate postojećim akcionarima „razvodnjavaju" vlasništvo napadača, do tačke kada postaje praktiči bezvredno. Predviđanje u statutu načina izbora članova upravnog odbora sa ras-poređenim višegodišnjim terminima, najčeće trogodišnjim, kao i predviđanje mogućnosti da se promeni statut, u smislu primene dodatnih od- brambenih mera, takođe su načini kontrole u korporaciji. Smatra se da će članovi upravnog odbora ispuniti svoju obavezu dužne pažnje, ako: - angažuju pravni savet kako bi kreirali i upravljali procesom - ne donose važne odluke na brzinu, ako to nije neophodno - dobijaju obaveštenje o pitanjima o kojima će se raspravljati na odboru - dobij aj u važna dokumenta pre sastanka - po potrebi, obave jedan ili više informativnih sastanaka - dobijaju adekvatne informacije, kako bi se donela prava odluka, uključujući: pristup mišljenju eksperata, upravljanje analizama i preporukama, identifikaciju informacija o alternativama, ne pod- ležu pritiscima glavnog izvršnog direktora, ili drugih, pre diskusije odbora. Dužnost lojalnosti zahteva od članova upravnog odbora da podrede svoje lične interese interesima korporacije i njenih akcionara, tj. da obavljaju svoje funkcije u interesu akcionarskog društva. Oni su dužni da naročito: - ne koriste imovinu akcionarskog društva u ličnom interesu; - ne koriste povlašćene informacije u akcionarskom društvu za lično bogaćenje; - ne zloupotrebljavaju pozicije u društvu za lično bogaćenje; - ne koriste poslovne mogućnosti društva za lično bogaćenje. Na primer, ako član upravnog odbora ne ispuni svoju dužnost lojalnosti i napravi tajnu zaradu na poslu, prebaci, recimo, na sebe mogućnosti, koje po prirodi stvari i pošteno posmatrajući, pripadaju korporaciji,

korporacija ga može tužiti da vrati tajnu zaradu. Članovi upravnog odbora mogu da uzmu mogućnosti korporacije, ako je ona bila u potpunosti predstavljena korporaciji, a ona ju je odbacila. Kod nas se govori o odobrenju pravnog posla iz sukoba interesa. Odobrenje pravnog posla iz sukoba interesa je punovažno, ako su članovima upravnog odbora, sve materijalne činjenice povezane sa ličnim interesom bile otkrivene ili inače poznate. Lice koje zaključuje pravni posao sa akcionarskim društvom ne povređuje pravilo iz sukoba interesa, ako dokaže daje pravni posao u vreme zaključenja, ili u vreme izvršenja u interesu akcionarskog društva. Pravni posao u kome postoji sukob interesa, a koji nije odobren ili za koji nije pružen pomenuti dokaz, ništav je. Lični interes postoji ako je član upravnog odbora, ili član njegove po-rodice: - ugovorna strana u pravnom poslu sa privrednim društvom; - u finansijskom odnosu sa licem iz pravnog posla ili radnje koja se zaključuje sa akcionarskim društvom, ili koje ima finansijske interese u tom poslu ili radnji; -je pod kontrolnim uticajem strane iz pravnog posla, ili radnje, ili lica koje ima finansijski interes u pravnom poslu ili radnji, te se osnovano može očekivati da utiču na njegovo postupanje suprotno interesu privrednog društva. Pod članovima porodice se smatraju: - njegov bračni drug, i/ili roditelji, brat ili sestra tog bračnog druga, - njegovo dete, roditelji, brat, sestra, unuk, ili bračni drug bilo koga od ovih lica, -njegov krvni srodnik u pravoj liniji i u pobočnoj liniji do drugog stepena srodstva, usvojilac, usvojenik, srodnik po tazbini zaključno sa prvim stepenom srodstva, - druga lica koja sa tim licem žive u zajedničkom domaćinstvu. Sva navedena lica, osim onih navedenih u poslednjoj stavci, smatraju se povezanim licima. Zabrana konkurencije nalaže zabranu članovima upravnog odbora da direktno, ili indirektno budu angažovana u drugom privrednom društvu konkurentske delatnosti, osim ako za to dobiju odobrenje. Zabrana naročito uključuje: zaposlenje; svojstvo preduzetnika, ortaka, ili komplementara; svojstvo kontrolnog člana ili akcionara; svojstvo člana organa društva, zastupnika, likvidacionog upravnika, te lica koja imaju ugovorna ovlašćenja da upravljaju poslovima privrednog društva. U slučaju povrede pravila iz sukoba interesa i zabrane konkurencije privredno društvo, pored prava na naknadu štete, ima i pravo: - da se poslovi koje to lice izvrši za svoj račun, priznaju kao poslovi izvršeni za račun privrednog društva; - privrednom društvu preda svaki novčani iznos koji je ostvaren od poslova koji su objavljeni za račun tog lica; - sva potraživanja koja proizilaze iz posla izvršenog za račun tog lica, ustupe privrednom društvu. Prava, koja privredno društvo ima po osnovu sukoba interesa i pravila konkurencije, može ostvariti privredno društvo, ili ortak, član ili akcionar, koji ima ili zastupa najmanje 5% osnovnog kapitala društva, u roku od 60 dana od dana saznanja za učinjenu povredu, odnosno 3 godine od dana učinjene povrede. Članovi upravnog odbora su dužni da čuvaju poslovnu tajnu, pod kojom se smatra informacija o poslovanju određena osnivačkim aktom ili statutom akcionarskog društva, za koju je očigledno da bi prouzrokovala znatnu štetu akcionarskom društvu, ako dođe u posed trećeg lica. Oni su odgovorni za štetu prouzrokovanu privrednom društvu, ako u pogledu čuvanja poslovne tajne, odnosno njenog saopštenja ne postupe u skladu sa zakonima i drugim propisima. Sudovi u državi Delaware, SAD, pripremaju još jednu obavezu za di-rektore, članove upravnog odbora, obavezu da se ne „ušanče". Ukoliko korporacija ne radi dobro, potrebno je napraviti promene u menadžmentu. Ukoliko problem nije u menadžmentu, već u tome što odbor ne ispunjava svoje obaveza, promene treba napraviti u tom domenu. Postoje mnogi primeri korporacija sa lošom performansom, gde menadžment i odbor ostaju na svom mestu, bez obzira što ne ispunjavajau svoje obaveze, u stvari, postaju ušančeni. Neki analitičari ove situacije zagovaraju vremensko ograničenje, kako bi se situacija predupredila. Međutim, ovim bi se ignorisala vrednost kontinuiteta i iskustva, a i sama polazna pretpostavka da svi direktori imaju motiv za ušančenje ne odgovara realnosti. Ovim bi se osiguralo da neće doći do ušančenja, ali bi se odbori koji rade dobro lišili dobrih direktora, a pronalaženje talentovanih direktora i nije tako lak posao.

Praktično rešenje za održavanje uspešnog upravnog odbora bez vre-menskog ograničenja je da postoji univerzalni sporazum između svih članova upravnog odbora, da reizbor nije automatski. Odbor treba da predloži smislen proces kako oceniti performansu odbora kao kolektivnog tela, kao i učinak svakog pojedinca u njemu. Ove procene treba da budu godišnje, formalne i temeljne. Opšta je praksa u svetu da korporacije izuzmu članove upravnog odbora od odgovornosti za njihove legalne aktivnosti. To znači da oni nisu lično odgovorni za štetu koja može nastati kao rezultat legalnih ativnosti odbora, do nivoa do kog sredstva kompanije mogu nadoknaditi štetu žali- ocu. Mnoge kompanije kupuju direktorima, članovima upravnog odbora, osiguranje od odgovornosti, kao deo programa izuzeća, iz čega su prevare, naravno, isključene. Pored članova upravnog odbora, u lica koja imaju dužnosti prema pri-vrednom društvu spadaju i: ortaci ortačkog društva; komplementari komanditnog društva; lica koja se u smislu zakona smatraju kontrolnim čla-novima društva sa ograničenom odgovornošću, ili kontrolnom akcionarima akcionarskog društva; zastupnici društva; članovi izvršnog odbora, članovi nadzornog odbora, članovi odbora revizora i interni revizor društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva; lica koja imaju ugovorna ovlašćenja da upravljaju poslovima privrednog društva; likvidacioni upravnik privrednog društva. U tom smislu se gore predviđena pravila imaju shodno primenjivati i na njih. 6.6.2.2. Individualna i derivativna tužba Ako je korporacija oštećena od nekoga, upravni odbor ima pravo da preduzme aktivnost u ime korporacije protiv štetnika da nadoknadi štetu. Ako korporacija ne uspe da pokrene parnicu, tada akcionari imaju pravo da pokrenu tužbu u ime korporacije. To se pravo u američkom pravu naziva izvedena parnica. Akcionar ima to pravo ako je bio akcionar korporacije u vreme pokretanja parnice, ako na pravi način zastupa interese korporacije i ako sačini pismeni zahtev u kome od korporacije traži da ona pokrene parnicu, a korporacija ili odbije predlog, ili istekne 90 dana od datuma zahteva. Naknada dosuđena tužiočevoj strani ide u korporaciju, a akcionar ima pravo na nadoknadu troškova. U slučaju Kamen v. Kem- perfinancial services, ine, 1991., Vrhovni sud SAD ustanovljava izuzetak od pravila da akcionar mora podneti zahtev upravnom odboru zbog pokretanja tužbe protiv trećeg lica, ako su članovi upravnog odbora umešani u malverzacije ili na neki drugi način nisu neutralni. U našem pravu, individualnu tužbu ima pravo da podnese akcionar privrednog društva (član, ortak), u svoje ime protiv bilo kog lica, koje ima dužnosti prema privrednom društvu, u tom smislu i protiv člana upravnog odbora, za naknadu štete koju mu to lice prouzrokuje povredom dužnosti utvrđenih u skladu sa zakonom. On ima pravo da podnese i tužbu u svoje ime, a za račun društva, radi naknade štete prouzrokovane privrednom društvu od strane tih lica, po-vredom dužnosti koje imaju prema društvu, u skladu sa zakonom. To se naziva derivativna tužba, a uslovi za njeno podnošenje su: - da imaju svojstvo akcionara u vreme podnošenja tužbe, ili da to svojstvo steknu po osnovu pribavljanja akcija od lica koje je imalo to svojstvo u vreme podnošenja tužbe; - da poseduje akcije u privrednom društvu koje predstavljaju najmanje 5% osnovnog kapitala društva; - da je pre podnošenja tužbe pisanim putem zahtevao od privrednog društva da podnese tužbu, a taj zahtev je odbijen, odnosno po tom zahtevu se nije postupilo u roku od 30 dana od njegovog podnošenja. Ostvarena naknada štete po derivativnoj tužbi pripada privrednom društvu, a lice koje je podnelo tužbu ima pravo na naknadu troškova. Od-redbe o derivativnoj tužbi se ne primenjuju na ortačko društvo, osim ako drugo nije predviđeno osnivačkim aktom ili ugovorom ortaka. 6.6.2.3. Izvršni odbor Otvoreno akcionarsko društvo ima izvršni odbor, a zatvoreno akcionarsko društvo ga može imati. novi upravnog odbora, (članovi izvršnog odbora čine manje od polovine članova upravnog odbora). Članovi izvršnog odbora su u radnom odnosu u društvu. Delokrug izvršnog odbora uključuje sprovođenje odluka upravnog odbora akcionarskog društva, i sva pitanja povezana sa vođenjem poslova i tekućim poslovima akcionarskog društva, osim pitanja koja su u nadležnosti upravnog odbora i skupštine društva. Upravni odbor može uvek da zatraži od izvršnog odbora da ga izvesti o poslovima koji bi mogli biti od većeg uticaja na društvo. Članovi izvršnog odbora mogu biti razrešeni od strane upravnog odbora u bilo koje vreme, sa ili bez postojanja posebnog razloga, kada je to po oceni upravnog odbora u najboljem interesu akcionarskog društva, s tim da se razrešenjem ne vređaju ugovorna prava razrešenog lica.

6.6.2.4. Generalni direktor Predsednika upravnog odbora akcionarskog društva bira između svojih članova upravni odbor, većinom od ukupnog broja. On može da ima prava i obaveze predsednika društva, a ako osnivačkim aktom ili statutom nije drugačije određeno, on je i generalni direktor društva, te predsednik izvršnog odbora. Generalni direktor zastupa akcionarsko društvo nakon registracije, bez posebnog punomoćja. Direktor je, može se reći, ona osoba koja ima ulogu direktora, bez obzira na njegovu titulu unutar kompanije. U zapadnim kompanijama postoji i tzv. „direktor u senci". To je osoba u skladu s čijim uputstvima i instrukcijama deluju direktori kompanije. Direktori zastupaju i predstavljaju akcionarsko društvo. Prisustvuju sastancima odbora, te poseduju detaljne informacije u vezi s poslovanjem i položajem kompanije. U engleskom pravu direktora može da se imenuje od strane potpisnika memoranduma (akta o osnivanju), oglašavanjem u statutu, kao i odbora direktora, te odlukom akcionara na generalnoj skupštini (radi popune, usled ostavke, smrti, ili dokvalifikacije direktora, ili radi imenovanja dodatnog direktora do maksimuma određenog u statutu kompanije). U engleskom pravu ne mogu da budu imenovane za direktora javnih kompanija osobe koje su u vreme imenovanja navršile sedamdeset godina života. Pored starosne granice, razlog za povlačenje direktora je i redovno rotiranje jedne trećine članova borda direktora na redovnoj godišnjoj skupštini akcionara. Statutom se često zahteva od direktora da poseduje izvestan broj akcija (tzv. deoničarska kvalifikacija). Budući da direktori vode poslove kompanije, štiteći interese kompanije, oni se tim putem pod- stiču u obavljanju svojih aktivnosti, a sve u interesu osiguranja progresa kompanije. U teoriji, dužnosti direktora grupišu se na dužnosti prema: - preduzeću, - zaposlenima, - poveriocima i – - acionarima, U dužnosti direktora prema preduzeću spadaju fiducijarne dužnosti, te tužnosti veštine i pažnje. Fiducijarne dužnosti su zasnovane na povere- nju. Fiducijarni pravni posao, uopšte, je takav posao u kome fiducijant prenosi neko pravo na fiducijara i pri tome ugovara „pactum fiduciae". Time, po postizanju određenog ekonomskog rezultata, fiducijar ponovo prenosi isto pravo na fiducijanta. Kod ovih poslova on se oslanja na fi- ducijarovo poštenje - fiduciju, po čemu su poslovi dobili naziv. Dakle, kod fidicijarnih poslova se ne podudara akt pravnog i ekonomskog prometa. Direktor mora da prijavi preduzeću bilo koji lični profit koji može da ostvari u toku njegovog poslovanja sa imovinom akcionarskog društva. Dakle, direktori moraju da koriste svoja ovlašćenja za dobro kompanije, te ne smeju da rade za sopstvene interese. Direktor ima obavezu da poslovima kompanije pristupa s razumnom pažnjom. Takvim postupanjem on ne izbegava odgovornost za nemarno ponašanje. Poslednjih godina odgovornost direktora u Ujedinjenom Kra-ljevstvu je porasla na osnovu Akta o insolventnosti. U skladu sa njim, di-rektori mogu da budu personalno odgovorni za kompanijine dugove, u slučaju daje njihov namerni (knowingly), ili nemarni (recklessly) rad izazvao kompanijinu insolventnost. Direktori treba da vode računa o interesima svih zaposlenih u kompaniji, pri čemu mora postojati ravnoteža između interesa kompanije i interesa zaposlenih. Direktori nemaju ugovorne ili fiducijarne dužnosti prema članovima svojih kompanija (osnivačima i akcionarima). To ne znači da se njihov odnos ne može da posmatra s aspekta etičkih prava i obaveza. U uslovima insolventnih kompanija, interesi poverilaca se neminovno nameću. Oni imaju ovlašćenje da kroz postupak insolventnosti kontro- lišu vlasništvo kompanije, koje je u praktičnom smislu njihovo, a ne vlasništvo akcionara. Rusko društvo je tradicionalno radilo u uverenju da je tehničko obrazovanje bitno za rukovođenje fabrikama, da bi se ipak uvidelo da su efikasnost i kvalitet direktora ključevi za uspeh u svim područjima privrede. Zadatak rukovodilaca je da stvore i održe sredinu u kojoj njima pod-ređeni ljudi mogu zajednički efikasno da rade u grupama kako bi postigli željene ciljeve. Uspostavljanje radne atmosfere znači stvaranje situacije, okoline ili klime za radna mesta i ljude, pod kojima mogu i žele da rade onoliko koliko su najviše u stanju. Svaki rukovodeći posao nosi u sebi i određen stepen rukovodećeg autoriteta. Autoritet je moć da se ljudima ko- manduje i da se od njih traži da deluju. Rukovodioci treba da teže da pomognu onima koji su im

podređeni da bolje obave svoje zadatke i da budu zadovoljni onim čime se bave. To nije lako i zato rukovođenje zahteva izuzetan talenat. Među najvažnije elemente efikasne radne atmosfere ubrajaju se sle- deći: - postavljanje jasnih ciljeva, te planovi da se oni ostvare; -postavljanje logične i shvatljive strukture funkcija. Tako, ljudi saznaju koji položaj imaju u nekom poslu, te na koji način je povezano ono što oni rade s radom drugih; - odstranjivanje, što je moguće više, prepreka za rad ljudi; - klima koja će usmeravati ljude da urade prave stvari, po mogućnosti zato što tako žele, ali često zato što nalaze da je određen način upravo onaj kojim se obavlja posao, a ponekad i zato što moraju; - pozitivna atmosfera u kojoj se priznaje značaj motivacije; - klima koja uzima u obzir činjenicu da mnogi ljudi dobro poznaju probleme i znaju rešenja za njih. Upravljanje u korporacijama zahteva, između ostalog, dobro poznavanje pravne regulative koja se odnosi na organizaciju, nadležnosti i funkcionisanje upravnog odbora, koji uz direktora, čine upravu privrednog društva. Lice koje je pozvano da bude član upravnog odbora, mora pažljivo da razmisli pre nego što prihvati ponudu. Članovi odbora su tu da služe orga-nizaciji, a ne svojim sopstvenim interesima. Zato je neophodno da se izvrše procene koliko će to zahtevati napora i vremena, koliko stresa će pro-uzrokovati. Na drugoj strani, postoji mogućnost izbijanja sukoba interesa. Konflikt interesa predstavlja razlikovanje koji postoji između posla pred- uzeća i sopstvenog posla člana upravnog odbora, ili posla organizacije sa kojom je povezan. Obično konflikt nastaje vezano za to šta je dobro za preduzeće i šta je dobro za određenog člana upravnog odbora. Kada se to dogodi od pomoći je ako odbor ima regulisan postupak za prevladavanje sukoba interesa. Postupak može biti sledeći: - članovi odbora obaveštavaju predsedavajućeg i sekretara o svim pi-tanjima koja mogu izazvati konflikt, - član daje još jednu izjavu na početku sastanka na kome može doći do konflikta, - članovi upravnog odbora mogu odlučiti da diskutuju o tom pitanju bez prisustva zainteresovanog člana. U brojnim američkim firmama, kako istraživanja pokazuju, postoje znatni konflikti interesa. Oni traže znatno bolju internu politiku nego što je trenutna. Istraživanja New York Times-a otkrila su da u 20% od 2000 najvećih US kompanija, članovi upravnih odbora imaju poslovne veze sa izvršnim direktorima. Ne treba se zalagati za zabranu svih veza direktora i upravnih odbora, ali je neophodna veća jasnoća među njima. Član uprave društva sa ograničenom odgovornošću, akcionarskog društva i društvenog i javnog preduzeća i prokurista mogu zaključiti s preduzećem u kome imaju to svojstvo ugovor o kreditu, kauciji, garanciji i jemstvu, kao i dru- zvao kompanijinu insolventnost. Direktori treba da vode računa o interesima svih zaposlenih u kompaniji, pri čemu mora postojati ravnoteža između interesa kompanije i interesa zaposlenih. Direktori nemaju ugovorne ili fiducijarne dužnosti prema članovima svojih kompanija (osnivačima i akcionarima). To ne znači da se njihov odnos ne može da posmatra s aspekta etičkih prava i obaveza. U uslovima insolventnih kompanija, interesi poverilaca se neminovno nameću. Oni imaju ovlašćenje da kroz postupak insolventnosti kontro- lišu vlasništvo kompanije, koje je u praktičnom smislu njihovo, a ne vlasništvo akcionara. Rusko društvo je tradicionalno radilo u uverenju da je tehničko obrazovanje bitno za rukovođenje fabrikama, da bi se ipak uvidelo da su efikasnost i kvalitet direktora ključevi za uspeh u svim područjima privrede. Zadatak rukovodilaca je da stvore i održe sredinu u kojoj njima pod-ređeni ljudi mogu zajednički efikasno da rade u grupama kako bi postigli željene ciljeve. Uspostavljanje radne atmosfere znači stvaranje situacije, okoline ili klime za radna mesta i ljude, pod kojima mogu i žele da rade onoliko koliko su najviše u stanju. Svaki rukovodeći posao nosi u sebi i određen stepen rukovodećeg autoriteta. Autoritet je moć da se ljudima ko- manduje i da se od njih traži da deluju. Rukovodioci treba da teže da pomognu onima koji su im podređeni da bolje obave svoje zadatke i da budu zadovoljni onim čime se bave. To nije lako i zato rukovođenje zahteva izuzetan talenat.

Među najvažnije elemente efikasne radne atmosfere ubrajaju se sledeći: - postavljanje jasnih ciljeva, te planovi da se oni ostvare; -postavljanje logične i shvatljive strukture funkcija. Tako, ljudi saznaju koji položaj imaju u nekom poslu, te na koji način je povezano ono što oni rade s radom drugih; - odstranjivanje, što je moguće više, prepreka za rad ljudi; - klima koja će usmeravati ljude da urade prave stvari, po mogućnosti zato što tako žele, ali često zato što nalaze da je određen način upravo onaj kojim se obavlja posao, a ponekad i zato što moraju; - pozitivna atmosfera u kojoj se priznaje značaj motivacije; gi pravni posao utvrđen osnivačkim aktom, odnosno statutom, po odobrenju ostalih članova upravnog odbora. Osnivačkim aktom, odnosno statutom može se predvideti da davanje odobrenja nije potrebno za poslove zaključene pod uobičajenim uslovima. Regulisanjem sukoba interesa u vođenju poslova (klauzula konfliktnosti interesa), nastoji se preduprediti dominacija pojedinačnih interesa nad interesom kompanije. Dobri direktori znaju svoja ograničenja i traže savete eksperata, kada im njihovo prosuđivanje tako nalaže. Direktori koji su pošteni, ali nekom-petentni, ne uspevaju da ispune svoje obaveze. Njihova nekompetencija može da bude jednako opasna kao i nepoštenje. U praksi, odbor direktora većinu odluka delegira menadžmentu pre- duzeća, formalno ili neformalno. Kao posledica ovoga, menadžment donosi svakodnevne odluke vezane za poslovanje. Veza između menadž- menta i odbora direktora je od suštinskog značaja, jer od nje zavisi koliko će dobro posao biti vođen, ali i u smislu pravne odgovornosti, za aktivnosti i rezultate. U slučaju parnice, menadžment, u zapadnim zemljama, uvek gubi u sporu sa odborom direktora, što odboru daje potpunu nezavisnost od uticaja menadžmenta. Često se u literaturi postavlja pitanje da li su odbori direktora dovoljno nezavisni? Kompanije pokušavaju da institucionalizuju vidljive i prihvatljive promene u strukturi i sastavu odbora. Pri tome zahtevaju da određen broj direktora mora da bude izvan firme; imenovanje tzv. izvršnog direktora, koji se razlikuje od predsednika upravnog odbora; imenovanje članova komisije za reviziju i dr. Možemo reći da su ove promene u strukturi upravljanja biznisom neophodne, ali ne i dovoljne. Puno je studija posvećeno pitanju da li je sastav odbora, a posebno merenje nezavisnosti upravnih odbora, u strogoj korelaciji sa finansijskim performansama. Nalazi empirijskih istraživanja do danas, međutim, su nekonzistentni i konfliktni. Na jednoj strani se susreću studije sa zaključkom da stepen nezavisnosti odbora nije u korelaciji sa raznim merenjima dugoročnih performansi u velikim američkim firmama, te da firme sa nezavisnim odborima nisu profitabilnije, već postoje i nagoveštaji da rade lošije od drugih. Na drugoj strani ima studija koje ukazuju na pozitivnu vezu u ovim odnosima. Funkcija upravljanja, čiji je nosilac upravni odbor, podrazumeva vo-đenje organizacije do ciljeva koje želi da postigne, dok je rukovođenje ono što je potrebno da se do tih ciljeva dođe. Tako, možemo reći da upravljanje uključuje: - politiku, u smislu odlučivanja o ciljevima odbora vezanih za kom-paniju; - budžet, u smislu staranja o pripremi godišnjeg obračuna i usvajanja periodičnog obračuna; - liderstvo, koje podrazumeva rad na važnim strateškim pitanjima, koja utiču na budućnost organizacije, kao i zapošljavanje izvršnog direktora, odnosno njegovo imenovanje; - ograničenja, kojima se postavljaju limiti za direktore i osoblje; - specifikacije, koje pretpostavljaju postavljanje ciljeva i rezultata koje treba dostići; - monitoring, u smislu primanja redovnih izveštaja od izvršnog di-rektora; - izveštavanje na redovnom zasedanju skupštine o sprovođenju po-slovne politike i podnošenje godišnjeg finansijskog izveštaja. Kao što smo gore naznačili, rukovođenje se odnosi na sredstva koja vode do ciljeva i uključuje: - vođenje organizacije iz dana u dan, - staranje o vođenju sistema računovodstva u organizaciji, - zapošljavanje osoblja, - rad u okviru limita, tj. smernica koje je postavio upravni odbor, - postavljanje zadataka koje treba osoblje da obavi kako bi se postigli ciljevi i rezultati koje zahteva odbor, - analiza redovnih izveštaja osoblja, - izrada izveštaja upravnom odboru o rezultatima postignutim u od-govarajućim vremenskim intervalima.

Upravni odbor treba posmatrati kao telo koje funkcioniše kolektivno. On kontroliše organizaciju, i pri tome postavlja vrednosti, misiju i ciljeve. Da bi to uspešno uradio, upravni odbor razmatra aktivnosti koje kompanija mora uključiti, okruženje i ostale eksterne faktore, kao što su ekonomski faktori i vladina politika. Često se postavlja pitanje koje talente treba tražiti od članova upravnog odbora? Neki veruju da upravni odbori moraju posedovati pravni, marketing i računovodstveni talenat. Međutim, dobro prosuđivanje je često potrebnije od specifičnog tehničkog znanja. Upravni odbori često postavljaju podkomitete. Kako bi odlučili o tome koji su podkomiteti korisni i potrebni, odbori moraju razmotriti svoje zadatke i organizovati ih u povezana područja. Tako, mogu postojati komiteti za finansije, planiranje i si. Potrebno je voditi računa da podkomiteti ne razviju sopstveni život, i da ne počnu da odudaraju od opšte vizije. Dobro korporativno upravljanje nadmašuje etiku. To je krucijalni sistem za kompanije u kompleksnim okolnostima, i stoga je važna komponenta ekonomske stabilnosti i rasta. Zakonodavstvo može da pooštri kazne za direktore, izvršioce i same kompanije koje zalutaju sa staze dobrog upravljanja, ali samo direktor, predsednik upravnog odbora i sam upravni odbor mogu da izaberu da dobro upravljaju i rukovode. Da bi to uradili, moraju da ovladaju znanjem balansiranja moći, podižu kolegijalnu kulturu, promovišu stalna unapređenja i međusobno obrazovanje i informisa- nje. Iako su ova ponašanja oduvek bili veliki ciljevi, danas su ona zahtev akcionara na novom proširenom tržištu. U literaturi se sreću principi „mekog upravljanja", koje ćemo niže na-vesti: - Potrebno je izabrati prave ljude u upravni odbor, sa hrabrošću da se izazovu direktori. - Orjentisati nove članove upravnih odbora ugovaranjem sastanaka sa svim top-izvršiocima, uz obezbeđenje potrebne literature i per-manentnog sistema obrazovanja. - Neophodnost informisanja i komunikacije. Stabilno snabdevanje i iscrpne informacije su osnova efikasne moći odbora da kompetentno upravljaju. Smatra se da kompanije koje obezbede svojim upravnim odborima širok spektar indikatora, uživaju veće berzanske i in-vesticione povraćaje od kompanija koje to ne urade. - Moć izvršnih direktora treba da bude izbalansirana, angažmanom nezavisnih direktora u upravnim odborima. - Upravni odbor treba da nastoji da afirmiše nova ponašanja, kao što su timski rad, kolegijalnost i klima „konstruktivnog skepticizma", te kultura slušanja. - Članovi upravnog odbora imaju pravo da zahtevaju vreme da se pripreme, vreme za diskusiju i vreme da razviju odnose. - Potrebno je ustanoviti tradiciju kontinuiranog unapređivanja, pri čemu članovi upravnog odbora treba da ispitaju i usavrše veštine kao što to rade i drugi profesionalni timovi. Članovi upravnog odbora i direktor su odgovorni solidarno za štetu koju svojom odlukom prouzrokuju preduzeću, poveriocima i vlasnicima, ako je ta odluka doneta grubom nepažnjom ili s namerom da se šteta prouzrokuje. U tom slučaju skupština društva kapitala može pokrenuti postupak pred nadležnim sudom protiv članova upravnog odbora koji su doneli takvu odluku. Primera radi, namerno nanošenje štete, u smislu prevare, postoji kada član upravnog odbora zna da ono što čini, čini protivpravno i da će tim ponašanjem prouzrokovati štetu. Očigledni je primer krađa novca iz orga-nizacije. U prevaru spada i krivotvorenje dokumenata radi sticanja neke koristi. To može biti i preterivanje u zahtevanoj sumi za putovanje, ili npr. potpisivanje nekog drugog člana odbora na dokumentima, pa i onda kada postoji uverenje da bi isti to potpisao. Primer nepažnje bi bio kada član upravnog odbora zna da je finansijsko stanje organizacije nesigurno, a ipak pravi nove troškove koje kasnije neće moći da opravda. Nemar je propust u razmišljanju. Granica za nemar je niža za one koji su kvalifiko- vaniji i koji imaju odgovorniji posao. Praksa primene doktrine „korporativnog vela", može biti pokazana na primeru engleskog prava, gde je još 1897, u sporu Solomon v. Solomon & Co. Palata Lordova formirala princip, u skladu sa kojim se kompanija sa pravne tačke gledišta javlja kao samostalno lice, a njeni akcionari ne mogu da snose odgovornost za njene dugove. Upravo to rešenje i do danas služi kao precedent koji ne dopušta nalaganje odgovornosti jednog pravnog lica na treća lica. U ruskom pravu, sudovi pri rešavanju pitanja odgovornosti polaze od principa Jedinstvene ekonomske jedinice" i nalažu odgovornost samostalnog pravnog lica na preduzeće-majku i na druga pravna lica, koja ulaze u holding ili korporaciju. Aktuelnost tematike nalaganja odgovornosti na druge u ovom slučaju se objašnjava sledećim razlozima:

- aktivna delatnost ruskih kompanija na vanjskim tržištima često je pravno slabo obezbeđena usled čega proizilaze sudski zahtevi prema ruskim kompanijama-majkama, za dugove njihovih kompanija- kćeri, ili zavisnih društava, koji ostvaruju delatnost izvan granica, kao i drugih kompanija koje ulaze u sastav holdinga ili korporacije koje kontrolišu ruske kompanije; - izgradnja krupnih ruskih industrijskih, proizvodnih, finansijskih i drugih holdinga i korporacija, koji se javljaju kao posledica eko-nomskog rasta, iziskuje pravnu ekspertizu rizika, vezanih za ostva-rivanje preduzetničke delatnosti na vanjskim tržištima. U skladu sa čl. 105 Građanskog kodeksa Ruske Federacije, preduzeće-kćer ne odgovara za obaveze osnovnog društva. Analogne odredbe sadrži i čl. 6. Federalnog zakona „0 akcionarskim društvima". Udeo učesnika osnovne kompanije od momenta njegovog unošenja postaje sopstve- nošću preduzeća-kćeri. Na taj način, imovina preduzeća-kćeri, uključujući njen osnovni kapital, pripada po osnovu prava svojine samom društvu kao pravnom licu i ne javlja se pravom sopstvenosti njenih učesnika, osnovne kompanije. Sledstveno tome, rusko zakonodavstvo predviđa samostalnu odgovornost kompanije-majke i kompanije-kćeri. Međutim, kompanija-majka ima pravo da daje obavezna uputstva za kompanije-kće- ri, te ukoliko bi to bio slučaj, ona nosi solidarnu odgovornost sa njom za poslove koje kompanija-kćer zaključi u ispunjenju tih uputstava. Preduze- će-kćer ne odgovara za obaveze osnovnog društva. U slučaju nelikvidnosti (bankrotstva) preduzeća-kćeri, krivicom osnovnog preduzeća, poslednje nosi supsidijarau odgovornost za njene obaveze. Nadalje, u čl. 2 Federalnog zakona „0 akcionarskim društvima", predviđa se supsidijarna odgovornost konkretnih akcionara ili drugih lica (osnivači, učesnici), koji imaju pravo da daju obavezna uputstva ili na drugi način imaju mogućnost da opredeljuju dejstvo društva, i u tom smislu su, koristeći to svoje pravo, doveli društvo do nelikvidnosti. Gore posmatrana pojava se u teoriji naziva „skidanje vela korporacije". U američkom pravu, ona se najčešće primenjuje u vezi sa neisplaćenim zahtevima poverilaca, koji pokušavaju da od akcionara naplate dug koji duguje korporacija. Sudovi će skinuti veo korporacije ako je korporacija formirana bez dovoljno kapitala (oskudno kapitalisanje), ili ako nije bila očuvana osobenost u odnosu između korporacije i akcionara. Mešanje lične i korporacijske imovine, neodržavanje potrebnih sastanaka akcionara, loše vođenje knjiga, su primeri koje američki sudovi ispituju od slučaja do slučaja. U skladu sa odredbama engleskog Zakona o kompanijama 1985 (Com- panies Act, 1985), predviđa se nalaganje neograničene odgovornosti osnivača kompanije, ako je u toku 6 meseci u javnoj kompaniji bio samo jedan učesnik. Ova se odredba ne može primenjivati na privatne kompanije sa odgovornošću učesnika u granicama akcija, kao ni na privatne kompanije sa odgovornošću učesnika u garantovanim granicama, a sve to na osnovu Direktive 89/667 Evropske komisije. Nezakonita trgovina ili trgovanje sa prevarom, regulisani Zakonom o kompanijama 1985 i Zakonom o insolventnosti, 1986, predstavljaju najradikalnije odstupanje od doktrine ograničene odgovornosti osnivača. Tako, nezakonitost trgovine se određuje prema objektivnim kriterijumima, u sledstvu čega treba postaviti i odgovoriti na sledeća pitanja: ko je imao realnu mogućnost da kontroliše delatnost kompanije u tom periodu, kada se ona nalazila pod opasnosti nelikvidnosti; na koji načinje to lice koristilo svoj položaj na štetu poverilaca? Nadalje, zloupotreba imena kompanije i postojanje i delovanje nekva- lifikovanog direktora, jesu razlozi za ustanovljenje njegove solidarne odgovornosti za obaveze kompanije, nastale u periodu kada se nalazio na rukovodećem položaju, a delovao je protivpravno. Takođe, po engleskoj koncepciji agenture, odgovorno lice će nositi ličnu odgovornost za obaveze, koje je preuzelo u interesu kompanije, ako je zaključio ugovore u svoje ime, ne obelodanjujući da deluje u interesu kompanije. U pogledu holdinga, na preduzeće-majku može biti preneta odgovornost sa preduzeća- kćeri u slučaju trgovinskih poslova zaključenih sa prevarom ili protivzakonito, a u smislu odgovornosti tzv. „direktora iz senke". U sferi korporativnog upravljanja u razvijenim zemljama postavlja se nekoliko pitanja koja neposredno dotiču položaj u pravu upravnog odbora. Neka od tih pitanja su: da li je tačno da se mogu svi problemi korporativnog upravljanja svesti na konstataciju da upravni odbori nisu dovoljno nezavisni; zatim, da li će striktniji standardi performansi direktora rezultirati povećanim performansama preduzeća? Uporedna istraživanja su pokazala da upravljanje počinje unutar odbora, među njegovim članovima. Međutim, kvalitetne reforme ponašanja odnosa članova upravnog odbora i direktora, su beznačajne, ako su one predmet „jakog" mehanizma kriterijuma performansi, procesa i merenja. Prvi zahtev je izbor članova upravnog odbora sa pravim veštinama, iskustvom i osobinama. Ravnoteža između zaposlenih (izvršnih direktora) i članova upravnog odbora izvan kompanije (neizvršni direktori), nije dovoljan garant uspešnosti upravnog odbora. Oni treba da poseduju širok spektar veština i znanja, kako bi obavljali svoje upravljačke (u

nekim pravnim sistemima i nadzorne) funkcije. Kompanije koje dobijaju visoke ocene u upravljanju posvećuju značajno vreme edukaciji svojih direktora i članova upravnog odbora, dok oni rade na unapređenju informisanja, kako bi donosili kvalitetne odluke. Iskustva stranih zemalja pokazuju daje celishodno razdvajanje funkcija predsednika upravnog odbora od direktora (izvršnog direktora) kompanije. Između upravnog odbora i direktora treba da vlada atmosfera u kojoj se oseća zajedništvo i uzajamno poverenje. Pravno regulisanje odgovornosti za obaveze kompanije, u smislu definisanja kruga subjekata koji snose odgovornost za obaveze kompanije u zakonom predviđenim, izuzetnim, slučajevima, je jedan od načina pritiska na članove, pre svega, upravnog odbora i na direktora, kako ne bi vršili zloupotrebe u upravljanju i rukovođenju kompanijom. Kada odbor direktora izabere glavnog izvršnog direktora, odnosno direktora, ustanovljava se medu njima složena veza. Uloga odbora u tom odnosu je da razume i odobri strategije i planove glavnog izvršnog direktora, da nadgleda ispunjenje ovih planova i da periodično vrši evaluaciju rezultata. Odbor mora biti pažljiv u određivanju toga do kog nivoa će biti uključen u vođenje posla. Ako bi prekoračio granice i previše se mešao, može se narušiti efektivnost direktora, i bilo bi teško tada njega smatrati odgovornim za loše rezultate koji bi mogli nastati. Sa druge strane, ako je odbor suviše udaljen od toga što se dešava, ili suviše pasivan u intervenisa- nju, onda on ne ispunjava svoje obaveze. U pronalaženju ove ravnoteže, od primarne je važnosti da članovi odbora ostanu nezavisni od direktora. Nezavisnost odbora od direktora ne zahteva neprijateljski stav prema direktoru, naprotiv, obe strane moraju razviti uspešan način komunikacije, i raditi zajedno kao partneri, uz uzajamno poštovanje. Obe strane moraju imati na umu da je direktor odgovoran odboru. Uspešan model upravljanja odnosom odbor - direktor, treba da uključi sledeće: - Angažovanje odgovarajućeg glavnog izvršnog direktora, direktora. To bi bila osoba koja deli iste vrednosti sa odborom i korporacijom, i ima potrebne sposobnosti da uspešno vodi posao. - Razvoj obostrano prihvatljivih ciljeva, politika i standarda performansi za direktora. - Uravnoteženje interesa odbora i glavnog izvršnog direktora sa inte-resima akcionara - Slaganje oko odluka koje treba izneti pred odbor, odluka oko kojih odbor treba da da savete, i onih koje su delegirane direktoru. Ovi sporazumi treba da utvrde liniju dobrog razumevanja odgovornosti odbora i direktora. - Reagovanje na odgovarajući način na rezultate - menadžment je odgovoran za nagrađivanje i intervenisanje, kada je to potrebno. Potrebno je da odbor, pored permanentne evaluacije rada direktora tokom godine, bar jednom godišnje napravi i formalnu procenu performanse istog. Kompenzacija za direktora Jedan od zadataka koji odbor mora izvršiti je i određivanje kompen-zacije za direktora. Tom kompenzacijom se mora nagraditi obavljen posao, ali i obezbediti podsticaj za buduće rezultate. Ona bi trebalo da bude tako struktuirana da izbegne plaćanje premija za prosečne rezultate. Odbori žele da plate direktora za dobre rezultate. Ovaj koncept može biti jednostavan, ali njegova primena je komplikovana. Različite poslovne situacije, kao npr. početak posla, rast poslovanja, teška privredna situacija, kreiraju veoma različite izazove. Kada se određuju kompenzacije mora se imati u vidu i priroda poslovanja. Jedna od najuspešnijih kompanija za životno osiguranje, ne isplaćuje podsticajne kompenzacije, oni veruju, daje zbog prirode njihovog posla, veoma teško izmeriti rezultate na kratak rok. Slično tome, investiciona performansa se može videti samo posle dužeg roka, uzimajući u obzir i uključeni rizik. Navešćemo neke od faktora koji se spominju u literaturi, a koje bi ko-mitet za kompenzacije pri upravnom odboru trebao da razmotri prilikom određivanja kompenzacije direktoru korporacije: - Vrednost direktora za kompaniju, što je, po pravilu, teško odredivo; - Mogućnost kompanije da isplati naknadu, imajući u vidu njenu ve-ličinu i profltabilnost; - Apsolutna performansa kompanije tokom određenog vremenskog perioda, zasnovana na pokazateljima koji odražavaju univerzalne finansijske standarde; - Relativna performansa kompanije, upoređena sa drugim kompani-jama; - Postizanje ciljeva koji nisu finansijske prirode, naročito strateških ciljeva; - Interni paritet. Odbor treba da razmotri kolika je kompenzacija za direktora u odnosu na kompenzacije ostalih iz upravljačkog tima;

- Eksterni paritet sa ostalim uporednim kompanijama. Pravilo je da, ukoliko kompanija želi da zadrži dobrog direktora, mora da obezbedi kompenzacije koje su više od prosečnih, osim ako postoje neke neuobičajene okolnosti, koje vežu direktora za kompaniju. Generalno, odbori pokušavaju da povežu performansu sa plaćanjem, tako što će značajan deo kompenzacije zavisiti od rezultata, dok će drugi, manji deo, biti garantovan. Nezavisno od različitosti među kompanijama, celishodno je da odbori utvrde paket kompenzacija za direktora, koji bi trebalo da sadrži osnovnu platu, kratkoročne podsticaje, dugoročne podsticaje, granične beneficije i sporedne zarade. Osnovna plata je zagarantovani, fiksni novčani iznos koji se plaća di-rektoru. U kompanijama koje imaju odlične rezultate, osnovna plata iznosi svega 10-15% ukupne kompenzacije, dok kompanije koje imaju lošu performansu, obično nude zaradu koja predstavlja 50-100% ukupne kom-penzacije. Kratkoročni podsticaji su bonusi koji se plaćaju za izvanredne rezultate. Oni mogu biti isplaćeni u novcu ili u akcijama kompanije. Kriteriju- mi za isplatu kratkoročnih podsticaja, obično jesu ispunjenje korporativne strategije i ciljeva. Dugoročni podsticaji predstavljaju važno sredstvo uravnoteženja in-teresa menadžera i akcionara. Problem je što su oni često predmet teških zloupotreba. Tu spadaju opcije, ograničene akcije, zahtevane kupovine ak-cija, gotovina, SARs (Stock Appreciation Rights). Opcije garantuju imaocu pravo da kupi određeni broj akcija firme po ugovorenoj ceni, obično po tržišnoj ceni koja je bila u vreme izdavanja opcije, za vreme trajanja opcije. Vreme trajanja opcije obično iznosi deset godina ili manje. Dodeljivanje opcija je tehnički izraz za garantovanje prava da se izvrši opcija, tj. da opcija postane vlasništvo imaoca. Izvršenje opcije predstavlja kupovinu opcija po ugovorenoj ceni. Imalac gubi pravo na opcije ako napusti kompaniju ili ako opcija istekne. Prednost opcija je u tome što omogućuju povezivanje rezultata i kompenzacije. Primer: Ako odbor da opciju direktoru, da kupi 1000 akcija po ceni od 10 $ po akciji, u trajanju od 10 godina, a kompanija zahvaljujući uspešnom poslovanju dostigne na tržištu cenu od 50 $ po akciji, imalac opcije će zaraditi 40 $ po akciji, ako izvrši opciju tj., kupi akcije po 10 $, a proda ih po 50 $ po akciji, znači ukupno 40 000 $. Jedna od najčešćih zloupotreba opcija od strane menadžmenta je „pump and dump", kada menadžeri podižu cene akcija uz pomoć nekih kratkoročnih sredstava, i odmah posle toga prodaju svoje akcije. Zato se uvodi ograničenje koje propisuje određeni period držanja akcija, pre nego što se mogu prodati. Nedostatak korišćenja opcija kao kompenzacije je to što one donose dobit jedino kada raste vrednost akcija kompanija, dok one opcije koje imaju cenu iznad sadašnje tržišne cene, mogu delovati demo- rališuće. Mnoge kompanije dodeljuju ograničene akcije, zasnovane na rezulta-tima, umesto opcija. Tada se direktoru dodeljuje određeni broj akcija, koje će dobiti u periodu, obično, tri do pet godina, ako ostane u kompaniji i postigne zadate ciljeve. Vezano za ove akcije najčešći problem je što se one oporezuju na dobit u vreme kada se dodeljuju. Neke kompanije zahtevaju da direktori moraju imati određeno vlasništvo nad akcijama. Direktori obično dobijaju standardne beneficije, plaćene odmore, životno osiguranje, zdravstveno osiguranje, kao i ostali zaposleni, ali postoji i čitav niz beneficija koje dobijaju samo oni.Tu spadaju dodatni plan penzionisanja, članstvo u klubovima, korišćenje automobila, aviona, i dr. 6.6.3. Funkcija nadzora u akcionarskom društvu Osnivačkim aktom ili statutom otvorenog akcionarskog društva može se odrediti, a kod kotiranog akcionarskog društva mora se odrediti, da društvo ima internog revizora, nadzorni odbor ili odbor revizora. Zatvoreno akcionarsko društvo može imati internog revizora ili odbor revizora. Interni revizor je fizičko lice, a odbor revizora i nadzorni odbor imaju najmanje tri člana (obavezno neparan broj). Članovi nadzornog odbora ne mogu biti članovi upravnog odbora, a svi članovi nadzornog odbora moraju da ispunjavaju uslove za nezavisnog člana upravnog odbora, koji su gore bili navedeni. Internog revizora i članove odbora revizora bira upravni odbor (poslednje, iz reda nezavisnih članova upravnog odbora, a ako ih nema, ne-dostajući broj bira skupština društva). Predsednika i članove nadzornog odbora bira skupština društva. panijom. Pored ovog osnovnog zadatka, koji se manifestuje kroz pregled i istraživanje svih knjiga i računa kompanije, kao i sredstava, uključujući gotovinske račune i akcije, zakonom se predviđa da određen broj aktivnosti menadžment može sprovesti tek nakon odobrenja nadzornog odbora. Tako, npr.:

- otvaranje i zatvaranje ogranaka, - preuzimanje, razdvajanje i zalaganje nekretnina, - određivanje generalne poslovne politike, - značajnije investicije, - pokretanje ili zaustavljanje linije poslovanja ili proizvoda, - davanje kredita i zajmova koji nisu u obimu uobičajenog poslovanja, - određivanje principa podele profita i prihoda, i penzionih planova za starije zaposlene, i dr. Transakcije na koje nadzorni odbor nije dao saglasnost, nisu ništave, ali će se menadžment smatrati odgovornim za bilo kakvu štetu koja nastane kao rezultat ovih transakcija. Članovi upravnog odbora, kao i nadzornog odbora se u obavljanju svojih poslova moraju ponašati sa pažnjom i predanošću poštenog menadžera. Mišljenja smo da bi ova pravila mogla naći mesto i u našem zakonodavstvu, posebno s obzirom na period svojinske transformacije, u kome se nalazimo, a imajući uvidu potencijalne zloupotrebe koje bi menadžment mogao da vrši. 6.7. Prestanak akcionarskog društva (Zakon o privrednim društvima RS, 2004., čl. 345-346) Akcionarsko društvo može da prestane: - protekom vremena za koje je osnovano, - pravosnažnom odlukom skupštine koja se donosi kvalifikovanom većinom, - pravosnažnom odkukom nadležnog suda kojim se utvrđuje daje registracija društva bila ništava i određuje se brisanje po službenoj dužnosti, - odlukom stečajnog veća o otvaranju i zaključenju stečajnog postupka kojom se odbija otvaranje stečajnog postupka zbog nemogućnosti da se iz stečajne mase podmire troškovi stečajnog postupka, - bankrotstvom, - u drugim slučajevima predviđenim zakonom i osnivačkim aktom. Zanimljiva je novina u našem zakonodavstvu kojom se u velikoj meri štite prava i interesi manjinskih akcionara, a u skladu sa kojom, akcionari koji poseduju najmanje 20% osnovnog kapitala, mogu zahtevati da nadležni sud naloži prestanak akcionarskog društva, ili druge mere, ako: - članovi upravnog odbora ne mogu da vode poslove akcionarskog društva, bilo zbog podele, ili drugih razloga, a akcionari ne mogu da prekinu blokadu, tako da se poslovi ne mogu više voditi u interesu akcionara; - su akcionari blokirani u odlučivanju i na najmanje dve uzastopne godišnje skupštine ne uspevaju da izaberu članove upravnog odbora, tako da se poslovi ne mogu voditi u interesu društva; - članovi upravnog odbora, ili drugih organa deluju protivzakonito, nepošteno i prevarno prema akcionarima koji podnose takav zahtev; - se imovina društva rasipa i umanjuje. Po podnetom zahtevu, sud može da pokrene postupak likvidacije, ili da ostavi rok od jedne godine za otklanjanje nepravilnosti. U tom smislu, može odrediti mere, a naročito: - razrešenje članova upravnog i izvršnog odbora i izbor novih članova, - imenovanje privremenog zastupnika, - reviziju računovodstvenih izveštaja i popis imovine, i dr. 6.8. Društvo sa ograničenom odgovornošću (Zakon o privrednim društvima RS, 2004., 51. 104-182) Društvo sa ograničenom odgovornošću je privredno društvo koje osniva jedno ili više pravnih i/ili fizičkih lica, u svojstvu članova društva, radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim imenom. U američkom pravu, većina država je odobrila nove forme biznis entiteta, nazvane limited liability company (LLC). Reč je o neinkorporira-nom biznis entitetu, koji kombinuje većinu pozitivnih osobina generalnog partnerstva, ograničenog partnerstva i korporacija. Tako, jedna LLC može izabrati da bude oporezovana kao partnerstvo, vlasnici mogu da upravljaju biznisom i imaju ograničenu odgovornost. Velika Britanija i većina evropskih zemalja su dozvolile formu biznisa sa ograničenom odgovornošću, mnogo pre, nego što su američke država razvile formu LLC. U 1995. National Conference of Commissioners on Uniform State Laws je

sastavila Uniform Limited Liability Company Act, kao model akt za jedinstveno pravno regulisanje osnivanja, delovanja i prestanka ovih društava. U engleskoj, jedan od prethodnika kompanija se ograničenom odgovornošću su stock company, i razvile su se oko 1555. Te kompanije su imale ograničenu odgovornost vlasnika, slobodan transfer ortačkog interesa i centralizovan menadžment. U Španiji su se zvale Societad de respon-sibilidades limitada. Nemačka je jedna od evropskih zemalja koje su najkasnije uvele društvo sa ograničenom odgovornošću, kao formu biznisa, pre jedan vek. U američkom pravu LLC može biti dizajnirana kao: - member-menaged LLC, kada svaki član ima ovlašćenje da kao punomoćnik obavezuje društvo ugovorom - manager-menaged LLC, kada samo predviđeni ugovorom o osnivanju menadžeri, mogu ovlašćeno da zaključuju ugovore. LLC je samo obavezana ugovorima koji su u okviru redovnog predmeta poslovanja, ili onima koje je odobrila. Članovi LLC nemaju ličnu odgovornost prema trećim licima za dugove LLC, pre njihovog ulaganja kapitala. Dugovi, obaveze i odgovornosti LLC proizašli iz ugovora ili drugih osnova pripadaju samo LLC. Članovi imaju samo ograničenu odgovornost do visine uloga. Osnivanje LLC je veoma jednostavno, i podrazumeva sastavljanje i overu ugovora o osnivanju i zaključivanje operativnog sporazuma između osnivača (fizičkih i pravnih lica), kojim se reguliše poslovanje društva i upravljački odnosi između članova, menadžera i kompanije. U austrijskom pravu,23 kompanija sa ograničenom odgovornošću je detaljno pravno regulisana, Zakonom o kompanijama sa ograničenom odgovornošću, 1981. Donošenjem amandmana napuštene su mnoge razlike između akcionarskih kompanija i kompanija sa ograničenom odgovornošću. Potreban kapital za osnivanje je minimum 35.000 eura; ne izdaju se akcije, niti druge hartije od vrednosti; otuda nisu moguće nikakve kotacije istih na tržištu; lista članova mora biti evidentirana u sudskom registru; direktore biraju članovi, imenuju ih na neodređen period, neposredno im daju naloge i mogu ih opozvati u svako doba bez posebnog obrazlaganja razloga; formiranje nadzornog odbora nije neophodno, broj članova istog nije ograničen, a članovi biraju najmanje dve trećine članova odbora, koji mora imati minimum tri člana; za korišćenje prava manjinskih članova, potrebno je posedovanje minimum 10% osnovnog kapitala društva. U skladu sa našim pravom, društvo sa ograničenom odgovornošću može imati najviše 50 članova. Ako se broj članova poveća iznad 50, ali ne više od 100 i ako se taj broj održi u periodu dužem od godinu dana, to društvo menja pravnu formu u formu zatvorenog akcionarskog društva. Osnivački akt (u formi ugovora o osnivanju ili odluke o osnivanju), bi naročito trebalo da sadrži: - oznaku članova društva, - poslovno ime, sedište i delatnost društva, - iznos osnovnog kapitala i iznos, vrstu i vrednost uloga svakog osnivača i opis vrste i vrednosti nenovčanog uloga, - ukupan iznos troškova osnivanja, odnosno procenjeni iznos svih troškova plaćenih od društva ili zaračunatih društvu u vezi osnivanja, a po potrebi i troškove pre nego što je utvrđeno da društvo ispunjava uslove za početak poslovanja, - način i vreme unošenja nenovčanih uloga, odnosno vreme uplate novčanih uloga, - odobrene posebne pogodnosti bilo kom licu koje je učestvovalo u osnivanju društva ili u poslovima pre osnivanja društva ili utvrđivanja ispunjenosti uslova za početak poslovanja. Ugovorom članova društva naročito se uređuju pitanja poslovanja i upravljanja u društvu. On se sastavlja u pisanoj formi i sadrži odredbe o: - obavezama članova DOO na dodatne uloge, pored osnovnih uloga, kao i o posebnim naknadama i posledicama u slučaju neispunjenja tih obaveza; - posebnim uslovima i načinu prenosa udela, koji se razlikuju od načina uređenog zakonom; - načinu za ostvarivanje prava glasa članova društva, ili prava na dividendu (jednaka prava, pravo u skladu s udelom u osnivačkom kapitalu, ili pravo utvrđeno na drugi način); - postupku odlučivanja. Ovaj se ugovor ne dostavlja uz prijavu za registraciju.

Ulog u DOO može biti novčani ili nenovčani, uključujući i izvršen rad i pružene usluge društvu. Ulozi članova društva ne moraju biti jednaki. Ako članovi DOO donesu odluku, oni mogu ulagati dodatne uloge koji su srazmerni sa osnovnim ulozima, ako osnivačkim aktom, ili ugovorom nije drugačije određeno. Novčani deo osnovnog kapitala DOO iznosi na dan uplate, najmanje 500 eura u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate, od čega se najmanje polovina uplaćuje na privremen račun do registracije, a ostatak na račun DOO u roku od 2 godine od dana registracije. Osnovni kapital DOO se može povećati (novim ulozima članova, ili pretvaranjem dela rezervi za ove namene), ili smanjiti. Član DOO može imati jedan udeo, srazmerno vrednosti uloga. Pravo glasa članova DOO, kao i imovinska prava prema društvu, uključujući i učešće u dobiti i raspodeli likvidacionog viška, srazmerni su udelima članova u ukupno uplaćenom osnovnom kapitalu društva u vre-me ostvarivanja tih prava, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Udeli DOO nisu hartije od vrednosti, a ne mogu se sticati, niti se njima može raspolagati upućivanjem javne ponude. Kao dokaz članstva i udela, DOO izdaje svakom članu DOO potvrdu, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Suvlasnici udela se smatraju jednim članom, te svoja prava ostvaruju preko zajdničkog punomoćnika. Solidarno su odgovorni društvu za sve obaveze prema društvu, koje se tiču njihovog udela. DOO je dužno da knjigu udela drži u svom sedištu. Društvo sa ograničenom odgovornošću može da stiče sopstvene ude-le (kupovinom od članova društva po osnovu prinudnog prestanka svojstva člana društva, ili po drugom osnovu). Ukoliko sa njima ne raspolaže u roku od jedne godine, od dana sticanja, poništavaju se. Društvo sa ograničenom odgovornošću može udele uzeti u zalogu, ako je ukupni iznos potraživanja obezbeđenih zalogom udela niži od vred-nosti udela. DOO ne može direktno, ili indirektno pružati finansjisku podršku bilo koje vrste za kupovinu svojih udela. Ovo se pravilo ne odnosi na tekuće pravne poslove finansijskih organizacija, kao ni na davanje avansa ili kredita ili pružanje obezbeđenja od strane DOO za sticanje udela društva od strane zaposlenih u društvu ili povezanim društvima. Pravo raspolaganja udelom je jedno od osnovnih prava članova društva sa ograničenom odgovornošću. Članovi društva mogu slobodno prene-ti udeo drugom članu društva, ili društvu; bračnom drugu prenosioca, bratu, sestri, pretku, potomku ili bračnom drugu potomka; zakonskom zastupniku ili nasledniku člana društva nakon njegove smrti; statusnom pramenom, u skladu sa zakonom. Pre nego što ponudi svoj udeo trećem licu, koje je izvan kruga gore pomenutih lica, član DOO je dužan da taj udeo ponudi društvu. Ako društvo ne iskoristi pravo prečeg sticanja u roku određenom osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva, ponuda se dostavlja drugim članovima društva sa ograničenom odgovornošću.Ako oni odbiju ponudu, udeo se može preneti trećem licu po ceni i u skladu sa drugim uslovima ponude društvu ili članovima društva, ili po višoj ceni. Udeo člana DOO se može podeliti, u slučaju nasleđivanja, pravnog sledbeništva člana i prenosa na dva ili više lica. Član DOO može udeo dati u zalogu za obezbeđenje kredita. Nadalje, članovi društva sa ograničenom odgovornošću imaju pravo na isplatu dela dobiti, koja se isplata vrši srazmerno udelu u osnovnom kapitalu društva, u vreme donošenja odluke društva o takvoj isplati. 6.8.1. Skupština društva sa ograničenom odgovornošću Članovi društva sa ograničenom odgovornošću čine skupštinu, koja odlučuje o: - odobravanju finansijskih izveštaja, donošenju odluka o vremenu i iznosu isplate članovima društva; - povećanju i smanjenju osnovnog kapitala, sticanju sopstvenih ude-la, kao i o emisiji hartija od vrednosti; - dopunskim ulozima od strane članova društva; - izboru, razrešenju direktora, ili člana upravnog odbora i utvrđivanju njihove naknade, odnosno zarade; - imenovanju internog revizora, ili revizora društva, potvrđivanju njihovih nalaza i mišljenja, utvrđivanju naknade; - imenovanju likvidacionog upravnika i potvrđivanju likvidacionog bilansa; - davanju prokure i poslovnog punomoćja za sve ogranke društva; - isključenju člana društva, prijemu novog člana društva sa ograničenom odgovornošću; - statusnim promenama, promeni pravne forme i prestanku društva;

- obrazovanju ogranka; - sticanju, prodaji, davanju u zakup, zalaganju, ili drugom raspolaganju imovinom velike vrednosti; - drugim pitanjima utvrđenim osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva sa ograničenom odgovornošću. Kvorum za održavanje skupštine čini većina od ukupnog broja glasova članova društva, ako nije određen veći broj članova. Skupština odlučuje prostom većinom, ako nije određeno drugačije. Izuzetno, konsensusom (ili kvalifikovanom većinom) se odlučuje o pitanjima koja su zakonom posebno apostrofiran, kao o: - izmenama i dopunama osnivačkog akta ili ugovora članova, -povećanju i smanjenju osnovnog kapitala (osim dodatnim ulozima članova), - statusnim promenama, - promeni pravne forme i prestanku DOO, - raspodeli dobiti, - sticanju sopstvenih udela DOO, - raspolaganju imovinom društva velike vrednosti. Može se sazvati godišnja skupština DOO, koja se održava najkasnije u roku od 6 meseci nakon završetka poslovne godine, a radi usvajanja finansijskih izveštaja i odlučivanja o raspodeli dobiti. Sednice koje se održavaju između godišnjih, su vanredne. Nesumnjiva je tendencija zakonodavca u pravcu zaštite manjinskih članova. Ona se ostvaruje na sledeće načine. Vanredna sednica skupštine članova DOO se saziva kada to u pisanom obliku zahtevaju članovi koji imaju ili zastupaju 10% glasačkih prava, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova nije određeno da to pravo imaju i članovi koji zajedno imaju i manji procenat glasačkih prava. Pitanja koja nisu navedena u pozivu za sednicu skupštine DOO, ili o kojima nisu bili obavešteni ostali članovi DOO, mogu se uvrstiti u dnevni red ako se nijedan član ne protivi raspravi i glasanju o njima. Odluke o naknadno uključenim pitanjima punovažne su ako svoju ne-saglasnost u odnosu na njih ne izrazi nijedan odsutan član, u skladu sa osnivačkim aktom, ili ugovorom članova društva. Tajno glasanje putem glasačkih listića o bilo kom pitanju mogu da zahtevaju prisutni članovi društva koji imaju ili zastupaju najmanje 10% glasova, o pitanjima o kojima se glasa. Sednice skupštine DOO koja nema više od 10 članova, mogu se održavati korišćenjem konferencijske veze, ili druge audio i vizualne komunikacijske opreme, tako da sva lica koja učestvuju na sednici mogu da se slušaju i da razgovaraju jedno sa drugim. U tom smislu, smatraju se prisutnim licima. Član DOO može glasati i pismenim putem, ili drugim načinom isporuke dokumenata. Ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije određeno da se odluke donose na sednici, mogu se doneti i izvan sednice, ukoliko je potpišu svi članovi DOO sa pravom glasa o tom pitanju. 6.8.2. Direktor ili upravni odbor Društvo sa ograničenom odgovornošću može imati direktora ili upravni odbor, koji se biraju na sednici skupštine članova društva. Osnivačkim aktom, ili ugovorom članova društva može se odrediti da se izbor članova upravnog odbora vrši kumulativnim glasanjem, u skladu sa zakonom. Ako se broj članova upravnog odbora smanji ispod broja određenog osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva, preostali članovi mogu kooptacijom dopuniti upravni odbor do potrebnog broja. Ako to ne učine, dužni su da bez odlaganja sazovu sednicu skupštine radi izbora članova do punog broja. U nadležnosti je direktora, ili upravnog odbora: - zastupanje i vođenje poslova, - utvrđivanje predloga poslovnog plana, - sprovođenje odluka skupštine članova, - sazivanje sednica skupštine članova, - davanje i opoziv prokure, - zaključenje ugovora o kreditu, - utvrđivanje dana: a/ sa kojim se utvrđuje lista članova DOO sa pravom na obaveštenje, b/ plaćanja i sticanja prava na dividende, c/ sti-canja prava na učešće u dobiti i dana isplate učešća u dobiti, kao i dana sticanja prava glasa i drugih prava članova DOO. Upravnom odboru se može utvrditi nadležnost za:

- izvršenje odluka o sticanju sopstvenih udela i povlačenje i poništenje udela, - utvrđivanje iznosa učešća u dobiti, - izdavanje obveznica ili drugih hartija od vrednosti. Direktor ili upravni odbor društva sa ograničenom odgovornošću odgovaraju za uredno vođenje poslovnih knjiga i unutrašnji nadzor poslovanja. Upravni odbor ima predsednika koga biraju članovi upravnog odbora većinom od ukupnog broja glasova, i koji zastupa društvo. Ako društvo zastupa i vodi poslove upravni odbor, svaki član ima pravo da istupa samostalno, osim ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Ako je određeno da članovi odbora istupaju zajedno, potrebno je odobrenje svih lica za svaki akt ili posao, osim kada bi to zahtevalo odlaganje odluke, koje bi nanelo štetu interesim društva. Upravni odbor mora sazvati najmanje četiri redovne godišnje sedni-ce, od kojih jednu neposredno pre godišnje skupštine članova društva. Mogu se održavati i vanredne sednice upravnog odbora. Upravni odbor može odlučivati bez sednice, ako su na odluku koja je predmet odlučivanja dali pismenu saglasnost svi članovi upravnog odbora koji imaju pravo glasa o tom pitanju. Kvorum za rad upravnog odbora čini većina od ukupnog broja članova upravnog odbora, a odluke se donose većinom glasova. Upravni odbor može obrazovati jednu ili više komisija koje sačinjavaju njegovi članovi ili druga lica, a čije odluke podležu saglasnosti upravnog odbora, ako drugo nije određeno. Skupština može razrešiti direktora ili članove upravnog odbora, sa ili bez navođenja razloga za razrešenje. 6.8.3. Nadzor u društvu sa ograničenom odgovornošću Društvo sa ograničenom odgovornošću ima internog revizora (fizičko lice koje ispunjava uslove propisane posebnim zakonom), ili odbor revizora (sastoji se od najmanje tri člana, a broj članova svakako mora biti neparan), koje bira skupština iz reda nezavisnih članova upravnog odbora, ili iz reda drugih nezavisnih lica. Oni izveštavaju skupštinu članova društva sa ograničenom odgovornošću o: - računovodstvu, izveštajima i finansijskom poslovanju društva i njegovih povezanih članova - usklađenosti poslovanja sa zakonom i drugom regulativom - kvalifikovanosti, nezavisnosti i sposobnosti revizora društva, ako ga društvo ima. Oni dostavljaju poseban izveštaj skupštini o ugovorima zaključenim između društva i direktora ili sa članovima upravnog odbora, kao i sa povezanim licima. Društvo sa ograničenom odgovornošću može imati revizora sa nadzornim ovlašćenjima, a može postojati i stručni poverenik. Članu društva prestaje svojstvo člana: - smrću, odnosno prestankom svojstva pravnog lica, - prenosom udela, - povlačenjem: a) u skladu sa osnivačkim aktom, b) uz povredu osnivačkog akta, c) u skladu sa sudskom odlukom - isključenjem: a) u skladu sa osnivačkim aktom ili ugovorom, b) u skladu sa sudskom odlukom. Skupština može doneti odluku da pred nadležnim sudom pokrene postupak isključenja pojedinog člana iz društva, ako on ne ispuni obavezu unošenja ugovorenog uloga, ili ako postoje drugi opravdani razlozi (namerno ili grubom nepažnjom prouzrokovanje štete društvu, ili članu; namerno ili grubom nepažnjom ne postupanje u skladu sa osnivačkim aktom ili ugovorom; učestvovanje u radnjama koje onemogućavaju izvršenje poslova između društva i člana društva; svojim ponašanjem sprečava ili otežava poslovanje društva). Član društva kome prestane svojstvo člana, ima pravo na naknadu tržišne vrednosti svog udela u vreme prestanka svojstva člana društva.

6.8.4. Prestanak društva sa ograničenom odgovornošću Do prestanka društva može doći: - istekom vremena određenog osnivačkim aktom, - odlukom skupštine članova, - statusnim promenama koje vode prestanku društva, - pravosnažnom odlukom kojom se utvrđuje da je registracija bila ništava i određuje se brisanje društva, - nastupanjem događaja određenog osnivačkim aktom ili ugovorom, članova društva. 7. LIKVIDACIJA PRIVREDNOG DRUŠTVA (Zakon o privrednim društvima RS, 2004, čl. 347-365.) Likvidacija privrednog društva se sprovodi kada društvo ima dovoljno finansijskih sredstava za pokriće svih svojih obaveza, a naročito: - ako mu je izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti zato što ne ispunjava uslove, a u roku određenom u izrečenoj meri ne ispuni te uslove, odnosno ne promeni delatnost; - ako prestanu da postoje prirodni i drugi uslovi za obavljanje te delatnosti; - istekom vremena; - ako se broj članova društva, osim kod akcionarskog društva i društva sa ograničenom odgovornošću svede na jedan, a u roku od 6 me-seci se ne registruje novi član; - ako nije organizovano u skladu sa zakonom; - ako ne obavlja delatnost duže od dve godine neprekidno; - u slučaju ništavosti osnivanja društva u skladu sa zakonom. Likvidacija se sprovodi odlukom ortaka (jednoglasnom odlukom svih ortaka u ortačkom društvu, odnosno svih komplementara u komanditnom društvu), odnosno odlukom skupštine društva sa ograničenom odgovornošću, te kvalifikovanom većinom donetom odlukom skupštine akcionarskog društva. Privredno društvo dostavlja poznatim poveriocima pisano obavešte-nje sa kopijom registracione prijave o pokretanju postupka prestanka društva likvidacijom. U njemu mora biti sadržano upozorenje da će potraživanje biti prekludirano ako prijava potraživanja ne bude podneta u određenom roku. Privredno društvo u likvidaciji, objavljuje obaveštenje o odluci o likvidaciji. Privredno društvo ne može preduzimati nove poslove, već samo one koji su vezani za sprovodenje likvidacionog postupka, kao što su prodaja imovine, plaćanje poverilaca, naplata potraživanja i si. U postupku likvidacije se ne plaćaju dividende, niti se imovina akcionarskog društva raspodeljuje ortacima, članovima ili akcionarima, pre plaćanja svih potraživanja poverilaca. U postupku likvidacije, delatnosti i poslove privrednog društva vode lica koja su imala ista ovlašćenja i pre pokretanja postupka likvidacije, ako društvo ne izabere drugo lice. Lice ili lica koja imaju ovlašćenje u postupku likvidacije privrednog društva, nazivaju se likvidacioni upravnici. Likvidacioni upravnik zastupa privredno društvo u likvidaciji, i odgovoran je za vođenje poslova društva. U tom smislu, on završava tekuće poslovanje društva, naplaćuje potraživanja, izmiruje obaveze i unovčava imovinu društva. Dužan je da sastavi bilans najkasnije u roku od 3 mese-ca po otvaranju postupka, i podnosi ga ortacima, članovima, komplemen-tarima, odnosno akcionarima. Dužan je da podnese pismeni izveštaj o svojim radnjama, kao i finansijski izveštaj u roku od 3 meseca, po isteku svake poslovne godine, ako likvidacija traje duže od jedne godine. Imovina privrednog društva u likvidaciji, koja prostane posle izmirenja potraživanja poverilaca i drugih potraživanja, raspodeljuje se od strane likvidacionog upravnika ortacima, članovima, odnosno akcionarima. Raspodela se vrši u skladu sa pravilima prioriteta: - za plaćanje ortaka, članova ili akcionara sa preferencijalnim akcijama, koji imaju pravo prioriteta na plaćanje u likvidaciji, u skladu sa osnivačkim aktom, odnosno ugovorom ortaka, članova ili akcionara; - za plaćanje ortacima, članovima, srazmerno udelima, i akcionarima, srazmerno posedovanim akcijama, - komanditori, članovi DOO, akcionari koji su primili isplate, u dobroj veri, nakon što je privredno društvo u likvidaciji postupilo u svemu u skladu sa postupkom obaveštavanja poverilaca da prijave svoja potraživanja, obavezni su na vraćanje primljenog, ako je to potrebno za namirenje poverilaca. Likvidacioni upravnik odgovara ortacima, članovima, akcionarima i poveriocima privrednog društva za štetu koju im prouzrokuje u izvršenju svojih dužnosti. On ne odgovara ako je šteta nastala kao rezultat donošenja

savesnih i razumnih poslovnih odluka, u vezi sa sprovođenjem postupka likvidacije. Ako je više likvidacionih upravnika odgovorno za istu štetu, njihova je odgovornost solidarna. Ortaci i komplementari za eventualne neizmirene obaveze ortačkog, odnosno komanditnog društva u likvidaciji, odgovaraju po okončanju tog postupka solidarno. Komanditori, članovi DOO, akcionari akcionarskog društva, odgovaraće solidarno, do visine primljenog iznosa iz likvidacione mase. 8. POVEZIVANJE PRIVREDNIH DRUŠTAVA (Zakon o privrednim društvima RS, 2004, čl. 366-376.) Povezana privredna društva su ona koja se međusobno povezuju: -putem učešća u osnovnom kapitalu ili ortačkim udelima (društva povezana kapitalom - razlikujemo matično i kontrolna društva); - putem ugovora (društva povezana ugovorom); - putem kapitala i ugovora (mešovito povezana društva). Povezana privredna društva se organizuju kao koncern, holding, ili grupa društava. U koncernu, kontrolno društvo ima za pretežnu, neku poslovnu delat-nost, pored delatnosti upravljanja podređenim društvima. U holdingu, kontrolno društvo ima isključivo funkciju upravljanja i fmansiranja podređenih preduzeća. Kada kontrolno društvo obavlja funkcije koncerna i holdinga, reč je o grupi društava, sa podređenim društvima. Kontrolni član društva sa ograničenom odgovornošću, ili kontrolni akcionar akcionarskog društva, je lice koje samo, ili sa drugim licima koji sa njime deluju zajedno, čine: - više od 50% glasačkih prava, u privrednom društvu, što u akcionarskom društvu označava vlasništvo i prava glasa sa više od 50% običnih akcija (većinsko učešće); - na drugi način vrši kontrolni uticaj nad upravljanjem i vođenjem poslova privrednog društva na osnovu svojstva člana ili akcionara, ili zaključenog ugovora. Lice koje samo, ili sa više drugih lica ima više od 20% glasova u skupštini privrednog društva, ima značajno učešće. Ako kontrolno i podređeno društvo zaključe ugovor o posebnim odnosima, koji obuhvata upravljanje u podređenom društvu, ili prenos dobiti podređenog društva kontrolnom društvu, kontrolno društvo je odgovorno za štetu koju prouzrokuje podređenom društvu, neizvršenjem ili nepravilnim izvršenjem zaključenog ugovora. Pomenuti ugovor usvajaju skupštine kontrolnog i podređenog društva kvalifikovanom većinom (ili odlukom svih komplementara u koman-ditnom društvu, odnosno, svih ortaka u ortačkom društvu). Zaključenje i prestanak ovog ugovora se registruju. 9. REORGANIZACIJA PRIVREDNIH DRUŠTAVA 9.1. Statusne promene (Zakon o privrednim društvima RS, 2004., čl. 337-425.) Pod reorganizacijom se podrazumevaju statusne promene i promene pravne forme. Statusne promene mogu da se odvijaju kao spajanje, pode-la i odvajanje. 9.1.1. Spajanje Spajanje uz pripajanje, podrazumeva da jedno društvo prestaje, bez likvidacije, prenoseći drugom postojećem društvu, celu svoju imovinu i obaveze, u zamenu za akcije ili udele članovima i akcionarima društva prestalog spajanjem, od društva sticaoca, a ako je potrebno i uz novčanu doplatu koja ne prelazi 10% nominalne vrednosti izdatih akcija ili njihove računovodstvene vrednosti. Spajanje uz_osnivanje, pretpostavlja da dva ili više društava prestaju da postoje bez likvidacije, prenoseći celu svoju imovinu i obaveze u zamenu za izdavanje od novog društva akcija ili udela, uz eventualnu novčanu doplatu, kao u gornjem slučaju. 9.1.2. Podela Podela uz pripajanje, znači da privredno društvo prestaje da postoji, bez likvidacije, prenoseći na dva ili više postojećih društava sa kojima se spaja uz pripajanje, svu imovinu i obaveze u zamenu za akcije ili udele, uz moguću novčanu doplatu, koja ne prelazi 10% nominalne vrednosti iz-datih akcija, ili njihove računovodstvene vrednosti. Podela uz osnivanje, podrazumeva da privredno društvo prestaje da postoji bez likvidacije, prenoseći na dva ili više novih društava koji se time osnivaju, ili prenoseći na dva ili više društva koja se spajaju sa do sada

postojećim društvom u nova društva, svu ili deo imovine, u zamenu za akcije ili udele novog društva, i uz eventualnu novčanu doplatu, kako je gore iskazano. 9.1.3. Odvajanje Odvajanje uz pripajanje je statusna promena kojom privredno društvo - deljenik, prenosi jedan ili više delova svoje imovine i obaveza, na jedno ili više postojećih društava koji ostaju da postoje kao pravna lica, sticaoci. Svi ili deo njegovih članova ili akcionara, postaju pri tome, akci-onari ili članovi društva sticaoca, uz zamenu za udele ili akcije akcionari-ma društva deljenika za akcije ili udele društva sticaoca i ako je potrebno, novčanu doplatu, koja ne prelazi 10% nominalne vrednosti ili računovodstvene vrednosti tako izdatih akcija. Odvajanje uz osnivanje je statusna promena kojom privredno društvo, deljenik, prenosi jedan ili više delova svoje imovine i obaveza, na jedan ili više time novoosnovanih društava, ili na jedan ili više društava sa kojima s spaja u novoosnovano društvo, uz zamenu akcija ili udela društva deljenika za izdavanje akcija ili udela novih društava koja se time osnivaju, akcionarima ili članovima društva deljenika i, ako je potrebno, uz novčanu doplatu, kako je već iskazivano više. 9.1.4. Spajanje uz pripajanje akcionarskog društva u redovnom postupku Upravni odbori akcionarskih društava pripremaju nacrt ugovora o spajanju uz pripajanje u pisanoj formi. Oni, takođe, sačinjavaju detaljan pismeni izveštaj sa objašnjenjem ugovora o spajanju uz pripajanje, analizom rentabilnosti i tržišnog položaja oba učesnika i sa ukazivanjem na zakonske i ekonomske osnove za spajanje uz pripajanje i objašnjenjem sra-zmere zamena akcija. Revizor spajanja uz pripajanje, sastavlja pisani izveštaj o reviziji spajanja uz pripajanje. Njega imenuje vanparnični sud na zajednički predlog upravnog odbora društva. Nacrt ugovora se dostavlja registru radi registracije i objavljivanja. Odluka o usvajanju ugovora se donosi na skupštini akcionara svakog društva koje učestvuje u postupku spajanja uz pripajanje, i to kvalifikova-nom većinom. Spajanje uz pripajanje može se vršiti na osnovu odluke upravnog odbora društva sticaoca, bez odluke njegove skupštine akcionara, pod uslo-vom da: - nacrt ugovora bude objavljen u skladu sa zakonom, najkasnije 30 dana pre dana kada bi sednica skupštine akcionara društva koje prestaje trebalo da bude održana; - akcionarima društva sticaoca u njegovom sedištu bude omogućen uvid u nacrt ugovora, finansijske izveštaj e i dr. potrebna dokumenta; -jedan ili više akcionara društva sticaoca sa najmanje 5% učešća ne zahteva održavanje skupštine akcionara tog društva, a u propisanom roku. Povećanje osnovnog kapitala društva sticaoca kod spajanja uz pripajanje sprovodi se u skladu sa odredbama zakona o povećanju osnovnog kapitala akcionarskog društva novim ulozima. Ako društva koja prestaju pripajanjem imaju akcije direktno ili indirektno, u društvu sticaoca, i obrnuto, povećanje osnovnog kapitala društva sticaoca za iznos akcija koje ima u tim društvima, kao i za iznos akcija koje ta društva imaju u društvu sticaocu, nije dopušteno. Poverioci, čija su potraživanja nastala do objave nacrta ugovora o spajanju uz pripajanje, imaju pravo da, u roku od 30 dana od te objave pisanim putem, zahtevaju obezbeđenje ili namirenje nenamirenih punovažnih potraživanja, kako dospelih, tako i nedospelih, od društva koje učestvuje u postupku spajanja uz pripajanje, koje im je dužnik. To se pravilo primenjuje i na potraživanja imalaca obveznica i drugih hartija od vrednosti, koje su izdala društva koja prestaju pripajanjem. Registracijom spajanja uz pripajanje nastupaju sledeće pravne posledice: - imovina, obaveze, prava i povlastice sa društva koje se pripaja prelaze na sticaoca; - uzajamna potraživanja se gase konfuzijom; - društvo koje se spaja uz pripajanje prestaje da postoji bez likvidacije; - akcije društva koje se pripaja se povlače i poništavaju u zamenu za akcije sticaoca i novac; - lica zaposlena u društvu koje se pripaja, nastavljaju da rade u društvu sticaocu, u skladu sa propisima o radu i ugovorom o spajanju uz pripajanje. Spajanje uz pripajanje akcionarskog društva u pojednostavljenom postupku je spajanje uz pripajanje jednog ili više podređenih društava u kojima sticalac ima najmanje 90% akcija sa pravom glasa. Tada je potrebna

samo odluka skupštine društva prestalog pripajanjem, a bez odluke skupštine društva sticaoca i bez revizije spajanja uz pripajanje. Potpuno podređeno društvo može odlukom svoje skupštine da se spoji uz pripajanje kontrolnom društvu, kao svom jedinom akcionaru i sticaocu, u pojednostavljenom postupku. Na spajanje uz pripajanje društava sa ograničenom odgovornošću shodno se primenjuju odredbe o spajanju uz pripajanje akcionarskih društava, kao i u slučaju spajanja uz pripajanje akcionarskih i društava sa ograničenom odgovornošću. 9.1.5. Spajanje uz osnivanje akcionarskih društava Na naslovljenu statusnu promenu shodno se primenjuju pravila o spajanju uz pripajanje. Spajanje uz osnivanje se ne može vršiti bez odluke skupštine društava prestalih spajanjem, niti se može vršiti primenom odredaba zakona u pojednostavljenom postupku. Ugovor o spajanju uz osnivanje je osnivački akt novog društva, na-stalog spajanjem postojećih društava. Otuda, on mora da sadrži i elemente osnivačkog akta. Danom registracije novog društva, društva prestala uz spajanje, brišu se iz registra. Pomenuta pravila nalaze shodnu primenu i u slučaju spajanja uz osnivanje društava sa ograničenom odgovornošću, kao i u slučaju spajanja uz osnivanje akcionarskidh društava i društava sa ograničenom odgovornošću. 9.1.6. Podela uz pripajanje akcionarskog društva Na podelu uz pripajanje akcionarskog društva shodno se primenjeuju odredbe zakona o spajanju uz pripajanje, ako zakonom nije drugačije određeno. Upravni odbor društva prestalog podelom uz pripajanje sačinjava ugovor o podeli uz pripajanje u pisanom obliku. Sredstva društva prestalog podelom, koja ugovorom o podeli nisu do-deljena nijednom društvu sticaocu, niti mogu da se dodele na osnovu uslo-va podele iz tog ugovora, dodeljuju se svim društvima sticaocima, sra-zmerno učešću svakog od njih u neto imovini društva prestalog podelom, utvrđenoj ugovorom o podeli. Za obaveze društva prestalog podelom koje ugovorom o podeli nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se mogu raspodeliti na osnovu uslova podele iz tog ugovora, solidarno odgovaraju sva društva sticaoci. Ugovor o podeli uz pripajanje usvaja se na skupštini akcionara društava koji učestvuju u podeli uz pripajanje, kvalifikovanom većinom. Podela uz pripajanje može biti izvršena i na osnovu odluke upravnog odbora društava sticalaca, bez odluke skupštine akcionara tih društava, ako: -je ugovor o podeli uz pripajanje objavljen jedan mesec pre skupštine akcionarskog društva prestalog podelom, na kojoj treba da se donese odluka o podeli uz pripajanje; -je akcionarima svakog društva sticaoca omogućeno da ostvare uvid u sva potrebna dokumenta; -jedan ili više akcionara nekog društva sticaoca čiji je kapital učešće najmanje 5%, nije zahtevao održavanje skupštine akcionara radi donošenja odluke o podeli uz pripajanje, u roku od 30 dana od dana održavanja skupštine društva prestalog podelom, na kojoj je usvojen nacrt ugovora o podeli uz pripajanje. Za obaveze društva prestalog podelom uz pripajanje, koje su postojale pre registracije podele i njenog objavljivanja, solidarno odgovara svako društvo sticalac, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno. Danom registracije podele uz pripajanje, nastaju sledeće pravne po-sledice: - imovina društva prestalog podelom, uključujući i nenamirena potraživanja i druga prava i obaveze prema trećim licima, prelaze na društvo sticaoca; - akcionari društva prestalog podelom, postaju akcionari jednog ili više društava sticaoca; - lica zaposlena u prestalom društvu, nastavljaju da rade u društvima sticaocima; - društvo koje se deli prestaje da postoji. Podela uz osnivanje je takva statusna promena na koju se shodno pri-menjuju odredbe zakona koje se odnose na podelu uz pripajanje, na osnivanje odgovarajućeg oblika društva, kao i na spajanje uz osnivanje novog društva. Skupština akcionarskog društva koje prestaje podelom donosi ugovor o podeli uz osnivanje, kao osnivački akt. Na statusnu promenu odvajanje uz pripajanje, shodno se primenjuju pravila o podeli uz pripajanje, a na statusnu promenu odvajanje uz osnivanje, shodno se primenjuju pravila o podeli uz osnivanje, odnosno spajanju sa postojećim društvom i osnivanju novih društava na toj osnovi.

Nacrt ugovora o odvajanju uređuje i način smanjenja osnovnog kapitala i akcija društva deljenika, po osnovu smanjenja zbog odvajanja. Gore pomenuta pravila shodno se primenjuju i na podelu i odvajanje društava sa ograničenom odgovornošću; podelu akcionarskog društva i odvajanje ogranka društva u društvo sa ograničenom odgovornošću, i obrnuto; spajanje, podelu i odvajanje sa učešćem ortačkog i komanditnog društva. 9.2. Promena pravne forme privrednih društava (Zakon o privrednim društvim RS, 2004., čl. 426-442.) Promena pravne forme privrednog društva registruje se i objavljuje, a predstavlja prelazak iz jedne pravne forme u drugu, u skladu sa zakonom. Promena pravne forme može da se desi u postupku likvidacije, do početka deobe i isplate likvidacionog ostatka ortacima, članovima, akciona-rima, koji ostatak preostane nakon što se podmire poverioci društva. Na promenu pravne forme privrednog društva primenjuju se shodno odredbe zakona o osnivanju date forme privrednog društva, ako nešto drugo nije zakonom određeno. 9.2.1. Vrste promena pravne forme Promena pravne forme akcionarskog društva u društvo sa ograničenom odgovornošću. Odluka o promeni pravne forme sadrži, naročito: - poslovno ime, sedište, i adresu akcionarskog društva koje menja pravnu formu i društva sa ograničenom odgovornošću u koju formu se akcionarsko društvo pretvara; - uslove promene pravne forme; - način i uslove konverzije akcija akcionarskog društva u udele u društvo sa ograničenom odgovornošću, ili u novac, ili drugu imovinu; - druge potrebne odredbe. Pravne posledice takve promene pravne forme su: - akcionarsko društvo prestaje da postoji, a nastaje društvo sa ograničenom odgovornošću; - društvo sa ograničenom odgovornošću preuzima svu imovinu, i obaveze akcionarskog društva; 105 - sudski i drugi postupci i potraživanja protiv akcionarskog društva nastavljaju se protiv društva sa ograničenom odgovornošću, koji je pravni sledbenik akcionarskog društva; - akcije se konvertuju u udele društva da ograničenom odgovornošću, obveznice, novac ili drugu imovinu; - titularima zamenljivih obveznica, varanata se garantuju najmanje ista prava nakon promene pravne forme. Promena pravne forme akcionarskog društva u ortačko ili komandit-no društvo, ima sledeće posledice: - akcionarsko društvo nastavlja kao ortačko ili komanditno društvo i time prestaje da postoji kao akcionarsko društvo; - ortačko ili komanditno društvo je pravni sledbenik akcionarskog društva; - prestaju sva ovlašćenja organa akcionarskog društva; - nastupaju druge pravne posledice u skladu sa prirodom ortačkog ili komanditnog društva, nastalih promenom pravne forme akcionarskog društva. U pogledu promene pravne forme društva sa ograničenom odgovornošću u ortačko ili komanditno društvo, sledi shodna primena više predočenih pravila. Moguća je promena pravne forme društva sa ograničenom odgovornošću u akcionarsko društvo, kada nakon registracije promene, društvo sa ograničenom odgovornošću nastavlja sa radom kao akcionarsko društvo. Udeli tada postaju akcije nastalog akcionarskog društva, a prava trećih lica na udelima u društvu sa ograničenom odgovornošću, pretvaraju se u prava na akcijama. Moguće su i promene pravne forme ortačkog i komanditnog društva u društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo, kao i promene ortačkog društva u komanditno društvo i obrnuto.

10. STICANJE I RASPOLAGANJE IMOVINOM VELIKE VREDNOSTI (Zakon o privrednim društvim RS, 2004., čl. 442-443.) Pod naslovljenim pojmom se podrazumeva prenos ili više povezanih prenosa čiji je predmet sticanje ili raspolaganje od strane privrednog društva, imovinom čija tržišna vrednost u momentu donošenja odluke, predstavlja najmanje 30% od knjigovodstvene vrednosti imovine iskazane u poslednjem godišnjem bilansu stanja. Sticanje ili raspolaganje mogu biti bilo kojim načinom, a naročito u formi prodaje, zakupa, razmene, zaloge ili hipoteke. Imovina podrazumeva, naročito: nepokretnosti, pokretne stvari, svojinu i druga prava, prava industrijske svojine, ili ugovorna prava, akcije, udele u drugim društvima, ili novac. Sticanje ili raspolaganje imovinom velike vrednosti, akcionarsko društvo može izvršiti na sledeći način: - upravni odbor akcionarskog društva usvaja odluku kojom preporučuje zaključenje tog posla, - akcionarsko društvo obaveštava akcionare o sazivanju skupštine najkasnije u roku od 30 dana, pre dana koji je određen za održavanje sednice. Odluku donosi skupština kvalifikovanom većinom ak-cionara sa pravom glasa, odnosno kvalifikovanom većinom akcio-nara svake klase akcija čija s prava menjaju ovim poslom. 11. POSEBNA PRAVA NESAGLASNIH AKCIONARA I ČLANOVA (Zakon o privrednim društvima RS, 2004., čl. 444-449.) Akcionar može da traži od društva plaćanje iznosa jednakog tržišnoj vrednosti njegovih akcija, ako glasa protiv ili se uzdrži od glasanja za: - promenu osnivačkog akta, koja pogađa njegova prava; - reorganizaciju privrednog društva u formi statusnih promena; - reorganizaciju privrednog društva u vidu promene pravne forme; - posao sticanja i raspolaganja imovinom velike vrednosti; - bilo koju drugu odluku društva koja menja prava akcionara, ako je osnivačkim aktom određeno da akcionar ima pravo na nesaglasnost i na naknadu tržišne vrednosti akcija ili udela. Akcionar akcionarskog društva koji namerava da koristi svoje pravo na traženje otkupa akcija, dužan je da pre odlučivanja na sednici skupštine akcionarskog društva, uputi društvu pisano obaveštenje o nameri da koristi to pravo, ako se na skupštini donese predmetna odluka. Akcionar koji to ne učini u prekluzivnom roku od 30 dana, ili koji glasa za predloženu odluku, nema pravo na otkup akcija u sladu sa zakonom. Nakon donete odluke, potrebno je da akcionar uputi pisani zahtev za otkup akcija, u roku od 30 dana od donošenja odluke na skupštini akcionarskog društva. U daljem roku od 30 dana, društvo plaća akcije u vrednosti, za koju veruje daje tržišna vrednost. Nezadovoljan akcionar ima pravo da se u daljem roku od 30 dana, od dana isplate, ili od dana docnje u isplati, obrati nadležnom sudu. Tržišna vrednost akcija je njihova prosečna cena koja se redovno objavljuje na berzi, ili drugom odgovarajućem tržištu, u periodu koji neposredno prethodi danu za koji se utvrđuje, a koji nije kraći od tri, niti duži od šest meseci. Ako se njima ne trguje redovno, ili ne postoji odgovarajuće tržište, njihova se tržišna vrednost utvrđuje na osnovu procenjene vrednosti kapitala društva, primenom odgovarajućeg metoda procene. Tržišna vrednost akcija i udela se utvrđuje odlukom upravnog odbora društva, ako nije propisano da to čini sud, uz korišćenje nezavisnog pro-cenjivača, ili drugog lica ili tela. Sva posebna prava akcionara, mogu se predvideti kao prava članova društva sa ograničenom odgovornošću, i ortaka u ortačkom i komandit-nom društvu, na neslaganje i otkup udela od strane društva. 12. PRINUDNA PRODAJA I PRINUDNA KUPOVINA (Zakon o privrednim društvima RS, 2004., čl. 447 i 448.) Lice koje u postupku preuzimanja javnom ponudom otkupi najmanje 95% ciljnog društva, u odnosu na ukupan broj akcija, ima pravo da kupi i akcije na koje se javna ponuda odnosila, a od akcionara koji nisu prihvatili prodaju akcija po toj ponudi (nesaglasni akcionar), pod uslovima iz javne prodaje (prinudna prodaja). Ako ponudilac ne otkupi navedene akcije u roku od 180 dana od isticanja javne ponude, gubi to pravo.

Akcionar koji stekne 95% akcija drugog društva (većinski akcionar), obavezan je da kupi akcije preostalih akcionara na njihov zahtev (manjinski akcionari) - prinudna kupovina. Manjinski akcionar podnosi pismeni zahtev najkasnije u roku od 6 meseci, od dana sticanja većinskog paketa akcija. Većinski akcionar će platiti manjinskom akcionaru cenu po kojoj je stekao poslednje akcije od 95% akcija. 13. ZASTUPANJE I ZASTUPNICI (Zakon o privrednim društvima RS, 2004., čl. 25.-30.) Zastupnik privrednog društva, koji prekorači granice ovlašćenja, odgovoran je za štetu koja se time prouzrokuje privrednom društvu, ili trećem licu, sa kojim je posao zaključen. Ograničenja ovlašćenja koja mogu biti objavljena, ili ne, privredno društvo ne može isticati prema trećim licima (reč je o ograničenjima, utvrđenim osnivačkim aktom, ugovorom ortaka, ili članova društva, odnosno statutom, ili odlukom nadležnog organa društva). Pravni poslovi zastupnika privrednog društva, izvan delatnosti društva (u prekoračenju pravne sposobnosti), obavezuju društvo, osim ako se ne dokaže da je treće lice znalo ili moralo znati da su ti poslovi izvan re-gistrovane delatnosti, s tim da objavljivanje samo po sebi nije dovoljan dokaz za to. Prokura je zakonska forma ovlašćenja kojim privredno društvo ovlašćuje jedno ili više lica za zaključenje pravnih poslova i radnji u vezi sa delatnošću društva. Ona ne sadrži ovlašćenje za zaključenje poslova koji se odnose na otuđenje i opterećenje nepokretnosti. Prokura se ne može ograničiti i ne može se dati na određeno vreme i vezati za određene uslove. Ograničenja prokuriste nemaju dejstvo prema trećim licima. Privredno društvo može dati prokuru jednom ili većem broju lica, kao pojedinačnu prokuru ili zajedničku. U prvom slučaju, svaki prokurista ima sva zastupnička ovlašćenja iz prokure, a u drugom slučaju, za punovažnost pravnih poslova i radnji je potrebna saglasnost svih lica, a izjave volja učinjene jednom prokuristi, smatra se da su učinjene svima. Prokura se daje samo fizičkom licu i neprenosiva je. Privredno društvo može da opozove prokuru u svako doba. Prokurista potpisuje privredno društvo pod svojim punim imenom, sa jasnom naznakom svog svojstva koje proizilazi iz prokure, sa oznakom „PP" Zakonski zastupnik privrednog društva izveštava Registar o izdavanju i opozivu prokure. Pri registaciji, prokurista deponuje svoj potpis sa oznakom koja označava njegovo svojstvo. 14. PRAVCI UNAPREĐENJA FUNKCIJA UPRAVLJANJA I RUKOVOĐENJA KORPORACIJAMA Poboljšanja u upravnom odboru i ispunjenje njegovih obaveza jesu ciljevi reformi korporativnog upravljanja. Međunarodni institucionalizo-vani investitori čine pozadinu, tj. pokretačku silu ovih reformi. Korporativno upravljanje je sistem vođenja i kontrole kompanije u okviru koga treba nastojati da se postignu više standardi koji se tiču načina rada i odgovornosti. Taj sistem je pod uticajem regulativa, upravnog odbora, rukovodioca, akcionara i javnog mišljenja. Središte reforme korporativnog upravljanja je upereno, uopšte rečeno, na upravne odbore i direktore. Oni su odgovorni za položaj njihove kompanije u društvu. U razvijenim zemljama primarni uticaj se vrši na bordove, s ciljem da budu što otvoreniji u pogledu definisanja svojih ciljeva i aktivnosti. Od borda se traži da obelodani jasnu izjavu o namerama njihove kompanije, kao i da jasno izloži svoju ulogu u ostvarivanju tih ciljeva. Naročito je bitno da se jasno definišu i razgraniče prava i obaveze u okvirima funkcija rukovođenja i upravljanja. Veličina borda, kako rezultati najbolje prakse pokazuju, trebalo bi se kreću između 7-10 članova. Upravni odbor ove veličine omogućava članovima da dovoljno upoznaju jedni druge, da u potpunosti učestvuju u diskusijama i da postignu dogovor. Sposobnost da rade kao tim, veoma je značajna. Tamo gde se upravni odbori sastoje od izvršnih i neizvršnih direktora, kao u Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj, Španiji, Italiji, težnja je da se broj jedne vrste članova poveća. Smatra se celishodnijim da to budu neiz-vršni direktori, koji bi, kao spoljni faktori bili nepristrasni i profesionalni. Delatnost borda, svakako, podrazumeva odgovornost za razvoj politike i planova kompanije, za prepoznavanje i merenje organizacionih performansi protiv njih i delovanje kao „glas vlasnika, odnosno akcionara" korporacije. Budući da je rukovodilac odgovoran za sprovođenje u delo politike, planova i streteških direktiva, upravljanje se može posmatrati i kao svojevrstan partnerski odnos upravnog odbora

(borda) i rukovodioca. U tom smislu je neophodno prisustvo visokog stepena uzajamnog povere-nja među njima. U delikatne zadatke odbora spada i donošenje teških odluka, kada je to neophodno. One se, kao takve, posebno ne apostofiraju ni u jednom zakonu, uporednopravno posmatrajući, ali one nesumnjivo imaju svoju težinu u praksi upravljanja korporacijama. Tu bi se mogle svrstati odluke poput onih da li prodati ključni biznis ili liniju poslovanja, da li objaviti izveštaje sa sumnjivim sadržajem, da li prihvatiti ili odbiti pokušaj nasilnog preuzimanja, da li zatvoriti ili preseliti veliko postrojenje, te da li inicirati veliko otpuštanje radnika? U teške odluke svakako spadaju i one koje uključuju neslaganje sa direktorom. Na to se dalje, nadovezuje pitanje kada odbor treba da interve-niše u upravljanju kompanijom i prekine saradnju sa direktorom? U svakom slučaju, kada izgubi poverenje u direktora ili kada on napravi neke teške povrede svojih dužnosti i odgovornosti. Gubitak poverenja može nastati u sledećim slučajevima: - Članovi odbora misle da predložena strategija nije odgovarajuća za korporaciju - Članovi odbora osećaju da direktor i njegov tim nisu sposobni da uspešno sprovedu strategiju - Direktor ne vidi ili ne razume problem ili mogućnost, čak i nakon što mu je na to ukazano, a rezultati su loši - Direktor vidi problem ili mogućnosti, ali je pasivan i ne razvija plan vezan za to - Direktor razvija plan vezan za problem ili mogućnost, ali nije sposoban da ga sprovede - Direktor nije iskren i pošten u odnosu sa odborom. U gore navedenim slučajevima odbor može tražiti smenu direktora. Aktivan odbor direktora se uključuje u mnoge veze, kako eksterne, tako i interne. Uspešne odbore karakteriše poštovanje i poverenje koje članovi pokazuju jedan prema drugom. Individualni odnosi između članova odbora, prelivaju se u kulturu grupe. Uspešni odbori žele sastanke na kojima će se voditi otvoreni i iskreni razgovori, koji će dovesti do stvaranja dobrih ideja. Treba analizirati greške, ali ne da bi se proglašavali krivci, nego kako bi se iz iskustva naučilo. Uspešni odbori su dobro vođeni. Neki odbori menjaju lidere po principu rotacije, kako bi došla do izražaja stručnost i sposobnost svakog člana odbora. Članovi odbora moraju znati i razumeti poslovanje kompanije, na određenom profesionalnom nivou. Razumevanje potreba potrošača vodi do stvaranja uspešnog biznis koncepta, a to iziskuje razumevanje veština ili kompetencija i resursa potrebnih da se održi odabrana strategija. Pod kompetencijom se podrazumeva set organizacionih sposobosti, koje su potrebne kako bi se funkcionisalo u određenom poslu, a mogu se definisati kao ključne i distinktivne. Poslednje, odvajaju kompaniju od njenih konkurenata, obično jer ih ona izvodi bolje od ostalih. Odbor treba da razume sisteme i strukture primarnih funkcionalnih područja poslovanja (marketing, finansije, proizvodni menadžment, ljudske resurse, istraživanje i razvoj). Oni treba da imaju i svest o tome šta budućnost može doneti. Teško će član upravnog odbora, koji je autsajder u pogledu oblasti kojoj biznis pripada, razumeti složenost i detalje mnogih aspekata konkurentskog okruženja korporacije. Odbor mora da upravlja rizikom koji je uključen u poslovanje. Nije reč samo o rizicima koji su inherentni samom poslovanju, nego i o onima koji to nisu, poput korporativnih skandala, potrošačkog bojkota, vladinih regulacija i slično. Odbor treba da anticipira moguće događaje i da se pripremi za različite scenarije, koje ne može da ublaži ili izbegne. Kada kompanija ne ostvaruje ciljeve, kažemo da je zapala u probleme, odnosno da su upravni odbor i direktor u problemima. Uzroci istih mogu biti u nekompetentnosti, koja obično dovodi do građanskih parnica i sankcija, i u nepoštenosti, čemu slede krivične sankcije. Direktor, tj. članovi upravnog odbora, treba da postupaju sa integritetom. Međutim, mnogo neetičkog ponašanja se opravdava stavom „biznis je biznis". Iz tog razloga nije uvek lako odrediti kada i gde je neko prešao liniju koja deli dobro ponašanje od lošeg, tj. nemoralnog. Veliki izvor potencijalnih problema je neznanje. Ono ne nudi zaštitu od tužbe, niti se može oprostiti dobrim namerama. Takođe, odsustvo nezavisnosti može učiniti težim pravilno poslovno prosuđivanje. Razlog koji direktore i upravni odbor može dovesti u problem je i sukob interesa, a najčešće nastaje iz direktnih transakcija sa kompanijama koje su konkurenti posmatrane kompanije, ili zbog korišćenja unutrašnjeg znanja kako bi se ostvarila neka korporativna mogućnost izvan tog biznisa. Nepoštovanje dužnosti brige i odsustvo upornosti u traženju relevantnih informacija mogu biti glavni izvor problema, pogotovo za prezauzete direktore i članove odbora. Nedostatak liderstva u odboru (posebno, kada je glavni izvršni direktor- direktor istovremeno i sekretar odbora koji dominira istim), nepreci-ziranje i nerazgraničenje obaveza i odgovornosti između odbora i

direktora, ušančenje (kada veliki procenat članova upravnog odbora ostane u njemu suviše dugo i nemaju volje da se aktivno odnose prema problemima sa kojima se biznis sreće), interni politički ili lični konflikti (nekada veoma inteligentni i uspešni ljudi jednostavno ne funkcionišu kao grupa, posebno kada žele da imaju kontrolu), neefektivna organizacija odbora, učestvovanje ili tolerisanje kršenja zakona, najčešći su ozbiljni problemi sa kojima se, u praksi susreću upravni odbori kompanija širom sveta.25 Organizaciona struktura korporacije ne mora da se posmatra piramidalno, gde se na vrhu piramide nalazi rukovodilac. Naime, ona može da bude predočena koncentričnim kružnicama, sa klijentima u spoljnim kružnicama, rukovodiocem u unutrašnjoj kružnici i upravnim odborom, kao središtem svih kružnica. Pratiti rad rukovodioca i smeniti ga, podjednako je važno kao i izabrati ga. Direktive upravnog odbora upućene rukovodiocu moraju da budu usaglašene, tj. ne bi trebalo da u sebi sadrže dvosmislenosti. Za bilo koju akciju zaposleni bi trebalo da primaju naređenja samo od jednog pretpostavljenog, kako bi bilo postignuto jedinstvo komandi, neophodno za izgradnju i očuvanje autoriteta, radi postizanja neophodne stabilnosti u korporaciji. Otuda sledi i odgovornost podređenog direktno svom nadređenom. Upravni odbor treba da komunicira sa vlasnicima i javnošću, kako bi zadovoljio nove zahteve upravljanja. U tom smislu on treba da čuva integritet korporacije. Neophodna je aktivnost na permanentnom usavršavanju organizacione filozofije od centra unutrašnje do spoljašnje kružnice, uz njegove jasno definisane ciljeve. Takođe, neophodno je proučavanje i racionalizacija troškova upravljanja. Uz sve već pomenuto, ali nikako i poslednje po važnosti za uspešnost upravljanja, je zahtev za izgradnjom kulture korporacije koja je orjentisa-na na uspeh. Misije dobro vodećih korporacija su formulisane na takav način da postavljaju visoka očekivanja za uspeh. 15. STEČAJ Zakon o stečajnom postupku je donela Narodna skupština Republike Srbije na sednici od 23. 07. 2004., a objavljenje u „Službenom glasniku Republike Srbije", br. 84, 24. 07. 2004. U prelaznim i završnim odredbama ovog Zakona predviđa se stupanje na snagu istog, osmog dana od dana objavljivanja u ,,S1. glasniku Republike Srbije", a početak primene po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu, (što znači, 1. 02. 2005.). Odredbe pomenutog Zakona shodno se primenjuju i na postupak likvidacije preduzeća, ako zakonom kojim je određen pravni položaj pred-uzeća nije drugačije propisano. 15.1. Pojam i organi stečajnog postupka Stečajni postupak obuhvata bankrotstvo i reorganizaciju. Pod ban-krotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika, dok se pod reorganizacijom podrazumeva namirenje poverilaca na način i pod uslovima određenim planom reorganizacije. Stečajni postupak u obe svoje forme sprovodi se nad stečajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje (insolventan), ako: - ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveza -je potpuno obustavio svoja plaćanja u roku od 30 dana - učini verovatnim da svoje već postojeće obaveze neće moći da ispuni po dospeću, tzv. preteća nesposobnost za plaćanje. Stečajni postupak sprovodi stvarno nadležan sud na čijem se području nalazi sedište stečajnog dužnika, a po principu hitnosti, pri čemu se shodno primenjuju odredbe zakona kojima se uređuje parnični postupak, ako drugačije nije određeno. Organi stečajnog postupka pri nadležnom sudu su stečajno veće i stečajni sudija. Ostali organi stečajnog postupka su stečajni upravnik, skupština poverilaca i odbor poverilaca. Stečajno veće čine troje sudija, od kojih je jedan predsednik veća, a stečajni sudija ne može biti član stečajnog veća. Stečajno veće: - odlučuje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka i utvrđuje postojanje razloga za pokretanje stečajnog postupka, te odlučuje o pokretanju samog stečajnog postupka; - imenuje i razrešava stečajnog sudiju i stečajnog upravnika i odlučuje o prigovorima protiv njihovih odluka i zaključaka, odnosno radnji; - daje ovlašćenje stečajnom dužniku, preduzetniku o ličnoj upravi, pod uslovima propisanim zakonom, tj., ako se sa tim saglasi pove-rilac koji je pokrenuo postupak a stečajni dužnik to sam predloži i ako je

verovatno da određivanje lične uprave neće dovesti do oštećenja interesa poverilaca, niti do produžavanja stečajnog postupka. Rešenjem o pokretanju stečajnog postupka kojim je određena lična uprava stečajnog dužnika, postavlja se stečajni upravnik i određuju poslovi za čiju je punovažnost potrebna prethodna saglasnost stečajnog upravnika. Stečajni sudija: - odobrava troškove stečajnog postupka pre njihove isplate; - uvodi u dužnost stečajnog upravnika i određuje mu preliminarnu nagradu i naknadu, kao što i vrši nadzor nad njegovim radom; - odobrava nacrt plana reorganizacije stečajnog dužnika i nacrt rešen-ja o glavnoj deobi stečajne mase; - donosi odluke i preduzima druge pravne radnje koje nisu u nadležnosti stečajnog veća; - vodi postupak i donosi odluke u stečajnom postupku male vrednosti (ako je knjigovodstvena vrednost imovine stečajnog dužnika manja od 5 miliona dinara). Stečajno veće i stečajni sudija obavljaju i druge poslove predviđene zakonom, a koji gore nisu pomenuti. Stečajni upravnik može biti lice koje je dobilo licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika (pod uslovom da ima visoku stručnu spremu i položen stručni ispit za dobijanje licence) od strane Agencije za licenci-ranje stečajnih upravnika. Pravni položaj ove Agencije je regulisan Zakonom o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 84, 24. juli 2004). Licenca se obnavlja na zahtev stečajnog upravnika, po isteku 3 godine od dana izdavanja, ako je stečajni upravnik savesno obavljao poslove, u skladu sa zakonom, ali i nacionalnim standardima za upravljanje stečajnom masom i kodeksom etike, koje donosi Ministar nadležan za poslove privrede, na predlog Agencije za licenciranje stečajnog upravnika. Stečajni upravnik ima pravni položaj organa upravljanja ili vlasnika stečajnog dužnika. On je naročito dužan da: - preduzme sve mere koje su neophodne za zaštitu imovine stečajnog dužnika, uključujući i sprečavanje prenosa imovine, njeno pečaćenje i oduzimanje, ako je neophodno; - sastavi u zakonskom roku plan toka stečajnog postupka sa predračunom troškova i vremenskim planom, a u saglasnosti sa stečajnim sudijom; - takođe, u dogovoru sa stečajnim sudijom, osigura imovinu stečajnog dužnika, ako je to potrebno radi njene zaštite; - započne i okonča u roku popisivanje imovine, te sastavi početni stečajni bilans; - podnosi mesečni izveštaj o toku stečajnog postupka i o stanju stečajne mase; - se stara, kao dobar privrednik, o završetku započetih, a nedovršenih poslova stečajnog dužnika, kao i poslova koji su neophodni da bi se sprečilo nastupanje štete nad imovinom stečajnog dužnika; - uz saglasnost stečajnog sudije: • zapošljava lica i vrši nadzor nad radom zaposlenih, • utvrđuje osnovanost, obim i prioritet prijavljenih potraživanja prema stečajnom dužniku i obezbeđenost istih, • sastavlja nacrt rešenja za glavnu deobu stečajne mase i nacrt završnog stečajnog bilansa, - unovčava stvari i prava stečajnog dužnika; - dostavlja završni račun; - izvrši isplatu poveriocima na osnovu rešenja o glavnoj deobi; - obavlja druge poslove u skladu sa zakonom. Stečajni upravnik obavlja svoje poslove samostalno i sa pažnjom dobrog stručnjaka, u skladu sa odredbama zakona. Kod odgovornosti za štetu, stečajni upravnik ima status preduzetnika i odgovara neposredno svojom ličnom imovinom za sve štete nanete svim učesnicima u postupku, ako je do štete došlo namerno ili krajnjom nepažnjom. On ima pravo na nagradu i naknadu stvarnih troškova. Skupštinu poverilaca, koja se formira najkasnije na prvom poverilač-kom ročištu, čine svi stečajni poverioci, a glasanje na njoj se vrši srazmer-no visini potraživanja. Na ovom ročištu raspravlja se o izveštaju o ekonomsko finansijskom položaju stečajnog dužnika i proceni stečajnog upravnika da li postoji mogućnost reorganizacije stečajnog dužnika. Stečajni poverioci, na osnovu dobivenog izveštaja razmatraju da li će se stečajni postupak okončati bankrotstvom stečajnog dužnika ili treba preduze-ti mere radi podnošenja plana reorganizacije u stečajnom postupku. Pored toga, skupština poverilaca: - bira i opoziva odbor poverilaca;

- razmatra izveštaje stečajnog upravnika o toku stečajnog postupka, te vrši i druge poslove, u skladu sa zakonom. Skupština poverilaca na prvoj sednici ili na prvom poverilačkom ročištu bira odbor poverilaca koji, između ostalog, daje mišljenje stečajnom upravniku o načinu unovčenja imovine, ukoliko se prodaja vrši javnim nadmetanjem i daje saglasnost u vezi sa svim pitanjima koja su od izuzetne važnosti za imovinu, kao što su podizanje kredita, vođenje sporova veće vrednosti, davanje sredstava u zajam i dr. Članovi odbora poverilaca su odgovorni za štetu koju su prouzrokovali svojim radom ostalim poveriocima namerno ili krajnjom nepažnjom. U stečajnom postupku odluke, u formi rešenja i zaključaka, se mogu donositi i bez usmene rasprave. Rešenjem se odlučuje u stečajnom postupku. Zaključkom se izdaje nalog službenom licu ili organu koji sprovodi stečajni postupak za izvršenje pojedinih stečajnih radnji. Protiv rešenja se podižu žalbe, a protiv zaključaka se mogu uložiti prigovori. Stečajni poverioci se, u zavisnosti od njihovih potraživanja, svrstavaju u isplatne redove. Stečajni poverioci nižeg isplatnog reda mogu se namiriti tek kada se namire poverioci višeg isplatnog reda. Poverioci istog isplatnog reda se namiruju srazmerno visini njihovih potraživanja. - U prvi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu troškova stečajnog postupka. - U drugi isplatni red spadaju neisplaćene neto zarade zaposlenih kod stečajnog dužnika u iznosu minimalnih neto zarada za poslednjih pet godina pre otvaranja stečajnog postupka i neisplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za poslednje dve godine pre pokretanja stečajnog postupka. - U treći isplatni red spadaju potraživanja po osnovu javnih prihoda dospelih u poslednja tri meseca pre pokretanja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih. - U četvrti isplatni red spadaju potraživanja ostalih poverilaca. Izlučni poverilac je lice koje na osnovu stvarnog ili ličnog prava, ima prava da traži da se određena stvar izdvoji iz stečajne mase. On nije stečajni poverilac. Poverioci koji imaju založno pravo ili pravo namirenja na stvarima ili pravima o kojima se vode javne knjige ili registri, imaju pravo na namirenje na tim stvarima, odnosno pravima. Razlučni poverioci nisu stečajni poverioci i imaju pravo namirenja iz sredstava stečenih prodajom imovine na kojoj su stekli razlučna prava. 15.2. Tok i pravne posledice pokretanja stečajnog postupka Stečajni postupak se pokreće pismenim predlogom poverioca ili stečajnog dužnika, kao što to u slučajevima predviđenim zakonom mogu učiniti nadležno javno pravobranilaštvo, javno tužilaštvo i poreska uprava. Poverilac može da podnese predlog ako učini verovatnim svoje potraživanje, kao i činjenicu daje dužnik nesposoban za plaćanje. Predlagač je dužan da u roku od 10 dana od dana dobijanja naloga od suda, uplati avans na ime troškova stečajnog postupka, koji obuhvataju troškove oglasa i troškove stečajnog upravnika, u visini koju odredi stečajno veće. U slučaju da predlagač u propisanom roku ne uplati sredstva, stečajni sudija će odbaciti predlog. Stečajno veće u roku od 3 dana od dana dostavljanja predloga za pokretanje stečajnog postupka, donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka radi utvrđivanja razloga za pokretanje stečajnog postupka. Odluku o pokretanju, odnosno odluku o odbijanju predloga za pokretanje stečajnog postupka stečajno veće donosi na ročištu za pokretanje stečajnog postupka, a najkasnije u roku od 2 dana od zaključenja tog ročišta. Pokretanje stečajnog postupka se upisuje u odg. registar, a na osnovu rešenja o pokretanju stečajnog postupka. Istim rešenjem stečajno veće određuje ročište za ispitivanje potraživanja i razmatranje finansijskog iz-veštaja (ispitno ročište) i poverilačko ročište. Pravne posledice pokretanja stečajnog postupka nastaju danom isticanja oglasa o pokretanju stečajnog postupka na oglasnoj tabli suda, ako zakonom nije drugačije određeno. - Danom pokretanja stečajnog postupka prestaju prava direktora, zastupnika i punomoćnika, kao i organa upravljanja i nadzornog organa stečajnog dužnika, a ista prelaze na stečajnog upravnika. - Nadalje, radni odnos zaposlenih kod stečajnog dužnika prestaje, a stečajni upravnik, uz saglasnost stečajnog sudije može, pored zaposlenih kojima nije dat otkaz ugovora o radu, da zaposli potreban broj lica radi okončanja započetih poslova, ili radi vođenja stečajnog postupka. - Uz firmu stečajnog dužnika dodaje se oznaka ,,u stečaju", sa nazna-čenjem novog računa preko kojeg se vrši poslovanje stečajnog dužnika. Naime, gase se računi stečajnog dužnika i prestaju prava lica koja su bila ovlašćena da raspolažu sredstvima sa računa stečajnog dužnika.

- Stečajni poverioci svoja prava prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku. - Potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku koja nisu dospe-la, smatraju se dospelim, a nenovčana se unose u stečajnu masu u novčanom obliku. Višekratna potraživanja postaju jednokratna. - Prijavljivanjem potraživanja prekida se zastarelost koja postoji prema stečajnom dužniku. - Parnice o imovini koja ulazi u stečajnu masu, koje su postojale na dan pokretanja stečajnog postupka, preuzima stečajni upravnik u ime i za račun stečajnog dužnika. - Danom otvaranja stečajnog postupka nastaju i pravne posledice u pogledu pravnih poslova stečajnog dužnika. Tako, ako do tada stečajni dužnik i njegov saugovarač nisu izmirili dvostranoteretni ugovor koji su zaključili, stečajni upravnik može, umesto stečajnog dužnika ispuniti ugovor i tražiti ispunjenje od druge strane. Nadalje, ako je postupak pokrenut nad primaocem lizinga, davalac lizinga ima pravo na odvojeno namirenje i pravo prioriteta nad predmetom lizinga. Zakup nepokretnosti ne prestaje pokretanjem stečajnog postupka. Ako ugovor o zakupu ostane na snazi, stečajni dužnik je u obavezi da uredno plaća ugovorenu zakupninu, a potraživanja po osnovu tog ugovora spadaju u prvi isplatni red, kao trošak stečajnog postupka. Gore smo izneli neke, po našem mišljenju najvažnije, posledice pokretanja stečajnog postupka, prema dužniku, poveriocima, u pogledu pravnih poslova i procesnopravne posledice. Stečajna masa je celokupna imovina stečajnog dužnika u zemlji i ino-stranstvu na dan pokretanja stečajnog postupka, kao i imovina koju stečajni dužnik stekne tokom stečajnog postupka. Stečajni upravnik je dužan da u roku od 30 dana od preuzimanja imovine i prava dužnika, tj od pokretanja stečajnog postupka, sastavi početni stečajni bilans u kome će navesti i uporediti aktivu i pasivu stečajnog dužnika. On treba da priloži i izveštaj o ekonomsko-finansijskom stanju stečajnog dužnika, sa procenom mogućnosti reorganizacije, najkasnije 5 dana pre dana održavanja prvog poverilačkog ročišta. Takođe, ovlašćen je da utvrdi valjanost, obim i isplatni red svakog potraživanja i o tome sastavlja listu priznatih i osporenih potraživanja, u roku od 40 dana od prijema poslednje prijave potraživanja sudu. Konačna lista o svim prijavama potraživanja sačinjava se na ispitnom ročištu. Potraživanje se smatra utvrđenim, ako nije osporeno od strane stečajnog upravnika, ili od strane stečajnog poverioca, u roku od 40 dana od dana prijema poslednje izjave. Poverilac, čije je potraživanje osporeno, upućuje se na parnicu. Na ispitnom ročištu ispituju se i potraživanja prijavljena posle isteka roka za prijavljivanje potraživanja, ako su prijave pod-nete sudu i stečajnom upravniku pre održavanja ispitnog ročišta ili neposredno na ročištu. Pravne poslove i druge pravne radnje zaključene, odnosno preduzete pre pokretanja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno nami-renje stečajnog poverioca, ili oštećuju poverioci, kao i one kojima se pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj, mogu pobijati stečajni upravnik, u ime stečajnog dužnika, i poverioci, u skladu sa zakonom. Propuštanje pravnog posla, odnosno pravne radnje, u pogledu pobijanja, izjednačava se sa pravnim poslom, odnosno pravnom radnjom. Ako zahtev za pobijanje pravnog posla, ili pravne radnje bude pravnosnažno usvojen, pobijeni pravni posao, odnosno pravna radnja nemaju dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je dužan da u stečajnu masu vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijenog pravnog posla, ili druge radnje. Nakon toga, on ima pravo da ostvaruje svoje protivpotraživanje kao stečajni poverilac. Po donošenju zaključka o unovčenju celokupne imovine, ili dela imovine od strane stečajnog sudije, prodaju celokupne imovine ili dela imovine iz stečajne mase vrši stečajni upravnik ili lice koje on ovlasti. Prodaja imovine se vrši: -javnim nadmetanjem, -javnim prikuplanjem ponuda, - neposrednom nagodbom (ako je takav način prodaje unapred odobren od strane odbora poverilaca). Pre prodaje imovine, stečajni upravnik je dužan da stečajnom dužniku, odboru poverilaca, poveriocima koji imaju obezbeđena potraživanja na imovini koja se prodaje i onim licima koja su iskazala interes za tu imovinu, bez obzira po kom osnovu, dostavi obaveštenje o nameri, planu prodaje, načinu i rokovima prodaje. Kada kupac isplati cenu, na njega se prenosi imovina bez tereta. Dra-goceni metali, minerali, hartije od vrednosti i druge stvari koje imaju berzansku, odnosno tržišnu cenu, prodaju se po toj ceni na odgovarajućem tržištu, odnosno berzi. Predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, ili njegovi delovi koji predstavljaju funkcionalnu celinu, uz saglasnost poverilaca. Pre prodaje, stečajni upravnik ima obavezu da na propisan način izvrši procenu njihove vrednosti. Novac dobijen prodajom stečajnog dužnika ulazi u stečajnu masu i stečajni postupak se u odnosu na ovako dobijenu stečajnu masu nastavlja namirenjem stečajnih poverilaca. Stečajnu masu za podelu stečajnim poveriocima čine: - novčana sredstva stečajnog dužnika na dan pokretanja stečajnog postupka,

- novčana sredstva ostvarena prodajom stvari i prava stečajnog dužnika, - potraživanja stečajnog dužnika ostvarena u toku stečajnog postupka, - novčana sredstva ostvarena nastavljanjem započetih poslova. Pre glavne deobe stečajne mase, stečajni upravnik je dužan da sastavi nacrt rešenja za glavnu deobu deobne mase. Isti se dostavlja odboru poverilaca, koji obaveštava stečajne poverioce da se nacrt nalazi na oglasnoj tabli suda, odnosno u pisarnici u određenoj prostoriji. Stečajno veće donosi rešenje o glavnoj deobi po isteku roka od 15 dana od dana prijema nacrta za glavnu deobu, ako nije podnet prigovor na isti od strane odbora poverilaca ili poverilaca pojedinačno. Ako je prigovora bilo, stečajno veće će održati ročište i na njemu doneti rešenje o glavnoj deobi. Stečajni upravnik i poverioci imaju pravo žalbe drugostepenom sudu u roku od 8 dana od dostave rešenja. Deobi stečajne mase, odnosno namirenju stečajnih poverilaca pristupa se posle pravnosnažnosti rešenja o glavnoj deobi. Na završnom ročištu se donosi rešenje o zaključenju stečajnog postupka, koje se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije" i dostavlja se nadležnom organu koji vodi registar pravnih lica ili preduzetni-ka, nad kojim je okončan postupak. 15.3. Reorganizacija Stečajni postupak, koji obuhvata reorganizaciju, se sprovodi prema planu reorganizacije koji se sačinjava u pismenoj formi i sadrži elemente koji su zakonom predviđeni. Ključni elemenat pomenutog plana čine me-re i sredstva za realizaciju reorganizacije, a to mogu biti: 1) zadržavanje celokupne imovine iz stečajne mase, ili njenog dela; 2) prodaja imovine iz stečajne mase, ili prenos takve imovine na ime namirenja potraživanja; 3) zatvaranje neprofitabilnih pogona ili promena delatnosti; 4) raskid ili izmena opterećenih ili nepovoljnih ugovora; 5) odlaganje otplate dugova ili obezbeđivanje otplate u ratama; 6) izmena rokova dospelosti, kamatnih stopa ili drugih uslova zajma, ili instrumenata obezbeđenja; 7) oprost dugova u celini ili delimično; 8) izvršenje ili izmena založnog prava; 9) pretvaranje neobezbeđenih zajmova u obezbeđene; 10) davanje u zalog neopterećene imovine; 11) pretvaranje duga u akcijski kapital; 12) uzimanje novog kredita, pribavljanje nove investicije; 13) namirenje dospelih potraživanja; 14) otpuštanje zaposlenih; 15) izmene i dopune statuta i drugih opštih akata stečajnog dužnika; 16) statusne promene, u smislu spajanja, pripajanja pravnih lica, kao i prenos dela ili celokupne imovine na postojeće ili novoformirane subjekte; 17) druge mere, u skladu sa zakonom. Plan reorganizacije mogu podneti: - stečajni dužnik, - stečajni upravnik, - poverioci koji imaju najmanje 30% obezbeđenih ili neobezbeđenih potraživanja, kao i - lica koja su vlasnici najmanje 30% kapitala stečajnog dužnika. Plan reorganizacije se podnosi stečajnom sudiji najkasnije 90 dana od dana pokretanja stečajnog postupka. Stečajni sudija može sam da odloži rok za 30 dana, a za dalje odlaganje je potrebna jednoglasna saglasnost odbora poverilaca. Stečajni sudija u roku od 20 dana od dana podnošenja plana reorganizacije, zakazuje ročište za razmatranje plana reorganizacije. Pravo glasa imaju svi poverioci, srazmerno visini njihovih potraživanja, a glasanje se vrši u okviru klasa poverioca. Plan reorganizacije se smatra usvojenim, ako ga na propisan način (ako ga izglasaju poverioci koji imaju običnu većinu potraživanja u odnosu na ukupna potraživanja poverilaca u toj klasi), prihvate sve klase i ako je u skladu sa odredbama zakona. Usvojeni plan reorganizacije ima snagu izvršne isprave i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena. Otada se u firmi stečajnog dužnika briše oznaka ,,u stečaju". Po

svakom planu reorganizacije poverioci više klase imaju prioritet u odnosu na po-verioce iz nižih klasa, osim ako su glasali da budu tretirani kao poverioci niže klase. 15.4. Stečajni postupak sa elementom inostranosti Stečajni postupak sa elementom inostranosti se sprovodi kada: - strani sud ili strani predstavnik zatraži pomoć u vezi sa postupkom koji se vodi u stranoj državi (misli se na sudski ili upravni postupak, u skladu sa propisom kojim se uređuje stečajni postupak; predmet ovog postuka su imovina i poslovi stečajnog dužnika nad kojima strani sud vrši kontrolu, ili nadzor sa ciljem reorganizacije ili bankrotstva); - strana država zatraži pomoć u vezi sa postupkom koji se u Republici Srbiji vodi u skladu sa našim zakonom; - se postupak u stranoj zemlji vodi istovremeno sa postupkom koji se u Republici Srbiji vodi na osnovu domaćeg zakonodavstva; - poverioci ili druga lica iz strane države koja imaju pravni interes, zahtevaju pokretanje postupka ili učestvuju u postupku koji se vodi u skladu sa našim propisima. Na stečajni postupak i njegova dejstva primenjuje se pravo države u kojoj je stečajni postupak pokrenut, osim kada zakon predviđa drugačije. Strani poverioci imaju ista prava kao i poverioci iz Republike Srbije u vezi sa pokretanjem i učestvovanjem u postupku. Odredbe o stečaju sa elementom inostranosti se tumače u skladu sa međunarodnim standardima, u cilju njihove jednoobrazne primene. Strani postupak se priznaje kao: - glavni postupak, ako se vodi u državi u kojoj je središte glavnih interesa stečajnog dužnika, - sporedni postupak, ako stečajni dužnik ima sedište u stranoj državi, u smislu mesta u kojem je stečajni dužnik kontinuirano obavljao privrednu delatnost. Posle priznanja glavnog stranog postupka: - obustavljaju se započete ili nastavljane pojedinačne pravne radnje ili postupci u vezi sa imovinom, pravima, obavezama ili odgovornostima stečajnog dužnika; - obustavlja se izvršenje na imovini stečajnog dužnika; - privremeno se zabranjuje pravo prenosa, konstituisanja tereta, ili na drugi način raspolaganja imovinom stečajnog dužnika. Gore pomenuto, međutim, nije smetnja za podnošenje zahteva za pokretanje postupka u Republici Srbiji, ako stečajni dužnik ima imovinu u Republici Srbiji, ili za prijavljivanje potraživanja u takvom postupku. Saradnja između sudova i stečajnog upravnika u Republici Srbiji, i stranih sudova ili stranih predstavnika, može biti ispoljena kroz različite forme, a naročito: - imenovanje lica ili organa koji preduzimaju radnje po nalogu suda, - razmenu podataka na način za koji sud smatra daje odgovarajući, - koordinaciju upravljanja i nadzora nad imovinom i poslovima stečajnog dužnika, - odobravanje i primenu sporazuma o saradnji postupaka od strane sudova, - ostvarivanje saradnje u postupcima koji se istovremeno vode prema istom stečajnom dužniku. 16. TRANSFORMACIJA DRUŠTVENE SVOJINE U DRUGE SVOJINSKE OBLIKE Predmet privatizacije, u skladu sa Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS", br. 38/2001) mogu da budu društveni, odnosno državni kapital preduzeća i drugih pravnih lica, koji predstavljaju subjekte privatizacije, osim prirodnih bogatstava i dobara u opštoj upotrebi, kao dobara od opšteg interesa. Može da se proda i imovina, odnosno deo imovine i pojedini delovi subjekata privatizacije. Subjekti, nadležni za sprovodenje privatizacije su: a) Agencija za privatizaciju, koja je pravno lice, formirano s ciljem da promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije. Njen pravni položaj je regulisan Zakonom o agenciji za privatizaciju („SI. glasnik RS", br. 38/2001). b) Akcijski fond, koji, takođe, predstavlja pravno lice, čiji je pravni položaj regulisan posebnim zakonom, i to: Zakonom o akcijskom fondu („SI. glasnik RS", br. 38/2001), a na koje se prenose akcije radi prodaje, u skladu sa pomenutim propisima. c) Centralni registar za hartije od vrednosti sadrži jedinstvenu bazu podataka o izdatim akcijama, kao i o promenama tih podataka.

d) Privatizacioni registar je registar u kome se evidentira deo kapitala subjekta privatizacije, izražen u akcijama koje se prenose građanima bez naknade, u skladu sa važećim Zakonom o privatizaciji. Modeli privatizacije su: 1) Prodaja kapitala, odnosno imovine subjekata privatizacije, koja može da se obavlja: -javnim tenderom, -javnom aukcijom. 2) Prenos kapitala bez naknade, koji se obavlja posle sprovedene prodaje kapitala, i to: - prenosom akcija zaposlenima, - prenosom akcija građanima. Kupci u postupku privatizacije mogu da budu domaća i strana fizička i pravna lica. Sredstva plaćanja mogu da budu u domaćoj ili stranoj konvertibilnoj valuti i u obveznicama po osnovu neisplaćene devizne štednje, u skladu sa čl. 13 Zakona o privatizaciji iz 2001. Subjekti privatizacije sa društvenim kapitalom dužni su da sprovedu postupak privatizacije najkasnije u roku od četiri godine od dana stupanja na snagu Zakona o privatizaciji iz 2001. Oni donose: inicijativu, prospekt, program restrukturiranja, program privatizacije i procenu kapitala. Program privatizacije se pokreće inicijativom u pismenoj formi, nadležnog organa subjekta privatizacije ili ministarstva nadležnog za poslove privatizacije ili zainteresovanih kupaca, kojom se izražava namera za sprovođenje privatizacije, kao i pripremom prospekta za privatizaciju. On predstavlja prikaz osnovnih podataka o subjektu privatizacije, a Agencija za privatizaciju ga oglašava u sredstvima javnog informisanja. Detaljno je njegova sadržina regulisana Pravilnikom o obrascu prospekta (,,S1. glasnik RS", br. 44/2001), koji je doneo ministar nadležan za poslove privatizacije. U tom smislu, njime treba da budu obuhvaćeni opšti podaci o subjektu privatizacije, podaci o imovini, spisak najznačajnije opreme/proizvodnih linija, podaci iz poslednjih finansijskih izveštaja, te podaci o samoj privatizaciji. Ako Agencija za privatizaciju proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu da budu prodati metodom javne aukcije ili javnog tendera, bez prethodnog restrukturiranja, subjekt privatizacije je dužan da se restruktuira u postupku privatizacije, što podrazumeva: statusne, organizacione promene, poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa, te druge promene koje se odnose na subjekt privatizacije koje omogućuju prodaju njegovog kapitala ili imovine. U okviru restrukturiranja subjekta privatizacije, poverioci mogu u celini ili delimično da otpišu glavnicu duga, pripadajuće kamate ili druga potraživanja; dok poverioci sa većinskim državnim kapitalom mogu svoja novčana potraživanja u subjektu privatizacije da konvertuju u kapital tog subjekta. Poverioci ne mogu u toku sprovođenja restrukturiranja da preduzima-ju radnje prinudne naplate svojih potraživanja. Sam program restrukturiranja donosi nadležni organ subjekta privatizacije, uz saglasnost većinskog poverioca. Program privatizacije sadrži, naročito, podatke o poslovanju, vrednosti kapitala ili imovine, te o obliku organizovanja subjekta privatizacije. Donosi ga nadležni organ subjekta privatizacije u roku koji ne može da bude duži od 90 dana od dana pokretanja inicijative za privatizaciju, i dostavlja ga Agenciji za privatizaciju, koja donosi odluku o prihvatanju, vraćanju na ispravku, ili o izmeni programa privatizacije, u roku od 30 dana od dana dostavljanja programa privatizacije. Subjekt privatizacije procenom, obavljenom u skladu sa Uredbom o metodologiji za procenu vrednosti kapitala i imovine (,,S1. glasnik RS", br. 45/2001), utvrđuje raspon vrednosti kapitala ili imovine, koje je dužan da iskaže u akcijama. Cena po kojoj će se kapital, ili imovina prodati, formira se zavisno od uslova na tržištu. 16.1. Prodaja kapitala Subjekt privatizacije prodaje najviše 70% kapitala koji se privatizuje, osim u slučaju restrukturiranja, kada se prodaje celokupan kapital ili imovina. Javni tender je metod privatizacije javnim prikupljanjem ponuda potencijalnih kupaca. Detaljnije je u našem pravu regulisan Uredbom o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom („SI. glasnik RS", br. 45/2001). Javna aukcija je metod privatizacije javnim nadmetanjem potencijalnih kupaca. U našem pravu je detaljnije regulisana Uredbom o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom (,,S1. glasnik RS", br. 45/2001). Javni tender i javnu aukciju organizuje i sprovodi Agencija za privatizaciju, a podnosioci ponuda na javnom tenderu, odnosno učesnici na javnoj aukciji dužni su da uplate depozit. Prodaja tenderom obuhvata: - pripremu za prodaju, u smislu pripreme tenderske dokumentacije; - objavljivanje javnog poziva za podnošenje ponuda za učešće na tenderu;

- podnošenje i prijem ponuda; - otvaranje i ocenu ponuda. Ovo je zadatak Agencije za privatizaciju, koji ostvaruje uz prisustvo tenderske komisije. Agenciju obrazuje ministar nadležan za poslove privatizacije, tako što u nju imenuje tri predstavnika vlade Republike Srbije, jednog predstavnika lokalne samouprave prema sedištu subjekta privatizacije i jednog predstavnika subjekta privatizacije. Komisija donosi odluke većinom glasova ukupnog broja članova. Agencija za privatizaciju utvrđuje redosled važećih ponuda primenom utvrđenih kriterijuma (tender lista), pri čemu se najpovoljnija ponuda rangira na prvo mesto tender liste. Komisija na predlog Agencije za privatizaciju odobrava rezultate tendera, zaključivanje ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine. Odluku o prodaji kapitala aukcijom donosi Agencija za privatizaciju i o tome obaveštava subjekt privatizacije. Agencija organizuje aukciju, i u tom smislu: priprema aukciju uključujući određivanje datuma i vremena održavanja aukcije i objavljivanje javnog poziva; obrazuje komisiju, koja ima pet članova i koja, između ostalog nadgleda i sprovodi prodaju aukcijom, registruje lica koja imaju pravo učešća na aukciji, imenuje aukciona-ra i njegovog pomoćnika, proglašava kupca i potpisuje zapisnik; kontro-liše i odobrava program privatizacije, te obavlja i druge poslove od značaja za sprovođenje aukcije. Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, treba da sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumevaju ugovorne strane. Ugovor o prodaji se smatra zaključenim kada ga potpišu kupac, subjekt privatizacije i Agencija za privatizaciju. Sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije, uplaćuju se na uplatni račun budžeta Republike Srbije. 16.2. Prenos kapitala bez naknade Subjekt privatiza*icije donosi odluku o izdavanju akcija bez naknade i javnim pizivom obavještava zaposlene o tome. Reč je o običnim akcijama, koje glasfe na ime i kooje daju pravo na upravljanje, dividendu i na učešće u delu stsčajne mase j posle isplate poverilaca. Akoje vrednost t kapitala za sticanje akcija bez naknade manja od ukupne tominalne vra'ednosti akcija koje zaposleni stiču bez naknade, zaposleni siti ču pravo naa manji broj akcija, srazmerno odnosu tih vrednosti. Kapital za sticanjjje akcija bez naknade u subjektu privatizacije, koji se privatizue putem javmog tendera, iznosi najviše 15% kapitala koji se pri-vatizuje. Zaposleni iiimaju pravo na sticanje akcija bez naknade čija je ukupna nominalna vrerednosti 400 DEM u dinarskoj protivrednosti, za svaku punu godinu radncog staža. Pod zaposlenima se, u smislu čl. 42 Zakona o privatizaciji Rcpubllike Srbije iz 2001, smatraju državljani Republike Srbije kojisu zaposleni i ili su ranije bili zaposleni (uključujući i penzionere) u subjektu privatizaciiije; zaposleni u matičnom, odnosno zavisnom predu-zeću akoje subjekat jprivatizacije zavisno, odnosno matično preduzeće. Akaje koje su psreostale posle prodaje putem javnog tendera i preno-sa zaposlenima bez maknade, evidentiraju se u Privatizacionom registru radi prenosa građanirma bez naknade, i to u roku od dve godine nakon završetka ioka predviđeenog za proces privatizacije. Akcije koje se tako evidentiraju mogu da bmdu najmanje u visini 15% kapitala koji se privatizu-je. Pravo na sticanje akcija bez naknade, evidentiranih u Privatizacionom registru,imaju državlljani Republike Srbije koji su navršili 18 godina života, zaključno sa dano*m stupanja na snagu odluke o prenosu akcija građanima bez naknade, kojui donosi vlada Republike Srbije. Građani stiču pravo na jednini deo kapitada izražen u akcijama. Ovo pravo nemaju građani koji su isto ostvarili u ecelini ili delimično, kao zaposleni, a u skladu sa Zakonom o privatizaciji Republike Srbije iz 2001. U postupku pra»daje kapitala javnom aukcijom, kapital za sticanje akcija t»ez naknade Zaposlenima može da iznosi: 30% vrednosti kapitala koji se pnvatizuje al«;o se privatizacija sprovede u roku od 18 meseci, kada zapečeni imaju (pravo na akcije čija je ukupna nominalna vrednosti 400 u dinarskoj protivvrednosti na dan objavljivanja javnog poziva kojim °haveštavaj[u zaposleni o odluci o izdavanju akcija bez naknade,i to za svaku punu godinu radnog staža; 20% vrednosti kapitala koji se privatizuje ako se privatizacija sprovede u roku od 18 do 30 meseci, kada zaposleni imaju pravo na akcije čija ukupna nominalna vrednost odgovara iznosu od 300 DEM u dinarskoj protivvrednosti na dan objavljivanja javnog poziva kojim se obaveštavaju zaposleni o odluci o izdavanju akcija bez naknade, i to za svaku punu godinu radnog staža; 10% vrednosti kapitala koji se privatizuje ako se privatizacija sprovede u roku od dužem od 30 meseci, kada zaposleni imaju pravo na akcije čija ukupna nominalna vrednost iznosi 150 DEM u dinarskoj protivvrednosti na dan

objavljivanja javnog poziva kojim se obaveštavaju zaposleni o odluci o izdavanju akcija bez naknade zaposlenima, i to za svaku punu godinu radnog staža. Akcije koje preostanu posle prodaje kapitala javnom aukcijom i posle prenosa akcija zaposlenima bez naknade, prenose se Akcijskom fondu radi prodaje. Njegov pravni položaj regulisan je Zakonom o Akcijskom fondu (,,S1. glasnik RS", br. 38/2001), u skladu sa kojim Akcijski fond predstavlja pravno lice koje za svoje obaveze odgovara svojom imovinom, pri čemu se sredstva za osnivanje i početak rada obezbeđuju u budžetu Republike Srbije. Organi Akcijskog fonda su: upravni odbor, nadzorni odbor i direktor, a sve ih imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije. Akcijskom fondu se prenose i akcije, odnosno udeli preostali do dana stupanja na snagu zakona kojim se ureduje privatizacija u preduzećima koja su obavila privatizaciju dela društvenog, odnosno državnog kapitala prema odredbama Zakona o svojinskoj transformaciji (,,S1. glasnik RS", br. 32/97 i 10/2001); akcije, odnosno udeli koje Fond za razvoj Republike Srbije prenese; te akcije, odnosno udeli akcionara koji su odustali od otplata upisanih akcija koje se otplaćuju na osnovu prethodno važećih zakona koji su regulisali ovu materiju. Akcijski fond prodaje akcije, odnosno udele na osnovu naloga Agencije za privatizaciju, i to na finansijskoj berzi javnom aukcijom ili preko berzanskih posrednika, osim akcija za koje nadležno ministarstvo odluči da ih evidentira u Privatizacionom registru. Samo izuzetno Agencija za privatizaciju može da odluči da se akcije, odnosno udeli mogu prodavati i putem javne ponude i javnog tendera. Akcijski fond je dužan da u roku od šest godina od dana stupanja na snagu zakona kojim se uređuje privatizacija, proda akcije koje su mu prenete. Sredstva ostvarena prodajom kapitala u postupku privatizacije koriste se za finansiranje: 1) Republičkog fonda nadležnog za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, u visini iznosa od 10% od uplata po osnovu obavljene prodaje kapitala; 2) za podsticanje razvoja, pri čemu vlada Republike Srbije utvrđuje visinu sredstava za podsticanje razvoja i za vraćanje dugova čiji je obveznik ili garant Republika Srbija; 3) isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana, u visini 5% od uplata po osnovu obavljene prodaje kapitala; 4) razvoja infrastrukture teritorijalne autonomije prema sedištu subjekta privatizacije, u visini 5% od uplata po osnovu obavljene prodaje kapitala; 5) razvoja infrastrukture lokalne samouprave prema sedištu subjekta privatizacije, u visini 5% od uplata po osnovu obavljene prodaje kapitala; 6) troškova prodaje u postupku privatizacije, u visini njihovog realnog iznosa; 7) drugih namena, čiju visinu potrebnih sredstava utvrđuje vlada Republike Srbije. Posle obavljene prodaje kapitala, prenosa akcija zaposlenih bez naknade i evidentiranja u Privatizacionom registru, akcionari zaključuju ugovor o promeni oblika organizovanja subjekta privatizacije u društvo kapitala. On se smatra zaključenim kada ga potpišu akcionari, odnosno predstavnici akcionara koji raspolažu većinom svih akcija subjekta privatizacije. 17. TENDENCIJE U PROCESU PRIVATIZACIJE U ZEMLJAMA U TRANZICIJI Početkom devedesetih godina utvrđena je neophodnost restrukturiranja istočnoevropskih zemalja. Restrukturiranje je bilo nemoguće bez privatizacije, koja je trebalo da: - omogući povećanje ukupnih prihoda, - bude u funkciji suzbijanja inflacije, - doprinese jačanju politike koja se zalaže za raskid sa komunističkim sistemom. Privatizacija po punoj ceni je bila manje brza i efikasna, usled ograničenog zanimanja zapadnih zemalja i slabe domaće štednje. Privatizacija likvidacijom je korisna alternativa. Ona znači gašenje državnih preduzeća, te na njihovoj osnovi formiranje novih, a zatim radnici i menadžment bivšeg državnog preduzeća zakupljuju deo ili svu imovinu novoformirane korporacije. Stari dugovi su otpisani ili, eventualno, preneti na novoformiranu korporaciju. Treći način privatizacije podrazumeva slobodnu raspodelu akcija državnog preduzeća, pri čemu se nameće pitanje kruga subjekata koji bi imali pravo na te akcije: da li samo radnici i menadžment postojećih državnih preduzeća, ili i treća lica, odnosno šira publika. U prvom slučaju, privatizacija veoma liči na privatizaciju likvidacijom. Ideja slobodne masovne privatizacije je originalno mišljenje dvojice poljskih profesora, Szomburg i Lewandowski, sa Univerziteta u Gdanjsku. Suština ove ideje je u sledećem: stanovništvo dobija ili kupuje po simboličnoj ceni vaučere. Za privatizaciju se bira velika grupa državnih preduzeća. Vaučeri se tada

razmenjuju za akcije korporacija ili za akcije privatizacionih fondova. Privatizacioni fondovi mogu da razmene prikupljene vaučere za akcije korporacija. Cene akcija privatizovanih državnih predu-zeća određuju se na operativnoj berzi. U suštini tržišnog sistema leži uspešno korišćenje kapitala. U svim naprednim ekonomijama mogu da se izdvoje dva uspešna finansijska modela: 1) Anglosaksonski model podrazumeva da firme uvećavaju kapital emitujući akcije slobodne za trgovinu na tržištima akcija. Cene akcija firmi izražavaju njihovu profitabilnost. Ako cene akcija opadaju, preduzeća, po pravilu, nastoje da se restrukturiraju, uključujući i svoj menadžment. 2) Nemački model podrazumeva da banke blisko sarađuju sa svojim firmama (po mogućstvu, poseduju akcije u njima). Uspešnim firmama se kapital pozajmljuje, a neuspešnim ne, izuzev ako mogu da se programski restrukturiraju. Banke moraju da imaju pristup fi-nansijskim informacijama o planovima firmi, koje moraju vešto da koriste. U istočnoevropskim zemljama je konstatovano da je za investiranje kapitala neophodna koncentracija rasutih deoničara. Banke i finansijski sektor, u globalu, imaju centralnu ulogu u tome, pri čemu su i same banke državna preduzeća koja treba da budu privatizovana. Načelno, mala privatizacija je obavljena brzo i uspešno u istočnoevropskim zemljama. Uticaj zapadnih firmi je imao presudnu ulogu jedino u privatizaciji sprovođenoj u Mađarskoj. U Poljskoj su, u početku, korišćene dve glavne forme privatizacije, i to: 1) Prodaja po punoj ili zvaničnoj ceni, iako je razvoj privatnog sektora u većoj meri vođen po modelu osnivanja novih privatnih preduzeća, nego putem privatizacije postojećih. 2) Privatizacija likvidacijom, koja je obuhvatala likvidaciju državnih preduzeća, a zatim prenos imovine (sve, ili dela), prodajom ili zakupom novoformiranoj grupi (najčešće zaposlenima u državnom preduzeću). Program masovne privatizacije putem vaučera, startovao je u avgustu 1995. godine. Osnovani su Nacionalni investicioni fondovi (15), koji su se pojavili na Varšavskoj berzi 1997. Njima je pripalo 60% deonica privati-zovanih državnih preduzeća, a ostatak zaposlenima u državnim preduze-ćima (15%), socijalnim penzionim fondovima (15%) i državnoj blagajni (10%). Suština češkog modela privatizacije bila je u masovnom vaučerskom programu. Društvena su preduzeća korporatizovana kao joint venture company. Nacionalni svojinski fond je posedovao njihove akcije i prodavao ih je domaćim i stranim strategijskim investitorima u velikim paketima akcija. Masovna privatizacija, zasnovana na vaučerima, počela je sredinom 1992. godine, i njome je obuhvaćeno 63,5% državnih preduzeća. Drugi je talas usledio već 1993-94. godine, kada su privatizovana preostala državna preduzeća. U novijoj ruskoj istoriji moguće je izdvojiti osnovne etape preraspo-dele svojine u industrijskom sektoru: 1) spontani privatizacioni proces (1987-1991), 2) masovna privatizacija (1992-1994), 3) postprivatizaciona preraspodela svojine. Poslednja etapa se karakteriše koncentracijom rasplinutih akcija pri-vatizovanih preduzeća (1993), kao najopštijim procesom, sprovođenjem aukcija (1995), sukobima oligarhija (1997), te prelaskom sa nelegalnih ka legalnim proceduralnim tehnologijama korporativne kontrole i preraspo-delom akcionarskog kapitala (1996-1999). Ekonomska stabilnost nije glavni cilj modela tipa vaučer u tranziciji, koji se odnosi na proces prelaženja od modela komandne, ka modelu tržišne ekonomije. Glavni cilj procesa tranzicije, koji je baziran na ovom modelu, je preraspodela bogatstva i finansija. Kada se sa time završi, glavno će pitanje postati ekonomska stabilnost. Prva faza ovog modela je značila daje većina nacionalnog bogatstva u obliku akcija državnih preduzeća, podeljena među građanima kao forma pravedne raspodele. U drugoj fazi, nazvanoj „spajanje vlasništva", dolazi do koncentracije vlasništva. Dokazalo ce da je nacionalno bogatstvo prodato po depresivnim cenama akcija. Trećom fazom se obezbeđuje zakonodavna infrastruktura, koju model iziskuje. U toku četvrte faze dolazi do dalje preraspodele, ne samo domaćim, nego i, dominantno, stranim investitorima, po ceni nižoj od osnovne vrednosti. Peta faza je faza finalne preraspodele ostvarene manipulacijama i špekulacijama na nesposobnim tržištima kapitala zemalja u tranziciji.29

Neke od prednosti vaučer modela su sigurno u tome što izgleda pravičan, jer svi dobijaju jednak deo nečega što su prethodno posedovali svi građani. Sa druge strane, daje priliku svakom, jer svi imaju pravo da odluče gde će investirati svoj deo. Finansijska kriza, 17. 8. 1998. godine, je suštinski izmenila ekonomsku situaciju u Rusiji. Analize pokazuju da se glavni uzroci ruske bankarske krize nalaze unutar samog bankarskog sistema.30 Problemi ruskih banaka su u značajnoj meri uslovljeni nedostacima u upravljanju aktivama, lošom ocenom rizika bankarske delatnosti i suvišnim preplitanjem interesa sopstvenika i menadžera banaka. Makroekonomski faktori su ubrzali ispoljavanje navedenih unutrašnjih problema. Smatra se da su u celini, najoštrije forme bankarske krize, kao što su kriza likvidnosti, kriza plaćanja, kriza odliva sredstava klijenata, bile prevladane krajem 1998. Prema pomenutoj analizi, bankarski se sistem trenutno nalazi u stanju stagnacije. Kriza, naime, poprima latentni karakter, i ispoljava se u očuvanju velikog broja banaka koje su faktički u stanju bankrota. Njima je, u uslovima stagnacije ekonomije i odsustva potrebnih državnih sredstava, za obnavljanje predkriznog nivoa kapitalizaci-je bankarskog sistema, potrebno pet do osam godina. U Rusiji je, praktično, počela nova etapa preraspodele prava svojine. Najopštije forme postprivatizacione preraspodele sopstvenosti, koje su se ispoljile u periodu 1993-1998, su: - agresivan ili usaglašen otkup, različitih po razmeru, paketa akcija na sekundarnom tržištu (koji obavljaju radnici, investicioni instituti, brokeri, banke); - lobiranje konkretnih poslova sa paketima akcija, koji su ostali u rukama federalne i regionalnih vlasti (preostala privatizacija, ovlašće-no upravljanje); - dobrovoljno ili administrativno prinudno uvlačenje u holdinge i fi-nansijsko-industrijske grupe.31 U celini, savremeni proces preraspodele prava svojine karakterišu dve osnovne paralelne tendencije: jačanje menadžera, kao akcionara ili subjekata koji realno kontrolišu preduzeća, te upad autsajdera. Bez obzira na postepenu koncentraciju ovladavanja akcijama i rastu dela vanjskih akcionara u kapitalu akcionarskih društava, uloga tih akcionara u upravljanju društvima je neadekvatna njihovom narastajućem ude-lu u kapitalu akcionarskih društava. U drugoj polovini devedesetih, u ruskim korporacijama je prisutan specifičan proces spajanja funkcija menadžera i autsajdera. Menadžeri postepeno postaju i akcionari u korporaciji, dok autsajderi, u meri konsolidacije kontrole, počinju da deluju u svojstvu menadžera. Hipoteza, koja je ustanovljavala vezu između modela korporativnog upravljanja kroz koncentrisanu strukturu svojine i neznatnu ulogu insajde-ra, i efikasnosti preduzeća u praksi se pokazala krajnje protivrečnom. Iz svega predočenog, nameću se dva zanimljiva pitanja: 1) Koja su praktična saznanja o tome utiče li privatizacija na delat-nost preduzeća (navešćemo istraživanja obavljena u Rusiji i bivšoj GDR)1 2) Koji principi korporativnog upravljanja jesu valjana osnova za uspešnu delatnost preduzeća (predočićemo Principe korporativnog upravljanja Evropske organizacije za saradnju i razvoj, iz 1999. godine)? Rezultati sprovedenog istraživanja u Rusiji, govore o tome da: - Bez obzira na brojne nedostatke, privatizacija pruža suštinski pozitivan uticaj na delatnost ruskih preduzeća, posebno ako je praćena odgovarajućom restruktualizacijom. - Država može da restruktuira i neka, za privatizaciju nedozvoljena preduzeća, zadržavši za sebe 100% njihovih akcija, kako bi se povećala njihova efikasnost. - Kao akcionar, država ne sme da bude pasivna, već treba da preuzme aktivnu ulogu u upravljanju privatizovanim firmama. - Primena prve varijante privatizacije treba da bude minimizirana (prodaja državne ili komunalne imovine na aukciji), a da se afir-miše treća varijanta privatizacije (prodaja akcija stvorenih u procesu privatizacije otvorenih akcionarskih društava njihovim radnicima), a u skladu sa zakonom Ruske Federacije o privatizaciji državne imovine i osnovama privatizacije komunalne imovine u Ruskoj Federaciji, iz 1997. godine.32 Istraživanja sprovedena u bivšoj GDR, ukazuju na sledeće: - Imovina je u opštenarodnim preduzećima imala visoku vrednost, koja je u uslovima tržišne ekonomije znatno obezvređena (zbog njihove orjentacije ka zahtevima socijalističke privrede).

- Tehnološka opremljenost preduzeća u tržišnoj ekonomiji ima neku cenu, samo u vezi sa tzv. humanitarnom infrastrukturom, a njeno stvaranje u toku tranzicije pokazalo se veoma skupim. Specijalisti zapadnih zemalja skupo naplaćuju svoja znanja. Otuda je neophodna konstruktivna inicijativa, zbog razvoja malih i srednjih firmi. - Radi skraćenja procesa transformacije (koji u industrijskim preduzećima traje tri do četiri godine, sa verovatnoćom uspeha manjom od 50%), i povećanja njegovog uspeha, potrebno je da menadžeri preduzeća izučavaju probleme upravljanja, a da državni organi uče na greškama preduzeća.33 U vezi sa Principima korporativnog upravljanja Evropske organizacije za saradnju i razvoj, iz 1999. godine, može se istaći da oni jesu pretpostavka ili osnova za uspešnu delatnost preduzeća. Njihova primena, međutim, treba da bude nadgrađena i drugim potrebnim elementima uspešnog poslovanja. U pomenute Principe spadaju: 1) Prava akcionara. Naglašeno je da struktura korporativnog upravljanja treba da štiti prava akcionara. U osnovna prava akcionara spadaju pravo na odgovarajuće metode registracije prava svojine, pravo na otuđenje ili predaju akcija, pravo na dobijanje neophodnih informacija o korporaciji, na regularan i blagovremen način, pravo na učešće i glasanje na opštem zboru akcionara, pravo na učešće u izboru uprave, te pravo na deo u dobiti korporacije. 2) Ravnopravan odnos prema akcionarima, pri čemu se apostrofiraju mali i inostrani akcionari. Svi akcionari moraju da imaju mogućnost da dobiju efikasnu zaštitu u slučaju narušavanja njihovih prava. 3) Uloga zainteresovanih lica u upravljanju korporacijama. Struktura korporativnog upravljanja treba da priznaje zakonom predviđena prava zainteresovanih lica i da pojača aktivnu saradnju između korporacija i zainteresovanih lica, u stvaranju bogatstva i radnih mesta u obezbeđenju jačanja finansijski dobrostojećih preduzeća. 4) Otvorenost informacija i njihova dostupnost treba, takođe, da budu obezbeđene strukturom korporativnog upravljanja. Pod suštinskom informacijom misli se na: - rezultate finansijske i operativne delatnosti kompanije; - zadatke, tj. ciljeve kompanije; - svojinu nad krupnim paketima akcija i raspodelu prava glasa; - spisak članova uprave, kao i glavnih i odgovornih lica, te iznos nagrade koja im pripada; - suštinske faktore rizika koji se mogu prognozirati; - suštinska pitanja u vezi sa zaposlenima i drugim zainteresovanim licima; - strukturu i politiku upravljanja. 5) Obaveze uprave. Uprava treba da, u skladu sa strukturom korporativnog upravljanja, obezbedi: - ostvarenje korporativne strategije; - efikasnu kontrolu nad administracijom, pri čemu uprava treba da ima mogućnost da iznosi objektivan sud o poslovima korporacije, budući da treba da bude nezavisna od administracije; - sistem koji obezbeđuje poštovanje odgovarajućih zakona, kao što su npr. oni iz oblasti poreza, zaštite sredine, konkurencije, rada i dr.; - uvažavanje interesa zainteresovanih lica, uključujući zaposlene, po-verioce, potrošače, lokalnu vlast i dr. Različitost strukture i prakse rada uprave, u različitim zemljama, iziskuje i različit pristup pitanju nezavisnih članova uprave. U nekim zemljama postoji dvostepeni organ upravljanja, nadzorni savet, sastavljen od nezavisnih lica koja ne obavljaju administrativne zadatke, i upravni odbor, koji je sastavljen isključivo od lica koja su zaposlena u kompaniji. U drugim zemljama je prisutan jedinstven organ upravljanja, u kome su zastupljena, kako lica koja su zaposlena, tako i ona koja ne obavljaju administrativne zadatke za kompaniju. Nezavisni članovi uprave mogu da unesu objektivan pogled na ocenu rezultata delatnosti uprave i administracije. Pored toga, oni mogu da igraju važnu ulogu u onim oblastima gde interesi administracije, kompanije i akcionara mogu da se razilaze. Predsednik uprave snosi odgovornost za uspešno funkcionisanje uprave. Članovi uprave treba da deluju dobrosavesno (bona fides), zbog interesa kompanije i akcionara, kao i sa dužnom pažnjom i obazrivošću. Uprava je, na osnovu pristupa tačnoj i blagovremenoj informaciji, dužna da se pravično odnosi prema svim akcionarima, da uvažava interese zainteresovanih lica, te da obezbedi poštovanje važećih zakona. Model vaučerske privatizacije je dominantan način transformacije državne u privatnu svojinu, te uspešno ostvaren, stvara pretpostavke za prelazak preduzeća istočnoevropskih zemalja sa komandnog ka tržišnom

modelu privređivanja. Njime, pored istaknutih prednosti, političari dobija-ju mogućnost da ponude nešto novo biračima. Stvara se utisak da se može automatski preći na tržišno privređivanje i da se mogu dostići pogodnostiživotnog standarda zapadnih zemalja. Takođe, on odgovara interesima domaćih i stranih krupnih investitora. Postprivatizacioni proces preraspodele prava svojine, koji se odvija u Ruskoj Federaciji, karakterišu, iz aspekta strukture akcionarskog kapitala, nastavak smanjenja udela radnika, te dosledno smanjenje udela države, zatim, stabilizacija ili smanjenje udela malih stranih investitora, te stabilizacija ili porast udela administracije (menadžmenta). Značajno se povećava jedino udeo spoljnih krupnih investitora. Tome treba dodati da aktue-lan trenutak u pomenutom procesu obeležavaju i nepredvidivi porezi, koji čine da preduzeća otvaraju tajne račune, kako bi izbegla poreska opterećenja, te slabe banke (sa relativno malim kapitalom), opterećene teško naplativim dugovima preduzeća. Ne retko se u stručnoj literaturi naglašava daje izvor nade za prevladavanje krize u inicijativni ruskih menadžera. U sve više integrisanom svetu, koji se karakteriše visokom mobil-nošću kapitala, očekivanja investitora u odnosu prema najadekvatnijoj praksi korporativnog upravljanja predstavljaju realan fakt, sa kojim ne mogu, a da se ne pozabave ni vlade, ni kompanije. Najuspešnije korporacije shvataju da radna etika i spoznaja ekoloških i opštih interesa društva u okviru kojih one deluju, mogu da se odraze na njihovu reputaciju i rezultate delatnosti na dugoročnom planu. Principe korporativnog upravljanja Evropske organizacije za saradnju i razvoj, iz 1999, mogu da koriste vlade u svojstvu početne osnove za ocenu i usavršavanje važećih zakona i podzakonskih akata u svojim zemljama. 18. INDIVIDUALIZACIJA PRIVREDNIH SUBJEKATA Delatnost, firma i sedište su elementi individualizacije preduzeća. 18.1. Delatnost preduzeća Preduzeće može da obavlja jednu ili više delatnosti, ako ispunjava propisane uslove za obavljanje svake od tih delatnosti. Preduzeće može kao delatnost da obavlja sve poslove, osim poslova koji se po saveznom zakonu ne mogu obavljati kao delatnost preduzeća. Klasifikacija delatnosti, koja je sastavni deo Zakona o klasifikaciji delatnosti i o Registru jedinica razvrstavanja („Službeni list SRJ", br. 31/96 i 12/98), kao opšti standard, ima široku primenu, jer se koristi: u donošenju i praćenju mera ekonomske i socijalne politike; u statistici i evidenciji; u prikupljanju, obradi i objavljivanju podataka prema delatnosti-ma; za upis delatnosti privrednih i drugih subjekata u sudski ili drugi registar; u naučnoistraživačkom i analitičkom radu. U Klasifikaciji delatnosti izraz „delatnost" podrazumeva grupu privrednih jedinica, robnih proizvođača koji proizvode određene proizvode ili pružaju određene usluge. Može se smatrati daje pojedinačna delatnost definisana kao proces iz koga izlaze homogene grupe proizvoda koji ka-rakterišu datu kategoriju. Klasifikacija delatnosti obavljena je na najdetaljnijem nivou klasifikacije (podgrupa delatnosti). Da bi se u klasifikaciji delatnosti grupa privrednih jedinica prikazala kao posebna delatnost, neophodno je da bude ekonomski značajna. Takođe, potrebno je da ona sadrži grupu privrednih jedinica čija vrednost obuhvata visok procenat ukupne vrednosti proizvodnje tih jedinica (koeficijent specijalizacije) i visok procenat ukupne vrednosti proizvoda te delatnosti koji su proizvedeni u celoj privredi, u jedinicama koje su svrstane u tu delatnost (koeficijent obuhvatnosti). Delatnost treba da bude definisana tako da se jedna ista vrsta proizvoda ili usluga može proizvoditi ili obavljati samo u jednoj delatnosti. Postoje proizvodi koji spadaju u kategoriju graničnih slučajeva, za koje nije jednostavno resiti kojoj delatnosti pripadaju. One se mogu pravilno klasifikovati samo ako se odvija paralelno rad na klasifikaciji delatnosti i klasifikaciji proizvoda. Prema Zakonu o registraciji privrednih subjekata (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 55. 2004.), registar privrednih subjekata je jedinstvena, javna, elektronska baza podataka o privrednim subjektima, formirana za teritoriju Republike Srbije, u koju se podaci unose i čuvaju , u skladu sa zakonom. Registracija privrednih subjekata se zasniva na načelima: -javnosti, prema kome su podaci iz Registra dostupni zainteresova-nim licima, bez dokazivanja pravnog interesa; - istinitosti i savesnosti, prema kojem treća lica, koja se u pravnom prometu pouzdaju u podatke iz Registra, ne snose štetne pravne po-sledice koje proisteknu iz netačno registrovanog, ili propušteno re-gistrovanog podatka;

- Samostalnosti Registra u rešavanju predmeta; - Efikasnosti, prema kojem Registar treba da bez odlaganja unosi prijavljene podatke; - Dostupnosti, radi registracije, uvida i izdavanja izvoda iz Registra; - Ekonomičnosti, kako bi se izbeglo odugovlačenje u radu; - Prioriteta, pri čemu prednost, prilikom sukoba interesa ima ranije podneta registraciona prijava; - Jedinstva unosa podataka prilikom registracije osnivanja. U registar se upisuju preduzetnik, ortačko, komanditno društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću, akcionarsko društvo, zadruga i zadružni savez, drugi subjekti u skladu sa zakonom. U registar se upisuju činjenice, kao što su osnivanje, povezivanje i prestanak privrednog subjekta, statusne promene i promene pravne forme,podaci o privrednom subjektu od značaja za pravni promet, podaci u vezi sa stečajnim postupkom i druge činjenice određene zakonom. Registar vodi Agencija za privredne registre, preko Registratora, koji se imenuje na period od 4 godine, s tim da isto lice može biti ponovno imenovano. Registraciona prijava se podnosi na propisanom obrascu, koji sadrži podatke koji se registruju. Uz nju se prilaže dokumentacija, propisana zakonom, kao i dokaz o uplati naknade za upis. Trgovinski sudovi su bili u obavezi da najkasnije do 15. marta 2005. godine dostave Agenciji za privredne registre svu potrebnu dokumentaciju o privrednim subjektima. Delatnosti određene saveznim zakonom, mogu se obavljati samo uz dozvolu nadležnog organa. Preduzeće može da zaključuje ugovore i obavlja druge poslove prometa robe i usluga samo u okviru delatnosti upisanih u registar (osnovna delatnost). Preduzeće može, bez upisa u registar, da obavlja i druge delatnosti koje služe delatnosti upisanoj u registar, koje se uobičajeno obavljaju uz te delatnosti, u manjem obimu ili privremeno (sporedne delatnosti). Pravni poslovi zaključeni u prekoračenju pravne sposobnosti, pravno su valjani, osim akoje treće lice bili nesavesno, tj. akoje znalo ili je moralo znati za prekoračenje. Time je u našem pravu prihvaćeno savremeno gledište, u skladu sa kojim se napušta teorija ultra vires, prema kojoj su nevažeći pravni poslovi zaključeni u prekoračenju pravne sposobnosti. 18.2. Sedište i poslovno ime (Zakon o privrednom društvima RS, 2004., čl. 16-24.) Sedište je mesto iz kog se upravlja poslovima privrednog društva. Sedište se određuje osnivačkim aktom i registruje se. Poslovno ime je naziv pod kojim privredno društvo posluje. Ono ne sme da bude zamenljivo sa poslovnim imenom drugog privrednog društva, niti da izaziva zabunu o privrednom društvu, ili njegovoj delatnosti. Poslovno ime mora da sadrži oznaku forme privrednog društva. Privredno društvo može u poslovanju da koristi, pored poslovnog imena i jedno, ili više modifikovanih, ili skraćenih poslovnih imena, ako su ona navedena u osnivačkom aktu. Poslovno ime može da sadrži naziv domaće države ili teritorijalne jedinice; njen grb; zastavu; i druge državne ambleme, ili oznaku koja ih podražava, samo uz prethodnu saglasnost nadležnog organa države, ili teritorijalne jedinice. Slična pravila se primenjuju u pogledu strane države ili međunarodne organizacije. Poslovno ime ne može da sadrži ili da podražava službene znakove za kontrolu i garanciju kvaliteta. Poslovno ime može da sadrži ime, ili deo imena fizičkog lica, uz njegovu saglasnost, a ako je to lice umrlo, uz saglasnost svih naslednika prvog naslednog reda. Jednočlana društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva, sadrže oznaku o tome u poslovnom imenu. Poslovno ime privrednog društva je na srpskom jeziku i pismu koje je u službenoj upotrebi. 18.2.1. Poslovna pisma i drugi dokumenti Poslovna pisma i drugi dokumenti, uključujući i one u elektronskoj formi, sadrže podatke o: - poslovnom imenu i pravnoj formi društva, - sedištu, - registru u koji je registrovano i broj registracije društva, - poslovnom imenu i sedištu banke, - broju računa, - poreskom identifikacionom broju.

U pogledu akcionarskog društva i društva sa ograničenom odgovornošću, potrebno je uneti i podatke o osnovnom kapitalu društva sa naznakom koliko je od toga uplaćeni i uneti, a koliko upisani kapital. 18.3. Odgovornost osnivača i drugih lica Osnivači za obaveze preuzete u vezi sa osnivanjem privrednog društva odgovaraju solidarno, celokupnom svojom imovinom,ako ugovorom sa trećim licima koja imaju potraživanje po tom osnovu nije drugačije ugovoreno. Za pomenute obaveze i privredno društvo odgovara solidarno, ako preuzme te obaveze posle registracije U slučaju prenosa udela, odnosno akcija, ako zakonom nije drugačije uređeno, prenosilac i sticalac su solidarno odgovorni za obaveze prenosioca u vezi sa ulogom, nastale pre tog prenosa. Komanditori komanditnog društva, članovi društva sa ograničenom odgovornošću, akcionari akcionarskog društva, mogu prema trećim licima lično odgovarati za obaveze društva, ako zloupotrebe privredno društvo za nezakonite ili prevarne ciljeve, ili ako imovinom društva raspolažu kao sopstvenom imovinom, kao da privredno društvo, kao pravno lice ne postoji. Oni su za obaveze društva odgovorni solidarno. Utvrđivanjem ništavosti registracije privrednog društva, članovi i akcionari postaju solidarno odgovorni za namirenje potraživanja poverilaca društva. Privredno društvo može obrazovati jedan ili više ogranaka. Reč je o organizacionom delu privrednog društva, koji nema svojstvo pravnog lica. Ogranak ima: - mesto poslovanja - zastupnika a deluje u tuđe ime i za tuđi račun. Privredno društvo, te otuda i ogranak, mogu da obavljaju delatnost ako su ispunjeni uslovi u pogledu: - tehničke opremljenosti, - zaštite na radu, - unapređenja životne sredine. 18.4. Zaštita firme Pod istom ili sličnom firmom ne mogu biti upisana kod istog suda koji vodi registar dva ili više preduzeća koja obavljaju istu ili srodnu delatnost. Pravo na upis ima preduzeće ili preduzetnik koji je prvi podneo prijavu sudu koji vodi registar. Preduzeće koje ima opravdani poslovni interes može pred nadležnim sudom tražiti zaštitu registrovane firme od drugog preduzeća s istom ili sličnom firmom, iste ili srodne delatnosti, docnije prijavljene za registraciju kod istog ili drugog suda koji vodi registar. Ove odredbe ne isključuju zaštitu firme po osnovu propisa o nelojalnoj konkurenciji. Pravo na podnošenje zahteva za zaštitu firme prestaje po isteku tri godine od dana upisa u registar firme protiv koje se zahteva zaštita, odnosno od dana upisa promene pretežne delatnosti. Tužbu za zaštitu firme, može podneti i preduzeće koje je oštećeno zbog toga što drugo preduzeće nepravilno koristi svoju firmu. Sud će preduzeću protiv kojeg se zahteva zaštita firme: - zabraniti daljnju upotrebu firme, - naložiti brisanje firme iz sudskog registra, - dosuditi obavezu naknade štete u korist podnosioca zahteva, ako je zahtev za zaštitu firme opravdan.

pravo privrednih društava

Documents