1

ПОВОДОМ ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ РАДА

МУЗЕЈА СЕМБЕРИЈЕ У БИЈЕЉИНИ

Аутор: Тања Лазић, виши документариста, Музеј Семберије, Бијељина

e-mail: lazict@teol.net

Апстракт:

Учестала етнолошка и археолошка истраживања у Семберији до 1970. године, и посебно потреба

за очувањем старина због промјена у народном животу и култури, указали су на неопходност

стварања музејске установе у Бијељини, која ће стручно одржавати, чувати, систематизовати и

излагати прибављени материјал и тиме доприносити културном и просвјетном уздизању народа1.

Музеј Семберије у Бијељини израстао је из Музејске збирке „Семберија“ основане 28. октобра

1970. Четрдесет година касније, може се рећи да пут од оснивања збирке до данас није био ни

лак ни једноставан. Ентузијазам и упорност прве генерације бијељинских музеалаца резултирала је

богатим фундусом збирки, репрезентативним објектом и сталном поставком, упечатљивим

повременим изложбама и завидним бројем публике. Нова генерација музеалаца која их је наследила

у вријеме најтежих друштвених ломова (распада СФРЈ и рата у БиХ) није имала избора – или

наставити даље са још већом упорношћу и ентузијазмом, или дозволити да се у Бијељини угаси

још једна институцију културе2. Након скоро двије деценије рада „у новим условима“ и сами су

упркос бројним препрекама и оспоравањима остварили завидне резултате – уз повећање фондова

збирки и њихову обраду установљено је неколико традиционалних изложби, започете су нове теме

истраживања, анимирана је нова публика, побољшан је стручни рад, обновљена стара сарадња са

сродним установама и другим институцијама, успостављене нове везе. Четири деценије рада

Музеја Семберије у Бијељини је јубилеј за понос, али и нови изазов и обавеза.

Кључне ријечи: Музејска збирка „Семберија“, Музеј Семберије, музејска дјелатност, музејска

грађа, изложбе, јубилеј

Замисао о музеју у Бијељини јавила се у вријеме када у Босни и Херцеговини,

поред двају најстаријих музејских установа – Земаљског музеја у Сарајеву (прве научне

установе код нас) основаног 1888. године, и Музеја Крајине у Бања Луци (сада Музеја

Републике Српске) основаног 1930, почињу са радом музеји у многим другим мјестима:

Тузли – Музеј сјевероисточне Босне (1947), Травнику - Завичајни музеј (1949), Музеј

Херцеговине у Мостару (1950), Музеј средње Босне у Високом (1951), Музеј Поуња

Бихаћ (1953), Музеј Козаре Приједор (1954), музеји у Требињу (1955), Добоју и Фочи

(1956). Идеју о бијељинском музеју пропагирао је Димитрије Чолаковић3, етнолог-

1 Основана музејска збирка, „Бразде“, лист за књижевност и културу, бр. 8, Бијељина 29. новембар 1970.

стр. 4 2 Ово је вријеме када након више од пола вијека са радом престаје Аматерско позориште „Сцена“, а неку

годину касније и угашен је и локални радио програм... 3 Димитрије Чолаковић (1928-2006), рођен у Бијељини гдје је завршио основну школу и Гимназију; у

Београду дипломирао на Филозофском факултету – одјељењу за етнологију; радио као професор у

бијељинској Гимназији и Учитељској школи, а од оснивања музејске збирке до пензионисања 1988. године

био њен управник; двије деценије је аматерски руководио позориштем „Сцена“ и био један од оснивача и

2

историчар запослен као професор у Учитељској школи који је у тим послератним

годинама сасвим реално процијењивао да је само захваљујући институцији могуће

спасити и сачувати остатке материјалне културе прве половине 20. вијека и ранијих

периода, а који су већ били ван употребе и пред нестајањем. Уз помоћ Милеве

Маринковић и Ковиљке Псончак, истакнутих друштвених активисткиња, покушао је да

анимира локалну власт, културне и просвјетне раднике4. Нажалост, осим извјесног

успјеха у организовању школских збирки старина, није било већег напретка.

Са друге стране, за разлику од локалне заједнице која је питање очувања и

прикупљања свједочанстава прошлости у Бијељини, Семберији и Подмајевици сматрала

периферним, Чолаковићу се 1961. године за сарадњу обраћа Завод за заштиту споменика

културе и природних ријеткости НР БиХ: „С обзиром да Ви као етнограф познајете терен,

молимо Вас да нас с времена на вријеме обавјештавате о карактеристичнијим и важнијим

етнографским објектима који би из било којих разлога дошли у обзир за стављање под

заштиту државе, или је о њима, због извјесних научно-документарних или ликовно-

естетских разлога, потребно сачувати техничку документацију. Јасно је да нас у првом

реду интересују непокретни споменици етнографије (рурално-урбане цјелине,

карактеристичнија домаћинства, куће, економске зграде, млинови на води, ступе, кола за

наводњавање, цркве брвнаре), док су музеји у бољој прилици да путем откупа штите

покретне споменике етнографије (народне ношње, покућство, итд).“5

У деценији која слиједи истраживањима народног живота у области

сјевероисточне Босне, и посебно Мајевице, бави се познати етнолог Миленко С.

Филиповић6, док за Семберију највећи значај имају теренски рад и етнолошка

проучавања која је од 1967-1970. обавила Радмила Кајмаковић (кустос етнолог Земаљског

музеја у Сарајеву).7 Појава случајних археолошких налаза у Семберији и самом граду

иницира долазак стручњака из сарајевског и тузланског музеја (Ирма Чремошник,

Милица Косорић, Здравко Марић) који врше истраживања у нашем крају и прикупљени

чланова редакције листова „Бразде“, „Провинција“; аутор многих изложби, стручних и др. текстова;

истакнути културни и јавни радник. 4 Димитрије Чолаковић, Сјећање на рад Музеја од 1970. до 1988. и до 1992., каталог изложбе „25 година

Музеја Семберије“, Бијељина, 1995. 5 Број: ЗК-06-170/4, Сарајево, 26.01.1961, потписао директор Завода проф. Ђоко Мазалић; документ у

Музеју Семберије 6 Миленко С. Филиповић, Прилози етнолошком познавању североисточне Босне, АНУБиХ, Грађа XVI,

Сарајево, 1969; Миленко С. Филиповић, Мајевица с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке

особине мајевичких Срба, АНУБиХ, Дјела, XXXIV, Сарајево, 1969. 7 Радмила Кајмаковић, Семберија – етнолошка монографија, Посебни отисак из „Гласника Земаљског

музеја Босне и Херцеговине у Сарајеву, Етнологија, Нова серија свеска XXIX, 1974“, Сарајево, 1974.

3

материјал односе у матичне установе.8 О богатству и значају археолошких остатака у

Семберији свједочи и рад Карла Пача из Земаљског музеја у Сарајеву давне 1897. године.

Све ово било је додатни подстицај Димитрију Чолаковићу да још упорније заговара своју

идеју о музеју. Такође, не може се занемарити и знатан утицај који је Родољуб Чолаковић,

родом Бијељинац, и тада истакнути политичар извршио на локалну заједницу у том

смислу.

Најзад, 28. октобра 1970. на заједничкој сједници Општинског вијећа и Вијећа

радних заједница Скупштине општине Бијељина донијето је рјешење о оснивању

самосталне музејске збирке у Бијељини. Вијест је објавио и локални лист за књижевност

и културу „Бразде“: „Задатак Збирке ће бити да стручно одржава, чува систематизује и

излаже прибављени музејски материјал и да тиме доприноси културном и просвјетном

уздизању народа. До именовања управника путем конкурса, ову дужност ће вршити

Чолаковић Димитрије, професор из Бијељине.“9

Прве године музејске збирке у Бијељини

Послије двогодишњих припремних радњи, 1972. године музејска збирка у

Бијељини започела је велику акцију прикупљања најразноврсније археолошке, етнолошке

и историјске грађе у којој су током наредне деценије, масовно учествовали и становници

бијељинске комуне. Иницијатор и управник збирке, Димитрије Чолаковић, уз анимирање

јавности плакатима, написима и наступима у локалној штампи и радију, непрестано је

обилазио терен са спољним сарадницима, снимао стање непокретних културних добара,

преузимао покретни материјал (поклоњен или откупљен) и истовремено проширивао

мрежу сарадника, нарочито међу наставним особљем и ученицима основних и средњих

школа на територији општина Бијељина и Угљевик. Посебан акценат у прикупљању

покретних културних добара био је на предметима традиционалног живота и културе

народа семберско-подмајевичке области и града Бијељине из времена прве половине 20.

вијека и управо захваљујући томе, данас Музеј Семберије може бити поносан на

богатство, бројност и разноврсност својих експоната.

Паралелно са сакупљањем грађе, за збирку је у граду тражен и адекватан простор

како за смјештај материјала, тако и за његову презентацију. Након кратког боравка у

канцеларијама РМК Зеница у данашњој згради Јахорина осигурања у Карађорђевој улици,

8 Археолошки лексикон БиХ, регија 6, Земаљски музеј БиХ, Сарајево, 1988.

9 Основана Музејска збирка, Бразде, бр. 8, Бијељина, 29.11.1970.

4

те Управној згради медицинског центра преко пута парка, 1974. године је на употребу

добијена кућа Поповића у улици Доситеја Обрадовића (која је срушена приликом изграње

солитера). У то вријеме, поред Димитрија Чолаковића у збирци почињу радити Мирјана

Бердица из Бијељине, дипломирани археолог, те Шухрета Ахметовић као помоћни

радник.10

Осим обраде прикупљеног материјала, и даљег обиласка терена, приступило се и

изради прве сталне поставке. С обзиром на расположиви простор у објекту, она је била

више типа „отвореног депоа“ који је публици првенствено пружао увид у обиље

најразноврснијих предмета археолошког, етнолошког и историјског садржаја.

Најпопуларнији је био материјал који је осликавао традиционалну народну културу, те

оружје и друга свједочанства из 2. светског рата и НОР-а. Упркос недостацима и

скученом изложбеном простору, поставка је имала мноштво публике, посебно међу

школском омладином. За већину је посјета бијељинској збирци представљала изузетан

доживљај, због чега би и сами проналазили старе и упечатљиве предмете, докумената,

фотографије и други материјал који ће поклонити збирци и тако лично допринијети

њеном обогаћивању и развоју.

Поред поменуте сталне поставке, у просторијама Дома омладине организују се и

повремени изложбени садржаји („Цвијеће, младост, мода“, „Шпанија 1936-1976“, „Дан

ослобођења Бијељине“, „Ликовно стваралаштво у НОБ“, „Жена борац, радник,

самоуправљач“, изложбе слика Ивана Цоте, Жељка Илића, Мише Лукића, изложба

скулптура Драгише Трифковића, етно-изложба шабачког Народног музеја „Народне

тканине у Србији и орнаментика на преслицама“ и друге) који такође имају бројну

посјету.

Иако је од 1974. према новој законској регулативи Музејска збирка била

интегрисана као радна јединица у Центар за културу у Бијељини (што је задуго омело

развој у погледу стручних кадрова и укупног броја запослених), у свим осталим

аспектима у наредних петнаестак година установа је ипак ишла узлазном линијом. Први,

велики и свакако најважнији корак било је обезбеђење адекватног и репрезентативног

простора који ће у будућности задовољити потребе Завичајног музеја – визију која

управника збирке Димитрија Чолаковића није ни тренутка напуштала. Прилика се

указала готово преко ноћи. Припреме за градњу новог објекта ОШ „Фадил Јахић-

Шпанац“ и њено исељење из тзв. „Конака“ и старе Комуналне школе биле су идеална

10

25 година Музеја Семберије, каталог изложбе, Музеј Семберије, Бијељина, 1995.

5

околност да се за потребе збирке обезбеди потребна зграда. Шта би било погодније за

простор музеја од једног од најстаријих објеката у граду – Конака подигнутог 1876.

године. Започела је „широка друштвена акција“ да би се ова замисао остварила.

Сретна околност је била да су и управа тадашњег Центра за културу, и оснивач

збирке, СО Бијељина схватали значај и улогу музејске дјелатности за развој града и

његову презентацију и прихватили се нимало лаког и јефтиног подухвата за реновирање и

реконструкцију објекта за сасвим нову и специфичну употребу која је урађена по

пројекту архитекте др Слободана Лукића из Бијељине. Велику подршку дао је и

републички СИЗ за културу. Уз тадашње руководиоце Центра и представнике општинске

власти не смије се заборавити ни изузетан допринос свих запослених у осталим радним

јединицама градског Центра за културу.

Упркос званичном статусу збирке на зграду Конака је по усељењу постављена

плочa са натписом „Музеј Семберије“. Прва изложба у новом простору свечано је

отворена поводом Дана ослобођења Бијељине, 24. септембра 1978. године. Била је то

изложба слика Исмета Мујезиновића. За мање од деценије, Музејска збирка је од

оснивачког акта постала озбиљна установа која је задобила повјерење како локалне

јавности, тако и сродних стручних и научних институција у другим дијеловима БиХ и

шире. У музејској дјелатности у Бијељини услиједило је ново квалитетно поглавље.

Музеј Семберије као живот и култура народа у Семберији

Иако је и даље број запослених минималан (2-3)11

захваљујући укупној позитивној

клими која је владала у Центру за културу и самој СО Бијељина, те разумијевању

републичких надлежних органа и управе дневних новина „Ослобођење“ у Сарајеву, 1979.

године установи се придружује Спомен-кућа листа „Ослобођења“ у Доњој-Трнови. Као и

у другим акцијама у вези са музејом дјелатношћу у Бијељини, значајан допринос и овај

пут је дао Бојо Пантић, истакнути друштвено-политички радник.

Током наредне три године у Музеју се смјењује око двадесет изложби углавном

историјског и умјетничког садржаја. С обзиром на богатство прикупљеног музејског

материјала и бројан нови (континуирано преузиман откупом и поклонима са територије

цијеле Семберије и Подмајевице), те адекватан расположиви изложбени простор, стекли

су се услови за израду сталне поставке. Како бијељинска установа није имала стручног

11

Поред управника Димитрија Чолаковића и техничке раднице Шухрете Ахметовић, у стручној служби је

Мирјану Бердицу која 1975. одлази у Београд, замијенила кратко Оливера Роквић из Вуковара 1979/80

6

кадра за тако сложен подухват, одлучено је да се посао повјери кустосима Земаљског

музеја у Сарајеву које су у више наврата вршиле теренска истраживања у Семберији –

археолозима Милици Косорић и Ирми Чремошник, те етнологу – Радмили Кајмаковић.

Током вишемјесечних припрема и консултација урађени су темељно идејни пројекат

сваке од цјелина изложбе, студијски и напокон организационо-технички дио. Осим

ауторки изложби и запослених у бијељинској збирци и Центру за културу, у реализацију

су били укључени и бројни спољни сарадници.

Уз финализацију сталне поставке, прољеће 1981, било је за установу значајно и

због кадровског појачања. На мјесто кустоса долази Мила Крњић (касније Станојевић),

професор историје, која ће по елану и приљежности музејским пословима врло брзо стати

раме уз раме са управником Чолаковићем. Током радова на сталној поставци, као и

другим музејским активностима у наредној деценији не смије се занемарити свесрдна

подршка тадашњег директора Центра за културу Радомира Николића.

Стална поставка отворена је 28. априла 1981. године. »Археолошки налази на тлу

Семберије« и »Живот и култура народа у Семберији« биле су у том тренутку изложбе

којим би се поносили и много већи музеји и са дужим стажом. Изузетна посјета на самој

церемонији, као и оне које ће уследити у годинама које долазе, оправдали су огроман рад

и труд, али и уложена велика материјална средства12

.

Већ 1982. године музеју је придружена Спомен соба Фадила Јахића-Шпанца13

, као

и поклон ЖТП „Београд“ – земљиште код бијељинске жељезничке станице и воз „Ћиро“

– односно дио композиције са локомотивом и два вагона14

. Истовремено, према уговору

који је склопљен између Родољуба Чолаковића и локалне заједнице, изграђен је и објекат

Спомен-дома „Црвена правда“ који по отварању 1982. године такође постаје депанданс

музеја15

. Иначе, спомен-дом је био само дио великог легата који су Родољуб Чолаковић и

12

Осим оснивача Музејске збирке „Семберија“ СО Бијељина која је највећим дијелом финансирала

сктивности око сталне поставке, значајан допринос дали су и локални привредни субјекти: ГИК „Рад“,

ШИПАД – ООУР „Столар“, ПБС Сарајево – Бијељина, „Зенит“, УНИС „Младост“, „Семберија транспорт“,

Дом ЈНА, ОЗ Сарајево – Бијељина, РМК Зеница РО Бијељина, „Курјак“, „Житопромет“, „Сава“, Хотел

„Крин“, „Универзал“). 13

Породица народног хероја Фадила Јахића Шпанца уступила је родну кућу и окућницу за потребе Фонда

ПИО у Бијељини који је заузврат у пословном објекту подигнутом на истом мјесту обезбедио простор за

Спомен собу. Године 1992. нова управа Фонда је инсистирала да се изложба уклони, а просторија је дата на

коришћење другим лицима 14

Поклоњено земљиште је 1999. године одлуком СО Бијељина претворено у грађевинско и на њему је

подигнут стамбени блок. По изградњи пруге „Шарганска осмица“ вагони су уступљени ЖТП Београд, док

је локомотива „Ћиро“ пренесена у круг фабрике „Елвако“ у Бијељини, гдје се и данас налази 15

Зграду Спомен дома „Црвена правда“ Музеј је 1992. године уступио на привремено коришћење

Добротворном фонду „Кнез Иво од Семберије“, а по одлуци СО Бијељина је нешто касније усељена

Организација бораца отаџбинског рата (1992-1995) која и данас користи објекат

7

његова супруга Милица Зорић поклонили Музеју Семберије и који садржи преко три

хиљаде књига, неколико стотина фотографија, мноштво фото-албума, вриједне

умјетничке предмете, намјештај, те изузетну колекцију таписерија Милице Зорић.

Исте године музеј је сталну поставку допунио вриједном изложбом под називом

„Бијељина у прошлости и данас“ (аутора Димитрија Чолаковића и Миле Станојевић).

Њену основу чине разгледнице и фотографије старе Бијељине из фундуса музеја, настале

од 1890. до 1970. године, које и данас представљају занимљиву грађу и често су окосница

многих публикација и прилога различитих аутора изван круга музејске дјелатности16

.

Поред сталне поставке, непрестано се смјењују повремени садржаји у то вријеме

тематски везани за актуелне друштвено-политичке јубилеје, значајне личности и сл.

Уобичајене су биле гостујуће изложбе из Историјских музеја Србије, БиХ, Војвођанског

музеја, Музеја сјевероисточне Босне у Тузли, и других. Као круна у развојном циклусу

музејске установе у Бијељини долази отварање депанданса-галерије у некадашњем

простору градске библиотеке у згради општине 1985. године.

У годинама успона музејске установе у Бијељини, основано је 1984. године и

Друштво пријатеља музеја у коме своје мјесто налазе многобројни сарадници установе и

љубитељи прошлости и старина, како из Семберије, тако и из других средина. Године

1988. пензионисан је иницијатор и дугогодишњи управник музеја, етнолог Димитрије

Чолаковић, а на пословима у збирци остају само кустос Мила Станојевић и технички

радник Шухрета Ахметовић. Захваљујући помоћи осталих радних јединица у Центру за

културу Бијељина, те развијеној сарадњи са другим музејима и сродним установама,

програмски садржаји у бијељинском музеју су се наставили устаљеним ритмом. У таквој

ситуацији, ненадано половином 1988. године, долази до издвајања галеријског простора у

самосталну јединицу.17

Било је јасно да су осамостаљење музејске установе и кадровска

појачања нужни, но у датом тренутку није било ни озбиљне подршке за такав корак, нити

материјалних средстава.

16

Године 2007. познати умјетник из Бијељине, Слободан Крстић, мајстор фотографије објавио је запажену

монографију „Разгледница Бијељине“ за коју је Музеј Семберије уступио већи број разгледница и

фотографија из свог фундуса 17

На иницијативу Драгана Зарића, академског сликара из Бијељине кога је Центар за културу ангажовао као

кустоса галеристу у оквиру Центра издваја се Умјетничка галерија „Миленко Атанацковић“

8

Нови услови и смјена генарцијe

Након вишестраначких избора 1990. године и организовања нове општинске

власти, почели су се стицати услови за промјену статуса установе. Током цијеле 1991.

мало по мало кретало се у том правцу. Истовремено, мијењало се и стање у тадашњој

СФРЈ које ће кулминирати ратним сукобима и отцијепљењем Словеније и Хрватске, а

онда и трагичним догађајима у Босни и Херцеговини. Упркос томе, на једној од првих

ратних сједница СО Бијељина 15. априла 1992. године, напокон је донијета одлука о

осамостаљењу установе. С обзиром на број особља, регистрована је као Музејска збирка

„Семберија“. Недуго послије, за управника је именован мр Мирко Бабић, археолог (до

рата кустос у Земаљском музеју у Сарајеву).

Иако ратно вријеме није било погодно за озбиљне подухвате у култури, а над

установом је непрестано лебдила сјена могуће апокалипсе, малобројни упосленици на

челу са новим управником нашли су снаге да у новим условима организују рад. Већ у

августу 1992, реализована је изложба документарне фотографије под називом „Три ратна

дана у Бијељини“, а новембра мјесеца и изложба „Нови називи улица у Бијељини“. Поред

непрестаног рада на ажурирању музејског инвентара, оптимистички се у фебруару 1993.

обнавља посустали рад Друштва пријатеља музеја, и упркос општој ситуацији и тешкој

материјалној кризи до краја године се ниже чак десет изложби које налазе свој пут до

публике. На дан Св. Ћирила и Методија 24. маја 1993. Музејска збирка „Семберија“ први

пут прославља своју славу и организује изложбу „Мајска смотра ликовног стваралаштва

ученика“ која ће у будућности прерасти у традиционалну манифестацију. У овој години

дешавају се и кадровска појачања у стручној служби. На мјесто кустоса историчара

дошао је Зоран Мидановић, а кустоса документаристе и педагога Тања Лазић.

Годину 1994. обиљежило је нових десет изложби међу којима се издваја она

ликовног карактера - „Бијељинско бијенале“ која ће такође добити традиционално

обиљежје, као и изложба „Срби Семберије и Мајевице у 19. вијеку“ приређена у оквиру

новоустановљене манифестације „Вишњићеви дани“. Драгоцјену помоћ у њеној

реализацији пружио је бивши управник збирке Димитрије Чолаковић.

Исти тренд у броју изложби настављен је и 1995. године. Посебан нагласак би

требало ставити на два догађаја. Ауторском изложбом Мирка Бабића „Из колекција

старих бијељинских породица – Ивковићи“ отворен је нови серијал истраживања

прошлости града и грађанске културе у Бијељини. Са друге стране, изложбом „Српски

9

одбрамбени рат у сликарству Милића од Мачве“ у Бијељини су поново, у ратном вихору,

представљена најпознатија дјела живе сликарске легенде.

Упоредо са изложбеним активностима и радом са бројном посјетом, стручне

службе су обављале и својеврсну ревизију инвентара збирки археологије, етнологије,

историје, умјетничке колекције, фото-материјала и библиотечког фонда, док се управа

свакодневно борила са обезбеђењем минимума средстава за рад. Неопходно је истаћи да

су се све активности преко 'пуког преживљавања' дешавале само захваљујући новчаним и

другим донацијама многих организација и појединаца који су сматрали да је рад Музејске

збирке „Семберија“ чак и у ратним условима значајан и вриједан сваке помоћи.

Потписивање Дејтонског мировног споразума, 21. новембра 1995. године,

означило је престанак ратних сукоба на територији БиХ. Са надом у боље вријеме и

напредак, Музејска збирка „Семберија“ се осврнула на своје почетке и отварањем

пригодне изложбе 29. децембра 1995. обиљежила вриједан јубилеј - двадесет и пет

година постојања.18

Иако је установа у прве послератне године ушла са великим очекивањима – жељом

за пререгистрацију у Музеј Семберије, потребом за новим кадровским јачањем стручне

службе, и надом у поврат имовине (Спомен соба „Фадила Јахића Шпанца“, Спомен дом

„Црвене правде“, земљиште ЖТП поклоњено музеју са „Ћиром“) која је током рата без

сагласности збирке дата на коришћење другим субјектима – помака још није било.

Са друге стране настављена је богата изложбена дјелатност како ауторска тако и

гостујућа, па се већ 1996. године могу издвојити три значајна садржаја. Најприје је 3.

марта, поводом првог помена имена Бијељина у писаним изворима (3. марта 1446)

отворен историјски дио сталне поставке под називом „Бијељина кроз вијекове“ (аутора

Мирка Бабића и Зорана Мидановића). Август је обиљежила нова изложба серијала „Из

колекција старих бијељинских породица“ посвећена породици Јовичић. Захваљујући

овом раду једна од потомака породице, Љубица Јовичић-Станчић из Београда у наредних

неколико година поклониће музеју најразноврснију фото, документарну, етнолошку и

умјетничку грађу и тако (уз Родољуба Чолаковића и Милицу Зорић) постати један од

најзначајнијих легатора установе. Исте године (у новембру) у музеју је гостовала прва

послератна изложба из иностранства. Била је то презентација умјетничких плаката Музеја

Азије и Пацифика из Варшаве. Посебно мјесто међу изложбеним садржајима припало је

18

„25. Година Музеја Семберије“, каталог изложбе, Бијељина, 1995.

10

још једном Милићу од Мачве који нас је децембра 1997. почаствовао изложбом

„Портрети песника живописаних руком“.

И током наступајућих година, нагласак у изложбеној дјелатности музеја биће на

већ установљеним манифестацијама – „Мајска смотра ликовног стваралаштва ученика“,

„Бијељинско бијенале“ те истраживачко-изложбеним садржајима из културне историје

Бијељине поводом градске славе Св. Пантелејмона (август) и етнолошким изложбама за

Вишњићеве дане (новембар).

Истовремено, после дужег времена, стекли су се услови и за нова теренска

археолошка и етнолошка истраживања. Мада су у питању краћа рекогносцирања у

Семберији и Подмајевици, она свакако представљају значајан корак напријед у односу на

дотадашњи рад установе, посебно у домену археологије. По први пут терен обилази и

истражује стручњак локалне установе археолог и актуелни управник мр Мирко Бабић, а

не колеге са стране. Не мању тежину има и истраживање народних игара и кола

Семберије које је 1997. године обавио и публиковао19

Васо Поповић, фолклориста и

директор Музеја РС у Бања Луци у сарадњи са Мирком Бабићем, директором Музејске

збирке „Семберија“.

Неопходно је нагласити и богату издавачку дјелатност музеја који је осим

редовних каталошких издања континуирано објављивао и друге публикације

(монографија Бијељине 1994, Остојићева 1995, Забрђа 1996, Тобута 1997, РИТЕ Угљевик

1999, итд).

Вишегодишње сукцесивно прикупљање података о жртвама последњег рата којим

се бавило историјско одјељење установе, заокружено је 2002. године издавањем

монографије „Семберија у отаџбинском рату 1992-1995“ у сарадњи са локалном борачком

организацијом, као и постављањем истоимене изложбе.

Посебан значај за рад музеја у Бијељини година 2002. има због епохалног налаза

средњовјековних надгробних споменика на локацији Атик џамије у центру града,

приликом почетка радова на њеној обнови (13. децембра).20

Након археолошког

истраживања локалитета у првим мјесецима следеће године у коме су поред стручњака

музеја учествовале и еминентне колеге из цијеле РС и БиХ, дуготрајне велике медијске и

19

Васо Поповић, Народне игре и кола Семберије, Музеј Семберије, Бијељина, 1997. и Васо Поповић –

Мирко Бабић, Народне игре и кола Семберије2, Музеј Семберије, Бијељина, 1998. 20

Види: Мирко Бабић – Гордана Томовић, Старосрпски натписи из Бијељине, Историјски институт,

Београд, 2004, Мешовита грађа, Miscellanea, Нова серија књ. 22, стр. 82-104

11

друге „прашине“, одлучено је да се споменици пренесу у простор Музеја. Сви примјерци

најбројније колекције камених споменика са натписима старо-словенском ћирилицом

српске редакције (датовани у 14. и 15. вијек) дио су сталне археолошке поставке, док

остали украшавају невелико двориште музеја.

С обзиром на дугогодишњи непрестани прилив музејске грађе (чак и у ратним

годинама), велики број изложби и посјете, али и нормализацију музејске дјелатности у

РС/БиХ, што је пред стручне службе постављало све захтјевније теме и задатке, 2003.

године актуелизовано је поново питање кадровског јачања установе. Захваљујући

упорности управе и разумијевању оснивача Општине Бијељина, најприје добијамо ново-

старо појачање у искусном музеалцу Милој Станојевић, а крајем године и у апсолвенту

археологије Сњежани Антић, која је до тада у неколико наврата помагала музеју као

спољни сарадник.

Ипак, током овог периода изнад свега се издваја један догађај на почетку трећег

миленијума. Наиме, крајем 2001. године визионарска идеја Димитрија Чолаковића о

Завичајном музеју у Бијељину, која је била и идеја водиља новој генерацији музеалаца и

његових наследника, коначно је добила потврду у форми Одлуке о оснивању Музеја

Семберије (сл. гласник општине Бијељина 10/2001). Који мјесец касније усвојен је први

Статут Музеја Семберије у Бијељини. Иако ће стицајем околности до реализације одлуке

о регистрацији установе проћи неко вријеме, значај и озбиљност музејске дјелатности у

Бијељини и статус Музеја Семберије у мрежи музеја РС и БиХ напокон су били

верификовани.

На почетку зрелог доба - изазови и обавезе

Активности Музеја Семберије у годинама послије пререгистрације добиле су нови

замах. Први пут послије реконструкције Конака и усељења установе, захваљујући

оснивачу, обезбеђена су средства за поновно уређење изложбеног простора музеја. Тако

је у 2005. години у историјском дијелу сталне поставке своје мјесто нашао дио легата

Љубице Јовичић-Станчић, док је поводом тридесетпетогодишњице оснивања установе

етнолошка презентација „Живот и култура народа у Семберији“ заблистала новим сјајем.

У овом периоду истиче се низ изложби музеја које прате поједине важне јубилеје –

Педесетогодишњица матуре прве генерације Учитељске школе у Бијељини (јуна 2004),

Позориште „Сцена – 70. година од прве представе (новембар 2005), Сто година

задругарства у Семберији (септембар-новембар 2006), Сто година организованог

12

занатства у Семберији (новембар 2007), Тридесет година Музеја у згради Конака

(септембар 2008), Вијек биоскопа у Бијељини (август 2009) и Деведесет година гимназије

у Бијељини (септембар 2009). Изложбе о биоскопу, позоришту и занатству биле су дио

већ традиционалног истраживачког рада на темама из културне историје који је допуњен

и изузетним презентацијама о Словацима и Нијемцима у Семберији (август 2005. и 2007),

те грађевинским објектима аустроугарског периода (август 2008).

Посебно значење за однос са публиком има манифестација „Ноћ музеја“ први пут

одржана у Музеју Семберије у љето 2006. Већ следеће године бијељинска установа

постала је дио европске мреже овог јединственог програма поводом обиљежавања

Светског дана музеја 18. маја. Током вечери и дијела ноћи у којој се манифестација

одржава, музејске поставке и пратеће садржаје погледа неколико стотина посјетилаца.

Истовремено, дешавају се помаци и на другим пољима музејског рада. Осим више

археолошких теренских истраживања на локалном и регионалном нивоу (праћење

земљаних радова у Бијељини током изградње канализационе мреже и других објеката,

истраживања на зворничкој тврђави, у Сребреници, Скеланима и Дардаганима) стручни

сарадници музеја учествују и на разноврсним научно-стручним скуповима у РС/БиХ и

региону и активно су укључени у рад Музејског савјета РС, Удружења музејских радника

РС, ИЦОМ-а БиХ, Музејског друштва Србије (археолошке и етнолошке секције) и др.

Континуирано се наставља прикупљање и обрада најразноврсније музејске грађе,

издавачка дјелатност, сарадња са медијима, рад са бројном публиком, стручна помоћ

истраживачима.

Са фундусом од преко 10.000 експоната, фототеком са око 14.000 јединица и

библиотеком од близу 6.000 наслова Музеј Семберије одавно је превазишао почетне идеје

и планове о свом развоју, чувању, проучавању и представљању културно-историјске

баштине Семберије, које је поставио његов зачетник и дугогодишњи управник,

Димитрије Чолаковић. Карактер Музеја Семберије одређен је оснивачким актом и

Статутом, а програмска политика дефинисана у складу са светским стандардима. Као

непрофитна, стална установа у служби друштва и његовог развоја и отворена за јавност,

она прикупља, штити, истражује, саопштава и излаже материјалне и нематеријалне доказе

о људима и њиховом окружењу. Поред научне, изложбене и едукативне, рад музеја према

савременим стандардима подразумијева и забавну компоненту која се остварује кроз

однос са најразноврснијом публиком. По својим квалитетима и потенцијалу, у данашњем

13

распореду снага у музејској мрежи РС и БиХ, Музеј Семберије у Бијељини има реалне

предиспозиције и за веће ингеренције од онога што је установа завичајног типа.

***

Иако је рапрострањено мишљење о музејском раду као лагодном и

привилегованом уживању јавних средстава који не обавезује претјерано, стварност је

сасвим другачија. „Музејска служба није тиха хладовина, већ школски мравињак,

туристички полиглотски центар, народни универзитет, клуб за дискусије, храм и театар,

визионарски панорамски пројектор научних истина, клиника споменика и документарни

и информативни центар par exellance.“ (Ђ. Мано-Зиси). Током четири деценије рада

музеја у Бијељини све генерације и профили запослених у овој установи искуствено знају

да је тако, и још више. Без обзира на локални карактер музејске грађе којом располажемо,

наше дјеловање није, нити може бити изоловано само за себе. Једино уз грађење свијести

о припадности универзалном културно-историјском наслеђу човјечанства ова Мисија има

смисао, отвара нове видике у свијет сазнања и обезбеђује заслужено мјесто у великој

породици музеја и других институција које се старају о културној баштини. На јавности је

да оцијени колико смо у томе успјели, али и да подстиче на даљи, и бољи рад у

будућности.

14

ЛИТЕРАТУРА:

1. „Бразде“, лист за књижевност и културу, бр. 8, Бијељина 29. новембар 1970.

2. Димитрије Чолаковић, Сјећање на рад Музеја од 1970. до 1988. и до 1992, каталог

изложбе „25 година Музеја Семберије“, Бијељина, 1995.

3. Мр Мирко Бабић, Рад музеја 1992-1995, каталог изложбе „25 година Музеја

Семберије“, Бијељина, 1995.

4. Миленко С. Филиповић, Прилози етнолошком познавању североисточне Босне,

АНУБиХ, Грађа XVI, Сарајево, 1969;

5. Миленко С. Филиповић, Мајевица с особитим обзиром на етничку прошлост и

етничке особине мајевичких Срба, АНУБиХ, Дјела, XXXIV, Сарајево, 1969.

6. Радмила Кајмаковић, Семберија – етнолошка монографија, Посебни отисак из

„Гласника Земаљског музеја Босне и Херцеговине у Сарајеву, Етнологија, Нова

серија свеска XXIX, 1974“, Сарајево, 1974.

7. Археолошки лексикон БиХ, регија 6, Земаљски музеј БиХ, Сарајево, 1988.

8. Мирко Бабић – Гордана Томовић, Старосрпски натписи из Бијељине, Историјски

институт, Београд, 2004, Мешовита грађа, Miscellanea, Нова серија књ. 22, стр. 82-

104

9. Извјештаји о раду кустоса и музеја у цјелини за период 1993-2009. године, архив

Музеја Семберије