SadržajPRVI DEO

2. Uzimanje 300 dolara od jedne krave na Beverli Hilsu3. Čudna medicina u pustinji... kriza poverenja4. Užasna muzika i zvuk mnogobrojnih sačmarica.... Loševibracije subotom uveče u Las Vegasu5. Pokrivanje priče... Letimičan pogled na novinare uakciji... Odvratnost & neuspeh6. Izlazak u grad... Sukob u „Dezert Inu"... Divljanje oddroge u „Cirkus-Girkusu"...7. Paranoični strah... i grozna sablast sodomije... Bleskovinoževa i zelena voda8.„Geniji postoje širom sveta, ako prepoznate delo jednog,možete razumeti ceo svet"9. Nema saosećanja za đavola...Mučeni novinari?...Bekstvo u ludilo...10. Vestern Junion interveniše: Upozorenje od gosp.Hema... Novi zadatak od sportske redakcije i divljački poziviz policije11. Aaauuuu, mama, je l’ ovo stvarno kraj?31 Opet potpunosjeban u Vegasu sa amfetaminskom psihozom?12. Paklena brzina... Borba sa kalifornijskom saobraćajnompolicijom... Mano a mano35 na autoputu 61

DRUGI DEO2. Drugi dan, drugi kabriolet... & drugi hotel pun pandura3. Divlja Lusi... „Zubi kao bejzbol palice, oči kao vatrenižele"4. Nema utočišta za degenerike.... Refleksije o džankiju-ubici5. Strašno iskustvo sa izuzetno opasnim drogama6. Bacamo se « na posao... Prvi dan seminara o drogama7. Ako ne znaš, dođi da naučiš... Ako znaš, dođi da poučiš8.Pozadinska lepotica.... Konačno malo ozbiljnog trkanja uglavnoj ulici

9.Slom na Paradajs bulevaru10.Teška dužnost na aerodromu...Odvratan peruanskiflešbek... „Ne! Prekasno je! Ne pokušavaj"11. Prevara? Krađa? Silovanje?.... Brutalna veza sa Elis izservisa za pranje rublja12. Povratak u „Cirkus-Cirkus"... Traženje čovekolikogmajmuna... dođavola s američkim snom13. Kraj puta... Smrt Kita... Natapanje znojem naaerodromu14. Zbogom Vegasu... „Božija milost za vas, svinje!"

PogovorNotes

Copyright © 1972 by Hunter S. Thompson Copyright © za Srbiju REDBOX, 2010

Naslov originala:

Hunter S. ThompsonFEAR AND LOATHINGIN LAS VEGAS:

A Savage Journey to the Heart of the American Dream

Hanter S. Tompson PARANOJA U LAS VEGASU:Divlje putovanje u srce američkog sna

Prevod sa engleskog: Nenad Župac

Hanter S. TompsonParanoja u Las Vegasu

Divlje putovanje u srce američkog sna

Bobu Gajgeru,iz razloga kojene treba objašnjavati i Bobu Dilanuza Mister Tambourine Man „Onaj ko od sebe napravi zveroslobađa se bola što je čovek.“- Dr Džonson1

PRVI DEO

BILI smo u blizini Barstoua na ivici pustinje kad su droge počele dadeluju. Sećam se da sam rekao nešto kao: „Malo mi se vrti u glavi, moždabi ti trebalo da voziš...“ I odjednom se iznad nas začuo strašan huk, nebo jebilo prepuno ogromnih slepih miševa: skičali su i nasrtali na auto koji jejurio oko 150 km/h prema Las Vegasu. I neki glas je vrištao: „Bože!Kakve su to proklete životinje?“Onda je sve ponovo utihnulo. Moj advokat je skinuo košulju i polivao se

pivom po grudima da bi pocrneo. „Šta vičeš, jebote?“ mrmljao je dok jebuljio u sunce stiskajući oči iza velikih španskih naočara sa staklima od uvado uva. „Nema veze“, rekao sam, ,,ti si na redu da voziš.“ Zakočio sam izaustavio velikog crvenog psa na obodu autoputa. Ne vredi da mupominjem slepe miševe, pomislio sam. I sam će ih uskoro videti.Bilo je skoro podne, a čekalo nas je još 160 kilometara puta. Biće to teško

putovanje. Znao sam da ćemo uskoro obojica biti potpuno razbijeni. Ali sadnema nazad, a ni vremena za odmor. Moramo da izdržimo. Već je počeloprijavljivanje novinara za čuveni Mint 400, i ako stignemo do četirisata dobićemo luksuzni apartman. Rezervisao ga je ugledni njujorškisportski magazin, uz veliki crveni ševrolet kabriolet koji smo iznajmili naSanset Stripu... Ipak sam ja, na kraju krajeva, profesionalni novinar, i imamobavezu da pokrijem priču, i u dobrim i u lošim okolnostima.Urednici su mi takođe uplatili i 300 dolara, koje smo uglavnom potrošili

na ekstremno opasne droge. Prtljažnik auta ličio je na pokretnu policijskulaboratoriju za droge. Imali smo dve kesice trave, 75 kuglica meskalina, petkartončića esida, pola slanika kokaina, i gomilu šarenih dizalica,spuštalica, smejalica... a takođe i litar tekile, litar ruma, koferbadvajzera, pola litra sirovog etra i gomilu amila.Sve to smo sinoć završili u ludoj vožnji po Los Anđelesu - od Topanga do

Vatsa - grabili smo sve što smo mogli da nađemo. Nije da nam je sve totrebalo za put, ali kad posedujete kolekciju ozbiljnih droga, skloni ste daispitujete gde su vam krajnje granice.Jedino što me stvarno brinulo je etar. Ništa na svetu nije bespomoćnije,

neodgovornije i izopačenije od čoveka raspičenog od etra. A znao sam daće uskoro doći red i na tu gadnu stvar. Verovatno na sledećoj benzinskoj

pumpi. Skoro sve smo probali, i sad treba udahnuti malo etra. A ondaizdržati 160 kilometara grozne ošamućenosti i slinave ukočenosti. Jedininačin da ostanete prisebni na etru je da gutate mnogo amila - ali ne sveodjednom, nego jedan po jedan, da bi bili koncentrisani dok pičite 150 km/hkroz Barstou.„Čoveče, ovako se putuje“, rekao je moj advokat. Nagnuo se, pojačao

radio i njihao se u ritmu muzike mrmljajući: „Jedan dim preko granice,Isuse... jedan dim.“2

Jedan dim! Budalo! Čekaj samo dok vidiš proklete slepe miševe. Jedvasam čuo radio.... borio sam se na ivici sedišta sa kasetofonom sa kog jetreštalo ,,Sympathy for the Devil“.3 To nam je bila jedina kaseta, pa smo jestalno puštali ukrug, ponovo i ponovo, kao sumanuti kontrapunkt radiju. Alii da održimo ritam na putu. Konstantna brzina je dobra za potrošnju goriva -a tad nam je to iz nekog razloga bilo važno. Zaista, na ovakvom putovanjutreba paziti na potrošnju goriva. Izbeći nagla ubrzanja koja povuku krv uzadnji deo mozga.Moj advokat je video autostopera mnogo ranije nego ja. „Hajde da

povezemo dečka“, rekao je i pre nego što sam izustio protivargument,zaustavio je auto. Dotrčao je Siroti Oki4 sa velikim osmehom na licugovoreći: „Prokletstvo! Nikada u životu se nisam vozio u kabrioletu!“,,Stvarno?“ rekao sam. ,,Pa, čini mi se da si sad spreman, a?“Mali je klimnuo glavom i nastavili smo put.,,Mi smo ti prijatelji“, rekao mu je moj advokat. „Nismo kao ostali.“O, Bože, pomislim, potpuno je odlepio. „Prestani da brbljaš“, podviknuo

sam mu, ,,ili ću ti staviti pijavice.“ On se iskezio kao da me razume.Srećom, u autu je bila užasna buka - od vetra i muzike - tako da omladinacna zadnjem sedištu nije mogao da čuje šta pričamo. Ili je možda mogao?Pitao sam se koliko dugo možemo da izdržimo dok ne počnemo da

divljamo i maltretiramo klinca? Ova usamljena pustinja je poslednjepoznato prebivalište porodice Menson5. Hoće li on to ukapirati kad mojadvokat počne da vrišti o ogromnim slepim miševima koji se obrušavaju naauto? Ako se to desi - pa, moraćemo da mu odsečemo glavu i zakopamo jenegde. Nema šanse da ga tek tako pustimo da ode. Odmah bi nas prijavionekim provincijskim pandurima, a oni bi nas gonili kao pse.Isuse! Jesam li ja to rekao? Ili samo pomislio? Je 1’ bilo naglas? Jesu li

me čuli? Pogledao sam mog advokata, ali on je delovao odsutno -

usredsređen na put i na upravljanje velikim crvenim psom brzinom od 170km/h ili tu negde. Sa zadnjeg sedišta nije dopirao nikakav zvuk.Možda bi trebalo da popričam s momkom. Ako mu objasnim neke stvari,

smiriće se.Pa, naravno. Nagnuo sam se, okrenuo i uputio mu veliki osmeh... diveći se

obliku njegove lobanje. ,,Usput“, rekao sam mu, „moraš da ukapiraš jednustvar.“Samo je buljio u mene i nije ni trepnuo. Da li je škrgutao zubima?,,Je l’ me čuješ?“ povikao sam.Klimnuo je glavom.„Dobro je“, rekao sam. „Hoću da znaš da putujemo u Las Vegas da

pronađemo Američki San.“ Nasmešio sam se. „Zato smo iznajmili ovajauto. To je jedini način. Kapiraš?“Ponovo je klimnuo, ali u očima mu se videlo da je uznemiren.„Želim da ukapiraš o čemu se radi“, rekao sam, jer je ovo veoma težak

zadatak - opasan po život... Dođavola, zaboravio sam da te ponudim pivom.Hoćeš?“Odmahnuo je glavom.,,A malo etra?“ upitao sam ga.,,Šta?“„Nema veze. Da ti objasnim suštinu stvari. Vidiš, pre otprilike 24 sata pili

smo u Polo Laundžu hotela „Beverli Hils“ - na terasi, naravno - sedeli smoispod palme kad mi je iznenada prišao patuljak u uniformi lakeja saružičastim telefonom i rekao: „Gospodine, ovo mora da je poziv kojičekate sve vreme.“Nasmejao sam se. Dok sam govorio, otvorio sam limenku piva – pena je

štrcnula po zadnjem sedištu. ,,I znaš šta? Bio je u pravu! Očekivao sam tajpoziv, ali nisam znao od koga. Je l’ me pratiš?“Dečakovo lice bilo je maska straha i zbunjenosti.Nastavio sam da brbljam: „Hoću da razumeš da je ovaj čovek za volanom

moj advokat. On nije neka budala koju sam tek tako pokupio u centrugrada. Dođavola, pogledaj ga! On nije kao ti i ja, zar ne? Zato što je stranac.Mislim da je verovatno Samoanac. Ali to nije važno, zar ne? Ili moždaimaš predrasude?“,,Oh, ne, dođavola“, promrmljao je.„Tako sam i mislio“, rekao sam. „Uprkos tome što je druge rase, ovaj

čovek mi je dragocen.“ Bacio sam pogled na mog advokata, ali on kao da je

bio negde drugde.Naglo sam tresnuo pesnicom po vozačevom sedištu. „Ovo je važno,

dođavola! Ovo je istinita priča!“ Auto se zateturao po putu, a onda se opetumirio. „Dalje ruke od mog jebenog vrata!“ razdrao se moj advokat. Maliotpozadi je izgledao kao da je spreman da iskoči iz auta i okuša sreću.Naše vibracije postale su opasne. Ali zašto? Bio sam zbunjen i frustriran.

Zar nema komunikacije u ovim kolima? Zar smo se spustili na nivokrvoločnih zveri?Moja priča je istinita. Potpuno sam siguran. A i veoma je važno, osećao

sam, da nam smisao našeg putovanja bude potpuno jasan. Zaista smo sedeliu Polo Laundžu - mnogo sati - ispijajući singapur slingse6 sa dodatkommeskalina, lagano se betonirajući pivom. Kad su me pozvali, bio samspreman.Sećam se da se patuljak oprezno prišao našem stolu i dodao mi ružičasti

telefon. Ništa nisam rekao, samo sam slušao. A onda sam spustio slušalicu iokrenuo se mom advokatu. „Glavni urednik“, rekao sam, „hoće da odmahodem u Las Vegas i kontaktiram nekog Laserdu - portugalskog fotografakoji zna sve detalje. Treba samo da uzmem apartman, a on će me pronaći.“U tom trenutku moj advokat nije ništa rekao, a onda je živnuo i poskočio

sa stolice. ,,Dođavola!“ uzviknuo je. ,,Mislim da sam ukapirao šemu. Ličina pravu nevolju!“ Ugurao je kaki košulju u široke bele pantalone od rejonai naručio novu turu. „Pre nego što se cela stvar završi, biće ti potrebnopuno pravnih saveta“, rekao je. ,,A moj prvi savet je da iznajmiš brzkabriolet i odeš iz Los Anđelesa na najmanje 48 sati.“ Tužno je zavrteoglavom. „Ovo će mi upropastiti vikend, jer ću naravno morati da ti pravimdruštvo - a moraćemo i da se naoružamo.“„Zašto da ne?“ rekao sam. „Ako nešto vredi da se uradi, uradi ga kako

treba. Trebaće nam pristojna garderoba i puno keša - za droge i dobardiktafon, da bi se stalno snimali.“,,A kakva je to priča?“„Mint 400“, rekao sam. „Najbogatija trka u pustinji za motocikle i bugije u

istoriji organizovanog sporta. Fantastičan spektakl u čast Dela Veba,debeloguzog bogataša koji je vlasnik luksuznog hotela ,,Mint“ u centru LasVegasa... ili je tako napisano u novinama; to mi je preneo moj čovekiz Njujorka.“,,Pa“, rekao je, ,,kao tvoj advokat, savetujem ti da kupiš motocikl. Kako

ćeš pokriti takvu priču?“

„Nema šanse“, rekao sam. „Gde da nađem vinsent blek šedou?“,,Šta je to?“„Fantastičan motor“, rekao sam. „Novi model ima 2.000 kubika, razvija

200 konjskih snaga pri 4.000 obrtaja u minuti, ima ram od magnezijuma idva sedišta od meke gume. Težak je oko 100 kilograma.“„Zvuči kao dobar izbor“, rekao je.,,I jeste“, uverio sam ga. „Jebač je slab u krivinama, ali je đavo na pravom

putu. Prešišaćemo F-lll pre nego što uzletimo.“,,Uzletimo?“ rekao je. „Možemo li da izdržimo obrtni momenat?“„Apsolutno“, rekao sam. „Pozvaću Njujork da mi potvrde taj novac.“

2. Uzimanje 300 dolara od jedne kravena Beverli Hilsu

U KANCELARIJI u Njujorku nisu ništa znali o vinsentu blek šedou -uputili su me u losanđelesku ekspozituru - a ona je zapravo na BeverliHilsu, tek nekoliko ulica od Polo Laundža. Međutim, kad sam došao tamo,blagajnica nije htela da mi da više od 300 dolara u kešu. Rekla je da nemapojma ko sam - a već tada sa mene je curio znoj. Moja krv je suvišegusta za Kalifomiju: nikad nisam mogao da uverljivo izložim svoje stavoveu ovakvoj klimi. Ne dok sa mene lije znoj... sa divljim crvenim očima idrhtavim rukama.Zato sam uzeo 300 dolara i otišao. Moj advokat me čekao u baru iza ugla.

„Neće biti dobro“, rekao je, ,,ako ne budemo imali neograničen kredit.“„Svi vi Samoanci se isti“, rekao sam. „Nemate poverenja u elementarne

vrednosti kulture belog čoveka. Isuse, pre samo sat vremena sedeli smo uonoj buvari, švorc i paralizovani za vikend, a onda je pozvao neki potpunistranac iz Njujorka i rekao mi da idem u Las Vegas s plaćenim troškovima -i poslao me u kancelariju na Beverli Hilsu gde su mi pljunili 300 dolara ukešu... Kažem ti, čoveče, ovo je Američki San u akciji! Ispašćemo budaleako ne uzjašemo ovaj čudnovati torpedo i vozimo se do kraja.“,,U pravu si“, rekao je, „moramo to da uradimo.“,,Pa, normalno", kažem ja, ,,ali prvo nam treba auto. A posle, kokain.

Onda kasetofon, za specijalnu muziku, i nekoliko Akapulko košulja.“Osećao sam da za ovakvo putovanje možemo da se pripremimo samo najedan način: da se obučemo kao paunovi i poludimo, a onda zaškripimogumama preko pustinje i pokrijemo priču. Nikad ne zaboravljaj primarnuodgovornost.Ali o čemu je priča? Niko nam ništa nije rekao. Moraćemo sami da je

izmislimo. Slobodna inicijativa. Američki San. Horacio Aldžer7 poludeo oddroga u Las Vegasu. Učini to odmah: čisto gonzo novinarstvo8.Tu je i psiho-socijalni faktor. S vremena na vreme, kad ti život postane

previše komplikovan, a licemeri počnu da te opkoljavaju, jedini lek je da senakljukaš opakim hemikalijama i ludački voziš od Holivuda do Las Vegasa.Da se opustiš, kako se to kaže, u kolevci pustinjskog sunca. Samospusti krov kabrioleta, namaži lice belim puterom za sunčanje - sa muzikomodvrnutom do daske, i bar pola litra etra.

Nije bilo problema da završimo droge, ali automobil i kasetofon je teško

naći u petak u pola sedam popodne u Holivudu. Ja imam auto, ali je onpremali i prespor za akciju u pustinji. Otišli smo u neki polinezijski bar, gdeje moj advokat obavio sedamnaest telefonskih razgovora dok nijepronašao dovoljno brz kabriolet odgovarajuće boje.„Sačuvajte ga“, čuo sam ga kao priča telefonom. „Doći ćemo za pola sata

da ga kupimo.“ A onda je posle nekoliko trenutaka počeo da viče: „Šta?Naravno da gospodin ima kreditnu karticu! Je l’ ti znaš s kim razgovaraš?“„Ne dozvoli govnarima da te zajebavaju“, rekao sam kad je završio

razgovor. „Sad nam treba muzička radnja sa luksuznom opremom. Ništajeftino. Hoćemo novi belgijski „Heliovat“ sa mikrofonom koji se aktivira naglas, on može da snimi razgovor u kolima u pokretu.“Posle nekoliko telefonskih razgovora sve što nam je trebalo pronašli smo u

radnji udaljenoj desetak kilometara. Bila je zatvorena, ali je prodavac rekaoda će nas sačekati ako požurimo. Ipak, zadržali smo se na putu jer jestingrej9 ispred nas zgazio pešaka na Sanset Bulevaru. Kad smo konačnostigli, radnja je bila zatvorena. Unutra je bilo ljudi, ali su odbili da priđuvratima od duplog stakla dok po njima nismo nekoliko puta tresnuli nogomda im bude jasno o čemu se radi.Konačno, dva prodavca su nam otvorila vrata, ali tek toliko da nam

pokažu robu i prodaju je. „Kupili ste šta ste hteli, a sad idite u pakao!“viknuo je jedan od njih kroz procep.Moj advokat im je pripretio pesnicom. „Vratićemo se!“ viknuo je. ,,I

bacićemo jebenu bombu na tvoju radnju! Imam tvoje ime na računu!Saznaću gde živiš i spaliću ti kuću.“ „Misliće o ovome“, mrmljao je sebi ubradu dok smo se vozili. „Tip je paranoični psihotik, veruj mi. To seodmah vidi.“Onda smo ponovo imali problema dok smo iznajmljivali auto. Posle

potpisivanja papira, seo sam za volan i skoro izgubio kontrolu dok samvozio u rikverc do benzinske pumpe. Službenik rent-a-cara se baš potresao.„Slušajte... ovaj... momci, pazićete na auto, zar ne?“,,Naravno.“,,Oh, Bože“, rekao je. „Upravo ste sleteli sa pola metra visokog trotoara u

rikverc, a niste usporili! Sa 75 km/h u rikverc! I umalo niste udarili upumpu!“

„Pa nije bilo štete“ rekao sam. „Uvek ovako proveravam prenos na zadnjideo automobila. Da vidim kako podnosi pritisak.“U međuvremenu je moj advokat prenosio rum i led iz mog auta na zadnje

sedište kabrioleta. Službenik ga je nervozno posmatrao.„Nego, momci“, pitao je, ,,je 1’ vi pijete?“,,Ja ne“, rekao sam.„Nalij taj prokleti benzin“, brecnuo se moj advokat. „Đavolski žurimo.

Idemo u Las Vegas na pustinjsku trku.“,,Šta?“„Nema veze“, rekao sam. ,,Mi smo odgovorni ljudi.“ Gledao sam ga kako

zavrće poklopac rezervoara, a onda sam ubacio u prvu brzinu i izleteli smona ulicu.„Ovaj je još jedan od onih što se uvek brinu“, rekao je moj advokat.

„Verovatno se razvalio od spida.“,,Ma da. Trebalo je da mu daš nekoliko crvenih pilula da se spusti.“„Crveni ne bi pomogli takvoj svinji“, rekao je. ,,Ko ga jebe! Treba da

obavimo još mnogo posla pre nego što pođemo na put.“„Mogli bi da nabavimo nekoliko mantija“, rekao sam. ,,Da nam se nađu

pri ruci u Las Vegasu.“Nažalost, radnje su bule zatvorene u ovo doba, a nismo hteli da

provaljujemo u crkvu. „Nema potrebe da se sekiramo“, reče moj advokat.„Seti se da su panduri uglavnom dobri, žestoki katolici. Zamisli šta bi namprokletnici uradili kad bi nas uhapsili drogirane i pijane u ukradenimmantijama? O, blagi Bože, kastrirali bi nas!“,,U pravu si!“ rekao sam. „Jebo te bog, nemoj da duvaš iz lule dok smo na

semaforu. Neko će primetiti.“On klimne glavom. „Treba nam velika nargila. Sakrijemo je ispod sedišta i

niko je ne vidi. Ako nas primete, reći ćemo da udišemo kiseonik.“Ostatak te noći proveli smo skupljajući opremu i skladištili je u auto. Onda

smo pojeli meskalin i plivali u okeanu. U zoru smo doručkovali u nekombaru u Malibuu, a zatim se oprezno odvezli u grad i uronili u smog naautoputu za Pasadenu, pravac istok.

3. Čudna medicina u pustinji... krizapoverenja

JOŠ uvek se maglovito sećam autostoperovog komentara da se „nikadanije vozio u kabrioletu“. Siroti nesrećnik živi pored autoputa gde kabrioletijure sve vreme, a on se čak nikada nije ni provozao u nekom od njih.Osećao sam se kao kralj Faruk. Bio sam u iskušenju da kažem advokatu danas odveze na najbliži aerodrom i pripremi neki jednostavni ugovorkojim auto možemo pokloniti ovom nesrećniku. Reći mu: „Evo, potpišiovde, i auto je tvoj.“ Ključevi i uz to kreditna kartica da spiči na neko mestokao što je Majami i iznajmi drugi vatrenocrveni kabriolet pa da se razbijeod droge, zgazi gas do daske i spiči preko vode skroz do Ki Vesta... a ondazameni auto za brod. Stalno u pokretu.Ali ta luda ideja me brzo prošla. Nema smisla da ovaj bezazleni klinac

zaglavi u zatvoru - osim toga, imao sam ozbiljne planove sa kabrioletom.Želeo sam da jurcam po Las Vegasu u toj mašini. Možda i da se trkam ustartovanju u glavnoj ulici. Stao bih na semafor kod Flaminga ivrištao svima oko sebe:„Slušajte, kukavice i govnari! Kad se upali prokleto zeleno, ima da zgazim

mašinu i oduvam vas sa puta!“Tako je. Izazovi kretene na njihovom terenu. Naglo ukoči na pešačkom, s

bocom ruma u jednoj ruci, dok drugom stiskaš sirenu da nadjača glasnumuziku... staklastih ludačkih očiju iza umašćenih naočara dok vrištišgluposti... kao opasan pijanac koji smrdi na etar i psihozu u završnoj fazi.Turiraj motor da grmi i probija uši dok čekaš da se promeni svetlona semaforu...Koliko često se u životu dobija takva prilika? Uterati strah u utrobu

prokletnicima. Stari slonovi odgegaju u brda da umru; stari Amerikanciodlaze na autoput i tamo se navozaju do smrti u ogromnim automobilima.Ali naše putovanje je drugačije. Ono je klasična afirmacija svega što je

ispravno i istinito u našem nacionalnom mentalitetu. Neotesani, fizičkipozdrav fantastičnim mogućnostima koje pruža život u ovoj državi - alisamo za one sa velikim mudima. A naša su malo manja od slonovskih.Uprkos rasnom hedikepu, moj advokat je razumeo ovaj koncept, ali naš

autostoper nije bio osoba do čijeg je uma lako dopreti. On je rekao da torazume, ali mogao sam da mu vidim u očima da to nije istina. Lagao je.

Auto je naglo skrenuo i zaustavio se pored puta. To me je bacilo napred,na šoferšajbnu. Moj advokat je zagrlio volan. „Šta je bilo?“ povikao sam.,,Ne smemo da stajemo ovde! Ovo je domovina slepih miševa!“„Moje srce!“ kukao je. „Gde je lek?“,,Oh“, prisetio sam se. “ Lek. Da, da, ovde je.“ Izvadio sam amile iz torbe.

Mali se usrao od straha. ,,Ne brini“, rekao sam. „Ovaj čovek ima slabo srce- angina pektoris. Ali imamo lek. Evo, izvoli.“ Izvadio sam četiri amila izlimene kutije i dao dva mom advokatu. Slomio je jedan pod nosem, baš kaoi ja.Snažno je ušmrknuo, pa se zavalio u sedištu gledajući u sunce. „Pojačaj

jebenu muziku!“ razdrao se. „Srce mi je kao aligator! Muzika! Čist zvuk!Basovi! Moramo imati basove!“Podigao je ruke ka nebu. „Šta nije redu sa nama? Kao da smo babe!“Odvrnuo sam na najjače. ,,Prokletniče!“ rekao sam. „Pazi na rečnik!

Razgovaraš sa doktorom novinarstva!“On se nekontrolisano smejao. „Šta mi radimo ovde usred jebene pustinje?

Treba nam pomoć! Zovite policiju!“,,Ne obraćaj pažnju na ovu svinju“, rekao sam autostopem. „Teško podnosi

lek. Mi smo, ustvari, obojica doktori novinarstva, i idemo u Las Vegas danapišemo priču naše generacije.“ A onda i ja počnem da se smejem...Moj advokat se okrenuo pozadi ka autostoperu. „Prava istina je“, rekao je,

„da idemo u Las Vegas da skenjamo prevaranta koji se predstavlja kaobaron Divlji Henri. Poznajem ga već godinama, ali nas je opet zajebao. Akapiraš šta to znači, zar ne?“Hteo sam da ga ućutkam, ali smo se obojica nekontrolisano smejali. Šta

koj’ kurac radimo usred pustinje ako obojica imamo bolesno srce?„Divlji Henri je unovčio svoj ček!“ vikao je moj advokat malom na

zadnjem sedištu. „Iščupaćemo mu pluća!“,,I pojesti ih!“ izvalim ja. „Tom pederu nema spasa! Šta je to s ovom

zemljom kad takve bitange mogu da zajebu doktora novinarstva?“Niko nije odgovorio. Moj advokat je šmrkao drugi amil dok je mali

preskakao naslon zadnjeg sedišta i skočio na prtžaljnik. „Hvala na vožnji!“viknuo je. „Puno hvala. Baš mi se dopadate. Ne brinite za mene“ Skočio jena asfalt i potrčao prema Bejkeru. U srcu pustinje, nigde ni drveta navidiku.„Čekaj malo“, razderem se. „Vrati se i uzmi pivo.“ Ali verovatno nije

mogao da me čuje. Muzika je bila glasna, a on je trčao veoma brzo.

„Dobro je što smo ga se otresli“, rekao je moj advokat. „Dečko je pravifrik. Zbog njega sam bio nervozan. Jesi mu video oči?“ Još uvek se smejao.„Bože“, rekao je, ,,ovo je dobra hemija.“Brzo sam otvorio vrata i optrčao oko automobila do vozačeve strane.

„Pomeri se! Ja ću da vozim! Moramo da odmaglimo iz Kalifornije pre negošto onaj mali naleti na pandure.“,,Ma, neće biti sranja”, rekao je moj advokat. ,,To može da traje satima. On

je 100 kilometara od bilo čega.“,,I mi smo“, rekao sam ja.„Hajdemo nazad u Polo Laundž“, rekao je, „tamo neće da nas traže.“Ignorisao sam ga. „Otvori tekilu“, viknuo sam dok je vetar ponovo strujao

oko nas; nagazio sam na gas kad smo se popeli na put. Moj advokat senagnuo ka meni sa mapom. „Ispred nas je Meskal Springs“ rekao je. „Kaotvoj advokat, savetujem ti da se tamo zaustaviš i istuširaš se.“Odbio sam. „Apsolutno je neophodno da stignemo do Minta pre isteka

roka za prijavljivanje novinara“, rekao sam. „Ili ćemo morati da platimoapartman.“Klimnuo je glavom. „Hajde da zaboravimo to sranje o Američkom Snu“,

rekao je. „Ono što je bitno je Veliki Samoanski San.“ Počeo je da pretura potorbi. „Mislim da je vreme da zgutamo kartončiće“, rekao je. „Onaj jeftinimeskalin je odavno ispario, a ne mogu više da podnesem smradprokletog etra.“„Meni se dopada“, rekao sam. „Trebalo bi da njime natopimo peškir i

prostremo ga na pod, pa da mi se para diže pravo u lice celim putem do LasVegasa.“Moj advokat je okretao kasetu. Sa radija je vrištalo: „Moć narodu -

odmah.“ Politička pesma Džona Lenona, deset godina prekasno. ,,Ta budalaje trebalo da ostane tamo gde je bila“, rekao je moj advokat. „Takvi kretenisamo smetaju kad pokušavaju da budu ozbiljni.“„Kad već govorimo o ozbiljnim stvarima“, rekao sam, „mislim da je

vreme da se krene sa etrom i kokainom.“„Pusti etar“, rekao je on. „Čuvajmo ga da njime natopimo tepih u

apartmanu. A sad uzmi ovo. Tvoja polovina žućkastog kartončića. Žvaći gakao gumu.“Pojeo sam kartončić. Moj advokat je otvarao slanik s kokainom. A onda

ga je slučajno prosuo. Počeo je da vrišti i maše rukama dok je vetar nosionašu finu belu prašinu preko pustinjskog autoputa. Skupocen mali vrtlog za

trenutak je bio iznad velikog crvenog psa, a onda je nestao. „O, Bože!“zakukao je. „Jesi li video šta nam je Bog upravo uradio?“„Nije to uradio Bog!“ kriknuo sam. ,,Ti si to uradio! Jebeni inspektore za

narkotike! Odmah sam te provalio, svinjo jedna!“„Pazi šta pričaš!“ rekao mi je, a onda izvadio veliki cmi magnum .357 kolt

sličan pitonu sa prćastom cevkom. „Ovde ima dosta lešinara“, rekao je.„Smazali bi te pre jutra.“,,Kurvo“, rekao sam. „Kad stignemo u Las Vegas ima da te iseckam za

hamburger. Šta misliš da će dileri da mi urade kad se pojavim sasamoanskim inspektorom za narkotike?“ „Ubiće nas obojicu“, rekao je.„Divlji Henri zna ko sam ja. Sranje, ja sam tvoj advokat.“ A onda je počeoda se smeje. „Razbio si se od esida. Biće pravo čudo ako uopšte stignemodo hotela i prijavimo se na recepciji pre nego što postaneš divlja zver. Pa,jesi li spreman? Da s glavom punom esida uzmeš sobu u vegaskom hotelupod lažnim imenom i s predumišljajem da počiniš krupnu prevaru?“Ponovo se nasmejao, a onda nabio u nos novčanicu od 20 dolarapokušavajući da ušmrka ono što je ostalo od koke.„Još koliko?“ upitao sam.„Oko pola sata vožnje“, odgovorio je. „Kao tvoj advokat, savetujem ti da

voziš što brže.“Ispred nas se nazirao Las Vegas. Mogao sam da vidim obrise hotela kako

izranjaju iz plavičaste pustinjske izmaglice: ,,Sahara“, ,,Amerikana“ izloglasni ,,Tanderbird“ - skup pravougaonika u daljini iznad kaktusa.Pola sata. Biće veoma tesno. Naš cilj je veliki toranj hotela ,,Mint“ u

centru - a ako ne stignemo pre nego što poludimo - u blizini je državnizatvor Nevade gore u Karson Sitiju. Bio sam jednom tamo, ali da bihrazgovarao sa zatvorenicima - i ne bih želeo da se vratim, iz bilo kograzloga. Nemamo izbora: dođavola s esidom, moramo da stignemo navreme. Proći službene govnarije, uterati auto u hotelsku garažu, smuvatirecepcionara i liftboja, upisati se za novinarske propusnice - a sve to jelažno, potpuno ilegalno, krupna prevara... naravno, to moramo daodradimo.

UBIJ TELO, PA ĆEUMRETI I GLAVA

Iz nekog razloga, ova misao nalazi se u mojoj beležnici. Možda ima nekeveze sa Džoom Frejzerom. Je l’ on još uvek živ? Je 1’ može da govori? Tajmeč u Sijetlu gledao sam totalno raspičen - samo četiri sedišta odguvernera. U svakom pogledu veoma bolno iskustvo. Odgovarajući krajšezedesetih: Tim Liri je zatvorenik Eldridža Klivera u Alžiru, Bob Dilancepa kupone u Grinvič Vilidžu, oba Kenedija su ubili mutanti, Ousli ređasalvete na Terminal Ajlendu, i konačno Kasijus/Ali je zbačen sa trona odčoveka-hamburgera na ivici smrti. Džo Frejzer je, kao i Nikson, na krajupobedio, iz razloga koje ljudi kao ja odbijaju da razumeju - ili da ih kažuglasno....Ali to je bila druga era, izgorela i nestala pred životinjskom stvarnošću

ove proklete gospodnje 1971. godine. Tih godina su se mnoge stvaripromenile. Sad sam u Las Vegasu, u velikom crvenom psu: po zadatkuurednika sportskog fensi časopisa koji niko ne razume. ,,Ti ispitaj o čemuse radi“, rekao mi je, ,,a onda mi preuzimamo...“Baš tako. Ispitaj. Kad smo konačno stigli u hotel ,,Mint“, moj advokat nije

uspeo da nas preko reda ubaci u proceduru prijavljivanja. Morali smo dačekamo u redu kao i drugi - što je bilo veoma teško u ovim okolnostima.Stalno sam sebi govorio: Budi tih, miran, i ništa ne govori... pričaj samoako ti se obrate: ime, zanimanje, vrsta novinara i ništa više; ignoriši ovuodvratnu drogu, pretvaraj se da se ovo ne dešava...Ne mogu da opišem užas koji sam osetio kad sam jurnuo prema službenici

i počeo da blebećem. Kad me ta žena ozbiljno pogledala, sve što samvežbao se pomešalo. ,,Zdravo“, rekao sam, „zovem se... ovaj... a... RaolDjuk... da, naravno da sam na listi... Besplatan ručak, mudrost umestodezerta, sveobuhvatna reportaža... zašto da ne? Ovo... a... sa mnom je mojadvokat, on nije na listi, ali mi moramo da imamo taj apartman, da, ovajčovek je zapravo moj šofer. Dovezli smo velikog morskog psa pravo saglavne ulice i sada je vreme za pustinju, je 1’ tako? Da! Proverite listu,videćete. Ne brinite. Šta se ovde dešava? Šta je sledeće?Žena nije ni trepnula. „Vaša soba još uvek nije spremna“, rekla je. „Ali

neko vas je tražio.“,,Ne!“ povikao sam. „Zašto? Nismo ništa uradili?“ Noge su mi postale kao

guma. Pružila mi je koverat, ali nisam hteo da ga uzmem i zgrabio samivicu stola. Ženino lice je počelo da se menja: naduvalo se, oticalo... imalaje odvratnu zelenu vilicu sa očnjacima koji su rasli prema meni! Licejegulje! Smrtonosni otrov! Povukao sam se unazad, ali me moj advokat

zgrabio za ruku i preuzeo koverat. ,,Ja ću ovo da sredim“, rekao je ženi-jegulji. „Ovaj čovek boluje od srca, ali ja imam dosta lekova. Ja sam doktorGonzo. Odmah nam pripremite apartman. Bićemo u baru.“Žena je slegnula ramenima, a moj advokat me odvukao u stranu. U gradu

prepunom ludaka, niko ne provaljuje frika na esidu. Progurali smo se krozgužvu u holu, i pronašli dve stolice u baru. Moj advokat je naručio dve kubalibre10 sa pivom (i meskalinom sa strane), a onda otvorio koverat. ,,Ko jeLaserda?“ pitao me. „Čeka nas u sobi na dvanaestom spratu.“ Laserda?Nisam mogao da se setim. Ime mi je bilo poznato, ali nisam mogao da sekoncentrišem. Oko nas su se dešavale strašne stvari. Odmah do mene,ogromni reptil je grizao vrat nekoj ženi, a tepih je bio natopljen krvljukao sunđer - po njemu nije moglo da se hoda. „Naruči patike za golf‘,šapnuo sam. „Inače nikad nećemo izaći živi. Ovi gušteri imaju kandže imogu slobodno da se kreću po ovom mulju.“ ,,Gušteri?“ rekao je on.„Čekaj da vidiš one kod lifta: to je tek pravo sranje.“ Kad je skinuobrazilske naočare, primetio sam da je plakao. „Upravo sam bio da posetimLaserdu“, rekao je. „Rekao sam mu da znamo šta se dešava. Pravdao se daje fotograf, ali kad sam pomenuo Divljeg Henrija - odlepio je. Videlo mu seu očima. Zna da smo mu na repu.“,,Je 1’ zna da imamo magnume?" rekao sam.,,Ne. Ali rekao sam mu da imamo Vinsent Blek Šedou. Usrao se.“,,Odlično“, rekao sam. „Ali šta je bilo s našim apartmanom? I sa patikama

za golf? Nalazimo se usred jebenog zoološkog vrta za reptile! I neko dajepiće ovim jebenim gmizavcima! Uskoro će nas rastrgnuti na komade. O,Bože, pogledaj pod! Da li si ikad video toliko krvi? Koliko ljudi su pobili?“Uperio sam prst u hordu na drugom kraju bara koja nas je izgleda opazila.„Sranje, pogledaj ono krdo tamo! Uočili su nas!“,,To je sto za prijavljivanje“, rekao je on, „tamo dobijaš akreditaciju.

Sranje, hajde da obavimo to što pre. Ti to završi, a ja idem da pronađemsobu.“

4. Užasna muzika i zvuk mnogobrojnihsačmarica.... Loše vibracije subotom

uveče u Las VegasuPREDVEČE smo konačno ušli u apartman, i moj advokat je odmah

dohvatio telefon i pozvao poslugu - naručio je četiri sendviča, četiri koktelaod škampa, litar ruma i devet svežih grejpfruta. „Vitamin C“, objasnio je,„treba nam što više.“ Složio sam se. Piće je već neutralisalo esid, a mojehalucinacije su se spustile na prihvatljiv nivo. Dečko iz sobne posluge imaoje nejasne konture reptila, ali više nisam viđao ogromne pterodaktile okohotelskog bazena ili svežu krv. Sad je jedini problem bila gigantska neonskareklama koja nam je zaklanjala pogled na planine — milioni svetlećihsijalica komplikovanih putanja, čudni filigranski simboli, što jeprouzrokovalo glasno zujanje...„Pogledaj napolje“, rekao sam.,,Što?“„Tamo je... velika mašina u vazduhu... nekakva električna zmija... ide

pravo na nas.“„Upucaj je“, rekao je moj advokat.„Neću odmah“, odgovorio sam, „hoću da proučim njeno kretanje.“Moj advokat je otišao do prozora i navukao zavesu. ,,Slušaj“, rekao je,

„moraš da prestaneš da pričaš o tim zmijama, pijavicama i gušterima. Mukami je od toga.“,,Ne brini“, odgovorio sam.„Ne brini? O, Bože, dole u baru sam skoro poludeo. Posle sranja koje si

napravio kad si se prijavljivao, zabraniće nam ulaz.“„Kakvo sranje?“„Ostavio sam te samo na tri minuta, kučkin sine“, rekao je. „Preplašio si

one ljude! Drao si se o reptilima i mahao harpunom! Srećom sam stigao navreme - hteli su da zovu pandure. Rekao sam da si pijan i da te vodim usobu pod hladan tuš. Jebote, dali su nam akreditacije samo da te oteraju!“Nervozno je šetao po sobi. „Bože, zbog tog sranja sam skroz strejt. Moram

da uzmem neku drogu. Gde je meskalin?“,,U torbici s priborom za brijanje“, rekao sam mu.Dok sam stavljao kasetu u dek, uzeo je dva meskalina iz torbice i

progutao. „Možda bi trebalo da progutaš samo jedan“, rekao je. „Esid te još

uvek radi.“Složio sam se. „Moramo na stazu pre mraka“, rekao sam. „Ali imamo

vremena da lagano pogledamo vesti na TV-u. Isecimo grejpfrut ismućkajmo rum-punč, možemo da ubacimo i neki kartončić... Gde jeauto?“„Ostavili smo ga na parkingu“, rekao je. „Kupon je u mojoj aktovci.“„Reci broj. Pozvaću ih da im kažem da operu krntiju, neka skinu prašinu i

blato od puta.“„Dobra ideja“, rekao je. Ali nikako nije mogao da pronađe kupon.,,E, sad smo ga ispušili“, rekao je. „Nikad ih nećemo ubediti da auto naš.“Zamislio se na trenutak, a onda je telefonom pozvao garažu. „Ovde doktor

Gonzo iz sobe 85“, rekao je. „Izgleda da sam zagubio kupon za onaj crvenikabriolet, a hoću da auto operete i spremite za trideset minuta. Možete li dami pošaljete duplikat kupona? Šta?... Oh... Pa, to je odlično.“ Spustio jeslušalicu i uzeo lulu za hašiš. „Nema problema“, rekao je. „Tip se seća moglica.“,,To je dobro“, rekao sam. „Verovatno nam spremaju veliku zamku kad se

pojavimo.“„Kao tvoj advokat, savetujem ti da se ne brineš za mene.“Vesti na TV-u izveštavale su o invaziji na Laos -zastrašujućim

katastrofama: eksplozije, ruševine, izbeglice, dok generali iz Pentagonabrljaju laži.„Ugasi to sranje!“ povikao je moj advokat. „Idemo odavde!“Mudar predlog. Tek što smo pokupili auto, a moj advokat se komirao od

droga i proleteo kroz crveno u glavnoj ulici, a onda sam ja preuzeokontrolu. Premestio sam ga na mesto suvozača i seo sam za volan... Osećaosam se dobro, sijao sam. U kolima oko mene video sam da ljudi razgovarajui želeo sam da čujem šta pričaju. Svi oni. Ali džinovski mikrofon je bio ugepeku, i odlučio sam da tamo ostane. Las Vegas nije grad u kome želite dase vozite glavnom ulicom i uperite bazuka-mikrofon u ljude.Uključi radio. Ili kasetofon. Divi se zalasku sunca. Spusti prozore da bolje

osetiš hladan pustinjski povetarac. O, da. O tome se radi. Potpuna kontrola.Klizimo niz glavnu ulicu uLas Vegasu u subotu uveče, dva dobra momka u vatrenocrvenom

kabrioletu... stondirani, razbijeni, uvrnuti... Dobri ljudi. O, Bože! Kakva je to strašna muzika?

„Ratna himna poručnika Kolija:“11

... Dok marširamo...Ka poslednjem uporištu, u toj zemljiIza sunca,Veliki Komandant me pita...(Šta je pitao, Rasti?)... Jesi li se borio ili bežao?(A šta si mu ti odgovorio, Rasti?)... Uzvratili smo na njihovu vatru svim što smo imali... Ne! Ne mogu da verujem da ovo čujem! Mora da je od droge. Pogledao

sam mog advokata, ali on se zagledao u nebo, njegov mozak bio je nanekom drugom mestu. Hvala Bogu što ne čuje muziku. Sigurno bipomahnitao zbog rasizma.Pesma se konačno završila. Ali više nisam bio dobro raspoložen. A onda

je kontrolu preuzeo opasni kaktusov sok u mom mozgu, ubacujući me ugadnu paniku kad smo se dovezli do skretanja za „Mint Gan Klab“. Nasaobraćajnom znaku pisalo je da smo udaljeni milju. Iz daleka se čulobrundanje dvotaktnih motora koje turiraju... Lagano smo se približavali, aonda se začuo drugi zvuk.Sačmarice! Nemoguće je ne prepoznati taj šuplji zvuk.Zaustavio sam auto. Šta se, dođavola, tamo dešava? Podigao sam sva

stakla i malo puzio neasfaltiranim putem, zgrčen nad volanom... dok nisamnabasao na gomilu tipova koji, ciljajući uvis, ispaljuju hice u pravilnimintervalima.Stoje na betonskoj ploči okruženi pustinjskim meskitama12, u maloj oazi u

vukojebini severno od Las Vegasa... Zbijeni u masu sa sačmaricama,pedesetak metara od jedine betonske kuće, u senci desetak ili dvanaestdrveta: okruženi policijskim automobilima, prikolicama i motociklima.Pa naravno - to je „Mint Gan Klab“! Ovi ludaci nisu dozvoljavali da ih

bilo šta ometa u vežbanju gađanja. Bilo je stotinu bajkera, mehaničara iljubitelja ovog auto-moto sporta. Muvali su se ispred štandova upisujući seza sutrašnju trku; pili su pivo i zavidno buljili jedni dragima u mašine - a usredištu toga, zainteresovani samo za glinene golubove koje ispaljujusvakih pet sekundi ili tako nešto, tipovi sa sačmaricama predano vežbaju.Pa, zašto da ne? pomislio sam-. Pucanje proizvodi određeni ritam - kao

ravnomerna bas-linija - u turirajućem haosu motocikala. Parikirao sam i

otišao u masu, ostavljajući mog advokata komiranog u kolima.Kupio sam pivce i posmatrao motocikliste kako upisuju mašine. Mnogo

huskvami 405, visokoturažnih švedskih munja... takođe, mnogo jamaha,kavasakija, nekoliko trijumfa 500, maikoa, tu i tamo neki CZ, čak i jedanpurseng... brze, superlagirane mašine. U ovoj ligi nema hogova, čak nisportstera... bilo bi to kao kad bi izvezli našeg velikog crvenog psa natakmičenje pustinjskih bugija.Možda bi to trebalo da uradim, pomislio sam. Upišem mog advokata kao

vozača i pošaljem ga na start sa glavom punom etra i esida. Kako bi se s timizborili?Niko ne bi imao muda da izađe na stazu sa ovim ludakom. Prevrnuo bi se

u prvoj krivini, i sjebao četiri-pet peščanih bugija - kamikaza trip.„Koliko je upis za start?“ pitam čoveka za stolom za prijavljivanje.„250 dolara.“„A šta ako bih ti rekao da imam vinsent blek šedou?“ Gledao je u mene,

ne baš prijateljski, ali nije rekao ništa. Primetio sam da mu je za pojasompištolj kalibra .38. ,,Ma zaboravi“, rekao sam. „Ionako je moj vozačbolestan.“Pogledao me namršteno. „Prijatelju, tvoj vozač nije jedina bolesna osoba

ovde.“,,On ima kost u grlu?“, rekao sam.,,Šta?“Čovek se ponovo gadno namrštio, ali je onda pogledao u drugom pravcu.

Zagledao se u nešto drugo...Moj advokat više nije imao danske naočare za sunce, a ni Akapulko

košulju... izgledao je kao ludak, razdrljen i teško zadihan.,,U čemu je problem?“ progunđao je. „Ovaj čovek je moj klijent - jeste li

spremni da idete na sud?“Uhvatio sam ga za rame i mimo smo se udaljili. „Zaboravi“, rekao sam

mu, ,,u pitanju je blek šedou - ne dozvoljavaju mu da se takmiči.“„Šta si rekao?“ povikao je. ,,Kažeš ne dozvoljavaju? Dogovorio si se sa

ovim svinjama?“„Naravno da nisam“, rekao sam mu dok sam ga gurao ka izlazu. „Ali

video si da su naoružani. Ovde jedino mi nemamo oružje. Zar ne čuješpucnjavu?“Zastao je, poslušao za trenutak pucnjavu, a onda odjednom počeo da trči

prema autu. „Pušite kurac!“ doviknuo je preko ramena. „Vratićemo se!“

Ponovo je progovorio tek kad smo morskog psa isterali na autoput.„Jebote Bog! Kako smo mogli da se zakačimo s psihopatama fanaticima?Hajde da odjebemo iz ovog grada. Đubrad su htela da nas ubiju! “

5. Pokrivanje priče... Letimičan pogled nanovinare u akciji... Odvratnost & neuspehTAKMIČARI su bili spremni u zoru. Lep izlazak sunca nad pustinjom.

Velika napetost. Međutim, trka je počinjala tek u devet, pa smo morali daubijemo tri duga sata u obližnjem kazinu, i tu su počele nevolje.Bar se otvarao u sedam. Takođe, postojala je kantina ,,za kafu & krofne“,

ali mi koji smo probdeli noć u lokalima kao što je ,,Cirkus-Cirkus“ nismobili raspoloženi za kafu & krofne. Hteli smo neko žestoko piće. Bili smoveoma nadrkani, nas oko 200, pa su bar otvorili ranije. U pola devet stvorilase gužva oko stolova za kockanje. Svuda se čula pijana galama.Nekakav koščati, sredovečni klošar u majici oslikanoj logom Harli-

Dejvidsona, progurao se do šanka i povikao: „Prokletstvo! Koji je danasdan - subota?“„Pre će biti nedelja", neko mu je odgovorio.,,Ha, to je prava kurva, zar ne?“ razdrao se HD-manijak nikom posebno.

„Sinoć sam bio kod kuće u Long Biču i neko mi je rekao da se danas vozi„Mint 400“, pa sam rek’o mojoj matoroj: „Ženo, ja palim.“ Onda senasmejao.„Počela je opasno da mi kenja, znate već... pa sam joj opalio dve

šamarčine, i sledeće čega se sećam su dva lika koja su me odvukla natrotoar ispred kuće i počela da me lemaju. O, Bože! Ubili su boga u meni.“Ponovo se nasmejao i nastavio da govori kao da ga nije briga da li neko

sluša. „Majke mi!“ nastavio je. „Onda mi je jedan od tipova rekao: „A gdeideš?“ A ja mu kažem: ,,U Las Vegas na Mint 400.“ Dali su mi desetzelembaća i odvezli me na stanicu...“ Onda je zastao na trenutak. „Čini mise da su to bili oni...“,,U svakom slučaju, evo me ovde! Kažem vam, bila je to prokleto duga

noć ljudi! Sedam sati u jebenom autobusu! Ali kad sam se probudio, bila jezora, a ja u centru Las Vegasa. U trenutku nisam znao šta da radim.Pomislio sam: O, Bože, opet se dogodilo! Od koje sam se razveo ovaj put?“Od nekog iz gomile uzeo je cigaretu i smeškao se dok je pripaljivao. „Ali,

jebote, kad sam se setio! Pa došao sam na Mint 400... i to je sve što mi jepotrebno da znam. Kažem vam, predivno je biti ovde. Jebe mi se ko će dapobedi ili izgubi. Drago mi je samo da budem ovde sa vama...“Niko mu nije protivrečio. Svi smo ga razumeli. U nekim krugovima,

„Mint 400“ se mnogo više poštuje od „Super boula“, „Kentaki derbija“ i

završnice „Roler derbija“ u Lover Ouklendu zajedno. Ova trka privlačiposebnu vrstu ljudi, a naš čovek u Harlijevoj majici bio je jedan od njih. Dopisnik ,,Lajfa“ je s razumevanjem klimnuo glavom i povikao šankeru:

„Dajčoveku štaoće dapije!“,,I požuri!“ dodao sam ja. „Zašto ne pet?“ lupio sam po šanku otvorenim

dlanom. „Dođavola, tako je! Daj nam deset!“,,Na moj račun!“ opet se prodrao čovek iz ,,Lajfa“. Skliznuo je sa stolice i

sroljao se na kolena, ali je i dalje govorio samouvereno: „Ovo je magičanmomenat sporta! Možda se više nikad neće ponoviti!“ A onda je počeo dagubi glas. „Izveštavao sam sa Tripl krauna“, promrmljao je sebi ubradu. ,,To je sranje u poređenju s ovim!“Žena sa žabljim očima dohvatila ga je za kaiš. ,,Ustani!“ molila je. „Molim

te, ustani! Bio bi veoma zgodan muškarac samo kad bi ustao!“On se rastrojeno nasmejao. „Slušajte, gospođo“, odmah je odgovorio. ,,Ja

sam prokleto neodoljivo zgodan čak i kad sam ovde dole. Kad bih ustao,poludeli biste za mnom!“Ali žena ga je uporno vukla. Dva sata je sedela pored njega i udvarala mu

se, a sad je konačno rešila da nešto preduzme. Čovek iz ,,Lajfa“ nije hteoništa da ima s njom; samo se još više zgrčio na podu.Pogledao sam u stranu - bilo je strašno. Mi smo, na kraju krajeva,

apsolutni krem sportskog novinarstva. I skupili smo se u Las Vegasu sposebnim zadatkom: da izveštavamo sa četvrtog nacionalnog „Minta 400“...a kada se radi o nečemu tako velikom, nema zajebancije. Sada - čak i pre nego što je počeo spektakl - bilo je znakova da bi situacija

mogla da izmakne kontroli. Skupili smo se u divnom nevadskom jutru, uprohladnoj pustinjskoj zori, nakrcali se u neki štrokavi bar u betonskombunkeru kazina „Mint Gan Klab“, petnaestak kilometara od Vegasa... trkaće uskoro početi, a mi smo potpuno dezorijentisani.Napolju su se ludaci igrali motociklima, lepili trake na farove, dolivali ulje

u vilice mašina, u poslednji čas pritezali matice (na karburatorima, naizduvnim cevima, itd.), a onda je, tačno u devet sati, prvih deset takmičaraodjurilo sa starta. To je veoma interesantno, pa smo svi izašli da gledamo.Zastava se spusti, i deset jadnika nagazi mašine do prve krivine, a ondaneko izbije na čelo trke (ako se dobro sećam, jedan huskvarna 405) ipublika kliče vozaču dok ovaj punom brzinom nestaje u oblaku prašine.

,,To vam je to“, neko je rekao. „Vratiće se za sat ili malo više. Hajdemonazad u bar.“Ali ne, još uvek ne. Na start je čekalo još oko 190 motociklista. Startovali

su u grupama od po deset, svaka dva minuta. U početku je bilo mogućeposmatrati ih sa daljine od dvesta metara od startne linije. Mada sevidljivost uskoro smanjila. Treća grupa od 10 vozača nestala je u prašiniveć na daljini od oko 100 metara od mesta gde smo stajali... a za vreme dokje startovalo još 100 (i još 100 čekalo na start), vidljivost je bila jedvapedeset metara. Mogli smo da vidimo jedino stogove sena blizu štandova...Iza toga nalazio se neverovatni oblak prašine koji će naredna dva dana

lebdeti nad pustinjom, a već je poprimio čvrst oblik. Niko od nas tada nijeshvatio da će to biti sve što ćemo videti od legendarnog „Minta 400“.U podne štandovi su se jedva nazirali iz bara/kazina, pod zaslepljujućim

suncem na udaljenosti od sto metara. Ideja da se pokrije trka u bilo komkonvencionalnom novinarskom smislu bila je apsurdna: to bi ličilo naizveštavanje sa plivanja u olimpijskom bazenu, koji bi umesto vode bio puntalkovog praha. Kao što je i najavila, automobilska kompanija Fordje novinarima obezbedila bronko sa vozačem, ali posle nekoliko divljačkihvožnji po pustinji tražeći motocikliste i povremeno pronalazeći nekog -ostavio sam vozilo fotografima i vratio se u bar.Osetio sam da je došlo vreme da Mukotrpno Razmislim o celoj situaciji.

Trka je definitivno bila u toku. Siguran sam da sam video start. Ali šta sad?Da iznajmim helikopter? Da se vratim u onaj smrdljivi bronko? Da lutampo pustinji i gledam te ludake kako se utrkuju do ček pointa? Po jedansvakih trinaest minuta...?Do deset sati bili su rasuti po celoj stazi. To više nije bila trka, nego

Takmičenje U Izdržljivosti. Sve što je moglo da se vidi bilo je nastartu/cilju, gde je na svakih nekoliko minuta iz oblaka prašine izronjaoneki kreten i silazio sa motora, dok je ekipa mehaničara dolivala gorivo, iuletao bi novi vozač na narednu etapu od pedesetak kilometara: još jedanbrutalni sat uništavanja bubrega u tom užasnom limbu gde se ništanije videlo od prašine.Negde oko jedanaest, odlučio sam se na još jednu turu u novinarskom

vozilu, ali sve što smo videli bila su dva pustinjska bugija sa tipovima kojisu izgledali kao penzionisani oficiri iz San Dijega13. Presekli su nam put upeščanoj kotlini i pitali nas: „Gde je jebena trka?“

„Nemamo pojma“, odgovorio sam. ,,Mi smo dobre američke patriote kao ivi.“ Oba bugija bila su prekrivena pretećim simbolima: orlovima koji vrištei nose američke zastave u kandžama, kosookim zmijama koje čerečemotorne testere od zvezda & pruga14, a jedno vozilo imalo je postolje zamitraljez na mestu suvozača.Zabavljali su se jurcajući po pustinji i maltretirajući koga god sretnu.

„Koja je vaša jedinica, momci?“ viknuo je jedan od njih. Jedva smo se čulijer su svi motori brujali. „Sportski novinari“, viknuo sam. ,,Mi smomiroljubivi unajmljeni džiberi.“Oni su se neodređeno nasmejali.„Ako želite pravu trku“, povikao sam, „pratite gada iz CBS-a, tamo napred

u velikom crnom džipu. On je odgovoran za Pentagon na prodaju15.“,,U, jebote!“ povikala su dvojica uglas. „Rekao si crni džip?“Odjurili su, a i mi smo. Neprestano smo se drmusali preko grmlja/kaktusa

koji su bili kao šikara od čeličnih šiljaka. Pivo mi je iz ruke poskočilo uvis,a onda mi palo u krilo i natopilo pantalone toplom penom.„Otpušten si“, rekao sam vozaču. „Vozi me nazad do štandova.“Osećao sam da je vreme da se prizemljim - i razmislim o ovom

smrdljivom zadatku i kako da ga rešim. Laserda je insistirao da PotpunoPokrijemo trku. Hteo je da se vratimo u peščani oblak da bi probao dafotografiše raznim kombinacijama sočiva i filma.Naš vozač Džo, pristao je da ga vozi. To nije bilo njegovo pravo ime, ali

su napomenuli da ga tako oslovljavamo. To mi je prethodne noći rekao šef,,Forda“: „Njegovo ime je Stiv, ali bi trebalo da ga zovete Džo.“„Zašto da ne“, odgovorio sam, „zvaćemo ga kako hoće. Šta kažete na

Zum?“,,Nikako“, rekao je šef. „Morate da zvati Džo.“Laserda se takođe složio, pa je oko podneva ponovo otišao u pustinju u

društvu našeg vozača Džoa. Ja sam se vratio u bar/kazino koji je zapravobio „Mint Gan Klab“ - pa sam mnogo pio, mnogo razmišljao i napraviomnogo beležaka...

6. Izlazak u grad... Sukob u „DezertInu"... Divljanje od droge u „Cirkus-

Girkusu"...SUBOTA, ponoć... Sećanja na ovu noć su potpuno maglovita. Jedini

podsetnik mi je džep pun ižvrljanih kartica od tombole i salveta za koktele.Evo jedne: „Nađi fordovca, insistiraj na bronku za praćenje trke...fotografije?... Lasedra/pozvati... zašto ne tražiti helikopter?... Nađi telefon,pritisni bitange... žestoka galama...“Na drugoj piše: „Znak na Paradajs Bulevaru - bez stajanja i bez

grudnjaka... niža liga u poređenju sa El Ej-om; ovde striptizete imajunalepljene krugove preko bradavica, a u El Eju su skroz gole... Las Vegas jedruštvo naoružanih masturbatora/ovde je kockanje karanje/seks je dodatak/čudan trip za velike kockare... kurve iz kazina za pobednike, ručni radza gubitnike.“ Jednom davno kad sam živeo u Big Suru blizu puta za Lajonel Olaj, i imao

sam prijatelja koji je voleo da odlazi na kockanje u Rino. Posedovao jeradnju sportske opreme u Karmelu. Jednog meseca je tri puta uzastopnoišao svojim mercedesom - asfaltnom krstaricom - i dobijao velike sume uRinu. Ojadio ih je za oko 15.000 dolara, pa je odlučio da preskoči četvrtivikend i časti prijatelje večerom u Nepentu. „Uvek prestani da igraš kaddobijaš“, objasnio je. ,,A i pored toga, duga je vožnja do Rina.“U ponedeljak ujutru nazvali su ga telefonom iz Rina - bio je to direktor

kazina gde je moj prijatelj dobio triput zaredom. „Baš ste nam nedostajaliovog vikenda“, rekao je direktor. „Krupijei su se dosađivali.“,,Uh, jebote“, rekao je moj prijatelj.Sledećeg vikenda odleteo je avionom sa prijateljem i dve devojke - bili su

sprecijalni gosti direktora kazina. Ništa nije previše dobro za igrače naveliko...U ponedeljak ujutru taj isti avion - avion kazina - sleteo je na aerodrom u

Montereju. Pilot je mom prijatelju pozajmio deset centi da pozove drugarada ga preveze u Karmel. Ostao je dužan 30.000, a dva meseca kasnijeizbliza je gledao u cev pištolja jednog od najopasnijih uterivača dugova.Prodao je radnju, ali to nije bilo dovoljno. Neka sačekaju ostatak, rekao je;

ali onda su ga izgazili, što ga je ubedilo daje bolje da odmah pozajmi novac

i isplati kompletan dug.Kockanje na veliko je veoma ozbiljan posao - Rino je u poređenju sa Las

Vegasom prijateljski komšiluk. Za onog koji gubi, Vegas je najpodmuklijigrad na svetu. Do pre godinu dana, na ulazu u Las Vegas stajao je velikibilbord:

NE KOCKAJTE SE S MARIHUANOM!U NEVADI: POSEDOVANJE - 20 GODINA PRODAVANJE -

DOŽIVOTNA! Zato nisam bio opušten dok smo obilazili kazina u subotu uveče sa autom

punim marihuane i glavama punim esida. Nekoliko puta smo jedva pobegli:u jednom trenutku pokušao sam da uvezem velikog crvenog psa u perionicurublja hotela ,,Lendmark“ - ali vrata su bila preuska, a ljudi unutrapreviše uzbuđeni.Odvezli smo se do „Dezert Ina“ da pogledamo šou Debi Rejnolds i Harija

Džejmsa. ,,Ne znam za tebe“, rekao sam mom advokatu, ,,ali u mom poslučovek mora biti u toku.“,,I u mom, takođe“, odgovorio je. „Kao tvoj advokat, savetujem ti da nas

odvezeš do ,,Tropikane“ da čujemo Gaja Lombarda. Nastupa u „Plavojsobi“ sa svojim „Kraljevskim Kandađanima“.“„Zašto?“ pitao sam.„Kako zašto?“„Zašto bih bacao svoje mukotrpno zarađene dolare na te jebene matorce?“,,Slušaj“, rekao je on, „zašto smo ovde? Da se zabavimo ili da odradimo

posao?“„Zbog posla, naravno“, odgovorio sam. Vozikali smo se po parkingu

nekog mesta za koje sam mislio da je ,,Djuns“, ali se ispostavilo da je,,Tanderbird“ ili možda ,,Hacijenda“.Moj advokat je prelistavao turistički vodič Las Vegasa tražeći ideje za

dobru zabavu. „Šta kažeš na „automati za 25 centi?“ rekao je. „Vreli usek -zvuči moćno... hot-dog za 29 centi...“Odjednom su ljudi počeli da viču na nas. Upali smo u nevolju. Pojavile su

se gorile iz obezbeđenja u crvenkasto-zlatnim kaputima. „Šta to, dođavola,radite?“ povikao je jedan. ,,Ne možete ovde da parkirate!“„Zašto da ne?“ odgovorio sam. “Ima dovoljno prostora i čini mi se da je

razumno mesto za parkiranje. Tražio sam parking mesto dugo. Previše

dugo. Hteo sam da ostavim auto i uhvatim taksi... ali onda sam pronašaoovaj brisani prostor.“Ispostavilo se da je to trotoar ispred glavnog ulaza u „Dezert In“. Večeras

sam toliko puta felnama dokačio ivičnjak, da nisam ni primetio da smo sepopeli. A sad smo u položaju koji je teško objasniti... zabarikadirali smoulaz, obezbeđenje urla na nas, loše vibracije...Moj advokat je hitro iskočio iz auta mašući novčanicom od pet dolara.

„Hoćemo da odmah parkirate auto! Ja sam Debin stari prijatelj. Kao klinciludirali smo se zajedno!“Za trenutak sam pomislio da smo najebali... ali portir je uzeo lovu i rekao:

,,U redu, pobrinuću se za to, gospodine.“ I dao nam je kupon za parkiranje.,,U, jebote!“ rekao sam dok smo žurili kroz hol. „Umalo nas nisu sjebali.

Brzo si reagovao.“,,A šta si očekivao?“ rekao je. ,,Ja sam tvoj advokat... i duguješ mi pet

dolara. Plaćanje odmah!“Slegao sam ramenima i dao mu lovu. Blještavi hol „Dezert Ina“ sa

debelim skupocenim tepisima učinio mi se kao neprikladno mesto zaraspravu o sitnoj lovi za podmićivanje parking-momaka. To je fora BobaHoupa. Frenka Sinatre. Spira Agnjua. Hol je neprijatno mirisao na plastičnodrveće i skupocene parfeme - bilo je jasno da je to elitno utočište za VelikePotrošače iz visokog društva.Puni samopouzdanja, prošetali smo do velike dvorane, ali nisu hteli da nas

puste unutra. Čovek u smokingu boje crnog vina rekao nam je da smozakasnili; nije bilo slobodnog mesta - ni za kakvu lovu.„Jebeš sedišta!“, rekao je moj advokat. ,,Mi smo stari Debini prijatelji.

Došli smo čak iz Los Anđelesa na ovaj šou i moramo da uđemo.“Čovek u smokingu počeo je da mrmlja o „protivpožarnim propisima“, ali

je moj advokat odbio da ga sasluša. Posle mnogo rasprave, konačno jepristao da nas besplatno pusti unutra, uz obećanje da ćemo stajati mimo i danećemo pušiti.To smo mu i obećali, ali čim smo ušli unutra, potpuno smo izgubili

kontrolu. Tenzija je bila prevelika. Debi Rejnold je mjaukala i plesala tamo-amo po bini sa srebrnom afro-perikom... uz pesmu sa „Narednika Pepera“16

iz zlatne trube Harija Džejmsa.„Isusova ti ljigava govna!“ rekao je moj advokat. „Zalutali smo u

vremensku kapsulu.“

Teške ručerde su nas zgrabile za ramena. Samo sekundu pre tog uguraosam u džep lulu za hašiš. Gorile su nas vukle kroz hol i držale pritisnute zaulazna vrata dok nisu dovezli naš automobil. ,,A sad tutanj“, rekao je čoveku vinskom smokingu. „Činimo vam uslugu. Ako Debi ima ovakveprijatelje, u većoj je nevolji nego što sam mislio.“„Još ćemo se videti!“ viknuo je moj advokat kad sam nagazio papučicu za

gas. ,,Ti si paranoično đubre!“Otišli smo do ,,Cirkus-Cirkusa“. Parkirao sam blizu zadnjeg ulaza. „Ovo

je pravo mesto“, rekao sam. „Ovde nas niko neće zajebavati.“„Gde je etar?“ pitao je moj advokat. „Meskalin me više ne radi.“Dok sam pripaljivao lulu s hašišom, dao sam mu ključ od gepeka. Doneo

je bočicu etra, polio po papirnatoj maramici i gurnuo pod nos. Onda jepočeo duboko da udiše. I ja sam uradio isto. Iako je krov bio spušten, etar jebazdio. Ubrzo smo se penjali uz stepenice ka ulazu kao pijanci: teturalismo se, smejali ko kreteni i vukli jedan drugog.To je glavna prednost etra: ponašaš se kao seoska pijanica iz nekog starog

irskog romana... totalni gubitak svih osnovnih motoričkih sposobnosti:zamagljen vid, gubitak ravnoteže, uplitanje jezikom - prekid svih vezaizmeđu tela i mozga... Što je veoma interesantno, jer mozak nastavlja dafunkcioniše manje-više normalno... i možeš da posmatraš sebe kako seponašaš kao kreten, ali to ne možeš da kontrolišeš.Približavaš se pokretnim vratima u ,,Cirkus-Cirkusu“ i znaš da kad stigneš

tamo, moraš da platiš dva dolara ili te neće pustiti... ali kad stigneš tamo,sve kreće naopako: loše proceniš udaljenost od pokretnih vrata, pa seodbiješ od njih i zgrabiš neku baku da ne padneš, a neki ljuti Rotarijanacte odgurne i pomisliš: „Šta se događa ovde? O čemu se radi?“ A onda čuješsebe kako mumlaš: „Psi su jebali Papu, ali to nije moja krivica. Pazi!...Zašto novac? Zovem se Brinks; rođen sam.... Rođen? Prebaci ovcu s drugestrane... žene i decu u tenk... naredio je kapetan Zip...“Ah, đavolji etar - droga za celo telo. Mozak je užasnut jer nije u

mogućnosti da komunicira sa kičmenim stubom. Ruke ludački lepršaju jerne mogu da izvade novac iz džepova... umesto reči, iz usta izlaze šištanje ismeh... dok ti je na licu uvek osmeh.Etar je savršena droga za Las Vegas. U ovom gradu vole pijanice. Ovce za

šišanje. Odmah su nas sproveli kroz pokretna vrata i pustili unutra.

,,Cirkus-Cirkus“ je mesto gde bi bili svi hipsteri da su nacisti dobili rat.Ovo je Šesti Rajh. Prizemlje je prepuno kockarskih stolova, kao i u drugimkazinima... ali mesto je visoko četiri sprata i podseća na cirkuski šator;gore, u tom praznom prostoru, odigrava se ludilo kao na seoskomvašaru/poljskom karnevalu. Iznad kockarskih stolova „Četrdesetoricaleteće braće Karazito“ izvode tačku na visokom trapezu, zajedno sa „Četirijazavca“ i „Šest sestara nimfi“ iz San Dijega... dakle, igraš anjc za glavnimstolom, ulozi su visoki, a ako podigneš pogled, iznad tvoje glave satirjazavac u vazduhu juri polugolu četrnaestogodišnju devojčicu koju branedva Poljaka ofarbana u srebrno; iznenada se spuštaju sa suprotnih balkona isreću se iznad jazavčevog vrata... obojica zgrabe životinju dok padaju doleprema kockarskim stolovima - ali, naravno, zaustavlja ih mreža; razdvoje sei skaču uvis u tri različita smera, a pre nego što počnu da padaju u vazduhuih uhvate tri „Korejske mačkice“ i gurnu ih trapezom do jednog od balkona.Ovo ludilo traje u nedogled, ali izgleda da ga niko ne primećuje. Kockanje

na glavnom stolu traje 24 sata dnevno, isto kao i cirkus. U međuvremenu,na balkonima na spratu, mušterije se bave svakojakim bizarnostima: upucajkrofne s bradavica trometarske lezbijke i osvoji šećernu vunu u obliku koze.Prijatelju, stani ispred ove fantastične mašine, i za 99 centi tvoj lik, visoksedamdeset metara, pojaviće se na ogromnom ekranu u centru Las Vegasa.Dodaj još 99 centi, i imaš audio poruku. „Kaži šta hoćeš, druže. Nemoj dabrineš, svi će te čuti. Zapamti da ćeš biti visok 70 metara.“O, Bože, mogao sam da zamislim kako ležim u krevetu hotela ,,Mint“, i u

polusnu buljim kroz prozor, a na nebu, među zvezdama, odjednom se pojavizločesta naci-pijanica visoka 70 metara koja vrišti: ,,Woodstock ÜberAlles!“Večeras moramo da navučemo zavese. Tako nešto moglo bi da natera

drogiranog čoveka da skače po sobi kao ping-pong loptica. Na halucinacijene smem ni da pomislim. Ali vremenom naučite da podnosite priviđenja:recimo kad vam uz nogu puzi pokojna baba s nožem u ustima. To bezproblema otrpi većina fanova esida.Ali niko ne može da podnese mogućnost da se neki frik ušeta sa 1,98

dolara u ,,Cirkus-Cirkus“ i odjednom pojavi na nebu iznad Las Vegasadvanaest puta veći od Boga, urlajući šta god mu padne na pamet. Ovaj gradnije dobar za psihodelične droge. Realnost je sama po sebi previše uvrnuta.Dobar meskalin hvata te polako. Ceo prvi sat je čekanje, a onda negde na

polovini drugog sata, kad počneš da proklinješ dilera koji te zajebao...

ZANG! Demonska žestina, čudno svetlucanje i vibracije... zajebana stvar namestu kao što je ,,Cirkus-Cirkus“.„Mrzim što ovo moram da kažem“, rekao je moj advokat dok smo sedeli u

ringišpil-baru na drugom spratu, ,,ali ovo mesto će me dokrajčiti. Mislim dame hvata Strah.“,,To su gluposti“, odgovorio sam. „Došli smo ovde da pronađemo

Američki San, a sad kad smo u vrtlogu, ti hoćeš da odustaneš.“ Zgrabio samga za biceps i stisnuo. „Moraš da shvatišu, rekao sam, „pronašli smo žilukucavicu.“„Znam“, rekao je, ,,od toga me i hvata strah.“Etar je polako vetrio, esid je već odavno ispario, ali je meskalin dobro

radio. Sedeli smo za malim stolom od tvrde plastike boje zlata i kružili uorbiti oko barmena.„Pogledaj preko puta“, rekao sam, ,,dve žene se tucaju s polarnim

medvedom.“„Nemoj da mi govoriš takve stvari, molim te. Ne sada.“ Mahnuo je

konobarici da nam donese još dva vajld turkija. „Ovo mi je poslednje piće“,rekao je. „Koliko love možeš da mi pozajmiš?“,,Ne baš mnogo“, rekao sam. ,,Zašto?“„Moram da idem“, rekao je.,,Da ideš?“,,Da napustim zemlju. Još noćas.“„Daj smiri se“, rekao sam. ,,Za nekoliko sati bićeš strejt.“,,Ne“, rekao je, ,,ovo je ozbiljno.“„Džordž Meteski17 je bio ozbiljan“, rekao sam. ,,A video si šta su mu

uradili!“,,Ne drkaj me s tim!“ drao se. „Još sat vremena u ovom gradu i ubiću

nekoga!“Video sam da je na ivici. To je onaj jak osećaj straha koji dolazi kad je

meskalin na vrhuncu. ,,U redu“, rekao sam, „pozajmiću ti malo love.Hajdemo napolje da vidimo koliko nam je ostalo“„Možemo li?“,,Pa... zavisi sa koliko ćemo se ljudi zajebavati odavde do vrata. Hoćeš da

izađemo mimo?“ pitao sam ga.„Hoću da izađemo brzo.“„Dobro. Hajde da platimo račun i polako ustanemo. Obojica smo van sebe.

Ovo će biti duga šetnja.“ Viknuo sam konobarici da nam donese račun.

Došetala se do nas, a na licu joj se videlo da se dosađuje. Onda je mojadvokat ustao.,,Je l’ ti plaćaju da se jebeš s onim medvedom?“ pitao je.,,Šta?“„Šali se“, rekao sam i stao između njih. „Hajde, doktore, idemo u

prizemlje da se kockamo.“ Odvukao sam ga do ivice bara na krajuringišpila, ali odbio je da siđe dok se ne prestane da se okreće.,,To neće da se zaustavi“, rekao sam. ,,Nikad se neće zaustaviti.“ Siđem i

okrenem se da ga sačekam, ali on nije hteo ni da se pomeri... i pre nego štosam se pružio da ga dohvatim, ringišpil ga je odneo ukrug. ,,Ne mrdaj se!“viknuo sam. „Dovešće te ponovo.“ Zbunjen i uplašen, izbečio je očikao slepac. Okrenuo je ceo krug, a nije se ni pomerio.Čekao sam dok nije došao skoro do mene, a onda sam se ispružio da ga

dohvatim - ali on je odskočio unazad i ponovo okrenuo ceo krug. Ovo meiznerviralo. Bio sam na ivici da puknem. Činilo mi se da nas šankerposmatra. Karson Siti, pomislio sam. Dvadeset godina.Popeo sam se na vrtešku i obišao bar, tako da sam prišao s leđa mom

advokatu - a kad smo se dovezli do pravog mesta - gurnuo sam ga. Izgubioje ravnotežu i sručio se na pod među masu ljudi urlajući... valjao se kaobalvan, a onda je naglo ustao s podignutim pesnicama gledajući koga će daudari.Prišao sam mu sa podignutim rukama, pokušavajući da napravim

zajebanciju. „Pao si“, rekao sam. ,,Idemo.“Ali ovaj put, ljudi su nas zaista posmatrali. Budala nije htela da se pomeri,

a znao sam šta će se desiti ako ga dotaknem. ,,Dobro“, rekao sam, ,,ti ostaniovde i zaglavi zatvor. Ja idem.“ Ignorišući ga, brzo sam se penjao uzstepenice.To ga je podstaklo.„Jesi li video?“ rekao je kad me stigao. „Neki kučkin sin me šutnuo s

leđa!“„Verovatno šanker“, rekao sam. „Hteo je da te izgazi zbog onog što si

rekao konobarici.“„Dobri Bože! Bežimo odavde! Gde je lift?“,,Nikako u lift“, rekao sam. „Baš to hoće da uradimo... da nas u čeličnoj

kutiji uhvate u zamku i odvezu u podrum.“ Osvrnuo sam se i pogledao, aliniko nas nije pratio.

„Nemoj da trčiš“, rekao sam. „Oni samo traže izgovor da nas upucaju.”Klimnuo je glavom - činilo se da razume. Brzo smo hodali sredinom hotela- pored streljane, lokala za tetoviranje, menjačnice i prodavnice šećernevune - a onda kroz dvostruka staklena vrata i preko travnjaka doparkinga gde nas je čekao crveni morski pas.,,Ti vozi“, rekao je moj advokat. „Mislim da nešto nije u redu sa mnom.“

7. Paranoični strah... i groznasablast sodomije... Bleskovi noževa i zelena

vodaKAD smo stigli do hotela „Mint“, parkirao sam u ulici ispred kazina, a iza

parkinga. Nema razloga da pravimo scenu u holu, pomislio sam. Nikako nebismo mogli da prođemo kao pijanice. Obojica smo bili previše napeti.Svuda oko nas širile su se ekstremno preteće vibracije. Požurili smo, prošlikroz kazino i popeli se pokretnim stepenicama.Uspeli smo da do sobe ne sretnemo nikog — ali ključ nije hteo da otključa

vrata. Moj advokat se očajnički borio s bravom. „Skotovi su nam promenilibravu“, cvileo je. „Verovatno su pretresli sobu. Bože, pomozi nam, gotovismo.“Iznenada, vrata su se otvorila. Malo smo oklevali, a onda smo se sjurili

unutra. Nije bilo znakova nevolje. „Zaključaj sve brave“, rekao je mojadvokat. A onda se zagledao u dva ključa u ruci. „Odakle mi ovaj?“, rekaoje, podižući ključ sa brojem 1221.,,To je Laserdina soba“, rekao sam.Nasmejao se. ,,Da, tako je. Mislio sam da će nam možda zatrebati.“,,A zašto?“„Hajdemo tamo da ga isteramo iz kreveta šmrkom za vodu.“,,Neću“, odgovorio sam. „Ostavi jadnika na miru, mislim da nas

izbegava.“,,Ne zavaravaj se“, rekao je. „Taj portugalski kučkin sin je opasan. Čeka

nas u zasedi.“ Pogledao me je ispod oka. „Jesi li u dilu s njim?“„Razgovarali smo telefonom", rekao sam, ,,dok si ti vozio auto na pranje.

Otišao je na spavanje da bi stigao na start u zoru.“Moj advokat me nije slušao. Zaurlao je kao da ga nešto boli i obema

rukama lupio po zidu. „Znao sam“, viknuo je. „Taj prljavi skot! Dohvatio jemoju ribu!“Nasmejao sam se. „Misliš na onu plavu cicu s filmskom ekipom?“„Tako je! Samo me ti zajebavaj! Svi vi belci ste isti!“ Uzeo je flašu tekile i

pio je ko vodu. A onda je dohvatio grejpfrut i rasekao ga napolaGerberovim mini-magnumom - lovačkim nožem od nerđajućeg čelika -oštrim ko žilet.„Odakle ti nož?“ pitao sam ga.

„Donela ga je posluga“, rekao je. „Tražio sam ga da isečem limete.“„Kakve sad limete?“„Nisu ih imali“, rekao je. ,,Ne rastu ovde u pustinji.“ Rasekao je grejpfrut

na četvrtine... na osmine... pa na šesnaestine... a onda je besmisleno seckaopo ostacima. „Taj prljavi gad! Trebalo je da ga smaknem dok sam imaopriliku. Ona je sad njegova!“Sećam se da smo nekoliko sati ranije imali problema s tom devojkom u

liftu: moj advokat je ispao budala.,,Ti mora da si vozač“, rekla mu je. ,,U kojoj si klasi?“,,Klasi?“ rekao je oštro. ,,Na šta, dođavola, misliš?“„Šta voziš?“ pitala ga je i seksi se osmehnula. „Snimamo prilog sa trke za

TV-seriju - možda bismo mogli da te iskoristimo.“,,Da me iskoristite?'’Majko Božja, pomislim. Evo ga. Ljudi sa trke gurali su se u sporom liftu:

dugo mu je trebalo sa sprata na sprat. Kad smo zastali kod trećeg, mojadvokat je već opasno drhtao. A ostalo je još pet spratova...,,Ja vozim one velike!“ iznenada je uzviknuo. „One stvarno velike

jebače!“Nasmejao sam se, pokušavajući da o’ladim situaciju. „Vinsent blek

šedou“, rekao sam. ,,Mi smo iz fabričke ekipe.“Ovo se nije dopalo ljudima u liftu, pa su počeli da mrmljaju. ,,Ne seri!“

promrmljao je neko iza mene.„Čekaj malo!“ viknuo je moj advokat... a onda rekao devojci: „Pardon,

mlada damo, ali u ovom liftu ima nekog neotesanog pilećeg govancetakome treba secnuti lice.“ Zavukao je ruku u džep crne plastične jakne iokrenuo se ljudima koji su se zbili u zadnji deo lifta. ,,Vi jeftini bledolikipederi!“ razdrao se. ,,Ko hoće da ga secnem?“Ja sam gledao u pokazivač spratova. Vrata su se otvorila na sedmom

spratu, ali se niko nije ni mrdnuo. Mrtva tišina. Vrata su se zatvorila. Ondasu se na osmom... vrata ponovo otvorila. Niko nije ni pisnuo u prepunomliftu. Kad su vrata počela da se zatvaraju, koraknuo sam izvan i zgrabio zaruku mog advokata i na vreme ga povukao. Vrata su se zatvorila, a kodbroja devet začulo se DING.„Brzo u sobu!“ rekao sam. „Seronje će zvati pandure!“ Trčali smo sve do

ugla hodnika ka našoj sobi. Moj advokat se divljački smejao. ,,Opčinjeni!“vikao je. „Jesi li ih video?

Bili su opčinjeni. Kao pacovi u kavezu!“ A onda, dok sam zaključavaovrata, prestao je da se smeje. ,,Prokletstvo“, rekao je. „Ovo je sad ozbiljno.Ona devojka me ukapirala. Zaljubila se u mene.“ Sada, mnogo sati kasnije, bio je ubeđen da je Laserda - takozvani fotograf

- nekako ščepao devojku. „Hajdemo gore da kastriramo tog jebača!“ rekaoje mašući nožem u malim krugovima ispred svojih zuba. ,,Ti si mu jenamestio, a?“,,Slušaj“, rekao sam, „bolje odloži taj nož i saberi se. Moram da odvezem

auto na parking.“ Dok sam govorio, polako sam se povlačio prema vratima.Jedna od stvari koje naučiš, posle dugogodišnjeg druženja sa drogiranimljudima, jeste da je sve ozbiljno. Možeš da okreneš leđa osobi, ali nikada nesmeš da okreneš leđa drogi - pogotovo ako ti pred očima maše lovačkimnožem.„Istuširaj se“, rekao sam. „Vratiću se za dvadeset minuta.“ Brzo sam

izašao i zaključao vrata za sobom. Rešio sam da odnesem Laserdi ključ kojimu je ukrao moj advokat. Jadan čovek, posmislio sam dok sam žurio premaliftu. Poslali su ga na savršeno razuman zadatak - samo nekolikofotografija motora i bugija kako se trkaju u pustinji - a sad se nalazi, a da toi ne zna, u kandžama onoga što ne poznaje. Nema šanse da razume šta seovde događa.

A šta mi ovde radimo? Koji je smisao ovog izleta18? Da li ja stvarno imamveliki crveni kabriolet parkiran na ulici? Da li tumaram liftovima hotela,,Mint“ razbijen od droge ili sam došao u Las Vegas da radim na priči? Zavukao sam ruku u džep i izvadio ključ; na njemu je pisalo 1850. Bar je

to stvarno. Moram hitno da se pobrinem za auto i vratim u sobu... a nadamse da ću biti dovoljno strejt da se izborim s onim što me čeka kad seprobudim.Izašao sam iz lifta i ušao u kazino. Ljudi su se još uvek tiskali oko

kockarskih stolova. Ko su ovi ljudi? Ta lica! Odakle dolaze? Izgledaju kaokarikature trgovaca polovnih automobila iz Dalasa. Ali oni su stvarni. Imaih, dobri Bože, đavolski mnogo - još uvek vrište oko kockarskih stolovau četiri i trideset u nedelju ujutru. Još uvek pritisnuti Američkim Snom, tomvizijom Velikog Dobitnika koji nekako u poslednjem trenutku pre negosvane, izranja iz haosa u zagušljivom vegaskom kazinu.

Veliki dobitak u Silver Sitiju. Pobedi krupijea i idi kući bogat. A zašto dane? Zaustavim se kod velikog „točka sreće“ i položim novčanicu od dvadolara na Tomasa Džefersona - tiket jednog frika - kao i uvek, misleći da ćemi nekakva intuicija možda doneti veliki dobitak.Ali ne! Izgubio sam! Bacio sam dva dolara. Prokletnici! Ne. Smiri se.

Nauči da uživaš kad gubiš. Važno je pokriti priču pod njenim uslovima; svedrugo ostavi ,,Lajfu“ i ,,Luku“ - bar za sada. Vozeći se niz pokretnestepenice, video sam dopisnika ,,Lajfa“ sklupčanog u telegrafskoj kabini,kako vergla svoje mudrolije nekom napaljenom robotu u kabini nadrugoj obali. Zaista: LAS VEGAS U ZORU - takmičari spavaju, a prašinase još uvek nije slegla u pustinji, dok 50.000 dolara i dalje drema u tamisefa ogromnog Del Vebovog hotela „ Mint “ u srcu blistavog Kazino centra.Velika napetost. Naš „Lajfov “ tim je ovde (kao i uvek, uz snažnu policijskupratnju...) Pauza. Da, operateru. Dobro si čuo. Rekao sam policija.Naravno. Ipak je ovo, na kraju krajeva, „Lajf specijal“.Crveni morski pas bio je napolju, na Fremontovoj, gde sam ga i ostavio.

Odvezao sam ga u garažu iza ugla i prijavio - auto dr Gonza - nije bilonikakvih problema. Ako vam bude dosadno, momci, slobodno ga operite doujutru. Da, naravno - na račun sobe.

* Kad sam se vratio, moj advokat je ležao u kadi. Zagnjuren u zelenu vodu -

uljani efekat neke japanske soli koju je pokupio u hotelskoj radnju sasuvenirima, baš kao i novi radio priključen u utičnicu aparata za brijanje.Odvrnuo je do daske nekakvu besmislenu pesmu grupe „Three Dog Night“o žabi koja se zove Džeremaja i želi „radost celom svetu“.Prvo Lenon, a sad ovo. Pretpostavljam da je sledeći Glen Kembel kako

zavija „Gde je otišlo cveće?“Zaista, gde je? U ovom gradu nema cveća. Samo biljke-mesožderke.

Utišam radio i pored njega spazim komadić prožvakanog kartončića.Izgleda da moj advokat nije primetio da sam utišao zvuk. Bio je izgubljen umagli zelene pare - pola glave virilo mu je iznad površine vode.,,Ti si ovo žvakao?“ pitao sam ga podižući beli kartončić.Ignorisao me. Znao sam da ću u narednih nekoliko sati teško komunicirati

s njim. Sjebao je sav LSD.

,,Ti, zlobni kučkin sine!“ povikao sam. „Nadaj se da imamo malo torazinau torbi, ili te sutra čeka teško spuštanje.“,,Muzika“, razdrao se. „Pojačaj! I pusti kasetu!“„Koju kasetu?“„Onu novu. Tamo je.“Podigao sam radio i video da ima ugrađen kasetofon. Trebalo je samo

okrenuti kasetu „Nadrealni jastuk19“. Već je preslušao A stranu, tolikoglasno da mora da se čulo u svim sobama u radijusu od sto metara.„Beli zec20“, rekao je. „Treba mi zvuk koji diže.“ „Najebao si“, rekao sam.

„Odlazim za dva sata - a onda će doći oni i ubiti boga u tebi. Baš tu, ukadi.“,,Ja sam kopam svoje grobove“, rekao je. „Zelena voda i beli zeka... pusti

da svira. Ne teraj me da upotrebim ovo.“ Šaka mu je izronila iz vode stežućidršku lovačkog noža.,,Bože“, promrmljam. U tom trenutku shvatio sam da mu nema pomoći -

leži u kadi razbijen od esida i steže najoštriji nož koji sam ikada video,potpuno nesposoban da bilo šta razume, i povrh svega, hoće da pustimBelog zeca. To je to, pomislio sam. Ne mogu više da trpim ovogpunoglavca. Ovog puta upao je u suicidni trip. Zaista hoće da umre.Spreman je na to...,,U redu“, rekao sam, okrenuo kasetu i pritisnuo PLAY. „Učini mi samo

još jednu uslugu. Je 1’ može? Možeš li da se strpiš dva sata? Samo dva sataspavanja pre nego što počne novi dan. Sutra će biti veoma težak dan.“,,Naravno“, rekao je. ,,Ja sam tvoj advokat. Imaš vremena koliko hoćeš, po

mojoj standardnoj ceni: 45 dolara na sat - ali sigurno ćeš tražiti i jastuk, pazašto onda ne bi ostavio 100 dolara pored radija i odjebao odavde?“,,Je 1’ može ček?“ pitao sam. „Nacionalna banka Sotut. Nije potrebna

identifikacija kada ga keširaš. Tamo me svi znaju.“„Može sve što je naplativo“, rekao je, mrdajući se u ritmu muzike.

Kupatilo je ličilo na unutrašnjost velikog pokvarenog zvučnika. Gadnevibracije, zaglušujući zvuk. Pod kupatila bio je preplavljen. Odmaknuo samradio od kade koliko sam mogao, a onda izašao i zatvorio vrata za sobom.Nije prošlo ni pet sekundi, a on je zaurlao: „Upomoć! Gade jedan! Pomozi

mi!“Požurio sam natrag u kupatilo - mislio sam da je možda slučajno odsekao

uvo.

Ali nije... nagnuo se preko kade ka polici gde je stajao radio. „Želim tajjebeni radio!“ vikao je.Oteo sam mu radio iz ruke. „Budalo jedna!“ rekao sam. „Vraćaj se u kadu!

Beži od prokletog radija!“ Pomerio sam radio van njegovog domašaja.Svirao je toliko glasno, da je bilo nemoguće čuti šta svira ako ne poznajete„Nadrealni jastuk“ notu po notu... a u to vreme, ja sam ga znao, iprimetio sam da se Beli zec završio; vrhunac je došao i prošao.Ali izgleda da ga moj advokat nije osetio. Hteo je još. „Premotaj kasetu!“

razdrao se. „Moram da čujem još jednom!“ U očima mu se videlo ludilo,nije mogao da fokusira pogled. Kao da je bio na ivici nekog groznogpsihičkog orgazma...„Neka se čuje!“ urlao je. „Odvrni tu jebenu kutiju na najglasnije! A kad

dođe do onog fantastičnog dela gde zeka sam sebi odgrize glavu, hoću dataj jebeni radio ubaciš u kadu!“Blenuo sam u njega, čvrsto stežući radio. ,,Neću“, rekao sam konačno.

„Bio bih srećan da te nabodem na šipku za volove od 440 volti, ali neću daubacim radio u kadu. Bacio bi te pravo u zid - bio bi mrtav za desetsekundi.“ Nasmejao sam se. „Sranje, morao bih to da objašnjavam - odvelibi me kod nekog smrdljivog islednika na drilovanje... pa da... otačnim detaljima. A to mi ne treba.“,,Sranje!“ viknuo je. „Samo im reci da sam hteo da dospem Više!“Malo sam razmišljao. ,,Dobro“, konačno sam rekao. ,,U pravu si.

Verovatno da je ovo jedino rešenje.“ Podigao sam radio-kasetofon, koji jebio uključen u struju, i držao ga iznad kade. „Samo da proverim da li samukapirao“, rekao sam. „Hoćeš da ga bacim u kadu kad bude vrhunac Belogzeke?“ pitao sam ga.Zahvalno se nasmešio i zavalio se u vodu. „Jebeno da“, rekao je. „Već sam

razmišljao o tome da pozovem neku sobaricu da to uradi.“,,Ne brini“, rekao sam. „Jesi li spreman?“ Pritisnuo sam PLAY i krenuo je

Beli zeka. Skoro istovremeno on je počeo da zavija i mumla... još jedan brzuspon uz planinu, i nada da će ovog puta konačno dosegnuti vrhunac.Čvrsto je zaklopio oči, a iz uljane zelene vode virili su samo glava i kolena.Pustio sam da se pesma razvija dok sam prebirao po gomili debelih zrelih

grejpfruta pored lavaboa. Najveći je imao skoro kilogram. Dobro samnanišao glavu prokletnika - i kad je došao vrhunac Belog zeke - ispalio samhitac kao topovsko đule.

Vršitao je kao ludak i bacao se po kadi kao ajkula za mesom. Pljuskao jevodom po podu, boreći se da se za nešto uhvati.Istrgao sam radio-kasetofon iz utičnice i zbrisao iz kupatila... radio je

nastavio da svira, ali sada trošeći bezopasnu struju iz baterija. Čuo samkako se ritam stišava dok sam tražio torbu da izvadim limenku mejsa21... aonda je moj advokat šutnuo vrata i pojavio se na pragu. Još uvek nijemogao da fokusira pogled, ali mahao je nožem kao čovek koji je rešio neštoda iseče.,,Mejs!“ viknuo sam. „Hoćeš ovo?“ Mahnem mejs-bombom ispred

njegovih vodnjikavih očiju.To ga je zaustavilo. ,,Gade!“ prosiktao je. ,,Ti bi to uradio, zar ne?“Nasmejao sam se, još uvek mašući mejsom ispred njega. „Što se brineš?

To bi ti se svidelo. Ništa na svetu nije kao trip od mejsa - 45 minuta nakolenima, dok očajnički pokušavaš da digneš glavu i udahneš vazduh. To ćete sigurno smiriti."Gledao je u mom smeru pokušavajući da me fokusira pogledom. „Jeftini

bledoliki kučkin sine“, rekao je. ,,Ti bi to i uradio, zar ne?“„Zašto da ne?“ rekao sam. „Dođavola, pre minut si tražio da te ubijem! A

sad ti hoćeš da ubiješ mene! Trebalo bi da pozovem jebene pandure! “Utihnuo je. ,,Pandure?“Klimnuo sam glavom. ,,Pa da, nemam izbora. Ne bih smeo da legnem da

spavam dok ti lunjaš u takvom stanju - razbijen od esida sa željom da meiseckaš prokletim nožem!“Kolutao je očima nekoliko sekundi, a onda je pokušao da se nasmeje. ,,Ko

je pominjao seckanje?“ promrmljao je. „Samo sam hteo da urežem malo Zna tvom čelu — ništa ozbiljno.“Onda je slegnuo ramenima i dohvatio cigarete koje su stajale na

televizoru.Ponovo sam mu zapretio limenkom mejsa. „Vrati se u kadu“, rekao sam.

„Progutaj nekoliko crvenih i pokušaj da se smiriš. Poduvaj travu, uradidop - boli me kurac, radi šta hoćeš, ali me pusti da malo odspavam.”Slegnuo je ramenima i rastrojeno se nasmešio, kao da je sve što sam rekao

savršeno razumeo. „Da, dođavola“, ozbiljno je rekao. „Treba da odspavaš.Moraš da radiš sutra.“ Tužno je zavrteo glavom i krenuo ka kupatilu.„Dođavola, upao sam u loš trip.“ Pokazao mi je rukom da idem. „Probaj dase odmoriš", rekao je. ,,Ne dozvoli da ti smetam.“

Klimnuo sam glavom i gledao ga kako baulja ka kupatilu, još uvek stežućinož, ali kao da toga nije svestan. Esid u njemu je promenio brzinu;verovatno je sledeća faza paklena introspektivna noćna mora. Četiri ili višesati katatoničnog očaja; ali ne fiziološki, a samim tim, i ne toliko opasno.Posmatrao sam kako zatvara vrata za sobom, a onda sam tiho uglavio teškustolicu pod kvaku i stavio mejs pored budilnika.U sobi je bilo veoma tiho. Otišao sam do televizora i uključio ga na mrtvi

kanal - beli šum maksimalnih decibela, fin zvuk za spavanje: moćnokonstantno šuštanje koje će pokriti sve čudne zvuke.

8.„Geniji postoje širom sveta, akoprepoznate delo jednog, možete razumeti

ceo svet"-Art Linkleter

JA živim u mimom mestu, gde je svaki noćni zvuk signal da se nešto

dešava: naglo se probudiš, razmišljajući, šta to znači?Obično ništa. Ali ponekad... teško je adaptirati se na gradsku vrevu gde je

noć prepuna zvukova, i svi su deo ugodne rutine. Kola, sirene, koraci...teško je opustiti se; zato sve to moraš da nadjačaš televizorom sa mrtvimkanalom. Zaglavi kutiju između kanala i zadremaj ko čovek...Ignoriši onu noćnu moru u kupatilu. To je samo još jedan ružni begunac iz

Generacije Ljubavi22, prokleti propovednik koji nije izdržao pritisak. Mojadvokat nikada nije mogao da prihvati činjenicu - koju često priznaju bivšiuživaoci droge, posebno oni na uslovnoj - da se može dospeti mnogo višebez droga nego s njima.Nisam to mogao da prihvatim ni ja. Ali jednom sam živeo nizbrdo od Dr.--

--- u ------ ulici23, nekadašnjeg esid gurua koji je kasnije govorio da je uspeoda napravi veliki skok od navučenosti na hemiju do natprirodne svesti.Jednog lepog popodneva, u vihoru onoga što će kasnije biti poznatokao „Veliki esid talas“ u San Francisku, krenuo sam do kuće DobrogDoktora da ga pitam (jer je on tada već bio priznati autoritet za droge)kakav bi savet dao radoznalom komšiji koga interesuje LSD.Parkirao sam auto pored puta i odvukao se uzbrdo šljunčanom stazom,

usput se zaustavljajući da kulturno pozdravim njegovu suprugu koja jeradila u bašti, pod obodom velikom slamnatog šešira... baš prijatan prizor,posmislio sam: matori unutra kuva neki fantastični drogeraški paprikaš, ažena u bašti plevi šargarepu, ili šta god... i pevuši neku pesmu koju nisamprepoznao.Pa da, pevuši. Proći će skoro deset godina dok ponovo ne prepoznam taj

zvuk: Ginzberg zabrazdio u meditaciji. — je pokušao da me otpevuši daljeod sebe. Napolju u bašti nije bila njegova žena: bio je to dobri doktor lično -a njegovo pevušenje bio je pokušaj da mi blokira pristup u njegovuvišu svest.

Nekoliko puta sam pokušao da mu objasnim: ja sam samo komšija kojitraži savet za kljukanje LSD-em. Na kraju krajeva, i sam imam oružje. Ivolim da pucam - posebno noću, kad uz svu tu buku izleti i veliki plaviplamen... i meci, takođe. Njih ne smemo zanemariti. Velike kugle odolova/legure koje lete po dolini brzinama do 1100 m/s...Uvek sam pucao u najbliže brdo ili u tamu. Nisam hteo nikoga da

povredim; ja jednostavno volim eksplozije. Trudio sam se da nikada neubijem više nego što mogu da pojedem.,,Ubijem?“ Shvatio sam da to nikad ne bih uspeo da objasnim tom stvoru

što radi u bašti. Da li je ikad jeo meso? Da li može da izmenja glagol,,loviti“? Zna li šta je to glad? Kapira li groznu činjenicu da je moj prihodove godine u proseku 32 dolara nedeljno?Ne... nema nade da za komunikaciju na ovom mestu. Ukapirao sam to - ali

ne na vreme da izbegnem da me doktor za droge otpevuši skroz dole nizstazu do kola. Zaboravi na LSD, pomislio sam. Pogledaj šta je uradio ovomjadniku.Narednih šest meseci bio sam na hašišu i rumu, dok se nisam preselio u

San Francisko i jedne večeri otišao u „Filmor auditorijum“24.1 to je bilo to.Jedna siva kockica šećera, i BUM! U tripu sam se vratio pravo u doktorovubaštu. Ali ne na površini, nego ispod nje - isturen kroz tu finoobrađenu zemlju kao neka mutirana pečurka. Žrtva EksplozijeDroge. Rođena ulična nakaza koja guta sve na šta naiđe. Sećam se da sejedne večeri u klubu ,,Matriks“, pojavio neki klošar sa vrećom na leđima ipovikao: „Hoće li neko L... S... D...? Imam sve što treba. Recite mi gde daskuvam.“Pored njega se odmah stvorio vlasnik i promumlao: „Smiri se, sve je u

redu, hajdemo u moju kancelariju.“ Nikad ga više nisam video, ali pre negošto su ga odveli, klošar je podelio svoje uzorke. Velike bele pilule. Otišaosam u WC da ih probam. Pomislio sam da je za početak dovoljna polovina.To je bila dobra ideja, ali teško ostvariva u takvim okolnostima. Progutaosam polovinu, ali se ostalo rasulo po rukavu moje pendlton rodeo-košulje. Idok sam razmišljao šta da uradim, ušao je neki muzičar. ,,U čemu jeproblem?“ pitao me.,,Pa“, rekao sam, ,,ovo belo na rukavu je LSD.“Nije ništa rekao: samo je zgrabio moju ruku i počeo da je liže. Vrlo

nepristojna scena. Pitao sam se šta bi se dogodilo da ušeta neki mladibroker tipa „Kingston-trio”25 i zatekne nas. Jebeš ga, pomislio sam. Uz

malo sreće, to će mu uništiti život - uvek će misliti da se iza nekih uskihvrata u njegovim omiljenim barovima, ljudi u crvenim pendltonkamauživaju u stvarima koje on nikad neće probati. Da li bi se on usudio daposisa nečiji rukav? Verovatno ne. Igraj na sigurno. Pretvaraj se da ništanisi video... Ovo nervozno veče u Las Veagu budi čudne uspomene. Pet godina

kasnije? Šest? Kao da je ceo život, ili makar najbolji deo - ona vrstavrhunca koja nikada se nikad neće ponoviti. Polovina šezdesetih bila jeizuzetno vreme, a San Francisko grad u kome je trebalo biti. Možda je sveto značilo nešto. A, na duge staze, možda i nije... ali nikakvo objašnjenje,reči, muzika ili uspomene ne mogu vas ganuti kao osećaj da ste živeli u tomvremenu i tom kutku sveta. Šta god to značilo...Teško je poznavati istoriju, zbog svog tog nagomilanog sranja, ali čak i

ako ne verujete istoriji, čini se da je sasvim razumno pomisliti, da se svremena na vreme energija cele jedne generacije sakupi u dugotrajni blesak,iz razloga koje niko u tom trenutku zaista ne razume - i koji nikad nemogu da objasne, gledajući unazad, šta se zapravo desilo.Moja glavna uspomena iz tog vremena izvire iz jedne ili pet ili možda

četrdeset noći - ili vrlo ranih jutara - kad bih polulud otišao iz Filmora, iumesto da odem kući, nagazio bih veliki lajting 650 preko Bej Bridža sa160 km/h, obučen u L. L. Bin kratke pantalone i Bat pastirskujaknu... šibajući kroz tunel Trežer Ajlenda prema svetlimaOuklanda, Berklija i Ričmonda, ne znajući gde tačno treba da skrenem dabih stigao na drugi kraj (na naplatnoj rampi, dok sam tražio sitniš, motor bise uvek ugasio, jer sam bio previše razbijen da menjač izbacim na ler)... alipotpuno siguran da ću, bez obzira koji putem da krenem, pronaći mesto gdesu ljudi razbijeni i divlji kao i ja: to se nije dovodilo u pitanje...Ludila je bilo u svim smerovima, u bilo koje doba dana i noći. Ako ne s

one strane zaliva, onda sigurno gore preko Golden Gejta, ili autoputem 101prema Los Altosu ili La Hondi... varnice su mogle da se primete bilo gde.Postojao je fantastičan univerzalni osećaj da je ispravno sve što radimo, dapobeđujemo...Mislim da nas je to uzdizalo - taj osećaj neizbežne pobede nad silama

Starog i Zlog. Ali ne u nekom zločestom ili vojnom smislu; to nam nijetrebalo. Naša energija bi prosto prevladala. Nije imalo smisla da se borimo

- ni sa naše ni sa njihove strane. Bio je to naš trenutak; jahali smo navrhu visokog i prelepog talasa...I tako, sada, posle skoro pet godina, možeš da se popneš na brdo u Las

Vegasu i pogledaš na zapad, i ako znaš da gledaš na pravi način, skoro damožeš da vidiš visoki vodeni znak - to je ono mesto gde se talas konačnorazbio i povukao nazad.

9. Nema saosećanja za đavola...Mučeninovinari?... Bekstvo u ludilo...

IZNENADA sam doneo odluku da zbrišem. A možda i nisam. Možda samsve vreme planirao da bežim - podsvesno čekajući pravi trenutak. Mislimda je račun bio odlučujući faktor. Nisam imao novca da ga platim. A nećuviše nikad da upadam u đavolske ugovore o kreditnoj kartici/povraćajutroškova. Ne posle dila sa Sidnijem Zajonom. Tad su mi oduzeliAmerikan Ekspres, a sad me bitange tuže - zajedno sa Dajners Klabom iporeskom upravom...Pored toga, pravno posmatrano, odgovoran je magazin. To mi je rekao moj

advokat. Ništa nismo potpisali. Osim priznanice za poslugu. Nismo znalikoliki je ukupan račun, ali je moj advokat izračunao da dugujemo između29 i 36 dolara na sat, neprekidno 48 sati.,,Neverovatno“, rekao sam. „Kako je to moglo da se desi?“U trenutku kad sam postavio to pitanje, nije bilo nikoga da mi odgovori.

Moj advokat je odmaglio.Mora da je osetio nevolju. U ponedeljak uveče naručio je od posluge kofer

od fine štavljene kože, a onda mi rekao da ima rezervisano mesto za sledećilet za Los Anđeles. Moramo da požurimo, rekao je, a onda sam mu na putudo aerodroma pozajmio 25 dolara za avionsku kartu.Ispratio sam ga, a zatim otišao u aerodromski prodavnicu suvenira i tamo

potrošio svu gotovinu koja mi je preostala na smeće - totalna govna,suveniri iz Las Vegasa: lažni, plastični zipo-upaljači sa ugrađenim ruletomza 7 dolara, štipaljka za veliki svežanj papirnatih novčanica sa likom Dž. F.Kenedija za 5 dolara, limeni majmuni na navijanje koji bacaju kockice za7,5 dolara...Natovario sam se tim sranjima, odneo ih do velikog crvenog psa i istresao

na zadnje sedište...Kako bi se Horacio Aldžer ponašao u ovoj situaciji?Jedan dim preko granice, Isuse... Jedan dim preko granice.Panika. Puzala mi je uz kičmu kao prvi talasi pomame od esida. Pred oči

su mi dolazile sve te grozne činjenice: evo me potpuno samog u Vegasu uneverovatno skupom automobilu, potpuno razbijen od droga, bez advokata,bez love i bez priče za magazin - i povrh svega, imam džinovski računu hotelu. Naručili smo sve što ljudske ruke mogu da unesu u sobu -uključujući i 600 komada svetlopropuštajućeg sapuna marke neutrogena.

Bio je svuda po autu - na podu, po sedištima, u svim mogućimpregradama. Moj advokat je nekako smuvao mestičku26 sobaricu sa našegsprata da nam taj sapun dostavlja u sobu - 600 komada tog poluprozirnogsranja - sad je bilo samo moje.Zajedno sa plastičnom aktovkom koja je bila na sedištu pored mene.

Podigao sam govance i odmah ukapirao šta je unutra. Nijedan pametansamoanski advokat neće kroz detektor za metal na aerodromu sa debelimcrnim magnumom .357...Zato ga je ostavio meni da mu dostavim - ako uspem da se dočepam El

Eja... Jebote, skoro da mogu da vidim sebe kako kenjam s kalifornijskompolicijom:Šta? Ovo oružje? Ovaj napunjeni, neregistrovani, skriveni i možda traženi

magnum .357? Šta će kod mene? Pa, vidite, gospodine policajac, zastaosam kraj puta blizu Meskal Springsa - po savetu mog advokata koji je zatimnestao. Dok sam se šetao pored napuštene baruštine, odjednom je niotkudaiskočio bradati čovečuljak, sa velikim nožem u jednoj i ovim pištoljem udrugoj ruci... ponudio je da mi ureže veliko X na čelu, u sećanje naporučnika Kolija... ali njegov stav se potpuno promenio kad sam mu rekaoda sam doktor novinarstva. U ovo verovatno nećete poverovati,gospodine policajac, ali on je odjednom bacio nož u baruštinu i daomi pištolj. Tako je, samo mi je tutnuo pištolj u ruke, drškom okrenut premameni, i šmugnuo u mrak.Zato imam ovo oružje, gospodine policajac. Da li mi verujete?Ne.Ali nisam hteo da ga bacim. Danas je teško nabaviti dobar .357.Pomislio sam, samo da ovog jebača odnesem do Malibua, i moj je. Ja

rizikujem - i utoka je moja. To je savršeno logično. A ako se samoanskivepar bude bunio, ako počne da galami i urla, osetiće svog vatrenog jebačapo butini. Baš tako. Da vidimo: 158 grama olova/aloje koji putuju 500 m/s,jednako je oko 20 kilograma samoanskog hamburgera pomešano saparčićima kostiju. Zašto da ne?Ludilo, ludilo... u međuvremenu, ja sam potpuno sam sa velikim crvenim

psom na parkingu aerodroma u Las Vegasu. Dođavola s panikom. Saberi se,čoveče. Izdrži. Kontroliši se - to će biti presudno u narednih 24 sata. Evome kako sedim usred jebene pustinje, u gnezdu naoružanih ludaka, saveoma opasnim ilegalnim stvarčicama koje moram odgovorno da vratim uLos Anđeles. Ako me uhvate, najebao sam. Potpuno ću se sjebati. U to ne

treba sumnjati. Nema budućnosti za doktora novinarstva koji uređujezatvorski nedeljnik. Bolje bi bilo da palim maksimalnom brzinom iz oveatavističke države. Baš tako. Ali prvo moram do hotela ,,Mint“ da unovčimček na 50 dolara, a onda do sobe da naručim dva sendviča, dva litra mleka,lonac kafe i buteljku bakardi aneja.Rum mi je apsolutno neophodan da preguram ovu noć - da sredim beleške,

ovaj sramni dnevnik... nek’ kasetofon bude odvrnut na najglasnije i vrišti:Dopustite mi da se predstavim...ja sam imućan čovek sa dobrim ukusom.27

Saosećanje?Ne za mene. U Las Vegasu nema milosti za nastranog kriminalca. Ovo

mesto je kao vojska: preovaldava etika ajkula - prožderi ranjenog. Uzatvorenom društvu gde su svi krivi, jedini zločin je da te uhvate. U svetulopova, jedini pravi greh je glupost.Čudan je osećaj sedeti u hotelu u Las Vegasu u četiri ujutru - nagnut nad

beležnicom i kasetofonom u apartmanu od 75 dolara dnevno28, saneverovatnim računom za poslugu koji se nagomilao za 48 sati totalnogludila - a znam da kad svane moram da bežim; naravno bez plaćanja...Jednostavno: kao gospodin se prošetaj kroz hol hotela, naruči svojcrveni kabriolet iz garaže i mimo ga sačekaj sa koferom punim marihuane iilegalnog oružja... trudeći se da izgledaš opušteno, listajući jutarnje izdanjevegaskog ,,Sana“.To je bio završni korak. Nekoliko sati ranije preneo sam grejpfrut i prtljag

u auto.Sada je ostalo samo bežanje ispod omče: da, krajnje ležemo ponašanje,

staklaste oči skrivene iza crnih sajgonskih naočara... čekajući da dokotrljajucrvenog morskog psa. Gde li je? Prokletom službeniku u garaži, koji seponaša kao makro, dao sam pet dolara, a u ovim okolnosti, to je zamene velika investicija.Čitaj novine i budi miran. Udarna vest je štrčala velikim plavim slovima

preko cele naslovne strane:

TROJE UHAPŠENOU SLUČAJU MRTVE LEPOTICE

Prekomerna doza heroina navodi se kao službeni uzrok smrti zgodne

Dajane Hembi (19), čije telo je prošle nedelje pronađeno u frižderu,saznajemo u kancelariji islednika okruga Klark. Inspektori šerifovog tima

koji su uhvatili osumnjičene, izjavili su kako je jedna od njihdvadesetčetvorogodišnja žena koja je pokušala da se baci kroz staklenavrata prikolice, ali je u tome sprečena. Pomoćnici su rekli da je bilahisterična i vikala: „Nikada me nećete uhvatiti živu. " Ali pomoćnici sujoj stavili lisice, i očigledno je da žena nije povređena...

DROGA NAVODNO KOSI DŽI-AJE29

VAŠINGTON (AP) - U izveštaju Odbora Senata piše da su ilegalne droge

prošle godine ubile 160 dži-aja - 40 u Vijetnamu... Na droge se sumnja,kako saznajemo, u još 56 smrtnih slučajeva vojnika u Aziji i oblastiPacifika. U izveštaju stoji da je heroin sve ozbiljniji problem u Vijentamu,prvenstveno zbog laboratorija za preradu u Laosu, Tajlandu i Hong Kongu.„Zataškavanje problema droge u Vijetnamu nije nedelotvorno", piše uizveštaju, „delom zbog katastrofalnog učinka lokalne policije, a delom jersu neki zasada nepoznati korumpirani činovnici u javnim službamauključeni u trgovinu drogama. “Levo od ove sumorne vesti, na sredini naslovne strane, nalazi se

fotografija široka četiri stupca na kojoj su panduri grada Vašingtona u tučisa „mladim antiratnim demostrantima koji sedeći zakrčuju put na ulazu uglavni štab kadrovske službe“.Odmah pored fotografije nalazi se veliki, crni naslov:

ISTRAGA O RATU: PRIČE O MUČENJU VAŠINGTON - Svedoci koji su se dobrovoljno javili, na jučerašnjem

neslužbenom kongresnom saslušanju ispričali su kako su radeći kao vojniislednici električnim i telefonskim žicama, bacanjem iz helikoptera, itd.mučili i ubijali vijetnamske zarobljenike. Vojni obaveštajni stručnjak rekaoje da je ubistvo kineske prevoditeljke hicem iz pištolja jedan od nadređenihpravdao rečima: „Ma, bila je to samo još jedna kosina", misleći na njenekose, azijatske oči...Odmah ispod toga bio je naslov: U NJUJORŠKOM KVARTU PETORO

RANJENIH... neidentifikovano lice pucalo je iz puške sa krova susednezgrade bez nekog očiglednog povoda. A ispod: UHAPŠEN VLASNIKAPOTEKE... „rezultat", piše u članku, „preliminarne istrage (u jednoj

apoteci u Las Vegasu) je manjak od oko 100.000 tableta koje se smatrajuopasnim drogama...“Posle ovakve naslovne strane osećao sam se mnogo bolje. Moji zločini su

mali i beznačajni u odnosu na te gnusne stvari. Ja sam relativno ugledangrađanin - možda višestruki prestupnik, ali sigurno ne opasan. Kad velikaporota bude donosila presudu, to će sigurno biti olakšavajuća okolnost.Ili neće? Na sportskoj strani video sam mali članak o Muhamedu Aliju:

Vrhovni sud razmatra njegovu poslednju žalbu. Osuđen je na pet godina jerje odbio da ubija ,,kosine“.„Nemam ništa protiv Vijetnama“, rekao je.Pet godina.

10. Vestern Junion interveniše:Upozorenje od gosp. Hema... Novi zadatakod sportske redakcije i divljački poziv iz

policijeODJEDNOM me ponovo spopao osećaj krivice. Morski pas! Gde je?

Bacio sam novine i krenuo brzim korakom. Izgubio sam kontrolu. Osetiosam da će me provaliti... a onda sam video da se auto spušta kroz rampu izgaraže.Spasenje! Zgrabio sam torbu i požurio ka svojim točkovima.„GOSPODINE DJUK!“Čuo se glas iza mojih leđa.„Gospodine Djuk! Svuda smo vas tražili!“Zamalo se nisam srušio. Svaka ćelija u mom telu i mozgu se suzila. Ne!

pomislio sam. Mora da haluciniram! Ne, niko me ne zove... To je paranoja,amfetaminska psihoza... samo treba da idem prema autu i smeškam se.„GOSPODINE DJUK! Čekajte!“Pa... zašto da ne? Mnoge dobre knjige napisane su u zatvoru. A u Karson

Sitiju neću biti potpuni stranac. Poznaje me upravnik, a vođu robijaša samjednom intervjuisao za „Njujork Tajms“. Zajedno sa drugim robijašima,stražarima i pandurima koji su počeli da mi šalju preteća pisma jerintervju nije objavljen.Zašto nije? pitali su. Hteli su da ispričaju svoje priče. Teško da bih uspeo

da im objasnim; sve što su rekli završilo je u kanti za otpatke ili u fioci zaneobjavljene članke, zato što uvod nije bio dovoljno dobar urednikuudaljenom pet hiljada kilometara - nekom nervoznom trutu za sivim stolomod ultrapasa, u utrobi novinarske birokratije koju nijedan robijaš u Nevadine bi razumeo - i da je članak bio odbijen, jer sam nisam hteo da gaispravim. Iz ličnih razloga...U zatvoru to nikad ne bi razumeli. Ma nek’ ide sve dođavola! Zašto da

razmišljam o detaljima? Okrenuo sam se prema tužiocu, sitnom mladomslužbeniku sa velikim osmehom na licu i žutom kovertom u ruci. „Zvaosam Vašu sobu“, rekao je. „A onda sam Vas video ovde.“Klimnuo sam glavom, suviše umoran da se pravdam. Morskog psa su

dovezli, ali nije bilo razloga da ubacim kofer. Igra se završila. Uhvatili su

me.Službenik se još uvek smeškao. „Ovaj telegram je upravo stigao za Vas“,

rekao je. „Ali on, zapravo, nije za Vas, nego za nekog Tompsona. Međutim,piše ,,na ruke Raola Djuka“. Je 1’ to ima smisla?“Zavrtelo mi se u glavi. Bilo je previše toga - nisam mogao da apsorbujem

sve odjednom. Iz slobode u zatvor, pa ponovo na slobodu - i sve to zatrideset sekundi. Naslonio sam se na auto da ne padnem; oslonio sam sedrhtavom rukom na beli nabor spuštenog platnenog krova. Službenik se jošuvek smeškao, i pružao mi telegram.Klimnuo sam glavom, jedva da sam mogao da govorim. ,,Da“, rekao sam

konačno, ,,ima smisla.“ Otvorio sam koverat:

HITAN TELEGRAM HANTER S. TOMPSONNA RUKE: RAOL DJUK ZVUČNONEPROPUSNIAPARTMAN 1850HOTEL MINT LAS VEGAS ODMAH ME NAZOVI PONAVLJAM ODMAH IMAMO NOV

ZADATAK POČINJE SUTRA TAKOĐE LAS VEGAS NE ODLAZISTOP NACIONALNA KON-FERENCIJA OKRUŽNIH ADVOKATAPOZIVA TE NA ČETVORODNEVNI SEMINAR O NARKOTICIMAI OPASNIM DROGAMAU HOTELU DJUNS STOPROLING STOUNNAZVAO HOĆE 50 000 REČIMASNIHONORAR SVI TROŠKOVIPLAĆENI STOPIMAMO REZERVISAN HOTEL FLAMINGO I BELIKABRIOLET KADILAK STOP SVE JE SREĐENO NAZOVI ODMAHRADI DETALJA HITNO PONAVLJAM HITNO STOP

DOKTOR GONZO

,,Uh, jebote“, promrmljao sam. „Nema šanse da je istina!“„Znači nije za vas?“ pitao je službenik i odjednom se unervozio. „Proverio

sam spisak gostiju, i nema tog Tompsona. Ali mislio sam da je on deo vašegekipe.“,,Jeste“, brzo sam odgovorio. ,,Ne brinite se, proslediću mu telegram."

Bacio sam torbu na prednje sedište Morskog

Psa, želeći da odem pre nego što mi istekne ovo odlaganje kazne.Službenik je i dalje bio radoznao.,,A šta je sa doktorom Gonzom?“ pitao je.Pogledao sam ga autoritativno. ,,On je dobro“, rekao sam. „Ali ima žestok

temperament. Doktor je zadužen za naše finansijske i ostale aranžmane“Skliznuo sam na sedište i spremao se da krenem.Službenik se nalaktio na auto. „Ono što nas je zbunilo“, rekao je, ,,na

ovom telegramu iz Los Anđelesa je potpis Doktora Gonza - a mi znamo daje u našem hotelu.“ Slegnuo je ramenima. ,,A telegram je naslovljen načoveka koji nije naš gost... zato je ovo kašnjenje bilo neminovno. Nadam seda razumete...“Sve vreme sam klimao glavom, nestrpljiv da odmaglim. „Uradili ste pravu

stvar“, rekao sam. ,,Ne pokušavajte da razumete novinarske poruke. Skorouvek su šifrirane - posebno poruke doktora Gonza.“Ponovo se osmehnuo, ali ovaj put pomalo čudno. ,,Recite mi“ pitao je,

,,kad će doktor da se probudi?"Stegao sam volan. ,,Da se probudi? Šta to znači?“Bilo mu je neprijatno. ,,Pa... direktor, gospodin Hem, želeo bi da ga

upozna.“ Sad je njegovo cerekanje definitivno bilo zloslutno. ,,To jeuobičajeno. Gospodin Hem se sastaje sa svim gostima koji imaju velikeračune... prijateljski... znate, čašica razgovora. Shvatate?“,,Naravno“, rekao sam. „Ali ne bih uznemiravao doktora dok ne završi

doručak. On je veoma grub čovek.“Službenik je potvrdno klimnuo glavom. „Ali biće tu... možda kasnije

prepodne?“Ukapirao sam šta ga zanima. ,,Slušajte“, rekao sam mu, „ovaj telegram je

pogrešno naslovljen. On je zapravo od Tompsona, a ne za njega. Mora da jeVestern Junion zamenio imena.“ Pružio sam mu telegram, iako sam znao daga je već pročitao. „Ovo je“, rekao sam, „hitna poruka za Doktora Gonza.Tompson iz Los Anđelesa dolazi u Vegas s novim zadatkom - novim radnimnalogom.“ Mahnuo sam mu da se pomeri od automobila. „Vidimo sekasnije“, odbrusio sam mu. „Moram na trkalište.“Dok sam ubacivao u brzinu, pomerio se unazad. ,,Ne morate da žurite“,

vikao je za mnom. „Trka se završila.“,,Za mene nije“, mahnuo sam mu brzo i prijateljski.„Hajdemo nekad na ručak“, viknuo je dok sam izlazio na ulicu.

,,Dogovoreno!“ viknuo sam. A onda sam se uključio u saobraćaj. Poslenekoliko blokova u pogrešnom smeru u glavnoj ulici, okrenuo sam i uputiose na jug prema Los Anđelesu. Ali nisam žurio. Vozi smireno i lagano,pomislio sam. Samo odjezdi na periferiju grada...Trebalo mi je neko mimo mesto pored puta, daleko od pogleda, da

razmislim o ovom neverovatnom telegramu mog advokata. Bio sam siguranda je pravi. Poruka je definitivno bila ubedljiva i nije bilo sumnje u njenuverodostojnost...Ali nisam bio u stanju da provedem još jednu nedelju u Las Vegasu.

Nisam bio raspoložen. Previše sam iskušavao svoju sreću... do krajnjihgranica. Mogao sam da nanjušim kako me lasice opkoljavaju sa svih strana.Da, definitivno je vreme da odem. Nema više mesta za manevar.Sad sam se vozikao kroz Las Vegas Bulevar sa 50 km/h i tražio neko

mesto da se odmorim i donesem konačnu odluku. Već sam odlučio,naravno, ali potrebno mi je jedno ili tri piva da zapečatim odluku i umirimjedan buntnovni nerv koji se protivi...Trebalo bi da se pozabavim time. Međutim, postojao je razlog da ostanem.

On je bio podmukao, glup i izopačen, kako god da se okrene - ali nisammogao odoleti zadahu uvrnutog humora koji obavija ideju da gonzonovinara u kandžama potencijalno smrtonosne narkotičke epizode, pozivajuda izveštava sa Nacionalne konferencije okružnih advokata o narkoticima iopasnim drogama.Tu je takođe i izvesna uvrnuta privlačnost u činjenici da sam pobegao iz

jednog hotela u Las Vegasu - i umesto da budem beznadežni begunac naautoputu do Los Anđelesa - samo se odvezem u drugi deo grada, promenimcrveni ševrolet kabriolet za beli kadilak, prijavim se sa akreditacijom udrugi hotel, i družim se sa hiljadu inspektora i advokata iz cele Amerike,dok jedni druge smaraju Problemom Droge.To je opasna ludorija, ali je i akcija za koju bi se opredelio onaj koji voli

da živi na ivici. Zaista, koje je poslednje mesto gde bi policija Las Vegasatražila drogiranog i sjebanog, lažnog begunca koji je nije platio računpobegavši iz hotela? Baš tako. Usred Nacionalnog seminara okružnihtužilaca f o drogama u elegantnom hotelu u glavnoj ulici... Dolazimu „Sizar Palas“ u snežno belom kap de vilu30 na večernji šou TomaDžonsa... Na zabavu sa inspektorima i njihovim ženama u ,,Djunsu“?Zaista, ima li boljeg mesta za skrivanje? Za neke ljude. Ali ne za mene. A

svakako ne za mog advokata- veoma upadljivu osobu. Odvojeno bismo

možda i mogli da se provučemo. Ali zajedno - nikako. Sjebali bi se. Previšeje agresivne hemije u toj mešavini; podlegli bi iskušenju da se totalnootkačimo.A to bi nas, naravno, dokrajčilo. Ne bi imali milosti prema nama.

Infiltrirati se među infiltratore značilo bi prihvatiti sudbinu svih špijuna:„Kao i uvek, ako vas ili bilo kog člana vaše grupe neprijatelj ulovi, tužilacće poreći da bilo šta zna...“Ne, to bi bilo previše. Granica između ludila i mazohizma već se briše;

došlo je vreme za povlačenje... povući se, smiriti i pritajiti... Zašto da ne? Usvakoj zajebanciji ove vrste dođe vreme da se prebroje dobici i gubici - pakako bude.Vozio sam sporo, tražeći prikladno mesto gde bih mogu da sednem,

doručkujem pivo i sredim misli... da bih isplanirao ovaj neprirodnipovratak.

11. Aaauuuu, mama, je l’ ovo stvarno kraj?31 Opet potpuno sjeban uVegasu sa amfetaminskom psihozom?

UTORAK, devet sati, pre podne... Evo me kako sedim u Vajld Bil kafeu upredgrađu Las Vegasa, i sve mi je jasno. Postoji samo jedan put za LosAnđeles - autoput 15 - prava vožnja bez ikakvih skretanja ili sporednihputeva, samo gas do daske kroz Bejker, Barstou i Berdu, pa onda Holivudautoput i pravo u zaborav: sigurnost u opskurnosti — još jedna nakazau Carstvu Nakaza.Ali ću u međuvremenu, narednih pet ili šest sati, biti najsumnjivija osoba

na prokletom putu — jedini vatrenocrveni kabriolet između Bate iTihuane... koji piči po pustinjskom autoputu s polugolim brđaninom-psihijatrijskim slučajem za volanom. Da li je bolje da nosim purpurno-zelenu košulju iz Akapulka, ili ništa?Nema načina da se sakrijem u ovom čudovištu.Ovo neće biti prijatna vožnja. Čak ni bog Sunce ne želi da gleda. Prvi put

za tri dana, zašlo je za oblak. Dan bez sunca. Nebo je sivo i ružno.Dovezao sam se na skoro skriveni parking iza Vajld Bila, i začuo

grmljavinu. Pogledao sam i video, sedamsto metara iznad autoputa, velikisrebrni DC-8. Da li je Laserda u njemu? A onaj čovek iz ,,Lajfa“? Imaju lisve fotke koje su želeli? Sve činjenice? Jesu li odradili svoje zadatke?Ja čak ne znam ni ko je pobedio u trci. Možda nije niko. Čuo sam da je ceo

spektakl morao biti prekinut zbog divljanja - orgije besmislenog nasiljapijanih huligana koji nisu poštovali pravila.Rešio sam da ispunim ovu prazninu u svom znanju i da čim budem mogao

kupim „Los Anđeles Tajms“ i da na sportskoj stranici pohvatam detalje o„Mintu 400“. Da se informišem. Čak i u bekstvu, u kandžama VelikogStraha...Znao sam da je Laserda u onom avionu i da se vraća u Njujork. Sinoć mi

je rekao da će uhvatiti prvi jutarnji let.On je otišao... a ja sam ostao, bez advokata, šćućuren na crvenoj plastičnoj

stolici u Vajld Bil kafeu. Nervozno sam cirkao badvajzer u baru koji se budiovako rano da bi ugostio jutarnju navalu makroa i kockara... crveni morskipas parkiran je pred ulazom, pun ilegalnih supstanci. Plašim se ida pogledam u njega.Ali ne mogu da napustim crvenog jebača. On je jedina nada da ću nekako

uspeti da pređem 500 kilometara autoputa odavde do utočišta. Ali dragiBože, ja sam umoran. Ja se bojim. Lud sam. Ova kultura me pobedila. Koj’

kurac uopšte radim ovde? Ovo čak nije ni priča na kojoj je trebalo da radim.Agent me upozorio da ne idem. Svi znaci bili su nepovoljni - posebno onajzlokobni patuljak sa ružičastim telefonom u Polo Laundžu. Trebalo je daostanem... sve je bilo bolje.Aaauuu...MamaJe li ovo stvarno kraj?Ne!Ko je pustio tu pesmu?Jesam li tu jebenu stvar zaista čuo sa džuboksa? U 9:19 ovog sivog

prljavog jutra u „Vajld Bil“ kafeu?Ne. To je samo u mom mozgu, neki davno zaboravljeni eho bolne zore u

Torontu... odavno, polulud u drugom svetu... ali ne drugačijem.UPOMOĆ!Još koliko noći i uvrnutih jutara može da traje ovo sranje? Koliko dugo

telo i mozak mogu da izdrže ovo ludilo koje vodi u propast? Škrgutanjezuba, obilno znojenje, pulsiranje slepoočnica... naduvene male plave veneludački poigravaju ispred ušiju, 60-70 sati bez sna... Ovo stvarno jeste džuboks! Da, nema sumnje... a zašto da ne? Svira

popularnu pesmu: Kao most preko nemirne vode... položiću se...32

BUM! Ustreptala paranoja. Koji to pacovski gad može da pusti tu pesmu -baš sad, ovog trenutka? Je 1’ me neko pratio? Da 1’ konobarica zna kosam? Je 1’ me prepoznaje kroz ove naočare?Svi konobari su izdajice, ali ovo je samo nabusita, debela, sredovečna žena

sa smešnom garderobom... verovatno Vajld Bilova žena.Isuse, loši talasi paranoje, ludila, straha i mržnje - na ovom mestu su

nepodnošljive vibracije. Beži. Pali... a onda sam se odjednom setiočinjenice, neki ludački fleš pre nego što se onesvestim, da mi jezakonsko/hotelsko vreme da napustim sobu tek u podne... što mi daje dvasata brze vožnje propisanom brzinom da se preturim preko granice oveproklete države, pre nego što postanem begunac u očima zakona.Neverovatna sreća. U trenutku kad bude uzbuna, ja ću voziti između

Nidlsa i Doline smrti33 - stiskajući pedalu gasa i stežući pesnicu premaEfremu Zimbalisti Džunioru koji će me nadletati helikopterom FBI-ja„Skriming igl“.

YOU CAN RUN, BUT YOU CAN’T HIDE34

Jebi se, Effeme, ova mudrost je mač sa dve oštrice.Kao što vi i ljudi iz ,,Minta“ znate, ja sam još uvek u sobi 1850 - zakonski

i duhovno, ali ne i telom - na vratima visi znak ,,ne uznemiravaj“ da oteranepoželjne. Sobarice neće ulaziti u sobu dok god je taj znak na kvaki. To jesredio moj advokat, kao i 600 komada sapuna Neutrogen koje moramda prevezem u Malibu. Šta će FBI reći o tome? Veliki crveni pas punsapuna neutrogen? A sve potpuno legalno. Sobarice su nam dale taj sapun.One će se zakleti... ili možda neće?Naravno da neće. Te izdajice će se zakleti da su im pretila dva naoružana

ludaka sa „vinsentom blek šedouom“ i tražila da predaju sapun.O, Bože! Ima li sveštenika u ovoj rupi? Hoću da se ispovedim! Ja sam

jebeni grešnik! Podmitljiv, smrtan, bludan, krupan, sitan - nazovi to kakohoćeš, Gospode... Kriv sam.Ali usliši mi još jednu molitvu: podari mi pet sati brze vožnje pre nego što

me prikuješ čekićem; samo mi dozvoli da se oslobodim ovog prokletogautomobila i ove grozne pustinje.To i nije tako mnogo, Gospode - neverovatno je, ali je istina - nisam kriv.

Samo sam tvoje trabunjanje ozbiljno shvatio - i vidiš šta mi se desilo? Mojiprimitivni hrišćanski instinkti učinili su me kriminalcem.Dok sam puzio kroz kazino u šest ujutru, sa torbom punom grejpfruta i

majica „Mint 400“, sećam se da si mi govorio, ponovo i ponovo: ,,Ti nisikriv.“ Bilo je to samo neophodno sredstvo da bih izbegao ružnu scenu. Nakraju krajeva, nisam se ni na šta obavezao; ovo je institucionalni dug - ništalično. Za ovu prokletu noćnu moru kriv je smrdljivi, neodgovorni magazin.Ovo mi je uradila neka budala iz Njujorka. Gospode, to je bila njegovaideja, a ne moja.A pogledaj me sad: poludeo od straha vozim 200 km/h kroz Dolinu smrti u

automobilu koji čak nisam ni hteo. Zli gade! Ovo je tvoje delo! Bolje bi tibilo da me čuvaš, Gospode... ili ćeš me nositi na savesti.

12. Paklena brzina... Borba sakalifornijskom saobraćajnom

policijom... Mano a mano35 na autoputu61

UTORAK, 12:30h... Bejker, Kalifornija... Nalivam se balantajn pivom36:pijan sam kao zombi i nervozan. Prepoznajem ovaj osećaj: tri-četiri danapijančenja, droge, sunca, nespavanja i malo sačuvanih rezervi adrenalina -vrtoglavica i drhtanje u tripu, što znači da se približava trenutak kad ćuse slomiti. Ali kada? I još koliko? Ova napetost je deo tripa. Sad jemogućnost fizičkog i mentalnog kolapsa veoma realna......Ali kolaps se neće dogoditi; ni kao rešenje, ni kao jeftina alternativa – to

je neprihvatljivo. Zaista. Ovo je trenutak istine, ona tanka linija izmeđukontrole i katastrofe - što je takođe razlika između ostajanja na ulici,slobode i zajebancije, i sledećih pet godina vežbanja basketa u KarsonSitiju.Nema saučešća za đavola; imaj to na umu. Kupi kartu, provozaj se... a ako

krene lošije nego što si očekivao... možda je najbolje da se okrenešnasilnom proširenju svesti: ufuraj se, otkači se, utopi se. Sve je to uKizijevoj bibliji37... druga strana stvarnosti.Dosta više lošeg brbljanja; sad ni Kizi ne može da mi pomogne. Upravo

sam doživeo dva vrlo loša emocionalna iskustva - sa kalifornijskomsaobraćajnom policijom, i sa fantomskim autostoperom koga samprepoznao, a možda i nisam; dakle, sad osećam da sam na repu lošepsihotične epizode. Zgrčio sam se nad pisaćom mašinom u pivnici koja jezapravo zadnji deo velikog metalnog ambara - natrpanog plugovima,konjskom opremom i vrećama gnojiva — i pitam se kako je sve to mogloda se dogodi.Pre sedam-osam kilometara sukobio sam se sa saobraćajnom policijom.

Nije to bilo rutinsko zaustavljanje. Uvek poštujem propise dok vozim.Možda prebrzo, ali savršeno vešto i sa prirodnim osećajem za vožnju; točak i panduri prepoznaju. Nije se rodio pandur koji nije ispušio s mojimprecizno izvedenim Kontrolisanim Zanošenjem U Velikoj Brzini celomdužinom krivine na petlji kroz koju prolazi autoput.

Malo ljudi razume psihologiju odnosa sa saobraćajnim policajcem naautoputu. Uobičajeno, kad vozi preko dozvoljenog i vidi rotaciona svetla,čovek se uspaniči i zaustavi auto... a onda krene da se izvinjava i moli zamilost.To je pogrešno. To izaziva prezir u pandurskom srcu. Ono što treba učiniti

- kada jurite 150 km/h ili više pa vam se panduri odjednom nakače na rep sarotacionim svetlima - ono što vam zaista treba je ubrzanje. Nikada se nezaustavljajte na prvi jauk sirene. Nagazite gas i naterajte gada da vas jurisa 200 km/h do narednog skretanja s autoputa. On će vas pratiti. Ali muneće biti jasno šta hoćete sa desnim žmigavcem.Njime mu pokazujete da tražite prikladno mesto da stanete i razgovarate...

ne isključujte žmigavac i nadajte se izlaznom skretanju, uzbrdici na petljigde stoji znak „maksimalna brzina 40 km/h“... a trik je, da u ovom trenutku,iznenada skrenete s autoputa dok vas on prati sa ne manje od 150 km/h.Nagaziće kočnicu u isto vreme kad i vi, ali će mu biti potrebno izvesno

vreme da shvati da je tom brzinom ušao u krivinu od 180 stepeni... Vi ćetenaravno biti spremni da se oduprete obrtnom momentu centripetalne sile,brzo pritiskajući i kočnicu i gas - rad nogama - i uz malo sreće zaustavićetese na vrhu krivine i stajati pored auta kad on bude stigao.U početku se uopšte neće ponašati razumno... ali nema veze. Pustite ga da

se izduva. Prvi će početi da priča. Pustite ga. Mozak će mu provreti: moždaće početi da gunđa, ili će čak potegnuti pištolj. Pustite ga da se isprazni;nastavite da se smeškate. Ideja je da mu pokažete da ste sve vreme potpunokontrolisali i sebe i vozilo - dok je on potpuno izgubio kontrolu.Kad vam zatraži vozačku dozvolu, biće vam od pomoći ako imate

policijsku značku/novinarsku legitimaciju. Ja sam jednu takvu upravo držaou ruci - ali sam u drugoj imao limenku badvajzera. Do tog trenutka nisam nibio svestan da je držim u ruci. Osećao sam da potpuno vladam situacijom...ali kad sam spustio pogled i video tu malu crvenosrebrnu bombu/ dokaz umci, znao sam da sam se sjebao...Prebrza vožnja je jedna stvar, a Vožnja U Pijanom Stanju sasvim druga.

Pandur je izgleda ukapirao da sam celu predstavu upropastio jer samzaboravio na limenku piva. Odjednom je izgledao opušteno, čak se inasmejao. A i ja sam. U tom trenutku smo obojica razumeli da je mojaMunjevita Vožnja, akcija bombaške fantazije, totalno je propala: obojicasmo se bez razloga usrali od straha - zato što je zbog činjenice da u rucidržim limenku piva, rasprava o „prebrzoj vožnji“ bila besmislena.

Levom rukom je uzeo moj novčanik, a desnom pivo. „Mogu li ovo dauzmem?“ upitao je.„Zašto da ne?“ odgovorio sam.Uzeo je i odmah prosuo.Nasmejao sam se jer mi je bilo svejedno. „Ionako se ugrejalo“, rekao sam.

Odmah iza mene, video je na zadnjem sedištu desetak limenki toplogbadvajzera i isto toliko grejpfruta. Na njih sam potpuno zaboravio, ali sadsu bili toliko očigledni da ih nismo mogli ignorisati. Moja krivica bilaje toliko jasna i velika da nisam mogao da se raspravljam.Pandur je to ukapirao. ,,Shvatate“, rekao je, ,,da je zabranjeno...“,,Da“, rekao sam, „znam, kriv sam. Razumem to. Znao sam da je

zabranjeno, ali sam ipak to uradio.“ Slegnuo sam ramenima. „Sranje, zaštobismo se raspravljali? Ja sam zajeban kriminalac.“„Imate čudan stav“, rekao je.Malo bolje sam ga zagledao i tek tad primetio da imam posla sa

svetlookim tipom u ranim tridesetim, koji očigledno uživa u svom poslu.,,Znate“, rekao je, „čini mi se da treba da odremate.“ Klimnuo je glavom.

„Uskoro ćete naići na motel. Zašto ne odspavate nekoliko sati?“Odmah sam razumeo šta želi da kaže, ali sam iz nekog ludog razloga

zavrteo glavom. „Dremka mi neće pomoći“, rekao sam. „Toliko dugo sambudan - tri ili četiri noći - više se i ne sećam. Ako sad zaspim, komiraću sena najmanje 20 sati.“Dobri Bože, pomislio sam, šta mi je trebalo da to kažem? Ova bitanga

pokušava da bude humana - mogao je da me strpa u zatvor - ali mi je rekaoda jebeno odremam. Za ime Božije, složi se s njim: Da, gospodinepolicajac, svakako ću odspavati u motelu. Ne mogu da iskažem rečimakoliko sam vam zahvalan što me niste kaznili...Ali ne... ja sam insistirao da me pusti da spičim za Los Anđeles, što ću i

uraditi, ali zašto sam mu to rekao? Što ga izazivam? Ovo nije pravi trenutakza iskrenost. Ovo je Dolina smrti - daj, saberi se, čoveče...Naravno. Saberi se. ,,Slušajte“, rekao sam. „Bio sam u Las Vegasu da

izveštavam sa Minta 400“, pokazao sam mu nalepnicu ,,VIP parking“ našoferšajbni. ,,Neverovatno“, rekao sam. „Motori i bugiji se trkaju u pustinjitokom dva dana. Jeste li nekad gledali?“Nasmejao se i zavrteo glavom s određenim melahnoličnim razumevanjem.

Primetio sam da razmišlja: da li sam opasan? Da li je spreman za opasno-dugotrajnu scenu u slučaju da hoće da me uhapsi? Koliko sati van posla će

provesti po sudu čekajući da na njega dođe red da svedoči? I kakvogzajebanog advokata mogu dovesti na sud da ga driluje?Ja sam to znao, ali da li je on mogao da zna?,,U redu“, rekao je, „ovako ćemo. U izveštaju ću napisati da sam vas u

podne zaustavio zbog prebrze vožnje i u datim okolnostima sam naložio...ovim pismenim upozorenjem“ - dao mi ga je - ,,da se zaustavite u prvommotelu... i to je vaše naredno odredište, je l’ tako? Gde planirate daodspavate...“ Zakačio je notes na opasač. „Jesam li bio jasan?“ upitaome spremajući se da krene.Slegnuo sam ramenima. „Koliko daleko je Bejker? Planirao sam tamo da

ručam.“,,To je van moje nadležnosti”, rekao je. ,,Oko tri i po kilometra iza motela.

Možete li da odvezete tako daleko?“ Namrštio se.,,Pokušaću“, odgovorio sam. „Već dugo hoću da posetim Bejker. Čuo sam

lepe priče.“„Prvoklasna morska hrana“, rekao je. „Čovek vašeg karatkera će sigurno

poželeti da proba rakove. Posetite „Mažestik Dajner“.“ Protresao sam glavu i vratio se u auto. Imao sam osećaj da sam silovan.

Svinja me potukla na svim frontovima, a sad odlazi cerekajući se - nazapad, čekajući da pobegnem za Los Anđeles.Vratio sam se na autoput i prošao pored motela i raskrsnice za Bejker.

Usporio sam da skrenem, a onda sam ga ugledao... Dobri Bože, autostoper:onaj klinac koga smo pokupili i prestrašili na putu do Vegasa. Pogledi sunam se susreli dok sam usporavao da bih skrenuo. Bio sam u iskušenjuda mu mahnem, ali kad sam video da je spustio palac i pomerio se s puta,shvatio sam da nije pravi trenutak... Samo Bog zna šta je mali rekao o namakad se vratio u grad.Ubrzanje. Odmah beži odavde. Kako sam mogao da budem siguran da me

prepoznao? Ipak je ovaj auto teško promašiti. Zašto se pomerio s puta?Iznenada sam stekao dva lična neprijatelja u ovom gradu bogu iza nogu.

Pandur će me uhapsiti ako pokušam da krenem za Los Anđeles, a prokletiklinac/autostoper će uzbuniti građane da me love kao zver ako ostanem. (O,Bože, Sem! Evo ga! To je tip o kome je klinac pričao. Vratio se!)Ne zna se šta je gore - a ako ovi pravedni predatori uporede svoje priče - a

hoće, to je neizbežno u malom gradu - najebao sam. Biću srećan ako živ

odem iz grada. Besni starosedeoci će me premazati katranom, uvaljati uperje, i odvući u zatvorski bus.To je to: kriza. Jurcao sam po gradu dok na severu nisam pronašao

telefonsku govornicu... između stanice Sinkler i „Mažestik Dajnera“.Zatražio sam hitan poziv na račun primaoca u Malibuu. Moj advokat seodmah javio.„Pritegli su me!“ povikao sam. „Zarobljen sam u nekom smrdljivom

pustinjskom gradiću koji se zove Bejker. Nemam mnogo vremena. Bitangeme opkoljavaju!“„Ko?“ pitao je. „Zvučiš malo paranoično.“ ,,Prokletniče!“ viknuo sam.

„Prvo me zaustave saobraćajci, a onda me spazi onaj klinac! Treba miadvokat, hitno!“„Šta radiš u Bejkeru?“ rekao je. „Zar nisi dobio moj telegram?“„Šta? Ma, zajebi telegram! U nevolji sam.“„Trebalo bi da si u Vegasu“, rekao je. „Imamo apartman u ,,Flamingu“.

Upravo se spremam da krenem na aerodrom...“ Klonuo sam u govornici.Ovo je previše strašno. U teškoj sam krizi i zovem advokata, a budala jeizbezumljena od droge - kao prokleta biljka! ,,Ti beskorisna bitango!“zastenjao sam. „Razbiću ti bulju zbog ovog! Sva ona govna u autu su tvoja!Kapiraš? Ako budem svedočio, izbaciće te iz udruženja advokata!“,,Ti, glupi govnaru!" povikao je. „Poslao sam ti telegram! Trebalo bi da

izveštavaš sa nacionalnog seminara okružnih tužilaca! Sve sam rezervisao...iznajmio beli kabriolet kadilak... sve je sređeno! Šta radiš tamo usred jebenepustinje?“ Odjednom sam se prisetio. Da! Telegram! Sve je jasno. Smiriosam se. U jednom flešu setio sam se svega. „Nema veze“, rekao sam. „Sveovo je zajebancija. Evo me kako sedim pored bazena u ,,Flamingu“. Zvaosam te s portabl telefona. Doneo mi ga je neki patuljak iz kazina. Imamotvoren kredit! Možeš li da veruješ?“ Teško sam disao, a znoj jeoblio slušalicu - osećao sam se kao ludak.„Nemoj ni da dolaziš!“ povikao sam. „Ovde stranci nisu dobrodošli!“Spustio sam slušalicu i otišao do automobila. Pa, pomislio sam, ovako

funkcioniše svet. Sva energija se fokusira po ćefu Velikog Magneta. Bašsam budala što sam ga izazivao. On zna. Sve vreme je znao. Baš On menamamio u Bejker. Preterao sam, pa me On pritegao... zatvorio mi je puteveza bekstvo, prvo me mučio sa saobraćajcem, a onda saštrokavim fantomskim autostoperom... ritnuo me u strah i konfuziju.

Ne treba se suprotstavljati Velikom Magnetu. Sad to kapiram... a sarazumevanjem dolazi i krajnje olakšanje. Da, vratiću se u Vegas. Obići ćumalog i zbuniti saobraćajne pandure, tako što ću ići na istok, a ne na zapad.Biće to najlukaviji potez u mom životu. Vratiću se u Las Vegas i upisati sena seminar o drogama i narkoticima; ja i hiljadu svinja. Zašto da ne?Ušetaću se samouvereno među njih. Prijaviću se u ,,Flamingu“ i tražiću dami odmah pošalju beli kadilak. Uradiću to kako treba; stopama HoracijaAldžera... Pogledao sam preko puta i video veliki natpis PIVO. Predivno. Ostavio

sam morskog psa pored govornice i oteturao se do nečega što je ličilo nametalni ambar. Tu je neki Jevrejin virio iza gomile zupčanika za bicikl.Pitao me šta hoću.„Pivo balantajn“, rekao sam... zagonetna porudžbina, nepoznata između

Nevarka i San Franciska.Doneo ga je - hladnog kao led.Opustio sam se. Odjednom je sve bilo u redu. Konačno sam bio na pravom

putu.Konobar mi je prišao smeškajući se. „Gde ste se zaputili, mladi čoveče?“„Las Vegas“, odgovorim.To ga je oraspoložilo. „Veliki grad, taj Vegas. Vi ste tip koji će tamo imati

sreće.“,,Znam“, rekao sam. ,,Ja sam Trostruki Škorpion.“ Izgleda da ga je to

zadovoljilo. ,,To je dobra kombinacija“, rekao je. ,,Ne možete da izgubite.“Nasmejao sam se. ,,Ne brinite“, rekao sam, ,,ja sam zapravo okružni

tužilac iz okruga Ignoto. Još jedan dobar Amerikanac, baš kao i vi.“Njegov smešak je isčezao. Da li me razumeo? Nisam bio siguran. Ali to

sada nije bitno. Vraćam se u Vegas. Nemam izbora.

DRUGI DEOSTAO sam da proverim torbu sa drogama oko 35 kilometara istočno od

Bejkera. Sunce je pržilo, a ja sam imao želju da nešto upucam. Bilo šta. Čaki nekog većeg guštera. Da izrešetam jebača. Izvadio sam iz gepeka magnum.357 mog advokata i zavrteo burence. Napunjen je sa svih strana: dugački,zajebani mali naboji - 158 graina, lepo zaobljenih sa tamnozlatnim vrhom.Nekoliko puta sam pritisnuo sirenu, nadajući se da ću dozvati iguanu.Nateraj gmizavce da se mrdnu. Znao sam da jedva dišući čuče negde u tommoru kaktusa - a svaka od tih malih bitangi nosi smrtonosni otrov.Iz ravnoteže su me izbacile tri brze eksplozije. Tri zaglušujuća pucnja iz

mog .357. Bože! Bez razloga sam pucao u prazno. Nepotrebno ludiranje.Bacio sam pištolj na prednje sedište Morskog Psa i nervozno osmotrioautoput. Nije bilo automobila; put je bio prazan pet-šest kilometara u obapravca.Čista sreća. Ne bi bilo dobro da me u ovim okolnostima zateknu u pustinji:

kako divljački pucam na kaktuse iz automobila punog droge. A posebno nesada kad bežim od saobraćajne policije.Bilo bi neprijatnih pitanja: ,,Pa, gospodine... a... Djuk; vi, naravno,

razumete da je ilegalno pucati iz vatrenog oružja na državnom autoputu?“„Šta? Čak i u samoodbrani? Ovaj pištolj, gospodine policajac, ima lak

okidač. Hteo sam da pucam samo jednom da bih zaplašio male gadove.“Sigurno bi me pogledao mrko, a onda bi rekao veoma sporo: „Hoćete da

kažete, gospodine Djuk... da ste bili napadnuti?“,,Pa... ne bukvalno napadnut, gospodine policajac, ali su mi ozbiljno

zapretili. Zaustavio sam se da pišam, i čim sam izašao iz auta opkolile sume te prljave male vreće otrova. Kretale su se kao munje!“Da li bi ta priča prošla?Ne. Uhapsili bi me i pretražili auto - a onda bi se za mene otvorio pakao.

Nikad ne bi poverovali da su mi sve te droge neophodne u poslu kojiobavljam; da sam zaista profesionalni novinar koji ide u Las Vegas daizveštava sa Nacionalnog seminara okružnih tužilaca o narkoticima iopasnim drogama.

,,To su samo uzorci, gospodine policajac. To sam dobio od misionaraNovoameričke crkve u Barstou. Ponašao se čudno, pa sam ga prevaspitao.“Da li bi se upecali na ovu priču?Ne. Strpali bi me u neku đavolsku rupu od zatvora i šibali pendrecima po

bubrezima - što bi prouzrokovalo da pišam krv narednih deset godina... Srećom, niko me nije ometao dok sam na brzinu obavio inventar torbe sa

priborom. Sve je bilo u neredu, izmešano i razdrobljeno. Neke kuglicemeskalina pretvorile su se u crvenkasto-smeđi prah, ali sam uspeo daizbrojim 35-40 netaknutih. Moj advokat je pojeo sve crvene, ali ostalo jemalo spida... nije bilo trave, prazna bočica s kokom, jedan kartončićesida, fina grudvica haša i šest amila... nedovoljno za nešto ozbiljno, ali uzrazumno konzumiranje, meskalin bi trebalo da potraje tokomčetvorodnevnog seminara o drogama.Na periferiji Las Vegasa stao sam i kupio po dve flaše tekile i čivas regala,

kao i pola litra etra. Bio sam u iskušenju da tražim i amile. Počela je da memuči angina pektoris. Ali apotekar je imao oči kao zlobni baptističkihisterik. Rekao sam da mi etar treba da bih skinuo flaster s noge, ali doksam pričao, on ga je već spakovao u kesu. Boleo ga je kurac za etar.Pitam se kako bi reagovao da sam tražio romilar38 za 22 dolara i kanister

azotnog oksida39. Verovatno bi mi prodao. Zašto da ne? Slobodnopreduzetništvo... Daj ljudima ono što traže - pogotovo znojavom,nervoznom tipu sa flasterima na nogama koji neprestano grozno kašlje, uzanginu pektoris i bogohulne aneurističke fleševe svaki put kad izađe nasunce. Taj tip je stvarno bio bolestan, gospodine policajac. Kako sam,dođavola, mogao da znam da će u automobilu zloupotrebiti sve temedikamente?I zaista, kako? Muvao sam se oko štendera s magazinima, a onda sam se

pribrao i požurio do auta. Postojala je neka izvitoperena privlačnost u idejida potpuno poludim od gasa smejavca na seminaru o drogama. Ali ne prvogdana, pomislio sam. Sačuvaj to za kasnije. Nema smisla da me uhapsei osude pre nego što seminar počne.Ukrao sam neku reviju sa štendera sa magazinima na parkingu, ali sam je

bacio kad sam pročitao članak na prvoj stranici:POSLE VAĐENJA OČIJUOPERACIJA NEIZVESNA

BALTIMOR (UPI) - Doktori su u petak saopštili kako nisu sigurni da bioperacija mogla da povrati vid mladiću koji je sebi izvadio oči dok je uzatvorskoj ćeliji patio od posledica predoziranja drogom.Čarls Ines Džunior (25 godina), operisan je u četvrtak kasno noću u

glavnoj bolnici u Merilendu, ali doktori tvrde da bi mogla da prođe celanedelja pre nego što budu sigurni da li je operacija uspela.U bolničkom saopštenju kaže se da Ines ,,pre operacije nije opažao svetlo

nijednim okom, i minimalni su izgledi da pacijent ozdravi. “Inesa, sina istaknutog masačusetskog republikanca, u zatvorskoj ćeliji

pronašao je stražar koji je izjavio da je Ines sam sebi izvadio oba oka.Ines je uhapšen u sredu uveče dok se šetao go po kvartu gde živi.

Pregledan je u bolnici Mersi,- a zatim upućen u zatvorsku ćeliju. Policija ijedan Inesov prijatelj tvrde da je uzeo preveliku dozu sredstva za smirivanježivotinja.Policija izveštava da je to sredstvo Park-Dejvisov proizvod koji se ne

prodaje za ljudsku upotrebu još od 1963. godine. Ipak, Park-Dejvisovportparol kaže da sredstvo može da se nabavi na crnom tržištu.Portparol tvrdi da dejstvo ne traje više od 12 do 14 sati. Učinak PCP-a u

kombinaciji sa nekim halucinogenom kao što je npr. LSD, nije poznat.Ines je prošle subote, dan pošto je prvi put uzeo drogu, rekao komšiji da

ga bole oči i da ne može da čita.Policija navodi da je u sredu uveče Ines bio u dubokoj depresiji, toliko

neosetljiv na bol, da nije vrištao kad je sebi vadio oči.

2. Drugi dan, drugi kabriolet... & drugihotel pun pandura

PRVA tačka plana bila je da se otarasim Morskog Psa. Auto je suvišeupadljiv. Previše ljudi bi moglo da ga prepozna, pogotovo vegaska policija;premda oni misle da je auto već kod kuće u Los Anđelesu. Poslednji put jeviđen kako juri preko Doline smrti na autoputu 15. Zaustavljen je iupozoren od saobraćajne policije u Bejkeru... i otad mu se gubi svaki trag...Mislio sam da će poslednje mesto na kome će ga tražiti biti parking rent-a-

cara na aerodromu. Tamo i ovako moram da idem da sačekam mogadvokata. On stiže kasno popodne letom iz E1 Eja.Vozio sam autoputem smireno, obuzdavajući prirodni instinkt da naglo

ubrzam i menjam trake - želeo sam da budem neupadljiv. Kad sam stigao,parkirao sam morskog psa između dva stara vojna autobusa na parkingu za„slobodno korišćenje“, skoro kilometar daleko od terminala. Izmeđudva veoma visoka autobusa. Maksimalno otežaj posao kretenima. Malošetnje nikom nije naškodilo.Kad sam stigao do terminala, bio sam gola voda. Nije to ništa neobično.

Sklon sam snažnom znojenju u toploj klimi. Odeća mi je natopljena znojemod jutra do mraka. To me zabrinulo, ali kad sam otišao kod doktora i rekaomu koliko dnevno konzumiram alkohola, droge i otrova, rekao mi je da sevratim kad znojenje prestane. ,,Ja verujem u prirodne procese“, rekao mi jedoktor. „Ali u vašem slučaju... pa... nema presedana. Moramo da čekamo ividimo šta će se dogoditi, a onda da poradimo na onome što je ostalo.“Proveo sam dva sata u baru i zbog hranljivih sastojaka pio „Bladi Meri“40,

motreći na letove iz Los Anđelesa. Proteklih dvanaest sati, nisam ništa jeoosim grejpfruta, pa je glava počela da gubi kontakt sa telom.Pripazi na sebe, pomislio sam. Postoje granice izdržljivosti ljudskog tela.

Ne želim da se srušim i prokrvarim iz ušiju. Ne u ovom gradu. U LasVegasu ubijaju slabe i poremećene.Ovo sam ozbiljno shvatio, i bio miran čak i kad sam osetio da me probija

krvavi znoj. Ali ubrzo je prošlo. Primetio sam da konobarica postaje svenervoznija, pa sam naterao sebe da ustanem i da se ukrućeno odgegam izbara. Moj advokat se nije pojavio.Otišao sam do VIP rent-a-cara i menjao morskog psa za beli kadilak

kabriolet. „Ovaj prokleti ševrolet me baš namučio“, rekao sam im. „Čini mi

se da me ljudi degradiraju - posebno na benzinskim pumpama, kad moramda izađem i ručno podignem haubu.“,,Pa... naravno“, rekao je čovek na šalteru. „Predložio bih vam mercedes

600 specijal sa klima-uređajem. Možemo vam dati i gorivo...“,,Je l’ vam ja ličim na prokletog nacistu?“ viknuo sam. „Ja moram da

vozim američki auto ili nikakav!“Odmah su dovezli beli kap de vil. Sve je bilo automatsko. Mogao sam iz

sedišta da pritiskom na dugme nateram da svaki deo auta poskakuje.Predivna mašina: razne tehnološke zajebancije i specijalni efekti u vrednostiod deset soma. Zadnje staklo skakalo je na dugme kao žaba iz barice. Belikrov pičio je gore-dole kao tobogan. Kontrolna tabla bila je prepunaezoteričnih svetala i kazaljki koje nikad neću ukapirati - ali nije bilo sumnjeimam moćnu mašinu.Kadilak nije bio startan kao Morski Pas, ali kad razvije preko stotke - brz

je kao vihor... sva ta elegantna tapacirana težina koja juri kroz pustinjskunoć.Transakciju sam obavio kreditnom karticom za koju sam kasnije saznao da

je ,,stopirana“ - potpuni falsifikat. Ali Veliki Kompjuter me još nije stigaoda me obradi tako da sam još uvek bio kockar sa debelom zlatnomkarticom.Kad sam kasnije razmišljao o transakciji, znao sam da je verovatno usledio

ovakav razgovor:„Halo. Ovde VIP rent-a-car u Las Vegasu. Tražim da proverite broj 875-

045-616-B. Nije hitno, ovo je rutinska kontrola...“(Na drugoj liniji duga pauza. A onda...) „Kakvo sranje!“ ,,Šta?“„Oprostite... Da, imamo taj broj. Na statusu hitno crveno. Ne gubite ga iz

vida i odmah zovite policiju!“(Još jedna duga pauza.) ,,Pa....ah.... vidite, taj broj nije na našoj crvenoj

listi... i... broj 875-045-616-B upravo je otišao sa parkinga u novomsportskom kadilaku.“,,Ne!“,,Da. Davno je otišao; ima kompletno osiguranje.“„Gde je otišao?“„Mislim da je rekao Sent Luis. Tako piše na kartici. Raol Djuk, levo krilo

& udarač sentluiskih Brausa. Pet dana po 25 dolara, plus 25 centi za milju.Molim vas da me razumete, kartica je bila važeća, nismo imali izbora...“

To je tačno. Nisu imali pravnog osnova da me smaraju, jer mi je karticabila tehnički ispravna. Naredna četiri dana vozikao sam se po celom LasVegasu - nekoliko puta čak i pored njihove glavne kancelarije - i nikad menisu gnjavili. To je jedno od glavnih obeležja gostoprimstva u Las Vegasu. Zlatno

pravilo: Ne Uznemiravaj Meštane. Dalje od toga, nikoga nije briga. Radiježele da ne znaju. Kad bi sutra ujutru Čarli Menson odseo u ,,Sahari“ niko gane bi maltretirao dok god ostavlja velike napojnice.Posle iznajmljivanja automobila, odvezao sam se pravo do hotela. Mog

advokata nije bilo, pa sam odlučio da se sam prijavim na recepciji - akoništa drugo, da se sklonim s ulice i izbegnem kolabiranje u javnosti. Ostaviosam kita na VIP parkingu i samouvereno se ušetao u hol sa malomkožnom torbom - ručne izrade, koju mi je sašio prijatelj na Boulderu.Naša soba bila je u ,,Flamingu“, usred glavne ulice: preko puta „Sizar

Palasa“ i ,,Djunsa“ gde se održava seminar o drogama. Većina učesnikaodsela je u ,,Djunsu“, a oni koji su zakasnili s prijavljivanjem u,,Flamingu“.Odmah sam uočio da je hotel prepun pandura. Većina njih se muvala

naokolo trudeći se da izgleda opušteno, svi obučeni u ležernu odećukupljenu na rasprodajama u Vegasu: karirane bermude, golf-košulje AmiPalmer, a bez dlake bele nožice tapkale su u gumiranim „sandalama zaplažu“. Zastrašujuća scena - svojevrsna super-zaseda. Da nisam znao zaseminar, verovatno bih odlepio . Atmosfera je bila kao da će svakogtrenutka otpočeti unakrsna paljba - možda po celoj porodici Menson.Došao sam u lošem trenutku. Većina javnih tužilaca i pandura već se

prijavila. To su oni što su se muvali po holu i namršteno posmatralipridošlice. Ono što je izgledalo kao Konačna Zaseda, bilo je dvesta pandurana odmoru koji nemaju pametnija posla. Nisu čak ni primećivali jednidruge.Odgegao sam se do recepcije i stao u red. Čovek ispred mene bio je šef

policije iz nekog malog grada u Mičigenu. Njegova žena je stajala okometar udesno dok se on svađao sa službenikom iza pulta: „Slušaj, momče -rekao sam ti da imam karticu na kojoj piše da imam rezervaciju u ovomhotelu. Dođavola, ja sam došao na Seminar okružnih javnih tužilaca!Unapred sam platio smeštaj!“

„Žao mi je, gospodine. Vi ste na „drugom spisku“. Vaša rezervacijaprebačena je... u ... da vidim... u motel ,,Munlajt“, to je na ParadajsBulevaru. Zaista pristojno mesto za noćenje. Udaljeno je samo 16 blokovaodavde, ima i bazen...“„Slušaj me, ti mali štrokavi pederu! Pozovi direktora! Ne mogu više da

slušam ova sranja!“Direktor se pojavio i ponudio se da pozove taksi. Ovo je očigledno bio

drugi ili treći čin surove drame koja je počela davno pre nego što sam se japojavio. Žena šefa policije je plakala; prijatelji koje je doveo da ga podržebili su suviše posramljeni da bi reagovali - čak i sad, u obračunu narecepciji, gde ovaj omaleni, ljutiti pandur ispaljuje svoj poslednji metak.Znali su da je pobeđen; hteo je protiv PRAVILA, a ljudi koji primenjuju ovapravila, rekli su „nema slobodne sobe“.Posle desetak minuta u redu iza ovog govnara-galamdžije, osetio sam da

postajem nervozan. Odakle ovom panduru muda - među svim ovim ljudima- da se prepire o Pravilima? Poznajem takve male besne gnjavatore - a,naslutio sam, da ih poznaje i službenik na recepciji. Delovao je kao čovekkoga su nekada zajebavale ovakve drkadžije koje strogo poštuju pravila...Zato im je sada vraćao s kamatom: nije važno ko je u pravu a ko nije,

čoveče... ili ko je platio a ko nije... sad je važno što prvi put u životu možeda odjebe pandursku svinju: „Jebite se, gospodine, ja sam ovde glavni, ikažem vam da nemamo sobu za vas.“Uživao sam u ovoj predstavi, ali ubrzo je počelo da mi se vrti u glavi, a

nervoza je nadvladala zabavu. Iskoračio sam i obišao svinju, obraćajući sedirektno službeniku sa recepcije: ,,Čujte“, rekao sam, „izvinite što vasprekidam, ali ja imam rezervaciju i hoću da znam da li bih mogao da sepromuvam i pomerim se iz reda “Nasmešio sam se, pokazujući mu dasam uživao dok je sahranjivao pandura, koji je sad izbezumljeno buljio umene kao da sam vodeni pacov koji je dopuzao do pulta.Izgledao sam prilično loše: nosio sam stare leviske i bele Čak Tejlor all-

stars košarkaške patike......i Akapulko košulju od 10 pezosa koja se većdobro rašila po ramenima od vetra u kabrioletu, sa bradom od tri dana iočima sakrivenim iza Sendi Bulovskih41 sajgonskih naočara.Ali imao sam glas čoveka koji zna da ima rezervaciju. Kockao sam se sa

pretpostavkom mog advokata... nisam odoleo prilici da nabodem svinju:...I bio sam u pravu. Rezervacija je bila na ime mog advokata. Službenik

na recepciji lupio je po zvoncetu i dozvao nosača. „Ovo je sve što imam sa

sobom“, rekao sam. „Ostalo je u belom kadilaku.“ Uperio sam prstom uauto parkiran ispred ulaza da bi ga svi videli. „Može li neko da miprebaci stvari do sobe?“Recepcionar je bio ljubazan. ,,Ne brinite, gospodine. Uživajte u boravku

kod nas - ako vam nešto zatreba, pozovite recepciju.“Klimnuo sam glavom i osmehnuo se, neprimetno posmatrajući zablenute

face pandura oko mene. Bili su u šoku. Prepirali su se svim mogućimargumentima oko sobu koju su već platili - a onda je na scenu stupila nekaskitnica koja izgleda kao da je upravo došla iz džungle gornjeg Mičigena.I prijavila se, razbacujući se kreditnim karticama iz novčanika. Bože! Kudaide ovaj svet?

3. Divlja Lusi... „Zubi kao bejzbol palice,oči kao vatreni žele"

DAO sam torbu nosaču i naručio mu flašu vajld turkija i dve flaše bakardianeja, i naravno leda za celu noć.Naša soba bila je u jednom od najdaljih krila Flaminga. Ovo mesto je

mnogo više nego hotel: pre je nešto kao ogromni, nedovršeni Plejboj klubusred pustinje. Ima devet odvojenih krila koja su međusobno spojenamostovima-tunelima za pešake i bazenima - veliki kompleks ispresecanputevima i rampama za automobile. Trebalo mi je dvadesetminuta pešačenja od recepcije do udaljenog krila gde je naša soba.Hteo sam da se smestim u sobu, sačekam da mi donesu piće i torbu, a onda

ispušim preostali pajp od singapur greja dok gledam Valtera Kronkitija42 ičekam da dođe moj advokat. Bio mi je potreban odmor, trenutak mira isamoće pre nego što počne seminar. Biće potpuno drugačije od„Minta 400.“ Tamo smo bili posmatrači, a ovde ćemo biti učesnici, i to nasasvim poseban način: na „Mintu 400“ bila je simpatična rulja, a ako smose ponašali kretenski i skandalozno... pa, bilo je to pitanje nivoa.Ali ovog puta, već samo naše prisustvo biće skandal. Prisustvovaćemo

seminaru kao lažnjaci, i imaćemo posla s ljudima koji su se okupili darazmatraju kako da ljude kao što smo mi strpaju u zatvor. Mi smo Pretnja -ne povremeni, nego tvrdokorni narkofili, spremni da idemo do kraja... ali neda bi dokazali neku konačnu sociološku poentu, nije u pitanju čak ni kaosvesno podsmevanje: to je pitanje stila življenja, osećaj potrebe, pa čak idužnosti. Ako su Svinje imale okupljanje na najvišem nivou u Vegasu,mislili smo da i kultura droge treba da ima svoje predstavnike.Pored toga, glava mi je toliko dugo rastavljena od tela, da mi je ovakva

zajebancija izgledala savršeno logična. S obzirom na okolnosti, osećam samse potpuno upleten u svoju karmu. Tačnije, tako sam se osećao sve dok nisam došao do velikih sivih vrata

mini-apartmana 1150. Gurnuo sam ključ misleći: ,,Oh, konačno dom!“... alivrata su udarila u nešto što je imalo ljudski oblik: devojka neodređenihgodina, lica i oblina kao pit-bul. Nosila je bezoblični plavi radnikombinezon, a iz očiju joj je izbijao gnev...Nekako sam znao da nisam pogrešio sobu. Hteo sam da verujem u

suprotno, ali vibracije su bile beznadežno tačne, a izgleda da je to znala i

ona, jer me nije sprečila da uđem dok sam prolazio pored nje. Bacio samtorbu na jedan od kreveta i okrenuo se da vidim ono što sam znao da ću daugledam... mog advokata... potpuno golog, kako stoji na vratima kupatila sadrogiranim osmehom.„Degenerisana svinjo“, promrmljao sam.„Nema mi pomoći“, rekao je klimajući glavom prema devojci-buldogu.

„Ovo je Lusi.“ Rastrojeno se nasmejao. „Znaš kao - Lusi na nebu sadijamantima...43“Klimnuo sam glavom prema Lusi, koja me gledala otrovno. Mislila je da

sam neprijatelj, odvratni uljez na njenoj pozornici... a bilo je jasno i iznačina na koji se kreće po sobi - bila je vrlo hitra na nogama i sva napeta -da me analizira. Nije bilo sumnje da je spremna na nasiije. To je ukapiraoi moj advokat.,,Lusi!“ povikao je. „Lusi! Budi mirna, dođavola. Seti se šta se dogodilo

na aerodromu... toga više nema, okej?“ A onda joj se nervozno nasmešio.Izgledala je kao zver koju su ubacili u arenu da se bori za život...„Lusi... ovo je moj klijent, gospodin Djuk, slavni novinar. On je platio

ovaj apartman Lusi. On je na našoj strani.“Nije rekla ništa. Videlo se da nije u stanju da se kontroliše. Imala je

ogromna ramena i bradu kao Oskar Bonavena44. Seo sam na krevet iopušteno posegao za limenkom mejsa... kad sam je napipao, pao sam uiskušenje da je naprskam iz principa. Očajnički mi je bio potreban mir,odmor, utočište. Poslednje što mi je trebalo je borba do istrebljenja, u mojojhotelskoj sobi, sa drogiranim hormonskim čudovištem.Izgleda da je moj advokat to shvatio; znao je zašto mi je ruka u torbi.,,Ne!“ povika on. ,,Ne ovde! Morali bismo da se odselimo.“Slegnuo sam ramenima. Bio je razvaljen. To se videlo. A i Lusi. Oči su joj

bile staklaste i lude. Posmatrala me kao da me mora onesposobiti da bi jojživot opet bio normalan.Moj advokat je došao do nje i zagrlio je. „Gospodin Djuk je moj prijatelj“,

nežno je rekao. ,,On voli umetnike. Hajde, pokaži mu slike.“Tek tada sam primetio da je soba prepuna slika - 40-50 portreta, neki

uljani, neki slikani drvenim ugljenom, ali svi otprilike iste veličine i sa istimlicem. Bili su na svakoj ravnoj površini. Lice mi je bilo poznato, ali nisammogao da se setim čije je. Devojka s velikim ustima i nosem, i veomasjajnim očima - demonski senzualno lice; prenaglašena, zbunjeno-

dramatična izražajnost kakva se viđa u sobama mladih studentkinjaumetnosti koje se lože na konje.„Lusi slika portrete Barbre Strejsend", objasnio je moj advokat. ,,Ona je

slikarka iz Montane...“ Onda se okrenuo prema njoj. „Kako se beše zovetvoj grad?“Zagledala se u njega, zatim u mene, pa opet u njega. Konačno je rekla:

„Kalispel. Skroz gore, na severu. Ove sam nacrtala s televizije.“Moj advokat je revnosno klimnuo glavom. ,,Fantastično“, rekao je. „Ona

je došla čak ovamo samo da pokloni sve ove portrete Barbri. Večeras idemoda se sretnemo s njom u bekstejdžu hotela ,,Amerikana“.“Lusi se stidljivo nasmešila. Više nije mislila da sam neprijatelj. Odložio

sam mejs i ustao. Očigledno je da imamo ozbiljan problem. Nisam računaoda ću zateći mog advokata razvaljenog od esida i zaokupljenog neprirodnimudvaranjem.,,Pa“, rekao sam, „valjda su dosad dovezli auto. Pomozi mi da izvadimo

stvari iz gepeka.“Opet je revnosno klimnuo glavom. ,,Apsolutno.“ Nasmešio se Lusi.

„Odmah se vraćamo. Ne javljaj se na telefon.“Ona se iskezila i prstom pokazala znak Isusovih sledbenika. „Bog vas

blagoslovio“, rekla je.Moj advokat je obukao zvoncare i šljašteću crnu košulju, a onda smo izašli

iz sobe. Video sam da ima problema s orijentacijom, ali nisam hteo da gazajebavam.,,Pa...“, pitao sam ga, „kakvi su ti planovi?“,,Planovi?“Čekali smo lift.,,Lusi“, rekao sam.Protresao je glavom, pokušavajući da se usredsredi na pitanje. ,,Sranje“,

konačno je rekao. „Sreo sam je u avionu, a imao sam mnogo esida.“ Ondaje slegnuo ramenima. „Znaš na šta mislim - one plave bočice. Jebote, ona jeneki religiozni frik. Pobegla je od kuće već peti put u šest meseci. To jestrašno. Dao sam joj malo esida pre nego što sam shvatio... da ona nikadnije probala čak ni alkohol.“,,Pa“, rekao sam, „verovatno možemo od toga može nešto da ispadne.

Možemo da je nakljukamo esidom i prodajemo na seminaru o drogama.“Zagledao se u mene.

,,Ona je savršena za takvu akciju“, rekao sam. „Panduri će platiti po 50dolara da mogu da je pretuku, a posle karaju na redaljku. Možemo da jesmestimo u neki hotel u predgrađu, pokačimo slike Isusa po sobi, a onda dapustimo te svinje na nju. Dođavola, ona je jaka, neće joj biti ništa.“Opasno se namrštio. Bili smo u liftu i spuštali smo se u prizemlje. „Isuse

Hriste“, promrmljao je. „Znao sam da si bolesnik, ali od tebe ovako neštonisam očekivao.“Izgledao je zatečeno.Nasmejao sam se. ,,To ti je čista ekonomija. Ta devojka je božji dar!“

Onda sam ga počastio urođenim bogartovskim osmehom, da se vide svizubi... ,,Mi smo u sranju, čoveče, skoro pa švorc! A onda odjednom nabasašna mišićavu ludaču koja može da donese hiljadarku dnevno!“,,Ne!“ viknuo je. „Prestani to da govoriš!“ Lift se zaustavio, vrata su se

otvorila i krenuli smo ka parkingu.„Mislim da može da izdrži četvoricu odjednom“, nastavio sam. „Bože, ako

je dobro napunimo esidom, uzećemo dve hiljade; možda i tri.“„Prljava bitango!“ zapenio je. „Trebalo bi da ti izlupam tu bolesnu glavu!“

Škiljio je u mene, zaklanjajući rukom oči od sunca. Video sam kita desetakmetara od nas. „Evo nam ga auto; nije loše, baš za makroa...“Zastenjao je. Lice mu se grčilo - a znao sam iz iskustva - da su to talasi

esida: loše vibracije žestokog inteziteta, koje prati potpuna zbunjenost. Kadsam otvorio gepek da uzmem torbe, naljutio se. „Šta to, dođavola, radiš? “rekao je. „Ovo nije Lusin auto.“,,Znam“, odgovorio sam. „Moj je. Ovo je moj prtljag.“„Kurac jeste!“ povikao je. ,,Ne možeš da se muvaš okolo i kradeš stvari

pred mojim očima, samo zato što sam ti prokleti advokat!“ Pomerio se ustranu. „Šta se, dođavola, dešava s tobom? Ovu krađu nećemo moći daizblefiramo!“ Posle mnogo poteškoća, vratili smo se u sobu da ozbiljno porazgovaramo

sa Lusi. Osećao sam se kao nacista, ali to smo morali da uradimo. Ona nijebila dobra za nas - ne u ovako osetljivim okolnostima. Već je dovoljno lošeako je ona to što trenutno jeste - nepoznata mlada devojka ukandžama opasne psihotične epizode - ali me mnogo više brinulo to što ćeza nekoliko sati biti dovoljno svesna da iz nje pokulja bes Isusovihsledbenika kad se seti da je na aerodromu u Los Anđelesu zaveo i pokupiookrutni Samoanac, koji je nalio pićem i LSD-em, a onda odvukao u sobu i

divljački ugurao nabreklu, pulsirajuću i neobrezanu kobasicu u svaku rupuna njenom telu.Imao sam zastrašujuću viziju kako Lusi provaljuje u garderobu Barbre

Strejsend u ,,Amerikani“ i pripoveda joj ovu okrutnu priču. To bi nasdokrajčilo. Pratili bi nas, uhapsili i verovatno kastrirali pre upisa u knjiguuhapšenih...Objasnio sam to mom advokatu, koji je očajavao zbog ideje da bi morao

da se otarasi Lusi. Još uvek je bila dobro urađena, i pomislio sam da jejedino rešenje da je odvedemo što dalje od ,,Flaminga“, pre nego što budedovoljno strejt da bi mogla se seti gde je bila i šta joj se desilo.Dok smo se svađali, Lusi je ležala na terasi i crtala Barbru Strejsend. Ovog

puta po sećanju. Anfas, sa zubima nalik na bejzbol palice i očima kaovatreni žele.Snažna energija tog crteža me unervozila. Ova devojka je hodajuća

bomba. Samo Bog zna šta bi uradila s tom energijom da nema blok zacrtanje. A šta će uraditi kad bude dovoljno strejt da pročita vegaskituristički vodič, baš kao ja ovog trenutka, i vidi da Strejsendova dolazi u,,Amerikanu“ tek za tri nedelje?Moj advokat se konačno složio da Lusi mora da ode. Ključni razlog za

njegovu odluku bila je mogućnost sudske osude na osnovu Manovogzakona45, što bi za posledicu imalo izbacivanje iz advokatske komore igubitak sredstava za život. Posebno za čudovišnog Samoanca koji bi moraoda se brani pred tipičnom belačkom porotom iz srednje klase uJužnoj Kaliforniji.„Mogli bi to da okarakterišu kao kidnapovanje“, rekao sam. „Pravo u

gasnu komom, kao Česmen46. Čak i da se odbraniš, vratili bi te u Nevadu ioptužili za Silovanje i Sodomiju.“,,Ne!“ povikao je. ,,Ja sam se sažalio i hteo sam da joj pomognem.“Nasmejao sam se. ,,To je rekao i Feti Arbakl47, a znaš šta su njemu

uradili.“,,Ko?“„Nema veze“, rekao sam. „Samo zamisli sebe kako govoriš poroti da si

hteo da pomogneš sirotoj devojci dajući joj LSD, a onda je vodeći u Vegasna specijalnu masažu.“ Tužno je zavrteo glavom. ,,U pravu si. Verovatno bi me spalili na prokletoj

lomači... tamo na dokovima. Koje sranje, čoveče, danas se ne isplati da

nekome pomogneš...“Nagovorio je Lusi da dođe do auta, govoreći da je „vreme da upozna

Barbaru.“ Lako smo je ubedili da ponese svoje slike, ali nikako nije moglada razume zašto moj advokat želi da ponese i njen kofer. ,,Ne bih htela dapomisli“, rekla je, ,,da želim da se uselim kod nje ili tako nešto.“,,Ne, neće...“ zbrzao sam je, ali to je bilo sve što sam se setio da kažem.

Osećao sam se kao Martin Borman48. Šta bi se dogodilo s ovom jadnicomda je jednostavno ostavimo na ulici? Zatvor? Belo roblje? Kako bi postupioDarvin u ovim okolnostima? (Opstanak... najsposobnijih? Da li je topogodna reč? Da li je Darvin nekad pomislio na privremeno nesposobne?Kao „privremeno neuračunljive“? Da li bi doktor u teorijama pronašaoprostora za LSD?)Sve ovo je, naravno, akademsko trtljanje. Lusi je potencijalno fatalni

kamen oko naših vratova. Nismo imali apsolutno nikakvog izbora osim daje oteramo i nadamo se da joj je sećanje sjebano. Ali neke žrtve esida -posebno nervozni mongoloidi - imaju neobičnu sposobnost da pamte čudnedetalje i ništa više. Lusi može da provede još dva dana u potpunoj amneziji,a onda se probudi i seti se jedino broja naše sobe u ,,Flamingu“...Razmišljao sam o ovome... ali jedina alternativa je bila da je odvedemo u

pustinju, iseckamo je i nahranimo guštere. A na to nisam bio spreman;činilo mi se da je to prevelika žrtva za ono što pokušavamo da zaštitimo:mog advokata. Sve se svodilo na to. Problem je bio kako da izbalansiramo iusmerimo Lusi u pravcu koji neće izazvati katastrofalne reakcije.Imala je novca. To je proverio moj advokat... „Najmanje 200 dolara“,

rekao je. „Uvek možemo da pozovemo policiju u njenoj rodnoj Montani iprijavimo je.“Ali to mi se nije dopalo. Jedino što je gore od toga da je pustimo da lunja

Vegasom jeste da je prijavimo ,,vlastima“... a to nije dolazilo u obzir. Nesad. „Kakvo si to čudovište?“ i rekao sam. „Prvo je kidnapuješ, zatimsiluješ, a onda hoćeš da je oteraš u zatvor!“Slegnuo je ramenima. „Upravo sam se setio“, rekao je, ,,da nema svedoke.

Šta god da kaže o nama, potpuno je bezvredno.“„O nama?“Zagledao se u mene. Mogao sam da primetim da mu se glava izbistrila.

Esid je skoro ispario. A to je verovatno značilo i da se Lusi spušta. Bilo jevreme da se preseče.

Lusi nas je čekala u kolima i slušala radio smeškajući se uvrnuto. Mi smobili udaljeni desetak metara. Ako nas je neko posmatrao iz daljine mogao jeda pomisli da se opasno svađamo oko toga ,,ko ima pravo na devojku“. Toje tipična scena na parkinzima u Las Vegasu.Konačno smo se složili da joj rezervišemo sobu u ,,Amerikani“. Moj

advokat je lagano otišao do auta i uz nekakav izgovor saznao njenoprezime, a onda sam ja brzo otišao i pozvao hotel - rekao sam da sam jojujak i naglasio da s njom postupaju „veoma nežno“, jer je umetnica i možeim se učiniti da je nervozna. Čovek na recepciji je rekao da će bitiveoma gostoprimljivi.Odvezli smo se na aerodrom pod izgovorom da ćemo menjati Belog Kita

za merdeces 600. Moj advokat je odveo Lusi u predvorje sa njenimprtljagom. Kad je otpratio, još uvek je bila otkačena i trtljala gluposti.Odvezao sam se iza ugla i čekao ga.Vratio se desetak minuta kasnije i ušao u auto. „Kreni polako“, rekao je.

„Nemoj da privlačimo pažnju.“Kad smo izašli na Las Vegas bulever objasnio mi je da je taksi-dečku49 dao

deset dolara da se postara da „njegova pijana devojka“ stigne do,,Amerikane“ gde ima rezervaciju. „Rekao sam mu da pripazi da Lusistvarno stigne u hotel“, rekao je.„Misliš da hoće?“Klimnuo je glavom. „Dečko mi je rekao da je pet dolara dovoljno za

vožnju i obećao je da će reći taksisti da pripazi na nju. Naglasio sam mu damoram da završim neki posao, ali da ću se vratiti za sat vremena - i akodevojka ne bude tamo, iščupaću mu pluća.“„Dobro si to uradio“, rekao sam. ,,U ovom gradu, čovek mora da bude

lukav.“Nasmejao se. „Kao tvoj advokat, savetujem ti da kažeš gde je meskalin.“Zaustavio sam auto i uzeo torbu iz gepeka. Progutali smo po kuglicu.

Sunce je zalazilo iza šumovitih brda na severo-zapadu. S radija je tandrkalafina Kristofersonova pesmica. Krstarili smo kroz grad dok se spuštao toplisuton, opušteni u crvenim kožnim sedištima našeg električnog belog kapde vila.„Možda bi večeras trebalo da mirujemo“, rekao sam dok smo prolazili

pored ,,Tropikane“.,,U pravu si“, rekao je. „Hajde da pronađemo dobar riblji restoran. Žudim

za crvenim lososom.“

Složio sam se. „Ali da prvo svratimo do hotela i smestimo se: brzotuširanje i malo ruma.“Klimnuo je glavom, zavalio se u sedište i zagledao u nebo. Mrak se

spuštao sporo.

4. Nema utočišta zadegenerike.... Refleksije o džankiju-ubici

VOZILI smo se kroz parking ,,Flaminga“, lutajući lavirintom do našegkrila. Nije bilo problema s parkiranjem i liftom. U apartmanu je vladalamrtva tišina: polumračan i smireno elegantan, sa velikim klizećim zidovimakoji otvaraju pogled na travnjak i bazen.Jedina stvar koja je remetila ovaj sklad bila je žmirkajuća lampica na

telefonu. „Verovatno posluga", rekao sam. „Naručio sam piće i led. Sigurnosu ih donosili dok smo bili odsutni."Moj advokat je slegnuo ramenima. „Imamo dovoljno“, rekao je. „Ali

bismo mogli još malo. Da, dođavola, reci im da donesu još.“Pozvao sam recepciju. „Koja je poruka?“ pitao sam. „Lampica svetli.“Službenik kao da je oklevao. Čuo sam kako šušte neki papiri. ,,Ah, da“,

konačno je rekao. „Gospodin Djuk? Da, imate dve poruke. Prva glasi:Dobrodošli u Las Vegas, od Nacionalnog udruženja okružnih javnihtužilaca.“,,Divno“, rekao sam.,,…A druga“, nastavio je, „kaže: Pozovite Lusi u „Amerikanu“, soba

1600.“„Šta?“Ponovio je poruku, nije bilo greške.„Koje sranje“, promrmljao sam.,,Molim?“ pitao je službenik.Spustio sam slušalicu.

* * *

Moj advokat je u kupatilu obavljao Veliko Peglanje50. Izašao sam nabalkon i zagledao se u bazen: posuda u obliku bubrega prepuna bistre vode.Osećao sam se kao Otelo51. Proveo sam tek nekoliko sati u ovom gradu, aveć smo imali temelje za klasičnu tragediju. Glavni junak je propao;posejao je seme sopstvene propasti.Ali ko je glavni junak ove gadne drame? Vratio sam se u apartman i

suočio se s mojim advokatom koji je izlazio iz kupatila brišući ustapeškirom. Oči su mu bile staklaste i vodnjikave. „Prokleti meskalin“,

mumlao je. „Zašto ga idioti ne prave malo manje čistog? Mogu da gapomešaju s rolejdsom ili nečim drugim.“„Otelo je uzimao dramamin“, rekao sam.Klimnuo je glavom, namestio peškir oko vrata i uključio televizor. ,,Da,

čuo sam o takvim lekovima. Onaj tvoj Feti Arbakl koristio je maslinovo ulje„Lusi je zvala“, rekao sam.,,Šta?“ trgnuo se kao životinja koja primi metak.„Upravo sam dobio poruku sa recepcije. Ona je u ,,Amerikani“, u sobi

1600... Želi da je nazovemo.“Zagledao se u mene... i u tom trenutku je zazvonio telefon.Slegnuo sam ramenima i podigao slušalicu. Nema smisla da se krijemo.

Pronašla nas je - to je dovoljno.,,Da?“„Gospodine Djuk?“ bio je to ponovo službenik s recepcije.„Da?“,,Ja se izvinjavam, malo pre nas je nešto prekinulo... ali pomislio sam da

pozovem ponovo jer sam znatiželjan...“,,Šta?“ Osetio sam da stežu obruč oko nas. Ovaj kreten će izleteti s nečim.

Šta li mu je ona luda kučka rekla? Pokušao sam da ostanem smiren. ,,Migledamo proklete vesti!“ podviknuo sam. „Šta nas koj’ kurac prekidate?“Tišina.„Šta hoćete? Gde su piće i led koje sam naručio? Čoveče, besni rat! Ljude

ubijaju! “,,Ubijaju?“ skoro da je prošaptao tu reč.,,U Vijetnamu!“ razdrao sam se. ,,Na prokletoj televiziji!“,,Oh... da, da“, rekao je. „Taj strašni rat. Kad li će se završiti?“„Recite mi“, rekao sam smireno. „Šta želite?“,,Naravno“, rekao je ovog puta ponovo službenim tonom. „Mislio sam da

bi trebalo da vam kažem... znam da ste na policijskom seminaru... ona ženakoja je ostavila poruku, zvučala je veoma uznemireno.“Oklevao je, ali ja ništa nisam rekao.„Mislio sam da to treba da znate“, konačno je rekao.„Šta ste joj rekli?“ pitao sam.,,Ništa. Baš ništa, gospodine Djuk. Samo sam preuzeo poruku.“ Onda je

zaćutao. „Ali nije bilo lako razgovarati s tom ženom. Bila je.... ah... veomauznemirena. Mislim da je plakala.“

,,Plakala?“ Mozak mi se zablokirao. Nisam mogao da mislim. Droga jepreuzela kontrolu. „Zašto je plakala?“,,Pa... ona mi nije ništa rekla, gospodine Djuk. Ali pošto znam čime se

bavite, mislio sam...“,,Znam“, rekao sam brzo. „Slušajte dobro, budite nežni s tom ženom ako

pozove ponovo. Ona je naš slučaj za proučavanje. Mi je pažljivoanaliziramo.“ Osećao sam da mi se u glavi razbistrilo; reči su samenavirale. ,,Ona je potpuno bezopasna... neće biti nikakvih problema... tažena je navučena na laudanum52, to je kontrolisani eksperiment,ali pretpostavljam da će nam zatrebati vaša saradnja pre nego što se tozavrši.“,,Pa... svakako“, rekao je. „Uvek se radujemo saradnji s policijom... samo

da ne bude nekih problema, mislim za nas.“,,Ne brinite“, rekao sam. „Zaštićeni ste. Samo se ponašajte prema toj ženi

kao što biste se ponašali prema bilo kom ljudskom biću u nevolji.“,,Šta?“ činilo se da muca. ,,Ah...da, da... shvatam šta mislite. Da... znači vi

ste odgovorni?“,,Naravno“, rekao sam. „Sad moram da se vratim vestima.“„Hvala vam“, promumlao je.„Pošaljite led“, rekao sam i zalupio slušalicu.Moj advokat se opušteno smeškao ispred televizora. „Dobro si to obavio“,

rekao je. „Posle ovog, tretiraće nas kao da smo gubavci.“ Klimuo samglavom, i napunio čašu čivas regalom.,,Na TV-u nema nikakvih vesti već tri sata“, rekao je. ,,Ta jadna budala

verovatno misli da smo priključeni na neki posebni kanal za pandure.Trebalo bi da ga pozoveš i tražiš kondenzator od 3000 vati. Kaži da je našpregoreo...“„Zaboravio si na Lusi“, rekao sam. „Tražila te.“On se nasmejao. ,,Ne, tražila je tebe.“,,Mene?“,,Pa, da. Stvarno je poludela za tobom. Jedini način da je oteram bio je da

joj kažem da me vodiš u pustinju na dvoboj - da hoćeš da me eliminišeš dabi je imao samo za sebe.“ Slegnuo je ramenima. „Bio sam u sranju, moraosam nešto da joj kažem. Rekao sam joj da ide u ,,Amerikanu“ i da čeka koće se od nas dvojice vratiti.“ Ponovo se nasmejao. „Pretpostavljam da mislida si ti pobedio. Ta poruka nije bila za mene, zar ne?“

Klimnuo sam glavom. To nije imalo nikakvog smisla, ali znao sam da jeistina. Rasuđivanje džankija. Vibracije su bile brutalno jasne, a za njega susavršeno imale smisla.Zavalio se u fotelju i usredsredio na TV.Malo sam razmišljao, a onda sam ustao i počeo da se pakujem.„Šta to radiš?“ pitao me.„Nema veze“, rekao sam. Rajsferšlus na koferu nije hteo da se zatvori, ali

ja sam ga cimnuo i zatvorio. Zatim sam obuo cipele.„Čekaj malo“, rekao je. „Nije valjda da odlaziš?“Klimnuo sam glavom. „Jebeno si u pravu: odlazim. Ali ne brini. Svratiću

do recepcije. Zbrinuće te.“Brzo je ustao, i pri tom oborio piće. ,,U redu, dođavola, ovo je ozbiljno.

Gde je moj .357?“Slegnuo sam ramenima. Nisam ga gledao, nego sam trpao flaše čivas

regala u torbu. „Prodao sam ga u Bejkeru“, rekao sam. „Dugujem ti 35dolara.“,,Isuse!“ povikao je. ,,Ja sam ga platio 190 jebenih dolara!“Nasmejao sam se. „Pričao si mi kako si ga dobio“, rekao sam. „Sećaš se?“Oklevao je, pretvarajući se da pokušava da se seti. ,,A, da“, konačno je

rekao. „Da... ona bitanga u Pasadeni...“ A onda je pobesneo. „Znači koštaome prokletu hiljadarku! Ta bitanga je upucala pandura. Čekala ga jedoživotna!... Kakvo sranje, tri nedelje sam crnčio u sudnici, a dobio samsamo taj jebeni pištolj.“,,Pa, glup si“, rekao sam. „Upozorio sam te da džankijima ne daješ na

veresiju - pogotovo kad su krivi. Imao si sreće što te taj gad nije isplatiometkom u stomak.“Opustio se. ,,To mi je rođak. Porota ga je proglasila nevinim.“,,Sranje!“ povikao sam. „Koliko je ljudi taj džanki upucao otkad ga

poznajemo? Šest? Osam? Taj mali zli smrad je toliko kriv da bi trebalo daga ubijem, iz principa. Upucao je onog džankija, ubio je onu curu u„Holidej Inu“... i onog tipa u Venturi!“Hladno me gledao. „Bolje bi ti bilo da pripaziš. To je teška kleveta.“Nasmejao sam se, bacio kofer pored kreveta i seo da dovršim piće.

Stvarno sam hteo da odem. Nisam želeo, ali sam ukapirao da ova tezga nijevredna toga da se upletem s Lusi... Nema sumnje da je ona divna osoba, akoikada ponovo bude strejt... vrlo osećajna, sa tajnom rezervom karmeispod maske pit bula; veliki talenat s dobrim instinktima... jedna

debeljuškasta devojka koja je, nažalost, poludela pre osamnaestogrođendana.Nisam imao ništa lično protiv nje. Ali sam zato znao da je savršeno

sposobna - u ovim okolnostima — da nas obojicu pošalje u zatvor nanajmanje 20 godina, na osnovu neke grozne priče koju ćemo prvi put čutina sudu:„Da, gospodine, ona dvojica tamo na klupi za optužene dali su mi LSD i

odveli me u hotel...“,,A šta su ti onda uradili Lusi?“,,Pa, gospodine, ne mogu tačno da se setim...“„Zaista? Pa, možda će dokument iz arhive javnog tužioca da ti pomogne

da se setiš, Lusi. Izjava koju si dala policajcu Skveju kad te pronašao kakogola lutaš po pustinji blizu jezera Mid.“„Nisam sigurna šta su mi sve uradili, ali se sećam da je bilo strašno. Jedan

me pokupio na aerodromu u Los Anđelesu; on mi je dao drogu... a sadrugim smo se našli u hotelu; on se stalno obilno znojio i pričao tako brzoda nisam razumela šta govori... Ne, gospodine, ne sećam se šta su mi tačnouradili jer sam još uvek bila pod uticajem droge... Da, gospodine, dali su miLSD... I mislim da sam bila gola još dugo, možda sve vreme dok su medržali tamo. Mislim da je bilo uveče, sećam se da su išle vesti. Da,gospodine, Valter Kronkiti, sećam se njegovog lica na ekranu...“Ne, nisam bio spreman na to. Nijedna porota ne bi posumnjala u njeno

svedočenje, pogotovu ako bi zamuckivala kroz maglu suza i opscenihfleševa od esida. Nikako ne bismo mogli da poreknemo činjenicu da nemože tačno da se seti šta se dogodilo. Porota će znati šta smo učinili. Čitalisu o ljudima kao što smo mi u petparačkim knjigama ,,Do jaja“, „Ispodpovršine kože“, i u pornićima.Naravno da nikako ne bismo mogli da se odbranimo - ne posle onoga što

bi pronašli u gepeku belog kita: „Hteo bih da istaknem, časni sude, da sudokazi optužbe A do U na raspolaganju poroti - da, gospodo, to jeneverovatna kolekcija droga koju su okrivljeni imali u trenutku hapšenja iprivođenja pod prisilom, uz pomoć devet policajaca, (šestorica su još uveku bolnici)... A, takođe i dokaz Š, izjava pod zakletvom od strane trojiceprofesionalnih stručnjaka za narkotike koje je izabrao predsednikNacionalnog seminara okružnih javnih tužilaca - koje je sve ozbiljno omeopokušaj dvojice okrivljenih da se podlo infiltriraju na njihov godišnji skup itako ga ukaljaju i osramote... eksperti su izjavili da je zaliha droga koje su

okrivljeni imali u posedu u vreme hapšenja bila dovoljna da pobije ceojedan vod marinaca Sjedinjenih Država... da, gospođo, ja koristim reč,,pobije“ sa svim dužnim poštovanjem za strah i prezir koje, siguran sam,izazivaju u svakome od vas kad pomislite da su ti izopačeni silovateljiupotrebili narkotike da potpuno unište um i etiku ove nekada nevinetinejdžerke, upropašćene i ponižene mlade devojke koja sada sediovde pred vama u sramu... da, ovu devojku su toliko drogirali da njenmozak više ne može da se seti prljavih detalja orgija na koje je bilaprinuđena... a, onda su je, dame i gospodo porotnici, iskoristili za sopstvenepotrebe koje se ne mogu izreći rečima!“

5. Strašno iskustvo sa izuzetno opasnim drogamaNISAM mogao da se nosim s tim. Ustao sam i uzeo prtljag. Osećao sam

da je veoma važno da odmah napustim grad.Čini se da je moj advokat konačno ukapirao o čemu se radi. ,,Čekaj!“

povikao je. ,,Ne možeš da me ostaviš samog u ovom leglu zmija! Soba je namoje ime!“Slegnuo sam ramenima.,,U redu, dođavola“, rekao je i dohvatio telefon. „Vidi, pozvaću je.

Skinuću nam je s vrata.“ A onda je klimnuo glavom. ,,U pravu si. Ona jemoj problem.“Odmahnuo sam glavom. ,,Ne, sve je otišlo predaleko.“ ,,Da si advokat,

skapao bi od gladi“, odgovorio je. „Opusti se, ja ću ovo da sredim.“Okrenuo je ,,Amerikanu“ i tražio da ga povežu sa sobom 1600. „Zdravo,

Lusi“, rekao je. ,,Da, ja sam, dobio sam tvoju poruku... šta?... Ne, dođavola,dao sam toj bitangi lekciju koju nikada neće zaboraviti... šta?... O, ne, nijemrtav, ali neće moći da nam smeta izvesno vreme... da... ostavio sam gatamo; izgazio sam ga, a onda sam mu povadio sve zube.“ O, Bože, pomisliosam. Tako nešto govoriti nekom ko je razbijen od esida.„Ali imamo problem“, rekao je. „Moram odmah da odem odavde. Ta

bitanga je unovčila ček bez pokrića na recepciji i pozvao se na tebe, sigurnoće nas oboje tražiti... da, znam Lusi, ali ne možeš da proceniš knjigu pokoricama; neki ljudi se prosto rode pokvareni... u svakom slučaju, imajutvoje ime i nemoj više da zoveš ovaj hotel; pronaći će odakle zoveš istrpaće te u zatvor... ne, ja se odmah selim u ,,Tropikanu“... zovem te odatlečim se budemo prijavio... da, verovatno dva sata; moram da se ponašamležemo ili će i mene uhvatiti... mislim da ću se prijaviti pod lažnim imenomi javiću ti koje je... naravno, čim se prijavim... šta?.... naravno, ići ćemou ,,Cirkus-Cirkus“ da gledamo tačku s polarnim medvedima; odlepićeš odnje...“Dok je govorio, nervozno je premeštao slušalicu s uva na uvo: ,,Ne....

slušaj me, moram da bežim; verovatno mi prisluškuju telefon... da, znam,bilo je strašno, ali to je sad gotovo... OOO, BOŽE! RAZVALJUJUVRATA!“ Bacio je telefon na pod i počeo da viče: ,,Ne! Dalje od mene! Jasam nevin! Bo je to Djuk! Kunem se!“ Onda je bacio telefon u zid, a zatimje legao pored njega i počeo da viče: ,,Ne, ne znam gde je ona! Mislim da sevratila u Montanu! Nikad nećete uhvatiti Lusi! Ona je pobegla!“ Ponovo je

podigao slušalicu, udaljio je metar od usta i počeo da stenje i zavija: ,,Ne!Ne! Nemojte to da stavljate na mene!“ Onda je prekinuo vezu.,,Pa“, rekao je smireno, ,,to je to. Verovatno je krenula da se sakrije u

kamin.“ Zatim se nasmejao. ,,Da, mislim da više nećemo čuti za Lusi.“Strovalio sam se na krevet. Baš me uzdrmala njegova predstava. Za

trenutak sam pomislio da je odlepio - da stvarno veruje da ga napadajunevidljivi neprijatelji.U sobi je ponovo zavladala tišina. Opet se zavalio u fotelju, usredsredio se

na „Nemoguću misiju53“ i nešto petljao s lulom za hašiš. Bila je prazna.„Gde je opijum?“ pitao je.Dodao sam mu torbu. ,,Ne preteruj”, rekao sam, „nije mnogo ostalo.“Moj advokat se zakikotao. „Kao tvoj advokat“, rekao je, „savetujem ti da

se ne brineš.“ Pokazao je glavom prema kupatilu. „Uzmi jedan liz iz smeđebočice koja je u torbici sa priborom za brijanje.“„Šta je to?“,,Adrenohrom“, rekao je. ,,Ne treba ti mnogo. Samo jedan mali liz.“Uzeo sam bočicu i uronio glavu kartonske šibice.,,To ti je dovoljno“, rekao je. ,,U poređenju s ovim čisti meskalin je kao

bezalkoholno pivo. Potpuno ćeš odlepiti ako uzmeš previše.“Liznuo sam vrh šibice. „Odakle ti?“ pitao sam. „Ovo ne može da se kupi.“„Nema veze“, rekao je. „Potpuno je čist.“Zavrteo sam glavom. „Bože! Na kakvo čudovište od klijenta si nabasao?

Postoji samo jedan izvor za ovo sranje...“Klimnuo je glavom.„Adrenalinske žlezde iz živog ljudskog tela“, rekao sam. ,,Ne deluje ako

se uzme od mrtvaka.“,,Znam“, rekao je. „Momak nije imao keš, a bio je neki satanista. Ponudio

mi je ljudsku krv - rekao mi je da će me to dignuti više nego bilo šta“,nasmejao se. „Mislio sam da me zajebava, pa sam mu rekao da mi nabavidva-tri decilitra čistog adrenohroma, ili svežu nadbubrežnu žlezdu daje požvaćem.“Već sam mogao da osetim kako me radi adrenohrom. Prvi talas bio je kao

kombinacija meskalina i metadrina. Pomislio sam da bih možda trebalo daodem da plivam.,,Pa da“, nastavio je moj advokat. „Tog tipa su optužili da je zlostavljao

decu, ali on se kuneo da je nevin. „Zašto bih jebao decu?“ rekao je. ,,Onasu tako mala.““ Slegnuo je ramenima. „Šta sam mogao da mu kažem?

Jebiga, čak i prokleti vukodlak ima pravo na savet advokata... Nisam imaomuda da ga odbijem. Mogao je da dohvati nož za pisma sa stola i izvadi mimoždanu žlezdu.“„Zašto da ne?“ rekao sam. ,,To bi verovatno zainteresovalo i Melvina

Belija54.“ Klimnuo sam glavom jer sam jedva uspevao da govorim. Osećaosam se kao da mi je telo uključeno u 220 volti. „Trebalo bi da nabavimomalo tog sranja.“,,Čega?“„Ekstrata žlezde“, odgovorio sam.Moj advokat se zagledao u mene. ,,Naravno“, rekao je. ,,To ti je dobra

ideja. Kad bi se uradio tim sranjem, pretvorilo bi te u nešto iz prokletemedicinske enciklopedije! Čoveče, glava bi ti se nadula kao lubenica,verovatno bi dobio sto kila za dva sata... narasle bi ti kandže, krvavebradavice, a onda bi ti na leđima izraslo šest ogromnih dlakavih sisa...“Odrečno je zavrteo glavom. „Čoveče, spreman sam da probam sve, aliepifizu - nikako! Prošlog Božića neko mi je dao celu Džimsonovu biljku -koren je bio je težak skoro kilogram; to je dovoljno za celu godinu - a jasam je pojeo za dvadeset minuta!“Nagnuo sam se prema njemu, i napeto sam pratio šta je govorio. Najmanje

oklevanje nateralo bi me da ga zgrabim za vrat i prisilim da govori brže.„Tako je“, rekao sam nestrpljivo. „Džimsonova biljka!55 I, šta je bilo dalje?“„Imao sam sreće pa sam sve odmah povratio“, nastavio je. „Ali čak i tako,

bio sam slep tri dana. Jedva sam mogao da hodam! Telo mi je bilo kaovosak. Bio sam toliko razjeban da su morali da me voze u kolicima... poslesu mi rekli da sam pokušavao da govorim, ali da sam zvučao kao rakun.“,,Fantastično“, rekao sam. Jedva sam ga čuo. Bio sam toliko razbijen da

sam noktima kao kandžama grebao po uzglavlju kreveta. Pete sam ukopaou madrac, i ukočio oba kolena jedno uz drugo... osećao sam da mi bubreočne jabučice - kao da hoće da izlete iz duplji.„Završi jebenu priču!“ vikao sam. „Šta se dogodilo? Šta je bilo sa

žlezdama?“Povukao se nekoliko koraka unazad i pažljivo me pogledao. „Možda ti

treba još jedno piće“, nervozno je komentarisao. „Isuse, ova prokleta stvarte odvezla na vrh, zar ne?“ Pokušao sam da se nasmejem. ,,Pa... ništa gore...ne, ovo jeste gore...“ Bilo mi je teško da pokrećem vilice; jezik mi je biokao užareni magnezijum. ,,Ne... ne brini“, promrmljao sam. „Možda bimogao... da me ubaciš u bazen, ili tako nešto...“

„Proklet bio“, rekao je. „Uzeo si previše. Isuse, kakvo ti je lice! Kao da ćešeksplodirati!“Nisam mogao da se pomeram. Totalna paraliza. Svaki mišić u mom telu se

zgrčio. Nisam mogao da pomeram čak ni oči, a kamoli glavu ili da moždagovorim.,,Ne još dugo“, rekao mi je. „Najgori je prvi talas. Izdrži dok ne prođe.

Kad bih te sad ubacio u bazen, potonuo bi kao jebeni kamen.“Smrt. U to sam bio siguran. Činilo mi se da mi čak ni pluća ne

funkcionišu. Trebalo mi je veštačko disanje, ali nisam mogao da otvorimusta da to kažem. Umreću - samo sedim na krevetu i ne mogu da semrdnem... pa, makar neće biti bola. Verovatno ću se onesvestiti za nekolikosekundi, a posle toga je svejedno.Moj advokat se vratio da gleda televiziju. Ponovo su bile vesti. Preko

celog ekrana bilo je Niksonovo lice, ali nisam mogao da razaznam štagovori. Jedina reč koju sam razumeo bila je ,,žrtvovati“. Opet i opet:„Žrtvovati... žrtvovati... žrtvovati.“Moglo je da se čuje kako teško dišem. To je primetio i moj advokat.

„Opusti se“, rekao je preko ramena, nije me čak ni pogledao. „Nemoj dapokušavaš da se boriš jer ćeš dobiti mehuriće u mozgu... kapi, aneurizme...prosto ćeš uvenuti i umreti.“ Pružio je ruku napred kao zmija i menjaokanale. Tek posle ponoći mogao sam da se krećem i govorim... ali me droga još

uvek nije pustila; napon se spustio sa 220 na 110. Bio sam olupina kojanervozno trtlja, skakuće po sobi kao divlja životinja, znoji se i ne može dase koncentriše na bilo koju misao duže od tri sekunde.Moj advokat je nekoliko puta telefonirao, a onda konačno spustio

slušalicu. „Ima samo jedno mesto gde služe svežeg lososa“, rekao je, ,,ali nerade nedeljom.“„Naravno“, povikao sam. ,,Ti religiozni fanatici se množe kao pacovi.“Pogledao me znatiželjno.

,,A Proces56?“ pitao sam. „Zar oni nemaju lokal ovde? Možda radnjudelikatesa ili tako nešto? Imaju fantastičan meni u Londonu. Klopao samjednom kod njih: neverovatna hrana.“„Daj saberi se“, rekao je. „Nemoj ni da pominješ Proces u ovom gradu.“

,,U pravu si“, odgovorio sam. „Pozovi inspektora Blura. On se razume uhranu. Verovatno zna i meni.“„Bolje da zovemo poslugu“, rekao je. „Možemo da naručimo rakove i

flašu vina Hrišćanska Braća.“,,Ne!“ povikao sam. „Moramo da odemo odavde. Hoću na vazduh.

Odvezimo se u Rino na veliku salatu od tunjevine... Brzo ćemo. Ima samo600 kilometara, a saobraćaj u pustinji nije gust...“,,Zaboravi“, rekao je moj advokat. „Ovo je vojna oblast. Eksperimentalno

bombardovanje, nervni gas - nikad ne bismo uspeli.“Na kraju smo završili u lokalu „Big Flip“ na pola puta do centra. Ja sam

pojeo „Njujoršku šniclu“ za 1,88 dolara, a moj advokat „vučju izletničkukošaricu“ za 2,09 dolara... Posle toga smo popili lonac vodnjikave kafe„zlatni zapad“ i posmatrali kako među fliperima četiri pijana kaubojašibaju nekog pedera.,,U ovom gradu se uvek nešto dešava“, rekao je moj advokat dok smo išli

ka autu. „Čovek sa dobrim kontaktima mogao bi da nabavi svežadrenohrom koliko mu treba, kad bi se duže zadržao ovde.“Složio sam se - nisam hteo da se raspravljam. Nisam spavao skoro 80 sati,

a ono strašno iskustvo s novom drogom me potpuno iscrplo... Sutramoramo da se uozbiljimo. Seminar o drogama počinje u podne... a još uveknismo znali kako da se uklopimo. Zato smo se odvezli do hotela ipogledali neki britanski film strave i užasa na noćnom programuna televiziji.

6. Bacamo se « na posao... Prvi danseminara o drogama

,,Želim vam dobrodošlicu u ime javnih tužilaca ovogokruga.“ U glavnoj sali hotela ,,Djuns“, u masi od 1500 ljudi, mi smo se smestili

pozadi. Daleko napred, jedva da se mogao videti izvršni direktorNacionalnog seminara okružnih javnih tužilaca - sredovečni, upicanjeni,uspešni republikanski biznismen Patrik Hil - otvarao je treći Nacionalniinstitut za narkotike i opasne droge. Njegov govor slušali smo sa velikogjeftinog zvučnika u našem uglu. Bilo ih je još dosta u sali - nalazili su se umasi ljudi... tako da gde god da ste sedeli ili možda pokušali da se sakrijete,morali biste da gledate u njušku velikog zvučnika.To je bilo veoma čudno, jer su ljudi svuda u sali zurili u najbliži zvučnik

umesto u figuru govornika daleko napred na bini. Ovakav stil razmeštanjazvučnika iz 1935. potpuno je depersonalizovao salu. To je delovalo pretećei autoritativno. Razglas je sigurno postavljao neki pomoćnik šerifa drive-in bioskopa iz Maskodžija koji je na odmoru. Tamošnja uprava nije moglada obezbedi zvučnik za svaki automobil, nego se oslanjala na desetogromnih rogova koje su okačili o telefonske stubove pored parkinga.Prošle godine bio sam na „Skaj river rok“ festivalu u seoskoj provinciji

države Vašington, gde je gomila siromašnih frikova iz Oslobodilačkogfronta Sijetla postavila razglas koji je razgovetno prenosio najtananijezvukove akustičnih gitara - čak i kašalj ili tapkanje cipelom na bini - napolagluvim žrtvama esida šćućurenim pod grmljem skoro kilometar daleko.Očigledno je da najbolji tehničari Nacionalnog seminara o drogama nisu

dorasli zadatku. Njihov razglas ličio je na nešto što bi na brzinu sklepaoJulisis S. Grant da bi se obratio trupama za vreme opsade Viksburga.Glasovi su pucketali uz pištanje visokotonaca, a kašnjenje reči u odnosu nagestikulaciju govornika je zbunjivalo.„Moramo razjasniti šta je to kultura droge u ovoj zemlji!... zemlji...

zemlji...“ Ovakvi odjeci preplavili su salu u zbunjujućim talasima.„Cigareta marihuane naziva se džoint zato što liči na bubašvabu...bubašvabu... bubašvabu...“„Šta koj’ kurac govore ovi ljudi?“ šapnuo mi je moj advokat. „Trebalo bi

da si razbijen od esida da bi ti džoint ličio na prokletu bubašvabu!“

Slegnuo sam ramenima. Bilo je jasno da smo se zaglavili u praistorijskomokupljanju. Glas Blumkvista, „stručnjaka za droge“, škripao je iz obližnjihzvučnika: „... A sad o flešbekovima koje pacijent nikad ne prepozna; onmisli da je sve gotovo i bude čist šest meseci... a onda, majku mu, ceo tripmu se vrati.“O, sunce ti, taj zlokobni LSD, majku mu!57 Dr. E. R. Blumkvist bio je

glavni govornik, najveća zvezda seminara. On je napisao džepnu knjigu,,Marihuana“ koja - kako piše na koricima - „objašnjava kako je to“. (On jetakođe izumeo teoriju džoint/bubašvaba.)U knjižici piše da je on „asistent profesora kliničke hirurgije

(anesteziologije) na Medicinskom fakultetu Univerziteta JužnaKalifornija“... a takođe i „priznati autoritet na polju zloupotrebe opasnihdroga“. Dr. Blumkvist je „učestvovao na televizijskim debatama, radio kaosavetnik u Vladinim odborima i bio član Odbora za bolesti zavisnostiSaveta za mentalno zdravlje američke zdravstvene asocijacije“. Uknjižici piše da se njegove mudrosti masovno štampaju i distribuiraju. On jeočigledno velika faca u krugovima drugorazrednih akademskih prevaranatakoji dobijaju od 500 do 1000 dolara za predavanja na skupovima policajaca.Knjiga dr. Blumkvista je skup službenih sranja. Na 49. stranici on

objašnjava „četiri stanja“ u svetu kanabisa: „Cool, Groovy, Hip i Square“58

- tim redosledom. „Square je vrlo retko, možda samo ponekad cool“, pišeBlumkvist. ,,On nije u tome, tj. on ne zna šta se događa. Ali ako uspe darazume, on prelazi na viši nivo i postaje hip. A ako uspe da natera sebe daodobrava to što mu se događa, on postaje groovy. A posle toga, uz mnogosreće i upornosti, on može da se uzdigne do nivoa cool.“Blumkvist piše kao neko ko se jednom raspravljao sa Timom Lirijem u

fakultetskom kafeu i svima platio piće. A verovatno mu je neko kao Lirirekao, ozbiljnog i okamenjenog lica, rekao da se za naočare za sunce usvetu droga kaže ,,roletne59“.Ovakvo opasno lupetanje nalazi se u formi fotokopiranih obaveštenja na

tablama policijskih stanica: PREPOZNAJ ZLOG NARKOMANA. TO TI MOŽE SPASITI ŽIVOT! On

skriva oči iza roletni, ali njegovi zglobovi na šakama su beli jer je napet; napantalonama su mu tragovi skorene sperme od neprestanog drkanja kad hemože da nađe žrtvu za silovanje. Kad ga legitimišeš, tetura se i brblja.

On neće poštovati tvoju značku. Zli narkoman se ne plaši ničega. Napašćete, bez ikakvog razloga, bilo kojim oružjem koje mu se nađe pri ruci -uključujući i tvoje. ČUVAJ SE! Policajac koji hapsi zavisnika od marihuanetrebalo bi da koristi svu neophodnu silu. Jedan šav na vreme (na njemu)zamenjuje devet šavova kasnije na tebi. Srećno!

Šef

Zaista. Sreća je uvek važna, pogotovo u Las Vegasu... a naša je bila svegora. Odmah nam je bilo jasno da seminar o drogama nije ono što smoočekivali. Bio je previše otvoren, previše zbrkan. Trećina prisutnih izgledalaje kao da je zastala, onako zbog zajebancije, na putu za revanš meč Frejzer-Ali u Kongresnom centru Las Vegasa na drugom kraju grada. Ili možda nadobrotvorni meč za ostarele dilere dopa, između Listona i Maršala Kija.Po sali je bilo brada, brkova i super-moderne garderobe. Na seminaru je

očigledno bilo prikrivenih džankija i drugih tipova iz polutame. Nekipomoćnik javnog tužioca iz Čikaga nosio je svetlosmeđe pleteno odelo:njegova dama bila je zvezda kockarnice u ,,Djunsu“; sijala je tamo kaoGrejs Slik60 na godišnjici mature koledža Finč. Bili su klasičan par: narko-svingeri.Samo zato što ste policajac, ne znači da ne smete da budete ,,u trendu“. A

ovaj seminar ugostio je nekoliko pravih pauna. Moj kostim - FBI cipele ikarirani petbunovski61 sako - bio je pristojna garderoba za čoveka iz mas-medija; jer ovde na jednog urbanog frajera dolazi dvadeset sirovihseljačina koji bi mogli da budu pomoćnici trenera u ragbiju negde u državiMisisipi.A ti ljudi su nervirali mog advokata. Kao i većina ljudi iz Kalifornije, i

njega je zaista šokiralo to što uživo vidi sve te ljude iz Duboke Provincije.Ovde je bio krem panduracije iz Srednje Amerike... Bože, oni izgledaju ipričaju kao banda pijanih stočara!Pokušao sam da ga utešim. „Ali oni su zapravo fini ljudi“, rekao sam,

,,kad ih bolje upoznaš.“On se nasmejao. „Upoznam? Šališ se? Ja poznajem prokletu krv ovih

ljudi!“,,Ne pominji tu reč ovde“, rekao sam. „Uzbudićeš ih.“Klimnuo je glavom. ,,U pravu si. Video sam te gadove u Easy Rideru62, ali

nisam verovao da postoje. Ne ovoliko! Na stotine!‘

Moj advokat je nosio dvoredno tamnoplavo odelo sa tankim štraftama,mnogo stilizovaniju odeću od moje... ali se zbog toga mnogo nervirao. Bitiodeven sa stilom u masi seljačina verovatno je značilo da ste pandur natajnom zadatku, a moj advokat je zarađivao za život braneći ljude kojeto pogađa. „Ovo je jebena noćna mora!“ stalno je sebi mumlao u bradu.„Infiltrirao sam se na prokleti seminar svinja, a u ovom gradu sigurnopostoji neki diler koji će me prepoznati i raspričati da me video kako sedružim s hiljadu pandura!“Svi smo nosili pločice s imenima. Dobili smo ih kad smo platili 100 dolara

za ,,registraciju“. Na mojoj je pisalo da sam privatni detektiv iz LosAnđelesa - što je, takođe, bila istina; na pločici mog advokata pisalo jeekspert za analizu nezakonitih droga - što je, takođe, na neki način, bilaistina.Ali niko se nije brinuo ko je šta, ili zašto jeste. Obezbeđenje je bilo previše

labavo za tako tvrdu paranoju. Međutim, bili smo malo napeti jer smoregistracije platili čekom bez pokrića. Bio je to ček koji je moj advokatdobio od svodničko/dilerskog klijenta iz podzemlja, i pretpostavljao je naosnovu dugogodišnjeg iskustva, da je potpuno bezvredan.

7. Ako ne znaš, dođi da naučiš... Ako znaš,dođi da poučiš

-moto na pozivnici za Nacionalniseminar okružnih javnih tužioca u

Vegasu, 25-29 april, 1971. UVODNA govorancija - napomene - trajale su skoro celo poslepodne.

Sedeli smo strpljivo dva sata, ali je od početka bilo jasno da nećemo danaučimo, i isto tako jasno da bismo bili ludi ako bismo pokušali dapodučimo. Bilo je lako sedeti sa glavom punom meskalina i slušati glupostiiz sata u sat... Bili smo popuno bezbedni. Ovi jadnici ne bi uspeli darazlikuju meskalin od makarona.Pretpostavljam da smo mogli da dođemo i razbijeni od esida... da nije bilo

nekolicine prisutnih; neki ljudi imali su lica i tela koja bi bila nepodnošljivana esidu. Pogled na šefa policije iz Vakoa u Teksasu teškog 150 kilograma, injegovu ženu od 130 kila (ili ko god je ta žena), kad su svetla bila prigušenadok smo gledali film o zloupotrebi narkotika, jedva da se mogao izdržati nameskalinu - koji je senzitivno/površinska droga koja pojačava realnost, a nemenja je - ali kad bih razbijen od esida pogledao dva fantastičnogojazna ljudska tela u strasnom zagrljaju, dok hiljadu pandura oko njihgleda film o „opasnosti marihuane“, to emocionalno ne bi bilo prihvatljivo.Mozak bi to odbio: mali mozak bi pokušao da se izoluje od signala koji mupristižu iz prednjih režnjeva... a srednji mozak bi u međuvremenu očajničkipokušavao da drugačije interpretira celu scenu, pre nego što sliku vratiu mali mozak uz rizik fizičkog delovanja.LSD je u svom delovanju prilično složena hemikalija, dok je meskalin

uglavnom jednostavan i jednosmeran - ali kad se radi o ovakvoj situaciji,razlika je akademska. Na ovom seminaru nije bilo druge nego masovnokonzumirati nešto za spuštanje: crvene, travu i alkohol, jer je ceoprogram očigledno sastavili ljudi koji su još od 1964. usekonalnoj ošamućenosti.Sedimo među hiljadu najboljih pandura u zemlji koji jedan drugom govore

da „moraju da se dogovore kako da reše subkulturu droga“, ali nemaju idejuodakle da počnu. A ne znaju ni gde se ta subkultura nalazi. U hodniku segovorkalo kako iza svega stoji mafija. Ili možda Bitlsi. U jednom trenutku,

neko iz publike pitao je Blumkvista da li je čudno ponašanje MargaretMid63 u poslednje vreme možda posledica zavisnosti od marihuane.„Stvamo ne znam“, odgovorio je Blumkvist. „Ali ako u tim godinama puši

travu, sigurno ima đavolske tripove.“Publika se glasno smejala zbog ovog komentara. Moj advokat se nagnuo prema meni i šapnuo mi da odlazi. „Idem do

kazina“, rekao je. „Neću da gubim vreme slušajući ova sranja.“ Ustao je,oborio pepeljaru s rukohvata stolice, i krenuo da se probija kroz redove.Stolice nisu bile postavljene tako da ima mesta za prolaženje. Ljudi su

pokušali da se pomere da bi prošao, ali jednostavno nije bilo dovoljnomesta.„Pazi kako hodaš!“ neko je viknuo, dok se moj advokat probijao ka izlazu.,Jebi se!“ odbrusio mu je.„Hej, vi tamo dole, smirite se“, zaurlao je neko drugi.Ali on je skoro stigao do vrata. „Moram da izađem“, viknuo je moj

advokat. „Ja ne pripadam ovde!“„Bar neće više da nam smeta“, rekao je glas iza njega.Zastao je i okrenuo se - ali se onda predomislio i nastavio da se probija

van. Kad je konačno došao do izlaza, ceo zadnji deo sale se uskomešao.Čak je i Blumkvist, daleko napred na bini, primetio da nešto nije u redu.Prestao je da priča, namrštio se i zagledao se u pravcu buke. Verovatno jepomislio da je izbila tuča - možda neki rasni sukob - nešto što nije moglo dase izbegne.Ustao sam i krenuo prema vratima. Činilo mi se da je pravo vreme da i ja

pobegnem. „Oprostite, muka mi je“, rekao sam prvoj nozi koju samnagazio. A onda sam ponovio još nekoliko puta: „Pardon, povraća mi se...izvinite... pardon, povraća mi se...“Ovog puta, staza se odmah otvorila. Niko nije protestovao. Čak su me i

rukama pridržavali da bih brže prošao. Plašili su se da ću da se ispovraćampo nekome - a to niko nije hteo. Stigao sam do vrata za 45 sekundi.Moj advokat je sedeo u baru i ćaskao sa pandurom koji je nosio sportsku

garderobu. Imao je oko četrdesetak godina, a na pločici na grudima pisaloje da je okružni tužilac iz nekog grada u Džordžiji. ,,Ja sam čovek za viski“,pričao je. „Nemamo mnogo problema sa drogom u mom kraju.“,,Imaćete“, rekao je moj advokat. „Samo ćete se probuditi jedne noći i

videti džankija kako vam pretura po sobi.“ ,,Ne!“ rekao je čovek iz

Džordžije. ,,Ne u mom kraju.“ Pridružio sam im se i naručio rum s ledom.,,Vi ste još jedan tip iz Kalifornije“, rekao mi je. „Vaš prijatelj mi priča o

zavisnicima od droga.“„Ima ih svuda“, rekao sam. „Niko nije siguran. A posebno na jugu. Oni su

kao lepo vreme.“„Rade u parovima“, rekao je moj advokat. „Ponekad u bandama. Ušunjaće

vam se u spavaću sobu i sesti vam na grudi sa velikim bouvi noževima.Mogu čak i da sednu na grudi vaše žene - i stave joj nož pod grkljan.“„Svemogući Bože“, rekao je južnjak. „Šta se to, dođavola, dešava u ovoj

zemlji?“,,Da ne poverujete“, rekao je moj advokat. „Stvari su izmakle kontroli u

Los Anđelesu. Prvo je bila droga, a sad veštičarenje.“„Veštičarenje? Dođavola, ne mislite valjda ozbiljno?“„Čitajte novine“, dodao sam ja. „Čoveče, ne znate vi šta je nevolja dok se

ne nađete lice u lice sa hordom poludelih zavisnika koji traže ljudskužrtvu!“,,Ne!“ rekao je on. „To je naučna fantastika.“,,Ne tamo gde mi cirkulišemo“, rekao je moj advokat. „Dođavola, samo u

Malibuu ovi prokleti obožavaoci Sotone ubiju dnevno šest do osam ljudi.“Zastao je i otpio gutljaj. „Žele samo krv“, nastavio je. „Ako moraju, otimajuljude pravo sa ulice.“ Klimnuo je glavom. „Dođavola, ne lažem. Pre nekidan imali smo slučaj otmice na Mekdonaldsovom štandu s hamburgerima.Šesnaestogodišnja konobarica... a ljudi okolo su samo posmatrali!“„Šta se dogodilo?“ pitao je naš prijatelj. „Šta su joj uradili?“ Izgleda da ga

je vrlo uzbudila naša priča.„Uradili?“ rekao je moj advokat. „Zaboga, čoveče, otfikarili su joj glavu

odmah na parkingu! A onda su izbušili rupe na telu i isisali krv!“„Svemogući Bože!“ uzviknuo je čovek iz Džordžije. „I niko ništa nije

uradio?“„A šta da urade?“ rekao sam. „Momak koji je uzeo glavu bio je visok oko

dva metra i težak skoro 150 kilograma. Imao je dva lugera, dok su ostaliimali M-16. Svi su bili veterani...“„Gorostas je nekad bio oficir u marincima“, rekao je moj advokat. „Znamo

gde živi, ali ne možemo ni da priđemo kući.“,,Ne!“ viknuo je naš prijatelj. ,,Ne, vojnik!“„Hteo je žlezdu“, rekao sam. „Od nje je toliko narastao. Kad se priključio

marincima bio je sitan momak.“

„O, Bože“, rekao je naš prijatelj. ,,To je strašno!“,,To se dešava svakog dana“, rekao je moj advokat. „Obično napadaju

porodice. Noću. Mnogi od njih se i ne probude da osete kad im odsekuglave - a tada je, naravno, prekasno.“Barmen je zastao da čuje priču. Posmatrao sam ga. Izgledao je

uznemireno.„Još tri ruma“, rekao sam. ,,I puno leda, možda i šaku kriški limete.“Barmen je klimnuo glavom, ali sam video da ne misli na posao. Gledao je

u naše pločice s imenima. ,,Vi ste na seminaru na spratu?“ konačno nas jepitao.„Naravno da jesmo, druže“, rekao je, uz veliki osmeh, čovek iz Džordžije.Barmen je tužno zavrteo glavom. „Tako sam i mislio“, rekao je. „Nikad

nisam čuo tako nešto. Gospode Bože! Kako vi momci izdržavate na takvomposlu?“Moj advokat mu se nasmešio. „Volimo ga“, rekao je. „Baš je gruvi.“Barmen je odstupio korak unazad; na licu je imao masku gađenja.„Šta nije u redu s vama?“ rekao sam. „Dođavola, neko i to mora da radi.“Buljio je u mene nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo.„Požuri s tim pićima!" rekao je moj advokat. „Žedni smo.“ Zakolutao je

očima u trenutku kad gaje pogledao barmen. „Samo dva ruma“, rekao je,,,za mene Bladi Meri.“Barmen kao da se ukočio, ali naš prijatelj iz Džordžije to nije primetio.

Razmišljao je o nečemu drugom. „Dođavola, mrzim što ću ovo morati dakažem“, tiho je rekao. „Sve što se događa u Kaliforniji, pre ili kasnije, dođei do nas. Uglavnom do Atlante, ali to je bilo kad su proklete bitange bilemirne. Nekad je bilo dovoljno da budu pod prismotrom. Nisudivljali unaokolo...“ Slegnuo je ramenima. „O, Bože, sad više niko nijesiguran. Mogli bi da se pojave bilo gde.“,,U pravu ste“, rekao moj advokat. ,,Mi iz Kalifornije smo to naučili.

Sećate li se gde se pojavio Menson? Baš u Dolini smrti, zar ne? Tamo ječitava armija seksualnih manijaka. Uhvatili smo samo nekoliko. Većina jepobegla. Gmizali su preko peščanih dina kao veliki gušteri... svaki od njihgo kao od majke - i ne zaboravite da su imali oružje.“„Uskoro će se svuda pojaviti“, rekao sam. „Nadajmo se da ćemo biti

spremni za njih.“Čovek iz Džordžije tresnuo je rukom o šank. „Ali ne možemo da se

zaključamo u kuće i živimo kao zatvorenici!" uzviknuo je. ,,Ne znamo ni

kako ti ljudi izgledaju. Kako da ih prepoznamo?“,,Nikako“, odgovorio je moj advokat. „Jedino da bika uhvatimo za rogove

- moramo da se suočimo sa ološem!“„Kako to mislite?“ pitao je.„Znate na šta mislim“, rekao je moj advokat. „Radili smo to ranije, pa,

dođavola, radićemo to ponovo.“„Odseći ćemo im proklete glave“, rekao sam ja. „Svakom od njih. Tako mi

to radimo u Kaliforniji.“„Šta?“„Nego šta!“ rekao je moj advokat. „Sve je to inkognito, ali svako ko ima

dostojanstva u ovom poslu, ide s nama do kraja.“„O, Bože! Nisam imao pojma da je kod vas tako loša situacija!“ rekao je

naš prijatelj.,,O tome ne pričamo“, rekao sam. „O takvim stvarima se ne priča na

spratu. Bar ne dok su tu novinari.“Naš čovek se složio. „Naravno da ne!“ rekao je. „Posle ne bismo mogli da

ih se otresemo!“„Dobermani ne govore“, rekao sam.,,Šta?“„Ponekad je lakše s psima“, rekao je moj advokat. „Bore se ko đavoli ako

pokušaš da im skineš skalp bez psa.“ „Svemogući Bože!“Ostavili smo ga kod šanka da mućka led u piću i mršti se. Brinuo se da li

da ispriča ženi ili ne. „Ona to nikad neće razumeti“, mrmljao je. „Znatekakve su žene.“Klimnuo sam glavom. Moj advokat je već otišao, šmugnuo je pored džek-

pot automata prema izlazu. Pozdravio sam našeg prijatelja, upozorivši muda nikom ne priča o tome što je čuo.

8.Pozadinska lepotica.... Konačnomalo ozbiljnog trkanja u glavnoj ulici

OKO podneva, moj advokat je poželeo da popije kafu. Prilično redovno jepovraćao dok smo se vozili glavnom ulicom i desno krilo kita bilo je gadnoizbljuvano. Na semaforu ispred hotela „Silver sliper“ stali smo na crtuvelikom plavom fordu sa tablicama iz Oklahome... u njemu su sedele dvesvinjske polutke, verovatno panduri iz Maskodžija koji koriste seminar odrogama da bi svoje žene odveli u Vegas. Izgledali su kao da su malopreojadili kockarnicu u „Sizar Palasu“ za otprilike 33 dolara, pa sad žure u,,Cirkus-Cirkus“ da galame i slave......Ali iznenada su se našli pored belog kadilak kabrioleta umrljanog

povraćkom, sa Samoancem od 130 kila u žutoj mrežastoj majici koji vrišti:„Hej! Vi, tamo! Hoćete li da kupite malo dopa, narode?“Nije bilo odgovora. A ni bilo kakvog znaka da su prepoznali šta ih pita.

Verovatno su ih upozorili na takva sranja: Samo ih ignorišite...„Hej, bledoliki!“ vrištao je moj advokat. „Dođavola, ozbiljno vam

govorim! Hoću da vam prodam malo jebenog čistog dopa! Nagnuo se prekoauta i bio im je vrlo blizu. Ali su ga i dalje ignorisali. Pogledao sam ih ivideo Četiri Amerikanca iz srednje klase, zaleđena od šoka, kako buljenapred.Mi smo bili u srednjoj traci. Nisam mogao da brzo skrenem levo jer nije

bilo dozvoljeno, i mogao sam jedino da punim gasom pičim napred, a ondada pobegnem na sledećoj raskrsnici. Čekao sam, nervozno tapkajući popedali gasa...Moj advokat je izgubio kontrolu: „Jeftin heroin!“ galamio je. „Ovo je

prava stvar! Neću da vas navučem! Ja znam šta imam ovde!“ Lupio je poautu da im privuče pažnju... ali oni nisu hteli da komuniciraju s nama.„Hej, ljudi, nikad niste pričali s veteranom? “ rekao je moj advokat.

„Upravo sam se vratio iz Vijentama. Ovo je skeg64, ljudi, čist skeg!“Odjednom se promenilo svetlo na semaforu i ford je pojurio napred kao

raketa. Stisnuo sam gas do daske i ostao tik uz njih narednih 200 metara.Gledao sam u retrovizor da li ima pandura dok je moj advokat vikao:„Pucaj! Jebi! Uzmi skeg! Krvari! Heroin! Siluj! Jeftino! Komunisti! Jebemvas pravo u oči!“

Velikom brzinom smo se približavali ,,Cirkus-Cirkusu“, a auto izOklahome naginjao je ulevo, trudeći se da se ugura u traku za skretanje.Zgazio sam gas još jače, i nekoliko trenutaka jurili smo branik uz branik.Video sam strah u očima vozača - nije bio spreman da nas udari...Čovek na zadnjem sedištu je izgubio kontrolu... nagnuo se preko žene i

počeo da urla kao divljak: „Prljavi gadovi! Stanite da vas pobijem! Prokletibili! Bitange jedne!“ Toliko je bio besan da se činilo da je spreman da iskočikroz prozor i uskoči u naš auto... Srećom, ford je imao samo dvojavrata. Nije mogao napolje.Približavali smo se sledećem semaforu, a ford je još uvek pokušavao da

pređe u levu traku. Obojica smo jurili pod punim gasom. Bacio sam pogledpreko ramena i video da su ostala vozila daleko iza nas; udesno je zjapilavelika praznina. Zgazio sam kočnicu i bacio mog advokata našoferšajbnu. Ford je odjurio napred, aja sam presekao desno izanjegovog repa i šmugnuo u bočnu ulicu. Naglo skretanje udesno preko trisaobraćajne trake. Ali uspelo je. Ostavili smo forda nasred raskrnice, kakoškripi gumama pokušavajući da skrene levo. Uz malo sreće, uhapsiće ihzbog prebrze vožnje.Moj advokat se kikotao dok smo puzili u niskoj brzini sa ugašenim

svetlima kroz prašnjavi lavirint uličica iza „Dezert Ina“. „Isuse Hriste!“rekao je. ,,Oni Okiji su se baš iznervirali. Tip sa zadnjeg sedišta je hteo dame ujede!“ Sranje, penio je na usta.“ Svečano je klimnuo glavom. „Trebaloje da kretena poprskam mejsom... psihotik za zločince, totalni nervni slom...nikad ne znaš kad će takvi ljudi eksplodirati.“Zavrnuo sam kita u ulicu koja je izgledala kao izlaz iz lavirinta - ali

umesto da se zanese, auto se umalo nije prevrnuo.„Jebote Bog!“ viknuo je moj advokat. „Upali jebena svetla!“ Držao se za

vrh šoferšajbne... a onda je ponovo otpočeo Veliko Peglanje, povraćajući nadesni bok auta.Odbio sam da usporim dok nisam bio siguran da nas neko ne prati -

naročito ne onaj ford iz Oklahome: ti ljudi su definitivno opasni, barem dokse ne smire. Da li će naš kratki susret prijaviti policiji? Verovatno ne.Dogodilo se prebrzo, nije bilo svedoka, a sigurno im niko ne bi poverovao.Ideja da se dva dilera heroina u belom kadilak kabrioletu trkaju gore-dole uglavnoj ulici, zlostavljajući strance na semaforima, potpuno je apsurdna.Čak ni Soni Liston ne ide tako daleko kad podivlja.

Ponovo sam skrenuo i umalo se nismo prevrnuli. Kap del vil nije idealnamašina za naglo skretanje u punoj brzini po stambenim četvrtima. Volan mureaguje kao testo... za razliku od crvenog psa koji jako lepo reaguje usituacijama gde proklizavaju sva četiri točka. Ali kit umesto da ukritičnim situacijama prokliza, ima tendenciju da se ukopa, što izaziva onajodvratan osećaj „sad smo gotovi“.Prvo sam mislio da su nam meke gume, pa sam otišao na benzinsku

pumpu pored ,,Flaminga“ i tražio da mi napumpaju na 3,5 - na šta seslužbenik uznemirio, pa sam morao da mu objasnim da su to,,eksperimentalne“ gume.Ali ni 3,5 nije pomoglo u skretanjima, pa sam se nekoliko sati kasnije

vratio i zahtevao da ih napumpaju na 5. Tip je nervozno zavrteo glavom.,,Ja to neću da uradim“, rekao je i pružio mi crevo za vazduh. ,,To su vašegume. Sami ih napumpajte.“„Šta nije u redu?“ pitao sam. „Mislite da gume ne mogu da podnesu 5 ?“Klimnuo je glavom i udaljio se od auta dok sam pumpao prednju levu.

„Prokleto ste u pravu“, rekao je. „Tim gumama treba 2 napred i 2 pozadi.Dođavola, 3,5 je opasno, a 5 je ludo. Eksplodiraće!“Klimnuo sam glavom i nastavio da pumpam prednju levu. „Rekao sam ti“,

kazao sam mu, „ove gume je proizvela Sandozova laboratorija65. To suspecijalne gume. Mogao bih da ih napumpam do 10.“„O, Bože!“ zastenjao je. „Samo nemojte ovde, molim vas!“„Neću danas“, odgovorio sam. „Hoću da vidim kako skreću sa 5.“On se zacerekao. „Gospodine, nećete stići ni do prvog ugla.“„Videćemo“, rekao sam i otišao da napumpam zadnje gume. Ipak, istina je

da sam bio nervozan. Sad su dve prednje gume bile tvrđe od doboša; kadsam ih šutnuo, bile su tvrde ko hrast. Ali kome se jebe? pomislio sam. Pašta i ako eksplodiraju? Čovek nema priliku da svaki dan eksperimentišesa glanc-novim kadilakom i gumama od 80 dolara. Po mojoj logici, sadmogu da skrećem kao i lotus elan66. Ako ne bude tako, sve što treba dauradim jeste da pozovem VIP agenciju i naručim drugi auto... možda i daim pripretim sudskom tužbom jer su mi eksplodirale sve četiri gume doksam vozio u gustom saobraćaju. Sledeći put ću zahtevati eldorado, sa četirimišelinove ikserice. I sve to na kreditnu karticu... na račun Sent LuisBraunsa.Ispostavilo se da se kit sasvim lepo ponaša sa tvrđim gumama. Jedino je

vožnja bila malo tvrđa; osećao sam svaki kamen na putu, kao da se rolerima

vozim preko šljunka... ali sada je skretao vrlo elegantno, kao motor unajvećoj brzini po kiši: malo promašiš i ZANG! Već se prevrćeš po pejzažusa glavom u rukama.

* * * Trideset minuta posle češljanja s Okijima, zaustavili smo se kod non-stop

restorana na autoputu prema Topanahu, na obodu opasnog dop geta zvanogSeverni Las Vegas, koji se zapravo nalazi izvan granica grada. U SeverniVegas idete ako ste žešće zajebali u glavnoj ulici, pa više niste dobrodošli niu diskontnim radnjama oko kazina ,,Centar“.To je Nevadin odgovor istočnom Sent Luisu - sirotinjski kvart i groblje,

poslednja stanica pre trajnog egzila u Eli ili Vinemuku. Severni Vegas jemesto gde idete ako ste kurva preko tridesete, ili ako sindikalci odluče daniste dovoljno dobri da poslujete sa igračima na veliko... ili ako ste makrokoji je prekoračio kredit u ,,Sendsu“... ili ako ste ono što u Vegasu još uvekzovu hophead. Ovo može da znači mnogo toga, od pijanice do džankija, aliu poslovnom smislu to znači da ne možete kročiti na prava mesta.Veliki hoteli i kockarnice plaćaju mnogo mišića da osiguraju da velike

face nikako ne dođu u dodir sa ,,nepoželjnima“. Obezbeđenje na mestimakao što je „Sizar Palas“ je super-nervozno i nadrkano. Trećina ljudi ukazinima su verovatno čuvari ili lažni kockari koji naivce navlače na kocku.Pijanice ili džeparoši imaju posla sa snagatorima tajne službe koji ih izbacena parking i daju im brzu lekciju o ceni popravke zuba i teškoćama kojeima čovek sa slomljenom rukom.Elita Las Vegasa je verovatno najzatvorenije društvo zapadno od Sicilije -

i tu nema nikakve razlike u svakodnevnom životu, bilo da je Glavna FacaLaki Lućano ili Hauard Hjuz. U ekonomiji gde Tom Džons može dazarađuje 75.000 dolara nedeljno za dva nastupa u ,,Sizarsu“, obezbeđenje jeneophodno, i nije im bitno ko ga plaća. Vegas je zlatni rudnik koji imasopstvenu vojsku, baš kao i drugi zlatni rudnici. Unajmljeni mišići se taložeu brzim naslagama oko krugova novca/moći... a veliki novac je u Vegasusinonim za Moć koja mora da ga zaštiti.Pa kad jednom u glavnoj ulici dospete na crnu listu, iz bilo kog razloga,

onda odete iz grada ili se povučete i igrate u sitnu lovu, ili odlazite u usranilimb Severnog Vegasa... među sitne lopove, dilere droge, makroe, olinjale

kurve i ostale gubitnike. Severni Vegas je, na primer, mesto gde idete dazavršite hors pre ponoći ako nemate preporuku.Ali ako želite kokain, a spremni ste da potrošite nekoliko zelembaća uz

odgovarajući sleng, onda možete da ostanete u glavnoj ulici i startujeteneku kurvu koja ima dobre kontakte, a to će vam biti tek početni trošak.Toliko o tome. Mi se tu nismo uklapali. Ne postoji formula po kojoj

možete da se nađete u Vegasu sa belim kadilakom punim droge a da nemategde da se sakrijete. Ovde ne prolazi način života iz Friska. Frenk Sinatra iDin Martin su još uvek „velike face“ u Vegasu. Ovde su andergraundnovine - lasvegaski „Fri Pres“ - oprezni eho „Pipls Vorlda“ ilimožda „Nešonal Gardijana“.Nedelju dana u Vegasu je kao da ste zarobljeni u vremenskoj kapsuli -

povratak u pedesete. Što je potpuno razumljivo kad vidite da ovde dolazeVeliki Potrošači iz gradova kao što su Denver ili Dalas. Rame uz rame sakonvencijama Nacionalnih klubova Losova67 (zabranjeno za crnje) izapadnim Saborima Volontera Pastira-Ovčara. Ovi ljudi potpuno poludekad vide striptiz ostarele kurve na trotoaru koju u horu prati gomilapedesetogodišnjih džankija dok zavijaju Septernber Song.Bilo je oko tri ujutru kad smo parkirali ispred restorana u Severnom

Vegasu. Tražio sam losanđeleski ,,Tajms“ da saznam šta se dešava u svetu,ali me je pogled na štand s novinama uverio da je moja želja samo loša šala.U Severnom Vegasu nikome nije potreban ,,Tajms“. Nikakve vestisu najbolja vest.„Jebeš novine“, rekao je moj advokat. „Sad nam treba kafa.“Složio sam se, ali sam ipak ukrao lasvegaski ,,San“. Jučerašnje izdanje, ali

nije me bilo briga. Uvek se unervozim kad pijem kafu a nemam novine urukama. Novine uvek imaju sportske strane: pratim rezultate u bejzbolu iglasine u ragbiju: Barta Stara izlemali snagatori u čikaškom kafiću; Pakeritraže zamenu... Džo Nemet napušta Džetse, da bi bio guverner Alabame...pa trač na 46. stranici o senzacionalnom novajliji Harisonu Fajru izGremblinga: sto jardi68 trči za 9 sekundi, a težak je 156 kilograma i jošraste.„Ovaj dečko Fajr svakako obećava“, rekao je trener. „Juče, pre treninga,

podigao je Grejhaundov autobus, a noćas je rastavio kompoziciju podzemneželeznice. On je kao rođen za TV u boji69. Ne volim da izdvajam igrače, aliovom dečku moraćemo da damo više prostora.“

Svakako. Na TV-u uvek ima prostora za čoveka koji može da pretvoriljude u kašu za devet sekundi... Ali takvih nije bilo mnogo večeras u NortStar kafe laundžu. U lokalu nije bilo nikoga - što je bila čista sreća, jer smou vožnji pojeli po kuglicu meskalina, i tripovi su počeli da naviru.Moj advokat više nije povraćao. Nije čak ni izgledao kao neko ko se loše

osećao prethodnih sati. Naručio je kafu sa autoritetom osobe koja je naviklana brzu uslugu. Konobarica je izgledala kao prestarela kurva koja sekonačno skrasila. Ona je definitivno bila gazda ovde; i videlo se da joj senije dopalo što smo seli u barske stolice uz šank.Ali mene to nije previše zanimalo. Nort Star kafe laundž izgledao je kao

sigurno utočište pred olujama koje su nas čekale. U našem poslu naiđu nekeza koje znate da neće biti lake. Detalji nisu bitni. Ali osećate, dok prilaziteprednjim vratima, da vam se mozak puni negativnim vibracijama.Dogodiće se nešto divlje i loše; a i vi ćete u tome učestvovati.Ali atmosfera Nort Stara nije me zabrinjavala. Konobarica je bila pasivno

neprijateljska, ali na to sam navikao. Bila je to krupna žena. Ne gojazna,nego velika u svim pravcima, sa velikim mišićavim rukama i vilicomkafanskog boksera. Izlizana karikatura Džejn Rasel70: velika glava obraslatamnom kosom, lice nafrakano ružem za usne, sa grudima broj šest što jeverovatno bilo spektakularno pre dvadeset godina kada je ona mogla dabude mama ogranku Anđela Pakla iz Berdua... A sada je stegnuta u velikiružičasti rastegljivi grudnjak koji se nazire kao bandaža ispod njeneoznojene bele uniforme od veštačke svile.Verovatno je udata, ali nisam želeo da nagađam. Sve što sam večeras hteo

od nje, jeste šoljica kafe i hamburger sa ukiseljenim povrćem i lukom za 29centi. Bez zajebancije, bez razgovora - samo mesto gde možemo da seodmorimo i pregrupišemo. Nisam čak ni bio gladan.Moj advokat nije imao novine ili nešto čime bi mogao da se zanima. Zato

je iz čiste dosade, počeo da bulji u konobaricu. Primala je naše porudžbinekao robot, ali joj je probio gard tražeći ,,dve ledene čaše vode - s ledom“.Moj advokat je naiskap popio čašu vode i odmah tražio još jednu. Primetio

sam da je konobarica napeta.Jebeš to, pomislio sam, i usredsredio se na zabavnu stranu u novinama.Desetak minuta kasnije, kada nam je donela hamburgere, video sam da joj

je moj advokat dao salvetu na kojoj je nešto pisalo. Učinio je to veomaopušteno, bez ikakvog izraza na licu. Ali unutrašnje vibracije su minagovestile da će naš mir biti narušen.

„Šta je to bilo?“ pitao sam ga.Slegnuo je ramenima i nasmešio se konobarici koja je stajala oko tri metra

dalje pri kraju šanka, i proučavala salvetu okrenuta leđima. Konačno seokrenula i pogledala ga... a onda naglo krenula napred i bacila salvetu namog advokata.„Šta je ovo?“ pitala ga je.,,Salveta“, odgovorio je.Za trenutak je bila gadna tišina, a onda je počela da vrišti: „Nemoj meni da

kenjaš! Znam ja šta to znači! Ti, prokleti debeli makrou!“Moj advokat je podigao salvetu, pogledao šta je napisao i spustio je na

šank. „Kad sam bio klinac imao sam konja koji se tako zvao“, mirno jerekao. „Šta nije u redu s vama?“„Kučkin sine!“ zaurlala je. „Moram da istrpim mnogo sranja na ovom

poslu, ali ne i od usranog masnog makroa!“O, Bože! pomislio sam. Šta se događa? Pratio sam ženine ruke nadajući se

da neće da dohvati nešto oštro i teško. Podigao sam salvetu i video da jebitanga napisala velikim crvenim slovima: „Pozadinska lepotica?“ Upitnikje posebno podebljao.Konobarica je ponovo počela da urla: „Platite račun i gonite se u pizdu

materinu! Ili možda želite da zovem pandure?“Uzeo sam novčanik, ali moj advokat se već pridigao ne skidajući pogled sa

konobarice... a onda je polako podvukao ruku pod košulju i izvadioGerberov mini-magnum, opako sečivo koje je konobarica, činilo se, odmahrazumela.Ukočila se: i razgoračenih očiju buljila u sečivo. Moj advokat je gledao i

lagano se pomerao ka kraju šanka, a zatim podigao slušalicu telefona. Ondaje prerezao žicu i vratio se u barsku stolicu.Konobarica se nije ni mrdnula. Bio sam paralisan od šoka: nisam znao da

li da bežim ili da se smejem.„Koliko je pita s limunom?“ pitao je opušteno, kao da je malo pre ušao

razmišljajući šta da naruči.„35 centi“, promrmljala je žena. Oči su joj se nadule od straha, ali mozak

joj je očigledno funkcionisao na nekom nivou za goli opstanak.Moj advokat se nasmejao. „Mislio sam na celu pitu“, rekao je.Ona je zajecala.Moj advokat je izvadio novčanicu na šank. „Recimo da je 5 dolara. Okej?“

Klimnula je glavom, još uvek ukočena; posmatrala je mog advokata kakoobilazi šank i vadi pitu iz staklenog friždera. Ja sam se spremio da odem.Konobarica je očigledno bila u šoku. Pogled na nož, izvađen na vrhuncu

rasprave, podsetio je na lošu prošlost. Oči su joj bile toliko staklaste, da sujoj nekad verovatno prerezali grlo. Još uvek je bila paralisana dok smoodlazili.

9.Slom na Paradajs bulevaruNAPOMENA UREDNIKA:Na ovom mestu u hronologiji, izgleda da je dr Djuk doživeo totalni slom;

originalni rukopis je toliko isprekidan da smo bili primorani da potražimooriginalnu kasetu iz diktafona i transkribujemo reč po reč. Nismointervenisali na tekstu, a dr Djuk je odbio da ga pročita. Postojao je samojedan način da ga pronađemo: broj telefonske govornice negde da autoputu61 - ali svi naši pozivi bili su bezuspešni.Zbog novinarskog Čistunstva, taj odlomak objavljujemo kako smo ga

skinuli s trake - jedne od mnogih koje je dr Djuk - zajedno sa rukopisom -priložio radi verifikacije. Iz teksta skinutog sa trake proizilazi da je u ovomodlomku epizoda u kojoj su Djuk, njegov advokat i konobarica u non-stop restoranu u Severnom Vegasu. Obrazloženje ovog odlomka zasnovanoje na osećanju - koje imaju Djuk i njegov advokat — da bi Američki Santrebalo tražiti van sumornih granica Nacionalnog seminara okružnih javnihtužilaca o narkoticima i opasnim hemikalijama.Transkripcija počinje negde u Severnom Vegasu - u vožnji Paradajs

bulverom u belom kitu...Adv.: Boulder Siti je desno.Djuk: Aha.Adv.: Hajdemo u Boulder Siti.Djuk: Okej. Idemo negde na kafu...Adv.: Evo, ovde je „Terijev tako“. Baš bih smazao tako. Pet komada za

dolar.Djuk: Zvuči odvratno. Ja bih radije da odemo negde gde dobiješ jedan za

50 centi.Adv.: Ne... ovo nam je poslednja šansa za tako.Djuk: ...Hoću kafu.Adv.: A ja hoću tako.Djuk: Pet za dolar, to je kao... pet hamburgera za dolar.Adv.: Ne... ne sudi o takou po ceni.Djuk: Misliš da bi mogao da se cenjkaš?Adv.: Mogao bih. Imaš hamburger za 29 centi. Dobiješ tako za 29 centi.

Ovde je jeftino, i to je sve.Djuk: Idi pa se cenjkaj sa njima...(Ovde se čuju samo nerazumljivi šumovi. - urednik)

Adv: ... Ćao.Konobarica: Izvolite?Adv.: Da li imate tako? I da li je to meksički tako, ili samo običan tako?

Mislim, stavljate li čili i takve stvari?Kon.: Imamo sir, zelenu salatu i sos, znate, sve to stavljamo.Adv.: Mislim, da li vi garantujete da je to originalni meksički tako?Kon: ...Ne znam. Hej, Lu, da li imamo originalni meksički tako?Ženski glas iz kuhinje: Šta?Kon.: Originalni meksički tako.Lu: Imamo tako. Ne znam koliko su meksički.Adv.: Pa, samo želim da budem siguran da ću da dobijem ono što platim.

Je l’ beše pet za dolar? Uzeću pet.Djuk: Tako burger, šta je to?(Šumovi kamionskog dizel-motora. — urednik)Adv.: To ti je hamburger sa takom u sredini.Kon.: ...Umesto u pecivu.Djuk: Tako u zemički.Adv.: Kladim se da vam je tako samo hamburger u pecivu umesto

zemičke.Kon.: Ne znam...Adv.: Koliko dugo radiš ovde?Kon.: Od danas.Adv.: Nisam te pre viđao ovde. Ideš li u školu ovde?Kon.: Ne, ne idem u školu.Adv.: Oh? A zašto ne? Da nisi možda bolesna?Djuk: Pusti sad to. Došli smo po tako.(Pauza.)Adv.: Kao tvoj advokat, savetujem ti da uzmeš čiliburger. To ti je

hamburger sa čilijem.Djuk: To je suviše teško za mene.Adv.: Onda ti savetujem da uzmeš takoburger, probaj onaj tamo.Djuk: ...Tako ima u sebi mesa. Uzeću onaj tamo. I jednu kafu. Odmah. Da

bih mogao da pijem kafu dok čekam.Kon.: To je sve što želite? Jedan takoburger?Djuk: Pa, probaću ga, možda uzmem i dva.Adv.: Jesu li tvoje oči plave ili zelene?Kon.: Pardon?

Adv.: Plave ili zelene?Kon.: Menjaju se.Adv.: Kao kod guštera.Kon.: Kao kod mačke.Adv.: A, da, gušter menja boju kože...Kon.: Želite li nešto da popijete?Adv.: Pivo. A imam pivo i u autu. Tone. Celo zadnje sedište je puno.Djuk: Ja ne volim da mešam takose sa pivom i hamburgerom.Adv.: Hej, hajdemo da ih pomešamo... baš ovde nasred autoputa... Je li

Boulder Siti negde u blizini?Kon.: Boulder Siti? Da li želite šećer?Djuk: Da.Adv.: Mi smo u Boulder Sitiju, zar ne? Ili smo mu blizu?Djuk: Ne znam.Kon.: Na onom putokazu piše Boulder Siti, okej? Zar vi niste iz Nevade?Adv.: Ne. Mi nikada nismo bili ovde. Samo smo u prolazu.Kon.: Samo idite pravo ovim putem.Adv.: Dešava li se nešto u Boulder Sitiju?Kon.: Ne pitajte mene. Ja ne...Adv.: Postoji li tamo neki lokal za kockanje?Kon.: E, to ne znam. To vam je mali grad.Djuk: Gde je kazino?Kon.: Ja vam to ne znam.Adv.: Čekaj malo, odakle ste vi?Kon.: Iz Njujorka.Adv.: I ovde ste samo jedan dan.Kon.: Ne baš. Ja sam ovde već duže vreme.Adv.: Pa gde se zabavljate ovde? Recimo da želite da plivate ili tako nešto?Kon.: U zadnjem dvorištu.Adv.: Koja je adresa?Kon.: Ovaj, idite... a... bazen još nije otvoren.Adv.: Dozvolite da vam objasnim, da vam pojednostavim. Mi tražimo

Američki San, a rekli su nam da je to negde u ovom kraju... Pa, evo,tražimo ga; poslali su nas skroz iz San Franciska da ga pronađemo. Zato sunam dali ovaj beli kadilak, računaju da bismo u njemu mogli da gaulovimo...Kon.: Hej, Lu, je l’ znaš gde je Američki San?

Lu: Šta? Šta je to?Adv.: Pa, ne znamo ni mi, nas su iz San Franciska poslali da tražimo

Američki San... poslao nas je časopis, da nešto pišemo.Lu: Ah, vi ste mislili na lokal.Adv.: Mesto se zove Američki San.Lu: Je li to onaj stari Psihijatrijski?Adv: Stari Psihijatrijski klub?Lu: Stari Psihijatrijski klub na Paradajsu... Jeste li vi momci ozbiljni?Adv.: Oh, recite iskreno, pogledajte onaj auto... da li ja delujem kao neko

ko ima takav auto?Lu: Može li to da bude stari Psihijatrijski klub? Nekada je to bila

diskoteka...Adv.: Možda je to to.Kon.: To je na Paradajsu, i onda?Lu: Ros Alenje držao stari Psihijatrijski klub. Je li on još uvek vlasnik?Djuk: Ne znam.Adv: Rekli su nam: idite i pronađite Američki San. Uzmite ovaj beli

kadilak i nađite Američki San. To je negde u okolini Vegasa.Lu: To mora da je stari...Adv.: ...To je glupava priča za novine, ali znate, za to nas plaćaju.Lu: Da li slikate ili...Adv.: Ne, ne - neće slike.Lu: ... Ili vas je neko poslao da lovite sami svoj rep?Adv.: Pa to je, manje-više, neka vrsta divljeg lova na svoj rep, ali što se nas

tiče, mi smo mrtvi ozbiljni.Lu: To mora da je stari Psihijatrijski klub, ali tamo idu samo pederi,

galamdžije, vetropiri, stonderi, i njima slični.Adv.: Možda je ipak to to. Je li to noćni klub ili radi ceo dan...Lu: Oh, dušo, to mesto se nikada ne zatvara. Ali to nije kazino.Djuk: Kakav je to lokal?Lu: Pa to je na Paradajsu, uh, stari Psihijatrijski klub je na Paradajsu.Adv.: Tako se zove, stari Psihijatrijski klub?Lu: Ne, toje bilo pre, ali gaje neko kupio... ja nisam čula da je to bio

Američki San, to je nešto kao, u vezi sa, uh... to je ludara, tamo visenarkomani.Adv.: Ludara? Mislite kao duševna bolnica?

Lu: Ne, dušo, nego mesto gde dileri droge i preprodavci vise po ceo dan.To je mesto gde su svi klinci napušeni, i... ali ne zove se kako vi rekoste,Američki San.Adv.: Imate li nekakvu ideju kako bi moglo da se zove? Ili gde bi manje-

više moglo da se nalazi?Lu: Tačno na uglu Paradajsa i Isterna.Kon.: Ali Paradajs i Istern su paralelne ulice.Lu: Da, ali znam da se silazi sa Isterna i ide u Paradajs...Kon.: Da, znam to, ali to onda znači s Paradajsa, pa oko ,,Flaminga“,

pravo ovamo. Mislim da ti je neko uvalio...Adv.: Mi imamo sobu u ,,Flamingu“. Ja mislim da to mesto o kojem

govorite i kako ga opisujete, ja mislim da je to možda to.Lu: To nije turistička rupa.Adv.: Pa, zato su nas poslali. On je pisac: ja sam njegov telohranitelj.

Računam, to će da bude...Lu: Ti momci su ludi... ti klinci su ludi.Adv.: To je okej.Kon.: Da, imaju nove zakone.Djuk: Dvadesetčetiri časa na dan nasilje? To hoćete da kažete?Lu: Baš to. Sad, tu je ,,Flamingo“... Oh, to ne mogu da vam pokažem;

bolje je da vam objasnim na svoj način. Pravo gore na prvoj bezinskojpumpi je Avenija Tropikana, tu skrenite desno.Adv.: Tropikana, pa desno.Lu: Na prvoj benzinskoj pumpi je hotel ,,Tropikana“. Skrenete desno kod

,,Tropikane“ i idete ovim putem... desno kod ,,Tropikane“, desno naParadajs aveniju, i videćete veliku crnu zgradu, sva je obojena u crno iizgleda stvarno sablasno.Adv.: Desno kod ,,Tropikane“, desno na Paradajsu, crna zgrada...Lu: I tamo vam je na zgradi natpis na kome piše Psihijatrijski klub, ali ga

stalno menjaju.Adv.: Okej, to je dovoljno blizu.Lu: Ako ikako mogu da ti pomognem, dušo... ali ja čak ni ne znam da li je

to to. Ali zvuči kao da jeste. Mislim da ste vi momci na pravom tragu.Adv.: Tako je. Ovo je najbolji trag koji smo pronašli u poslednja dva dana,

a pitali smo ljude svuda okolo.Lu: Mogu da obavim nekoliko telefonskih poziva i da sigurno potvrdim.Adv.: Možeš?

Lu: Fala Bogu. Samo nazovem Alena i pitam ga.Adv.: Hej, baš bi bilo fino ako bi mogla.Kon.: Kad dođete dole do Tropikane, nije prva benzinska pumpa, nego

druga.Lu: Tu je velika tabla odmah dole kod ulice, piše Tropikana avenija.

Skrenite desno, pa kad dođete do Paradajsa, skrenite opet desno.Adv.: Okej. Velika crna zgrada, desno na Paradajsu: 24 sata na dan nasilje,

droge...Kon.: Vidite, tu je ,,Tropikana“, a ovo je autoput za Boulder koji ide pravo

dole ovako.Djuk: Pa, to je onda bliže centru grada.Kon.: Pa, tu negde se Paradajs račva. Tu je i Paradajs. Da, mi smo tu dole.

Vidite, ovo je autoput za Boulder... i ,,Tropikana“.Lu: Pa, to nije to, onaj barmen tamo je isto džanki...Adv.: Da, pa, i to je trag.Lu: Biće vam drago što se stali ovde, momci.Djuk: Samo ako pronađemo.Adv.: Samo ako napišemo članak i ubacimo ga.Kon.: Pa, zašto ne biste ušli i seli?Djuk: Trudimo se da ulovimo što više sunca.Adv.: Ona će da nazove telefonom da sazna gde je.Djuk: Okej. Hajdemo unutra. Kasete više nisu mogle da se transkribuju, zbog neke viskozne tečnosti

koja je oštetila traku. Ipak, u nerazgovetnim šumovima ima nekekonzistencije, jer su skoro dva sata kasnije dr Djuk i njegov advokatpronašli ostatke starog Psihijatrijskog kluba - ogromnu ruševinu garavogbetona u napuštenom gradilištu prepunom korova. Vlasnik benzinske pumpepreko puta je rekao da je zgrada „izgorela pre otprilike tri godine “.

10.Teška dužnost naaerodromu...Odvratan peruanski flešbek...

„Ne! Prekasno je! Ne pokušavaj"MOJ advokat je otputovao u zoru. Umalo nije propustio let jer nismo

mogli da pronađemo put za aerodrom. A hotel je pola sata od aerodroma. Uto sam siguran. Otišli smo iz „Flaminga“ tačno u 7:30h... ali smo promašiliskretanje na semaforu kod ,,Tropikane“. Nastavili smo da pičimoautoputem, paralelno sa aerodromom, ali suprotno putu doterminala... odmah je bilo jasno da ćemo morati da prekršimosaobraćajne propise da bismo stigli na vreme.,,Do kurca! Sjebali smo se!“ vikao je moj advokat. „Šta radimo u ovoj

vukojebini? Aerodrom je tamo!“ uperio je prstom preko tundre u terminal.,,Ne brini“, rekao sam. „Meni nikada nije pobegao avion.“ Sećanja su

počela da mi naviru, pa sam se nasmejao. „Osim jednom u Peruu“, dodaosam. „Već sam prošao pasošku kontrolu i carinu, i svratio sam do bara dapopričam sa tim bolivijskim dilerom koke... kad je odjednom veliki boing707 upalio motore. Istrčao sam da se ukrcam, ali ulaz je bio odmah izamotora, a već su sklonili pokretne stepenice.Sranje, ti motori bi me spržili ko slaninu... ali potpuno sam poludeo:

očajnički sam želeo da se ukrcam u avion.Aerodromski panduri su videli da dolazim, pa su se nacrtali ispred ulaza.

Trčao sam kao manijak, pravo na njih. Neki tip iza mene je vikao: ,,Ne!Prekasno je! Ne pokušavaj!“ Video sam da me panduri čekaju, pa samusporio kao da želim da odustanem, nameravajući da ih zajebem... kadsam video da se polako pomeraju, počeo sam da jurim i pokušao daprotrčim kroz bitange.“ Nasmejao sam se. „Jebote, bilo je to kao da upunom trku naletiš na orman pun velikih guštera. Gadovi me umalo nisuubili. Sećam se da sam video kako me mlati pet-šest pendreka i neki glaskoji viče: ,,Ne! To je samoubistvo! Zaustavite ludog gringa!“Dva sata kasnije, probudio sam se u baru u centru Lime. Opružili su me na

polukružni kožni separe. Prtljag je bio pored mene. Niko ga nije otvarao...onda sam se vratio na spavanje i sutra ujutru uhvatio prvi let za Ameriku.“Moj advokat jedva da me slušao. ,,Slušaj“, rekao je, „rado bih slušao o

tvojim avanturama u Peruu, ali ne sad. U ovom trenutku zanima me samokako ćemo doći do jebene piste.“

Pičili smo pristojnom brzinom. Tražio sam skretanje, neki zaobilazni put,bilo šta što bi nas dovelo do terminala. Sada smo bili udaljeni oko 8kilometara od semafora gde smo skrenuli, pa nismo imali vremena da sevraćamo.Mogli smo samo na jedan način da stignemo na vreme. Nagazio sam

kočnicu i skliznuo u jarak između dve staze autoputa. Bio je previše strm dase spustim direktno, pa sam vozio ukoso. Kit se skoro prevrnuo, ali samipak uspeo da ga održim na točkovima pa smo poleteli preko suprotnepadine do suprotne staze autoputa. Srećom, nije bilo vozila. Izleteli smo izjarka uvis s nosem auta kao da je hidroplan... a onda smo doskočili naautoput i nastavili da pičimo preko polja kaktusa ka drugoj strani. Sećam seda smo prošli kroz neku žičanu ogradu i vukli je stotinak metara... ali kadsmo došli do piste, auto je bio pod kontrolom. U niskoj brzini sa 100 km/h -izgledalo je kao da imamo otvoren put do terminala.Jedino sam se brinuo što je neki DC-8 mogao da nas zgazi kao bubu jer bi

nas video tek kad bismo bili baš ispred njega. Pitao sam se da li mogu danas vide sa kontrolnog tornja. Verovatno, ali koga je briga? I dalje samdržao nogu na gasu. Nema smisla da se sad okrenemo i vratimo.Moj advokat se obema rukama držao za prednju ploču. Pogledao sam ga i

video da se uplašio. Lice mu je bilo sivkasto, i shvatio sam da mu se ovobaš i nije dopalo, ali smo jurili tako brzo preko piste - pa kroz kaktuse, aonda opet preko piste - da sam znao da razume naš položaj: davno jeprošao trenutak kad smo mogli da raspravljamo o tome koliko je pametanmoj potez; to je već bilo gotovo i jedina nada nam je bila da dospemo nadrugu stranu.Pogledao sam na brojčanik mog akutrona sa ugrađenom lobanjom: ostalo

je još 3 minuta i 15 sekundi do poletanja. „Imamo vremena napretek“,rekao sam. „Pokupi prtljag. Iskrcaću te odmah uz avion.“ Video samcrveno-beli mlaznjak oko kilometar ispred nas... klizili smo glatkimasfaltom, odavno smo već prošli prilazni put.,,Ne!“ povikao je. „Ne mogu ovde da izađem! Razapeće me! Biću kriv

samo ja!“,,Gluposti“, rekao sam. „Samo reci da si stopirao i da sam te pokupio.

Nikad me ranije nisi video. Sranje, čoveče, ovaj grad je prepun belihkadilaka... takođe, planiram da prošišam tako brzo da niko ne ne vidiregistarske tablice.“

Približavali smo se avionu. Već sam mogao da vidim kako se putniciukrcavaju, ali kao da niko nije primetio da se približavamo iz neočekivanogpravca. „Jesi li spreman?“ pitao sam ga.Prostenjao je: „Zašto da ne? Ali molim te, hajde da to uradimo brzo!“

Gledao je prilaznu platformu, a onda pokazao prstom: „Tamo! Ostavi metamo! Iza onog velikog kamiona! Stani iza njega, tamo neće da vide daizlazim iz auta. Onda možeš da pališ nazad.“Klimnuo sam glavom. Za sada je sve bilo u redu. Nije bilo alarma ni

galame. Pitao sam se: možda se ovakve stvari stalno dešavaju u Vegasu:automobili sa putnicima koji kasne i očajnički žele da se ukrcaju u avion, aiz njih izlaze Samoanci sa krvavim očima koji stežu misterzione torbe iuleću u avion u poslednjoj sekundi, a onda odlete prema suncu.Možda je tako, pomislio sam. Možda je to standardan postupak u ovom

gradu...Stao sam iza kamiona i moj advokat je izašao. ,,Ne dozvoli da te svinje

zajebavaju“, doviknuo sam mu. „Seti se: ako budeš imao problema, uvekmožeš da pošalješ telegram Pravim Ljudima.“Nasmejao se. ,,Da... i objasnim im Svoj Položaj“, odgovorio je. „Neki

seronja je napisao pesmu o tome. To je verovatno dobar savet, ako ti jemozak u kurcu.“ Mahnuo mi je i otišao.„Tako je“, rekao sam i krenuo. Primetio sam veliku rupu na ogradi i

krenuo sam ka njoj sa kitom u niskoj brzini. Izgledalo je da me niko ne juri.To mi nije bilo jasno. Pogledao sam u retrovizor i video da se moj advokatmimo penje u avion, bez ikakve gužve... Onda sam prošao kroz rupu naogradi i uleteo u jutarnji saobraćaj na Paradajs Roudu.Brzo sam skrenuo desno u Rasel, a onda levo na Merilend Parkvej...

iznenada sam se našao u prijatnoj anonimnosti prolazeći pored DomaUniverziteta Las Vegas... na licima studenata nije bilo nikakve napetosti;stao sam na crveno i za trenutak se izgubio u mimohodu golišavih tela napešačkom: lepa mišićava bedra, ružičaste mini-suknje, zrele mladebradavice, majice bez rukava, dugačka plava kosa, ružičaste usne i plaveoči - obeležja opasno nevine kulture.Padao sam u iskušenje da parkiram uz trotoar i počnem s seljačkim

muvanjem: „Hej, lepotice, hajde da se zabavimo. Uskoči u ovaj nadrkanikadilak i idemo u moj apartman u ,,Flamingu“, da se nakljukamo etrom,pretvorimo se u divlje životinje i ludujemo u mom privatnom bubreg-bazenu...“

Naravno da hoćemo, pomislio sam. Sad sam već pičio Parkvejom, laganoprelazeći u levu traku za skretanje ka ,,Flamingu“. Nazad u hotel da sepodvuče crta. Svi razlozi ukazivali su na to da sam se previše zajebavao,suviše iskušavao sreću. Prekršio sam sve zakone u Las Vegasu: zameriosam se lokalnom stanovništvu, zlostavljao sam turiste, plašio sam poslugu.Osećao sam da je jedina nada to što smo toliko preterali u sranjima, da

neko ko ima moć da nas kazni, neće poverovati da smo sve to uradili.Naročito zato što učestvujemo na policijskom seminaru. Ako se zajebavaš uovom gradu, onda neka to bude sa stilom. Ne gubi vreme na sitne prekršaje.Pucaj pravo u srce. Na krivična dela.Mentalitet Las Vegasa je toliko atavističan, da veliki zločini često prolaze

nezapaženo. Moj komšija je proveo nedelju dana u zatvoru u Vegasu zbog,,skitanja“. Ima dvadeset godina, dugačku kosu, levis jaknu, ranac -očigledna skitnica. Potpuno bezopasan; luta širom zemlje tražeći ono štosmo mi mislili da smo pronašli šezdesetih - neka vrsta ranog BobCimerman71 tripa.Na putu iz Čikaga u Los Anđeles, poželeo je da vidi Las Vegas i odlučio je

da svrati. Šetao se glavnom ulicom i zverao u neonske reklame... polako,zašto bi žurio? Stajao je na uglu blizu ,,Cirkus-Cirkusa“ i posmatrao velikiraznobojni vodopad. I uhapsili su ga panduri.Tras. Pravo u zatvor. Nema telefonskog poziva, nema advokata, nema

optužnice. „Strpali su me u auto i pravo u stanicu“, rekao je. „Pre nego štosu me upisali, bacili su me u veliku sobu prepunu ljudi i rekli da skinemodeću. Stajao sam ispred velikog stola, visokog oko 1,80 metara. Pandurme posmatrao sa visine kao srednjevekovni sudija.,,U sobi je bilo krcato. Uhapšenih je bilo duplo više nego pandura,

uključujući i desetak policajki. Morao si da staneš na sredinu sobe, izvadišsve iz džepova i skineš se skroz go — dok su te svi gledali”, rekao je.„Imao sam samo 20 dolara, a kazna za skitnju bila je 25 dolara, pa su me

gurnuli na klupu sa ljudima koji su išli u zatvor. Niko me nije maltretirao.Kao da sam bio na montažnoj traci.„Posle mene, došla su na red dva dugokosa tipa. Džankiji. Verovatno su i

njih pokupili zbog skitanja. Ali kad su počeli da prazne džepove, svi u sobisu zinuli. Izvadili su 130.000 dolara, uglavnom u velikim novčanicama.Panduri su bili šokirani. Tipovi su samo vadili role novca i stavljali ih nasto - obojica su bili goli i pogrbljeni - i nisu rekli ni reč.

Panduri su poludeli kad su videli toliki novac. Počeli su da se došaptavaju;bili su u sranju jer nisu mogli da optuže ove tipove za ,,skitanje“. Zato su ihoptužili za „sumnju da izbegavaju da plate porez“.Sve su nas odveli u zatvor, a dva dugokosa tipa samo što nisu odlepila. To

su, naravno, bili dileri, i verovatno su imali štek u hotelskoj sobi - i moralisu hitno napolje dok panduri ne otkriju gde su odseli.Ponudili su jednom panduru sto dolara da im pronađe najboljeg advokata u

gradu... i došao je za 20 minuta i galamio o habeas corpusu i sličnimsranjima... dođavola, pokušao sam da razgovaram s njim, ali tip se usmeriosamo u jednom pravcu. Rekao sam mu da mogu da platim kaznu, kaucijui njega ako mi sredi da pozovem matorog u Čikagu, ali njega su zanimalasamo ona dvojica.Dva sata kasnije, došao je sa stražarom i rekao: ,,Hajdemo.“ I oni su otišli.

Dok smo čekali, jedan od dvojice dugokosih rekao mi je da će ih to koštati30.000 dolara... verovatno i jeste, ali koga boli kurac? To je jeftino, upoređenju s onim što je moglo da im se dogodi da se nisu izvukli.Napokon su mi dozvolili da pošaljem telegram matorom i on mi je poslao

125 dolara... ali čekao sam sedam-osam dana. Nisam siguran koliko sambio tamo, jer buvara nije imala prozore, a hranili su nas na 12 sati... izgubišpojam o vremenu kad ne vidiš sunce.Držali su po 75 ljudi u ćeliji - velikoj sobi sa klozetskom šoljom u sredini.

Daju ti madrac kad uđeš, pa spavaš gde hoćeš. Tip pored mene je dobio 30godina jer je opljačkao benzinsku pumpu.Kad sam konačno izašao, pandur za stolom uzeo je još 25 dolara od novca

koji mi je matori poslao, preko onoga što sam dugovao za kaznu. Šta sammogao da uradim? Jednostavno ih je uzeo. Dao mi je preostalih 75 dolara irekao da me napolju čeka taksi do aerodroma... Kad sam ušao u taksi, vozačmi je rekao: ,,Ne stajemo nigde, druže, bolje bi ti bilo da se ne mrdaš dok nestignemo do aerodroma.“Nisam pomerio nijedan prokleti mišić. Sigurno bi me upucao. Nema

sumnje. Ušao sam u avion i nikome nisam rekao ni reč dok nismo napustiliNevadu. Čoveče, tamo više nikad neću ići.“

11. Prevara? Krađa? Silovanje?....Brutalna veza sa Elis iz servisa za pranje

rubljaRAZMIŠLJAO sam o ovoj priči dok sam ulazio na parking ,,Flaminga“.

Nedelju dana u zatvoru i 50 dolara zbog stajanja na uglu i znatiželje?...Bože, kakve li tek neverovatne kazne sleduju meni? Moglo je biti raznihoptužbi, ali u pravnoj formi nisu izgledale toliko loše:Silovanje? Ovo sigurno možemo da pobijemo. Nisam ni žudeo za tom

prokletom devojkom, a kamoli stavio ruke na njeno meso. Prevara? Krađa?Uvek mogu da ponudim da se ,,nagodimo“. I platim. Rekao bih da meposlao „Sports Ilustrejted“, onda košmarnim sudskim procesom sjebemadvokate „Tajm Inka“. Zavežem ih u čvor dugogodišnjommećavom prigovora i žalbi.Prilepim im finansijska potraživanja za mesta kao što su Džuno ili

Hjuston, a onda stalno pokrećem postupke za promenu prebivališta zaKuito, Nome i Arubu... stalno u pokretu, da se vrte u krugovima i upadnu usukob sa knjigovodstvenim odeljenjem: DNEVNIK RADA ZAABNERA H. DODŽA,GLAVNOG ADVOKATA Stavka: $44.066,12... Poseban trošak, tj: gonili smo optuženog R. Djuka

preko zapadne hemisfere i konačno ga opkolili u selu na severnoj obaliostrva poznatog kao Kulebra na Karibima, gde je njegov advokat dobiospor u vezi s tim da nastavak postupka mora biti na jeziku tog karipskogplemena. Zbog toga smo poslali tri čoveka u Berlic72, ali 19 sati presaslušanja, optuženi je pobegao u Kolumbiju i nastanio se u ribarskom seluGuažiro blizu granice sa Venecuelom, gde je službeni sudski jezik opskurnidijalekat poznat kao „guažiro“. Posle mnogo meseci, utvrdili smo ko u tommestu ima jurisdikciju, ali se optuženi u međuvremenu preseliou nedostupni gornji deo reke Amazon, gde je uspostavio prijateljstvo saplemenom lovaca na glave zvanom „Žibaros". Našeg poverenika uManausu poslali smo uzvodno da pronađe i unajmi lokalnog advokata kojigovori „žibaro", ali to nije uspelo zbog komunikacijskih problema.Zapravo, u našoj kancelariji u Riju vlada zabrinutost da bi udovica

gorepomenutog manauskog poverenika mogla da iznudi sudsku odluku nanašu štetu - zbog pristrasnosti lokalnog sudstva - mnogo goru nego što bisud u našoj zemlji smatrao razumnom ili čak duševno zdravom. Dabome. Ali šta je duševno zdravo? Pogotovo u našoj zemlji - u ovoj

Niksonovoj eri propasti. Sad smo svi ugurani u trip opstanka. Nema višespida koji je bio gorivo šezdesetih.Droge koje su nas dizale nisu više u modi. To je bila fatalna greška u tripu

Tima Lirija. Širom Amerike prodavao je „proširenje svesti“, a nijerazmišljao o mračnoj stvarnosti mesarske kuke koja je čekala one ljude kojisu ga shvatili suviše ozbiljno. Posle Vest Pointa73 i sveštenstva, izgledada mu je LSD bio logičan nastavak... ali nema mnogo satisfakcije u tomešto znamo da je gadno promašio, zato što je mnoge druge povukao u ponors njim.Nije da nisu to zaslužili: nema sumnje da su Svi Dobili Ono Što Im

Sleduje. Svi ti patetični esid frikovi koji su mislili da mogu da kupe Mir iRazumevanje za tri dolara po tripu. Ali njihovi porazi su, takođe, i naši. Lirije sa sobom povukao u ponor osnovnu iluziju stila života u čijem jestvaranju učestvovao... generaciju trajno sakatih, neuspelih tragača, kojinikad nisu shvatali suštinu staromistične zablude Esid Kulture: očajničkupretpostavku da neko - ili bar neka sila - vodi ka svetlu na kraju tunela. To je isto ono okrutno i paradoksalno dobronamerno sranje koje je održalo

katoličku crkvu kroz vekove. To je, takođe, i etika vojske... slepa vera uneki viši i mudriji „autoritet“. Papa, General, Premijer... i sve tako gore doBoga.Jedan od ključnih momenata šezdesetih bio je kad su Bitlsi otišli da se

poklone Maharišiju74. Bilo bi to kao da Dilan ode u Vatikan i poljubi papiprsten.Bili su to prvi ,,gurui“. Akad to nije pomoglo, vratili su se Isusu. A sad, na

tragu Mensonovog primitivno/instinktivnog uzora, ceo jedan talas bogovaklanovskih komuna poput Mela Limana75, vladara „Avatara", i onog KakoLi Se Zvaše koji vodi „Duh i Telo“.Soni Barger nikad to nije potpuno prihvatio, ali nikad neće ukapirati

koliko je bio blizu da uspostavi svoje pakleno kraljevstvo. Anđeli Pakla suga ispušili 1965, na crti Ouklend-Berkli, kad su po naređenju večitogopozicionara Bargera, napali prve redove antiratnog marša. Ispostavilo se

da je to bio istorijski raskol Nadolazećeg Talasa Pokreta Mladih Šezdesetih.To je bio prvi otvoreni sukob između Bajkera i Dugokosih, a o važnosti togsukoba može se čitati u istoriji SDS-a76, koje je uništeno u neuspešnimnaporima da se pomire interesi radničke klase bajkera/propalica s jedne, iaktivista više srednje klase studenata s Berklija s druge strane.U to vreme, niko ko je učetvovao u tim događajima nije mogao da

predvidi posledice Ginzbergovog/Kizejevog neuspeha da se nagovoreAnđeli Pakla da udruže snage sa radikalnom levicom sa Berklija. Konačnirascep dogodio se četiri godine kasnije u Altamontu77, ali to je tada većsvima bilo jasno, osim nekolicini džankija iz rok-industrije i nacionalnojštampi. Orgija nasilja u Altamontu samo je izdramatizovala problem.Realnost je već bila jasna; bolest je dostigla kulminaciju, a energija Pokretaveć je odavno bila raspršena potrebom za samoodržanjem. Ah, ovo grozno trabunjanje. Mrska sećanja i ružni flešbekovi naziru se

kroz vreme/maglu Stenijan Strita78... nema utehe za izbeglice, nema svrheosvrtati se. Pitanje je, kao i uvek, šta sada?...Sručio sam se u krevet u ,,Flamingu“ sa strepećim osećajem da smo

okolina i ja previše daleko. Dogodiće se nešto ružno. Siguran sam. Soba jeličila na mesto gde se odi-grao neuspeli zoološki eksperiment sa viskijem igorilama. Razbijeno trometarsko ogledalo, još uvek je visilo na mestu -ružan dokaz popodneva kad je moj advokat divljao sa čekićem za kokose irazbio ogledalo i sve sijalice.Zamenili smo svetla paketom crvenih i plavih sijalica za božićnu jelku iz

,,Sejfveja“, ali ogledalo nismo mogli da zamenimo. Krevet mog advokataizgledao je kao nagorelo pacovsko gnezdo. Vatra je pojela gornju polovinu,a ostale su samo raštrkane žice i nagoreli dušek. Srećom, sobarice nisu višezalazile u našu sobu posle groznog sukoba koja se dogodila u utorak.Spavao sam kad je sobarica tog jutra ušla u sobu. Zaboravili smo da

okačimo znak ,,Ne uznemiravaj“... pa je upala u sobu i iznenadila mogadvokata koji je potpuno go klečao i povraćao u svoje cipele u ormanu,misleći da se nalazi u kupatilu... A onda se okrenuo i video ženu s licemMikija Runija kako bulji u njega. Nije mogla ni reč da progovori, samoje drhtala, uplašena i zbunjena.„Držala je tu metlu za pod kao da je sekira“, rekao je moj advokat. „Zato

sam izleteo iz ormara, nekako pogrbljeno skakutajući, i dalje bljuvajući, i

zgrabio je za kolena... uradio sam to instinktivno, mislio sam da hoće da meubije... kad je počela da vrišti, stavio sam joj u usta kesicu za led.“Da, sećam se tog krika... jedan od najstrašnijih zvukova koje sam ikada

čuo. Probudio sam se i video da se moj advokat očajnički rve sa nečim štoje izgledalo kao stara žena. U sobi je šištala električna buka TV-a koji jebio maksimalno pojačan na nepostojećem kanalu. Jedva sam mogao dačujem kako žena kriči dok pokušava da izvadi kesicu za led iz usta... ali nijemogla da se bori s ogromnim golim telom mog advokata. Kad je priterao uugao iza televizora, stegnuo je za vrat a ona je zavijala: „Molim vas...molim vas... ja sam samo sobarica... nisam ništa loše mislila...“Skočio sam iz kreveta, zgrabio novčanik i stavio joj ispred lica novinarsku

značku Dobrotvornog policijskog udruženja.„Uhapšeni ste!“ dreknuo sam.,,Ne!“ zastenjala je. ,,Ja sam samo htela da počistim!“ Moj advokat se

teško dišući podigao na noge. „Mora da je koristila rezervni ključ zaposlugu“, rekao je. „Glancao sam cipele u ormaru i primetio sam da seušunjala - pa sam je zgrabio.“ Tresao se, povraćka mu je curila niz bradu,ali video sam da kapira ozbiljnost situacije. Ovog puta, našeponašanje prešlo je granicu intimne izopačenosti. Obojica smo, potpunogoli, buljili u izbezumljenu staru ženu - hotelsku radnica - koja je ležala napodu i grčila se od straha i histerije. Morali smo ovo da rešimo.,,Ko vas je terao da ovo radite?“ pitao sam je. ,,Ko vas je potplatio?“,,Niko!“ zakukala je. ,,Ja sam sobarica!“,,Lažete!“ povikao je moj advokat. „Tražili ste dokaze! Ko vas je na to

nagovorio - direktor?“„Radim u hotelu!“ rekla je. „Samo čistim sobe.“ Okrenuo sam se mom

advokatu. ,,Ovo znači da znaju šta imamo“, rekao sam. „Poslali su ovusiromašnu ženu da ga ukrade.“,,Ne!“ povikala je. ,,Ne znam o čemu govorite!“ ,,Sereš!“ rekao je moj

advokat. ,,I ti si deo!“„Deo čega?“„Lanca droge“, rekao sam. „Mora da znaš šta se dešava u ovom hotelu. Šta

misliš zašto smo mi ovde?“Gledala je u nas i pokušala da govori, ali je samo lupetala. „Znam da ste

policajci“, konačno je rekla. „Ali sam mislila da ste ovde samo zbogseminara. Kunem se! Samo sam htela da počistim sobu. Ne znam ništa odrogi!“

Moj advokat se nasmejao. ,,Ma, ne zezaj dušo. Nemoj samo da mi kažešda nikad nisi čula za Grandža Gormana.“ ,,Ne!“ povikala je. „Kunem se da nikad nisam čula!“ Moj advokat je

glumio da razmišlja, a onda se sagnuo da pomogne staroj dami da se dignena noge. „Možda govori istinu“, rekao mi je. „Možda stvarno nijeumešana.“

„Nisam! Kunem se!“ povikala je.,,Pa, u tom slučaju“, rekao sam, „možda je bolje da je ne privodimo.

Možda može da nam pomogne.“,,Da“, nestrpljivo je rekla. „Uradiću sve što želite! Ja mrzim drogu!“,,I mi, gospođo", rekao sam.„Mislim da bi trebalo da je stavimo na platni spisak kao honorarca“, rekao

je moj advokat. „Neka je provere, a onda stave na spisak za Jedan Velikimesečno, zavisno od toga koliko nam donese.“Ženino lice se odmah promenilo. Više nije bila uznemirena što priča sa

dvojicom golih muškaraca; jedan je, nekoliko minuta ranije, hteo da jezadavi.„Misliš da možeš?“ pitao sam je.,,Šta?“„Jedan telefonski poziv dnevno“, rekao je moj advokat. „Samo reci šta si

videla.“ Potapšao je po ramenu. ,,Ne brini ako se tvoja priča ne uklapa. Toje naš problem.“Žena se nacerila. ,,Za to biste mi platili?”„Prokleto si u pravu“, rekao sam. „Ali ako zucneš nešto bilo kome - ideš u

zatvor do kraja života.“Klimnula je glavom. „Pomoći ću vam kako znam i umem“, rekla je. „Ali

koga treba da zovem?“,,Ne brini se za to“, rekao je moj advokat. „Kako se zoveš?“,Elis“, rekla je. „Samo nazovite servis za pranje rublja i tražite Elis.“„Bićeš kontaktirana“, rekao sam. ,,To će potrajati nedelju dana. Dotle,

širom otvori oči i pokušaj da se ponašaš normalno. Može li to?“„Naravno, gospodine!" rekla je. „Da li ću vas ponovo videti gospodo?“

Nasmešila se. „Mislim, posle ovoga...“ ,,Ne“, rekao je moj advokat. „Nas šalju iz Karson Sitija. Tebe će

kontaktirati inspektor Rok. Artur Rok. Pretvaraće se da je političar, ali lakoćeš ga prepoznati.“Žena kao da je oklevala.

„Šta nije u redu?“ pitao sam. „Nešto nam nisi rekla?“ „O, ne!“ brzo jeodgovorila. „Pitam se - ko će me plaćati?“,,Za to će se pobrinuti inspektor Rok“, rekao sam. ,,Hiljadu dolara u kešu

svakog devetog u mesecu.“„Oh, Bože!“ uzviknula je. ,,Za taj novac ću uraditi bilo šta!“,,Ti i mnogi drugi“, rekao je moj advokat. „Iznenadila bi se ko je sve na

platnom spisku - baš ovde u hotelu.“Ovo je pogodilo. ,,Je l’ ih poznajem?“,,Verovatno“, rekao sam. „Sve je to tajno. Ako se desi nešto ozbiljno, neko

će te kontaktirati javno - lozinkom.“ ,,Kojom?“„Ruka Ruku Mije“, rekao sam. „Čim to čuješ, kaži: Ne bojim se ničega.

Tako će te prepoznati.“Klimnula je glavom, a onda je nekoliko puta ponavljala lozinku, a mi smo

je slušali da se uverimo da je zapamtila.,,U redu“, rekao je moj advokat. ,,To je sve za sad. Verovatno se više

nećemo viđati dok ne počnu hapšenja. Biće bolje da nas ignorišeš dok neodemo. Nema potrebe da čistiš sobu. Samo ostavi sapune i peškire ispredvrata, tačno u ponoć.“ Nasmešio se. „Tako nećemo morati da rizikujemo dase dogodi još neki ovakav incident. Zar ne?“Krenula je ka vratima. „Kako vi kažete, gospodo. Ne mogu da vam

objasnim koliko mi je žao što se ovo desilo... ali ja stvarno nisam imalapojma.“Moj advokat je ispratio. „Nema problema“, rekao je. „Sad je sve gotovo.

Hvala Bogu da još ima pristojnih ljudi.“ Smeškala se dok je zatvarala vrata za sobom.

12. Povratak u „Cirkus-Cirkus"... Traženje

čovekolikog majmuna... dođavola sameričkim snom

PROŠLA su skoro 72 sata od tog čudnog susreta, a nijedna sobarica nijekročila u našu sobu. Šta li im je Elis rekla? Jednom smo je videli naparkingu kako gura kolica s posteljinom, ali smo se pravili da je nepoznajemo i činilo se da to razume.Ali to nije moglo da potraje još dugo. Iskorišćeni peškiri bili su svuda po

sobi. Pod u kupatilu bio je prekriven sa petnaestak centimetara sapuna,povraćke, kora od grejpfruta i razbijenog stakla. Kad sam hteo da pišam,morao sam da obuvam cipele. Na čupavom šarenom tepihu bilo je tolikosemenki marihuane da je bio zelen.Uopšteno, apartman je bio toliko odvratan da je podsećao na smetlište.

Mislio sam da verovatno mogu da se izvučem ako kažem da je to nekaizložba „Isečci iz života“ koju smo doneli iz Hejg Strita da pokažemodrugim pandurima iz zemlje kako izgleda život narkomana koji su ogrezli uprljavštinu i izopačenost.Ali kakvi su to zavisnici koji su koristili sve one ljuske kokosa i kore

dinje? Da li bi džankiji ostavili toliko nepojedenog pomfrita? I one lokveskorenog kečapa na komodi?Možda. Ali zašto toliko pića? I pornografske fotografije iscepane iz

petparačkih časopisa kao što su „Švedske kurve“ ili „Orgije u Kazbi“,nalepljene na razbijeno ogledalo premazano senfom koji se stvrdnuo užućkastu kom... i svi ovi znakovi nasilja, i crvene i plave sijalice i krhotinestakla koje su nalepljene na zidove...Ne, to nisu tragovi normalnog, bogobojažljivog džankija. Previše su divlji

i agresivni. U ovoj sobi ima dokaza konzumiranja skoro svake drogepoznate civilizovanom čoveku još od 1544. To bi moglo da se objasni samokao montaža, neka vrsta hiperbolisanog srednjevekovnog eksponata,sastavljenog veoma pažljivo da bi se pokazalo šta može da se desi ako bi22 ozbiljna narkomana - svaki sa drugačijom zavisnošću - bila zatvorenazajedno u istoj sobi pet dana i noći bez spavanja.

Zaista. Ali naravno da to nikad ne može da se dogodi u Stvarnom Životu,gospodo. Ovo je samo zbog demonstracije...Iznenada je zazvonio telefon i trgnuo me iz maštanja. Pogledao sam ga.

Riiiiinnnnngggg.... Bože, šta sada? Je li to to? Skoro da sam mogao dačujem kreštavi glas direktora, gospodina Hema, kako mi kaže da policijadolazi u moju sobu, i moli me da ne pucam dok razbijaju ulazna vrata.Riiiing... Ne, oni ne bi prvo zvali. Kad odluče da me uhapse, verovatno će

postaviti zasedu u liftu: prvo mejs, a onda skenjaj-ga-na-pod. To će sedogoditi bez najave.Rešio sam da podignem slušalicu. Bio je to moj prijatelj Brus Ines. Zvao je

iz ,,Cirkus-Cirkusa“. Pronašao je čoveka koji hoće da proda čovekolikogmajmuna o kome sam se raspitivao. Traži 750 dolara.,,Pa kakav je to prevarant?“ pitao sam. „Sinoć je bilo 400.“„Kaže da je pripitomljen za život u kući“, rekao je Brus. „Sinoć ga je

pustio da prespava u prikolici, a ovaj mu se israo u tuš-kabinu.“„To ništa ne znači“, rekao sam. „Majmune privlači voda. Sledeći put će se

israti u lavabo.“„Možda bi trebalo da dođeš i cenjkaš se s njim“, rekao je Brus. „Tip sedi

pored mene u baru. Rekao sam mu da ti zaista želiš čovekolikog majmuna ida ćeš ga dobro odgajati. Mislim da će pregovarati. Stvarno je vezan za tusmrdljivu stvar. Lisicama. Majmun je u baru, sedi u prokletoj barskoj stolicii balavi u kriglu s pivom.“,,U redu“, rekao sam. „Dolazim za desetak minuta. Ne daj da se bitanga

napije. Hoću da ga upoznam u prirodnom stanju.“ Kad sam stigao pred glavni ulaz ,,Cirkus-Cirkusa“, ubacivali su nekog

matorca u kola hitne pomoći. „Šta se dogodilo?“ pitao sam parking-službenika.„Nisam siguran“, odgovorio je, „Neko reče da ga je strefila srčka. Ali

video sam da je isečen na potiljku.“ Seo je u kita i dao mi kupon. ,,Da vamsačuvam piće?“ pitao je i podigao veliku čašu tekile sa sedišta. „Mogu da jestavim u frižder.“Klimnuo sam glavom. Ovde ljudi poznaju moje navike. Toliko sam često

ulazio i izlazio, sa Brusom i članovima benda, da su me službenici znali poimenu - iako se nikada nisam predstavio niti me je iko ikad pitao.Pretpostavio sam da su prekopali pretinac u kolima i videli notes s mojimimenom.

Pravi razlog, koji mi nije pao na pamet, bio je da sam još uvek nosiopločicu s imenom sa policijskog seminara. Potpuno sam zaboravio da je nagornjem džepu moje šarene jakne za lov na ptice. Nema sumnje da supretpostavili da sam neki uvrnuti tajni agent... a možda i nisu; možda su bilifini prema meni, jer su mislili da neko ko je dovoljno lud da se predstavljako pandur dok se vozika po Vegasu u belom kadilaku sa pićem u mci, morada je Mudonja, a možda čak i opasan tip. Na sceni gde niko ambiciozan nijeono što predstavlja, nema mnogo rizika u izigravanju pravog ludaka.Posmatrači će jedan drugom klimati glavama i mrmljati o „folirantima bezstila“.Druga strana medalje je „Prokletstvo! Ko je ovo?“ sindrom. Ovo dolazi od

vratara i konobara koji pretpostavljaju da svako ko se ponaša ludo, aostavlja veliki bakšiš, mora biti neko važan - što znači da mu treba ugađati.Ali ovo ništa ne znači kad vam je glava puna meskalina. Samo lunjate

okolo, radeći ono što smatrate ispravnim, a to najčešće i jeste tako. Vegas jeprepun ljudi koji su prirodno uvrnuti - tako da droge i nisu problem, osimpandurima i sindikatima koji se bore protiv dopa. Psihodelici su skoroirelevantni u gradu gde možete da uđete u kazino, u bilo koje doba dana inoći, i vidite razapinjanje gorile - na svetleći neonski krst koji se iznenadapretvara u točak ruleta koji obrće životinju u krugovima iznad glava zakockarskim stolovima. Brusa sam pronašao u baru, ali nigde nije bilo majmuna. „Gde je?“ pitao

sam. „Spreman sam da napišem ček. Vodim prokletinju kući avionom. Većsam rezervisao dva sedišta u prvoj klasi - R. Djuk i Sin.“„Vodićeš ga u avion? “,,Da, dođavola“, odgovorio sam. „Misliš da smeju nešto da mi prigovore?

Da mi ukažu na mane mog sina?“Slegnuo je ramenima. „Zaboravi“, rekao je. „Malo pre su ga odveli. Napao

je nekog starca u baru. Kreten je počeo da gnjavi konobara kako„dozvoljava da bosonogi ološ ulazi u lokal“ i tad je majmun kriknuo - tolikoglasno da ga je matorac polio pivom. Majmun je poludeo, skočio je sastolice i odgrizao parče glave starcu... barmen je pozvao hitnu, a onda sudošli i panduri i odveli majmuna.“,,Prokletstvo“, rekao sam. „Koliko je kaucija? Hoću tog majmuna.“,,Daj, smiri se“, rekao je Brus. „Bolje nemoj da prilaziš zatvoru. Samo

čekaju da ti stave lisice. A to ti ne treba.“

Malo sam razmišljao i zaključio sam da je verovatno u pravu. Nemasmisla da sve upropastim zbog nekog agresivnog majmuna koga čak nisamni upoznao. Koliko sam shvatio, može da odgrize komad moje glave, akomu platim kauciju. Biće mu potrebno dosta vremena da se povrati od šokašto je iza rešetaka, a ja ne mogu toliko da čekam.„Kad pališ?“ pitao me Brus.„Što pre“, rekao sam. „Nema više smisla da se muvam po ovom gradu.

Imam sve što mi treba. Još nešto bi me samo zbunilo.“Izgledao je iznenađeno. ,,Našao si Američki San?“ pitao je. ,,U ovom

gradu?“Klimnuo sam glavom. „Baš sad sedimo na žili kucavici“, rekao sam.

„Sećaš se priče o gazdi ovog mesta koju nam je ispričao direktor? Kako jeod malih nogu želeo da pobegne od kuće i priključi se cirkusu?“Brus je naručio još dva piva. Pogledao je po kazinu, a onda slegnuo

ramenima. ,,Da, kapiram šta hoćeš da kažeš“, rekao je. „Sad bitanga imasopstveni cirkus, i pored toga, licencu za lopovluk. U pravu si - on jeprimer.“,,Apsolutno“, rekao sam. ,,To ti je čisti Horacio Aldžer, to je suština

njegovog stava. Pokušao sam da ugovorim razgovor s njim, ali mi je nekalezbijka rekla da odjebem – imala je glas notorne pijanice i tvrdila je da jeGlavna Sekreterica. Rekla mi je da on mrzi novinare više nego bilo štadrugo u Americi.“„On i Spiro Agnju“, rekao je Brus.„Obojica su u pravu“, rekao sam. „Pokušao sam da kažem toj ženi da se

slažem sa svim za šta se on zalaže, ali mi je rekla da se gubim iz grada i nepomišljam da uznemiravam Gazdu. ,,On stvarno mrzi novinare“, rekla je.„Ovo ne morate da shvatite kao upozorenje, ali da sam na vašem mestu, jabih to tako shvatila...““Brus je klimnuo glavom. Gazda mu je plaćao 1.000 dolara nedeljno da

odradi dva seta svake večeri u „Leopard Laundžu“, i još 2.000 za bend.Morali su samo da dva sata prave paklenu buku. Gazdu je boleo kurac štasviraju, samo da ritam bude brz i pojačala odvrnuta na najjače, da biprivukli ljude u bar. Bilo je čudno sedeti u Vegasu i slušati kako Brus peva tako moćne stvari

kao što su ,,Čikago79“ ili „Kantri Song80“. Kad bi se uprava samo potrudilada čuje tekstove, ceo bend bi uvaljali u katran i perje.

Nekoliko meseci kasnije u Aspenu, Brus je pevao iste pesme u klubuprepunom turista. Kad su završili poslednji set, bivši Astronaut81 prišao jenašem stolu i počeo da viče pijane superpatriotske gluposti, usredsredivši sena Brusa: „Odakle ti muda, prokleti Kanađanine, da dođeš ovde i vređašmoju zemlju?“„Kaži to meni“, rekao sam. ,,Ja sam Amerikanac. Živim ovde i slažem se

sa svakom jebenom rečju koju on peva.“U tom trenutku došlo je obezbeđenje. Snagator se misteriozno nasmešio i

rekao: „Dobro veče, gospodo. Čing kaže da je vreme da se stišate, zar ne?Niko ne maltretira muzičare u ovom lokalu, je l’ to jasno?“Astronaut je otišao mrmljajući kako će upotrebiti svoj uticaj za „brzu

promenu“ imigracionih zakona. „Kako se zoveš?“ pitao me dok ga jeizvodilo obezbeđenje.„Bob Cimerman“, rekao sam. „Ako postoji nešto što mrzim, to su glupavi

Poljaci.“„Misliš da sam Poljak?“ uzviknuo je. „Štrokava lenštino! Svi ste vi

govna! Vi ne predstavljate ovu zemlju!“„Bože, nadamo se da je ne predstavljaš ni ti“, promrmljao je Brus.

Astronaut je i dalje besneo dok ga je obezbeđenje guralo na ulicu.Sledeće večeri u drugom restoranu, Astronaut je s društvom tamanio hranu

- potpuno trezan - kad mu je iznenada četrnaestogodišnji dečak tražećiautogram. Astronaut se za trenutak nećkao, glumio da mu je neprijatno, aonda je nažvrljao potpis na parčetu papira koje mu je dao dečak. Dečak jepogledao autogram, a onda ga pocepao i bacio na Astronautova kolena. ,,Nevoli vas baš svako, čoveče“, rekao mu je. Zatim se vratio i seo za stoudaljen nekoliko metara.Astronautovo društvo je zanemelo. Desetak ljudi - supruge, direktori i

stariji inženjeri koji su se dobro provodili u Aspenu. Sad su izgledali kao daim je neko poprskao proliv po stolu. Niko nije rekao ni reč. Brzo su večeralii otišli ne ostavljajući bakšiš.Toliko o Aspenu i Astronautima koji ne bi imali ovakvih problema u

Vegasu.Malo ovog grada pružiće vam mnogo iskustva. Posle pet dana u Vegasu

imate osećaj da ste tu pet godina. Nekim ljudima se to dopada - ali nekimljudima se dopada i Nikson. On bi bio savršen za gradonačelnika Vegasa; saDžonom Mičelom kao šerifom i Agnjuom kao direktorom gradske čistoće.

13. Kraj puta... Smrt Kita... Natapanje znojem na aerodromuKAD sam pokušao da sednem za kockarski sto, prišlo mi je obezbeđenje.

,,Vi ne pripadate ovde“, rekao mi je tiho jedan od njih. „Idemo napolje.“„Zašto da ne“, rekao sam.Odveli su me do prednjeg ulaza i pozvali da mi dovezu kita. „Gde vam je

prijatelj?“ pitali su dok smo čekali.„Koji prijatelj?“„Veliki Latinoamerikanac.“,,Slušajte“, rekao sam im, ,,ja sam doktor žurnalistike. Ne družim se s

takvim tipovima.“Na to su se nasmejali. ,,A ovo?“ rekli su i pokazali mi veliku fotografiju

mog advokata i mene kako sedimo u ringišpil-baru.Slegnuo sam ramenima. ,,To nisam ja“, rekao sam. ,,To je Tompson. On

piše za „Roling Stoun“... zaista opasan i lud tip. A ovaj pored njega jemafijin plaćeni ubica u Holivudu. Sranje, da li ste proučili ovu fotografiju?Koji manijak bi tumarao po Vegasu noseći jednu crnu rukavicu?“,,To smo primetili“, rekli su . ,,A gde je on sada?“Slegnuo sam ramenima. „Kreće se prilično brzo“, rekao sam. „Dobija

naloge iz Sent Luisa.“Dobro su me pogledali. ,,A otkud vi znate sve ovo?“ Pokazao sam im

svoju zlatnu značku policijskog sindikata i okrenuo im leđa. „Ponašajte seprirodno“, šapnuo sam. „Nemojte da me odate.“Kad sam odvezao kita, još uvek su tamo stajali. Službenik je dovezao auto

u pravom trenutku. Dao sam mu 5 dolara i izleteo na ulicu sa stilom -škripeći gumama.Sad je sve bilo gotovo. Odvezao sam se u ,,Flamingo“ i preneo prtljag u

auto. Pokušao sam da podignem krov ne bih li se malo kamuflirao, ali neštonije bilo u redu sa motorom. Svetlela je crvena lampica alternatora - jošotkako sam kitom ušao u jezero Mid na vodeni test. Pažljivo sam pogledaoinstrument-tablu i video da mi je svako strujno kolo bilo potpuno sjebano.Ništa nije radilo. Čak ni farovi. Kad sam hteo da uključim klima-uređaj, čuosam gadnu eksploziju ispod haube.Krov na spuštanje se napola zaglavio, ali sam ipak odlučio da ga odvezem

do aerodroma. Ako se ovo prokleto đubre bude pokvarilo, napustiću ga ipozvati taksi. Jebeno đubre iz Detroita. Ne treba im dozvoliti da praveovakva sranja.

Kad sam stigao na aerodrom, sunce je izlazilo. Ostavio sam kita na VIPparkingu. Petnaestogodišnji klinac je došao da ga proveri, ali odbio sam daodgovorim na njegova pitanja. Uzbudio se kad je video u kakvom je stanjuauto. „O, Bože!“ stalno je govorio. „Kako se ovo dogodilo?“ Obilazio jeoko auta i upirao prstom u ulegnuća i izgrebotine.,,Znam“, kažem. „Baš su ga razbili. Ovo nije dobar grad za vožnju u

kabrioletu. Najgore je bilo na bulevam ispred,,Sahare“. Znaš onaj ugao gde se skupljaju džankiji? Bože, ne mogu da

verujem da su odjednom poludeli.“Klinac nije bio preterano bistar. Još u mladosti lice mu je izgledalo

glupavo, a sad je bilo prekriveno užasom.,,Ne brini“, rekao sam. „Osiguran sam.“ Pokazao sam mu odredbe u

ugovoru ispisane sitnim slovima, gde je pisalo da sam osiguran od svakakveštete, za samo dva dolara dnevno.Kad sam otišao, klinac je još uvek klimao glavom. Malo mi je bilo krivo

što sam ga ostavio da se petlja s autom. Nije bilo načina da se objasni sva tašteta. Auto je bio dokrajčen, potpuno sjeban, olupina. U normalnimokolnostima, čim bih ga vratio, odmah bi me uhapsili... ali ne u ranu zoru,kad u rent-a-caru radi samo ovaj klinac. Na kraju krajeva, ipak sam ja VIP.Inače mi ne bi ni iznajmili auto...Neka se kokoš vrati u kokošinjac, pomislio sam dok sam žurio na

aerodrom. Još uvek je bilo previše rano da bih se ponašao normalno, pa samodlučio da se ugnezdim u kafe uz losanđeleski ,,Tajms“. Negde u hodnikudžuboks je svirao „Jedan dim preko granice“. Na trenutak sam oslušnuo,ali nervni završeci više ništa nisu percipirali. Jedina pesma koju bih mogaoda razumem bila bi „Mister Tambourine Man“ ili možda „Memphis BluesAgain“82. „Aaaauuuuu, mama.... je li ovo stvarno.... kraj?“ Avion je poletao u osam, što znači da sam morao da ubijem dva sata.

Osećao sam se očajno upadljivo. Nije bilo sumnje da me traže; mreža sespušta... samo je pitanje vremena kad će me saterati u ugao kao divlju zver.Predao sam prtljag na pokretnu traku. Sve osim kožne torbe na ramenu

pune droge i .357. Imaju li proklete detektore za metal na aerodromu?Prošetao sam se do ulaza za ukrcavanje i tražio crne kutije, ali sam se trudioda izgledam opušteno. Nijednu nisam video. Odlučio sam da rizikujem -

samo projuri kroz ulaz sa velikim osmehom, mrmljajući o „padu deonicačelika na berzi...“Samo još jedan propali prodavac koji odlazi. Za sve je krivo ono đubre

Nikson. Baš tako. Odlučio sam da će biti prirodnije ako nađem nekog s kimbih mogao da brbljam - one rutinske gluposti koje pričaju putnici:„Kako si, druže? Sto posto se pitaš što se ovako znojim? Daaaa. Dođavola,

matori! Jeste danas čitali novine?... Ne biste verovali šta su one bitangedanas napravile!“Računao sam da je to dobra mimikrija... ali nisam mogao da nađem nekog

ko je izgledao dovoljno bezopasno za razgovor. Aerodrom je bio prepunljudi koji su izgledali kao da bi mogli da me otkucaju ako napravimpogrešan potez. Osećao sam paranoju... kao Trbosek koji beži odSkotland Jarda.Gde god sam bacio pogled, video sam svinje... zato što je tog jutra

aerodrom Las Vegasa zaista je bio prepun pandura: masovni egzodus poslevrhunca Seminara okružnih javnih tužilaca. Kad sam to shvatio osetio samse mnogo bolje...

Izgledada je sve završeno.Jesi li spreman?Spreman? Pa, zašto da ne? Ovo je težak dan u Vegasu. Hiljadu policajaca odlazi iz

grada trčkarajući u grupama od četiri ili šest članova. Vraćaju se kući.Seminar o drogama se završio. Aerodrom je brujao od grubih razgovora.Mala piva i Bladi Meri, i poneka žrtva osipa od pazušne futrole za pištoljkoja utrljava ,,meksanu“. Nema smisla da se to skriva. Neka kaže šta gamuči... ili neka bar pusti malo vazduha.Da, puno vam hvala... mislim da sam otkinuo dugme na pantalonama.

Nadam se da neće spasti. Ne biste hteli da mi spadnu pantalone, zar ne?Ne, jebiga. Ne danas. Ne nasred lasvegaskog aerodroma, u ovo znojno i

teško jutro na samom kraju masovnog susreta na temu Narkotici i OpasneHemikalije.„Kad voz... uđe u stanicu... pogledam je u oči...“

Tugaljiva muzika na aerodromu.,,Da, teško je reći, kad je ljubav uzaludna...“83

S vremena na vreme dođe jedan od onih dana kad je sve uzalud... kamen

oko vrata od početka do kraja; ako znate šta je dobro za vas, kad dođe takavdan, šćućurite se u siguran ugao i posmatrajte. Možete malo i razmišljate.Izvalite se u jeftinu drvenu stolicu, sakrijte se od ljudi, i mudro popijtepet ili osam badvajzera... popušite kutiju kraljevskog marlbora, pojeditesendvič sa puterom od kikirikija, i konačno, kad padne mrak, progutajtemalo dobrog meskalina... a onda malo kasnije, pravac plaža. Zatim usurferski položaj, u magli, a posle toga nek’ vam talasi zapljuskuju hladnastopala... gazeći kroz plemena divljih ribica... ptica trkačica, glupih malihptica, kraba i tu i tamo perverznjaka ili klošara koji leži zavijen u rite,lutajte usamljeni među dinama i granjem... Ovo vam je makar potrebno za početak - sem ako imate sreće i dobijete

nešto bolje. Ali na plaži nema komplikacija kao na usijanom lasvegaskomaerodromu.Osetio sam se veoma upadljivo. Amfetaminska psihoza? Paranoidna

demencija? Šta je to? Moj argentinski prtljag? Ovo ćopanje, zbog koga sujednom davno odbili da me prime u mornaricu?Dabome! Ovaj čovek nikada neće hodati uspravno, kapetane! Zato što mu

je jedna noga duža od druge... Ne mnogo. Oko centimetar, a to je trimilimetra više nego što kapetan može da toleriše.Zato smo se razišli. On je prihvatio da bude zapovednik broda u Južnom

kineskom moru, a ja sam postao doktor gonzo novinarstva... i tako, mnogogodina kasnije, dok sam ubijao vreme na lasvegaskom aerodromu, uzeosam novine i pročitao da se kapetan ovaj put baš sjebao:

DOMOROCI IZMASAKRIRALI ZAPOVEDNIKA BRODAPOSLE ,,SLUČAJNOG“ NAPADA NA GUAM

(AOP) - Na američkoj palubi „Crazy Horse", negde na Pacifiku (25. sep) -Celokupna posada od 3465 ljudi najnovijeg nosača aviona, danas je udubokoj žalosti jer je petoro članova posade, uključujući i kapetana,iseckano kao ananas u tuči sa Heroinskom policijom u neutralnoj luci HongSi. Dr. Blur; brodski sveštenik, vodio je napetu pogrebnu službu na pisti zapoletanje. Crkveni hor 4. flote pevao je „Tom Thumb’s Blues84"... dok su

brodska zvona neumorno zvonila, ostaci petorice su spaljeni i spušteni uPacifik rukom oficira po kapuljačom zvanog „komandir". Nedugo posleslužbe, posada je počela da se međusobno tuče, i svaka komunikacija sbrodom je prekinuta na neodređeno vreme. Portparol komande 4. Flote uGuamu, rekao je da mornarica „nema komentara“ na ovu situaciju jer čekarezultate istrage na najvišem nivou koju sprovodi tim civilnih specijalacarukovođen bivšim okružnim tužiocem Nju Orleansa Džejmsom Gerisonom. ...Zašto se gnjaviti sa novinama, ako je ovo sve što one nude? Agnju je bio

u pravu. Štampa je banda okrutnih pedera. Novinarstvo nije profesija, a nizanat. To je jeftina bara za odjebane i odbačene - sporedan ulaz u čmarživota, prljava popišano-usrana rupa koju su zapečatili građevinskiinspektori, ali dovoljno duboka da se uvuče pijandura s trotoara i masturbirakao šimpanza u zoo-kavezu.

14. Zbogom Vegasu... „Božija milost za vas, svinje!"MUVAO sam se po aerodromu i na ogledalu u toaletu video da još uvek

nosim policijsku pločicu s imenom: ravna, narandžasta, plastična,pravougaona pločica na kojoj piše „Raol Djuk, specijalni islednik, LosAnđeles“.Skini to, pomislio sam. Baci je. Šou je gotov... i nije dokazao ništa. Bar ne

meni. A svakako ni mom advokatu - koji je takođe nosio pločicu - ali on jesada u Malibuu i leči paranoju.Bilo je to gubljene vremena, inferiorno podjebavanje koje je bilo samo -

sad je to jasno - jeftini izgovor za hiljadu pandura da provedu vikend uVegasu na račun poreskih obveznika. Niko ništa nije naučio - bar ne neštonovo. Osim možda ja... a sve što sam naučio je da Nacionalnoudruženje okružnih javnih tužilaca kasni desetak godina za surovomistinom i nemilosrdnom kinetičkom stvarnošću onog što su nedavno naučilida zovu „Potkultura Droge“, ovog smrdljivog leta Gospodnjeg 1971.Još uvek deru poreske obveznike za hiljade dolara da bi snimili filmove o

„opasnostima LSD-a“, kad svako zna - osim pandura - da je potražnja zapsihodelicima toliko opala da dileri na veliko više i ne rade sa kvalitetnimesidom ili meskalinom - osim kao uslugu specijalnim mušetrijama:uglavnom diletantima preko tridesete - kao što smo moj advokat i ja.Danas su na tržištu najtraženiji spuštalice - droge za opuštanje. Crveni i

dop - sekonal i heroin - i loša domaća trava prskana svim i svačim: odarsenika do sredstva za smirivanje konja. Danas se najviše prodaje ono štoće te sjebati - izazvati kratak spoj u mozgu i uzemljiti ga što jemoguće duže. Dilovanje se iz geta proširilo na predgrađa. Čovekiz predgrađa sada se bode pod kožu, ili direktno u venu... na svakog bivšegnavučenog na spid koji je došao do horsa, ima dvesta klinaca koji su sasekonala odmah prešli na iglu. Nisu se čak ni potrudili da probaju spid.Dizalice više nisu u modi. Na tržištu 1971, metadrin je toliko redak kao

npr. čisti esid ili DMT. „Proširenje svesti“ otišlo je sa LindonomDžonsonom... a ne vredi ništa, istorijski posmatrano, što su spuštalice došles Niksonom. Bez problema sam dokopao do aviona, i osetio sam talase loših vibracija

od drugih putnika... ali glava mi je bila toliko sjebana, da me bilo baš brigada sam u avion ušao potpuno go prošaran gnojavim ranama od sifilisa. Bilaje potrebna ekstremna fizička sila da me spreči da uđem u avion. Toliko

sam prekoračio običnu iscrpljenost da sam počeo da se navikavam na idejupermanentne histerije. Činilo mi se da bi me najmanji nesporazum sastjuardesom naterao da zaplačem ili poludim... što je ona očigledno osetila,i postupala je sa mnom veoma nežno.Kad sam poželeo led za Bladi Meri, odmah ga je donela. Kad mi je

ponestalo cigareta, dala mi je njenu paklu. Jedino sam je malo iznerviraokad sam izvadio grejpfrut iz torbe i počeo da ga režem lovačkim nožem.Video sam da me posmatra, pa sam pokušao da sve prebacim nazajebanciju. ,,Ne idem nigde bez grejpfruta“, rekao sam. „Teško je pronaćidobar - osim ako niste bogati.“Klimnula je glavom.Sevnuo sam grimasom/osmehom, ali je bilo teško znati šta ona misli. Znao

sam da je sasvim moguće, da je već odlučila da me u kavezu skine s avionačim sletimo u Denver. Neko vreme sam je gledao pravo u oči, ali ostala jeprisebna. Spavao sam kad je avion dotakao pistu, ali potres me odmah probudio.

Pogledao sam kroz prozor i video Roki Mauntins. Šta ja, koj’ kurac, radimovde? Pitao sam se. Nema svrhe. Odlučio sam da čim budem u mogućnosti,nazovem mog advokata. Neka mi telegrafski pošalje lovu da kupim velikogalbino dobermana. Denver je nacionalni centar za ukradene dobermane;dopremaju iz svih krajeva zemlje.Kad sam već tu, mogao bih da nabavim opakog psa. Ali prvo, nešto za

moje nerve. Čim sam izašao iz aviona, otišao sam u aerodromsku apoteku izatražio od apotekarke kutiju amila.Počela je da okleva i vrti glavom. ,,Ne mogu“, konačno je rekla. ,,Ne

mogu da vam prodam ako nemate recept.“,,Znam“, rekao sam. „Ali ja sam doktor. Meni ne treba recept.“Još uvek je oklevala. ,,Pa... to morate da mi dokažete.“,,Naravno“, rekao sam i izvadio novačanik. Kao slučajno sam ga okrenuo

tako da vidi policijsku značku. Dao sam joj moju Propovedničku DiskontnuKarticu - koja me identifikuje kao doktora bogoslovije, ovlašćenogsveštenika Crkve Nove Istine.Pažljivo je pogledala i vratila mi. Odmah sam osetio poštovanje u njenom

stavu. Oči su joj postale tople. Kao da je želela da me dotakne. „Nadam seda ćete mi oprostiti, doktore“, rekla je divno se smešeći. „Morala sam da

pitam. Ovde dolaze razni čudaci. Opasni zavisnici. Da nepoverujete kakvi.“,,Ne brinite“, rekao sam, „savršeno vas razumem. Ali ja imam slabo srce i

nadam se...“,,Svakako!“ uzviknula je i odmah mi dala kutiju amila. Platio sam joj ne

pozivajući se na propovednički popust. Otvorio sam kutiju i odmah slomiojedan pod nosem. Ona me posmatrala.„Budite zahvalni što vam je srce jako i mlado“, rekao sam. ,,Da sam na

vašem mestu, nikad ne bih... ah... koje sranje!... šta?... Da, izvinite, molimvas, osećam kako mi nadolazi.“ Okrenuo sam se i oteturao u pravcu bara.„Božija milost za vas, svinje!“ podviknuo sam dvojici marinaca koji su

izlazili iz wc-a.Pogledali su me, ali mi ništa nisu rekli. Sad sam već počeo da se ludački

kikoćem. Ali nema veze. Ja sam samo još jedan sjebani pop sa bolesnimsrcem. Jebe mi se, oni dole u hotelu ,,Palas“ me vole. Uzeo sam još jedanamil, i kad sam stigao do bara, srce mi je napunilo neverovatnom radošću.Osećao sam se kao čudovišna reinkarnacija Horacija Aldžera... Čoveku pokretu... toliko bolestan da bude potpuno samouveren.

Pogovor

Suviše čudanda bi živeo, previše neobičan da bi umro

Hanter S. Tompson (1937-2005)

Autentična pojava u američkom novinarstvu i književnosti: novinar, pisac,profesionalni ludak, provokator, zabavljač, narkofil, egzibicionista,utemeljivač gonzo novinarstva... Ili kako to Hanter S. Tompson kaže: „Nekine uspeju da požive, ali ludi nikad ne umiru.“

* Hanter S. Tompson je rođen 18. jula 1937. u Luizvilu, država Kentaki.

Odrastao je u siromaštvu okružen bogatim malograđanskim porodicama, ajoš kao dečak isticao se britkom inteligencijom i delikventnim ponašanjem.Kao sedamnaestogodišnjak, uhapšen je dok je s prijateljima pokušavao daopljačka lokalni market. Iako su sva trojica optužena, zbog slabogdruštvenog ugleda svoje porodice, jedino Tompson biva osuđen na godinudana popravnog doma, uz uslov da se po isteku kazne mora prijaviti uvojsku. Kao pitomac američkog vazduhoplovstva počinje da uređujeinterne novine i pod pseudonimom sarađuje sa lokalnim, civilnim medijima.Iz vojske ga časno otpuštaju 1958, uz konstataciju da ga je „nemogućeklasifikovati; jer iako je veoma talentovan, ne poštuje pravila“. Od tadapočinje nemirni život budućeg samoproklamovanog doktora žurnalistike.Četiri godine izveštavao je sa Kariba i iz Južne Amerike. Godinu i poživeo je i ,,jahao“ sa Anđelima Pakla, zloglasnommotociklističkom bandom. Problemi su nastali kada su bajkeri odTompsona tražili deo novca koji je dobijao pišući članke o njima. Hanter jeto oštro odbio, pa ga je nekoliko Anđela pretuklo - završio je u bolnici sateškim telesnim povredama. Ipak, izdavačka kuća „Rendom Haus“ objavilaje 1966. godine dokumentarnu prozu Anđeli Pakla - koja je dospela na listubestselera „Njujork Tajmsa“. Kao predvodnik Frik Pauer stranke, 1969.godine kandidovao se za šerifa u Aspenu - i izgubio je više nego tesno.

Tada se upoznaje sa Oskarom Akostom, „nestašnim advokatom" po komeće stvoriti lik otkačenog advokata u romanu Paranoja u Las Vegasu.Opisano legendarno putovanje u Las Vegas, zaista se dogodilo 1971.godine. U proleće 1974. Akosti se gubi svaki trag. Neki veruju da sepridružio mafiji, a neki da su ga ubili dileri droge. Policija nikad nijerešila ovaj slučaj. Tompson je živeo u Los Anđelesu, San Francisku iNjujorku i uglavnom pisao članke i izveštavao sa sportskih događaja ipolitičkih skupova - a poslednjih dvadesetak godina živeo je na ranču uAspenu, država Kolorado. Do samoubistva 2005, Tompson je objaviodesetak knjiga i preko hiljadu članaka u časopisima i magazinima (NjujorkHerald Tribjun, Kurijer-Žurnal, Nejšn, Nešnal Obzerver, San FranciskoEgzaminer, Roling Stoun, Ramparts magazin...); takođe, Tompson je biopismofil. Daglas Brinkli, jedan od njegovih biografa, pronašao je uzaostavštini više od 20.000 pisama.

* Tompsona smatraju utemeljivačem gonzo novinarstva: to je stil

izveštavanja u prvom licu gde novinar uključuje sebe u događaje, i takopostaje glavni junak priče. Tompson je stvorio otkačeni lik „doktoranovinarstva" (koristio je pseudonime: Raol Djuk, Džin Skiner i DžefersonRenk), individuu u apsurdnoj opasnosti, luckastog izveštača razvaljenog oddroga i alkohola koji upada u autodestruktivnovickaste situacije. ZaTompsona je izveštavanje uvek bilo divlje putovanje u centar zbivanja,potpomognuto drogama i alkoholom, uz analiziranje politike, istorijskihokolnosti; ali takođe i vrednovanje ljudi, muzike, sebe i vremena u komeživi. Stil gonzo novinarstva se nalazi na granici izmeđutradicionalnog novinarstva i književnosti, stvarnosti i fikcije: Tompson ćeostati upamćen po kitnjasto-urnebesnom stilu, prepoznatljivim kratkimrečenicama koje prouzrokuju komičan obrt u situacijama koje suneverovatne (i nemoguće), ali potpuno ubedljive sa realne tačne gledištakoja otpočetka „leži skrivena“ u poenti. Zato sve deluje „stvarnije odstvarnog“: tome doprinosi i to što je siže priča često potpunoverodostojan/istinit. „Gonzo novinarstvo je stil izveštavanja zasnovan naideji V. Foknera da je najbolja fikcija mnogo istinitija od bilo koje vrstenovinarstva - a najbolji novinar to zna... Objektivno novinarstvo je i dovelodo toga da američki političari postanu najkorumpiraniji na svetu.

Jednostavno, čovek ne može da bude objektivan ako piše o svinji kao što jeNikson“, rekao je u jednom intervjuu Tompson.Kako je glavni junak njegovog pisanja fikcionalni alter-ego, Tomspon je u

jednom intervjuu BBC-ju, rekao da ponekad oseća čudnu obavezu da živikao svoj izmišljeni lik. Bil Kardoso, novinar i Tompsonov prijatelj, tvrdi daje termin ,,gonzo“ potekao iz irskih pabova, i da predstavlja čoveka koji jeostao na nogama u „alkoholnom maratonu“. Pisci koji su prihvatili ovaj stilsu Timoti Edvard Džouns i Pi Džej O’ Rurk. Rok novinarstvo je prvi velikiizdanak gonzoa, a magazini poput „Roling Stouna“ učvrstili su ovaj novistil izveštavanja.

* Posle Drugog svetskog rata, američki pisci načinili su raskid sa tradicijom

u šali se predstavljajući kao oni koji stvaraju svet posle kraja sveta - danasveć dobro poznata bit generacija tada je „hvatala ozbiljan zalet“; bit možeznačiti ,,pretučeni“ ali ,,blaženi“, kako to objašnjava Džek Keruak, uzVilijama Barouza i Alena Ginzberga - rodonačenika bit pokreta. Romani Naputu (1957), Goli ručak (1959. u Parizu, 1962. u SAD-u) i Let iznadkukavičjeg gnezda (1962), iako stilski raznorodni, objedinili su shvatanja iemocije tadašnje nezadovoljne američke omladine: romantičarski prezirsvih konvencija kao vid pobune protiv nehumanih uslova života industrijskecivilizacije, improvizacija i težnja ka što prirodnijem izražavanju van svihkanona gramatike, kao i potpuni razlaz sa svakom vrstom akademizma.Heroji bit pokreta bili su preteče najveće pobune mladih protiv iiekogsistema u XX veku - hipi ere. Međutim, početkom sedamdesetih sjaj velike erupcije hipi revolucije je

izbledeo - dotadašnje verovanje u ljubav i slobodu pretvorilo se u cinizam.U književnosti nije bilo nijednog autentičnog dela koje bi povratiloizgubljenu energiju slobode i razuzdanosti. Ipak, 1972. godine na američkojkulturnoj sceni odjeknula je bomba - roman Paranoja u Las Vegasu —hvaljen i od publike i od kritike, izazvao je odjek sličan onom koji sudesetak godina ranije pobudila reprezentativna dela bit-umetnika. Hanter S.Tompson napisao je remek-delo savremene američke književnosti,dokument o kraju revolucije koja je nakratko promenila svet - sintezu

kratkotrajnog bleska i dokaz da najviši stupanj savršenstva jednogpokreta predstavlja ujedno i njegovu propast.Prvi i drugi deo Paranoje u Las Vegasu izvorno su se pojavili u novembru

1971. godine u brojevima 95 i 96 tadašnjeg andergraund časopisa RolingStoun. Posle neverovatnog uspeha kod čitalaca, sledeće godine objavljenaje i knjiga koja je do danas doživela mnogo izdanja i prevoda, i prodata jeu više od tri miliona primeraka.U romanu, Raol Djuk i njegov advokat kreću na delirijumsko-narkofilsko

putovanje u srce Američkog Sna - u moderni Vavilon (Las Vegas), gradpodignut mafijaškim novcem usred nadrealne pustinje - da bi izveštavali sačuvene motociklističke trke Mint 400. Razbijajući sve šablone „pristojnogponašanja“, dvojica osvedočenih avanturista-volšebnika („suviše čudni dabi živeli, i previše neobični da bi umrli“) doživljavaju „neotesani, fizičkipozdrav sa fantastičnim mogućnostima koje pruža život u ovoj državi -alisamo za one sa velikim mudima. A naša su malo manja od slonovskih.“Infiltrirajući se na Nacionalni seminar okružnih javnih tužilaca onarkoticima i opasnim psihoaktivnim supstancama, ovaj par nastranihjunaka „koji nisu predviđeni za masovnu proizvodnju“ eksplicitno parodiraradikalni optimizam tadašnjeg američkog establišmenta u suzbijanju„opake bolesti mladih“. Oštro kritikujući tadašnje američko društvo iposredno se rugajući zloupotrebi individue (ako je Tompson u neštoverovao - bio je to pojedinac), on nastavlja tamo gde je Norman Majler staosa svojim Američkim snom, omogućavajući čitaocu da legendarni romanrazume kao i ludu energiju utopističkih očekivanja kulture droge skraja šezdesetih. Neki kritičari su govorili da ovaj roman popularizuje droge- ali ovo nije knjiga koja propagira droge, a nije ni knjiga koja je protiv njih.Jednostavno, prikazane su obe strane ove pasije, pa je na ,,konzumentu“ daodluči da li je za ili protiv droga. „Nikom ne bih preporučio alkohol, drogu,nasilje ili ludilo, ali mene je to uvek inspirisalo“, rekao je Tompson u jednojtelevizijskoj emisiji. Po Tompsonu, mnogo ozbiljniji problem predstavljanemoralni „grad greha“ - svetleća mašina koja crpi teško zarađene dolare izdžepova lakovernih turista. „Vegas je prepun ljudi koji su prirodno uvrnuti -tako da droge nisu problem, osim pandurima i sindikatima koji se boreprotiv dopa. Psihodelici su skoro irelevantni u gradu gde možete da uđete ukazino, u bilo koje doba dana i noći, i vidite razapinjanje gorile - na svetlećineonski krst koji se iznenada pretvara u točak ruleta koji obrće životinju ukrugovima iznad glava za kockarskim stolovima.“ Tompson je jednom

izjavio da Paranoju u Las Vegasu smatra „neuspelim eksperimentom gonzonovinarstva“, ističući svoju grešku u tome što je morao da prepravlja.„Pravi gonzo nikada ne prepravlja“, rekao je on. I pored ove stroge ocene,Paranoja u Las Vegasu je vrhunac Tompsonovog stvaralaštva, roman pokome je ostao upamćen: dokument o kraju revolucije koja je promenilasvet: odsjaj prašine koja se slegla posle velikog bunta. „Polovina šezdesetihbila je izuzetno vreme, a San Francisko grad u kome je trebalo biti. Moždaje sve to značilo nešto. A, na duge staze, možda i nije... ali nikakvoobjašnjenje, reči, muzika ili uspomene ne mogu vas ganuti kao osećaj da steživeli u tom vremenu i tom kutku sveta. Šta god to značilo...Teško je poznavati istoriju, zbog svog tog nagomilanog sranja, ali ako čak

i ne verujete istoriji, čini se da je sasvim razumno pomisliti, da se s vremenana vreme energija cele jedne generacije sakupi u dugotrajni blesak, izrazloga koje niko u tom trenutku zaista ne razume - i koji nikad ne mogu daobjasne, gledajući unazad, šta se zapravo desilo.“ Raol Djuk i njegov advokat traže u Las Vegasu Američki San - što je

ironijski predložak za persiflažu Horaciju Aldžeru - najtiražnijemameričkom piscu u XIX veku, koji je napisao preko sto romana ukupnoprodatih u preko dvadeset miliona primeraka. Aldžer je na početku karijereizmislio i promovisao ideju Američkog Sna, i kasnije je kopirao bezbrojputa: siromašni mladić iz provincije odlazi „trbuhom za kruhom“ u svet, izahvaljujući požrtvovanom radu dobija nagradu - bogatstvo koje je plodiznenadne sreće. Aldžer je preteča onog što danas smatramo trivijalnomknjiževnošću. Kao i Skot Ficdžerald, i Tompson je na svoj način ironijskirazobličio Američki San jer „život postaje neizmerno bolji kadčovek prestane da ga shvata ozbiljno".

* Osobenjak i čudak - kako u životu tako i u pisanju- Tompson se nikada nije ustručavao da jasno i direktno iznese stavove o

svemu što ga okružuje i u čemu učestvuje. Nikada nije bio previše kritičanprema književnosti, ali zato nije štedeo novinarstvo: „Štampa je bandaokrutnih pedera. Novinarstvo nije profesija, a ni zanat. To je jeftina baraza odjebane i odbačene - sporedan ulaz u čmar života, prljava popišano-usrana rupa koju su zapečatili građevinski inspektori, ali dovoljno duboka

da se opijeni zavuče i masturbira kao šimpanza u zoo-kavezu.“ Tompson jepisanje pre svega shvatao kao slobodu - po njemu, osnovnu ljudskukategoriju bivstvovanja. Sloboda je uvek izbor pojedinca: „Slobodaje izazov. Ono što činiš pokazuje ko si. To je preispitivanje, kao raskrsnicana putu. Pitanje koje se stalno ponavlja i na koje moraš da daš tačanodgovor.“

* Film Tamo gde bufalo luta iz 1980. snimljen je po odlomcima iz nekoliko

Tompsonovih dela, uključujući i Paranoju u Las Vegasu. Scenario jenapisao Džon Kej, dok je film režirao Art Linson sa Bilom Marejem kaoHanterom Tompsonom i Piterom Bojlom kao Akostom, koji se u filmu zoveKarl Laslo. Posle premijere, Tompson je izjavio da je film prilično loš i daliči na strip. Međutim, pohvalno se izrazio o glumi Bila Mareja. TeriGilijam (ex-Monti Pajton) nije prvi režiser koji je želeo da prenese naveliko platno Paranoju u Las Vegasu; pre njega su pokušali i odustali:Martin Skorseze (koji je hteo da Džek Nikolson tumači glavnu ulogu),Oliver Stoun, Aleks Koks, kao i Dejvid Linč. Ipak, u maju 1998. filmje premijerno prikazan na Kanskom festivalu u režiji Terija Gilijama.Glavni glumci vršili su neverovatne pripreme za uloge u filmu. Benisio delToro se ugojio 18 kilograma do početka snimanja, a takođe je i predanoistraživao život i karakter Oskara Akoste. Džoni Dep je proveo mesec danana Tompsonovom ranču u Koloradu da bi što bolje izučio njegovenavike, ponašanje i osobenost čudnovatog stila. Slavni holivudski glumac jeotišao tako daleko da je menjao svoj automobil za Tompsonov crvenikadilak kabriolet, čitaocima i fanovima poznatiji kao crveni morski pas,vozeći se po Kaliforniji i pripremajući se za ulogu. Garderoba koju Depnosi u filmu pozajmljena je od Tompsona. Najpoznatiji gonzo senakratko pojavljuje u filmu, kao flešbek u muzičkom klubu Matriks, gdeTompson sedi za stolom a Dep prolazeći komentariše: „Majko Božija! Enome tamo!“

* Hanter S. Tompson je 20. februara 2005. izvršio samoubistvo pucajući

sebi u glavu iz jedne od svojih mnogobrojnih pušaka. Na sahrani, poTompsonovoj poslednjoj želji, njegov pepeo je ispaljen iz specijalno

dizajniranog topa visokog oko 50 metara u obliku palca koji pritiska „pejotldugme“ za start njegove omiljene pesme: Mr. Tambourine Man BobaDilana. Crveni, zeleni, žuti i plavi vatromet ispaljen je zajedno sa njegovimpepelom po ranču u Aspenu. Džoni Dep, blizak Tompsonov prijatelj,finansirao je sahranu pošto su to odbile vlasti u Aspenu. Dep je to kratkoprokomentarisao: „Samo sam hteo da omogućim prijatelju da ode onakokako je želeo.“ Mnoge poznate ličnosti prisustvovale su sahrani: američkisenator Džon Keri, bivši američki senator Džordž Mekgovern, glumci BilMarej i Šon Pen, muzičari Lajl Lovet, Džon Outs, Bob Dilan i mnogi drugi.Nekoliko dana posle Tompsonove smrti, njegov prijatelj i ilustratorParanoje u Las Vegasu, Ralf Stedman (umetnik, dizajner i strip-crtač),napisao je: „Još pre 25 godina rekao mi je da bi živeo kao u okovima kad nebi postojala mogućnost da izvrši samoubistvo kad poželi. Ne znam da li jeto herojski ili idiotski čin, ali je bio neizbežan. Mislim da je osnovna idejasvih njegovih dela u tome da on stvarno misli ono što piše. Ako vas tozabavlja, pa, to je okej. Ako vas to prosvetli, to je još bolje. Ako se pitate dali je on otišao u raj ili pakao - ne brinite, Hanter će proveriti šta se dešava iu jednom i u drugom. Jednostavno, nikada nije podnosio da se dosađuje.“ Tri meseca posle Tompsonove smrti, časopis „Roling Stoun“ objavio je

poslednje pronađene reči kultnog pisca, navodno napisane četiri dana presamoubistva sa naslovom Ragbi sezona je gotova: „Nema više utakmica.Nema više bombi. Nema više šetnje. Nema više zajebancije. Nemaviše plivanja. Imam 67. To je 17 godina posle 50-e. 17 više nego što samželeo ili mi je bilo potrebno. Dosadno je. Stalno sam nadrkan. Nema zabave- ni za koga. Imaš 67. Postao si gramziv. Ponašaj se u skladu sa svojimgodinama, starče. Opusti se - OVO neće boleti.“Godinu dana pre samoubistva, na književnoj večeri prilikom potpisivanja

knjiga, Tompson je ustao, zamolio sve prisutne za tišinu i svečano izjavioda će svakom ko plati 5.000 dolara potpisati knjigu sopstvenom krvlju kojuće izvući iz tela na licu mesta.

Nenad Župac

Paranoja u Las Vegasu je remek-delo savremene američke književnosti,poslednji klasik bit-literature prvi put objavljen 1972. godine. Ovo brutalnoliterarno iskustvo sudaranja sa svim društvenim normama doživelo jemnogo izdanja i prevoda i prodato je u više od tri miliona primeraka širomsveta. Na Kanskom festivalu 1998, premijerno je prikazan igrani filmu režiji Terija Gilijama (ex-Monti Pajton), sa Džonijem Depom i BenisijomDel Torom u glavnim ulogama.Raol Djuk i njegov advokat kreću na delirijumsko-narkofilsko putovanje u

srce američkog sna - u moderni Vavilon (Las Vegas), grad podignutmafijaškim novcem usred nadrealistične pustinje - da bi izveštavalisa čuvene motociklističke trke Mint 400. Razbijajući sve šablone„pristojnog ponašanja", dvojica osvedočenih avanturista-volšebnika(„suviše čudni da bi živeli i suviše drugačiji da bi umrli“), doživljavaju„neotesani, fizički susret sa fantastičnim mogućnostima koje pruža život uovoj zemlji - ali samo za one sa velikim mudima. A naša su malo manja odslonovskih." Umuvavši se na Nacionalni seminar javnih tužilaca onarkoticima i opasnim psihoaktivnim supstancama, ovaj par nastranihjunaka „koji nisu predviđeni za masovnu proizvodnju“ eksplicitno parodiraradikalni optimizam tadašnjeg američkog establišmenta u suzbijanju „opakebolesti mladih", jer samo „onaj ko se pretvori u zver, lišava se bola što ječovek“.

Notes

1 Semjuel Džonson - engleski književnik . (Prev.)

2 Pesma Bruvera & Šiplija u kojoj se otvoreno propagiraju droge.(Prev.)

3 Sympathy for the Devil - pesma Roling Stonsa. (Prev.)

4 Okie - skraćeno od Oklahoma: kalifornijski najamni fizički radnici.(Prev.)

5 Čarls Menson - vođa sekte The Family koja je 1969. ubila 80 ljudi.(Prev.)

6 Singapur slings - koktel od džina, šeri-bredndija i voća. (Prev.) 7 Horacio Aldžer (1832-1899) - američki pisac. Napisao preko sto

romana, ukupno prodatih u preko dvadeset miliona kopija. Smatra setvorcem ideje „Američkog Sna“. Aldžer je na početku karijere otkriozaplet koji je kasnije kopirao mnogo puta: siromašni mladić izprovincije odlazi u svet u potrazi za srećom i prvenstveno svojimpožrtvovanim radom i zalaganjem stiče nagradu - dolazi do bogatstvakoje je proizvod iznenadne sreće. Tompson koristi metaforičkupersiflažu kad god pominje Američki San. (Prev.)

8 Gonzo novinarstvo — žanr koji je ustoličio Hanter S. Tompson.Detaljnije u pogovoru. (Prev.)

9 Stringrej - marka automobila. (Prev.)

10 Kuba libre - koktel od belog ruma, limete i koka-kole. (Prev.)

11 Ratna himna poručnika Kolija - Pesma Terija Nelsona i grupe Sikompani, američki hit iz 1971. Vilijam L. Koli bio je poručnikameričke vojske koji je osuđen zbog pokolja nad civilima u selu MiLai u Vijetnamu. (Prev.)

12 Meskito - bodljikavo grmlje. (Prev.)

13 Sad Dijego - američka pomorska baza na pacifičkoj obali. (Prev.)

14 Zvezde i pruge (stars & stripes) - američka zastava. (Prev.)

15 Pentagon na prodaju - popularan dokumentarac iz 1971. godineFrenka Stentona o slobodi medija. (Prev.)

16 Sergeant Pepper ’s Lonely Hearts Club Band - album Bitlsa.(Prev.)

17 Džordž Meteski (nadimak „ludi bombaš“) - tokom 40-ih i 50-ihgodina podmetnuo je 33 bombe na javnim mestima (bioskopima,bibliotekama, itd.) u Njujorku. Posle hapšenja, doneta je presuda da jeneuračunljiv i završio je u psihijatrijskoj bolnici. (Prev.)

18 Igra reči: u originalu trip - izlet, putovanje, pad, ali i haluciniranjena drogama. (Prev.)

19 Surrealistic pillow - album grupe Džeferson Erplejn. (Prev.)

20 Beli zec - pesma Džeferson Erplejn. (Prev.)

21 Mejs - tečna hemikalija iz policijskog arsenala SAD-a,ambalažirana kao sprej; štrcnuta u lice uzrokuje obilne suze,vrtoglavicu, privremenu paralizu i ponekad povraćanje. (Prev.)

22 Generacija Ljubavi (Love Generation) - hipi-pokret 60-tih. (Prev.)

23 Imena su izostavljena na insistiranje advokata američkogizdavača. (Prev.)

24 Filmor auditorijum - čuvena koncertna dvorana. (Prev.)

25 Kingston-trio — popularan pevački trio. Uredno očešljani iobučeni bili su zvezde komercijalne kantri-folk muzike. (Prev.)

26 Mestiko - indijansko-belački mešanac. (Prev.)

27 Stih iz pesme Simpathy For The Devil. (Prev.)

28 Radnja romana događa se početkom sedamdesetih godina XXveka. Danas navedeni iznos treba pomnožiti sa pet ili više. (Prev.)

29 Dži-aj (G. I.) - skraćenica za američkog vojnika. (Prev.)

30 Kap de vil (eng. Coupe de ville) - Model kadilak kabrioleta.(Prev.)

31 Stih iz pesme Memphis Blues Again Boba Dilana. (Prev.)

32 Most nad uzburkanom vodom (eng. The Bridge Over TroubledWater), pesma Sajmona i Garfankla. (Prev.)

33 Dolina smrti - čuveni pustinjski region u jugoistočnoj Kaliforniji.(Prev.)

34 Možeš da bežiš, ali ne možeš da se sakriješ - upozorenje dilerimaheroina na oglasnoj tabli u Bolderu, država Kolorado. (Prev.)

35 (špa. Mano a mano) - ruku pod ruku. (Prev.)

36 Ballantine Ale - američko pivo, nema nikakve veze sa istoimenimškotskim viskijem. (Prev.)

37 Ken Kizi - američki bitnik; njegovu knjigu „Let iznad kukavičijeggnezda“ zvali su „Kizijevom Biblijom". (Prev.)

38 Romilar - tablete za kašalj koje prekomernim konzumiranjemizazivaju halucinacije. (Prev.)

39 Azot-oksid - stomatološki gas „smejavac". (Prev.)

40 Bladi Meri - koktel čiji su glavni sastojci vodka i sok odparadajza. (Prev.)

41 Sendi Bul - psihodelični folk muzičar. (Prev.)

42 Valter Kronkiti – popularni američki politički novinar i TV-voditelj. (Prev.)

43 Lucy in the Sky with Diamonds (LSD) – Pesma Bitlsa. (Prev.)

44 Oskar Bonavena - slavni bokser. (Prev.)

45 U originalu: Mann Act - zakon o trgovini belim robljem iz 1910,nazvan po predlagaču, koji zabranjuje transport žena preko granicadržava SAD-a u nemoralne svrhe, donesen u vreme čestog dovođenjabelih robinja iz Evrope i Azije u Ameriku. (Prev.)

46 Zbog silovanja i ubistva, Česmen je 1948. osuđen na gasnukomoru, ali je žalbama odlagao izvršenje do 1960. (Prev.)

47 Feti Arbakl - popularni debeljko iz nemih filmova poznat poskandalima sa maloletnicama zbog kojih je morao da napusti glumu.(Prev.)

48 Martin Borman - jedan od najbližih Hitlerovih saradnika. (Prev.)

49 Dečak koji mami turiste taksisti i zato dobija proviziju. (Prev.)

50 Veliko peglanje - u originalu: Big Spit - dugo i mučno povraćanje.(Prev.)

51 Glavni lik istoimene Šekspirove tragedije. (Prev.)

52 Laudanum - mešavina alkohola i opijata. (Prev.) 53 Nemoguća misija - popularna TV-emisija u Americi 70-ih godina.

(Prev.)

54 Melvin Beli - poznati američki advokat. Zastupao je poznatemedijske ličnosti (Lenija Brusa, Džeka Rubija, Tonija Kertisa, ErolaFlina i dr.). (Prev.)

55 Iskrivljeno od: Džejmstonovska biljka, „trnovita jabuka”, otrovnikorov - izaziva halucinacije. (Prev.)

56 Proces - u originalu: The Process: Church Of The Final Judgement- satanistička organizacija Roberta i Meri En de Grimston popularnakrajem 60-ih i početkom 70-ih. (Prev.)

57 Tompson se poigrava s rečnikom „stručnjaka za droge“; takođe,igra reči roach/cockroach je neprevodiva, u tekstu je prevedena sadžoint/ bubašvaba. (Prev.)

58 Cool, Groovy, Hip i Square - izrazi američkog slenga Cool značidivljenje/odobravanje. Groovy je među hipijima zamenjivao sveprideve odobravanja. Hip je sa pojavom bitnika poprimio značenje„onaj koji prezire i otuđuje se od uskogrudog malograđanskogmaterijalizma". Square znači „onaj koji nije cool i hip... onaj koji jeograničen. (Prev.)

59 Ovde se misli na naočare u boji okruglog oblika, kod nas poznatekao ,,lenonke“. (Prev.)

60 Grejs Silk - pevačica grupe Džeferson Erplejn. (Prev.)

61 Pet Bun - pop-muzičar. (Prev.)

62 Goli u sedlu - kultni film Denisa Hopera iz 1969. godine. (Prev.)

63 Margaret Mid - čuvena naučnica (1901-1978), antropolog. (Prev.)

64 Skeg – u originalu: Scag – jeftin heroin. (Prev.)

65 Sandoz - laboratorija u Švajcarskoj u kojoj je hemičar AlbertHofinan 1938. otkrio LSD. (Prev.)

66 Lotus elan – sportski automobile. (Prev.)

67 Američko bratstvo sa masonskim ritualima. (Prev.)

68 91,44 metara. (Prim. prev.)

69 Radnja romana se dešava početkom sedamdesetih, a tad je TV uboji bio novina. (Prev.)

70 Džejn Rasel - model, vamp, pin-up, seks-bomba i filmskaglumica. (Prev.)

71 Pravo ime Boba Dilana. (Prev.)

72 Berlic - ugledna škola stranih jezika. (Prev.)

73 Vest Point - američka vojna akademija za oficire. (Prev.)

74 Mahariši Maheš Jogi - hindu sveštenik. Bio je vrlo popularan 60-ih kada su Bitlsi prihvatili njegovo učenje. (Prev.)

75 Mel Liman - samoproglašeni „spasitelj sveta” sa brojnimsledbeništvom među hipijima. (Prev.)

76 Udruženje „Studenti za demokratiju”. (Prev.)

77 Koncert Roling Stounsa iz 1969, na kojem su Anđeli pakla ubilijednog gledaoca. (Prev.)

78 Stenijan Strit - ulica u čuvenoj hipi-četvrti Hejg Ešberi u SanFrancisku. (Prev.)

79 Pesma grupe Krozbi Stils Neš & Jang. (Prev.)

80 Pesma grupe Pink Flojd. (Prev.)

81 U originalnom tekstu, ime je izbrisano na preporuku advokataizdavača. (Prev.)

82 Pesme Boba Dilana. (Prev.) 83 Stihovi iz pesme „Love In Vain“ Roberta Džonsona. Pesma je

doživela brojne obrade, a najpoznatija je verzija Roling Stounsa.(Prev.)

84 Pesma Boba Dilana. (Prev.)