Ozvučavanje prostora

Stefan Jovanović T-43

Sadrzaj:

S.1. Naslovna strana

S.2. Sadržaj

S.3. Uvod

S.4. Ozvučavanje zatvorenog prostora

S.5. Vreme reverberacije

S.6. Apsorpcioni materijali

S.7. Difuznost prostorije

S.8. Postavljanje zvučnika u prostorijama

S.9. Ozvučavanje otvorenog prostora

S.10. Slabljenje zvuka usled apsorpcije u vazduhu

S.11. Postavljanje zvučnika u prostorijama

S.12. Zakljucak

S.13. Kraj

Uvod:

Pojam ozvučavanja otvorenog ili zatvorenog prostora je bitan pojam sa kojim se susrećemo indirektno svaki dan. Bez obzira slušamo li sa CD-a, stojimo u publici na koncertu, gledamo televiziju, slušamo radio i sl., u tim područjima potrebno je instrumente ili glasove koje čujemo ozvučiti.

U užem smislu, kada govorimo o ozvučavanju mislimo na postupak u kojem akustičko-električnim pretvaranjem, upotrebom odgovarajućih pretvarača, zvuk pretvaramo u električni signal.

Ozvučavanje zatvorenog prostora:

Zatvorene prostorije se ozvučavaju iz dva razloga.

Prvi razlog je pojačavanje željenog zvučnog izvora kao što je glas, orkestar i sl. Prostorije koje ozvučavamo mogu biti raličitih dimenzija, od manjih govornih sala do koncertnih hala. Samo pojačanje intenziteta zvučnog izvora nije jedini razlog zbog koga ozvučavamo prostorije. Koristi se i rad promene akustičkih karakteristika prostorije.

Drugi razlog je potreba reprodukcije odredjenog zvučnog izvora uz dodatno pojačanje nivoa zvuka. Tu ubrajamo bioskopske sale, čekaonice itd. Da bi subjektivno neka prostorija imala dobre akustičke osobine, potrebno je da po objektivnom kriterijumu ima:

-Pogodno vreme reverberacije

-Približno jednaku jačinu zvuka u svim delovima prostorije

-Povoljan odnos direktnog i reflektovanog zvuka na svim mestima slušanja

-Dobru izolaciju od spoljne buke

Vreme reverberacije:

Vreme reverberacije je vreme koje je potrebno da se nivo zvuka smanji za 60dB po isključenju izvora. Ono predstavlja najvažniju akustičku osobinu.

U koliko u jednoj prostoriji imamo veliko vreme reverberacije, dobicemo veći intenzitet zvuka, ali smanjenu razumljivost.

Na osnovu intenziteta i kvaliteta reprodukovanog zvuka nadjene su vrednosti optimalnog vremena reverberacije za pojedine vrste zvučnog programa prostorije u kojima se izvode.

Po pravilu, akustički neobradjene prostorije imaju preveliko vreme reverberacije, prvenstveno zbog toga čto su materijali kao čto su beton, malter, staklo i sl. loši apsorberi. To je razlog zbog koga se prostorije akustički obradjuju.

Apsorpcioni materijali:

Apsorpcione materijale možemo podeliti u 3 grupe:

1. Porozni materijali – apsorbuju visoke frekvencije

2. Akustički rezonatori – apsorbuju srednje frekvencije

3. Mehanički rezonatori – apsorbuju niske frekvencije

Kod poroznih materijala zvuk prodire u njihove pore i tada se zvučna energija pretvara u toplotnu.

Akustički materijali su najčešće simetrično perforirane ploče od tvrdog materijala (najčešće drveta) koje su krutom vezom odvojene od zida.

Difuznost prostorije:

U svakoj prostoriji postoji direktan i reflektivni zvuk. Direktan je onaj koji od samog izvora direktno dolazi ka slušaocu. Reflektovani zvuk predstavljaju brojni zvučni talasi koji su posle više odbijanja različito oslabljeni i dolaze do slušaoca iz svih mogućih pravaca. Difuznom prostorijom nazivamo onu u kojoj je zbir reflektovanih talasa približno jednak prosečnoj vrednosti.

Na difuznost utiče:

-Oblici zidnih površina

-Raspored apsorpcionih materijala

-Oblik i površina prostorije

Raspored apsorpcionih materijala treba da je što nepravilniji i sa što manje simetrije da bi zvuk koji nailazi naišao na što više različitih apsorpcionih materijala. Poželjno je da su površine zidova konveksne. One mogu imati različite oblike.

Postavljanje zvučnika u prostorijam:

Sistem ozvučavanja je elektromehanički sistem za precizno pojačavanje, reprodukovanje i ponekad snimanje zvuka tako da je pojedinac koji stoji udaljen od zvučnog izvora može da čuje kao da je u njegovoj neposrednoj blizini.

Centralno ozvučavanje – Zvučnici se pri centralnom ozvučavanju postavljaju tako da se zona dobrog prijema zvuka što bolje poklapa sa površinom koju treba ozvučiti. Pri tome se istovremeno vodi računa da se mikrofon nalazi izvan zone zvučnika (zbog akustičke povratne sprege) i da se održi pravac vidne ose.

Sektorsko ozvučavanje je izgubilo mnogo od svoga značaja otkako se primenjuju zvučni stubovi za centralno ozvučavanje. Ipak može biti korisno u par slučajeva:

-Kada prostorija ima veliko vreme reverberacije

-Kada je visok nivo buke u prostoriji

-Kada su neki delovi prostorije nepristupačni centraln opostavljenim zvučnicima

Ozvučavanje otvorenog prostora:

Pri ozvučavanu otvorenog prostora osnovno o čemu treba voditi računa kod proračuna snage zvučnika jeste domet koji treba ostvariti. Nije ni približno svejedno da li se radi o manjim ili većim rastojanjima. U prvom slučaju vremenske prilike ne utiču bitno na prostiranje zvuka, dok u drugom slučaju baš one uslovljavaju dužinu dometa. Granica izmedju velikih i malih rastojanja približno se može postaviti na oko 100m. Pri ozvučavanju otvorenih prostora kvalitet muzike nije izuzetno značajan. Ako je potreban dobar kvalitet muzike, mora se obezbediti nivo od 94dB, pa čak i veći.

Veština je postaviti zvučnike tako da se na celoj površini koja se ozvučava dobije približno jednak nivo zvuka. Čak i kad treba ozvučiti veću površinu, zvučnik se usmerava ka najudaljenijim mestima. Mesta koja su bliže nalaze se izvan ose zvučnika i po tome bi trebalo da imaju niži nivo zvuka, ali s obzirom da su na manjem rastojanju, obično je intenzitet zvuka na takvim mestima čak i veći.

Slabljenje zvuka usled apsorpcije u vazduhu:Pri prostiranu zvuka kroz vazduh deo zvučne energije se pretvara u

toplotnu. Iako su ovi gubici vrlo mali, ipak na vecim rastojanjima i na višim frekvencijama i oni dolaze do izražaja. Npr., za temperaturu 20°C i za vlažnost iznad 40% slabljenje zvuka usled ovih gubitaka iznosi približno:

za 1.000 HZ 0,005 dB/m

za 2.000 Hz 0,01 dB/m

za 4.000 Hz 0,03 dB/m

za 10.000 Hz 0,1 dB/m

Kako za ozvučavanje na veće daljine dilazi samo u obzir prenos govora koji treba da bude dovoljno razumljiv, ne mora se voditi računa o slabljenju komponenata čija je frekvencija iznad 4000Hz. Frekvencije ispod 1000Hz praktično se prostiru bez ovih gubitaka.a

Postavljanje zvučnika u prostorijama:

Postoje dva načina ozvučavanja otvorenog prostora a to su:

centralno i sektorsko.

Centralno ozvučavanje se koristi kada se pojačava zvuk govornika, muzičara ili pevača, jer se tada poklapa pravac iz kog dolazi zvuk sa pravcem u kome publika gleda. Glavni nedostatak centralnog ozvučavanja je u tome što je on neprikladan za veće površine, jer je tada nivo zvuka u blitini zvučnika isuviše veliki. Ozbiljan problem je sprečavanje pojave povratne sprege do koje lako dolati jer je mikrofon blizu zvučnika. On se rešava tako što se koriste zvučnici sa usmerenom karakteristikom zračenja, a mikrofon se postavlja u pravcu u kome je zračenje minimalno.

Sektorsko ozvučavanje se koristi za površine čije su dimenzije veće od 100m i gde postoji jako ometanje normalnog života ljudi koji žive u okolini prostora koji se ozvučava. Ovo ozvučavanje omogućava da se vrlo velike površine ravnomerno prekriju zvukom. Najčešće se koriste zvučnici sa kružnom karakteristikom usmerenosti.

Zaključak:

Kao što smo već rekli, pri ozvučavanju otvorenog prostora osnovno o čemu treba voditi računa jeste domet koji treba ostvariti. Takodje moramo voditi računa i o negativnim faktorima kao što su slabljenje zvuka usled apsorpcije u vazduhu kao i povratnea sprega. Kada obratimo pažnju na sve te negativne faktore i pravilno upotrebimo sektorsko ili centralno ozvučavanje, u zavisnosti od prostora koji ozvučavamo, dobijamo željeni rezultat tako da do svakog slušaoca dopire ista jačina zvuka ma gde god se on nalatio u tom trenutku.

KrajUkoliko želite da se vratite na sadržaj, kliknite dugme