PODMUKLO DEJSTVO BIOGRAFIJE

„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam:jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i

neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebibiografiju svih ljudi u svim vremenima.“ (Gorki talog iskustva, str. 182)

1935, 22. februara u Subotici rođen Danilo Kiš, od oca Eduarda Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn),mađarskog Jevrejina i majke Milice (rođene Dragićević), Crnogorke ­ kao njihovo drugo dete (prvo je kći Danicarođena 1932).

Venčana fotografija Kišovih roditelja

„U tom su se gradu [Subotici], dakle, zbile dvekrucijalne činjenice moga života što ih je udesioBog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac EduardKiš, viši inspektor državnih železnica i pisacJugoslovenskog reda vožnje železničkog,autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, imoja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica,prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u posetikod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstvenu ono vreme.“ (Skladište, 325)

„Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća,katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različitasveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskihjunačkih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropskaliteratura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključićese moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.“ (Gorki talogiskustva, 243)

Danilo Kiš, Subotica, Vrbica 1937.

1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad.„Prve čulne impresije mog detinjstva potiču izNovog Sada, koji se nalazi na nekih sto kilometarajužnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje.Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice,očeve cigarete, kolonjske vode na vratu mojemajke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme nastolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake naočevom šeširu, sedišta fijakera, železničkestanice, apoteke, praznog kupea prve klase,remena za podizanje prozora u vagonu, kožnogkofera.“ (Gorki talog iskustva, 184)

„... reci, da li sam sve to izmislio? (Cveće imirise.)“ (Rani jadi, 32)

1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kršten po pravoslavnom obredu u vreme donošenja antijevrejskih zakona uMađarskoj. „...sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi

krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama...“ (Gorki talogiskustva, 185)

Poseta ocu u kovinskoj bolnici. „Imao je povremene napade neuroze straha ­ dijagnoza koju sam doznao nekihtrideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom distancom, postala jasna i onanaša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje 1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnomjasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene [...]kada je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže čvor nalastišu.“ (Gorki talog iskustva, 196)

1941. Počinje rat. „... ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41. godine počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a27. marta četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom 'Bolje rat nego pakt' (tuzagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u izlogu brijačnica bioistaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama.“ (Gorki talog iskustva, 188)

1942. Januar: novosadski „hladni dani“; ubijene su stotine vojvođanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj21. „Te idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo: iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom,moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mora sna:moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih svetlihsunčanih slika koje su se ređale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je celarolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori.“ (Gorki talog iskustva, 185)

Sa sestrom Danicom

Mađarski vojnici odvode i Eduarda Kiša. „Slika jeubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i jasedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo,sa mađarskim žurnalom u rukama 'tako da naslovbude jasno vidljiv'. Na jednoj stranici, fotografijatenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom,kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus;kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednicisu uperili u njih svoje oružje. U jednommontažnom postupku ­ kao u nekoj projekciji nekihmojih sopstvenih književnih prosedea ­ mešaju seslike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici:na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zavirujepod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi držipušku na gotovs.“ (Gorki talog iskustva, 194).Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“.„Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskomledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ (Gorkitalog iskustva, 202)

U Vojvodini traju progoni Jevreja. „... kako je zakon predviđao da u mešovitim brakovima sin bude smatranpripadnikom očeve a kći majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu veću ijednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao naprobi odela, a ona je, sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore­dole po reverima naših kaputa. Da li je mojotac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađerupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenimkoncima, krpicama i dugmadima; no osim toga dana, na 'generalnoj probi', nisam je više nikada stavio.“ (Gorki talogiskustva, 186)

„S proleća četrdeset i druge moj je otac rešio da nas nauči mađarski... Sumorno dvorište, otvoreni prozori sajarkocrvenim geranijumima u bobičastim emajliranim loncima. Moja sestra i ja sedimo na niskoj drvenoj klupi, otacnaspram nas u škripavoj pletenoj fotelji od trske. Odjednom podiže glavu uvis, jer mu je, valjda, pala pahulja snega

na stranicu knjige: Hull a ho, kaže. Ponovite: Hull a ho. To vam znači, kaže on: Pada sneg. Ta će meteorološkarečenica, koju sam prvu naučio na mađarskom, stajati nad mojim panonskim detinjstvom kao moto nad kakvombaladom.“ (Skladište, 388)

Danilo Kiš, Mađarska 1943.

Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku, u rodnikraj Eduarda Kiša. „Prostorija je podeljena tankimzidom od blata na dva dela: veći, 2x2, i manji 2x1.Prvi se naziva 'spavaćom sobom' a drugi'kuhinjom'. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja sedobija kada se u mlakoj boji rastvori ilovača. Poduticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ilise na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili naizbledela platna starih majstora. Pod je nabijentakođe ilovačom koja je u odnosu na površinudvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnihdana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekadbila štala.)“ (A i B;Skladište, 301)

Eduard M. Kiš

1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinomsvojih rođaka) u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic izkojeg se neće vratiti. „Ja ga do dana današnjegvidim kako se penje u kola, fijakere, vozove,tramvaje. [...] Ili pri našoj poslednjoj poseti, godinehiljadu devetsto četrdeset i četvrte uZalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle ćeotići, nestati zauvek“ (Gorki talog iskustva, 188)

Eduard Kiš bio je viši inspektor državnih železnica,pisac „Konduktera“ – jugoslovenskog reda vožnježelezničkog, autobuskog, brodskog i avionskogsaobraćaja i patio je od neuroze straha. „Koračaoje poljima, zamišljen, zamahujući visoko štapom,gazio je mesečarski, idući za svojom zvezdom,koja bi se u suncokretima sasvim izgubila, i on bije pronašao tek na kraju njive – na svom crnomzamašćenom geroku.“ (Bašta, pepeo, 126)

Danilo Kiš piše svoje prve pesme. „Prva pesma koju sam napisao – imao sam tada devet godina – imala je kaotemu glad..., dok je druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Eto, taj scenario, bol, proganjanje,smrt, i dalje je osnova moga dela.“ (Gorki talog iskustva, 245)

1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom iDanilom, posredstvom Crvenog krsta repatriranana Cetinje, kod svog brata, Rista Dragićevića,poznatog istoričara i komentatora Njegoša.„Njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni ienciklopedije, biti za mene izvorom bodlerovskihsanjarija;La Petit Larousse illustre, izdanje iz 1923,sa svojim estampama i planches u boji, 'je seme atout vent', posejaće u meni seme opasneradoznalosti.“ (Gorki talog iskustva, 192)

Danilo Kiš, Cetinje 1947.

„U svakom slučaju bolest moje 'uznemirujućerazličitosti' nije me napuštala. Trebalo je prvoponovo da naučim maternji jezik, srpskohrvatski,jezik na kome pišem. I da me moji školski drugoviprihvate, u čemu sam uspeo zahvaljujućiherojskim delima sasvim u duhu crnogorsketradicije: tukao sam se pesnicima s najjačim izrazreda. To je bilo oslobađanje besa koji sam dugogomilao i potiskivao. Jevrejsko dete u Mađarskojza vreme rata tukli su i najslabiji.“ (Gorki talogiskustva, 204)

Milica Kiš

1951. Umrla Milica Kiš. „... posle smrti moje majkei posle one tri ili četiri godine njene patnje ja višene verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: akoneko kao što je moja majka mora da pati tolikomnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“(Gorki talog iskustva, 275)

1953. U časopisuOmladinski pokretobjavljena prvaKišova pesmaOproštaj s majkom.„U gimnaziji samnastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske,ruske i francuske pesnike, u prvom redu radistilske i jezičke vežbe; spremao sam se zapesnika i izučavao književni zanat.“ („Izvod izknjige rođenih“, Mansarda, 112)

1954. Završava srednju školu na Cetinju.

„Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padajumesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne odpogodnosti da čovek ostane u kući ili da sezavuče u biblioteku. Život je u to vreme, životmladih pogotovo, bio do užasavanja monoton,očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan.Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski,vojnički, po provincijskoj logici i provincijskimpedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili unama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu,kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti zabekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije

Danilo Kiš, Cetinje 1953. bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilustarovremenih balova, gde sam ja, u duhuromantičarske, Sturm und Drang, u bitilarpurlartističke, staromodne, provincijske pobune,s puno smisla za martirstvo i sa željom da seizdvojim od ošišanog krda, stajao sam napodijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“(Gorki talog iskustva, 9)

Danilo Kiš, Beograd 1956.

Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu.„Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svettzv. boemije, u 'Tri šešira', u 'Prešernovu klet', ipio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna,uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnuformulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sampronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi.Verovao sam u verodostojnost te spasonosneformule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život ičije knjige nisu bile protivrečne. 'Kako ste uspeli,gospodine Tin, da opstanete uprkos boemiji, datoliko naučite, dok su oni koji su s vama pili,manje ili više svi potonuli?' Pisac je odgovorio: 'Jasam noću pio, a danju radio.' Eto, u toj se anegdotikrije ta čarobna formula koju sam čuvao za sebe ikoje sam se držao. Ja sam danju sedeo uNarodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sampokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijemtajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se.Još uvek verujem da je empirijsko saznanje makakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisnoza pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada samspavao, jer imam spremljen odgovor: umeđuvremenu!“ (Gorki talog iskustva, 11)

1957. Postaje član redakcije „Vidika“ u čijem uredništvu ostaje do aprila 1960.

1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na katedri za Istoriju svetske književnosti sateorijom književnosti. „Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao ­ mladprovincijalni pesnik... ­ Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutkunisam se pitao za dalju svoju sudbinu. [...] Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu iPetefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje­više jasnoj nameri: da izučim zanatspisateljski...“ (Varia, 496).

1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz. „Tako, reči prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svestikao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svulaž i neprirodnost tih veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamneoranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskogpomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve 'prirodne granice', nikakve barijere izmeđuplanina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. 'Nebo nema otadžbine.' Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet

u Pariz“, Varia, 535). Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut') već nekoliko noćnih sati inostalgično pripaljujem svoju gorku 'Zetu' na plamenu sveće. [...] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravoobreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj Luci Spasa. Sedim i pokušava da se setimsvojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajući Baudelairea,Prousta, Mallarmea, Verlainea.“ (Varia, 223­224). Piše romane Mansarda i Psalam 44.

1960. Završava poslediplomske studije odbranom rada „O nekim odlikama ruskog i francuskog simbolizma“.

1961. Na odsluženju vojnog roka (mart 1961­mart 1962) u Bileći i Delnicama.

1962. U izdanju beogradskog „Kosmosa“ objavljena prva dva Kišova romana: Mansarda (satirična poema) iPsalam44.

Neobjavljeno rešenje za korice prvog izdanja knjigeMansarda/Psalam 44 (Leonid Šejka)

„Ja sam se spremao za književni zanat, studiraosam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio,sve u znaku učenja, i moja prvaknjigaMansardakoju sam nazvao satiričnompoemom, ima u sebi nečeg od te groznice i tajgorki ukus što ga provincijalac doživljava uBeogradu. Sve je to uMansardisuviše poetizovano,pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjigestoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talogiskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojimknjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo dopokusaj traženja moje sopstvene ličnosti, mogsopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitnačistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebisamom.“ (Gorki talog iskustva , 12)

„O, Mansarda je 'poema', i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njojjedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz njeizostali... Putovanje u Mansardi je 'putovanje oko moje sobe'.“ (Skladište, 328)

Beograd, 1955.

„Taj sam svoj kratki roman [Psalam 44] napisao zanepunih mesec dana, u svojoj dvadeset i petojgodini, za konkurs Saveza jevrejskih opština uBeogradu. [...] Roman sam pisao na osnovu jednekratke novinske reportaže (jedan bračni par sadetetom posećuje logor gde im se poslednjih danarata rodilo dete), tako da sam tu pomalo neobičnuintrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu. Slabostte moje mladalačke knjige nije međutim tolikosama ta intriga, odveć jaka, odveć patetična,koliko jedno fatalno odsustvo ironične distance ­element koji će kasnije postati sastavnim delommog književnog prosedea.“ (Gorki talog iskustva,198)

„[...] u okviru mog 'opusa' ta knjiga [Psalam 44] ima određenu funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednomtraganju i sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana – Mansarda i Psalam 44, štampanasvojedobno tako, u jednom tomu, sasvim različita, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o dvema linijamakoje će ići naporedo kroz sve moje buduće knjige: metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, 'dokumentarne'rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojimkasnijim knjigama često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti.“ (Gorki talog iskustva, 199)

Ženi se Mirjanom Miočinović.

Danilo Kiš, Strazbur 1964.

1962­1964.Boravi u Strazburu kao lektor zasrpskohrvatski jezik. Tu, u tom alzaškom gradu ukoji su možda zalazili i njegovi daleki preci po ocu,piše romanBašta, pepeo. „Na osnovu aluzija upismima moga oca, njegovi su preci dospeli uMađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svojprilici iz Alzasa, odakle su bili proterani.Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi precisa majčine strane.“ (Gorki talog iskustva, 193).

Prevodi Lotreamona, Verlena, Kenove Stilske vežbe, rediguje svoje rane prevode pesama Endre Adija. „Adi me jekastrirao. Kao pesnika. Kada mi je bilo dvadeset godina bio sam zaljubljen kao svaki drugi blesavi mladić i počeosam pisati pesme. [...] U Adijevoj lirici našao sam po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje. Pomislio samčemu onda da pišem? Zato sam ga radije prevodio. Preko njega sam doživeo patnju, ljubav, razne faze života ismrti. Zahvalan sam samo Bogu što sam mogao da ga sretnem i što od mene nije postao jedan loš pesnik. Mnogiprozni pisci se oprobavaju i u lirici, ali od takvih pokušaja uglavnom nastaju samo nedozreli izdanci. Adi me jesačuvao od toga.“ (Gorki talog iskustva, 251­252).

1963. Tokom selidbe izgubljeno pismo Eduarda Kiša, pismo koje će u Peščaniku postati „Veliko zaveštanje“. „Uvreme kad sam pisao roman Bašta, pepeo negde između šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom,da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinuprćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnomaluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1965. Objavljen roman Bašta, pepeo. „U toj knjizi imao sam problem kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalnestvari o manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva. Pisanje ih je moglo spasiti dajući im malo ironije. Morao sampronaći kako da izrazim neke od veoma okrutnih događaja koji su imali takav uticaj na ovu porodicu, da ne budu punipatosa. Ukratko, u toj mešavini morao sam da merim so, biber i šećer. Pokušao sam razoriti lirsku čaroliju time stosam u baštu smestio velike komade metalnih otpadaka, kakva je i ta šivaća mašina. Ili taj dugačak spisak imenicaiz leksikona, koji treba da uništi miris bilja u jednom delu knjige.“ (Gorki talog iskustva, 213)

Dovršava zbirku pripovedaka Rani jadi na čije će izlaženje čekati četiri godine. Dve godine radi honorarno kaodramaturg Ateljea 212. „U dvorištu Ateljea 212, kao da gledaš iza kulisa s one strane rampe, tj. s ove glumačke,intendantske, šaptačke, tehničke, u tom dvorištu, između sivih oronulih zidina, neki kamion sa inostranomregistracijom, neki od onih što su dovukli odnekud iz sveta kartonske dekoracije, kartonske šume i oblake, maskeod pepier­machea, prašnjave kostime od lažne svile, sa lažnim ukrasima, od lažnog nakita i lažnog zlata, kamion

nalik na čergarska kola, s kojeg skidaju binski radnici svu tu besmislenu dekoraciju, odsutno, nezainteresovano, kaošto se vrši svaka radnja čiji smisao čovek ne shvata, kao što se rukuje svakim predmetom koji ima značenjeapsurda, to jest koji nema nikakvo značenje za onoga koji njime rukuje, nego mu naprotiv, sve to izgleda ne samoapsurdnim, sva ta starudija, nego mu sve to liči još i na neku veliku i skupu lakrdiju, koja nije zavredela ni pet para,jer binski radnik ne može da shvati, kao što ne može da shvati ni malograđanin, stvari umetničke izvan utilitarnogkonteksta; jer on, iz aspekta svoje bedne mesečne plate i svog kuburenja, ne može (s pravom) da razume zašto sesva ta starudija dovlači iz Španije, iz Rumunije, iz Rusije, iz Južne Amerike, sve te daščurine, taj papier­mache, tikartonski oblaci, ti tridenti od pozlaćenog kartona, te plave i crvene i zelene perike, to okrzano posuđe iz kojeg ninjegov pas ne bi jeo, te plastične kante koje se na uglu mogu kupiti za pet­šest hiljada (starih) dinara, tajrasklimatani nameštaj od najobičnije daske koji on ne bi ni u šupi držao, te krpe, ta okrzana štukatura, rasklimanefotelje koje se bacaju u pristojnom svetu na otpad, napukli bubnjevi, ulubljeni tromboni, svećnjaci od lima sadogorelim svećama, ludačke košulje, lanci, konopci, šnurovi, raštimovane gitare, oljuštene klupe, tronošci, venciluka od plastike, plastično voće, čamci bez dna, vesla, natpisi, oklopi od kartona, halebarde, sablje, arkebuzi,drvene puške kakvim se danas više ne igraju ni najsiromašnija deca, ogromne lutke od krpe nevešto skrojene, jedvanalik na ljudska bića...

Danilo Kiš ispred Ateljea 212, Bitef 1969.

Jer taj binski radnik će odstajati negde u bifeu,(negde u bifeu za binske radnike i 'tehniku') i nećevideti da sve to, sva ta starudija, sva ta besmislicašto je doplovila brodom iz Južne Amerike, ilidžambo­džetom, ili na kamionima iz Španije iRumunije, da svi ti naizgled besmisleni rekvizitipostaju u jednom času (mogu postati) nekomvrstom čarolije, umetničkim i moralnim čudom, daće te drvene puške zapucati, da će te halebardeodsecati glave kraljeva ili pravednika, da će tajčergarski rekvizitarij naterati ljudima suze na oči, iliizazvati smeh, provalu smeha, radost ilisažaljenje, jednom rečju ono što se od Aristotelado danas zove katarza (katharsis) i zbog čega sesva ova drvenarija dovlači preko Okeana, jer to,ipak, ima nekog smisla, nekog višeg smisla, hoćuda kažem.“ (Skladište, 161)

1967. Pronađeno „Veliko zaveštanje“. „Kada je, kao nekim čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeosam da ga čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je već, tokom godina, počeloda zadobija patinu nerealnog i eho mitskog.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1969. Objavljena zbirka priča Rani jadi (za decu i osetljive). U izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, utu zbirku uvrstio i priču „Eolska harfa“.

1972. Objavljen romanPeščanik, treća knjiga iz„porodičnog ciklusa“. „Peščanik je, čini mi se,savršen kao 'techne', u njemu nemapukotine;Peščanik je ceo jedna pukotina, a ta

„Veliko zaveštanje“ i poslednje poglavlje Peščanika ­„Pismo ili Sadržaj“

pukotina jesu 'tesna vrata' kroz koja se ulazi u tuknjigu, ta pukotina je njena 'savršenost', njenazatvorenost, njena neaktuelnost, njena hibridnost. Isama rečPeščanik u svim svojim značenjima jestezapravo metafora za pukotinu, peščanik kao stena odpeska jeste proizvod geoloških potresa i napuklina,peščanik kao klepsidra jeste pukotina kroz kojuprotiče pesak­vreme; Peščanik je slika jednognapuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklogtvorca.Peščanik je savršena 'pukotina'!“ (Gorki talogiskustva, 39)

„Tačno je samo to da se ove tri pomenute knjige , ­ Rani jadi ­ Bašta, pepeo ­ Peščanik, u ovom i ovakvomredosledu, s jedne strane možda dopunjuju, te bi mogle stajati tako poređane kao neki svojevrstan bildungsroman udvostrukoj funkciji, jer se u njima odslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s drugeD.K.­a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamnoponištavaju: Rani jadi su sadržani u romanuBašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak,sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice ubloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne bojePeščanika, guste,pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“(Gorki talog iskustva, 52)

„...To su tri komponente autobiografskog ciklusa koje zovem 'Porodičnim cirkusom'. Jednog dana bih voleo da podovim opštim naslovom objavim ove knjige jer one manje ili vise sadrže iste događaje i imaju isti središnji lik, oca,posmatranog sa tri tačke gledišta.“ (Gorki talog iskustva, 215). Avgusta 1989. godine Galimar je prvi ispunio ovupiščevu zelju: La cirque de famille objavljen je u ediciji L'Imaginaire.

Objavljena knjiga eseja Po­etika.

Danilo Kiš, Beograd 1973.

1973. Dobija NIN­ovu nagradu zaromanPeščanik koju će nekoliko godina kasnijevratiti. „Naravno, jedna književna nagrada, saugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena,može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu,kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kaosve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, aknjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni,kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (injenog pisca) biće tada još veća, tišina jošstravičnija.“ (Gorki talog iskustva, 30)

1973­1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidoviča.„Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke

nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmommladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljajutakvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su meda napišem te 'uzorne priče'.“ (Gorki talog iskustva, 207).

1974. Objavljena knjiga intervjua Po­etika, knjiga druga.

1976. Objavljena zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča (sedam poglavlja jedne zajedničke povesti). „...ono štoje za mene važno, jeste da nisam tražio, i pored polemičke iskre koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedim,raspravljam, ili da prenesem ideološku poruku. Inače bih pisao eseje ili članke po novinama. Osnovno je za menebilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom imišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio onacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je daosovjetske koncentracione logore.“ (Gorki talog iskustva, 207)

„Čitalac voli da mu se kaže sve, ali u toj knjizi ja sam se malo poigravao, otkrivao sam mu neke stvari, aistovremeno sam ga i obmanjivao. Iako čovek mora biti oprezan, jer ja verovatno najviše obmanjujem čitaoca kadaizgleda da priznajem nešto i kada nudim mogućnost za razrešenje problema. Ima pravih i lažnih dokumenata, ičovek nikada ne zna koji je pravi, a koji je lažan. Cilj svakog pisca je da ubedi svog čitaoca kako se dogodilo sve očemu on govori, da je to istina, ali u književnosti nema istine. Sve je to moja lična istina, onako kako ja vidimdogađaje u knjigama i dokumentima, kako sam ja usvojio taj svet, kako sam ga ispljunuo.“ (Gorki talog iskustva,216)

Dodela nagrade „Ivan Goran Kovačić“

U jesen počinje „neviđena hajka“ oko Danila Kiša iknjigeGrobnica za Borisa Davidoviča. „Nemojmose zavaravati! Polemika okoGrobnice za BorisaDavidovičabila je u prvom redu politička. Ko jestajao iza svega toga, tek sad možemo videti,mada sam ja, naravno, od samog početka znaoodakle duva Košava.“ (Gorki talog iskustva, 270)

1977.Nagrada „Ivan Goran Kovačić“ zaknjiguGrobnica za Borisa Davidoviča.

1978. Objavljena polemička knjiga Čas anatomije; u toj knjizi Kiš je izložio književnoteorijske postavke na kojimapočiva Grobnica za Borisa Davidoviča i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih), superiorno (kako je tvrdilavećina kritičara) odbacio napade na sebe i svoju knjigu.

1979. Nagrada Železare Sisak za knjigu Čas anatomije.

Od oktobra živi u Parizu u „izabranom izgnanstvu“(Gorki talog iskustva, 178) kao jedna vrstaprognanika „u džojsovskom značenju te reči“(Gorki talog iskustva, 161). Do 1983. predajesrpskohrvatski jezik i književnost u Lilu. „U petaksam otputovao u Lil, na časove. Imao samdesetak studenata; predavao sam im 'jedan od

Danilo Kiš, Pariz, 1980.

idioma iz velike porodice slovenskih jezika, koji suruski i poljski...' Pokušao sam da iskoristim bučanulazak gospođe Jursenar u Akademiju da ih uputimu srpske narodne pesme, koje je gospođa Jursenarcenila, o čemu svedoče njeneIstočnjačke priče.Nisu čitali Margaret Jursenar. Onda sam pokušaosa ljubavnim pesmama. Sonet. Nisu znali šta jesonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisuznali šta je aleksandrinac. (Bez sumnje nekaburžoaska smicalica.) Prešao sam napalatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda,zainteresovalo. Sve su beležili u sveske. Takosam u vozu morao da učim palatalizaciju ijotovanje.“ (Skladište, 238).

„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova isusret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misaosvede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti naproste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizacijufrancuske kulture, njenu 'angažovanost', njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Parizreaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gdese sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija,davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bezopoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušamparisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoronikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami...; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političkui književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađenaporodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualnikompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jeri kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenulakovernost, njenu naivnu 'veru u progres', njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost dase pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe [...].“ (Homo poeticus, 177­178).

1980. Nagrada Grand aigle d'or de la ville de Nice za celokupan književni rad. „Nagrade [...] primaj s ravnodušnošću,ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1981. Rastaje se sa Mirjanom Miočinović. Od tada do kraja života sa Pascale Delpech.

1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirkapričaEnciklopedija mrtvih. „To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da sepažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli donekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“ (Gorkitalog iskustva, 132)

Danilo Kiš, Pariz, 1981.

„Način na koji opisujem namere onih koji sunapisali tu 'enciklopediju mrtvih' isto tako pokazujemoj spisateljski ideal. Uzeti sitne podatke iz životai raditi tako da to postane mitska, večna knjiga,otkriti ispod malog broja reči neizmernu i skrivenurealnost... Ta alegorična dimenzija ponekad mi sečini tako vidljivom... Međutim, skoro niko je nijezapazio...“ (Gorki talog iskustva, 238)

„Hteo sam da pokažem kako, u vrlo različitimepohama, postoji nepokretna konstanta.Sveprisutnost ljubavi i smrti.“ (Gorki talog iskustva,209)

1984. Dobija Andrićevu nagradu za zbirku pripovedakaEnciklopedija mrtvih. „Ta nagrada me, najblaže rečeno raduje,jer je doživljavam kao priznanje koje posredno daje sam Andrić. Činjenica što nosi ime Ive Andrića jeste za meneugodna i prijatna. To je sve što bih o tome mogao reći. Bojim se da bi svaki drugi razgovor na temu nagrada mogaobiti neugodan, meni zapravo već i jeste neugodan.“ (Život, literatura, 176)

Žak Lang uručuje Kišu orden Viteza umetnosti iknjiževnosti

1986. Dobija nagradu „Skender Kulenović“ ifrancuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“.„Čoveku je prijatnije da dobije nagradu, negopogrdu. Mada ja imam jedan princip koji samformulisao uSavetima mladom piscu – primajnagrade sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništada ih zaslužiš – i mislim da sam se do sadadosledno držao toga i prema nagradama imamčistu savest.“ (Gorki talog iskustva, 154)

Započinje rad na knjizi Život, literatura (A Central European Encounter, Confidential Talk with Gabi Gleichmann). „Sašvedskim kritičarem i novinarom Gabijem Glajšmanom pišem knjigu koja se zove Život, literatura [...] iskoristio bihtu priliku da napravim jednu, da nazovemo tako, knjigu proza, proznih fragmenata, u koju bi ušle one teme koje izraznoraznih razloga nisu obuhvaćene mojim autobiografskim triptihom. Jer, ne znam iz kojih razloga, najčešće valjdaiz estetskih, a katkad iz psiholoških, mnogi sižei, mnogi doživljaji nisu uspeli da se uklope u te prozne celine. I sobzirom na to da verujem, ili sam čak sasvim siguran, da memoare neću nikada napisati. To valjda ne spada uposao pisca da piše memoare, to mi nešto više liči na političare i javne ličnosti druge vrste. Dakle, iskoristiću ovupriliku pisanja te knjige intervjua, kao priliku da odgovorima dopunim, da doista kažem one stvari koje nikada nisudoživele milost uobličenja i koje verovatno ne bi nigde mogle da se pojave ako ih ovde i ovom prilikom ne iskoristim.To su one teme koje neće postati i ne mogu postati više nikad ni priča, ni roman, ali nadam se da imajukonzistentnost autentičnog proznog rada. “ (Gorki talog iskustva, 158­159).

U oktobru učestvuje na 48. međunarodnom kongresu PEN­a u Njujorku. Prvi vidljivi znaci bolesti koju američki lekaridijagnosticiraju kao rak pluća. Operisan krajem godine u Parizu. „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvihotacnaratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. [...] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznaoda imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa

razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ (Gorki talog iskustva,228).

Danilo Kiš, Beograd, 1956.

„[...] s druge strane ima nečeg neshvatljivog u tomosećanju krivice. Kad se veoma dobro osećam,pomislim da sa mnom nešto nije u redu. Moždamoja poslednja knjiga barem to potvrđuje: kad takomisliš, to te i snađe. Nije to, međutim, neka mojajasno uobličena teorija, pre je to osećanje koje jeduboko usađeno u meni. Skoro sam hteo reći:usađeno u mojoj duši, skoro da sam hteo dastavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ilipluća, isečeno mi je odatle. I svom lekaru rekaosam da se osećam kastriranim. Duhovnokastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša,položio bih uvek ruku na tu stranu. Sada je tuprazno.“ (Gorki talog iskustva, 229)

1987. Sedmojulska nagrada. „Nagrade [...] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladompiscu; Život, literatura, 93)

1988. Izabran za dopisnog člana SANU. Dobija Avnojevu nagradu i dve značajne međunarodne književne nagrade, uItaliji (Premio di Tevere) i u Nemačkoj (Preis des Literaturmagazins).

Danilo Kiš, Pariz, februar 1989.

1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipomAvala filma i rediteljem Aleksandrom Mandićemsnima razgovor sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvemaJevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka(Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990.sarajevska televizija emitovala je tu dokumentarnuseriju pod naslovomGoli život.

Američki PEN dodeljuje muBruno Shulz Prize.Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika.

15. oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu. BorislavPekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta.'Da', rekao je. 'Šta?', upitao je prijatelj. 'Život', odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4­5/1990, 66)

„Sa šesnaest godina, ako želite da znate, ja sam se izlečio odtih profesorskih pojmova slave, koja se postiže kroz literaturu,od večnosti itd... Delo iščezava u duhu sa smrću. [...] U istovreme, nije nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti uHaronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupnadela... pitam se da li bi bilo lakše tako umreti.“(Gorki talog

iskustva, 180)

Aleksandar Lazić, Predrag Janičić