ZORAN MUJBEGOVI]

OVO JE SAMO CHAT NAZOVI PESME RAZGOVORI SA ISTINOM

BEOGRAD 2005

Ne znam, kako da po~nem ove NAZOVI PESME

i zato nemaju naslova, jer sve {to naslovim, i nema nekog smisla kada ne zna{ ni kome pi{e{,

ni za{to pi{e{ i da li treba da pi{e{... A u stvari sve znas, sve ti je potpuno jasno... Ali...

Ni od ali, nema ni{ta jer nije lako napisati nekome ne{to i objasniti neobja{njivo, opisati neopisivo... I sve to zna{, a i dalje pi{e{...

Pi{e{ jer ose}a{ potrebu, ne da sebe objasnis nekome, ve} da sebi sebe pro~ita{ i na kraju vid{, da li je to sve ba{ onako kako je...

Ili se to sve samo malo ~ini da je tako... Lako je, veoma lako objasniti, a i ja znam da je sve to samo Chat, kako ti ka`e{,

i da ni{ta ne mora da je tako kako nam se ~ini da je, i da je sve to samo jedna mala igra...

Jeste, mala igra koja mo`e da ima vi{e `ivota u sebi nego li neki ceo `ivot, tamo napolju...

Koliko li je samo po~elo `ivota sa velikim re~ima, planovima, obe}anjima... A onda, jednog jutra, nenajavljeno, sam `ivot postaje Chat...

Sve nestane, ni~eg nema... Ni onog voljenog bi}a koji je bio tako stvaran i realan,

ni re~i vi{e nisu iste, ni ni{ta nije isto... Chat... Ja ne verujem ni u onaj ni u ovaj Chat,

niti mislim da je sve tako ozbiljno i da se samo ozbiljnim do ozbiljnoga mo`e....

Igram se celog `ivota nekih malih de~ijih igara, a on, `ivot, ide nekim svojim tokom i prati me u stopu... Nekada ja malo zastanem, on me stigne... I tako...

@ivim da bih ostavio trag u sebi i iza sebe... Koliko moze...

NISI TI

Nisi ti ISTINO moja, neko kome bih ja pisao ljubavne pesme.

Ne zato {to ne vidim oka dva tvoja,

ili zato {to srce moje ne sme... Ne, ja ne mogu tebi da njih pi{em

jer ne znam jo{ da li du{om svojom

za tobom di{em.

Nisi ti ISTINO moja, neko kome bih ja pisao pesme ljubavne,

jer ne znam gde skriva{, i za koga oka dva svoja,

i da li pamti{ poglede davne. Ne, ja ne mogu tebi da pi{em takve pesme

Jer ne znam jo{ da li du{a moja sa

tvojom videti se sme.

Nisi ti ISTINO moja, neko kome bih ja pisao ljubavne pesme, jer zajedno ne sedimo u nekom lokalu,

ni beogradskom, ni mariborskom, a kamo li pariskom, kraj neke ~esme...

Pa zato sve ovo shvati kao malu, ali ipak poluljubavnu {alu.

ISTINITI SNOVI

Moje poslednje no}i u svojim snovima nose sva nadanja i htenja,

poneku nebesku svetiljku, pramen tvoje duge sjajne,

meke i ne`ne kose, i dodir {to klizi, ko list niz reku…

Oni su puni o~iju tvojih i pogleda, i sa jutrom, sve se topi i nestaje,

al’ du{a ne}e, i ne `eli da se preda, i o~i tvoje u meni jo{ dugo, dugo sjaje...

Misli su moje s’ tobom – Istinom zasenene,

i nekom dubokom, tihom nestvarnom lepotom; I svaki drugi dodir il’ pogled {to negde krene, za`udi za tobom, i namah, tu, umre potom...

DA LI

Da li da moje re~i jo{ Istinu slave, ili da sve nestane u vihoru morske pene, a da moja du{a upije te o~i tvoje plave

i da tvoje ime prostruji kroz mene...

Da li da Istina ostane u tami skrivena, ili da zablista kao poljsko cve}e,

da Istina postane ono {to jeste - `ena, imenom Tina, pa {ta bude da bude,

a biti ni{ta ne}e...

A mo`e{ se skriti bilo gde, pa i na kraj samoga sveta.

Svejedno... Ljubi{ li nekog drugog ili mene,

tvoje }e ime Tina, mirisati poput nekog cveta,

a moje }e o~i, i tada, makar samo na tren, u tebe biti zaljubljene...

PITAM SE PONEKAD

Pitam se ponekad, ne tako ~esto... Da li }u ikada ja do tebe mo}i...

A onda, zanemim, ne odolim stidu, jer otkud mi pravo da ti kradem no}i, da te sanjam kri{om, okrenut ka zidu.

Pitam se ponekad, ne tako ~esto...

Da li snovi moji meni daju la`i, i koga ja sanjam – Tebe il’ Istinu, al’ snovi su mi ipak od jave dra`i,

jer oni me nose do neba – u visinu.

Pitam se ponekad, ne tako ~esto... da li ja ~eznem za tvojom lepotom,

il’ pogledom mo`da, il’ dodirom ruke. A onda, u strahu, neposredno potom

u sebi skrivam imena tvoga zvuke.

MOJI PUTI

Osta}e i pesme ove, jednom,

moji neki daleki puti… Ali i tada,

za tvojom du{om ~ednom, znam ja to dobro,

moje srce ne}e mo}i mirno da ~uti...

Pro~i}e i dani ovi, puni istine tvoje...

A onda, i kada budem leteo, a i kada gubim,

pita}u sebe i du{u, a i sve moje,

za{to, ej, za{to, ja usne tvoje nemogoh da ljubim...

TINA

Da li si ti neko moje slu~ajno otkri}e...

Da l’ Istina moja

ti si k’o u svake `ene... il’ umi{ljam tebe kao sveto bi}e,

i niko to ne razume… Niko sem mene...

Da li ime je tvoje

Santina, Svetlana il’ Tina, briga nije du{u, a ni srce moje...

I, ma gde bila da si, ti si samo jedno...

Moja si, i samo moja, moja si Istina.

DETINJASTA PESMA

Pa zar se mo`e, posle pro{le no}i,

zaboraviti tebe, onako zauvek. Nakon osmeha tvoga,

a tek te tvoje o~i. Pa to je dosta,

ne samo za `ivot, ve} milo moje,

za ~itav jedan vek. I da spavam kako, il’ da sanjam koga.

I gde da sklonim misli moje lako, kada celo bi}e, a i du{a,

i{~ekuje samo dodir, dodir oka tvoga...

Mo`da ti se ~ini ~udnim, makar malo, da ti pi{em ove detinjaste pesme,

ali meni je do tebe, jako, jako stalo,

mada znam da to ne mo`e, i ne sme,

Jer meni je ne{to manje od godina trista, Ali veruj du{o, a i milo moje,

Pri pomisli samo – na tebe i na o~i tvoje Celo mi telo uzdrhti, a du{a zablista.

DA LI SAM MOGAO

Da li sam mogao da zagledam svoje o~i u te,

da li sam pesme mogao da pi{em, i da li sam smeo,

I da svaki sat, dan, san i svake nove minute, ja volim vi{e svaku tvoju re~,

i svaki tvoj deo.

Na usnama mojim nikada usne tvoje biti ne}e, I do}i}e neka druga,

te{ka, il’ lepa vremena nova, a ja }u proklinjati sve {to nisam imao sre}e, da te izvu~em iz sebe,

samo na tren, i iz svojih snova.

U OKU TVOME VIDIM

U oku tvome vidim sve tvoje dane, pro{lost,

neke sitne tuge… Poljubac prvi i dodir,

osmeh, most, {etnje kraj reke, duge…

U oku tvome vidim

detinjstvo tvoje, {kolu, roditelje...

Dva psa, ptice {to lete, Maribor, more, sve dugine boje,

radosti, smeh i veselje...

U oku tvome vidim celo tvoje `ivljenje,

godine pro{le, i one {to dolaze… Sunce i meseca pune no}i,

k}er tvoju, radost i tvoje htenje, borove {ume, puteve, staze…

U oku tvome vidim

sve radosti i sve tuge tvoje, {apat, re~i, tamne sene...

Ali milo moje za{to u oku tvome, nigde nema mene...

ZNAM JA

Znam ja, polude}u ove zime

od neke meni daleke lepote. A smejem se i `ivot kao te~e dalje,

a negde u meni, negde duboko, neka suza velika ogromna,

buja i sija, jer tuga mojim telom i du{om proti~e.

Osmeh na licu, i kao, ono... Ni{ta, ama ba{ ni{ta, mene se ne doti~e.

A i kada sunce s’ja ili ki{a pada, ja ~ujem samo tvoje zvuke...

Znam ja, polude}u ove zime,

od neke svoje, te{ke unutra{nje muke,

od neke meni daleke lepote.

VERUJ

Veruj, da tvojih o~iju nije, ja se budio ne bi,

jer no} njih od mene sakrije, i kako da se vratim tebi.

Veruj, da nije tvojih re~i,

ja se budio ne bi, jer no} se pred njima ispre~i,

i kako da se vratim tebi.

Veruj, da tvoje istine nije, ja se budio ne bi,

jer no} i nju celu prekrije, i kako da se vratim tebi.

Veruj, tako je bar za sada,

ja se zbilja budio ne bi, da dan nije jedina nada,

kada se vra}am tebi.

KO SI TI

Ti nisi Ines, da bih ti govorio. Ne daj se Ines...

Niti Svetlana, Koju je neko voleo jedne jeseni, u Mostaru...

Tvoje je ime Tina, a re~ima se ja igram, i ka`em...

Ti jedina, jedina... Ti si moja Istina... Nisam se ni po Beogradu

sa tobom {etao, dok se ru{io zeleni autobus, niz neku beogradsku padinu,

ni po Mostaru, mostu se divio... [to je divan...

A u Mariboru sam nekada, nekada davno bio,

a ti si tada bila devoj~ica, dok sam ja u Orelu, neko crno vino pio...

Nisi ni Vera Pavlavdoljska, da ljubim tvoje meke skute,

niti da pi{em i vi~em, Santa Maria Della Salute. Ti nisi ni iz jedne pesme, ali eto, ja o tebi pi{em,

niti sam ja pesnik, ali tebe, Istino moja,

du{om svojom miri{em...

JUTRO

Kada se moje telo i du{a zorom budi, u jutra zimska,

tamna, a sve je tako grubo,

bezli~no, oko mene sve sivo i grad i ljudi,

i ni{ta tu nema, veruj nema,

tebi makar sli~no.

SINO]

Sino} sam u snu ispevao pesmu o tebi.

A onda, pred jutro samo,

da me pesma ta ne boli, duboko sam je negde sakrio u sebi,

jer kako priznati da ISTINA se voli.

POSLEDNJA PESMA

Ja znam da }u te sresti bilo kada, mo`da u snu svome,

jer u tvome za me’, mesta nema. I to je jedina uteha moja, moja jedina nada...

I mada dani moji klize niz liticu `ivota, moje se srce i du{a, veruj mi, ni~ega ne boji,

Pa i da vikne glasno: U tebi je istno moja, skupljena sva lepota...

Ose}am da te re~i moje sve vi{e i vi{e gu{e, i evo, ovo je poslednja, za tebe pesma, mila,

jer to je samo Chat za tebe, a meni je i sada,

Istina kao {to je i na po~etku bila, jer ja makar malo, poznajem sebe...

I ovo nije pesma za neku Tinu na Chatu, a to je, mislila si, sada tek shvatam,

kao kazaljke na pe{~anom satu, da vreme iscuri, ko list niz reku,

A ja, sa peskom u ruci, Istino moja, nisam nau~io,

i ne znam da baratam, i zato, za{to bih tebe,

ISTINU MOJU, re~ima svojim mu~io.