Sanja Bratina

Istorijat

Melaholija reč starogrčkog porekla – melan(crn) i chole (žuč)

Mania – mainesthai (biti mahnit)

Melaholija i manija – nazivi za dva od tri tipamentalnih poremećaja koje je prepoznao iopisao Hipokrit još u 4. veku pre nove ere

Aretej iz Kapadokije (II vek pre ne) –melanholija i manija su povezanemanifestacije istog poremećaja

Krepelin (19 vek), manično – depresivnabolest je jedan od dva osnovna tipa psihoza.

Simptomi

tuga, beznadje, krivica, povlačenje od drugih,nesanica ili prevelika potreba za snom,promene apetita (nedostatak ili pojačan),gubitak polne želje, gubitak zadovoljstava kojasu do tog stanja bila prisutna u životu osobekoja je postala depresivna.

Simptomi „maskirane“ depresije, agitiranost,iscrpljujuće aktivnosti, preterana pričljivost...

Uobičajeno, depresivne osobe su pasivne,sporo i teško govore, češće ćute, umeju dazanemare ličnu higijenu i izgled, da razvijajuhipohondrijske tegobe, malodušne su, osećajunelagodnost i strah.

Simpotmi u odnosu na dob

pojavljivanja U svim životnim dobima

Simptomi depresije variraju u odnosu na dobpojavljivanja.

Depresivna deca mogu biti preterano aktivna,agresivna ili povučena, bez poriva ka kontaktusa drugima

Adolescenti – negativizam, antisocijalnaponašanja, pojačano osećanje neshvaćenosti

Odrasli – zaboravnost, distraktibilnost, manjakpažnje i koncentracije, a najtipičnije jeosećanje duboke tuge u često neskladu sastvarnom životnom situacijom.

Savremene teroije

psihopatologije etiopatogenetski činioci poremećaja: činioci

vulnerabilnosti, činioci i mehanizmi otpočinjanjaporemećaja, medijatori i moderatori izmedjukauzalnih faktora, neposredni mehanizmi nastanka iformiranja poremećaja, činioci i mehanizmiodržavanja poremećaja, činioci i mehanizmiotpornosti i činioci relapsa

mesto poremećaja u odnosu na ostale poremećaje ušta spadaju: modeli prikazivanja poremećaja, prirodagranica izmedju različitih poremećaja, granicaizmedju poremećaja i normalnosti i odnoskonkretnog poremećaja sa ostalim poremećajima.

Epidemiološki pristup –

epidemiologija celoživotnog

toka Epidemiologija životnog toka, kao jedan

od epidemiloških pristupa, traga za

razumevanjem načina na koji su

determinante zdravlja i bolesti u

interakciji tokom celoživotnog raspona

ljudskog života.

Šema br 1 nam pokazuje ključne faktore kojetreba uključiti u celoživotni model depresije

Ključni periodi u životu – fetalni razovoj,detinjstvo, adolescencija, odraslo doba takodjepredstavljaju tranzicije depresije

Ovi tranzicioni periodi mogu biti pod uticajemmnogobrojnih faktora rizika – stresni dogadjaji,komorbidni mentalni poremećaji, nizak SES,

Protektivni faktori – promocija mentalnogzdravlja ili tretmani (primer – rani tretmandepresije)

Činioci otpornosti

optimizam kao atribucioni stil,

unutrašnji lokus kontrole,

samoefikasnost,

samopoštovanje,

socijalne veštine,

adekvatan socijalni milje,

ekonomski status,

zadovoljstvo profesijom,

ekstraverzija,

samouveličavajuće iluzije

Kako depresija utiče na ličnost

Dijateza – stres modeli

Model patoplasticiteta – ličnost

modifikuje tok i kliničku sliku

Scar hipoteza – poremećaj menja ličnost

Spektar hipoteza

Uticaj depresije na radnu i

životnu sposobnost

Podaci iz Srbije

Najčešće korišćen zbirni pokazatelj – DALI označava godine života korigovane u odnosu na nesposobnost (engl. DALY=Disability Adjusted Life Years) koji predstavlja zbir izgubljenih godina života zbogprevremene smrti (engl. YLL=Years of Life Lost) i izgubljenih godina"zdravog" života zbog nesposobnosti (engl. YLD = Years Lost due to Disability) (Murray i sar., 2001).

Unipolarna depresija je, prema rezultatima studije globalnogopterećenja bolesti u u 2000. godini sa 11,9% bila vodeći uzrokizgubljenih godina života zbog nesposobnosti u svetu, kako kodmuškaraca (9,7%), tako i kod žena (14,5%) I četvrti uzrok ukupnogopterećenja bolestima i povredama u svetu sa 4,5% svih DALIja.

Prema procenama za 2002. godinu unipolarna depresija je sa preko 67 miliona DALI-ja (4,5% svih DALI-ja) i dalje četvrti uzrok ukupnogopterećenja bolestima i povredama u svetu (Murray i sar., 2001; WHR 2003).

U Srbiji bez Kosova i Metohije, prema podacima studije opterećenjabolestima i povredama u Srbiji u 2000. godini unipolarna depresija je bila odgovorna za 52.900 DALI-ja, i sa stopom od 7 DALI-ja na 1000 našla se na četvrtom mestu od ukupno 18 odabranih poremećaja zdravlja za koje je opterećenje računato (Janković, 2003).

Faktori koji utiču na

perzistentnost bolesti preplavljujući uzroci (kao na primer u

epidemijama)

neefikasnost prevencije (primer astma)

teškoće da se bolest prepozna ilidijagnostifikuje (primer karcinom pankreasa)

rekurentnost i remisije bolesti (primer migrena)

neefikasnost, neuspešnost tretmana (primer hronična opstruktivna bolest pluća)

osobe koje ne traže pomoć – tretman (kao naprimer hipertenzija)

nedostupnost adekvatnog tretmana kada je potreban i zahtevan

depresivnost perzistira uled toga što

osobe ne traže tretman za svoju

depresiju kada se pojavi relaps kao i

usled toga što efektivan i proaktivan

tretman i kada je tražen često nije

dostupan

Prevalenca depresije

U Velikoj Britaniji i SAD se prevalenca

depresije nije menjala tokom prethodnih

15 godina, pristup zbrinjavanju značajno

poboljšan.

Stabilnost prevalence mentalnog

zdravlja tokom perioda od 40 godina je

izveštena i u istraživanju Murphy – a i

saradnika (Murphy et al, 2004)

Francuski istraživači Kovess – Masfety, Briffault i Sapinho(Kovess – Masfety, V., Briffault, X., i Sapinho, D., 2005) suporedili prevalencu, faktore rizika i način tretiranjadepresije izmedju dva perioda u Francuskoj (1991 i 2005), uzimajući u obzir promene u socijalnim uticajima i vrstuzdravstvenog zbrinjavanja. Došli su do zaključaka da se opšta prevalenca depresije lagano povećala tokomperioda od 14 godina, medjutim, došlo je do dramatičnogpovećanja broja osoba koje su tvrdile da se osećajudepresivno te prijavljivale neke od depresivnih simptoma. Poroporcija osoba koje konsultuju psihijatre usleddepresivnosti se nije promenila, dok je proporcija osobakoje se obraćaju lekarima opšte prakse umanjena, a osoba koje se obraćaju psiholozima za konsultacijeuvećana tri puta. Upotreba psihofarmaka je značajnoumanjena, dok je upotreba psihoterapije povećana.

U Kesslerovom istraživanju (Kessler,

prema Kovess – Masfety, V., Briffault,

X., i Sapinho, D., 2005) je izvešteno da

postoji značajno povećanje osoba koje

su se u SAD obratile za pomoć

profesionalcima iz oblasti mentalnog

zdravlja od 20.3% (1990) do 32.9%

(2003

Genetski podaci

Procene učestalosti poremećaja raspoloženja bipolarnog tipa kod najbližih srodnika se kreću u rasponu od 10 do 20

Medju najbljižim srodnicima bolesnika sa bipolarnim poremećajem uočeno višeslučajeva unipolarne depresije nego bipolarnog poremećaja. Procene rizika obolevanjanajbližih srodnika osoba sa bipolarnim poremćajem iznose 6.4%, za bipolarniporemečaj, a 13.2% za unipolarnu depresiju. Stepen konkordantnosti za bipolarniporemećaj kod jednojajčanih blizanaca je bio 72%, a kod dvojačanih 14%.

Dostupni podaci o unipolarnoj depresiji pokazuju da genetski činioci nisu tako značajnikao kod bipolarnog poremećaja. Podaci ukazuju na to da srodnici osoba saunipolarnom depresijom imaju povećan rizik od oboljevanja, ali je taj rizik manji negokod osoba sa bipolarnim poremećajem Srodnici osoba sa unipolarnom depresijomnemaju povećan rizik od bipolarnog poremećaja. Rizik povećava rana pojava depresije, komorbiditet sa anksioznim poremećajima ili alkoholizam . Kod blilzanaca se u studijama najčešće opisuje monozigotna konkordantnost od 40%, a dizigotna kod 11%

Studijame usvojene dece pokazuju učestalije prisustvo poremećaja raspoloženje kodbioloških roditelja dece, nego od onih koji su decu sa poremećajima raspoloženjausvojili.

Prevalenca velike depresije iznosi 4 – 5%, a prema nekim autorima izmedju 10% i 25% kodžena i izmedju 5 i 12% kod muškaraca

Podaci o dobu pojavljivanja variraju od autorado autora, neki navode da je prosečni uzrastza prvo pojavljivanje bolesti izmedju 40 i 50 godina dok drugi tvrde da je najveći rizik zapojavu velike depresivne epizode je u dobiizmedju 18 i 44 godine, a najmanji kod osobaiznad 65 godina starosti

Depresiji su podložnije žene nego muškarci, češće iz nižih socio-ekonomskih slojeva

Bipolarni poremećaj je manje čest od

velike depresije, a prevalenca je oko 1%

Prosečni uzrast pojavljivanja bipolarnog

poremećaja je oko 30 godina i

podjednako je zastupljen kod oba pola.

11% žena i 5% muškaraca u SAD uzima

antidepresive

Skoro trećina depresivnih je izvestila darazmišlja o suicidu, a pokušaj suicida je imalo9% depresivnih

Prema rezultatima istraživanja izvedenog kodnas, metodom “psihološke autopsije” nauzorku od 200 samoubistava ispostavilo dačak 75% ispitanika zadovoljava kriterijumprisustva najmanje 5 od 9 simptoma depresije. Ipak, samo 6% ispitanika je imalodijagnostifikovanu depresiju, što može ukazatida najveći broj suicida izvrše osobe u prvojdepresivnoj epizodi (Biro, M)

Komorbiditet

panični poremećaj,

agorafobija,

socijalna fobija,

generalizovan anksiozni poremećaj,

postraumatski stresni poremećaj,

zloupotreba supstanci.

Problemi pri klasifikaciji poremećaja

raspoloženja se najčešće javljaju usled

njihove velike heterogenosti.

Distimija

Prevalenca distimije

- 3% do 6%, u SAD

- Holandija 4,6%

- U evropskim zemljama prevalenca ovog

poremćaja se kreće od 2.1% do 3.7% ili

čak 20.6%

- U Španiji je trenutna prevalenca

distimije u primarnoj zaštiti 4.8%

Komorbiditet distimije

Uobičijani komborbiditet je sa velikom

depresivnom epizodom (do 75%),

anksioznim poremećajima (do 50%),

poremećajima ličnosti (od 20 d0 40%,

pa i više kod rane pojave poremećaja),

somatomorfnim poremećajima (2.8 do

45.2%) i zloupotrebom supstanci (do

50%).