1. Horska muzika Zapadne Evrope tokom 19. Veka – Opšte napomene

Zapadna Evropa (Francuska, Italija, Nemačka) je bila pod uticajem Francuske revolucije (1789 - 1799). Feudalizam se završava I počinje razvoj građanske klase. Na polju umetnosti dolazi do njene DEMOKRATIZACIJE. Muzika se povezala sa širokim narodnim slojevima. Zbog revolucije se pojavila potreba da se I umetnost poveže sa revolucionim dešavanjima, stvaraju se dela namenjena masovnom izvođenju I pokreće se sve veće obrazovanje mladih kadrova. Muzika dobija vrlo važnu ulogu: Patriotska osećanja se neguju kroz Himne I Horski žanr, stvaraju se horovi I orkestri sa ogromnim brojem izvođača. – Teme se više ne vezuju za dvor sa tradicionalnim ceremonijama, nego nastaju velike svečannosti koje veličaju prirodu, mladost, umetnost. Uticaj Francuske revolucije I revolucionarnih ideja se provlačilo kroz 19.v. Ove ideje su Prešle granice Francuske I stvorile pokrete za nacionalnu nezavisnost I oslobađanje od feudalizma. Teži se ka osamostaljenju na kulturnom području, stvara se pojam Slobodnoog umetnika. Umetnost ima za cilj da postane zajedničko dobro (pojava pevačkih društava, publicistike, koncertnih institucija). Tako će u 19. Veku omiljeni izvođački aparat postati simfonijski orkestar za dočaravanje romantičke atmosphere I sentimentalnosti. Horski stav, samo po sebi nije mogao da zadovolji u tolikoj meri ove težnje, zato je uglavnom bio u sklopu većih vokalno instrumentalnih dela. Melodika, melodija upućuje na lika, čoveka koji prolazi kroz dramse sukobe. Oslanja se na narodnu melodiju. Teži ka jačem I većem intezitetu od klasičarske. Oslanja se na tradiciju u smislu da zadržava klasičarsku simetriju, ali do kraja veka, njene

dimenzije postaju sve šire, ispunjene modulacijama I udaljenih tonaliteta, hromatikom, sekvencama. Melodija je primarno sredstvo za itražavanja u romantižmu. Horska muzika se tokom 19.v. javlja u 2 oblika: 1. Kompozicije za manje sastave - a cappela ili uz pratnju klavira, orgulja, ili manjeg ansambla. Ovde spade većina homofonih svetovnih horova, sa vodećom melodijom I kompozicije za liturgijsku namenu – Mise. 2.kompozicije za hor I orkestar sa solistima na tekstove dramskog ili narativnog karaktera namenjenih za scensko ili koncertno izvođenje. Ovde spada veliki broj rekvijema, oratorijuma, kantata. (1.)Prva grupa podrazumeva svetovne kompozicije nastale pod uticajem buđenja nac.svesti I negovanje narodne tradicije. Ovakva dela su u prvoj polovini 19.v. pisali za pevačka društva i festival (Šubert, Mendelson, Guno..). Kompozicije pisane na liturgijske tekstove oslanjaju se na a cappela stil 16.v. I gregorijaniku kao I moduse. (2.) Vokalno instrumentalne forme, oratorijum, rekvijemi, duhovne I svetovne kantate dobijaju ogromni značaj u to vreme. (Brams npr.Rapsodija za alt I muški hor – Pesma nade)

2. Horska muzika u delima ranih nemačkih romantičara (F. Šubert, F. Mendelson)

Franc Šubert (1797 - 1828) . prvi u nizu bečkih romantičara. Muzičko obrazovanje je stekao uglavnom neformalno (od oca, brata). Veliki uticaj na njegovo stvaralaštvo imali su njegovi savremenici Gete i Betoven. Prvi kontakt sa horskom muzikom bio je u horu dečaka becke katedrale. Poticao iz građanskih krugova ali često zalazi u narod – narodni zvukovi, napevi I plesovi ušli su u njegovu muziku. Kako je stario bio je skloniji elegantnijim I melanholičnim raspoloženjima.

Imao je veliki opus, brzo je stvarao I pisao je sve žanrove: klavirska, kamerna muzika, simfonija, opera, solo pesme, horska.. Horska svetovna dela: Solo pesma utiče. Uglavnom dijatonika, mel. se jasno ističe, idilične atmosfere, često uz pratnju klavira, strofične I varirano strofične. Napisao puno horova, naročito za muški hor (delom I a cappela), mešoviti (uz klavir) kao I za ženski hor. Mali broj a cappela horova uz klavir, bitne jer dočaravaju atmosferu, npr “Pesma duhova iznad voda” (Gete); Duhovna horska dela: MISE – u formalnom smislu nema velikih novina. Romantičari se tu drže tradicije a sadržaj se oslikava preko homofonog aspekta. Kod Šuberta u duh.muz. je ponegde ali retko očigleda njegova subjektivnost pa I sentimentalnost, izlivi. Ukupno ima 6 završenih misa, uglavnom su sve pisane za isti sastav (solistu, hor I ork), Horovi su uglavnom homofoni, sa bogatim harmonskim jezikom. Poznatije su one u As I G duru I nemačka misa. Sve su na latinskom jeziku sem nemačke. Ona je relativno laka, sa malim orkestrom. Ima 9 delova koji podsećaju na himne, u sadržajnom smislu inspirisan je narodnom pesmom, protestantskim koralom…; Od ostalih duhovnih dela. Neka su uz pratnju klavira/ ork. – Salve rigeina, Tantum ergo, Stabat mater u G, Kirie, Kraći komadi: 5 oratorijuma, Magnifikat ya SHiO

Feliks Mendelson se smatra klasičarem među romantičarima. Izraziti je liričar – blizak Šumanu ali pored specifične melodijske invencije ostaje veran klasičarskim formama. Piše uvertire, simfonije, klavirksu, kamernu, koncertantnu muziku, oratorijume, oko 80 solo pesama, opera, I naravno horska a cappela I klavirska dela. Odličan poznavalac baha I Hendla – uzori. Otkrio Bahovu Pasiju po Mateju 1829 I obnavlja Bahovu umetnost. Po odlasku u Lajpcig 1835. Postaje

dirigent pevačkog društva. Dirigovao orkestru. Postao omiljen engleskoj publici. Kao I Šubert, u svojim vokalnim delima okreće se intimnim osećajima, ljubavi, poistovećuje se sa prirodom (Herbslig,pevali); ORatorijumi – uticaj Baha, Hendla posebno. Ali dok je Hendl razvijao vise horski aspect(zbog publike- hor= masa, narod), Mendelsona kao romantičara više zanima intima I liričnost (važi za većinu njegovih dela) Zato se kod njega često javljaju lirske episode. Orat. Pavle iz 1834.; Uzor Bahova Pasija po Mateju, ima nešto veću dramaturgiju, formalno je uravnotežen sa delovima koji sadrže i vokalnu polifoniju.Orat. Ilija iz 1846.; Uzor Hendlov ortorijum Izreal u Egiptu, prvi put izveden baš u Engleskoj, opisuje borbu proroka protiv prognanstva, za istinsku veru, maker to zvačilo I smrt. (Ovaj oratorijum je ujedino I symbol borbe za očuvanje tekovina evropske umetnosti, ali I symbol borbe naprednih liberalnih građanskih krugova pred Martovsku revoluciju 1848.); Od duhovnih kompozicija – hor uz klavir, psalmi (duhovne kantate), moteti; ostala duhovna dela - 2 magnifikata, kantate (lauda sion, Ćuj moju molitvu, 6 angelikanskih himni)

3. Horsko stvaralaštvo J. Bramsa I A. Bruknera

Tokom druge polovine 19.v. u Nemačkoj I Austriji vlada veliko stvaralačko bogatstvo. U muzici se javljaju 2 suprotne struje 1. Novonemačka škola (Vagner, List, Berlioz) koja se zalagala za programnost, kroz nove ideje I tehnike izražavaju putem muzike vanmuzičke događaje. 2.Formalisti, koje je okupio Bečki kritičar Edvard Hanslik. Smatraju da muzika može samo sebe da izrazi. Ova grupa umetnika se oslanja na klasične obrasce poput Bramsa. JOHANES BRAMS je rodjen u

Hamburgu. 50ih godina 19 v. je putovao po evropi I upoznao Šumana, Lista,a preko njega I mađarski folklore. Brams je voleo da pise dela namenjena austrijskom građanstvu. Izbegava programnost (ne želi da naslov oduzme pažnju slušaoca od muzike). Ipak njegova muzika nosi snažne ideje, u klasične formalne obrasce unosi nove sadržaje I lični izražajni jezik. Koristi dijatonska kretnja na tonovima trozvuka, pod uticajem austrijskog, mađarskog I slovenskog folklore. Vodio je hor (što je bila retkost među romantičarima) u Hamburgu ženski hor, a u Beču, gde je proveo veći deo života, Pevačku akademiju I Društvo prijatelja muzike. Poštuje stare kompozitore, a to se posebno ogleda I u njegovoj horskoj muzici. Oslanja se na Betovenove formalne obrasce, Bahovu polifoniju I motivski rad, a sadržaj od Šumana I Šuberta. Piše veliki broj solo pesama (po ugledu na Šuberta u stilu narod.pesama) – 2 ciklusa: Magelonine romance sa recitatotom između pesama, 4 4 ozbiljne pesme. Horska muzika: melodika najčešće dijatonska, uz retke hromatike. Ponekad se oslanja na modalnost. Harmonija – više ranoromantičarska sa skretnicama I prolaznicama. Horski stav I gustinu često gradi razradom glasova. Često koristi ubrzavanja ritmičke pulsacije uz komplementarni ritam, sinkopa. Sklon je polifoniji,posebno u duhovnim delima. Pisao je veliki broj svetovnih horova a cappela I uz pratnju klavira, najčešće na stihove umetničke ali I narodne poezije. Duhovne horove – za ženski sastav- Regina Coeli, Ave Maria sa orguljškom ili ork. Pratnjom, Psalm, op.27 + orkestar. Za mešoviti hor – moteti od 2-8 glasova a cappela. Vokalo- instrumentalna dela: Svetovne kantate “Pesma sudbine”, “Pesma trijumfa” za baritone, osmoglasovni hor I ork (“Nenija” – mešoviti hor + orkestar, Šiler) I

“Rinaldo”, op. 50 , tenor, muški hor po Geteu (nije pisao opera, ipak ovo delo je blisko operskoj atmosferi po arijama I rečitativima). Rapsodija za alt I muški hor op. 53, Gete. – Govori o sudbini koja donosi nekom sreću, a nekom nesreću (naizmenični upadi hora + solo alt, + ork); Pogrebna misa, op.13 – prvi put se obraća tematici smrti, a time nagoveštava svoj duboki lirizam. Predstavlja spoj nemačke tradicije I nemačke crkvene melodike. Nemački rekvijem –(jedan nemacki rekvijem)- prvi put izveden u Lajpcigu 1869. U početku je zamišljen kao pogrebna cantata od 3 stava povodom Šumanove smrti. Nakon smrti majke, dodaje još 4 stava (rekvijem od 7 stavova). Zasnovan je na slobodnom izboru teksta, iz starog I novog zaveta, stihovi iz psalama, pisan na nemačkom jeziku – protestantski pristup. U dramaturškom smislu, kod katoličkog rekvijema koji prikazuje slike strašnog suda, daje ličnu ispovest – muziku za one koji ostaju za umrlim. Ne koristi standardnu strukturu rekvijema zato što je Brams želeo da nazove Jedan ljudski rekvijem. Zvog subjektivnih elemenata, ovo nije liturgijski rekvijem, već zalosna svečanost od niza meditacija. Prva 3 stava su o žalosti, a ostala 4 o utehi. Uključuje solo baritone (3. I 4.)I sopran 5. Postiže epsku dramu I duboki lirizam. Obradu teksta podiže na visok stepen sintezom: motetsko – misnog stila, 16 vek, Bahovom polifonijom, nemačkom crkvenom muzikom(narodnom), lirizmom tipa Mendelsona. Epska snaga – upotreba dvostrukih fuga, 3.4. lirski centri su u 4, 5 I 6. Stavu.

ANTUN BRUKNER, Bramsov savremenik, ali se zallagao za ideju Vagnerove programnosti. Muziku je učio u Beču, 50ih radi kao orguljaš. Kao kompozitora, privlače ga samo simfonije (9) I crkvena horska muzika. Brukner je bio duboko religiozna osoba- oseti

se u njegovoj duhovnoj muzici. U početku komponuje samo horsku muziku, a kasnije u potpunosti prelazi na simfoniju na koju utiču ideje Vagnera (širenja forme, pa tako u nekim simfonijama ima horskih delova). U delima voli da prikazuje sprotnost – raj, pakao. Napisao je 8 misa za različite sastave, ali među najznačajnijim su poslednje 3 (d – mol za 8 glasova + duvački orkestar I f- mol koja se smatra za jednu od najlepših iz tog perioda). Uzor mu je bio Palestrina, Mocart I Šubert. 2 kantate: psalm 150 (sopran, hor I ork.) – ustvari himna i Te deum – hor sa orkestrom donosi unison temu u duhu gregorijanskog korala. Solisti su kanonski tretirani, snažan horski zvuk, dvostruke fuge. Nešto intimnija dela su manje horske kompozicijeu duhu Šuberta I Mocarta, ali sa savremenim romantičarskim jezikom. Često u njima razmišlja kao u registrima orgulja. Oživljava renesansni motet, ali koristi originalnu melodiku, zasićen zvuk. Horovi mogu biti a cappela, ali I uz instrumentalnu pratnju – Locus Iste, Ave Marie, Christus Factus Est.

4. Horsko stvralaštvo Franc Lista

Pored klavirske, značajna je I duhovna muzika. Prvo horsko dela napisao je sa 11 godina. Izgubljeno – Tantum ergo. Pod uticajem Cecilijanskog pokreta, želeo je da očisti crkvenu muziku od sentimentalnog uticaja koji je u to vreme preovladao. Smatrao je das u njegove mise za muške glasove uz 1848. Bile prvi korak ka tome. Druga strana njegovog pristupa crkvenoj muzici može se pratiti u njegovim velikim delima za horove I orkestre. Psalm 13, misa Solemus, mađarska krunidbena misa I dva oratorijuma. Želeo je da ujedini teatar I crkvu. Na taj način su mnoga od ovih dela iskorišćavala

stredstva svetovne muzike u korist crkvene. Zato je psalm 13, za solo tenor, hor I orkestar intezivno dramatičan, tok je 14. Psalm po Listovim rečima masivan I jednostavan kao stub. Poznavao je Berlioza, Vgnera I Vajmarsku novonemačku školu, koja se zalagala za programnost dela. Po dolasku iz Vajmara 1865, prima najniži duhovni red abbe List (duboko religiozna faza kada nastaju njegova najznačajnija duhovna dela). Oratorijume koje je pisao – pokušaj obnove oratorijuma gde ork. Ima veoma bitnu ulogu I negovanje forme simfonijske poem, tj orjentacija na programnost na neki način vrši izvesne reforme na svom području muzike. Koristi se : Lajtmotivom gde materijali mogu biti gregorijanski korali, da imaju nacionalni aspect – mađarske narodne melodije. Koristi moduse, jednoglasna pevanja, obogaćuje romantičarske harmonije. Neguje subjektivan odnos prema objektivnoj muzici. Simfonizacija žanra u rekvijemu – orkestar podjednako učestvuje u razradi teme. Njegova crkvena dela su zvučno bogata – sonorna, bogato orkestrirana sa deklamativnom melodijom. Veliki uticaj – Berioz. Pisao je duhovnu muziku I pre odlaska u Rim 1865, ali mu do tada nisu bili poznati izvori pravog crkvenog pojanja, što se oseća I u ovim delima. Njegovu duhovnu muziku možemo da podelimo u 2 grupe: Liturgijsku- verna tradiciji, a cappela, vraćanje na moduse, gregorijanska muzika, ne namenjena obredu – nije strogo u duhu crkvene muzike koja je poput njegovih svetovnih dela.Mise – Mađarska krunidbena misa, 1867, koristi se pozorišnim efektima, koji nadvladavaju religioznu atmosferu narodnim mađ. Motivima, sa orkestarskim međustavovima. Pomalo neujednačena ali ima interesantne delove; misa koralis za orgulje I hor. U Rimu bazira se na greg. Koralu, teži tradiciji renesansne modalne harmonije, ali

ipak u romantičarskom ruhu.; Granska misa, povodom orvaranja katedrale u Granu – koristi monotematski pristup I metamorfoze, kao u svojim instrumentalnim delima. Natala je u Vajmaru. Slična je njegovim simfonijskim poemama I klavirskim koncertima. Koristi tematski material baziran na greg.koralu, koji se prožima kroz stavove I formira jedinstvo oblika. Pozorišni efekti nadvladavaju religioznu atmosferu. ORATUORIJUMI- legenda o svetoj Elizabeti – posvećen princezi Elizabeti, jednim delom oratorijum, a drugim drama, približava ga opera. Muzika se zasniva na više lajtmotiva starim mađarskim narodnim pesmama, kao I na greg.napevima. List je ovde upotrebio Vagnerovski način konstruisanja, ali nema toliko hromatike kao kod Vagnera.; Hrostos – u njemu nije pisao o ceremonijalnim scenama iako traje 4,5 sati. U odnosu na predhodni oratorijum, mnogo je intimnije delo. Koristio je biblijski tekst na latinskom, greg.napeve, latinske himne. Sastoji se od 3 dela: Božićnog oratorijuma, Priče o Hristovom životu, patnjama I uskrsnuću. Ukupno 14 stavova, a u 10om se javlja hour Palestirininom a cappela stilu. Orkestar je tumač Hristovog života, a baritone solo, njegov glas. Melodija je iznad svega. Bez rečitativa I arija. REKVIJEM – 6 statvova, 5. Završio 1868, a 6. 1871 (Requiem, Dies irae, offenti, Sanctus, Agnus dei, Liberon) konačna verzijauobličena je nakon Vagnerove smrti 1983. - poslednje Listovo delo. Izjavio je da ovim delomteži ka nežnom Hrišćanskom karakteru, punom nade, da ne želi da ilustruje crninu. Veliika razlika u stilu – Libera me. Odlikuje ga delovanje dramaturškog izražavanja u orkestru. Ocrtava tešku viziju strašnog suda. Tu je načino suprotan postupak tradicije – gde je rekvijem završna molitva.;

List je u svojim duhovnim delima uspeo da integriše različite stilove, kompozicijske metode iz različitih perioda I da stvori svoj stil. Delimično je podržavao I cecilijanski pokret koji se zalagao da se crkvena muzika pročisti od teatralog I svega što je doneo klasicizam I romantizam. Zato se u nekim delima opredeljuje za gregorijansko pojanje I Palestrinin stil. Naravno, to je postignuto savremenim metodama koristeći uvek romantičnu harmoniju. Ove postupke možemo smatrati vrstom arhaizacije. Psalm 13. Manjeg obima I autobiografske prirode je. Pročišćen je od teatralnosti . Muziku void ka greg.pojanju u heterogenom stilu (uticaj cecilijanoskog). Vraćanje na moduse jednoglasng pojanja, kod njega nije odstranilo romantičarske harmonske okvire. ; Via crucis (krasni put)- za solistu, hor I orgulje, neobično delo iz kasnog perioda, kombinuje latinske himne I protestantske korale. Ovde se služio I nešto slobodnijim harmonijama, što ovo delo u celini čini interesantnim. Napisao je 2 kantate: Legena o svetoj Ceciliji I Zvona katedrale u Strasburu.

5. Pregled ruske duhovne horske muzike: jednoglasno pojanje I rani oblici višeglasja 17. V. (N. Dilecki, V. Titov)

Rusija prihvata hrišćanstvo 988. I prihvata sve od Vizantije. Koreni ruske duhovne muzike u Vizantiji. Razvijala se tokom vekova ali uvek isključivo vokalna I na crkvenom jeziku. OD Vizantije između ostalog preuzimaju I notaciju koja

je bila u upotrebi u 9.v, Grci su je dalje usavšili, a Rusi su je zadržali bez izmena. Postoje 2 tipa neuma : KONDAKARNA (razvila se iz vizantijskog tipa notacije)I ZNAMENA (znakovna-srednjevizantijska). Rana faza istorije r.c.p. – do kraja 15.v. Iz tog perioda sačuvano je oko 50 rukopisa. U 15.v. veza sa Vizantijom nastavlja se na 2 nivoa: 1. Određuje se struktura himnografije (struktura ruske antologije himni proizašla je iz grčkih knjiga) I kondakarion (meliz.) 2. Određeni su tipovi napiva (silabični I melizmatični).; Posle Kijeva (11.v.) I Novgoroda (14.v.), Moskva postaje centar duhovnosti I oplitike I razvija srenesansna umetnost I dinamičan odnos sa Evropom. Pisane su nove liturgije gde važan uticaj ima folklore. Pevanje u crkvi počinje da teži originalnosti I da se izmene melodije naučene od Grka (stvorena nova himnografija – Obihod) Tada se razvija I veliko znameno pojanje, nastalo iz složenih improvizacija. Znamena notacija koristila se do 15.v. ali se posle menjala- povećavao se broj neuma. Novonastala notacija – Krjuki – označavala je grupu tonova I melodijske formule, za razliku od Vizantijeske koja je označavala intervalsna kretanja. ZNAMENO POJANJE ima najvažniju ulogu u liturgijskom pojanju- Stil ovog pevanja: dijatonika, postupno kretanje bez skokova, obim 4/5, Slobodan ritam.; ima dva oblika: Malo (silabičnost) I Veliko(melizmatika). U početku su bila anonimna, a kasnije ih potpusuju Ivan Nos, Fejdi Subotin I drugi. Napevi su skupljeni u 5 antologija: OBIHOD (opšta knjiga), OKTIOH (knjiga sa 8 glasova), IRMOLOGION (knjiga kanona), PRAZNIKI (knjiga slova), I TRIOD (uskršnje melodije).; U 16.v. Ivan Grozni 4. daje dozvolu za višeglasno pevanje, tj polifoniju. Višeglasje se

formira u 2 oblasti – 1. Himne proprijuma (za velike praznike); 2. Himne ordinarijuma (Bdenije, ..); PARTESNO POJANJE – novi stil višeglasja. KOmbinovani elementi ortodoksnog pojanja I evropskog zapadnog stila. Pevalo se iz partitura (svaka deonica posebno u violinskom ključu) Postoje 2 tipa: 1. Sa zapadnjačkim uticajem (zapadna forma ali melodika I harmnija na bazi ruskog pojanja), 2. Sa apsolutnim zapadnjačkim uticajem (u potpunosti zapadnjačka tehnika).U 17.v. simultano se razvijaju tradicija I novi stil (partesno pojanje). U početku je bio teško prihvaćen. U partesnompojanju korišćene su melodije iz znamenog napeva, a pri komponovanju duhovnih dela za cantus firmus uzimale su se I svetovne melodije. U novom stilu razlikuju se 2 tipa: JEdnostavniji (sa akordskimpokretima I umerenom imitacijom) I KOmplikovaniji (polifono bogatiji, monumentalniji, ovaj tip naziva se duhovni konc); DUHOVNI KANTI – duhovna neliturgijska pesma sa crkvenim sadržajem, pojavljuje se u 17.v. Utiču na duhovni concert, duhovni trio, harmonizaciju pojanja u 18. I 19. V. Veza kanta sa starijim formama, izazvala je jak uticaj na Rusku muziku. Kant potiče iz 16.v. iz Poljske. Elementi su: strofičnost, jednostavna faktura, 3 dela. Sve je to omogućilo da kant bude pristupačan za izvođenje I čitanje. Tekst je duhovni, ali neliturgijski. Rani kanti su nastavili vizantijsko rusku tradicjiu duhovnih psalama. U početku su pisani u slavu Petra velikog, a kasnije se razvio I lirski. Karakter duhovnog kanta: samostalnost glasova, ukrštanje deonica, slučajne dissonance, tematsko jedinstvo postignuto varianjem, svi glasovi imaju isti ritam.; BOŽANSTVENE SLUŽBE – rukopisi koji sadrže harmonizaciju pojanja, individualnih himni I cikluse službi. To su obrade

nepromenljivih delova službe(Liturgije, Večernja, Jutrenja…) Melodije mogu biti narodne ili iz neliturgijskog duhovnog kanta.; PARTESNI KONCERT- oblik koji se razvija u drugoj polovini 17. I u 18. V. Ima ih u duru I u molu.Faze: 1. Imaju karakteristike ruske muzike- melodija pod uticajem narodnih pesama I napeva, harmonija se sastoji od linearno vođenih glasova, paralelnih kretanja I veza netipičnih za zapadnu muziku,, tekstovi su neliturgijski, ali vezani za rusku duhovnu tradiciju. Snažna veza između teksta I muzike.; 2. Dominira muzika nad tekstom, koji je slobodno biran, neliturgijski, iz psalama ili svetovni, vezan za neki događaj. Veza između teksta I melodije nije više tako tesna, važan je estetski doživljaj. Preko forme partesnog koncerta javlja se nova estetika ruske duhovne muzike: sopran peva melodiju,a ostali glasovi donose harmonsku punoću – barokna monodija. Ako postoji više horova, jedan je glavni ,a ostali su eho. Takva harmonizacija napeva koristila se do 18.v, pa onda biva zamenjena italijanskim stilom.; DUHOVNI KONCERT – emancipovao se u 18.v.Monumentalan I dekorativan, polifono bogatiji od partesnog koncerta. Pisan je za veći broj glasova (do 24), namenjen je veličanju crkvenih obreda u svečanim prilikama. To je pričesna pesma u liturgiji u 17.veku, bila je jednostavna kompozicija bez većih kontrasta. Ovako su bile pisane liturgijske numere. U 18 I 19.veku, karakteriše ga zasićen, sočan zvuk, oštri kontrasti, nagla suprostavljanja horskih grupa, 3,4 stava, promena tempa I karaktera, izvođačkih grupa tipa baroknog koncerta.; NIKOLAJ DILECKI . Ukrajinac, u 17.v. prenosi motet u straroslovenski kontekst. Javlja se dramatizacija moteta uz afektivnu upotrebu harmonije. Komponovao je prvo muziku pa onda ubacivao tekst. Jedan je od najistaknutijih

predstavnika partesnog koncerta. Stilske karakteristike :subjektivna interpretacija teksta, tekstom oslikava, afektivno koristi harmoniju, imitira barokni zvuk, pauzama daje dramaturški značaj.; TITOV VASILIJE – Učenik Dileckog, kompozitor Petra Velikog. Pisao je mnogo kompozicije u njegovu čast – pohvalne pesme, ali I duhovnu muziku (mnogaja ljeta, hvalite). Uglavnom za 12 ali I do 20 glasova.

6. Italijanski uticaj u ruskoj školi (B. Galupi, Đ.Sarti, M.Berzovski, A. Bortnjanski)

Petar Veliki je sprovodio reforme na svim poljima, unapredio vojne duvačke sastave, brine se za rad dvorskog hora. Razvija se I kućno muziciranje, u aristokratskim krugovima izvode se dela savremenih I poznatih zapadnoevropskih kompozitora. Opera je na ruskom počela da se razvija tek posle Petra Velikog. Partesni stil predstavljao je adapciju zapadno evropskih kompozicionih tehnika sa muzičkim zahtevima ruske liturgije.; Početkom 18.v. na ruski dvor dolaze italijanski kompozitori. Bili su pozvani prvenstveno sa ciljem da svoje znanje prenesu na ruske muzičare. Imali su zadatak da pišu na pravoslavne I liturgijske tekstove. Postoji I dobra I loša strana njihovog uticaja. Dobra je poetika pravoslavne tradicije koja je bila impuls za stvaranje velikih dela I ostavljanje trajnog zapadnjačkog pečata. Loša strana je što je tekst stavljen u drugi plan I često korigovan radi forme. Baltazare Galupi je kratko boravio u Rusiji gde je bio dvorski kompozitor Petra Velikog. Crkvenim delima se približava Palestrini, učitelj Bortnjanskog. Đuzepe Sarti bio je operski kompozitor, horovođa katedrale u Milanu. U Rusiji je bio pedagog I konstruisao je spravu za brojanje

treptaja tonova. Uveo je Petrogradski kamerton. Dela: 3 mise, rekvijem, moteti, Te deum.; U drugoj polovini 18.v. javlja se emancipacija duhovnog karaktera. Pisan je na tekst pričasnih pesama I na tekst koji je kompozitor slobodno odabrao. Za razliku od partesnog koncerta, ovaj ima 3-4 odseka. Odseci imaju formu I karakter baroknog instrumentalnog odseka. Tekst je tertian slobodno I deljen je na fraze.; Dmitrij Bortnjanski, dvorski kompozitor Kneza Pavla I, je Betovenov savremenik. U Italiji boravio je 10 godina. Sebe je “napetnuo” na dvor I bio gospodar muzike. Direktor carske kapele I tada je smanjio broj pevača hora u opera sa 80 na 24. Bio je kompozitor apsolutno italijanskog uticaja ali I pravoslavnog dobrog ukusa. Duhovni koncert je pretvorio u pravoslavni motet I izneo ga do vrhunskih granica. Napisao je 35 duhovnih koncerata koji su najčešće trodelne strukture. Pisao je I jednostavačne liturgijske pesme (heruvimska pesma u D duru). Njegov stil: uravnoteženost, izbegavanje preterane melizmatike I vokalnog virtuoziteta, fugato episode, kontrasti, obeležje narodnog melosa, sažno proživljavanje teksta,postizao episode monument I zvučnu raskoš (concert za 2 hora); Duhovna muzika: fugato episode, imitacija, ponekad u tercnim strukturama horskog žanra. Dao je formalin model za Heruvimsku pesmu: A (a a a1)B (a b a). Koncert br.4 “Voskliknite gospodevi sja zemlja :/” u 4 odseka za Uskrs.. Dao je prednost kijevskom, grčkom I bugarskom pojanju koje se razvilopod uticajem treće, menzuralne notacije. Napisao je 8 duhovnih trio sonata za tri glasa. On uvodi ovaj oblik u stalni repertoar crkvenog pojanja (trio sonata – vokalni dodatak uz duhovni kant, za solo I hor)., 35 duhovnih koncerata- knjiga. Podigao je žanr duhovnih

kompozicija na najviši nivo.; Maksim Brezovski je studirao u Bolonji, diplomirao kad I Mocart, vratio se u Rusiju I izvršio samoubistvo. U 32. Godini usresredio sje svoju pažnju na duhovni concert koji predstavlja rusku klasiku. U njima se oseća uticaj operske muzike. Bliži je Bečkom stilu nego ukrajinskoj narodnoj pesmi. Najznačajniji njegov duhovni concert je “Ne odbaci mene u starost” (smena kontrasta, emotivni intezitet harmonizacije zapadnog tipa)

7. Stvaralaštvo P.I. Čajkovskog I Nove Ruske škole (A. Kastaljski, A. Grečaninov, P. Časnokov, A. Arhangelski, M. Ipolit - Ivanov)

Čajkovski je delovao istovremeno kad I “petorka”. Želeo je da vrati stari Palestrinin stil, ali je bio svestan da je to nemoguće. Njegov odnos prema pravoslavlju je bio nostalgičan, to je deo Rusije voleo od detinjastva. Prvi veliki korak napred u odnosu na Bortnjanskog koji je pre njega pisao liturgije. Od 1880 do 1917 nastao je veliki broj liturgija a on je bio pionir.; Liturgija sv.Jovana Zlatoustog: 1878 kada je nastala, iste godine je odštampao I izdao izdavač Jurgeson . U to vreme je director carske kapele bio Nikola Behmetov. Nije se izvodila u službi već koncertno. Bila je cenzurisana. Nije pisana na napeve već je originalna, ali se povremeno može osetiti uticaj napeva. Dominira jednostavan, homofon horski izraz. Polifono, sa imitacijom, rađeni su stavovi: Heruvika, Jako da carja, Svjat, sličan je tretman Aliluje iz Jako da carja I Hvalite. Heruvika je u formi - a b a (deo je dramatičan sa novim tekstom,dok je deo a u delikatnom planu); Svenoćno bdenije – 1882, prestavlja esej o “harmonizaciji starih napeva” Napisano sa citatima napeva. Oni delovi gde nema citata pisani su u duhu napeva. Dk nas se ovo bdenije izvelo 1923 kada su “Beli

Rusi” pevali u Uspenskoj crkvi.; 9 duhovnih koncerata – 1884 – 1885 su više pojedinačnih duhovnih kompozicija među kojima je I “Angel vopijaše” I “Irmos na Vaskrs”. U poslednje 2 decenije 19.v. javljaju se nove nacionalne škole u Rusiji,a faktori koji utiču na to su : - podizanje nivoa muzičke pismenosti, - interesovanje za stare napive (pojanje), - kolaps carske kapele 1880, - prestanak cenzurisanja crkvene muzike (Jurgenson je tužio Behmetova koji je posebno negovao cenzuru I branio “petorici” da pišu duhovnu muziku).od tada je svim kompozitorima dozvoljeno da pišu duhovnu muziku, - postavljanje Balakirjeva I Korsakova za vodeće predstavnike nacionalnog pokreta (1883), - povećavanje broja javnih koncerata duhovne muzike na tlu carske kaele, - osnivanje prvog provesionalnog privatnog hora 1880. – Moskovski sinodalni hor prerasta u važnu instituciju 1886 (glavni cilj ove institucije je parprostranjivanje I podsticanje crkvenog pevanja u svim ruskim zemljama).; NOvu rusku školu karakteriše: _ vraćanje nacionalnom karakteru ruske muzike (crkvene naravno), - povratak interesovanja za predhodno(staro, ranije) muzičko stvaralaštvo ruskih kompozitora, - traženje muzičkog izraza koji je svojstven ruskoj pravoslavnoj lutriji. Aleksandar Arhancelski - izdignuo pevanje iznad funkcije službe tj. Koncertni tretman crkvenog materijala. U svojim delima spojio je moskovski (dramski) I petrofadski (lirski). Negovao je kvacitatnost. Komponovao je u stilu poznog romantizma, ali nije koristio previše kompikovane harmonije. U njegovim delima prisudna je sjajna molitvena atmosfera. Izbegavao je monumentalnost, pisao je kraće kompozicije pojedinačne liturgijske numere, pisao je manje I atmosferske horove.; Napisao je 2

bdenija I 3 liturgije; - 1880 osniva svoj hor, u početku 50-ak članova, obezbedio im penzije. NJime je dirigovao do 1923. Bavili su se zapadno – evropskim I ruskim repertoarom. Turneje po Evropi, promovisali su Rusku muziku sa hronološki poređanim repertoarom (jednoglasni napevi, Brezovski, Kjui, Korsakov), a svrha ovakve koncepcije bila je prevashodno edukativna. Uvodi ženske glasove umesto dečačkih. Aleksandar Kastaljski je najjasnije odredio pravac nove škole. On I drugi kompozitori počinju da koriste napev (iz stare ruske škole) u smislu motiva. ; - homoritmična polifonija – rezultat njihovih kompozicionih tehnika. Svi glasovi, I ritmički I melodijski, povezani su napevom. Napev može da prelazi iz glasa u glas. Često je I udvajanja glasova. U isto vreme svaki glas pokazuje veliku međusobnu nezavisnost. – Stil nove ruske škole uključuje I bogate, različite postupke od unison do osmoglasja, pedalne tonove, disant, oktavna dupliranja I druge orkestarske postupke sprovedene kroz hor. – očuvanje snažnog ritmičkog karaktera neopterećenog harmonskim elementima, - povećanje umetničkog sadržaja u delima zasnovanim na napevima smanjilo je nesklad I razliku između običnih harmonizacija I slobodno komponovanih dela. – Liturgijski tekst dobija ulogu centralnog određujućeg elementa. – Liturgijski tekst je centralni element pri čemu se izbegava lirski, a više koristi epski, dramski izraz.; Aleksandar Grečaninov spojio je 2 stila (petorka- nacionalni I Moskva - akademski ). Među prvima je pokušao da napiše liturgiju za orkestar. Stilski je bio naklonjen monumentalizmu. Stil mu je određen uticajima velikih svetovnih formi. Oseća se sklonost ka oratorijumima I kantatama. Sjedinjuje operu I monumentalna dela u horskoj muzici. Bogata

orkestracija, monumentalni aspect harmonije. Drži se dva principa: - Pise slobodno (autorske melodije), Povratak napevu (vraća se ruskoj tradiciji). Stilski je sazreo kada je otkrio melodijski ritam, celine u duhu ruskih napeva.; Liturgija I, op.13 – povratak napevu, kvazicitatnost. Cikličn, nije bio zadovoljan jer nije postigao jednostavnost.; Liturgija II, op.29 -1902 , stilska zrelost I bolja od predhodne. I Ovde piše u duhu napeva, koji piše slobodno, igrao se sa njim I zvuči kao ruska opera. Stvarao kvazi jednglas.; Liturgija Domestika – “domaća” na napeve pisana uz orkestar.; Svenoćno bdenije op.59; ciklus Strasna sedmica … Pavel Česnokov – dirigent, metodičar. Napisao knjigu “Hor I upravljanje njime”. Zbog komunizma, posle 1917, nije napisao ni jedno duhovno delo. Često je harmonizovao napeve, ali popularnija su njegova originalna dela (oko 200 za muški I mešoviti hor). Pomirio je operski izraz sa starim duhom I spoji dva estetska načela: 1. Restauriranje ruske crkvene prošlosti, 2. Monumentalna crkvena muzika (često neguje model solo-hor, naginje ruskoj operi). Koristio je bogatu orkestarsku pratnju, korišćenjem pedala asocira na romantičarski prizvuk, upotrebljava duboki bas. Napisao je oko 10 liturgija (liturgija op.42 je bez citata izvođena na jedna ili 2 motiva. U Heruvici pristupa lutajući CF, forma je aba, kao I kod Čajkovskog). Mihailo Ipolit Ivanov (1859 – 1935), stilski je između Rahmanjinova I Čajkovskog, učenik je Korsakova. Bio je pod uticajem nacionalnog stila, ali se ne bazira na napevima. Stil mu je originalan, bez citata. Solidno vlada tehnikom komponovanja u duhu napeva, tj “imaginarni crkveni folklor”. Forma pesme ima uglavnom uticaj zapada, često prokomponovana jer sledi napev. Pisao je uglavnom četvoroglasnu

horsku muziku. Dela: Liturgija op. 37, Bdenije op. 4

8. Sergej Rahmanjinov (Liturgija sv.Jovana Zlatoustog, Svenoćno bdenije)

Posledni veliki predstavnik kasnog romantizma u Rusiji. Bio je kompozitor, dirigent I pijanista. Pored operskih, orkestarskih, klavirskih dela, solo pesama I aranžmana, duhovna horska muzika ima značajno mesto u njegovom opusu. Najistaknutija dela ovog žanra su Liturgija sv. Jovana Zlatoustog op.31 I Svenoćno Bdenije op. 37. Njegova kompozitorska delatnost podudara se sa preporodom ruske horske muzike krajem 19.v, početkom 20. Tada je crkvena muzika bila glavno interesovanje mnogim kompozitorima (Čajkovskom, Korsakovu..). Dao je doprinos pokretu “nove ruske škole” svojim duhovnim delima, koja ne tako brojna ipak nadmašuju dela njegovih savremenika po muzičkoj kompletnosti I izražajnoj moći.Na njega je uticao I sinodalni hor, kad su se rapustili, više nije komponovao duhovnu muziku, već prevashodno svetovnu. Nije dovoljno dobro poznavao područje crkvene muzike, istančanost liturgijskog obreda, niti njihovo tradicionalno izvođenje u ruskim crkvama. Na njega je uticala crkvena atmosfera (svečanost, radost, pokojnost, mol, mojci, hor..). Pozitivan efekat manjka bliskosti sa crkvenom muzikom je to da je,kao osećajan umetnik pažljivo postavljao, analizirao I uklapao tekst, sto je falilo tradiciji ruske crkvene muzike. Liturgija sv. J.Z.- pre njega kompozitori su imali 2 pristupa ovim delima. 1. Ponekad su koristili sve liturgijske stavove i poneke promenljive delove potrebne za izvođenje kompletne službe; 2. Izostavljali pojedine delove iz liturgije I ubacivali muziku napeva.U Bdeniju Rahmanjinov koristi drugi

pristup, a u liturgiji prvi. Model – liturgije Čajkovskog, napisao je za 3 nedelje, premijerno- sinodalni hor, 1910. Iz analize stiče se utisak da delo ima nedostatak u pogledu crkvenog stila, formalnog pristupa liturgijskom tekstu I uslova horskog pisanja. Teško je moliti se uz tu muziku, iako je prelepa. Uneo je suviše sebe I ne može se reći da je delo subjektivno. Crkva je nije odobrila zbog: 1. Nedoslednosti u tekstu (u formalnom smislu nije ispoštovao sve elemente teksta), 2. Monumentalnost horskog zvuka (nije dovoljno crkvena), 3. Nedostatak stilskog jedinstva (za razliku od Bdenija). Najznačajniji stavovi su Jednorodni sine, Heruvika, Tebe poem. Svenoćno Bdenije . Evidentan je zaokret koji Rahmanjinova vodi od elegičnog lirizma , koji karakteriše njegova rana dela, do smelilijih modernističkih tendencija. Tokom ovog perioda komponuje “zvona”-veliku horsku simfoniju, Bdenije, premijera, sinodalni hor. Rahmanjinov nikad nije prišao toliko blizu ljudskoj duši kao u Bdeniju, I u ovom delu je najviše do izražaja došla njegova kreativnost, pa ono predstavlja pravi primer evolucije autorovog talenta. Rahmanjinov I čajkovski različito pristupaju delu. Čajskovski je pokušao da zadrži rusko crkveno pojanje ali ne kao slobodni umetnik, već kao aranžer crkvenog pojanja, dok je kod Rahmanjinova pojanje postalo organski deo njegovog muzičkog jezika. Zato pojanje u Bdeniju ne zvuči kao veštački citat već potpuno prirodno izražavanje kompozitora. Najdublje misli, ideje I emocije. Za njega melodija ne predstavlja nepromenljivi CF, već tematski material kreativno iskorišćen. Osnovni kriterijum za biranje napeva je umetničko jedinstvo I balan celog ciklusa. 15 numera – 10 zasnovano na napevima, a originalne numere (1.3.6.10.11.), u kojima je takođe primetan uticaj napeva,

rahmanjinov naziva svesnim falsifikatima . Možemo uočiti 3 vrste napeva: Znameni (7,8,9), grčki (2,15) I Kijevski (4,5). Napisano je za četvoroglasni hor, ali se glasovi često dele na 5,6, I 8 glasova. Bdenije je pisano za Božićnu službu (večernje I jutrenje iz pravoslavne liturgije), ali je dugo izvođeno koncertno. Prvi put u okviru službe – 1957., I od tada se izvodi svake godine krajem marta, u njegovu čast, sve do smrti Matvejeva (koji je I uveo u službu). Bdenije I Zvona su Rahmanjinova omiljena dela. Tražio je da mu se na sahrani izvede 4.i 5. Stav.

9. Vokalno instrumentalna dela poznog romantizma (Mise, Rekvijemi I Oratorijumi)

U 19. I 20 veku dolazi do spoja vokalnih renesansnih a cappela I baroknih vokalno intrumentalnih formi. Sve najbolje muzičke tvorevine su se spojile. Misa – Kao najvažniji oblik zapadnog hrišćanstva, jedini je muzički oblik koji je podjednako zastupljen po epohama. Već Skarlati u misu uvodi ariju I time se uz ansamble I instrumente, uvode misa, pasija I rekvijem koji se približavaju opera. Napušta se CF , princip mise parodije, mada postoji citiranje, ali ne kao u renesansi. Bitne promene, ogledaju se u tome što se 5 stavova misnog orinarijuma pretvaraju u muzičku koncepciju 5 krupnih stavova sa formalnim obrascima koje diktira tekst:Kirie, Gloria I kredo su prokomponovani, sanktus (trodelna pesma, a hosana fuga), agnus dei je trodelan. Drugi tip mise je kantatna misa gde delovi stavova mise mogu biti sve sem rečitativa. Do kraja 19.v. kompozitori su kombinovali modern elemente sa elementima renesanse – polifoniju I gregorijanske napeve, a tu tradiciju su nastavili I kompozitori 20.v. U 19.v. možemo naći postavke mise na engleskom jeziku, posebno za hor I orgulje. Misa napreduje I

izvan okvira crkve – koncertno. Najpoznatije mise tog doba su: List – mađarska krunidbena – koristi se pozorišnim efektima koji nadvladavaju religijoznu atmosferu, narodni mađarski motive sa orkestrom među stavovima; misa koralis – za hor I orgulje, bazirana na gregorijanskom koralu, teži tradiciji renesansne modalne harmonije, ali ipak u romantičarskom ruhu; Granska misa – monotematski pristupi metamorfoze kao u svojim instrumentalnim delima. Povodom otvaranja katedrale u Granu..slična je njegovim poemama za klavir, koristi tematski material I bazira se na gregorijansom koralu.; Brukner – napisao je 8 misa, najpoznatije su u d,e I f molu. (uticali su I inspirisali Hajdn, Mocart I Šubert); Šubert – 7 misa ali ništa novo. Poštuje tradiciju, ali negde ima I romantičarske izlive emocija. Najuspešnije su u As I Es duru I Nemačka. Sve sun a latinskom osim nemačke (himna, narodna pesma I koral su mu bili inspiracija). ORatorijum – hendl uvodi hor. Niz numera, duhovnih/svetovnih. Od opera se razlikuje jer nije scensko delo I veća je uloga hora. Često su polifoni, imaju epsku širinu, monumentalni su..Moderniji tretman dozvoljava upotrebu lajtmotiva, kombinuje žanr oratorijuma sa drugim žanrovima (npr simfonijom ili poemom), neke numere se izostavljaju, neke se približavaju opera kao na primer Car Edin, Stravinskog (ima naratora, 2 čina, u neoklasičnom je stilu,tekst je antički- Sofokle); Šuman – Raj i Peri (za solistu, hor I orkestar), svetovni, po formi je balada, slikoviti lirski horovi,ansambli scene, sola..Zatvoren oblik (nalik solo pesmi); Mendelson – Sv. Pavle – uticaj Bahove pasije po Mateju, narrator, ubačene himne,, dramatika slaba,izvanredna vokalna polifonija.; sv.Ilija – uzor

– Hendl. Kvalitetniji od predhodnog. Borba proroka protiv prognanstva po cenu smrti.; List – “sv. Elizabeta” I “Hrist” osmišljeni sun a drugačiji način. Elizabeta je u operskom stilu, mix simfonijske poeme I oratorijuma, lajtmotivi, mađarski uticaji. Hrist – hristov život, muku I vaskrsnuće udaljuje od pozorišta I približava crkvi. Koristi biblijski tekst na latinskom, gregorijanske napeve, himne. Ima 3 dela. Rekvijem više nema CF koji je ranije bio veza sa ideološkom idejom a sada je to lajtmotiv. Da bi forma bila zaokružena, kompozitori se vraćaju na polazni tonalitet o na kraju koriste tekst sa počatka. Tokom 19.v. komponovali rekvijeme koncertne, a kontra reakcija – cecilijanski pokret. Uglavnom prisutan katolički pristup (sem Bramsovog nemačkog rekvijema,koji je protestantski). U tekst ubacuju poeziju,izbacuju stavove – presudno za formu. Rekvijeme pisali su List, brams, Verdi, Berlioz, Fore.

10. Misa za mrtve/Rekvijem kroz stvaralaštvo autora 19.v. – F. List, J. Bramsa, Đ. Verdija, H. Berlioza, G. Forea

U 19.v. su se sve tvorevine prirodno spojile. U period romantizma nema više CF koji je ranije bio veza sa ideološkom idejom a sada je to lajtmotiv. Da bi forma bila zaokružena, kompozitori se vraćaju polazni tonalitet na kraju ili koriste tekt sa početka. Mnogi su pisali efektna kocertna dela, neprihvatljiva. LIST – u d molu za muški hor I orgulje, suzdržano u odnosu na ostale njegove kompozicije. Poslednje njegovo delo Libera me, kasnije dodato – velika stilska razlika u odnosu na prvih 5. Bogat zvuk kako u harmonskom pogledu, tako I u temama, bogato hromatikom koja se često anticipira.BRAMS – jedan nemački rekvijem – za concert. Smatra se da je povod smrti majke I Šumana. Rekvijem za utehu

živima a ne za duše mrtvih, rekao je. Tekst je na nemačkom, odlomci iz biblije, fragmenti Prorok Isaija, Poslanica Petru, jevanđelja po Mateju, Jovanu, psalmi… Struktura nije standardna. Daje svoju ličnu dramaturgiju ciklusa – umestodramatskih slika o strašnom sudu. Pše meditacije u vidu pocorišne slobodne koncepcije. Visoki stepen umetničke obrade teksta postiže sintezom raznih elemenata : Motetsko misnim stilom polifonije 16.v, uzor Bah, nemačkom narodnom crkvenom muzikom, dozirana sentimentalnost (Mendelson), suprostavlja duboki lirizam I epsku snagu. Hor nastupa u svih 7 stavova. I – Blaženi oni koji žale (lirski a b a1), glavni motiv je imitacija, pa hor; II – Jer svako je telo kao trava – epska dramatika, melodija podseća na koral ali orkestar donosi posmrtnu muziku; III – Kaži mi gospode kraj moj – epsta dramatika, solo baritone, pre hora u očajanju, a na kraju je fuga. IV – Kako su mila prebivalištva tvoja, Gospode – homofonija I polifonija, dve dvostruke fuge. V – Žalošću napuni se vaše srce – lirski dijalog kao kod bahove pasije. VI – Jer ovde nemamo grada koji će ostati – epski, hendlovska dvostruka fuga na kraju je vrhunac dela. VII – Blago onima koji preminu u ime Gospoda – lirski, ponovljeni prvi deo, mir; VERDI – prva ideja da svaki kompozitor napiše po jedan stav u čast Rosiniju,. Verdi je napisao Libera me, ali od toga nije bilo ništa, pa je dovršio sam I to posvetio književniku Manconiju. Za razliku od Bramsa I Berlioza, Verdi je operski kompozitor. Ovaj rekvijem je njegova poslenja opera u crkvenom ruhu. Belkanto, lajtmotivi, prokomponovane arije. Javlja se kombinacija operske I ckvene forme. Uspeo je da izrazi maštu I lepotu melodijske linije. Polifonije je mnogo svedenija nego kod bramsa. Sanctus I Libera me su polifoni. Sam Verdi je rekao da je ovo njegov najdramatičniji libretto.

Dies irae je lajtmotiv koji ujedinjuje cello delo. Rekvijem iznosi na viši plan mnoge aspekte njegovih ranih opera, gde iza libretističkih zahteva, uvek stoji tragična vizija ljudske patnje, koji ublažava nada u mir I utehu u boljem svetu. Ta nada je za verdija simbol vere. BERLIOZ – rekvijem oslikava buržoasku revoluciju. Zahteva ogroman izvođački aparat – 450. Smenjuju se veliki kontrasti (od svedenog, intimnog zvuka koji podseća na barokni motet do ogromnog tretmana fuge hosanna in ex celis koju predstalja udar). Veliki zvuk potiče iz buržoaskih revolucionih pesama Maprenjeze. Odjek revolucije jeste širenje dimenzija ciklusa rekvijema I povećanje orkestarskog aparata. Puno dramatskih efekata – duhovna drama. Berlioz citira u njoj samog sebe iz ranije nastale mise, u Dies irae. Napušta objektivnost u korist romantičarske fantazije. Svaki dramatičan stav prati jedan miran I td. Melodije su duge, često bazirane na kvazimodalnosti.Javljaju se I neobarokni trenuci. Meni najupečatljiviji stav Dies irae motiv sudbine u gudačima se meša sa horskim kvazi Palestrina zvukom I Lacrimosa , dramatski vrhunac, 2 tematska materijala, preko 10 horni. FORE – Rekvijem u d molu za kamerni hor, harfu solistu I orkestar napisao je 1888 - “Uspavanka smrti”. Kao horovođa I orguljaš, nastojao je da stvori novu vrstu crkvene muzike (drugačiju od savremenika, od operskog belkanta I glomaznog nemačkog romantičarskog stila). U to vreme kompozitori su imali tendenciju za stvaranjem ogromnih, zvučnih dela (I po 30 taktova ff). Za razliku od njih, Fore se opredeljuje za manje ansamble, izostavljajući instrumente gde je potrebno. Da bi postigao intimniju boju, vraća se modalnosti I uzdržanosti. Suptilne gradacije u dynamic, boji, harmoniji. Jako je pazio na pravilnu akcentuaciju

tekstova, dinamički tok prati akcente. Crpi ideje za zvuk I ritam iz gregorijanosg korala koristeći tok dugih fraza.

11.Misa za mrtve/ rekvijem kroz stvaralaštvo autora 20. Veka – B. Britna, G. Ligetija, A. Šnitke, Dž. Tavenera

U 20. veku se javlja moderan tretman rekvijema. Sve je veći borj svetovnih rekvijema. Razvoj žanra može se pratiti u nekoliko pravaca. Najuočljiviji je ratni rekvijem. Tu spadaju kompozicije koje su posvećene žrtvama rata (kod nas su Milojević I Hristić npr.posvetili svoja opela u b molu žrtvama I sv.rata). Često ovaj tip rekvijema sadrži dodate neliturgijske tekstove, npr.Britn suprostavlja latinski tekst sa poezijom Vilfrida Ovena, Penderecki uključuje poljsku himnu u svoj Poljski rekvijem. Neki autori su pisali instrumentalna dela koje su nosili naziv Rekvijem: Britn – Simfonia da Requiem. Bendžamin Britn je jedan od najznačajnijih kompozitora u Engleskoj u 20. Veku. Karakteriše ga izražajan govorni izraz, ritam, a melodijske linije mogu se slobono nazvati modernism belkantom. Takođe je bio I majstor instrumentacije. Bio je veoma mnogostran, interesovao se za obradu narodne muzike, kao I starih majstora. Uspeva das a malo stredstava izrazi kontrastna raspoloženja. Ratni rekvijem op.66 – namenjen je isključivo za koncertno izvođenje. Posvećen je njemu 4 drage osobe koji su ppoginuli u ratu. Tekst je baziran na suprostavljanju tradicionalnog latinskog I 5 poema o ratu Vilfreda Ovena (koji je poginuo tokom I sv.rata). Pisan je za solo sopran, tenor, baritone, mešoviti hor, hor dečaka, orgulje, simfonijski I kamerni orkestar. Ceo izvođački aparat podeljen je u 3 grupe: 1. Solo sopran, mešoviti hor I simfonisjki ork. 2. Baritone, tenor I kamerni orkestar. 3. Hor dečaka

koji je smešten daleko od izvođača I orgulje. Ima 6 stavova, grupe se smenjuju da bi se na kraju udružile. Jedinstvo dela se obezbeđuje tritonusom c-fis, motivom koji se stalno ponavlja. Pojavljuje se još 4 motiva, uzlazni I silazni arpeđo, ponovljena četvrtina I arpeđirani umanjeni akord. Kraj – hor dečaka razrešava tritonus. Džon Taverner – savremeni engleski kompozitor klasične muzike. Bio je zainteresovan u početku za proučavanje španskih mistika (sv.Jovana od Krista) čest komponujući n ate stihove. 1977 prelazi u pravoslavlje. Tako je delove vizantijskog Osmoglasnika iskoristio u Rekvijemu za Anu Ahmaton. Među važnija dela spadaju oratorijum Akatist dana zahvalnosti, pesma za Atinu, Poslanica ljubavi na tektove srpskih srednjovekovnih autora. Koristio je antologiju srpskih srednjovekovnih autora. Monumentalno delo Zavesa Hrama (2003.) za 4 hora, soliste I više ansambala (traje 7 h). Tavernerova rana dela su pod uticajem Stravinskog, a novija se oslanjaju na zvuk liturgijskog pojanja I rekto su dijatonski koncipirana , sa bogatim registrima. Alfred Šnitke, zajedno sa Taverneron spadaju među avangardista po stilu, a služe se minimalističkim sredstvima. Šnitkova duhovna muzika je takođe koncertantna. 70ih godina nastaje Rekvijem – delo pripada njegovom polistilističkom period. Kombinuje stilske tehnike baroka, klasike I romantizma (postmodernističko delo). Podseća na Mocertov ili Dvoržakov rekvijem, stim da piše u duhu pravoslavnih napeva. Vrhunac (u stavu credo) koji nije uobičajen stav rekvijema, koristi uz tradicionalan orkestar, set bubnjeva I električnu gitaru. ; 3 duhovna hora: 1. Bogorodice Djevo,2. Gospodi isuse, 3. Oče naš – po pravoslavnoj ruskoj tradiciji, isto kao I u koncertu za hor – hor se deli na 16 glasova – ženski glasovi = uloga isona, a ostali su

minimalistički tretirani. Đerđ Ligeti – tipičan postmodernista, oslanja se na tekovine prošlosti. Koristi kontrolisani vid aleatorike – mikropolifonijom, u vidu hromatskih lestvica, četvrttonskih, pentatonskih ili da asocira na tonalno. Inače svojim horskim delima pored aleatorike, dodao je I harmonsku komponentu sa kolorističkim efektima. Rekvijem – nastao 60ih godina. Pisan je za 20 glasova I orkestar. Kombinuje melizmatiku I mikropokifoniju (Dies irae, lacrimosa). U ovom delu izbegava emotivni vrhunac, ne ističe lepotu smrti ili ne govori o duši koja napušta telo, već se inspiriše zvukom praznine, očaja, straha.

12. Značaj prisustva folklorne osnove u horskoj muzici Jugoslovenskog naroda

Folklorna muzika na našem području, puna je zanimljivih elemenata i predstavlja bogatu granu koju koriste mnogi kompozitori. One su odraz narodnog života i običaja. Dele se na epske i lirske pesme. Epske idealizuju istoriju i legendu prošlosti, slave narodne junake i istinske događaje (balade, junačke pesme). Rečitativnog tipa su i uglavnom se pevaju uz gusle. Glas i instrument su uglavnom udvojeni. Povremeno se razdvoje u posebne linije a zatim ponovo uđu u unisono. Metroritmički tok proizilazi iz deklamacije teksta – litanijski oblik.; Lirske – ciklus pesama vezani za svakodnevne događaje i ljudski život uopšte. Tu spada i veliki broj obrednih pesama.Tonalna osnova, obim kvinte, uglavnom su kratke, arhaične. Horsko stvaralaštvo zasnovano je na elementima narodne muzike bili je zastupljeno u gotovo svim epohama. Načini umetničke stilizacije: 1. Obrada citirane pesme – koristi se citat koji se obrađuje, ali čuvaju lepotu izvorne melodije (Mokranjac –

rukoveti, Slavenski - Voda zvora); 2. Komponovane melodije u narodnom duhu – ne koriste se citati već izražajna stredstva folklornog porekla i karaktera – daje razne rezultate i zavisi od ličnosti, njegovog talenta i poznavanja folklora (Tajčević – 4 duhovna stiha, D.Radić – Ćele kula..); 3. Originalno stvaranje sa korišćenjem elemenata muzičkog folklora – posebno su izraziti ritmički, intervalski, lestvični i harmonski elementi muzičkog folklora. ; Sva tri tipa koriste Marinković, Mokranjac, Konjović, Radić, Babić, Tajčević... Folklor je posebno uticao na Slavenskog (forma, harmonije, lestvica, ritmovi, igra, pevanje..)

13. Početak stvaranja nacionalnog muzičkog pravca kod Srba. Značaj Kornelija Stankovića.

Kronelije Stanković je prvi temeljnije obrazovan kompozitor u Srbiji. Išao je po narodu i beležio muzičko blago pa ga prenosio u svet. Povedena ovom stazom, srpska muzika se kretala napred imajući uvek za podlogu narodne motive i nacionalni muzički izraz. Na sve to su uticala društveno politička dešavanja.Narod, a posebno novonastale manjine, prihvataju promene sa velikim entuzijazmom. Problem je bio nedostatak pismenih Srba koji bi sakupljali i afirmisali tradicionalnu muzičku kulturu. Predhodici K. Stankovića bili su N. Đurković, Aloiz Kalauz, Stupidon Trbojević... Među narodima pod turskom upravom do ovoga je došlo posle kulturne i crkvene samostalnosti.. Njegov rad podržavali su intelektualci u kneževini. Zapise tradicionalnih narodnih i crkvenih melodija je obrađivao i objavljivao, ali i izvodio na koncertima (kod nas i u svetu).U beču je obajvio 10 svezaka obrade narodnih igara i

pesama i 3 knjige tradicionalnog srpskog pojanja. Zahvaljujući tome, evropski muzičarisu se upoznali sa našom muzikom pa se ona našla i u delma Štrausa, Korsakova, Čajkovskog i td.Pošto se školovao u Beču, imao je priliku da upozna moderne romantičarske tokove. Sa njim zapravo počinje profesionalno muzičko stvaranjei razvijanje nacionalnog pravca koji tokom 19.v. čini najrazvijeniju stranu srpske muzike. U Karlovcima beleži napeve karlovačkog pojanja. Prve kompozicije (2 liturgije) koje nisu bile tako dobre jer nije dovoljno poznavao crkveno pojanje. Životni poduhvat – zapisivanje karlovačkog pojanja. Zabeležio je sve pesme koje su se pevale tokom crkvene godine, mnoge je harmonizovao. Jednoglasne je beležio bez taktica, a harmonizovane sa takticama. Pažljivo je analizirao latentne harmonije. Sačuvao je napeve od saborava, prvi put je uneo note u naše pojanje. Ima izdate 3 knjige. „Pravoslavno crkveno pojanje u srpsko naroda“. Kod nas se tek 30ih godina 19.v. pominje višeglasje u karlovačkoj mitropoliji. ; Sakupljanje narodnih melodija – više je sakupljao lirske i rodoljubive pesme, a većina pesama je Varoška. Zapisivao ih je pažljivo sa preciznom agogikom. Izdao je 4 knjige sa obradama koje su sve harmonizovane. Obrade za hor, klavir i glas i klavir. Harmonizacije su jednostavne, uvek u okvirima klasične harmonije. Prvi je koji je sa temeljnim znanjemuneo narodni motiv u umetničku kompoziciju. Kao kompozitor, K. Stanković je ostavio mali broj originalnih dela iza sebe. 1863 je na čelu BPD čiju koncepciju usmerava ka nacionalnom. Mnogi članovi su na narodno gledali kao na seljačko, ali pod uticajem rodoljubio orjentisanih građana, nacionalna struja ubrzo potpuno pobeđuje. U sklopu društva, otvara se i

odeljenje za teorijsko obučavanje pevača. Kompozicije za muški hor: Tavna noći, Devojka sokoli, U boj u boj, Kog slava krepi.. Pri obradi narodnih motiva, morao je da vodi računa o stepenu izvođačkih mogućnosti (razlog skromnosti). Veliki brojnapeva koje je harmonizovao nisu mu dali mogućnosti da se odmakne u harmoniji. Nije mogao da se odvoji od metričke podele koja je neprikladna u crkvi (taktica po frazama), ali daje osnovu Mokranjcu.

14. Razvoj horske muzike u Vojvodini do 1918. godine. Uloga Isidora Bajića.

Krajem 18.v. Vojvodina je još uvek bila u sklopu Ugarske. Srpsko građanstvo pratilo je mnoge evropske trendove, a istovremeno čuvalo sopstveni nacionalni identitet. Nakon ukidanja Bahovog apsolutizma posebno počinje da se ističe borba za nacionalna prava Srba u Ugarskoj,. U 19.v. po duhovnom muzičkom i kulturnom životuističu se dva grada: Sremski Karlovci (glavno središte mitropoloje, 1736. Izvođenje prve predstave, 1791.osnivanje 1.gimnazije) i Novi Sad – 1810 Srpska velika Gimnazija (Jovina), 1861 onsovano SNP, 1837. Prva predstava, 1864 premeštanje Matice u NS. Pevačka društva postoje u mnogim gradovima, širom Vojvodine od 1838, ali veoma bitan Rasadnik muzičke kulture – Novosadska Srpska Veliks Gimnazija. Iz ove gimnazije izašle su mnoge poznate ličnosti tog doba. Mnogo se ulagalo u muzičko obrazovanje đaka, zalaganjem i žrtvovanjem nastavnika muzike, kao i iskrenom ljubavlju đaka prema muzici, ova škola je dugo bila zamena za MŠ, filharmoniju, operu. Svetosavske besede- priredbe koje su daleko premašivale nivoe običnih priredbi. Nastavnici ove škole su bili Jovan grčić, Isidor Bajić, Tihomir

Ostojić.; Aleksandar Morfidis – Nasis- o njegovom životu i poreklu se malo zna- Studirao je filozofiju. Otvorio je muzičku školu u sklopu gimnazije i dao osnovne Notnog Pevanja. Desetak godina je bio nosilac celokupnog muzičkog života u NS, radio je kao učitelj pevanja u NS gimnaziji. Osnovao je učenički hor 1838., pevaju njegovu liturgiju, a crkvena opština uvodi harmonijsko pevanje u gimn. Od tada je crkva bila puna a on omiljena ličnost u NS. Odgajio je generacije klavirista, pevača, dirigenata horovima.Njegovi horovi: spavaća pesma, tihospušta se veče, četvoroglasna pesma, Svetosavska pesma, Liturgija.; Akcentije Maksimović . u snp-u je bio kapelnik, pisao komade sa pevanjem (Ej, pusti more; berberi su pravi ljudi, hor- Gde je srpska Vojvodina), Jovan Paču - piše obrade i parafraze narodnih motiva za klavir. Obrazovan i svestran, svirao je klavir, violinu, violu i violončelo. Dobar je poznavalac harmonije. Učio je medicinu u Pešti , u Pragu komponovanje od Smetane. Njegova dela nose izrazit pečat tog dob, tu spadaju kompozicije Svetozaru Miletiću, Bez tebe draga, Brankovo kolo.; Mita Topalović – muziku je učio u orguljskoj školi u pragu. Horovođa srpskog crkvenog pevačkog društva. Njegova delatnost je isključivo vezana za Pančevo.(bitan za uzdizanje kulture tamo).Znatno doprineo razvoju naše horske horske kulture, zadužen za podizanje nivoa muzike na stepen prave umetnosti. Zaslužan za uvođenje duhovnih koncerata. Srpska kraljevska akademija nauka birala ga je za počasnog člana. Pisao je isključivo vokalna dela. Liturgiju za dva glas, liturgiju sv.Jovana Zlatoustog(prerada kornelijeve lit.),Zbirka dečijih horova „pesme u 2 glasa“. Iako je bio savremenik Mokranjca i Marinkovića, bliži je Jenku po lirizmu sa romanitičarskimom tematikom i po borbenim,

rodoljubivim horovima(vetru s kosova, Sokoli, Bojna pesma); Isidor Bajić (1878 - 1915), Svirao je violinu. Dok je studirao prava, obrazuje studentski hor i orkestar muzičke akademije kojim diriguje i nastpa u Pešti. Muzičku umetnost je širio konertima. Izdvaja se od svojih savremnika po svojoj svestranoj aktivnosti. Radi kao pedagog u gimnaziji od 1901. Osniva privatnu muzičku školu 1909. A 1013 osniva srpski muzički list, to su bile jedine novine u to vreme kod nas, bio je izdavač i muzički pisac. U okviru njih pokreće notnu ediciju „Srpska muzička biblioteka“. Pisao je udžbenike za svoje učenike: Teorija notnog pevanja, Klavir i učenje klavira, Nauka oblicima. Bavio se i komponovanjem, a njegova dela ulaze u narod i žive i dan danas, postala su narodna svojina. Osnovna odlika Bajićevih kompozicija je veoma bogata melodija,jednostavan harmonski jezik, izvesni nedostaci u kompozicionoj tehnici nisu smetali da Bajić postane najomiljeniji kompozitor Vojvodine, naročito sa svojim kompozicijama za tamburaške sastave. Bavio se i melografskim radom iz Vojvodine i okoline Vranja. Pored svega komponovao je i opere od spletova za tamburaške orkestre. U njegovom stvaralaštvu izdvajaju se 2 grane: 1. Kompozicije po narodnim motivima ili u narodnom duhu. 2. Ordiginalna inspiracija Bio je popularan jer se kao profesionalni, gradski stvarlac često identifikuje sa anonimnim seoskim tvorcem narodnog napeva. To potvrđuju mnoge pesme za komade seoskih lola: Čučuk Stana, Divljakuša, Rakija, koje ne samo da su izašle iz pozorsta na ulicu, u narod koji ih je prisvojio, već su česti izvođenje i slušanje kao narodne mada nekad toliko izmenjena da se ne mogu prepoznati. Pesme: Po godini mesečina sja, Zračak viri, Jesen stiže Dunjo moja, veoma poznata

ranije građanska, a danas narodna Srpkinja, opera Knez ivo od Semberije. Na bazi narodnih napeva koje je upoznao ulazeći sam u narod i beležeći ih na terenu. Komponovao između ostalog: Iz srpske gradine, Srpski zvuci, Ej,ko ti kupi (koje je kasnije uneo u svoju operu). Njegovo stvaralačko delo bilo bi u opštem proseku svakako na višem umetničkom nivou sa produbljenijom kompozicionom tehnikom da se više mogao usmeriti na kompoziciju i da je mogao da usavrši i svoj muzički ukus. (Umro je u 37 godini) Ovako Bajić ostaje lokalni veoma odabran i široko omiljen kompozitor Vojvodine. Kao i mnogi drugi umetnici nije živeo u vremenu i sredini koja je davala povoljne uslove za umetničku delatnost i zato je za divljenje jedna plemenita crta u karakteru -Nesebično zalaganje za svoje savremenike, kolege, muziku i kulturu.; tihomir Ostojić – studirao filozofiju, bio profesor u Jovinoj gimnaziji(istoričar), zalagao se za kulturu, organizovao horska druženja, popularisao narodnu u crkvenu muziku, pisao za novine.. Oče nasš – nije autorska, harmonizacija srpskog troparskog napeva za 6 glasova (isti napev Tajčevićevog Oče naš); Spasi hriste bože, Iže heruvimi...

15. Horsko stvaralaštvo Josifa Marinkovića

Poslednji izraziti romantičar u srpskoj muzici. U učiteljskoj školi pod uticajem blažeka komponuje prve horove – „Ustajte braćo“ , Smeša srpskih narodnih pesama“ nakon povratka iz Praga, gde je pohađao orguljsku školu, dolazi na čelo BPD, komponovao je Pozdrav pevačima, povodom 30godina BPD.Još pre je usvoji smernice tadašnje omladine a u radu sa Obilićem dobija nove borbenije podsrehe za rad. Rezultat su rodoljubivi muški horovi koji su izražavali težnje tadašnje

naionalistički orjentisane omladine- Pesmom srcu, Slavija, Junački poklič, Narodni zbor. Te kompozicije odlikuje patetično izražavanje rodoljublja. Uprkos tadašnjoj praksi, brada narodnih motiva, marinković i kada piše, oslonjen na folklor uzdiže ga visok stepen umetničke obrade. Najčešće su rađeni homofono u mešovitom ritmu. Najpoznatiji je narodni zbor na tekst Vladislava Kaćanskog. Ovaj hor poslužio je u mnogim političkim manifestacijama pre 1914, a postao je i himna Obilića. Marinković je bio horovođa i u Radničkom pevačkom društvu za koje je komponovao hor „radnička pesma“. *Njegova originalna dela- osim rodoljubivih, u grupu originalnih a cappela horova spadaju i prigodni horovi (Kosovska himna, Himna Gunduliću). Uglavnom je pisao muške horove. Mešoviti su manje brojni,a inspirisani su intimnom lirskom tematikom: „Pojte tice“, „Proletnja zora“, „Povratak“; Marinković je prvi pisao za ženske i dečije horove.; U pogledu stilizacije narodnog melosa, Marinković je spona između starih obrađivača i Mokranjca – povezavanje više pesama u ciklične celine. *Kola – bio je neposredan uzor Mokranjcu,ali ne postiže njegovu zaokruženost i komaktnost forme jer obično koristi veliki broj pesama, a bez kompleksnije obrade, ona najavljuje neke Mokranjčeve kompozicione postupke (učlanjavanje, ponavljanje pesama i njihovih delova, poletnosti). Komponovao je 11 kola za mešoviti i muški hor. To je vrsta vokalne rapsodije. To su spletovi narodnih pesama harmonizovanih za hor. U njima se Marinković pretežno služi vojvođanskim narodnim melodijama, narodnim tekstovima ili stihovima Branka Radičevića (iz Đačkok rastanka- 3.5.9. kolo). Te kompozicije predstavljaju probne radove u oblasti harmonizacije melosa narodnog, tj.

kompozitorovo odazivanje potrebama sredine. U njima još ije došča do izražaja Marinkovićeva harmonsa inventivnost niti smisao za deklamaciju teksta. Njegova forma izgleda kao relativno dugačak niz kratko zahvaćenih pesama (1 ili 2 strofe) u nizu koje se tehnikom ponavljanja i ukrštanja stvaraju uporišni stubovi na kojima počiva konstrukcija makro forme. *Uvodi u našu muziku Horove sa klavirom – kompozicija sa širokih kontura u kojima se ogleda njegova naklonost ka baladnom tonu i dramatici. U nekima je bio ponesen rodoljubivom poezijom: Jadna majka, Na veliki petak, a u nekim čistom lirikom : Zadovoljena reka, Potočara, Molitva. Mnogi horovi sa klavirom predstavljaju kantate, po razređenosti i monumentalnosti, ali je smo jedna nazvana kantatom: kantata D. Obradoviću. Ovo delo je himničnog karaktera, polifono i romantičarsko. Tekst je komponovan iz stihova Velimira rajića.; * Liturgija- nije samo pisao kao jedinstvenu kompoziciju već pojedine pesme po poptrebi. Kosta Manojlović je delove liturgije posle marinkovićeve smrti sabrao i redigovao. Pisana su u duhu napeva. Dobro poznavanje toka i karaktera bogoslovskog teksta. Harmonski jezik je raznovrstan, glasove vodi slobodno, imitaciju koristi radi isticanja teksta ili postizanja gradacije. U osnovi nekih pesama uočavao se deo napeva (Jedinorodni sine, Oca i sina, Tebe pojem), a rečitatvni odlomci(veruj, Slava), biski su ruskom silabičnom pevanju. Najupečatljiviji „Heruvika“ i „Oče naš“; * Opelo redigovao posthumno K. Manojlović. Slaba književna vrednost komada doprinela je neodržanju na repertoaru ali se po umetničkim kvalitetima ističe „Hor kaluđera“; * Crkvena muzika je delom originalna a delom zasnovana na narodnim crkvenim molitvama i u njoj se ipoljavaju Marinkovićeve sposobnosti veštog polofoničara.

Sličnost sa mokranjcem: savremeici, radili su uporedo na izgrađivanju muzičke kulture, prva su 2 kompozitora realnijih muzičkih vrednosti i muzičke spreme. Razlika je što Mokranjac umetnički obrađuje narodne pesme, a Marinković više stvara originalna dela.

16. Razvoj horske muzike u srbiji od polovine 19.v. do prvog svetskog rata

Zbog ratova prekinut je intezivan razvoj koji je početkom 20.v. negovao skoro nadoknadu propuštenog. Kraj 19, početak 20.v. u kulturipa i u muzici, Srbiji je donelo suštinske pomake. 1880 – 1914 razrađuje se materijalna osnova za odvajanje muzičkog života evropskog tipa. Utemeljuju se institucije- 1868 narodno pozorište u BG, 1899 muzička škola, 1908, Bajić MŠ, 1911 Stanković MŠ, brojni ansambli, publicistika, izdavaštvo.1866 ujedinjena omladina srpska – organizacija mladih intelektualaca sa težnjom buđenja pevačkih društava. BPD, pozorišna družina u Pančevu, NS, Kikinda, Subotica, Šabac, Vršac, S. Mitrovica, Negotin, Niš. Nagli razvoj horske muzike zauzima važno mesto u molitičkoj i prosvetnoj delatnosti. Preko njih lakse se vodila borba za prava. Okosnicu muzičkog života posle 1880. I dalje čine pevačka društva ali i orkestarski ansambli, ozorišni, vojni orkestri.. PD Stanković i Obilić bili su veoma popularni i aktivni. U ovom poeriodu glavni izvor novih kriterijuma i čvrst temelj za dalji razvoj horske mutike tog doba dali su Mokranjac i Marinković. Do 1.sv.rata značajan doprinos daje i tzv.Beogratska škola (Binički, Krstić, Božidar Joksimović i Vladimir Đorđević); * Mokranjac – dobija inspiraciju u narodnim melodijama čijom obradom dostiže naveći umetnički nivo. Odupire se romantizmu i stvara realizam kod

nas. * Marinković se služi originalnom melodikom koja nosi u sebi duh folklora i pored toga što nosijak uticaj elemenata evropskog romantizma (Opelo, Kola, Junački poklič, Narodni zbor), * Binički sa Mokranjceim i Manojlovićem osniva prvu MŠ. Kompozitor,, dirigent, pedagog. Osniva i vojni orkestar čiji je dirigent. Komponuje nacionalnu operu „Na uranku“. Komponuje orkestarska dela, muziku za pozorište, solo pesme i horska dela. U njegovim horskim delima oseća se prisustvo srpskog i makedonskog folklora. Jednim delom sledi Mokrnjačev uzor, ali piše originalna dela. Uglavnom se oseća trodelna zaokruženost. Ciklusi: „Petovke“- marodni melos, forma rukoveti. „Seljančice“ – originalno delo, ali osetan melos. 6 pesama – 3 muška i 3 mešovita hora na tekst Petrovića. Duhovna dela : Liturgija, Opelo (značajno u njegovom opusu), Blagodarenje. Zasebni horovi: 3 devojke, Jesen stiže, Divna noći. ; * Petar Krstić – Pedagog, horovođa, violinista, muzički kritičar, urednik muzičkog glasnika, kapelnik u NP.Pisao je komade sa pevanjem, orkestarska dela, opera Zulumćar (orijentalni patos i slab orkestar). Horska muzika: uticaj iskustva sa horom, vešto se služi glasovima, skoro svi su homofoni. Vodeća melodij je dominantno izražajno sredstvo. Uspešno se služi i disonancama i hromatikom (isticanje dramatike), nesimetričan metar. Daje odličnu deklamaciju teksta. Ispoljavanje lirizma, impresivnost izraza. Modernije harmonije i složena faktura horskog stava. Logična spona između Mokranjca i Marinkovića i kasnije generacije. Horovi – Devojka i vetar; Od vrbe svirala; Početak bune protiv dahija; Liturgija.; * Vladimir Đorđević – pisao duhovnu muziku i dečije pesme, kao muzički pedagog i kompozitor najveći doprinos dao je na polju izučavanja i analize folklorne muzike. * Božidar Joksimovićpedagog i horovođa,

napisao operu ženidba Miloša Obilića – nije izvedena.; * isidor Bajić - pedagog, osniva privatnu MŠm, osiva srpski muzički list- jednine muzičke novine u to vreme kod nas, bio je i izdavač i muzički pisac. Na osnovu njih pokrece ediciju „Srpska muzička biblioteka“. Udžbenici: teorija notnog pevanja, Klavir i učenje klavira, Nauka o oblicima. Kao kompozitor pise i originalna dela i dela oslonjena na folklor. Dela mu ulaze u narod i žive i dan dans, postala su narodna svojina. Horske : Iz Srpske gradine, Ej, ko ti kupi, Srpski zvuci.; Ovi kompozitori takozvanoj beogradskoj školi. Karakterišu je instrumentalna dela, težnja ka savremenim dešavanjima, naklonost ka orijentalnom patosu (urbanizovani folklor). Početkom 20.v. njie moguće dati precizne stilske karakteristike. Kompozitori tog vremena nisu imali pred sobom jasan idejni i estetski ideal. Na istom području sreću se 3 generacije kompozitora: 1. mMarinković i Mokranjac, 2. BG škola, 3. Mlađi (Konjović, Milojevi, Hristić)

17. Mesto i značaj horske muzike u stvaralaštvu Stevana Stojanovića Moranjca

Njegov život i stvaralaštvo se uporedo razvijaju sa uspononom srpske građanske klase. Svim sredstvima se okreće narodu i njegovoj pesmi. Tako postaje i prvi muzički realista. 1876.postaje član BPDa, i to društvo mu pomaže za dalji razvoj i finansira mu studije u Minhenu. 1883 postaje dirigent pevačkog društva kornelije. 1887 se vraća iz Lajpciga u BG i stupa na mesto horovođe BPDa. Kao dirigent on je radio u pevačkom društvu Kornelije Stanković, BPD, pevačko društvo Jakšić, Srpsko-Jevrejskom pevačkom društvu. Najpoznatija delatnost mu je bila kada je radio kao horovođa BPDa. Sa njima je dobio broj priznanja za

nastupe širom Evrope. Sa njim radi sve do 1911. BPD je imalo sjajne pevačke sposobnosti, veliki kvalitet izvođenja, ritmička preciznost, veliki kontrast dinamičkog nijansiranja. Imali su turneje po raznim gradovima(Dubrovnik, Kotor, Cetinje, Solun, Skoplje, Moskva...); Smatrao je da srpska muzika može biti podignuta samo na osnovu folklora.Bio je svestrana ličnost (dirigent, kompozitor, pedagog..) Bitan je za razvoj nacionalnog stila (u 19.v. se razvija i u Evropi), nadovezuje se na K. Stankovića. Kao organizator, pokrenuo BG iz zaostalosti. 1899 osnovao prvu muzičku školu sa Manojlovićem i Biničkim (u njoj bio dirigent i pedagog.) Kao kompozitor – narodna melodija mu je izvor inspiracije. Hteo je da sačuva narodnu pesmu od zaborava. Znao je šta hoće i može. Svestan je bio da nije originalni kompozitor. To ga nije zanimalo, imao je drugu ulogu. Bio je svestan da ne možeš seljaka naviknuti na odelo ili pustiti Mocarta. Znao je da mora preko narodne pesme, i nista ga drugo nije ni zanimalo. Rukoveti – nekoliko melodija zaokružene u celine, postaju njegova a time i naša osobitost,privlačna mnogim muzičarima - središne tačke u svim repertoarima tadašnjih pevačkih društava. Najbolji je poznavalac horskog stava. Realista je jer je pronašao najiskrenije i najdublje pesme koje odražavaju realan život, tj.društvenu realnost tog doba.

18.Rukoveti Stevana Stojanvić Mokranjca kao specifičan oblik horske svite (oblik, poreklo, napeva, posebne karakteristike, izvođačka problematika); svetovni horovi (pregled)

Mokranjac u rukovetima, sa jednostavni, izražajnim sredstvima, otkriva i produbljuje svu lepotu i vitalnost narodnog duha. 15 rukoveti i primorski napevi

predstavljaju vrhunac Mokranjčevog stvaralaštva. Oblik rukoveti postojao je i pre Mokranjca u našoj muzici pod imenom splet, kolo, ali je snaga i vrednost njegovih rukoveti u tome što je on umeo da približi izvornoj narodnoj muzici, da njene harmonije i psihološke osobenosti pravilno prenese u umetničko delo. Rukoveti su primer za skladnost u spajanju raznorodnih pesama, pronalaženju latentne harmonske podloge koja odgovara karakteru u toku melodije i u ukusu kojim je to postigao (zbog toga prevazilazi dotadašnje jednostavne obrade i harmonizacije narodnih pesama). Rukoveti su umetničke stilizacije višeg stepena. U njima je postignut izvanredan odnos između pojedinih pesama kao i savršen sklad u izboru harmonskih i kontrapunktskih izražajnih sredstava. Oblik: rukovet je horska svita sastavljena od nekoliko narodnih pesama povezanih u jedinstvenu organsku celinu, koja se ogleda u izboru građe (pesme iz istog kraja, sa istim dijalektom i sličnim melodijama, tonalnim osobinama) u psihološko-sadržajnoj niti koja se provlači kroz celu rukovet, i treba istaći formalnu zaokruženost koja se postiže odgovarajućim rasporedom kontrastnih elemenata pojedinih pesama kao što su: tempo, vrsta takta , tonalitet itd; u formalnoj građi, možemo postaviti paralelu između rukoveti i velikih oblika apsolutne muzike, jer se mogu uočiti izvesne analogije u najopštijim konturama forme, u dispoziciji stavova s obzirom na kotrast tempa i dinamizma. To pre svega važi za rukoveti od 4,5 pesama kod kojih možemo naći određene konstrukcione teme: Allegro, Adagio, Sherzo- finale (npr.: kod 8.i 11. tačaka) koje ukazuju na raspored stavova klasičnog sonatnog ciklusa (u 9. Se pred finalom nalazi kratka reminiscencija na lagan stav). -9. Je tema andante – allegro- andante-

allegro koja ukazuje na baroknu sonatu da chiesa; - kod 10.,12. I 14. – allegro i andante kao sonatni ciklus od 5 stavova; - 1.,3.,4. I 5. – slobodan rapsodični oblik koji sadrže 8,9 i 10 pesama (tu više nema analogije sa cikličnim formama, već kompozitoreva veština da dobro rasporedi kontraste i vrhunce); - 1.,3. I 5. Imaju zajedničke crte- smena bvrzih i laganih pesama, preplitanje ili ukrštanje pesama, pored finalnog vrhunca postoje 1 ili više sekundarnih vrhunaca u toku oblika, tako u njima zahvaljujući kontrastima i dobro rasporedenim gradacijama dobijamo utisak zaokružene celine. ;Oblik pojedinih pesama je najčešće strofičan 2-6. Strofe mogu biti potpuno isto obrađene ili varirane tako da je svaka strofa data u nekom drugom vidu. Npr.: smena mešovitih i muških i ženskih horova, promena fakture, drugačija harmonizacija, itd. (strofični 2, u Budimu gradu); stofično varirana 10., Biljana, 5. Lele; Kombinacija 2 različite pesme- 5., Šta to miče i A što si se Jano, obrazuju oblik a b a ; Oj đevojko i Višnjičica a b a b; Široko razvijene pesme u nekim rukovetima imaju motivsku razradu sa proširenjem oblika koji predstavlja c o d : 1,3 , 5, 8, 11 tačaka). Poreklo: - Iz Srbije (1,6,13), sa Kosova (7,8,11,12), iy Crne Gore (9), Bosna (14) i Makedonija (10 i 15). Harmonija: Mokranjac je uvek pronalazio pravu i odgovarajuću harmonsku podlogu za melodijske kvintakorde i sekstakorde glavnih stupnjeva , ali i sporednih, D7 i obrtaj, 7 sporednih , vantonalne D, Mocartove 5 u kadencama. Modulacije- uglavnom na prelazima između pesama. Česte su mutacije (imala baba, Mirjano, osciliranje toničnog centra- Biljana; modalnost- cvek je šareno). Tematika teksta: Tekstovi grade priču (ljubav, borba, slika folklorne zajednice). Ostale svetovne: I za originalno

stvaralaštvo nalazi nadahnuće u narodnoj pesmi. Kozar je skerco za mešoviti hor- dve narodne pesme iz 16og veka u stilu renesansih madrigala. Dela potpuno originalna i koja zaostaju za onim što je radio sa osloncem na folklor- seljančice, jadna draga, bolno čedo. Po uzoru na narodni melos: 4 obredne kajde- mešoviti – dečji hor, čista i jednostavna faktura, dijatonske harmonije. "Pazar živine"- mešoviti- dečji hor, pun humoristike na narodni tekst. „Ženo moja“, „Tri forinte daj“- Mokranjčev tipičan humor, hor oponaša duvački orkestar i udaraljke. „Ogrejala mesečina“- napisao je samo početak, a nastavio je Kosta Manojlović.

19. Duhovna muzika S.S. Mokranjca

Svetovna i duhovna podjednako , ali ipak duhovna (2000 duhovnih i 500 svetovnih). Osllanja se samo donekle na tradicionalne šeme i motive, morao je da traži put, način obrade i formu umetničke duhovne muzike. Na rad K. Stankovića nadograđuje zvučnu monumentalnost, arhitektonski sklad i duboko izražajne melodijske linije. Na čvrstim temeljima narodne duhovne muzike gradi monumentalne tvorevine- originalna dela. Želeo je da narodno unese u umetnost. Njegov cilj je da položi temelj srpskoj muzičkoj kulturi na bazi autentičnih izvora njene duhovnosti. Folklor je dokument nacionalnog identiteta. Utire put mlađim generacijama. Modalne harmonije, prožete tradicijom narodnog pojanja, bogate polifonijom izuzetnog poznavaoca horskog stava (porede ga sa Palestrinom). Inspiracija su mu crkveni napevi koje je upoznao još kao dečak. Njegova duhovna mzika se može podeliti u tri oblika: 1. Melodizacija (osmoglasnik, strano pjenije), 2. Harmonizacija napeva (liturgija), 3. Originalno

stvaralaštvo (slobodan odnos prema napevu). Njegova duhovna dela su pisana mahom za potrebe pogosluženja jer je vodio crkvene horove. Osmoglasnik: Beležio i redigovao ga 1908. Veliki osmoglasnik sadrži službe za svaki dan u nedelji u svakom od osam glasova i to je jedna od prvih knjiga koje su Ćirili i Metodije preveli sa grčkog na slovenski u 9om veku. Mokranjčevi prethodnici su preradjivali napeve standardnim metričkim normama a svoje zapise često manje ili više uspešno harmonizovali. On je tome prišao i kao umetnik i kao naučnik. Napisana je za potrebe učenike bogoslovije, pa je namena odredila i njenu koncepciju(sadržaj i raspored materijala uslovio je stepen redakcije zapisa). Bio je obrazovan muzičar i dobar poznavalac umetničkog crkvenog pojanja pa je želeo da zabeleži najčistiji vid muzičke tradicije. Zapisao je očišćenu varijantu od ukrasa „trila“ koje su pojci sprovodili neukusnim „zaigravanjem glasa“. Sve napeve je beležio u bas ključu, slobodnim ritmom, stavljao taktice samo tamo gde tekst i fraze nalažu, na kraju fraza je nota brevis. Pri zapisivanju je imao sjajne pojce- Jovan Krstić. Sadrži 328 stihira: pesme jutrenja, večernjeg i liturgije. 41 numera u svakom od osam glasova. Strano pjenije: melografiski rad na polju duhovne muzike. Knjiga pobuhvata dela koja nisu obuhvaćena osmoglasnikom. Liturgija Sv. Jovana zlatoustog: 1895.- bio je episkop u Carigradu, besednik, jedan od tri jararha. Dvoržak o ovoj liturgiji „pa ovo je ravno samo Bahu“; Dušan Kotur- „On ume da na mestima gde je melodija skučena i tu monotoniju veštom harmonijom zabašturi“. Pokazao je samostalnost u odnosu na ruske uzore. Na homofonoj osnovi je uz samostalno vođenje glasova. Čvrsto je povezana sa tradicijom crkvenog narodnog pojanja. Sastavljena je iz središnjih delova

osmoglasnika i Velikog pojanja (Karlovačko, sa mnogo melizama). Ima i celih napeva (citati, samo prvi glas). Iz velikog pojanja (Aliluja- melizam), prvi glas (heruvika) po 3.,6. I 8. glasu (milost mira, dostojno, svjat, tebe pojem), 4. glas (budi Imja). Stavovi koji govore o: poštovanju i slavljenju (blagoslovi duše moja gospoda, svjati bože, aliluja, dostojno, budi Ilija), molbi (podaj gospodi , gospodi pomiluj, oče naš, spasi Hriste Bože), zahvalnosti (dostojno i pravedno jest, svjat, tebe pojem, vidjehom svjat istini),oplakivanje, molitva za oprost grehova (pridite, heruvimska, amin, da ispoljatsja). Liturgiju karakteriše lepota melodije, tonski kolorit, izražajna deklamacija. Od svih „naših“ njegova je najkonciznija, a stilski i harmonski najinteresanstija i najdostupnija ulozi. Postoje tri verzije: za mešoviti hor, dečiji i muški (nedovršen), hor (heruvimska pesma je svugde drugacija). Opelo: plod Mokranjčeve invencije- neprevazidjena harmonizacija crkvenih napeva. Napisao je dva opela: u g molu 1882 i u fis molu 1888. Karakteriše ih dobra dikcija, promišljene harmonije, boje i kontrasti koji nose slušaoca u oblast rekvijemskog bola. G mol – 30 stihira, od rukopisa sačuvan samo „vječna ja pamjet“. Fis mol- napisana za stogodišnjicu rodjenja Vuka Karadžića. Neki stihovi potiču iz g mol opela. Njest svjat – za 6 glasova, ali u molu. Izražajno deluju isprekidani delovi u des duru- petoglasna imitacija. So svjati mi- troglas. Vječnaja pamjat- tematska i tonalna repriza „gospodi pomiluj“. Za razliku od ostalih dela baziranih na napevima, ovo je pretežno originalna zamisao. Znatna veća iharmonska i kotrapunktska bogatstva u poređenju sa drugim kompozicijama. Stavovi: Svjati Bože, Njest svjat, Žitejsko je more, So svjati mi, Dusi i duši, Boga

čelovjekom, Vječnaja pamjet. Akatist: 1892- pohvalna pesma Bogorodici. Delo pleni kristalnom čistotom linija i izrazom nepomućene vedrine. Svečani unison „Bog gospod“, meditacija „Poveljenije tajno“, snažna gradacija „Imuščaja deržaju nepob...“,čedno „radusja nevjesta“. Dve stihire na veliki peta: Nisu muzička celina, samo su trodelne po tematici i po opštem emotivnom tonusu. Tri statuje na veliki petak: muzika za jutrenje na veliki subotu (plač Bogorodice nad Hristom) ni one ne čine ciklus, prvi put izvedene sa BPD. Tebe Boga hvalim: 6. Glas, među Mokrenjčevim najboljim delima. Prevod poznate starohrišćanske himne Te deum laudamus napisano je u okviru muzike za krštenje Petra I Karađorđevića. Dela „Vjeruju“i „Oče naš“, koji su inače delovi liturgijske službe su nezavisna dela i nisu rađena po napevima, kao ni tebe odjejuščgosja, „O kako bezakonje“, „Ninja sili nebesnaja“, koji ima slobodna kotrapunkstka kretanja.

20. Svetovna horska muzika u Srbiji između dva svetska rata- odnos između tradicionalista i modernista

Rat je zaustavio dobar put napredka muzičke umetnosti u Srbiji. Sa zakašnjenjem neke stvari se nadoknadjuju izgradnjom muzičkih ustanova i udruženja. 1920e Beogradska opera, 1923e Beogradska filharmonija , 1937e Akademija u Beogradu, 1918e Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, rađa se novi oblik Jugoslovenstvo čija je ideja izgradnja srpsko-nacionalnog stila u muzici. Muzičari nastoje da uspostave veze između glavnih muzičkih centara. Na polju stvaralaštva, pojava Konjevića, Milojevića i Hristića, označava prekretnicu u smeni kompozitorskih generacija. U međuratnom periodu , nova

generacija, polazeći od Mokranjčeve osnove, teži da srpsku muziku u stilskom i žanrovskom smislu približe evropskim tokovima. 1) Kompozitori koji su bili priklonjeni tradicionalnom (nacionalnom) stilu bili su konzervativni (Binički, Konjović, Manojlović, Nastasijević i Živković). 2) Kompozitori sa evropskim tendencijama: Milojević i Hristić. 3) Spoj modernog načina mišljenja sa našom tradicijom koja je bazirana na folklornim stremljenjima, zastupali su Tajčević i Slavenski. Binički: 1903, „Na uranku“- naša prva opera; horska dela : prsisustv srpskog i makedonskog folklora jednim delom sledi Mokranjčev uzor, ali piše originalna dela. Uglavnom su to kompozicije u kojima se oseća tonalna zaokruženost; ciklusi: tetovke, u formi rukoveti, sa primenom folklora, seljančice- tri muška i tri mešovita hora na stihove M.Petrovića; Zasebni horovi: Haj nek planu srca mlada, tri devojke, jesen stiže, divne noći. Konjović: ne prekida vezu sa prethodnicima nego muzički nacionalizam produbljuje i proširuje pišući savremenim muzičkim jezikom. Dela su mu uglavnom: ciklična, pesme imaju raspored trostavačnog ciklusa (brz- laga- brz). Pridaje značajnu ulogu klaviru koji prati , tumači tekst , ispunjava uvode. Za odabir pesama, uzor mu je mokranjac. Pretvara tradicionalnu formu u prokomponovani oblik- spaja sonatni oblik i varirano-strofičnu formu. Muški horovi: „Putnik na uranku“, „Pod pendžeri“, „Nane, kaži tajku“. Ženski horovi: ciklus zagorski pendžeri (za klavir), Vragolan , Oj za gorom. Mešoviti horovi: Rane, Tri seljančice (tri pesme), Pozdrav duhovniku. Sa njim počinje naša moderna. Folklor spaja i sa modernim muzičkim tokovima. Osnovni ton- neoromantičan sa ekspresionističkim nijansama (hromatske sekvence, motivska

razrada, tonalna sloboda, hromatika, mestimični klasteri, folklor, promene takta, forma u drugom planu...).Manojlović: Najdosledniji tradicionalista i naslednik Mokranjca, u domenu folklora i okrenut je isključivo horskom žanru. Izrauit je polofoničar, pa je često koristio kanon i imitaciju. I pored tadašnjih modernističkih strujanja, on ostaje veran folkloru i komponuje u narodnom duhu. Većina njegovih dela nalikuju rukovetima. Muški hor: iz šumadijskih gora; ciklusi ženskih horova: Čučuk Stana, Božićna noć; mešoviti hor: žalne pesme, naša zemlja suzo orošena, pesme zemlje Skender begove- albanski folklor. Posebno se ističe sever duva (širok raspon glasova), redukovao je Marinkovićevu liturgiju. M.Živković: kompozitor, muzikolog, piše teorijske radove. Naklonjen je Vagneru, usvaja smerove impresionista Debisija i Ravela. Horovi: Jefimija, Bekstvo , Kantata rođenje Vesne; Ženski horovi: muva na autu. Hummoreskni stil Mokranjčevog Kozara nastavlja. Privržen je nacionalnom stilu. Knjige: „nauka o harmoniji“, „analiza Mokranjčevih rukoveti“. Nastasijević: Sedam svita za m.,ž. I meš.hor, izvorne pesme bliže kolima nego rukoveti. Hristić:bliži Mokranjčevim korenima, više okrenut romantizmu , ali se oseća prisustvo impresionizma. Do kraja ostaje veran melodiji i klasičnoj tonalnoj harmoniji. Privržen nacionalnom stilu i izražajnim sredstvima impresionizma. Opera „Suton“za s.,h. I o. – oratorijum. Vaskrsenje- prvi put kod nas sreću se impresionistički elementi, pentatonika, celostepena lestvica. Horovi: zvezda, jesen, dve pobožne pesme. Dubrovački rekvijem za mešoviti hor i sopran. Petar Krstić: Komadi s pevanjem, orkestarska dela, opera Zulumćar sa horskim numerama (deklamacija teksta), melodija ne karakteriše ličnost- nije dramska radnja. Oko 40 horskih

dela, a najpoznatija su devojka i vetar, od vrbe svir.Početak bune protiv dahija za muški hor. Milojević: tri faze- 1.Nemački pozni romantizam- oslonac na narodni melos; 2.francuski impresionizam i ekspresionizam; 3. Mnoštvo uticaja- ekspresionističke težnje. Horovi: Dugo se poljem zeleni (1.), Slutnja, Muha i komarac, Ciklusi na stihove Krleža, Pir iluzije. Muški horovi- triptih, crno sumorno popodne, Večer. Teži da idealno poveže ton i reč, melodiju oblikuje hromatikom, skokovima, tonalni kontrasti su prisutni i bogata ritmizacija- sve osobine ekspresionističkog izraza. Tvrdo umanjeni 7- omiljeni akord.Opelo u b molu. Tajčević: Njegove kompozicije su jednostavne po izvođačkoj tehnici , ali ima i zahtevnijih. Osećaju se ruski uticaji. Obrađivao je folklor, poliritmija, sazvučja 4 i 5 (folklorne). Dva tipa obrade teksta u horovima: 1. Tekst u muz.narodni.- makedonske pesme, 20 srpskih narodnih pesama; 2.Tekst narodni, a muzika originalna: Dodolske pesme za ženski hor, za muški hor pesme iz Gradišća (Polifona obrada), komitske pesme(poslednja do tri mi puški, ali samo tekst koristi za razliku od Konjevića). Slavenski: ekspresionistički folklor. Voda zvira- pentatonika, model se varira, Kantata mladosti...

21. Duhovna horska muzika u Srbiji između dva svetska rata (M. Milojević, M. Tajčević, S. Hristić, P. Konjović, K. Manojlović)

Konjović- Zbirka „Muzika duhovna “ koja sadrži dve liturgije i nekoliko prolaznih duhovnih pesama. Izdvajaju se dva psalma (na rijekoh Vavilonskih, Boće vopomoš 2 moju vovmi). Liturgija za muški, ženski i mešoviti hor i duhovni koncert za mešoviti hor.Milojević: dve liturgije b dur (muški hor , op. 17) i svečana

liturgija za solo i mešoviti hor (odraz pokušaja modernizovanja duhovne muzike novim izražajnim sredstvima). Javlja se dijalog horskih deonica, izdvajanja solista, hromatika. Na osnovu napeva, napisana je samo služba pri sečenju kolača i pri venčanju. Napisao je i tri opela, dva muška (b i g mol) i jedan žensko (d mol)- opela za tri jednaka glasa. Hristić: duhovnu muziku je proučavao u Rimu i Moskvi. Oseća se uticaj katoličke muzike u njegovim delima. Napušta pravac prethodnika koji obrađuju narodno crkveno pojanje i stvara origalnu crkvenu muziku. Napisao je dva opela (1. U e molu, koje je igubljeno, i u b molu – 1918 koje je posvećeno palim herojima). Grandiozno delo, zamišljeno kao koncertna celina. U osnovi je polifono, ali se oseća i slobodna polifonija. U muzičko-tehničkom smislu unosi uspele kombinacije, Njest svjat ostvaruje kontrast između deklamacije soprana i tenora i ostalih glasova koji u akordskim vertikala upotpunjavaju stav tj. Ističe se gornji glas. Manojlović: Tradicionalista. Opelo i dve liturgije (prvi za muški, drugi za mešoviti hor). Kantata A capella za pričasni stih, kantata psalm 137. Na rijekah Vavilonskih za dva mešovita hora, Bariton, Orkestar- diplomski rad (Marinkovićevu liturgiju redukovao). Tajčević: 4 duhovna stiha na crkveno- slovenski tekst. Rađena pretežno polifono sa punim zvukom, vokalno-tehnički je zahtevna i virtuozno. Psalm 69 za mešoviti hor, liturgija svetog Jovana zlatoustog.M.Živković: Vizantijska liturgija.Binički: Opelo, liturgija 1923. Pisani za pevačko društvo Stanković, u njoj se ne služi napevima, bliska stilu rusa. Heruvika u formi a b a, svjat je instrumentalni, često se javljaju fuge u stavu (oče naš i hvalite).

22.Svetona horska muzika u Srbiji posle drugog svetskog rata (1945- 1970)

U novijim društveno političkim i kulturnim uslovima, horska muzika dobija novi značaj. Javlja se i masovna pesma (traženi oblik), obrade narodnih pesama za soliste, hor i instrumentalne ansamble. Ipak, preovladava instrumentalna muzika (zbog neizvesnosti, nije pogodan medij za moderno esperimentisanje, neopravdano mišljenje da ih hor sputava u izrazu zbog programnosti). Ipak – ima i horske muzike, jer je tradicija horskog pevanja jaka. Velii broj kompozicija koji su komponovali za hor između ratova, nastavljaju (Konjović, Hristić, Živković, Nastasijević,Tajčević, Marić, Čolić, Milošević). U novije generacije stvaralaštvo posleratne generacije kompozitora u Srbiji, možemo podeliti u 3 grupe: 1. Nadovezuje se na tradicionalno, faktura stava, harmonski jezik i oslonac na folklor nose pečat Mokranjčevog stvaranja (Radomir Petrović, Vlastimir, Peričić, Aleksandar Obradović). R. Petrović – kao dugogodišnji dirigent, pisao je puno za hor. Svetosavke šaljivke, veče na Školji, Prolećna pesma; Ženski hor – oda afroditi za solo klarinet; Dečiji hor – beli grad; Kantate – Simfonijski epitaf za solo sopran, mešoviti hor i orkestar, Mladići na zvonicima za Solistu hor i ork.+ recitator. V.Peričić u okviru šire shvaćene tonalnosti, primenjuje i radikalnija sredstva izražavanja. Za hor komponuje u Mokranjčevom stilu, zvučna i solidno postavljena faktura horskoh stava sa izraženim smislom za modalni harmonski kolorit. Dela: 3 rukoveti(iz Vranja, Makednije, Dalmacije). A. Obradović – pregledna i čvrsta formalna struktura, homofonija uglavnom, muzički folklor. Idiom je selektivno i nenametljivo odabran i izražen savremenim harmonskim sredstvima. Mala horska svita, Marika, Kolo iz Brigade, Kantata: Simfonijski epitaf, Sutjeska; 2. Umreno moderan stil. Delimično je vezan

za tradiciju koncepcije (jetik, stil, tretman forme). K. Babić – folklor spretno izražen savremenim jezikom. U duhovitom stilu je komponovao: Levačku svitu, 3 madrigala, samo malo drugačije, balada o 2 akrepa, Žablja idila; Ž.hor – Zagonetke, Rondo; M. Hor – „1941“; Kantata: Orfej među šljivama. D. Radić – najvie je komponovao vokalno instumentalna dela. Kantate: Ćela kula, Oratorio profano, Vukova Srbija. Neoklasična dela predstavljaju dela bogata invencijom i osobenom faktum horskog stava u kome rečitativni blokovi kontrastiraju smelije konceptivnim melizmatičnim vokalima.Gundulic su njegovo najznačajnije horsko delo i u neoklacizmu Srbje (9 stavova nazvani horskim obrascima, koristio je i citat narodnih pesama). Ide korak dalje od tradicije u bradi ritma, harmonije, smislu i tretmanu teksta, primenjuje formu rukoveti. 3. Nevezani za tradiciju. Smelije primenjuju izražajna sredstva savremene muzike zasnovane na atonalnosti, atematizmu, nekad u kombinaciji sa instrumentima, pa i elektronikom. Neoklasičarske, romantičarske ekspresionitičke koordinate, slobodan tretman hora, nema tonalnog oslonca, složen fakture,eksperimentisanje sa zvukom, nema brojnih ostvarenje. Vladan Radovanović – sklon modeernijem zvuku, hor tretira kao jednu strukturu u slkopu višeglasnih zvučnih blokova. Dela gde se ističe hor: Kamerni sastav za mali orkestar, u kamerni hor sverum za klavir, orgulje, hor i govorni hor – radiofono delo. Rajko Maksimović – ma karakterističi ekspresivni stih sa arhaičnim poetskim tekstovima ubedljivo odrađenim pomoću zvučnih aparatnih boja harmonskih kombinacija i kratke motorične ritmike. Za meš. Hor - Knjiga madrigala (6 kompozicija za hor a cappela); Ženski hor – 3 hačku (ženski hor + 24 instrumenta),

Zvezde (ž.h, sopran i kamerni ork.); Kantate: Kad su živi zavideli mrtvima i Traže moju glavu. Zoran Hristić – smelo primenjuje nove i neuobičajene postupke u postavljaju horskog stava u kome se baziranim zvučnim kombinacijama podređuju svi radicionalni postupci u tretmanu pevanog teksta. Dela ove vrste: Naslovi (hor i ork), Potop, Rađanje slike. Kao kompozitor vokalno instrumentalnih dela pisanih za potrebe svečanosti, osigao tradiciji. Vetre mla, Veliki školski čas, Mira reči. Praška grupa – Marić (pesme prostora, Prag sna); Vučković (Čelik se topi); Rajičić (Opera Simfonija)

23. Svetovna horska muzika u Srbiji u poslednje tri decenije 20og veka (K.Babić, R. Petrović, D. Golemović, V. Milošević, R . Maksimović)

Savremena srpska horska muzika (od 1945 se razvijala najviše u neoklasičnim, ali i u romantičnim i ekspresionističkim pravcima). Pojedini autori su do kraja 20og veka uključili u svoja dela serijalne postupke, aleatoriku ili postmodernistički tretman modela (kao u inat muzici). U ovom periodu horska dela nisu tako brojna. Ovi autori se ne vezuju u tolikoj meri za tradiciju

(Mokranjčevu i njegovih sledbenika i u opšte za folklor). Smelije primenjuju izražajna sredstva savremene muzike, često zasnovane i na atonalnosti ili atenatizmu, ponekad i kombinaciji sa instrumentima i elektronikom. Tretman hora je slobodan, nema složenih faktura i često se eksperimentiše sa zvukom. Konstanin Babić: autor koji nije menjao svoj originalni jezik kroz horsko stvaralaštvo. Većinom komponuje na narodne tekstove, ali ne citira narodne melodije. Njegova najznačajnija ostvarenja (koja zauzimaju najveći deo njegovog opusa) su horska dela: Levačka svita za mešoviti hor (1966a), Razbrajalice za mešoviti hor (iz 1970)- Humor aluzije na narodnu poeziju u okviru tonalnog; tri madrigala- Samo malo drugčije (1970), Kantata- Orfej među šljivama, zagonetke (1972)- ciklus duhovite zagonetke jednako je duhovitost, humor, komičnost = kompozitorski pečat- arhaični i folklorni ton. Dimitrije Golemović: se do 80ih bavi folklornim prizvukom: „3 narodne“, jedna draga za ženki hor, Zlatibore za meoviti hor. Vladimir Milošević: inspirisan bosanskim folklorom- „Kraške pesme“- gde primenjuje sekundna i kvartna sazvučja, kao i u delu iz starijeg sloja seoske tradicije „pesme sa Zmijanja“. Rukoveti od sedam pesama (aluzija na Mokranjca na nekim pesmama, ali i suprotnosti u smislu da je savremeniji i moderniji jezik sekundna sazvučja, uključuje soliste i koristi dijalog među glasovima- kao Mokranjac).Rajko Maksimović:ima karakterističan, ekspresivan stil, inspirisan arhaičnim i poetskim tekstovima. Veliku pažnnju posvećuje zvučnim bojama, koje postiže različitim harmonskim kombinacijama, slobodnom plifonijom i često ritmičkom motorikom, modalnošću. Za mešoviti hor piše „Knjiga madrigala iz tmine pojanje“ (6 kompozicija)- pisan je

na starom srpskom jeziku; vokalno-instrumentalna dela inspirisana su istorijskim temama kosovskog rata „Buna protiv dahija“, otvoreni testament vladike crogorskog P.P.Njeguša, „Pasija svetog kneza Lazara“. Za ženski hor: „zvezde“+kamerni orkestar, „O-trim-pa-ra“. Koristi izmišljene reči , a zasnovane su na moti.folkloru. DuŠan Radić: inspirisan je nadrealističkim ostvarenjima Vaska Pope. Pored „Spiska“ (za sopran, mezzosopran i kamerni ansambl)- Koje se smatra među njegovim najznačajnijim delima, a tu spada i epska kantata „Ćele kula“ (za soliste plus mušku hor plus orkestar). Sa muškim horom i redukovanim orkestrom (smanjenim) ostvario je oštar zvuk. Na tekstove Vaska Pope crta ciklus „opstednuta vedrina“ (za ženski hor i dva klavira), ženskom horu je dodao tenore ansambl udaraljki , a klavir tretira perkusiono. Dejan Despić: neoklasičar koji se oslanja na lirsku poeziju u svojim horskim delima: lirska poema “krug“crta ciklus za ženski hor (japanska ljubavna poezija). Vladan Radanović: Koloristički tretman hora je često tretiran instrumentalno do 80ih godina. Uključuje i elektroniku u delu „Elodi“ za mešoviti hor. Sferoon (za hor i kamerni ansambl i traku). Petar Ozgijan: Jako pomera granicu između vokalne i instrumentalne muzike u delu „instrumentalne pesme“ za 26 glasova, osmišljenih kao pojedinačne deonice- akordski i polifono složeni tretman. Korsti dodekafoniju i pomalo atonalnost. Zoran Erić: „Subito“ za 20 soprana, 20 altova i 2 sola (bas).

24. Obnova duhovne horske muzike u Srbiji u poslednjim decenijama 20og veka (R.Maksimović, D.Golemović, S.Božić,V.Milosavljević, S.Atanacković i A.Damjanović)

Odlike: 80ih pnovo su počele da se izvode stare duhovne kompozicije, ali počinju i da se pišu nove. Kompozitori su se vraćali uzorima iz daleke prošlosti – Korneliju i Mokranjcu. Nove organizacije i svečanosti tražile su nove himne, venčanja... pa su se neki kompozitori okrenuli tome. Kompozitori koji nisu bili okrenuti tradiciji, usmerili su pažnju ka nekoj vrsti eksperimenta: Oprobanim ranije (npr.: kod Marinkovića, jedinorodni sine za muški hor i orgulje) i potpuno inovativni eksperimenti. Uglavnom se svi opredeljuju za polifoniju, ali i za kršenje kanona (npr. Korićenje nekog od instrumenta). Kompozitori se oslanjaju na rusku crkvu, naše crkveno pojanje i moderna sredstva. Kanonska rušenja- ponavljanje teksta aliluja predimenzionarno trajanje pojedinih pesama, tonalna nestabilnost. Maksimović: piše „iskušenje, podvig i smrt svetog petra koriškog“- vokalno instrumentalna pasija. Premešstena

je forma zapadnjačke pasije kao asocijacije na stradalački lik Teodosijevog teksta. Svaki lik je prikazan drugačije, stilom i jezikom: sv.Petar pravoslavno pojanje na Isonu, majka- baroknim jezikom, sestra- atenatizam. Maksimović se često obraća srednjovekovnoj tematici sa domaćeg tla: knjiga madrigala“Iz tmine pojanje“, buna protiv dahija, pasija 6og kneza lazara. U delu kada su živi zavideli mrtvima sjedinjuje dve struje svih stremljenja (nacionalna i kosmopolitska). Često koristi staroslovenski jezik (testament vladike crnogorskog njegoša- tekst uslovio jednostavan harmonski jezik, gotovo ceo od durski i molskih trozvuka). Često koristi žitija. Što je bio zreliji, njegov harmonski jezik postaje jednostavniji. Delo „za mirisom rascvetale trešnje“ oseća se uticaj poljske škole, aleatorike. Golemović: Komponuje „pređeosvećena liturgija“ gde sjedinjuje dve dominantne stilske tendencije (tradicionalnu pravoslavnu i folklornu). Citate napeva sjedinjuje na način koji proizilazi iz dvoglasa i višeglasja srpske folklorne svetovne prakse (Da ispravitsja, ninje sili) ovakvi stavovi se ne meaju sa stavovima mokranjčevsko-kornelijevske provenijencije(da ispravitsja ili ruske svete tihi). Ova liturgija je postmodernistička. Aleksandar Damjanović: piše Roždestvo koje ima 7 delova. Mistična kompozicija u kojoj je prvi deo na bogoslovski tekst „Djeva dna“, a ostali su duhovna poezija. Svetislav Božić: Orijentisan postrahmanjinovski. Muzika je uvek ista bez obzira na njenu funkciju u službi. Liturgija po spoljašnjim karakteristikama može se označiti kao delo pravoslavne crkvene muzike: kanonski propisan redosled pesama, tekstovi, tradicionalni izbor izvornih sastava. Ponavljanje muzičkog sadržaja sa novim tekstom ukazuje na to da je

ovo ipak koncertno delo. Nema citata, istaknuta je ekspresivnost- posebno ponavljanje. Tonalnna je , ali sa ruskim modalnim elementima. U muzičkom stilu priprada neoromantizmu. Komponovao je i „strašnu sedmicu“- pasija slična Bahovoj; opelo u gis molu, svenoćno bdenije (bez napeva).

25. Razvoj horskog žanra u muzici 20og veka- stilske karakteristike pojedinih škola i razdoblja: ekspresionisti, impresionisti i serijalisti

20i vek je vreme koje je donelo veliki napredak u nauci i tehnici ,

burne političke događaje, dva svetska rata i česte sukobe iz verskih i političkih ili nacionalnih razlika. Doneo je najrozrodnije stilove i pravce u umetnosti. Često je nauka postajala umetnst i suprotno. Često je stilsko određenje nekog dela zavisilo od tačke posmatranja. Tako neki tvrdi da je novu eru u 20om veku započeo Debisi, drugi da je Maler, treći Šemberg- zbog bogatstva muzičke produkcije stilovi, pravci i tehnike se posmatraju u odnosu na pojedine kompozitore, a ne obrnuto. Impresionizam: u drugoj polovini 19og veka, javljaju se dve struje umetnika u Francuskoj na kojima se vršila obnova francuske muzike u delatnosti C. Franka, Vincenta D Endija i jihovih učenika. Srodan je simbolizmu u književnosti, a vodio je umetnost ka individualnom, subjektivnom utisku o svetu koji okružuje umetnike. Kao što su slikari dali prednost boji ispred linije , tako i u muzici impresionisti biraju harmonske komplekse i njihove veze udružene sa tembrom instrumenta ispred široke romantičarske melodijske linie i jasnoće forme. Javlja se sklonost ka malim formama i napuštanja čvrsti formalnih obrazaca zamenjenih često mozaičkim izražajnim sredstvima. U horskim delima, kojih nema mnogo u ovom pravcu, javlja se tendencija obnavljanja starih formi šansona i madrigala (obnova renesanse biće tek 70ih i 80ih u 20om veku). Odnost prema vokalnoj muzici je tradicionalan, uzima se stari tekst i forma , ali sa novom harmonskom osećajnošću. Klod Debisi- „tri šansona od Orlansa“- melodija proističe iz jezičkih refleksija, tekstovi su iz 15og veka i tipična debisijevska harmonija; Moris Ravel- „tra šansona“- neoklasična, podsećju na Žanekena. Impresionistički elementi prisutni su i kod Gabriela Forea u jednom rekvijemu. Ekspresionizam: u nemačkoj se početkom 20og veka stvaraju nova poimanja dotadašnjih vrednosti.

Javlja se pobuna protiv dotadašnjih konvencija o lepom. Ovaj pravac se javlja kao reakcija na tadašnju socijalnu , političku i ekonomsku krizu u evropi. Ekspresionisti svoju svest i doživljaj stvarnosti stavljaju u svet , a ne obrnuto. Razvija se u dva pravca: 1. Konstruktivistički ekspresionizam- polazi od poznog romantizma, ka zaoštrenim harmonijama do atonalnosti. Vremenom u atonalnoj muzici počinju da vladaju novi zakoni, organizacija muzike kroz metode dodekafonije (tonovi su ravnopravni, nezavisni, obiluju skokovima, pauzama, disonancama, kontrastima, variacioni princip i polifonija). Ovde pripadaju kompozicije: druge bečke škole- Šemberg, Veber, Berg i njihovi nastavljači (Mesijan, Bulez, Karlhajnc, Štokhauzen). 2.Paganski ekspresionizam- zadržavaju tonalnu osnovu, nadopunjujući je modalnnim i bi ili politonalnim sazvučjima, polimetrija (ostinata, paralelna 2,4 sazvučja, imitacija folklornog principa). Najznačajniji predstavnik horske muzike je Arnold Šenberg. Vokalna umetnost- besmislena zvučna aura (npr.: pjero mesečar, op.21, za ženski glas i kamerni sastav-osnovi šprehgesanga, ima ritma, nema tačne tonske visine). Njegovi najpoznatiji horovi: Mir na zemlji, op.13- poznoromantičrksa kompozicija sa elementima ekspresionizma. Ima niz dodekafonih horova (op 27,28,50a, 50b) „preživeo iz Varšave“- za recictatora, hor i orkestar. U fazi povratka tonalnosti, stvara kantatu „kol nidre“- za recitatora , hor i ork.(ostala su koncertantna zbog izmene teksta). Serialisti: Dodekafonim serijama se dodaju ritam, dinamika i agogika. U integralnom serijalizmu ili strukturalizmu pojavljuju se serije ovih parametara. Prvi primer ovakvog komponovanja dao je Olivije Mesijan (u drugom stavu iz klavirske zbirke „4 studije ritma-

način trajanja i intenziteta“). Prilikom tretmana horskih glasova, više od pevanja želi da istakne različito emitovanje zvuka: koriste se sve mogućnosti glasa. Ciklus“pet refrena“- donosi nesemantičko značenje zvukova sa složenim ritmičkim elementima. A. Žolive daje veći značaj dinamičkoj vrednosti takta i horskog zvuka- „epitalame“ za sastav od 12 solista. Za razliku od mesijana, tekst ima semantičku vrednost.Tekst na francuskom- postimpresionistički akordi, kontrapunktska tehnika, ali bez imitacije u klasičnom smislu.

26. Avangardisti/Modernisti, postmodernisti, autori savremene duhovne muzike

Moderna i postmoderna se u muzikološkoj literaturi nekada stavljaju nasuprot drugoj, a nekada definišu kao jedan nedeljiv proces razvoja umetnosti. Moderna: je svojom pojavom sa početka 20og veka do 60ih godina donela novine kao dodekafonija, integralni serijalizam, elektronska muzika, aleatorika koje su delovale kao revolucionarni udar, šok. Ona je naizgled prekinula sve veze sa tradicijom. Postmoderna želi da ostvari veću komunikaciju sa publikom. U muzici se moderna

stavlja kao sinonim za stvaranje novine. Kraj moderne i početak postmoderne na neki način je sličan kao u prvoj polovini 20og veka, dolazi do zasićenja novim ekspresionističkim zvukom i kada se pojavljuje neoklasični stil. Razlika je u tome da postmoderni autori obraćaju se svim do tadašnjim tradicijama prošlosti, koriste se fragmentima umetničke prošlosti koji se u jednom delu svi nalaze ravnopravno, asociraju na određene formalne obrazce, kompozicione tehnike, citate i mešaju se stilovi. Neoklasičar oživljava uglavnom samo jedan deo prošlosti dok postmodernista koristi elemente često različitih prošlosti nezavisno od njegovog biografskog ili vremenskog porekla. Postmodernista koristi prošlost u tri vida: kao uzrok, uzor i model. U horskoj muzici , moderna se na zapadu vezuje za tehnike dodekafonije, integralnog serijalizma i el. Muzike. Postmodernisti: Alfred Šnitke- njegova duhovna muzika ima koncertantnu primenu („tri duhovna hora“- 1985;Bogorodice djevo- za dvostruki hor, gospodi isuse i oče naš). Tekst prema Jermenskom svešteniku iz 10og veka. !2 pokojnih stihova- ideja koralnosti. Penderecki- agnus dei (1981) polazi od linearnog vođenja glasova slagajući ih i stvarajući tako poliharmonska sazvučja i suprostavljenih hromatski deonica glasova. Avro pert- minimalistički pristup blizak Šnitkeu i Taverneru. Njegova muzika se razvijala od suzdržane pasije po jovanu do oslobođenog bujnog horskog stava zasnovanog na pravoslavnoj tradiciji (posle 70ih). Suzdržanost se ogleda u svesnom obraćanju renesansi i srednjem veku. Georgije Vasiljevič Sviridov je u Rusiji veoma značajan postmodernista. Napisao je 4 oratorijuma, veliki broj ciklusa za hor i preko 50 acapella horova. Tri hora: bogorodice djevo, ljubav svetaja, pokajni stih prema tekstu iz

16og veka. Einojuhani Rautavera: svenoćno bdenije predstavlja imitaciju vizantinske muzike , ali koristi avangardna sredstva, dočarava mikrointervale, koristi glisanda, variacioni princip prema nekoliko vizantijskih napeva. Često pravi spoj tradicionalne himnografije sredneg veka sa modernihm tretmanom zvuka (stihira, virgilija). Elementi ruske muzike: upotrebljava bas sola, divizirnaje glasova, upotreba terci. Savremeni elementi: Šprehgezang tehnika, tercno ssrodni tonaliteti (aksis sistem). 70ih i 80ih godina javlja se veliko interesovanje za renesansu. Sve je veća potreba savremenih kompozitora da dočaraju značenje teksta. U ondosu na renesansu, nije samo pevanje u pitanju već i emitovanje raznih zvukova. Često se glasovima prilazi sa instrumentalnim pristupom. Ta vrsta tretmana kod nas traži izvorište u folkloru, a kod engleza u tekstovima (npr: u 14om veku, koriste se svi mogući registri glasa, polifone linije, od precizne do aleatoričke notacije). Đerđ Ligeti_ koristi se često klasterima koji zvuče kao aleatoričko delo zahvaljujući tehnici mikropolifonije – zapis sadržaja do najsitnijih detalja i vrednosti. Tri fantazije za mešoviti hor (1982), lux aeterna (1986), nezavisan stav od rekvijema, sadržaj do kraja kontrolisan , koriste se asocijacijama na tonalitet, ali upotrebljava pentatoniku, četvrtstepene lestvice, kolorističke efekte. Postmoderna u Srbiji: Petar Orgijan- „instrumentalne pesme“za ženski hor- u vertikali dodekafonija , sa ritmički bogatom primmenom klastera. Zoran Hristić realizuje kod nas postmodernu oko 80ih godina. Sinteza aleatorike i folklornih sadržaja. Neguje na primer žanr tužbalice. Stihira svetom savi, sila hrista- imitra zvuk narodnih instrumenata. Zoran Erić: „slovo siluana - freska“ za bariton, ženski hor i orgulje. Kombinuje zapadnoevropske tekovine sa

nacionalnim idiomom. Rajko Maksimović: „Knjiga madrigala iz tmine pojamije“ u kojima je stvorio otklon prema avangardi. Usmerava se ka madrigalističkom stilu u pogledau fakture i u odnosu prema tekstu (vrši zaokret prema neoklasicizmu). U svakom segmentu daje prednost lepoti izgovaranja teksta- centar dramaturgije. Uvek bira tekstove vezane za srpsku nacionalnu kulturu. „Testament vladike P.P.Njeguša“- bas, hor, orkestar „Pasija sv. Kneza Lazara“- recitator, solista, dva hora i ork. I u postmoderni, neki kompozitori ostaju dosledni folkloru: Radomir Petrović, Konstantin Babić i Dimitrije Golemović.