Savršenstvo po svaku cenu

“ Uvredio sam Boga i čovečanstvo jer moj rad nije postigao kvalitet kakav je trebalo“. Leonardo da Vinči

„Godinama nisam ništa završavala“- bila je iskrena Erica Jong,- „ zbog toga što ako nešto završiš mogu da te procenjuju... imam pesme koje su toliko puta prepravljane i verujem da je to bio samo način da ih nikad ne objavim.“

Perfekcionisti stalno čuju tihi unutrašnji glas koji im kaže: „Nije to dovoljno dobro, uradi to kako treba...“ A kako treba znači savršeno. Skoro savršeno se vidi kao neuspeh! Ne prihvata se ništa manje od savršenstva.“ Nema neosvojivih kula, postoje samo loši osvajači“ je njihov moto. Ovde je reč o dvostrukoj zabludi: prvo, ništa nije savršeno i drugo -skoro ništa i ne treba da bude savšeno.

Kada farbamo zidove uvek ostane nekoliko tamni mrlja na belom zidu koje se mogu primetiti samo ako se priđe blizu i zagleda dobro. I kada se posle tri godine ponovo spremamo za krečenje utvrdimo da za tri godine niko, baš niko nije primetio te mrlje.

Zdrav i bolestan perfekcionizam?

Ako postavljate dostižne ciljeve, prihvatate kritiku i učite na greškama, prihvatate sebe onakvim kakvi jeste, osećate zadovoljstvo nakon obavljenog posla, imate opušten odnos prema zadatku, izvršavate zadatke na vreme, može se reći da je vaša težnja ka izvrsnosti zdrava. Svaki perfekcionizam je bolestan jer je savršenstvo nedostižno a osoba krajnje disfunkcionalna. Uzalud Salvador Dali kaže :„nema razloga da se plašite savršenstva, ionako ga nikad nećete dostići“. Perfekcionista fokusira samo na rezultat svojih napora. On je nesposoban da uživa u procesu na putu do uspeha i ova nemilosrdna težnja cilju se pretvara u strmoglav preplavljujuće napetosti i sabotažu herojskih napora. Kod njih postoji i jedan paradoks: uprkos težnje za savršenstvom postoji istovremeno i strah od uspeha, jer kad dođu do uspeha treba ga i zadržati. Ko može da funkcioniše na tako visokom nivou sve vreme? Da li ste sreli nekoga ko je uspeo a da nije pravio greške?

Perfekcionizam prati anskioznost, a anksioznost nas odvaja od učenja. Tako naše greške u nama aktiviraju misli “Šta sad?” umesto “Pa šta?” Iz ovakvih grešaka se slabo uči, bojimo se da ih ne ponovimo, to pojačava grč, smanjuje našu motivaciju i šanse da ne uspemo su sve veće. Perfekcionizam je teret, neuspeh i greška su izazov, a izazov je šansa!

Japanci vole živu ribu. Zbog toga što je u poslednje vreme obala Japana prilično zagađena brodovi moraju da plove prilično daleko, što čini da se riba u povratku usmrdi od dugog puta. Pokušali su sa zamrzivačima, ali to nije moglo da prevari iskusne Japance koji razlikuju ukus sveže od smrznute ribe. Pokušali su sa bazenima, ali riba je sve sporije plivala te je i ukus sušija bio neprihvatljivo neprijatan. A onda su se dosetili! U bazene su ubacili ajkulu, ona bi na putu

pojela jednu manju količinu ribe, ali je zato njeno prisustvo učinilo da put do Japana za ostale ribe bude izazov, plivale su jako, jako brzo i ostale sveže.Sličan izazov je napravila i učiteljica u osnovnoj školi gospođa Grace koja je uvela „pravilo crvene olovke“- u želji da stimuliše spontanost i učenje iz grešaka visokom ocenom je nagrađivala svakog ko je napravio više grešaka. Jedini je uslov da se greške ne ponavljaju!

Profil perfekcioniste

Ljudi skloni postignuću su izvanredni radnici i svako bi voleo da ima jednog takvog radnika u svojoj organizaciji. Samostalni su, sami započinju posao i ne treba im mnogo supervizije, posvećeni su detaljima, odlično organizovani i izvanredni su planeri, očekivanja ih stalno teraju napred. Posao je arena u kojoj se perfekcionista dokazuje. Preveliku pažnju posvećuje detaljima, često više

vremena provodi baveći se sitnicama tako da krupne i bitne jedva stižu na red. Stalan strah od rizika dovodi do toga da je oprezan pri iznošenju kreativnih ideja, i guši kreativnost svojih saradnika. Uspešni u svakom riziku vidi šansu, perfekcionista u svakoj šansi i prilici vidi rizik. Perfekcionista teško donose odluke i određuju prioritete, sve je važno. Često više vremena provodi planirajući do najsitnijih detalja da ne stižu ni da otpočne posao a stiže novi. Kada postavljaju sebi rokove obično pogrešno procene koliko im je vremena potrebno. Ne umeju da kažu NE i zbog toga pristaju

na nemoguće rokove. Sporost u radu je posledica stalnog proveravanja i obraćanja prevelike pažnje detaljima. Zato su skloni odlaganju i odugovlačenju. Ne umeju i ne žele da delegiraju zadatak drugome, jer “Niko tako ne može da uradi kao ja. Provešću više vremena kontrolišući ga, zato bolje da ja to uradim”. Perfekcionisti su rigidni i nefleksibilno se drže svoje “vredne” ideje, svojih principa. U svojoj knjizi Zen i umetnost održavanja motocikla Robert Pirsig opisuje “južnoindijsku zamku za majmune”, izdubljen kokosov orah u čiju su šupljinu stavili pirinač koji majmuni vole. Šupljina je dovoljne veličine da majmun može da stavi svoju ruku, ali suviše mala da stisnuta šaka sa pirničem može napolje. Privučen prinčem majmun bi bio uhvaćen u sopstvenu zamku želje, ne želeći da ispusti pirinač žrtvovao je svoju slobodu. Perfekcionista treba da ponovo razmisli o svojim vrednostima i odluči da li da tako nastavi ili da bude slobodan. Previše su kritični prema drugima a istovremeno su preosetljivi na tuđu kritiku. Tačni su, precizni, sve stvari “drži pod konac”, nikad ništa ne bacaju, jer “ko zna zašto će mi zatrebati”. Skloni su proveravanju, mailovi se sto puta provere pre slanja, sve mora biti na svom mestu. Nikad nemaju vremena za odmor i opuštanje, sva zadovoljstva se odlažu.

Kako nastaje perfekcionizam?

Poznati psihodramski psihoterapeut, Lou Yablonsky mi je pre mnogo godina ispričao priču o Edwinu Aldrinu. Da li ste čuli za Edwina Aldirna? Čuveni Buzz Aldrin je bio drugi čovek na Mesecu, sleteo je na mesec posle Nilla Armstronga 20. jula 1969. godine. Nadimak Buzz je dobio kasnije kada je postao alkoholičar. U toku lečenja je u jednoj psihodrami Buzz odigrao scenu sa ocem. Nisu živeli zajedno jer je otac bio perfekcionista koji je celog života kritikovao sina i očekivao nedostižne rezultate. Još kao dečak Edwin je morao biti najbolji đak i uzorno dete, očekivalo se od njega bar jedna Nobelova nagrada ili Oskar. Kada se vratio sa Meseca došao je da poseti oca koji je čitao novine i samo podigao glavu kada je ugledao sina. “Gde si bio?” pitao je otac. Sa vidnim ponosom veliki Buzz je odgovorio:” Na Mesecu!”. “Jesi li bio prvi?” Upitao je otac. “Ne, bio sam drugi” pomalo rezignirano je odgovorio sin, na šta je otac samo odmahnuo rukom i nastavio da čita novine. Za neke roditelje deca nikad nisu dovoljno dobra.Chuck Swindoll je pisao: “Svaki dan u našem životu stvara depozit u banci sećanja naše dece.“ Uopšte nije teško primetiti kako je kuća inkubator perfekcionizma. Roditelji koje je teško zadovoljiti, nerealstični i nedostižni standardi, stalno podsticanje krivice i stida,nejasni signali i nepodnošljivi konflikti kreiraju „perfektnu oluju“ za budućnost jednog perfekcioniste. Dete postaje odrastao čovek kada shvati da ima pravo ne samo da bude u pravu već i da može da greši.

Charles Dickens je jednom napisao da je najveća povreda u životu male dece nepravda. Naravno da dete nije sposobno da ispuni sva roditeljska očekivanja, javlja se bespomoćnost i beznađe i jedina šansa je:"Ukoliko sam savršen niko me neće povrediti".

Koja je cena perfekcionizma?

Pesimizam i depresija praćena stidom i krivicom je posledica obeshrabrenosti kada osoba vidi da joj ne ide. Da bi se izvukli i stekli kakvu takvu sigurnost oni se često okreću kompluzivnom ponašanju, leče se alkoholom, drogom, šopingom, seksom, kockanjem, a mnoge studije su pokazale i vezu sa poremećajima ishrane.Jedan on najčešćih strahova , strah od javnog nastupa je direktno povezan sa perfekcionizmom. Opsesivnost i prisilne radnje takođe.Mnogi imaju socijalnu fobiju večito su u strahu kako će ih drugi proceniti, boje se da ne vide koliko su nesavršeni. Perfekcionisti su usamljeni ljudi puni frustracija i skloni izlivima besa koga su se tako dugo čuvali da ne pokažu.

Kako prevazići perfekcionizam?

Niko se ne rađa kao perfekcionista, perfekcionizam se uči i to je dobra vest jer je moguće ispraviti i smanjiti teret oko vrata. Prevazilaženje perfekcionizma zahteva hrabrost, motivisanost i disciplinu.

Za početak treba prepoznati da ste perfekcionista. Ako ste se pronašli u ovom tekstu, a već samo započinjanje čitanje nešto govori o prepoznavanju, onda je vreme da krenete na prvi korak.

1. Napravite listu koristi i štete zbog toga što želite da budete savršeni.

Pred svaki zadatak postavite sebi nekoliko pitanja:

Da li je ishod isplativ –da li vredi uloženog truda? Da li postoji jednostavniji način koji troši manje vremena da se uradi? Da li zapostavljate druge zadatke da bi ovaj bio “savršen”?

2. Povećajte svesnost svoga ponašanja. Postavite sebi pitanja:

Koje su iracionalne perfekcionističke misli koje ja imam?

Da li sam stvarno toliko loš koliko smatram da jesam?

Kako me drugi ljudi vide ?

Koji su najbolji načini da obavim zadatke pod ovim okolnostima?

Za svako negativno ponašanje koje ste otkrili potražite optimalnu alternativu poštujući princip DUP-dobro umesto perfektnog.

3. Postavite realistične ciljeve

Postavljanjem dostižnih ciljeva ćete postepeno shvatati da nesavršeni rezultati ne vode ka posledicama kojih se plašite. Tako ćete ići na pilates dva puta nedeljno a ne tri puta. Vremenom će se napetost smanjiti što ne postižete liniju i formu onom brzinom kojom želite.

4. Odredite striktno vreme svojih zadataka. Kada je vreme isteklo pređite na sledeći zadatak

Napravite listu stvari koje trenutno odlažete. Izbacite 2 stvari iz liste tako što ćete ih uraditi kao prvu stvar ujutru Uočite neprijatne posledice odlaganja. Nagradite sebe kada završite sve zadatke. Kaznite sebe ukoliko ne završite zadatke na vreme. Zamolite nekog da vas opominje i pritiska.

5. Naučite kako da reagujete na kritiku

Perfekcionisti obično vide kritiku kao napad na sebe i reaguju defanzivno. Fokusirajte se na objektivnost kritike i posmatranja sebe. Prihvatite grešku i prihvatite pravo na pravljenje greške. Ukoliko vas neko uopšteno napada zatražite od te osobe da bude konkretna i argumentuje kritiku.

Podsetite sebe i tu osobu da ako prestanete sa greškama prestajete sa učenjem i razvojem. Kada jednom izađete iz okvira razmišljanja da morate da budete savršeni da biste dokazali da vredite, nećete više biti defanzivni i ljuti kada vas neko kritikuje. Sa svakom kritikom nešto naučite.

6. Ućutkajte unutrašnjeg kritičara. Uzmite papir i nacrtajte svog unutrašnjeg kritičara, dajte mu oblik i glas, napišite šta vam kaže. Možete pročitati taj tekst naglas nekim čudnim, smešnim glasom. Tako ćete ga obezvrediti i neće više biti u vama.